ОД БРАНКА ДО БРАНКА, НАША НЕСРЕЋА, Драгослав Бокан

На данашњи дан пре отприлике 100 година (често је говорио да није рођен "баш те
1915", нити "баш тог дана") на светло дана је приспео највећи дечији писац свих
српских времена, бесмртни Бранко Ћопић.

Рођен са босанске стране границе са Ликом, мали Бранко (који је добио ово, у том
крају савим ретко име - по великом српском песнику Бранку Радичевићу) је имао
ђеда од оне врсте што је својим хомеровским талентом дизала морал и
разигравала машту занесеној крајишкој деци (често сирочади) током дугих векова
српских збегова, црнине и несрећа.

Личанин, митски приповедач, Бранков ђед Раде је од грмечке планине направио

шумско скровиште косовских јунака, вила и принцеза, народних хајдука и ускока,
па је његов љубопитиви и романтични унук имао осећај да живи на зачараној
земљи непобеђене српске слободе...

"Свјетлокоси и плавооки" дечак је изгубио оца у четвртој години и потпуно се

предао свету фантастичних прича које је стално, као једину утеху, слушао у сред
женског и вечно забринутог света своје мајке Софије (његове Соје) и рођака којима
је био окружен.

Рани нестанак оца Вида (који се обесио, у бунилу шпанске грознице, у

аустроугарској униформи), брижност мајке, ведрина стрица Николе (добровољца
у српској војсци у Великом рату) и, изнад свега, златоусти ђед Раде ("личка
причалица") су били судбински оквир за преображај несрећног у срећно дете и
радозналог Крајишника у будућег великог српског писца.

Од малена је растао у српском, слободољубивом духу, што се касније, као и код

многих његових вршњака, претворило у херојски оружани устанак против
вампирских усташа, али и против оног устајалог, умртвљеног, немоћног и
корумпираног државно-политичког система што је онако олако допустио
стварање "Бановине Хрватске" (будуће НДХ), а онда капитулирао оном
нестварном, кукавичком брзином у априлском рату.

Али, његов осећај за неупоредиво јунаштво српске војске (у којој је ратовао његов
стриц Ниџа и о томе онако занесено причао малом Бранку) се очувао и најбоље се
може видети кроз чувено Ћопићево објашњење зашто од свих мелодија највише
воли баш ону српску, војничку:

1
"Ја не знам да ли има нека пјесма која ме може тако узбудити као на мелодија
'Марша на Дрину', јер ми се све чини да чујем топот српске коњице која напредује
према Дрини, да чујем онај звук кад се ваде сабље у јуришу"...

Моје дечаштво је било обележено Ћопићевим "Магарећим годинама", а младост

"Баштом сљезове боје". И увек сам се поносио што смо блиски рођаци са
Ћопићима из Хашана и што се (вероватно зато) један од његових књижевних
јунака презива исто као ја.

А над читавом Бранковом судбином се симболично и страшно надвио његов рано

умрли имењак (по коме су га крстили и именовали).

Кад је тек дошао у Београд (у коме ће, пред рат, завршити Филозофски факултет,
објавити неколико запажених књига приповедака у елитним издањима и за њих
добити Ракићеву награду и награду Српске краљевске академије наука и
уметности) прву ноћ је, без динара у џепу, преспавао испод "Бранковог моста". А
мутни савски таласи му нису открили да ће, пола века касније, са тог истог моста
скочити на бетон управо тик уз место свог првог преноћишта.

Бескућник и усамљеник у обе Југославије, несхваћен и претерано осетљив, Бранко

је био пре свега Песник и кад се бунио против лажи оне грађанске и против лажи
оне пролетерске и комунистичке Југославије. Био је "први антититоиста" наше
књижевности (по сведочењу Добрице Ћосића), и то не из далека (из Енглеске и
Америке), већ из самог центра суровог маршаловог режима, из идеолошки
окупираног и строго контролисаног Београда.

Није имао неопходну равнодушност да прећути (као вољени писац из читанки и

академик) новорежимску издају свега оног што је, попут заклетве, исповедано
током крвавог ослободилачког и грађанског рата. Није могао да преживи страшну
издају његових ратних другова, издају незаборављене "бронзане страже" и оне
детиње наивности његовог лаковерног и правдољубивог Николетине Бурсаћа.

Полетео је, по последњи пут, ка тврдом бетону и сопственој смрти, тог кобног
мартовског дана 1984. године.
Није још напунио 70. година.

Иза себе није оставио децу, он који их је најбоље разумео и најлепше писао о њима
и за њих.

2
Оставио је само кратки опис све узалудности свог постојања:
"Шака зрња, сламе снопић,
То је читав Бранко Ћопић".

И оне величанствене, упозоравајуће речи на вечни наук нама још живима:

"ЗБОГОМ ЛИЈЕПИ И СТРАШНИ ЖИВОТЕ!"..., попут правог епитафа.

Није сахрањен међу својим рођацима и Крајишницима, крај мати Соје, оца Вида,
стрица Ниџе и ђеда Радета.
Посмртни остаци овог племенитог и преталентованог самоубице су положене у
лагуме подземног Пантеона српске славе и нашег срамног заборава, на Ново (у
ствари, најстарије београдско) гробље, тако далеко од Бранковог и ђед-Радетовог
чаробног Грмеча и свему му блиског и срцу милог.

А иза њега су остали, као сирочад - баш као и он што је био - сви његови
литерарни и онако чудесно-живи, у сећању нам неугасиви и драги Ћопићеви
јунаци.

Они су његова посмртна пратња и последњи, највернији чувари.

P. S.
Овај братски, рођачки и сународнички запис вечне захвалности Бранковој мушки-
тврдој нежности хајдучке и девојачке крајишке осећајности сам написао куцкајући
по телефону, све држећи у наручју (са његовим чаробним плавим ћебетом) мог
Леониду, болесног и болног, неутешно уплаканог. Мој мали "ђенерал" је тако дао и
осећај присности и детиње беспомоћности свом оцу и писцу овог потресног
присећања на нашег несрећног Бранка.

Први песник нашег деветнаестог и последњи српског двадесетог века звали су се

исто, осећали су истоветну љубав према свом роду и тугу због његове мученичке и
распете судбине (иако раздвојени генерацијски, годинама и епохама).

Крвава мрља на Бранковој кошуљи после предсмртног јектичавог кашља и крвава

мрља која попут светачког нимба окружује сломљено тело оног другог Бранка - су
исти онај страшни белег на народном грбу наше судбине.
Пали анђели српског узнесеног романтизма.