Нетко беше Страхинићу бане

У маленој Бањској крај Косова креће прича о једном од најпознатијих јунака

народне, епске књижевности. Прича о српском соколу у руменој чохи, на добром коњу,
окруженом верним слугама у својим дворима могла је остати само то, прича о још једном
јунаку, о још једном подвигу, још једном српском пркосу и још једној битки. Међутим,
први стих казује и више од тога ,,Нетко беше Страхинићу бане...“.

Овај исти стих, мало измењен, поновиће се и на крају ове песме. Тиме се постиже
једна затворена, кружна структура. Сама песма креће тврдњом народног певача, а за њом
следи низ догођаја и епизода која ће служити попут светлости да открију лик и дело
Бановић Страхиње. Прва од њих, одлзак у тазбину, већ ће оцртати прве обрисе насловног
јунака. Зет Југ Богдана, чувени јунак, великаш, поштован и цењен у тадашњој престоници,
Крушевцу, дочекан је међу тазбином са највећим почастима. То нам највише указује
његово место за сталом Југовића, где га стари Богдан стаља до њега с десне стране, а
поред својих синова. Да им није раван, већ да ће се веома брзо издићи од остале српске
господе, сазнајемо већ са првим заплетом, односно сазнајом да је Влах Алија опустошио
Страхињине дворе и одвео му љубу. Контраст између лика Бановић Страхиње и осталих
ликова, а у првом реду овде Југовића, настаје управо у реакцији на ову вест. Отац се
одриче кћери, браћа јунаци гледају у под, а Страхиња креће у сусрет проблему. Његова
одлучност и неустрашивост овде посебно долази да изражаја и он постоје усамљени, али
храбри јунак чији развојни пут пратимо кроз даље стихове.

Пре кулминације и кључног судара са Турчином, нимало случајно дата је епизода

са дервишом. Она представља једно намерно скретање опет са циљем да добијемо
јасније и дубље црте бана. Уколико смо у претходним стиховима јасно закључили о
величини Страхињине храбрости и одважности, ова епизода нам даје увид у другу страну
његове личности. Из епизоде са дервишом исијава једна дубља, људска страна овог
епског јунака. Овај хладни великаш постоје човек саосећања и човек праштања.

Управо те две особине, које се могу назвати одредницима овог лика, храброст и
саосећајност, одриграће и најзначајније улоге у окршају два јунака и крају који ће
потврдити почетне стихове. Борба са Влах Алијом открила нам је не само Страхињину
досетљивост и потврдила његову неустрашивост, већ нам је показала и његову чисту
отвореност и искреност када својој жени каже да удари њега или Алију. Овај тренутак је
важан из више разлога. Пре свега јер говоримо о времену патријархата када жене нису
имале много избора, а овде Страхињина љуба добија избор да ли да одузме живот свом
мужу или непријатељу целе отаџбине. Њена погрешна одлука и лакомисленост након
избора Влах Алије, биће само повод за даље мудре потозе нашег јунака и његову крајњу
победу.

Круг се затвара. ,,Нетко беше Страхинићу бане...“, рекао је народни певач на

почетку. И можда би пут на Косово, прича о дервишу и победа над Влах Алијом и били
довољно јаки аргументи да почетни стихови струје кроз векове до данас. Остао би
Бановић Страхиња уз раме са Марком Краљевићем, са Лазаром и Обилићем као један од
највећих јунака у епским песама наше народне књижевности, али је постао и нешто више.
Када су отац и браћа, који су мачевима и закаснелом храброшћу крнеули на своју ћерку и
сестру, Бановић Страхиња је спустио своју сабљу и престао бити јунак попут осталих
епских јунка, а постао човек који прашта и који се не заборавља. То беше Страхинићу
бане.