БОШКО ИЛИЈИН БОЈОВИЋ

(1888-1944)
ОД МОНТАНЕ ДО ИСТОЧНЕ БОСНЕ

БЕОГРАД 2023
ПРВИ ДЕО
 Животни пут

Животни пут црногорског исељеника који са 15 година старости одлази у Америку на

самом почетку 20 века, по много чему је примерен његовом времену и простору на
коме је поникао. Попут значајног дела становништва Црне Горе, која је већи одлив
становника имала само на територију Србије, Бошко Бојовић одлази у Њу Јорк у
потрази за зарадом која се у то време штедела за повратак у отаџбину и бољи живот у
постојбини. После 8 година враћа се као добровољац на Скадру у Првом балканском
рату. Као и велики број црногорских исељеника у Америци, добровољци масовно
ступају у војску Црне Горе, по непотпуним и непоузданим подацима, са читавих 18.000
појачавају малу и јуначку војску Црне Горе која је имала највећу стопу мобилизације у
Балканским ратовима.
Иако врло млад, био је на челу Надзорног одбора СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ САВЕЗА у Бјуту,
Монтана, донатор листа ”Српски родољуб”, као и маршал – федерални шериф – у
Meadderville, Montana, где је провео по свему судећи највећи део живота у Сједињеним
Америчким Државама.
Враћа се 1912 као добровољац при опсади Скадра. Видевши два наочита Дурмиторца у
строју приликом смотре црногорске војске на Цетињу, краљ Никола пита за њих, браћа
Павле и Бошко Бојовићи из Шаранаца, одговара му ађутант. Од оваквијех би људи
требало народ извести - узвраћа на то краљ Никола.
Ратови на Балкану, дуга опсада и заузеће Скадра, рат са Бугарском, Мојковачка битка и
капитулација Црне Горе затичу га недалеко од њених северних граница. Међу првима
од великог дела црногорске војске одбија да положи оружје и одмеће се у комитско
четовање за сво време аустро-угарске окупације, све до ослобођења када са осталим
комитама привољава окупаторски гарнизон у Никшићу да положи оружје 15 новембра
1918.
Брат му је Павле погинуо на Кајмакчалану 1916 као добровољац, наредник у Српској
војсци. После рата настањује се у Пљевљима и постаје срески начелник у Шавнику и у
Бољанићима током двадесетих година, одакле одлази на соколске слетове и у посете
сестри Даринки у Праг, која се удала за Франка Дивокија, каније среског начелника и
генерала чехословачке армије, који је за време протеклог рата и окупације пружао
драгоцену помоћ и подршку комитском покрету, као и неки други официри окупатора
словенског рода.
Пошто је већ 1921 изгубио нераздвојну животну сапутницу још у комитама, учитељицу
Јелену Шаулић, потом супругу и мајку сина Илије, заснива после неколико година нову
породицу на подстицај мајке Иконије, рођене Церовић.
Напушта државну службу у време диктатуре краља Александра и бави се давањем
концесије за братственички комун, који представља преко 1.000 хектара најбоље шуме,
иначе највећег богатства Шаранаца, у атару родног села Зминице.
Док су ратови с почетка века дали највећи допринос заједништву у борби за
ослобођење српског народа на Балкану, стварањем заједничке државе настаје привид
оствареног вековног стремљења, настаје друштвено раслојавање и намећу се етно-
конфесионална супротстављања, споља и изнутра подстицана ривалства и све
затегнутији однос снага.
Читави један век Срби су надокнађивали последице османлијског наслеђа и достигли
напредовање којем су се Европа и њене елите с разлогом дивила. Време које настаје као
исход највећих напора и несразмерних ратних жртава, подудара се са најтрагичнијим
временима Европске цивилизације и њеног сумрака који достиже још веће размере у
Другом светском рату.
Вишеструка наци-фашистичка окупација као последица предратних друштвено-
политичких конвулзија и трагичног колапса југословенске војске под ударима
надмоћних, тада још непобедивих непријатеља, доносе несагледиве трагичне
последице за српски народ и његову државност.
Црна Гора у том вишеслојном ратовању готово свих против свих, у коме Срби имају
неколико међусобно супротстављених војних формација, егзистенцијални крвави сукоб
са унутрашњим и спољњим непријатељима, истовремени рат и револуцију у којима
цивилно становништво плаћа највећи данак уништењу и самоуништењу, има засебно
место и практично одлучујућу улогу. Стешњена између Србије и Босне и Херцеговине,
Албаније и мора, она је поприште нажешћих братоубилачких сукоба - по узору на
бољшевичку револуцију – отежаних условима фашистичке окупације.
Подељена на три неједнако супротстављена табора, од којих су комунисти имали
најрадикалније опредељење на све или ништа, наслеђене и једва залечене поделе из
блиске прошлости биле су највећа слабост Црне Горе. Док је старо-црногорска
мањинска опција гравитирала ослонцу на окупатора који је од раније свим средствима
подстицао локални сепаратизам, већинска српска опција је осцилирала између савеза
против комуниста и борбе против окупатора.
Прекаљени комита са јасним грађанским и националним опредељењем, Бошко Бојовић
је из младости у Америци остао близак либералним демократским схватањима.
Комунизам и сваки леви или десни екстремизам били су му туђи и неприхватљиви. Као
искусан борац, политичар и народни првак који је видео света и упознао друге
друштвене моделе, брзо је увидео слабости и демагогију обе сукобљене стране.
Најтеже су му падале слабости националне опције којој је био осетно ближи, иако није
имао илузија у коначни исход грађанског рата. Имао је и прилике да се увери у
промену савезничког курса на штету ЈВуО када је прва савезничка мисија послата
партизанима, маја 1943, на кратко боравила у његовој планинској кући.
Дружење и пријатељство с генералом ”без војске ” Љубом Новаковићем није могло
остати без утицаја, као што није морало бити пресудно за његово опредељење. Борба за
Пљевља 1-2 децембра 1941 је по свему судећи била значајнија за старог комиту и
становника истог града. Није мала разлика била ни између Бошка и блиског рођака и
првог комшије Николе Бојовића, иако су у наметнутој подели на два табора били више
на истој страни. Бошко је заправо био све више веома усамљен човек како су одмицала
трагична збивања у Црној Гори. Настојао је да својим ауторитетом бар ублажи ако већ
није могао да и спречи сукобе, освете и убијања у Шаранцима. Сведочења савременика
казују да је спасавао појединце с обе стране. Више на страни којој је био ближи и која
није истом мером узвраћала на проливање братске крви. Као јасни знак распознавања
остаје његов одговор на захтев једних и других да се определи приликом његове
интервенције спасавања једног виђеног заробљеника: ”ви сте и једни и други за мене
исто”.
Партизани изазивају смрт Бошковог сестрића Тодора Томића и убијају његову мајку,
Бошкову сестру Божану, Немци стрељају другог сестрића Милорада Дивокија,
најсатрији му син Илија проводи преко две године у италијанском логору, млађи се са
17 година придружује четницима. Када се партизани враћају у Црну Гору на пролеће
1943, ”четнички организатор”, како партизански војни извештаји означавају Бошка,
више је него икада усамљен човек. На захтев Пека Дапчевића да се врати на војно-
политичку функцију, прекраћује убеђивање са: ”хвала ти синко на повјерењу - све ћу
бити, Стаљинов комесар никад”. Ускоро следује осуда на смрт, која није могла бити
извршена, иако Бошко није хтео да одступи из Зминице све до зиме 1943-1944. Склања
се у густу шуму Шаригоре на месту званом Гариштина, као за време аустро-угарске
окупације, овога пута са млађим сином Пером коме је једва било 17 година.
Батаљон под командом Обрена Цицмила покушава да га зароби октобра 1943 али је
принуђен на повлачење у нереду пред рафалима тешког митраљеза по ногама
партизана. Партизани и даље покушавају да га заробе али без праве воље и залагања,
рођаци му доносе храну и замећу трагове у снегу, у народу оба табора углед
некадашњег комитског војводе и племенског првака још увек је претежнији од
проглашења за ”народног непријатеља”.
Све више изолован и угрожен од партизанских потера одступа преко реке Таре по
највећем мразу и са оба сина прелази у источну Босну где умире у селу Околиште код
Фоче, крајем 1944, од запаљења бешике.
На бдењу пред сахрану млађи син почиње да певуши, на шта га старији брат оштро
опомиње – ”радујем се да им неће пасти жив шака” - одговара седамнаестогодишњак.
Народ је чувао и сачувао једини гроб крај цркве Светог Константина и Јелене на
највишој коти села Околишта, у коју је после рата била склоњена и сачувана
чудотворна Чајничка Красница. На надморској висини од неких 1.000 метара од
његовог гроба се за лепог времена и прозирног ваздуха у даљини указују врхови
његовог родног Дурмитора. То је призор који су затекли његови потомци, најмлађи син
Павле, кога је само једном видео када се родио, најстарији унук који носи његово име,
обе кћери и унук од млађег сина. Мештани из обе оближње куће, од којих је у једној
умро, дошли су одмах за даћу на гробу ”оног старог”, како су, штитећи га од удбашких
ловаца на кривене гробове, од милоште називали. Као савременици још увек живог
сећања упечатљиво су причали о последњим данима и сатима једног витеза, као да се
то колико јуче догодило. Последњи ратови XX века учинили су да на том простору
више нема становништва, иако живи црква са гробом покрај ње и крстом на њеном
врху, који чудном светлошћу и ноћу обасјава ослобођену нетакнуту природу.
Од Монтане до Скадра и на крају до источне Босне најкраћи је сажетак животног пута
и судбине човека који је као толики његови савременици из Америке дошао да се бори
и жртвује за часну слободу својих сународника. Михаило Лалић сублимира судбину
тих заветника као чудећи се како су могли оставити срећнију судбину и бољи живот да
би нестајали сатрвени, често и без гроба и мрамора, као топовска храна и братске жртве
у вртлозима балканских и светских ратова. Као неокаљан и светао лик у најтамнијим
временима и хаотичним конвулзијама кроз које је посртао његов род и отаџбина,
Бошко Бојовић заслужује сећање уместо заборава као и толики његови трагично
нестали, неспоменути и непомињани саборци и савременици.
1. Прекоморско исељавање из Црне Горе - узроци и последице

Крај 19 и почетак 20 века имају за црногорско друштво значај својеврсне транзиције,

више него што је то био случај са другим балканским друштвеним заједницама. Криза
руралног и патријахалног начина живота у сусрет са модернитетом урбанизације и
новим условима привређивања, доводе још увек племенску средину у положај наглих
промена, за које аутократија времешног господара нити је била спремна, још мање
вољна да изађе у сусрет том изазову. Племенска елита која се конформизује у
функционерску бирократију по узору на дворску камарилу, постале лихварски слој
скоројевићке буржоазије, која бестидно користи своје привилегије на рачун
осиромашеног становништва којему исељавање пружа једину наду за живот у сусрет
новом добу. Пренаељеност динарског подручја уз примитивне услове производње и
оскудне инвестиције, доводе до социјалне диференцијације и све тежих услова живота
доњих слојева руралног друштва.
”Чињеница је да је почетак овога вијека у Црној Гори врло јасно обиљежен у архивској грађи
разних установа и мноштвом најјезовитијих података о најнемилосрднијем и најбестијалнијем
уцјењивању огромног броја потпуно осиромашених породица”1.
Горењи слојеви користе повољне услове вакума правне регулативе за зеленашко
убрзано богаћење путем крајње неповољних услова задуживања (од 50% камате), оних
којима преостаје исељавање у готово све околне балканске и прекоморске земље, све
до прекоокеанске Америке. Исељавање поприма све масовније размере које се мере
хиљадама годишње и десетинама хиљада, нарочито у Србију после Берлинског
конгреса, нешто касније и у Сједињене Америчке Државе, нарочито почев од 19032.
”Из једног извјештаја барона Куна, аустријског посланика у Цетињу, из јануара 1905, види се
да је исељених у Америку прошле и ранијих година достигло цифру од 15.000 (...) Београдска
”Штампа” је објавила у марту 1906 да је од 1903-1905 било издато за Америку ”равно 18.319
пасоша” (...) Аустријски извјештач је средином априла ове године, 1906, јављао из Подгорице
сљедеће: ”Исељавање Црногораца у Америку све једнако слиједи, тако да у многим
батаљонима више од пола војника мањкаје. Ово исељавање јако је забринуло владине кругове,
те настоје свим могућим средствима да исељавање забране, ма им то није могуће учинити”.”3.
Ове исељеничке плиме трају несмањено све до Балканских ратова, до те мере да се на
почетку Великог рата око четвртина црногорских војних обвезника, упркос доласка
хиљада добровољаца 1912 и 1913, још увек налазе у прекоморским земљама.

1
”Доношени прописи о забрани оваквих зајмова нијесу томе могли стати на крај. Очигледно је било да
ће се због презадужености иселити најјача снага народа. Зеленаши, међу којима и више мањих и већих
главара, давали су појединцима уз новац (од 100-800 кр) за пут и ”џенту”, мјесто и земље - жито !
Редовно су подстицали дужнике да иду у Америку да зачас олако зараде новац и њима врате зајам.
Узевши 150 фиорина за пут, путник је потписивао признанице и на 5-6 стотина или хиљаду (...) Поджање
имовине зајмодаваца, напримјер војв. л. Сочица и других у Пиви, најбоље потврђују књиге дације из
ових година (...) Неколико капетана су били познати по давању зајмова под најтежим условима за
дужника”, Ђ. Пејовић, Исељавање Црногораца у 19 вијеку, Цетиње 1960, докторска дисертације, стр. 359.
2
”На основу пасошке књиге од почетка августа до краја децембра 1903 у Америку је пошао 621
Црногорац (из ...Дробњака и Језера 61...) ...Ровински тврди да је од почетка до септембра 1903 било
издато 4.620, а до краја новембра 6000 пасоша (...) Наводи се да је само у у јануару 1904 било издато
1200 пасоша за Америку, а да је на крају фебруара исте године тамо било 8000”, Ђ. Пејовић, Исељавање
Црногораца..., стр. 361.
3
”У октобру је објављено да у Америци има 17.000 Црногораца, односно 15.000. У извјештају из краја
марта 1907 напомиње се да је за непуна три мјесеца ове године било издато 4444 пасоша (...) а из
Дробњака и Жупе Никшићке у све већем броју су ишле и породице (...) Администрација није могла да
контролише одлазак исељеника нити да води статистику о њиховом броју. Упорно се тврдило да се 1908
налазило у Америци 25.000, половина црногорске радне снаге”, Ђ. Пејовић, Исељавање Црногораца...,
стр. 361-362.
”Према списку држављана који су се од 1 јануара 1900 до 1 јануара 1910 иселили у
иностранство, а нијесу се вратили, било је из капетаније Језеро-шаранске 135 исељеника, из
капетаније Дробњачке - 289 и из капетаније Ускочке - 167 исељеника (...) Пасоше за Америку
добили су из Дробњака 8. октобра 1903 године: 32. Малиша Жижић; 33. Батрић Жижић; Исаило
Јеврић; Вако Жугић. Истог дана из Ускока пасоше су за Америку добили: Нешко Зековић и 37.
Петар Зековић. 38. Бошко Бојовић из Шаранаца добио је пасош за Америку 9 октобра; Павле
Шљиванчанин из Шаранаца добио је пасош за Америку 9 октобра 1903; 40. Ристо Јегдић из
Дробњака (...) 9 октобра”, из Ускока 14 октобра добили су пасоше Миливоје Томић, Јеврем
Церовић и Јаков Церовић”4. Имена која ћемо поново срести на списку путника за Њујорк.
”Година 1903 била је веома тешка за становнике Дробњака. У распису Министарства
унутрашњих дјела, констатује се да је ”завладала глад”. У истом се распису налаже свим
капетанима да се сви сналазе на разне начине. Осим тога, тим расписом дозвољено је свакоме
”да може жито државно куповати по одређеној цијени и продавати га народу на вађевину како
се ко с ким погоди”. Према томе, глад која је попримила шире размјере принудила је и саму
државну власт да дозволи продају жита на такав начин и тиме омогући зеленаштво. Ускочки
капетан Михаило С. Кршикапа извјештава 20 јануара 1903 године ”да има много фамилија које
су дошле до коначне пропасти. Живо немају ништа, а баштине немају више од законито. А има
фамилија које су до тога дошле да сам трчао и узимао у другог становника на противу да не
самру.” Он даље у свом извјештају наводи да жита нема ни код трговаца (...) Један дио
Дробњака налазио се још од претходне године у Никшићу, велики дио без нигде ништа, па су
свакодневно долазили у управу никшићке области тражећи помоћ да не умру од глади”5.

Француски пароброд La Gascogne са кога се Бошко 8 новембра 1903 искрцао у Њу Јорку

4
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 592, 595, 616.
5
Ж. Лековић, Дробњак, стр. 255, 256.
Првобитно трансантлантик са четири јарбола 1894, дужине 150м, ширине 15,96м,
прерађен 1894 у пароброд са два димњака, 9.000кс, носивост 2.628 барела, брзине 17,5
чворова, Ла Гаскоњ (1886 - 1912) припада Compagnie Générale Transatlantique.
8 новембра 1886 превози из Хавра председника Фердинанда де Лесепса на откривање
споменика Слободе у Њу Јорку. Под реквизицијом за војне потребе као помоћна крста-
рица, од августа 1914, касније служи за потребе Солунског фронта све до почетка 1919.

Француски пароброд La Gascogne

Од Шаранаца до Елис Исланда (Њујорк)

Рођен 16 септембра 1888 у Зминици, код Жабљака (општина Шаранци), од оца Илије
Бојовића и мајке Иконије, рођене Церовић6, Бошко је имао брата Павла7, сестре
Божану, Даринку и Виду8. Година рођења 1878 из ове Бошкове крштенице практично
6
Иконија Церовић, је рођена 2-ог јуна 1864 у Тушињи, од оца Младена и мајке Руже рођ. Вуковић. Што
би значило да није вероватно да је родила Бошка са 14 година старости. Рођен према другим изворима
1888, Бошко није имао довољно година за добијање пасоша, 16 по црногорском, као ни за исељеника у
САД, за шта било прописано најмање 17 година, осим за децу са родитељима, те је морао да се снађе за
другу годину рођења у пасошу, 1878. На списку путника наведено је да има 20 година, што не одговара
години рођења из постојеће крштенице, али је свакако прихватљивији узраст за дечака од 15 година.
7
Према ”Списку ученика школе Шаранске за 1901/2 школску годину”, Павле Бојовић је један од
најбољих ученика, док је Даринка једна од само 3 ученице (Пава Дедеића и Саломија Бојовића), С.
Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица 2012, стр. 236-237.
8
ОБРЕН је био најстарији син Матијев и имао је синове Илију и Петра и две кћерке једну Јагру? удату у
Жижића а другу Ћану у Перуничића и трећу Виду у Ћоровића на Пирлитору. Петар је умро врло млад и
није био ожењен. Илија је био врло отресит човјек и био је кандидат за официра. Илија је био ожењен од
Церовића Иконијом и имали су Бошка, Павла, Божану удату у Томића, Виду удату у Лаловића у
Васојевиће и Даринку удату у Чехоловачкој. Павле је погинуо на Брегалници у рату против Бугарске
када је црногорска бригада отишла као помоћ српској војсци. Павле је био необично развијен човјек.
Није био ожењен. Био је набољи бацач камена у црногорској војсци. Једном приликом је капетан Радосав
Џаковић добио опкладу од три плате на рачун Павлов који је из Пљеваља отишао да баца камен на
Цетиње.
није могућа јер се из пореског пописа 1879 године види да је његов отац Илија имао
тада 20, док је мајка имала само 13 година9. Како би могао добити пасош и испунити
услове за улазак на територију Сједињених Држава, Бошко није имао другог избора
него да се упише на пасошу са 1878 годином10, десет година више од његове стварне
године рођења. Са пасошем добијеним 9 октобра 190311, Бошко се искрцао у Њујорку 8
новембра 1903.
Неродна година и глад која је завладала североисточним деловима Црне Горе свакако
су условили одлазак младих људи у прекоокеанску неизвесност. Бошко Бојовић је
неколико година пре одласка за Америку изгубио оца Илију. Приликом канонске
посете Шаранцима лета 1895, митрополит Митрофан је 31 јула извршио помен души и
прекаду гроба Илије Обреновог Бојовића на гробљу у Зминици, где је том приликом
благословио кућу такође врло угледног домаћина Новице Шћепановог Бојовића12.
Према Протоколу Дације за 1889 годину Илија Бојовић је имао 7,3 рала зиратне земље
(2.628ха), готово толико и Неђељко Бојовић, 7,1 рало. Од њих је у Зминици више земље
имао само Новица Бојовић, 21,1 рало (7.596ха), који је имао и 112 коса ливада
(80.640ха), док је Илија имао 36 (12.960ха), а Неђељко 18 коса. Новица је имао 201
брава, 11 говеда и 3 коња, Илија 187 брава, 9 говеда и 1 коња, Неђељко 40 брава, 13
говеда и 1 коња13. Протокол Дације из 1902 године даје слику смањене површине
ораница: 15 рала за Новицу (100 коса ливаде, 151 брав и 18 говеда), док синови Илијин
и Неђељков, Бошко и Лазар имају по 4 рала земље (1.440ха), 60 (43.200ха)14 и 21 коса
(21 и 17 брава, 7 и 9 стоке). Смањење површине ораница за трећину и половину, ливада
код најимућнијих домаћина Зминице (осим код Бошка који готово удвостручује
површину својих ливада), нарочито сточног фонда, највише код Бошка, за преко 10
пута мање брава15 (можда од продаје за путне трошкове), указују на нагло смањење
иметка крајем 19 века, које се мора доводити у везу са одлуком за одлазак у Америку.
По годинама и по пореклу најближи Бошку на списку путника је био Павле Л.
Шљиванчанин16, јер су остали Бојовићи са списка сви из Жупе Никшићке.

9 - 93. Becanovic, Blagota L. Fupa 23y View View View

10 - 245. Canovic, Filip P. Niksic 20y View View View
11 - 572. Gizic, Malisa Dj. Drobujak 30y View View View
12 - 989. Pinlipp, Bojovic W. Fupa 30y View View View
13 - 1173. Staneo, Piskovic S. Fupa 33y View View View

9
Према Попису капетаније Шаранске из 1879, у селу Зминици домаћинство Обрена - Шора Бојовића има
шест чланова, од којих Обрен има 52 године, његова жена Милица 43, синови Илија и Петар 20 и 8, док
ћерке Јафа и Ћана имају 16 и 11 година. Рођен 1827, Обрен - Шоро Матијев је први на списку од 26
Бојовића учесника битке на Шаранцима 1862 године, С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци,
стр. 382, 516.
10
Да та година није исправна види се и по томе што је у имиграционом регистру 1903 уписано да је тада
имао 20 година.
11
”Према пасошкој књизи, од почетка августа до краја децембра 1903. у Америку је пошла из Дробњака
и Језера шездесет и једна особа. У тој је години изван Европе било из Дурмиторске бригаде 356 војника и
старјешина. Жељу за одлазак у Америку изразили су крајем 1903. године Бошко Илијин Бојовић из
Шаранаца и Павле Лазарев Шљиванчанин”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр.
591-592.
12
Лековић, Дробњак, стр. 454.
13
С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 406.
14
”Рало је квадрат од 60м. у страни = 3600м2, а коса правоугаоник од 120м. у основици и 60 у висини =
7200м2. На рало се плаћа годишње 8, а на косу 4 гроша”, С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, стр. 46.
15
С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 424.
16
Са 13 петица и само једно четворком, Павле Шљиванчанин је био најбољи ђак школе Шаранске, коју је
похађао 1901/1902 школске године, заједно са Бошковим братом Павлом, такође одличним учеником, С.
Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 236-237.
14 - 914. Nilosov, Cljukic P. Veksic 30y View View View
15 - 905. Nesko, Gekovic R. Uskoci 23y View View View
16 - 1317. Yovan, Bojovic M. Fupa 17y View View View
17 - 1222. Vako, Gugic L. Drobujak 20y View View View
18 - 940. Paole, Sljvancanin L. Sarance 18y View View View
19 - 1316. Yevto, Yovic B. Tupa 30y View View View
20 - 974. Petar, Getcevic Y. Uskoci 18y View View View
21 - 21. Angrja, Maroevic Fupa 27y View View View
22 - 858. Milos, Maroevic R. Fupa 30y View View View
23 - 445. Fankovic, Bjonro Ivan Ceklina 31y View View
24 - 44. Badric, Gizic V. Drobujak 25y View View View
25 - 1158. Simo, Backovic S. Piesivci 19y View View View
26 - 939. Paole, Perunovic V. Piesivci 28y View View View
27 - 913. Nikola, Djurice Kovic Spuz 27y View View View
28 - 646. Janko, Bojovic R. Fupa 20y View View View
29 - 857. Milo, Fovovic N. Niksic 20y View View View
30 - 184. Bosko, Bojovic I. Larana 20y View View View

650. Jegdic,M. Ristor Drobiyok 30y View View View

911. Nikievic,Drazutin Piesivci 19y View View View
1158. Simo,Backovic S. Piesivci 19y View View View
1314. Yakovovic,Mileta Y. Fupa 24y View View View
1315. Yearic,Izailo M. Drobujak 20y View View View
43. Badovinac,Nicolaus Malince 30y View View View
349. Crukovic,Andjela Begovorazdolje 4y View View View
350. Crukovic,Pavao Begovorazdolje 11y6m View View View
351. Crukovic,Veranika Begovorazdolje 25y View View View
470. Fiokovic,Marko Dragosevica 18y View View View
571. Givkovic,Flija Dragosevici 35y View View View
579. Gradics,Milos Covarisovz 37y View View View
580. Gradics,Nikola Covarisovz 35y View View View
593. Grzeutic,Lazor Brda 28y View View View
594. Grzeutic,Yusto Pastroviochio 19y View View View
653. Jerbic,Filip Begovorazdolje 30y View View View
787. Marinic,Filip Begovorazdolje 43y View View View
856. Milkovic,Foso Perusic 26y View View View
912. Niklanovic,Luka Pastnoviochio 25y View View View
951. Paunovic,Nico Lesa 17y View View View
977. Petricevic,Ferco Cugari 31y View View View
1166. Smoleic,Marko Sabar 45y View View View
1220. Uremovic,Luca Peri Sic 26y View View View
1283. Vukotic,Fovo Pastroviochio 16y View View View
1284. Vukovic,Milo S. Vratun 16y View View View
1318. Zaborac,Fakov Mrkopalj 19y View View View
1319. Zaborac,Mijo Begovorazdolje 43y View View View
Факсимил списка путника из Црне Горе пароброда Гаскоњ који је испловио октобра 1903 из луке Хавра

First Name: Bojovic I.

Last Name: Bosko
Ethnicity: Montenegrin
Last Place of Residence: Larana
Date of Arrival: Nov 08, 1903
Age at Arrival: 20y Gender: M Marital Status: S
Ship of Travel: La Gascogne
Port of Departure: Havre
Manifest Line Number: 0030
$ 30

Према личним подацима Бошко је пре укрцавања боравио у Ларани, топоним који није
познат, тако да би то могло бити име брода којим је приспео у Хавр, осим ако није у ту
француску трансатланску луку дошао возом или неким другим копненим превозом.
Као године старости досељеника Бошка И. Бојовића, уписано је 20 година, што указује
да је због ограничења на 17 година, Бошко морао да се пријави са 20 година старости.
На документу из архива Елис исланда где је био пријемни центар и карантин за
досељенике, види се још да је Бошкова дестинација био Ст. Албанс у Вермонту, али је
име на које се позива, код кога иде, нечитко у белешци руком.
Исељеништво у Америци
Број Срба, Црногораца и Бугара је према америчкој статистици и категоризацији 1903
године износио 6.479 усељеника (према 32.907 Хрвата и Словенаца, као и 1.736
Далматинаца, Босанаца и Херцеговаца). Што представља веома нагли пораст у односу
на бројке из 1899, када имиграциони органи бележе свега 94 усељеника из прве, 8.692
друге и 367 из треће овде наведене категорије. Највећи прилив је достигнут 1907
године са 27.174 усељеника из прве категорије, од укупно 82.393 јужних Словена.
Притом, ”...званична статистика по вери, која је посебно провођена, најпосле године 1914 (...)
наводи у Сједињеним Државама 64.000 српско-православних. Ову цифру могли бисмо, дакле,
сматрати доњом границом за број Срба у Америци”17.

Добротворно потпорна друштва - установе српског исељеништва из Боке и Црне Горе

Имиграциона политика САД регулисана је на федералном нивоу првим Immigration Act

од 3 августа 1882 године, којим се прописује такса од 0.5$ за све усељенике који нису
могли имати мање од 17 година. Двадесет година пре тога, 1862 године, Homestead Act
подстиче масовну имиграцију која доводи до веома брзог пораста и увиштестручавања
становништва у року од шест деценија, од око 31 милиона 1860, 62 милиона 1890, 75
1900 и 105 1920 године. Што значи пораст од готово три и по пута у року од 60 година.
Почев од 1890 по први пут латинско и словенско становништво се изједначава са
англосаксонским (Британци и Германи) по броју имиграната18. У то време је настао и
Ellis Island као инспекциска установа за организовани пријем и строгу селекцију
имиграције19, од 1892 до 1954. Око милион имиграната је био годишњи прилив оних
који су испунили услове ове еугенске селекције20 само у периоду од 1905 до 1914, од
којих су две трећине долазили из источне, средње, јужне и југоисточне Европе.
Према попису становника из 1910 године, у Сједињеним Државама је било преко три
милиона словенских становника (3,024.323). Од којих су преко половина били Пољаци,
док је од јужних Словена највише било Хрвата (93.036), Срба 26.752, Црногораца
3.96121.
Убрзана имиграција и замах индустријализације уз веома тешке услове рада, намећу
потребу здравствене и социјалне заштите све замашнијих радничких маса, од којих су
рудари изложени највећим ризицима од повреда, често са смртним последицама. Док у
Европи прве масовније осигуравајуће установе настају у време интензивне
индустријализације и канцелара Бизмарка, САД сразмерно заостају у динамици те

17
Између 1899 и 1915 из прве групе било је усељено 145.947 од укупно 656.365 јужних Словена у том
периоду. Податци за верско припадништво наведени су према: Bulletin of Church Statistics за 1915 годину,
П. Слијепчевић, ”Срби у Америци”, Сабрана дјела Пера Слијепчевића VI. Историјске и политичке теме,
Бања Лука, Београд 2013, стр. 463, 467.
18
Од којих око ”17.000 усељених Јужних Словена у Америку 1890” године, Ђ. Пејовић, Исељавање
Црногораца у 19 вијеку, стр. 361. ”По једној америчкој статистици из почетка овог вијека у Америци је
живјело 64.000 досељеника из наших крајева”, В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима. Рудари -
добровољци у Балканским и Првом свјетском рату, Обод, Цетиње 1999, стр. 303.
19
”Редовно су враћани старији од 45 година, болесни, нарочито од заразних болести, затим са физичким
недостатцима, као и они који нијесу знали да читају и пишу матерњим језиком”. Од стране владе Црне
Горе ”одлазак је забрањиван дјеци испод 16 година изузимајући ону која су ишла са родитељима”,
Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 38.
20
Коришћен почев од 1883 од стране британског научника Френциса Галтона, eugenics - еугенизам је
теорија и пракса друштвене селекције према генетским мерилима, која има за циљ поправљање људске
расе. Довођен у везу са ”социјалним дарвинизмом”, оптерећен идејом декаденције и тезом да је
социјална заштита неспојива са побољшањем људске расе, данас се еугенизам највећим делом сматра
неприхватиљивим са становишта људског достојанства.
21
П. Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 461.
врсте друштвене самозаштите, тако да се радништво самостално организује у етничким
установама узајамне ”потпоре”, каритативне и социјалне самозаштите.
Прве установе те врсте настају у оквиру динарског становништва које је било далеко
најбројније од јужнословенског живља, који у другој половини 19 и почетком 20 века
одлази преко океана у потрази за бољим условима живота. Једна од првих, ако не прва
од тих установа била је ”Словенско друштво од доброчинства”, основано у Њу
Орлеансу, Луизиана, 1874 године22. Потом и добротворно сједињено друштво основано
у Сан Франциску 1874 године23. Кап у мору америчке имиграције али заначајан број у
односу на све масовнију емиграцију из динарских крајева, српско исељеништво
(процењено између 120.000 и 150.000) показује значајну моћ прилагођавања новим
условима живота: ”...скромне српске установе у којима се поред свег њиховог несавршенства
изражава српски американски раднички живот, нешто особито што не постоји ни у једној
покрајини коју Срби у Европи насељавају и нешто што ће у којем будућем националном
покрету имати особиту намјену, кад се узме да данас формиране десељеничке колоније
успоравају асимилациону моћ американизма”24.
Међу првима од тих организација је од 1880 било од стране Бокељских исељеника
основано Српско-црногорско литерарно и добротворно друштво25, чији је основни циљ
био ”узајамно потпомагање у нужди и у болести”, као и ширење просвете путем
лектире и читаонице, потом и преко одговарајућих штампаних органа и гласила. Већ
1881 у Чикагу је основано истоимено друштво, које име је 1890-тих година промењено
у ”Српско јединство”26. "У Њујорку је 23 августа 1896 основано друштво Сједињених
Срба у Америци за узајамно помагање у болести и смрти, а 1905 године Јово
Томановић је основао Српско-црногорски савез”, за шта је убрзо био одликован са
Цетиња од стране краља Николе. Ускоро настаде подвајање по линији црногорства,
што се на годишњој скупштини 1906 претвори у жесток сукоб, који се на скупшини
1907 изроди у тучу међу члановима, којих је те године било око 1.500 на списку
учлањених. ”Послије тога омладина се издвојила и основала фракцију с центром у
Бјуту, у Монтани, a затим је Савез престао да делује”27. Како је растао број чланова и
удружења су добијала на значају и финансијском потенцијалу, као и кад је почело
стварање савеза, умрежавање и укрупњавање ових организација, тако су почеле и
размирнице, поделе и раздори28. Превирања међу исељеницима су временом настајала

22
Оснивачи Иван Јовановић, Иван Радовић и Радослав Абрамовић "bili su iz poznatih srpskih porodica iz
Boke". Пре тога је постојало: "Slovensko Uzajamno i Dobrotvorno Društvo, osnovano 1857 u San Francisku
(...) osim Jugoslovena, činili (су га) i drugi Sloveni", Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja. Iz iseljeničkog života u
Americi, Vojnoizdavački novinski centar, Beograd 1990, str. 66.
23
”Словенско Илирско Узајамно и Добротворно Друштво”, основано 1857 године у Сан Франциску, прво
исељеничко друштво које је основала група Бокеља и Црногораца, П. Слијепчевић, ”Срби у Америци”,
339.
24
Ч. Павић, Срби и српске организације у Америци, Чикаго 1911, стр. 6 (”Прво се исељују наши из
Приморја, затим Херцеговине и Хрватске, посље ти из Црне Горе и Војводине а најпосље из Старе
Србије и Маћедоније. Из Србије досељеништва у правом смислу и нема”, Павић, стр. 8).
25
Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja, стр. 67. Према Владу Гојнићу: ”1880 основано је Српско-црногорско
добротворно друштво, које је непрекидно радило до 1918 године, када је промјенило име у ”Прво
југословенско исељеничко друштво”. Ово друштво је дало 122 добровољца у Балканском и Првом
свјетском рату..”, Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 41 (”Српско-црногорско добротворног и литерарног
душтва”, н. д. на стр. 47).
26
"Poje toga u Čikagu je osnovan Prvi srpski bratski dobrotvorni savez, poznat kao "Hercegovački". Postojao je
do 1909 kada je prema zapisnicima imao 4.000 članova", Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja, стр. 67.
27
Ч. Павић, Срби и српске организације у Америци, Чикаго 1911, стр. 22-24; Milena Šotra Gaćinović,
Vidjenja, стр. 67.
28
Велика разруђеност овог исељеништва чини да је почетком 20 века било ”самих радничких
организација наших у 187 места”. Дотле ”Савез Слога има данас око 100.000 долара готовине, Савез
током поларизација по идеолошким и највише регионалним или ”провинцијалним”
припадностима. ”Нигде нису новине тако везане с личним полемикама као међу Србима у
Америци. ”Српски инад” дошао је до израза у Америци још више него у старом крају. То је и
природно, јер је Америка уопште једна земља свеопште распојасаности и децентрализације. Да
какав би и могао да буде онај наш млади свет, кога школе нису питомиле, кога је од куће
отерао деспотизам, и који остављен сам себи, долази у једну земљу потпуне личне слободе”.
Тако је и у Бјуту (”која је иначе једна од највриједнијих српских колонија”): ”оделивање
Црногораца довело до једног посебног Црногорског савеза, и како су после млади и напредни
елементи црногорски разбили тај савез и повратили се у заједницу са другим Србима”29.
”Наш свет има изразиту склоност да мења радње и да путује из места у место. У томе се
одликују Црногорци. Има добар део радника који не могу да заштеде новаца само због сталног
путовања. Тако се наш свет разасуо у све крајеве Сједињених Држава, па и даље, од Мексика
до Канаде и до Аљаске. Али при свему томе растурању, наш свет чува примитивне инстикте да
тражи свој свога племеника. Он се одржава у групама чак и у самој селидби”30.

Бошко Бојовић је био предсједник Надзорног одбора31 СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ САВЕЗА у

Бјуту, Монтана32. Предсједник савеза је био Рако Врбица, подпредсједник Марко
Калуђеровић, секретар Радован Томановић, финансијски секретар Милан Рађеновић,
благајник Никола Милић33.

Српско-црногорски савез је од 1901 имао свој орган ”Родољуб”, кога покреће у

Њујорку Јошо Томановић и који потом наставља да излази у Индијана Харбор34, од
кога је настао касније ”Српски родољуб””. Потпорна добротворна друштва и савези
имали су своја гласила која су штампана по правилу на ћирилици.
То је био један од првих српских часописа у Америци, Слобода, основан 1893 године и
који се угасио услед великог земљотреса и пожара који је опустошио Сан Франциско
1905 године35. Нагли пораст имиграције доводи до тога да је од 1899 до 1906 године
основано најмање 53 потпорних друштава која су окупљала динарске, нарочито
црногорске исељеннике36.

Србобран око 30.000, Српско-Црногорско Л. и Д. Друштво око 30.000”, Слијепчевић, ”Срби у Америци”,
стр. 466, 518.
29
Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 490, 491, 492.
30
Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 466.
31
Према члану 5, став 2, Правилника ”Српско-црногорског добротворног потпорног друштва Слога”,
основаног у Бјуту на Савин дан, 27 јануара 1906: ”Изабраће се надзорни одбор од пет чланова на првим
главним изборима, од којих ће се три држати у канцеларији (уреду) за дванаест мјесеци, а два шест
мјесеци. Прва три члана, који буду имали већину чланова, служиће бесплатно, осим када их сопствена
дужност принуди да одсуствују од свог редовног посла...”, В. Гојнић, Црногорци у америчким
рудокопима, стр. 310.
32
”Прије четири године (1907) у Монтани се појави покрет за оснивање Црногорског Савеза и из њега се
појавише двије групе: Први Српско Црногорски Савез и Српско Црногорски Савез (...) Српско Црно-
горски Савез из Њу Јорка прошле године пресели се у Чикагу”, Ч. Павић, Срби... у Америци, стр. 22, 23.
33
В. Гојнић, Црногорци у Америци. Прве исељеничке организације, Подгорица 2002, стр. 86, 225, 230.
34
"Čikaški Srpski savez pozivao je 1902 godine Srpsko-crnogorsko dobrotvorno i literarno društvo iz San
Franciska da se ujedine, ali je to odbijeno. Na dalje insistiranje čikaškog Saveza, 1909 godine su se ipak
ujedinili", Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja, стр. 67. П. Слијепчевић, Срби у Америци, стр. 492-493, 496.
35
Први главни уредник био је Илија Балић, тада и председник удружења, он је 1909 покренуо Српски
гласник, који је касније водио и Чедомир Павић, Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, Сан
Франциско 1913, ново издање: Подгорица 2016, стр. 7 (предговор др Кринка Видаковић Петров).
36
Ч. Павић, Срби и српске организације у Америци, Чикаго 1911, прештампано из Календара ”Уједињено
Српство” за 1911-1912; А. С. Етеровић, Југословени у Калифорнији, Сан Франциско 1971.
”Српско јединство” је друштво које је основано у Бјуту, Монтана, 189937, док је
друштво ”Свети Сава” основано 1900 године у истом граду где је постојала и ”Бјутска
рударска унија ”Српског сједињеног друштва Балкан”, чланови су највећим делом били
рудари из Боке и Црне Горе38 којих је с почетка 20 века само у Бјуту било око 2.00039.
Ова удружења су по правилу такође штампала свој устав и правила.
”Добротворна друштва и ако још неусавршена, најизразитије су установе Срба у Амарици, она
су огледало душе српског досељеничког радништва и она ничу свуд гдје се Срби настањују,
како по великим градовима тако и по усамљеним кампима. Из њих се развија дух узајамности,
спајања и организовања, будећи и организирајући најзапуштеније слојеве нашег народа код
којих је данас јасна свијест да су овдје у далекој туђини остављени сами себи”40.
Здравствено и животно осигурање, као и социjално добротворна делатност41 није била
једини повод окупљања исељеника у Новом свету. Свест о потреби народног уједи-
њења и вера у неминовност ослобођења братских земаља и покрајина намеће потребу
за оснивање Српског народног фонда 1907 године у Сан Франциску42, са циљем:
”Потпомагање новчаним средствима свију српских народних установа у неослобођеним
српским земљама гдје српски народ живи: а) неослобођене: Босна, Херцеговина, Далмација,
Бока Которска, Хрватска, Славонија, Сријем, Банат и Бачка; слободне: Краљевине Србија и
Црна Гора”.
Као стожер окупљања потлачених биле су дакле означене не само слободне српске
краљевине него и целокупни српски народ и све његове установе:
”Срби и Српкиње, сјећајте се сваком приликом наших напредних установа, па било овдје или у
домовини. Нас ништа не раздваја, па и ако је Океан широк, ми смо сви један Српски народ,
који имамо једну отаџбину”43.
У освит Великог рата, јужнословенски досељеници, углавном Срби и Хрвати,
организовали су 31 јула у Сан Франциску, сабор и објавили прокламацију која је
изазвала велико интересовање америчке јавности:
”...Срби и Хрвати у Америци, поданици Фрање Јосифа, које је хабзбуршка тиранија прогнала са
својих огњишта обливеног сузама четири кољена наших очева и матера, објављујемо да од
данашњег дана кидамо све поданичке односе према хабзбуршкој кући и душом и тијелом
прихватамо свету борбу, коју данас Србија, Црна Гора и друге словенске земље воде за

37
”Српско јединство” из Бјута остало је изван два велика савеза српских организација, ”Савез
Сједињених Срба Слога”, основаног у Кливленду 1909, са седиштем у Њујорку, на чијем челу је био
Михаило Пупин, други велики савез је био ”Србобран” са седиштем у Питсбургу, чији орган је био
”Американски Србобран”, основан 1906. Касније су се ова два савеза сјединили у федерацију ”Слобода”,
док је тек 1929 дошло до сједињеза највећег броја српских савеза у федерацију под именом
”Американски Србобран” са седиштем у Питсбургу, Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja, стр. 68.
38
”Масе нашег радништва запослене су код фабрика и у угљенокопима и рудокопима, а само нешто код
подизања жељезница” (...) ”Национални патриотски покрет скроз прожет демократским духом бјеше се
силно заталасао код нашег радништва недавно и он најуспјешније сузбијаше из старог краја донешену
милитаристичку утученост и религиозну затуцаност, које бјеху препоне развијању чисте националне
свијести”, Ч. Павић, Срби... у Америци, стр. 9, 12.
39
За историју овог исељеништва посебно је зачајна документација сачувана у заоставштини Марка
Стеванова Вукчевића, предсједника једног од ових удружења почетком 20 века, захваљујући Марковом
унуку Цветку Вукчевићу, В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, Цетиње 1999, стр. 304, 308 ф-н
267.
40
Ч. Павић, Срби... у Америци, стр. 17.
41
Исељеничко гласило ”Српски родољуб”, 13 маја 1907 позива читаоце на упис: ”Ступајте браћо у
друштво Српски народни савез јер стијем осигуравате себи заштиту од сваке биједе и невоље”, значи на
отварање полисе осигурања које покрива и погребне трошкове и читуље: ”...Божо Д. Томић у најљепшем
цвијту младости 19 години живота. Родом је био из Дробњака, Црне Горе (...) Покојник је био члан
исељеничког друштва ”Никола Тесла” из Стокена, Башингтон. Дне 15 овог мјесеца био му спровод (...)
са већим бројем присутне браће Црногораца, као и других Срба”, Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 235.
42
Ч. Павић, Срби и српске организације. у Америци, стр. 13-14, 15.
43
В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 340.
ослобођење и уједињење свих југословенских народа без обзира на вјеру и језик, јер ”брат је
мио које вјере био”...”44.

”Опште братско удружење Бој на Морачи” било је Српско-црногорско добротворно

друштво45 чији је предсједник био Матија Радовић, потпредсједник Миле Лазаревић,
тајник Гавро Радовић, финансијски тајник Вукосав Јанковић, благајник Драгиша
Радовић. Предсједник Надзорног одбора био је Радуле Ракочевић, помоћници Никола
Вијусић и Милун Ракочевић. Предсједник Поротног суда Драгиша Вујисић, помоћници
Милија Машковић и Јован Вујисић. Маршал је био Бошко Бојовић. Адреса друштва
била је: Meadderville, Montana46.

Правилник насловљен: ”Правила и Закони Српско црногорско добротворног друштва”,

који има стотинак параграфа, у преамбули наводи: ”да је његово сједиште у рударском
Бјуту, а знак црногорска круна. Печат је са истим знаком. Около натпис - ћирилицом (име
друштва и вријеме оснивања)” 14 јануар 1906 ”Пословни је језик - српски, а писање
ћирилицом”. У приступници своје чланове обавезује заклетвом: ”...да ћу према овом
Српско-црногорско добротворном друштву и Савезу Сједињених Срба ”Слога”47 дужност моју
повјерену ми тачно и савјесно вршити...” (...) ”Друштвени циљ је добротворни: помагање у
случају болести, смрти, озледе на послу, неправилних затвора и других нужда, гајење братске
љубави, међу члановима, ширење просвјете у слободном духу на широком темељу српске
народне мисли и обичаја. Оснивачи друштва и чланови јеси и могу бити искључиво Срби.
Службене заставе јесу: српска, црногорска и америчка. Чланом овог друштва може постати
сваки Србин без разлике вјере од година 16 па до година 50 (...) Сваки члан код пријема полаже
заклетву која гласи (...): заклињем се свемогућим Богом, да ћу вјерно и поштено вршити
правила и законе Српско-црногорског добротворног друштва и Савеза Сједињених Срба
”Слога” и сваког члана поштовати као рођеног брата, празновати и чувати српство, и све што
одговара и служи као понос наше миле отаџбине и српског уједињења, друштвене тајне чувати,
браћи вјеран остати до посљедње капи крви и помагати их у сваком случају колико ми могуће
буде, живјети и умријети као Србин прави на темељу чега полажем моју поштену ријеч и тако
ми Бог помогао - Амин”48.
Највећим делом црногорски Срби, исељеници-рудари су пре оснивања овог
добротворног друштва основали црквену заједницу и 1904 подигли цркву Свете
Тројице у Бјуту, свештеник је био протојереј Душан Богић49.
За којих двадесетак година постојања резултанта ових организација може се оцентити
тако да: ”...мора се капа скинути пред овом запуштеном и незаштићеном сиротињом која је
уложила жртава и енергије да савлада најтеже препоне, да створи нешто што ће у нама будити
дух узајамности, спајања и националног родољубља (...) Америка са српским скромним

44
Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 289.
45
Основаног 14 јануара 1906 у Бјуту, Монтана, чије ”Правила и законе Српско-црногорског
добротворног друштва” је објавио у кратким изводима В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима.
Рудари - добровољци у Балканским и Првом свјетском рату, Обод, Цетиње 1999, стр. 314-317.
46
В. Гојнић, Црногорци у Америци, Подгорица 2002, стр. 227, 232.
47
Према: В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 339: ”Ова исељеничка организација чије је
сједиште било у Кливленду, Охајо, основана је 19 септембра 1909 године”, што представља анахронизам
у односу на наведени датум оснивања ”Српско-црногорског добротворног друштва” чији се Правилник
цитира уз ”вријеме оснивања 14 јануар 1906”, ако је заиста ССС ”Слога” сводна унија којој припада и
”Српско-црногорско добротворно друштво”.
48
”У управу могу бити изабрани само они чланови који су у друштву не мање од три мјесеца а знају
добро читати и писати, и који су у сваком погледу марљиви и за друштво и његов напредак заузимљиви
чланови”, Правила и закони Српско-црногорског Добротворног Друштва у Бјут Монтаним основано 11
јануара 1906 год., Издање друштвено, ћирилицом 1911 године у Бјуту; В. Гојнић, Црногорци у
америчким рудокопима, Цетиње 1999, стр. 314-315, 317.
49
В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 207, 387.
организацијама и малим неразвијеним новинама пробудила је српску свијест ондје где је није
било...”50.

Почетци српске штампе

Почетци српске штампе у Америци везани су за настанак листа ”Слобода”, који почиње
да излази 16 (29) августа 1893, у Сан Франциску. Издавач је био ”Српска читаоница”
која са радом почиње почетком исте године. Лист је излазио до 1906 када је његова
штампарија изгорела у великом пожару Сан Франциска. Први уредник листа
”Слобода”, Вељко Радојевић (други је био Лазар Радуловић), покренуо је у Окланду
1903 лист ”Српска независност” који је излазио до 1908. Обојица су били бокељски
Срби. Од 1901 у Њујорку почиње да излази ”Српска стража”, под уредништвом Ђорђа
Милетића и Душана Поповића, Јован Томановић покреће ”Родољуб”, док Чедомир
Павић у истом граду 1906 издаје ”Српски амерички гласник”, где касније уређује и
”Србобран”. Од марта 1909 настаје ”Српски гласник”, који под уредништвом Боже
Ранковића, Милана Николића, Шпира Радојчића, Чедомира Павића, Милана Јефтића,
потом и уредничког одбора излази све до краја Другог светског рата. ”Српска народна
одбрана” објављује се у Гери, Индијана, 1909 године под уредништвом Уроша Дучића.
Павичевић и Секулић издају 1910 и 1911 у Њујорку ”Американски Глас Црногорца”.
”Народна мисао” излазила је у Бјуту51, Монтана, под уредништвом Јована Ђоновића52.

Бошко Бојовић - је на списку донатора листа ”Српски родољуб”, који је био орган
СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ САВЕЗА У АМЕРИЦИ, са седиштем у Њујорку, чији је председник
Михаило Пупин53.
”Српски Родољуб” објављиван је и штампан ћирилицом у Њујорку 1907, потом
Харбору, Индијана 191054. Лист преноси вести из отаџбине, као и из расејања. Тако у
броју од 13 маја 1907 пише:
”По званичним подацима утврђено је да се од 1 јануара 1907 године до краја априла исте
године из Црне Горе иселило шест хиљада Црногораца. Од тога је броја њих четири хиљаде и
пет стотина отишло у Америку а остали су се отселили у Србију, Аустрију, Русију, Бугарску и
Румунију. Усљед тога Црногорска скупштина је држала важну сједницу, на којој је
расправљано важмо питање, како би се могло стати на пут, да се свијет из Црне Горе не сели
тако у масама”55.
Да односи између матице и расејања нису увек били без спорних питања у листовима
ван домашаја државне стеге, сведочи писање Гласа Црногорца:
”Исељенички лист ”Српски родољуб”, који је био престао излазити у Питсбургу, премјестио се
у Индијани Харбар, у близини Чикага, гдје је под уредништвом г. Јова Томановића, наставио
вршити свој патриотски програм, којега се чврсто држи од назад десет година. Тако је
”Уједињено Српство” добило опет поуздана друга у борби против осталих назови српских
листова, који се труде да добре синове Црне Горе у Америци претворе у одметнике своје
домовине” (...) ”Неки исељенички листови дижу бјесомучну хајку на књаза Николу, а још се
српским листовима зову56.

50
”То је заслуга добротворних друштава и њихових савеза...”, Ч. Павић, Срби... у Америци, стр. 13.
51
”У рударском граду Бјуту 1899. године живјело је преко 2.000 Црногораца... Тада је у Америци већ
живјело преко 100.000 Срба”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 591 ф-н 268.
52
Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 495-497; Milena Šotra Gaćinović, Vidjenja, стр. 71-72.
53
Михаило Пупин био је 1915 на челу Српске народне одбране у Америци која је тада ”обухватала око
150 исељеничких друштава и клубова”, чија активност је била ”у пуном јеку рада међу словенским
исељеницима, особито међу исељеницима из Србије, Црне Горе, Далмације, Босне и Херцеговине, Лике,
Војводине, Македоније и Словеније”, Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 229-230, 234-235, 291-292.
54
Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 496; В. Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 384.
55
Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 234.
56
Глас Црногорца, Цетиње 16 август и 26 новембар 1911; В. Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 260-261.
Културне установе настајале су и развијале су се сразмерно све већом порасту
имиграције.
”Прва словенска читаоница основана је 22 децембра 1869 године у Сан Франциску (...) У другој
половини 19 вијека почетком 20 вијека у Америци је излазило 56 разних српских новина и 12
алманаха”57.

Друштвени живот исељеника одвијао се у знаку каритативне и просветне делатности,

узајамне помоћи, оснивања црквених општина, потпорних фондова и организација,
патриотског и политичког деловања. Честитост и савестан рад уз снажну друштвену и
патриотску солидарност и строгу дисциплину били су услов њиховог опстанка као
заједнице и њене подршке појединцу. Наслеђе патријахалне етике нашло је повољну
резонанцу са протестантском етиком капиталистичке акумулације. Захваљујући овако
успешном прилагођавању условима живота и рада у корак са динамиком новог
друштва. Друштвене установе и остале организације исељеника увелико су олакшавале
њихово прилагођавање суровим условима Новог света и одржавале везе са отаџбином:
”Човјек, радник, рудар и њихове породице, био је једним дијелом заштићен. Правила су,
истина, била строга, а начин рада правичан. Сви су пред законом били исти. Рудар је знао да ће
његова породица, ако се у рудокопу њему нешто деси, бити заштићена. Рад у друштву одисао је
другарством и патриотизмом, он га је подсјећао на отаџбину из које је прије коју годину дошао
у земљу у којој је нашао посао. У раду добротворних исељеничких друштава нијесу се трпјеле
злоупотребе, крађе, алкохол. За веће прекршаје поротни судови су доносили азне искључењем
из друштва, да би их, када се поправе и када други чланови за њих то затраже поново примили
у добротворну, потпорну хуманитарну организацију као пуноправне чланове”58.

Као рудари и радници на пругама, оскудног знања енглеског и упућени једни на друге,
српски су исељеници живели у својеврсној аутархији. Некада је долазило до масовних
туча када би групе домородаца напале неког од наших људи док би му остали из локала
или ”бурта” (трговина, кафана, пансион) спремно притекли у помоћ, било је и случајева
тежег рањавања нападача. Иако дуго невични америчком градском олошу, наши се
њуди нису дали без отпора подређивати. Американци су умели бити окрутни према
придошлицана, посебно према нашем живљу о којем дуго нису знали готово ништа :
”Гледали су их с неповјерењем, чудили се одакле су дошли, било их је од њих страх, а било је и
тешких туча”, упркос томе што наши исељеници нису били примарно агресивни, бучни,
бркати, бријући се једном седмично, ”разликовали су се од домородаца и других
досељеника не само по начину живота већ и по спољашности”. Живећи у групама и
солидарни, ”кад би ишли улицом, заузимали су читав тротоар”, смањивали су трошкове
живота удружени у унајмљеним кућама и некој врсти задругарства.
”У моралном погледу живот је у ”бурту” био примјеран: крађа и хазардских игара није било
(амерички покер наши су научили много касније и за кратко вријеме добро га савладали), а о
проституцији тада није било ни помена. Једно због непознавања језика и неповјерења наспрам
туђинаца уопште, а друго што је ”бурт” истодобно био и дом њиховог брата Србина, ови наши
наивни и срамежљиви радници нијесу уопште ни имали додира са велеварошким олошем”59.
Задивљујућа способност прилагођавања и сналажења у Новом свету и у претежно
урбаној средини битно различите цивилизације и језика најречитије говори о
виталности исељеника који су притом долазили из руралних средина и земаља
практично прединдистријског доба. Њихове организације одраз су насушне потребе за

57
”Етеровић о свему овоме даје основне податке, укључујући и издавачку дјелатност” Петар Јончић,
Одзив на завичајни зов, ”Сусрети”, ревија Матице исељеника Црне Горе, Титоград, март-април 1988), В.
Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 372 ф-н 311.
58
Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 318.
59
Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 277, 278, 279.
социјалном заштитом и осигурањем у условима првобитног капитализма и његове
сурове експлоатације новопристигле и јефтине неквалификоване радне снаге.
Претходни таласи исељеника из северних и западних делова Европе долазили су с
намером да остану (док је се наш елеменат враћао у неких трећини случајева)
интегрисали су се у амерички систем Јунион синдикакта у који су поступно улазиле и
српске заштитне организације.
Све док су те организације остајале локализоване на ограниченом простору оне су се
несметано шириле и добијале на значају и ефикасности не само као социјалне него и
као националне установе. Када је њихов развој и успон убрзо достигао одређен степен,
долази до покушаја њиховог умрежавања и стварања савеза и федерација тих установа.
Тада се указују слабости српског друштвеног корпуса који у Амрици тек поприма
одређену националну кохезију и артикулисаност. Живећи до исељења у четири веома
различите државе, Аустроугарске, Турске, Србије и Црне Горе, од средње Европе до
западних, средишњих и јужних делова Баллкана, они су долазили из руралних и
сточарских, у динарским крајевима претежно племенских средина. Етничка и
национална диференцијација није свуда била завршена као што је био случај и у
динарским подручјима, културне и конфесионалне разлике су биле некад веома велике
или пак неизвесне. Регионалне су разлике могле бити веће од етничких или
конфесионалних. Тако су се хрватски Срби често изјашњава као Хрвати, све док их
католички прозелитизам није етнички и национално освестио60.
Укрупњавањем и умрежавањем српских организација долазе у први план поменуте
разлике и слабости неразвијених средина из којих су долазили. Веома танак слој
интелектуалне српске елите можда је још више отежавао то стање него што био у стању
да га превазиђе. Размирнице и свађе, судски процеси и ривалство између великих
савеза поглавито стварају опште расуло, отежавају или онемогућавају јединство и
заједничку акцију што је само могло подстицати и ојачати свест о стварању заједничке
отаџбине. Тада у повоју Српска Црква није још била у могућности да окупи и колико
толико обједини своју паству као што је то био случај којих пола века касније. Само су
Балкански и Први светски рат могли да усмере енергију и мотивације српског
исељеништва у помоћ ратом угроженој отаџбини. Данашње стање српског расејања
резултанта је поменутих друштвених процеса у којима је једино Српска Православна
Црква успела да одржи неки облик њене кохезије и одржања највише за 2-3 генерације
по имиграцији.

Бошко Илијин у Америци

Као петнаестогодишњи дечак Бошко Илијин Бојовић се искрцава у Њу Јорку 8
новембра 1903, у време највећих таласа исељеништва из Црне Горе и Европе уопште.
Код куће у Зминици оставио је мајку Иконију, брата Павла и сестре, Божану, Даринку и
Виду. Отац Илија Обренов је умро 1895 остављајући им прилично имање у поређењу са
готово свим осталим Бојовићима Милутиновићима из Зминице, али је оно било ипак
недовољно да осигура будућност породице која се увећава, посебно у тим годинама све
веће пренасељености, гладних година и оскудица, задуживања код незаситих зеленаша.
Најсиромашнији нису били у могућности да плате путне трошкове, док су средње
стојећи морали да се задуже до гуше или да продају добар део имања за плаћање веома
високих путних трошкова. Прелазак са патријахалног друштва и сточарског, робно-
новчаног привређивања, на услове тржишне економије раног капитализма, изискивало
несразмерне инвестиције, прилагођавање и неизвесности које су захтевале дрскост и
амбицију младости која није свесна размере изазова.

60
Павић, Срби... у Америци, стр. 6, 13, 16, 18, 20-22, 29-43; Слијепчевић, ”Срби у Америци”, стр. 467.
Знајући за недавну забрану усељавања малолетника испод 16 година старости, морао је
да се пријави као да има 20 година. Њему најближи по годинама и по пореклу међу
путницима на француском пароброду Ла Гаскоњ, био је осамнаестогодишњи Павле
Шљиванчанин, такође из Шаранаца. Према податцима имиграционог регистра, Бошко
се из Њу Јорка упутио у Сент Албан у савезној држави Вермонт.
Одатле је после неког времена доспео у Бјут, савезна држава Монтана, где је 1907 био
на челу Надзорног одбора једног од највећих српско-црногорских потпорних друштава
у то време61. То што је са непуних 20 година могао бити на месту не мале одговорности
може се објаснити политичким раслојавањима и сукобу међу Црногорцима, већ у то
време - између присталица и противника краља Николе. Сукоб је био и генерацијски
јер су млађе генерације, поготово сви они који су долазили из Старе Херцеговине или
североисточне Црне Горе били присталице уједињења са Србијом.
Бошко је на списку чланова друштва ”Опште братско удружење Бој на Морачи”62,
уписан са звањем ”маршал” што значи шериф или полицијски официр, и што је готово
мање неочекивано за тако младог човека у условима дивљег запада неголи бити на челу
Надзорног одбора осугуравајућег завода са хиљадама чланова. Маршал је можда могао
бити и редар или шеф редарске службе обезбеђења, што је мање вероватно за неког ко
је био на челу надзорног одбора.
Патриотизам и носталгија према старом крају и отаџбини били су веома живи међу
исељеништвом из Црне Горе и осталих динарских крајева, као што су се идеје о
националној еманципацији и ослобођењу све више шириле. Што објашњава заиста
велики број листова, часописа, библиотека и читаоница, чак и штампарија, код
популације сразмерно ниске школске спрема и писмености. Исељеника из Србије било
је веома мало, највише их је било из Аустроугарске. Бошко је на списку претплатника и
донатора српског листа ”Српски родољуб”63, који је излазио у Њу Јорку.
Јужнословенски исељеници с почетка 20 века припадали су слојевима најјефтиније
радне снаге која је радила најтеже послове у рудницима Монтане и Пенсилваније, као и
у Канадским и Америчким експлоатацијама шума, на градњи пруга и слично64.
Михаило Лалић помиње Бошка на више места, описујући га на жив и упечатљив начин.
“Разгласило се, па нам стигоше из Језера и Шаранаца Бошко Бојовић, танак, тактичан и
одмјерен у покретима и говору као да је учио музику а не јеле обарао у канадским плани-
нама. Уз њега ћутљиви Јаков Остојић, синдикалиста, социјалист, с брошурама у џеповима ...
Нарочито су ‘Американци’ заслужили јер били су најзад избјегли из биједе црногорске и
‘рђе шаранске’65, докопали се запошљења и зараде, и могли су да проживе ‘ка бубрег у лоју’,

61
Бошко Бојовић је био предсједник Надзорног одбора СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ САВЕЗА у Бјуту, Монтана,
председник савеза је био Рако Врбица, подпредсједник Марко Калуђеровић, секретар Радован
Томановић, В. Гојнић, Црногорци у Америци. Прве исељеничке организације, стр. 86, 225, 230; В. Гојнић,
Црногорци у америчким рудокопима, стр. 310; Ч. Павић, Срби... у Америци, стр. 22, 23.
62
Чији је предсједник био Матија Радовић... Маршал је био Бошко Бојовић. Које је било експозитура
Српско-црногорско добротворног друштва, основаног 14 јануара 1906 у Бјуту, Монтана, В. Гојнић,
Црногорци у америчким рудокопима. Рудари - добровољци у Балканским и Првом свјетском рату, Обод,
Цетиње 1999, стр. 314-317. Адреса друштва била је: Meadderville, Montana, В. Гојнић, Црногорци у
Америци, стр. 227, 232.
63
Бошко Бојовић је на списку донатора листа ”Српски родољуб”, који је био орган СРПСКО-ЦРНОГОРСКОГ
САВЕЗА У АМЕРИЦИ, са седиштем у Њујорку, чији је председник Михаило Пупин.
64
”Ми, иако већином полуписмени, будно смо пратили свјетске догађаје, a поготову иза анексије Босне и
Херцеговине”, М. Л. Поповић, ”Удио америчких Срба у Балканском рату (Прва добровољачка чета)”,
Гласник СИКД Његош XIII (1964), 105.
65
Израз ”рађа шаранска” потиче из анегдоте о војводи шаранском Јоксиму Кнежевићу...
 а напустили су ‘срећну земљу’ да се боре за ‘несрећну Црну Гору’ која да даје није навикла,
али умије да узима и никад се на засити – ка бездања јама.”66
Лалићеви извори су били старе комите који су добро познавали Бошка као комитског
четовођу. Нема савремених писаних трагова о томе да је Бошко био дрвосеча у Канади,
као што наводи Лалић, што није искључено, иако би пре могао бити рудар или друга
врста радне снаге у Монтани, јер за његов боравак у Бјуту постоји савремени писани
податак који смо већ поменули. Као толики други исељеници тог пионирског и бурног
времена на северозападу САД, према ономе што је познато, Бошко је био повремени
или дуже времена шериф, коцкар, политички и друштвено ангажован, патриота и
присталица уједињења Црне Горе и Србије.

Бошко је у Америци имао судски процес на коме је првобитно био осуђен на смртну
казну због смртног случаја приликом партије покера, али је у првој инстанци ослобођен
кривице. Све до истраживања судских архива, у Бјуту и можда још неким деловима
Монтане, сазнања о тој афери остају на усменом предању и сећању. Бошко је наиме био
професионални коцкар у Америци, причало се да готово никад није губио играјући
покер. Играчи су иначе на ”дивљем западу” држали револвере пред собом, који су
имали задњу реч у случају спора. Према казивању Зорана Ћоровића, сина судије
Момчила Ћоровића који је био Бошков побратим, у овом инциденту није дошло до
коришћења ватреног оружја. Бошко је наиме предухитрио партнера и ”разврнуо му
вилицу”. Да ли је та повреда имала фатални исход није извесно, али је током суђења
првобитно изречена смртна казна, одмах преиначена због лажног сведочења, односно
лажног превођења тумача, наводно неког Хрвата. Бошко је током суђења притегао
тумача да призна лажно превођење, ако не и сведочење, да би коначно добио
ослобађајућу пресуду. Више никада није узео карте у руке.
Исувише сумарни податци за суђење у по свему судећи импровизованим условима у
неком салуну не дивљем западу, место и датум суђења притом нису познати.

Друштвене организације и окупљање добровољаца

Масовно насељавање из Европе крајем 19 и почетком 20 века намеће потребу
прилагођавања новим условима живота и рада које се најлакше могло постићи у оквиру
свести и порекла наслеђеног из отаџбине. Као и друге етничке групе у САД, Срби су се
окупљали око својих црквено-школских, хуманитарних и политичких установа,
потпорних друштава, клубова, читаоница, штампане периодике која је ширила ионако
распрострањене патриотске идеје и осећање. Вести о ослободилачким ратовима су у
највећој мери усковитлале патриотска одушевљења и реторику на које је мало ко могао
остати неосетљив67. Писмо једног дечака из 1912 године примерено је за расположење
на релацији између отаџбине и исељеничког расејања:
”Мироје Шћепановић из Загарача 1912 као деветогодишњак, ученик трећег разреда основне
школе, очекивао је да са другим добровољцима из Америке стигне и његов отац Глигор, који је
радио у Аргентини, у лучком граду Ла Плати. Пошто отац није стигао, син је искористио
вријеме када је мајка са другим женама из села понијела храну и преобуку старијем сину и
браћи на скадарско ратиште и у својој ђачкој свесци написао писмо оцу. По сјећању старога
Мироја, у писму је написао како су многи Црногорци, очеви његових другова, стигли као
добровољци у крвавом рату против непријатеља Турака, а њега нема. Прекорио га је у писму и
навео примјере његових школских другова који се хвале како су им очеви стигли из далеке
Америке и већ ратују на Скадру (...) Када је писмо стигло у Аргентину, Глигор иако неписмен

66
М. Лалић, Гледајући доље на друмове. Четврта свеска мемоара и дневника Пеја Грујовића, друго
издање, Нолит, Београд, стр. 285-286.
67
”Неколико хиљада војника у часу објаве рата одсуствовало је у Америци и другим крајевима свијета,
али је огроман дио одсутних стизао у току рата”, Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, 67-68.
позвао је другове и ту је пред свима прочитано писмо. Дјеловало је као велика опомена и
подстрек да се иде у добровољце (...) Кроз два мјесеца на скадарско ратиште су стигли први
добровољци из Аргентине”68.
Непуних годину дана после почетка враћања добровољаца из Балканских ратова,
избијање Првог светског рата намеће потребу настанка нових таласа добровољаца.
Неутралност САД на почетку Великог рата отежава организовани одлазак са њихове
територије: ”...требало је да добровољци иду у Канаду, а отуда најчешће о трошку Енглеске у
Црну Гору. Крајем августа 1914 преко 2.000 Црногораца било се јавило у добровољце. Годину
дана касније упућено је у Црну Гору преко 3.000 Црногораца италијанским и француским
бродовима”69.
Број добровољаца из Северне Америке у Балканским ратовима процењује се на 7.00070.

Бошко Бојовић као добровољац под Скадром 1912

Од Монтане и Калифорније до Скадра и Брегалнице

Покрет добровољаца из прекоморских земаља почиње од избијања Балканског рата и
трагичним исходом опсаде Скадра. Упоредо са ”осветом Косова” и ослобађањем
”Старе Србије”, Призрена и Пећке Патријаршије, опсада Скадра оставља најдубљи траг
на српском колективном сећању. Враћање Скадра на Бојани, имало је више од
симболичног заначаја за кршну Црну Гору без иједног града попут древне српске
престонице дукљанских и зетских краљева и господара. Хиљаду година историје стају

68
Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, стр. 240-241.
69
Гојнић, Црногорци у Америци, стр. 352.
70
За Велики рат број добровољаца из Америке се оквирно процењује на око 10.000, П. Слијепчевић,
”Добровољци из Америке”, Сабрана дјела Пера Слијепчевића VI. Историјске и политичке теме, Бања
Лука, Београд 2013, стр. 168, 192-193.
у тај митски појам, од којих половина као седиште пашалука који је остао највећа
погибељ за неосвојиву Српску Спарту. Отуда и незадрживи емотивни набој јуриша које
најтврђе зидине и утврде, ни по цену највећих жртава не могаше одбранити. Изузев
Јанка Вукотића, Радомира Вешовића, Блажа Бошковића, Павла Пламенца... највећи део
вишег командног кадра показује несхватљиву индоленцију и војничку неспособност
коју Црногорци плаћају највишом ценом непоштедних и убитачних јуриша на зидине
толико пута кићене главама Црногораца. Најдубљи трагови сећања остају у предању,
списима савременика и њихових потомака.
”Према ратној статистици Министарства војске у Цетињу, на скадарско бојно поље дошло je
око 17,000 ратника из Америке, међу којима и хиљаду њих из Боке и Херцеговине. Без њих би
Црна Гора била немоћна да у челичном обручу одржи 48.000 турских низама под легендарним
Есад пашом. Трагедија би била неминовна, јер je даљина између Скадра и аустријске границе
била свега један дан хода, a војска Србије у повлачењу са Јадрана, под тешким европским
ултиматумом, који je потписала и Русија”71.
”Четири дивизије, са 11 бригада, у којима 52 батаљона, са свега 32,000 ратника, чинили cу тада
целу војску Црне Горе. Наши добровољци из Америке и браћа из Херцеговине и Приморја
повећаће је ускоро на 45,000. Цела војска имала је 125 топова и 62 митраљеза, којима ћемо
ускоро додати и неколико десетина, отетих од Турака, Кроз војну обуку прошла је једва
четвртина војске. Али ми смо већ сваке суботе у основној школи имали и официре и
обавештења о оружју. Пре своје дванаесте године сви смо знали пушком руковати…”72.
Покрет добровољаца од Западне обале Сједињених Држава, возом до Њујорка,
паробродом до Бара и даље до под Скадар, најизворније је описао један од њих.
Чедомир Павић из Шавника, морао је као опозиционар бежати од кнеза Николе у
Београд где је студирао књижевност и писао песме за Српски књижевни гласник. Потом
за Америку где је уређивао више српских листова, да би као студент на Берклију водио
уредништво Српског гласника. На Скадар је одвео из Сан Франциска групу од 120
добровољаца са којима се борио до краја Балканских ратова, вратио се у Београд, да би
као добровољац у српској војсци погинуо августа 1914 током Церске битке, у њеном
најрвавијем окршају, на Мачковом Камену. Као дописник свог листа дао је лапидарни,
живи и прецизни опис путовања и борби до самог заузећа Скадра. Иако без помена
иједног од имена бораца, Павић даје најаутентичније сведочење из првих борбених
редова.
”Бијах начисто да је давно очекивани велики рат на Балкану већ неизбјежан и једино оно
провербијално ”балканско прољеће”, које наговјештава да балкански ратови чекају оно ”кад се
гора заодјене листом”, улијеваше наде да Беркли нећу напустити можда до прољећа”.
”Уредништво Српског гласника у Сан Франциско било је засуто писмима из околних ближих и
даљих рударских кампова с питањем: ”Што је било?” Сви су заједно добијали један одговор у
чланцима С. гласника, да је дошао дан ”Освети Косова” и ”земан дошо ваља војевати” да
остане Балкан Балканцима. Већ је српска па и југословенска колонија Сан Франциска,
Оукланда и околине била на ногама и ту узбуђење, праћено најискренијим одушевљењем, није
ништа мање било него на самој позорници догађаја, на Балкану”.
Српски патриотски покрет у Сан Франциску постао је био предмет са симпатијама
писања штампе у Калифорнији. Иако:
”Американске новине (...) не бјеху обавјештене о Балкану, нити балканску ствар у почетку
имало разумјеваху. Балкански им догађаји изгледаху као метеж државица несталожене
централне Америке и као игра великих сила. Већини изгледаше да је побједа на страни Турске,
”која има најбоље војнике на свијету”, како се изрази Call. Али муњевито мобилизирање
балканске војске и појава силних армијау малим државицама о чијој животној снази појма
немаху, просто све пренерази - ”То неће бити блеф, оперетски рат као у Мексику, него права

71
М. Л. Поповић, ”Удио америчких Срба у Балканском рату (Прва добровољачка чета)”, Гласник СИКД
Његош XIII (1964), 106.
72
Р. Вукчевић, ”Прве искре”, Гласник СИКД Његош XXIX (1972), 15.
титанска борба” - примјети F. S. Cronicle”. За све бројније добровољце настаје нестрпљење:
”Како ће се чекати кад сваки дан на Балкану бјеше пунији историје него цио наш живот
дотле!”.
”Што новије вијести стизаху, све страшније појединости доносаху о слому турском и јунаштву
српском код Куманова, гдје се ”прса у прса” ријешила судбина једног царства. Сад већ и
американски туркофили признаше да је ратна срећа Турску изневјерила и судбина рата
запечаћена”.
Својеврсна мобилизација америчких Срба и њихов покрет ка ратишту чини да:
”...је све личило на војни транспорт и о свему томе бринуо се одбор Народне Одбране у Сан
Франциску” (...) ”Срби у Америци су из српских крајева под Аустро-Угарском. Има их велики
број и из Црне Горе, али из Србије их скоро нема (...) тако се наша чета састојала од Срба из
Црне Горе, Херцеговине, Босне и Лике”.
Композиција са добровољцима дочекивана је свечано у многим градовима кроз које је
пролазио овај ”специјални”воз, као у Сакраменту:
”На освијетљеној жељезничкој станици се слегао огроман свијет, док је напријед била
подигнута трибуна са српским и хрватским заставама, ал на трибуни се виђаху и женске
прилике у народном костиму. То су били приредили тамошњи Хрвати с осталим Словенима и
њихова патриотска манифестација за балканско словенско братство за собом је привукла
огромно американско грађанство. Воз је мало стао у тој бурној вреви да сачека наше и њихове
бурне бесједе. Та сцена и то кратко братимљење били су доста да цио свијет види да су Срби и
Хрвати једно и исто и да већ осјећају како балканске битке не руше само турско царство него и
стварају велику будућност нашем племену и српског и хрватског имена”73.
”Наш воз, који је кроз цијелу Америку носио српску заставу, јечао је од нашег одушевљења на
глас да су се војске Србије и Црне Горе загрлиле у ослобођеној Старој Србији. То смо
одушевљење донијели у Њу Јорк гдје стигосмо прије зоре 22 окт. (4 нов. по новом
календару)”74.
Чедомир Павић са 120 добровољаца укрцава се почетком новембра 1912 на лађу Алиса.
После 16 дана пловидбе ”Санфранцисканци” из Калифорније се искрцавају у луки
Барског ”недовршеног пристаништва”. ”Кућа престолонаследникова, ”палац”, остављена је
била да се употреби за Американце који се у Бар искрцају, али је потпуно испражњена била и
то вече жандарм кључ од ње изгубио”75.
”По доласку нам је одмах објашњено да ће се овдје наша чета раздијелити: они који су Срби из
других покрајина упутиће се у Сан Ђовани гдје је добровољачка чета, а ми који смо родом из
Црне Горе отићи ћемо батаљонима својих племена, и ми ћемо жељезницом кренути за Вир
Пазар”76.
”Балкански рат, на челу са Србијом и Црном Гором био je дјело свих српских крајева. Никада
ни у једном рату српски народ није био тако збратимљен и повезан, и никада се није лећело у
смрт и борбу са толико родољубивог полета и одлучне воље. Свуда je од Београда до Цетиња,
од Ловћена и Авале до Шар планине, и шнром свијета гдје je год којега Србина било, владала
жарка жеља за остварење српског вјековног сна. И сваки je српски син једва чекао да полети у
свети бој и да свој удио придонесе на олтар ослобођења своје миле браће под турским јармом.
Таквијем je духом било надахнуто и наше америчко Српство”77.
”Овдје се укрцава и искрцава све што припада Зетском одреду који је с двије придошле бригаде
Источног одреда има око тридесет батаљона”.
Добро обавештен као и многи други исељеници о збивањима пред избијање Балканског
рата, Бошко са једном од првих група добровољаца стиже на смотру црногорске војске

73
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, Сан Франциско 1913, Подгорица 2016, стр. 17-18, 19, 20,
21, 25-26.
74
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 30.
75
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 41, 42, 43.
76
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 44.
77
М. Л. Поповић, ”Удио америчких Срба у Балканском рату (Прва добровољачка чета)”, Гласник СИКД
Његош XIII (1964), 105.
на Цетињу. Као и већина других добровољаца одмах ступа у црногорску војску, не
долазећи да посети мајку и породицу у Зминицу. Том приликом заједно са братом
Павлом добија од краља Николе нареднички чин. Писање Дробњака Чедомира Павића
могло би се односити и на њега као и на већину других добровољаца из Америке.
”Са мном је био још један из мог краја који је стигао из Америке и са мном се нашао у
Подгорици”.
”Мој сапутник ”Американац”, бјеше изненађен и поста необично расположен кад угледа како
се по пољани бијеле капе...”.
”Био је дванаести новембар (по старом кал.) кад сам дошао на Груду под Грујомир, посље два
сата пјешачког хода глибовитом равнином што се прострла од Скадарског блата. (...) Ја и мој
”Американац” продужили смо и замакли између кршевитих хумова и чегара (...) Они нас такође
обавјестише гдје ће се који од нас двојице упутити: ја код шатора прве чете нашег батаљона, а
онај код шесте. Мој сапутник се сам упути својој чети, а рођак и зет ме поведоше првој чети
гдје ми је брат”78.
”Са Гајтанске Косе турски пољски брзометници Круповог система почели су да руше бардањолтска
утврђења... А када је догорело до ноката, када се није имало куд ни камо, наши су затражили помоћ
од Србијанаца. И ето, њихови топови, заплијењени у битци на Куманову, почеше под командом
мајора Синђелића да руше скадарска утврђења. Убрзо се могло видјети, да је њихова ватра
неодољива и да Турци не могу да је парирају”79.
”Од прилике, десет граната је убачено у Боксу у року од тридесет минута и скоро све на исто
мјесто, а неке од њих у оној мекоти нијесу ни експлодирале, него се чуо само пљесак као кад
нешто пљоснато падне по површини воде и видјело би се како глиб стркне кад се пројектил
зарије (...) Сви су се Дурмиторци чудили откуд оно гађа онако да не запне нигдје за главицу
испред нас (...) ...паде једна граната на Нефруши у неку баруштину поред нашег почивалишта,
не екслодира, него се оклизну и стаде скакати као патка, што изазва грохотан смијех код
војника који то виђеше (...) Гранате оног брдског топа падаху око шанца и лако се претураху.
Једна граната паде у шанац гдје стајаше друга чета нашег батаљона и погоди тачно једно мјесто
гдје је земља без иједног камичка била ту се зари и не експлодира”80.
Причало се да је Бошку топовска граната под Скадром пала у војничку порцију и да
није експлодирала. Отуда уз остало и легенда како га није хтео метак.
”Наша војска побједоносно гази преко свега и у заносу јури Скадру, од којега нас раздваја још свега
један ров на Малом Бардањолту, са којега се не чује никакав пуцањ.. Спуштамо се низ брдо ка томе
рову. Хоћемо да отворимо и последњу капију Скадра. А тада - авај! - зацикта труба: „Стој ту!... Стој
ту!“ Прихватише и друге трубе, и та се фатална команда разнесе по разбојишту. Као да нас потуче
гром из ведра неба! „Зашто да стојимо ту?! Шта то значи?! Ко хоће да скапулава Скадар?!“ -
протествовали су љутито војници. „Биће да је Скадар капитулирао!“ - покуша вјешто да нам
објасни неки од присталица режима”81.
”Ово што пишем за читаоце Српског гласника није историја. Иако су ови крајеви у којима сам
се неколико мјесеци налазио историјски, и по скорашњој борби и по бившима, ја сам у писању
избјегао све реминисценције на прошлост, јер је тога сувише било у сваком потезу пера о свему
с ових страна; не помињем нигдје подвиге појединих личности од најмањих до највиших (...) ја
пишем нешто друго. Ја хоћу, колико умијем и колико је дозвољено да описивањем и
приповиједањем изнесем удаљеним читаоцима слику из опсаде Скадра. Да та слика буде што
вјернија послужио сам се једино својим очима и својим ушима у мјесто икаквих других
података”82.
Опсада Скадра

78
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 48, 53, 55.
79
С. С. Беговић, ”Успомене из Балканског рата”, Његош 59 (1988), 87.
80
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 64, 111, 116.
81
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 87.
82
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 65.
 Положаји Армије око Скадра (29. марта 1913. г, по старом календару)83

”...тад су наши заузели Муселимову Главицу, на њој заиграли зетско коло и трубом давали знак
нашим да не пуцају на њих. То су извршили они пиперски и спушки старци у овчим кожусима
који су служили при интенданци и овај старачки подвиг је најинтересантнија епизода из опсаде
Скадра... (...) пиперски старци нијесу хтјели само да сједе код интендааанце спушке бригаде
него су се оружали бомбама па и они пошли да гину ”ђе на жицама” (...) један дио, отприлике
100, остао је као засебна јединица”84.
”Саставили су бомбашку дружину од стараца добровољаца којих се јавило пет стотина, и
одредили им за команданта Павла Пламенца, који је војну школу завршио у Италији а
официрску каријеру као клубаш на робији. Старци су тако свој дио посла обавили с мање
жртава но што су мислили, а Пламенац је погинуо у јуришу кад су препреке биле
отклоњене...”85.
”Пиперски батаљон, који је наступао, видјећи како старци замакоше за главицу, а вјерујући да
ће се од њих направити касапница, јер нико није озбиљно мислио да ће старци ишта предузети,
трком је полетио уз главицу пут шанца да спасава старце. Али старцима није био нуждан спас,
они су свој посао обавили берданкама и ако нијесу знали шта би требало урадити да им бомбе
пукну. Него старци побједници још нешто необично изведоше. Кад су заузели Муселимову
Главицу одмах су врх ње ухватили да играју зетско коло око развијеног барјака (...) Цио овај
подвиг стајао је само три жртве, а да је било турске посаде као на Вел. Бардањолу и Гајтанским
Косама, јер је Муселимова Главица била утврђена опкопима и жицом, погибија би била у ту
као онамо. Од турских пионира што су се затекли у опкопима који није побјегао убијен је био
или заробљен. Међу заробљеницима је и један муслиман из новопазарског санџака који се
лукавством спасао. ”Од једном” - он прича - ”ускочише поврх нас људи у овчим кожусима као
некакви шејтани (ђаволи), па нас стадоше пробадати бајонетима, убијати и ударати некаквим
батинама (бомбама) по глави. Ја се одмах авизах и повиках: Не мене, ја сам Србин, Лазар
Поповић! - и тако скапулах жив”.86”.
”У нама је и даље тињала нада да ћемо ипак за који дан савладати и ту последњу препону и ући у
Скадар. Знали смо предобро, да ће поново бити жртава - али о томе нико није водио рачуна. Скадар
је био оно на шта смо једино мислили и чему смо се једино надали. Та нада је држала још једну
недјељу дана. Али и она нестаде, чим добисмо наређење : да једна чета остане на положају ради

83
А. Кучбах, Срби у Балканском рату 1912-1913 и у рату против Бугара, Штутгарт 1913, 109-110.
84
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 97, 124.
85
М. Лалић, Заточници, Цетиње 2014, стр. 216.
86
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 126.
одржавања страже, a остале да се врате у исти логор из којега су биле пошле 23. јануара у два сата
ујутро. Гдје бисмо? Нигдје! Шта радисмо? Ништа!... Окитили смо само јалову брдуштину хиљадама
наших гробова! Рата се свако наситио; мени се чак згадио. Жеља -да опет угледам симбол слободе у
њујоршкој луци -расла је у мени, из дана у дан, све јаче и јаче. Али, тај симбол је много лакше
напуштити него му се вратити...”87.
”Заиста кад Црногорац хоће да докаже како се жестоко био, неће ништа истаћи као увеличану
цифру губитака. Никако ми се није допадало да се војницима нашег батаљона представља да ће
ићи у сигурну погибију кад се позову да крену”88.
”У војсци опет чамотиња и неповјерење. Упркос мјерама предострожности, ширене су
најфантастичније вјести. Из београдских новина, које су се до нас прошверцовале, могли смо
закључити да је стварање Албаније свршен чин и да ће се питање Скадра ријешити у њену корист.
Да би трагедија била још већа, једнога дана (мислим даје то било у марту) Тарабош је опет отворио
своје чељусти смрти и прогутао цио један батаљон, на челу са његовим храбрим командантом
Павлом Пламенцом, што је проузроковало многе коментаре. Упорно се тврдило : Овај батаљон је
жртвован да би се продрло преко Тарабоша и тако се отворила западна капија Скадра, кроз коју би
као прва ушла војска западног одреда, тојест војска Катунске Нахије и старе Црне Горе.
Падом Бардањолта (25. јануара 1913.) била је разбијена источна капија Скадра. Али војска, која је
трабало кроз њу да уђе у град те вечери, није била војска старе Црне Горе - већ већином војска од
Седморо Брда. Цетиње није жељело да се прослави ова - њему доста пркосна - војска, и зато су оне
вечери објавиле трубе оно фатално : „Стој ту!“
У везу са тим разлогом довођена је жалосна погибија, првога дана рата, чувеног генерала Блажа
Бошковића са Орје Луке у Бјелопавловићима. Није било човјека који га је добро познавао а да није
вјеровао, да је његова погибија била трагедија за Црну Гору. Јер, да он није погинуо, не би се
питање Скадра мрцварило мјесецима, нити би око њега пале онолике жртве. Али, Блажо је био
Брђанин. Кад је престиж у питању, не води се рачуна о жртвама, па ни о Скадру!
Иако је само мали број људи могао да се снађе у овим мистификацијама, и последњи војник је
осјећао: „Има нешто труло у држави црногорској!“89
”Три дана и двије ноћи ови су људи били подвргавани једном страшном судском процесу, гдје
су невидљиви суци сваком од њих досуђивали или живот, рану или смрт. Процес је свршен и
сад се по сваком преосталом познају силни нервни потреси (...) Сви бјеху тешко рањени и
изгледаху полумртви, али не чух ниједан јаук (...) Командир чете рече ми: ”виђе ли како
бригадиру Вешевићу зрно проби капу? Таман бијах до њега, мало се сагну, узе капу и рече да
му није ништа” (...) Само сам разбирао гдје размахани Васојевићи више пута довикују: Вала
Радомир је сачувао образ, али је изгубио бригаду, свео нас је ево на један батаљон! Радомир је
име бригадиру (...) Васојевићка бригада бројала је 2000 војника и изгубила је 672, мртвих и
рањених”90.
”На Велики Петак 1913-те, рано ујутро, војска је била у покрету. Батаљон се вратио према Малом
Бардоњолту. Ни један пуцањ, ни на једном дјелу фронта, није могао да се чује.
Наслућивали смо - и ускоро се наша слутња претворила у стварност: Скадар је пао!
„Скадар је пао!“... „Скадар је пао!“ -проносило се врло тихо кроз ровове, без нарочите радости и
поноса. Врло тихо, јер је изгледало невитешки и недостојно наших гробова око Скадра. Радост је
завладала највише зато што се цијела наша трагикомедија примицала крају.
Командири чета издвојили су из својих јединица по шест војника, међу којима сам био и ја.
Прегазилисмо ријеку Кир и на пољанама пред Скадром, заједно са војницима из других јединица,
формирали један батаљон, који је ушао у Скадар као пратња Принца Мирка.
Принц и његова свита, у свечаним униформама, јахали су на добрим коњима. Ми смо, у двојнм
редовима и са војном музиком на челу, беспрекорно маршовали широком улицом према Сарају”91.
”Сутрашњи дан је донио нешто живота. Турски полумјесец спуштио се низ јарбол на граду
Мрњавчевића, а на његово мјесто се уздигао црногорски крсташ: ипак се залепршао на старој
тврђави. !

87
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 89-90.
88
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 106.
89
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 90.
90
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 112-113, 119.
91
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 92.
Есад-паша је, са својим штабом, изишао из тврђаве и срио се са црногорским Престолонаследником
Данилом. Док су се они лијепо руковали, ми смо укрућено стајали држећи оружје пред прсима”92.
Након предаје Скадра и уласка међународних снага у град амерички добровољац
слободно свраћа у несуђену тековину победника захваљујући знању енглеског језика.
”Послије церемоније упознавања, турски официр је отмено показао руком на један астал и рекао:
„Бујрум!“ Изгледало ми је да сам га јако задужио не пристајући да сједнем прије њега.
Куцнули смо се пуним чашама и запалили нове „муфтакисе“. Поред нас је стајао „Македонац"
(прави или лажни) и тумачио.
„Какво сте звање имали у војсци?“ - упитао ме мајор. „Обичан војник, српски добровољац из
Америке.“
„Из Америке! Случајно или ради рата? - зачуђено упита Турчин.
„Само ради рата! Пуно је добровољаца дошло из разних крајева свијета.“
„Дошли сте да срушите турску царевину?!“ - с осмијехом ће мајор.
„Само са том намјером, господине мајоре!“ - с осмијехом ћу и ја.
„Ја вам честитам! Ви сте јуначки народ!“ - изговори и поново ми стегну руку, па ме припита: „На
којем сте се ви лично положају борили?“
„На Бардањолту.“
„На којем дијелу Бардањолта?“
Описао сам му прецизно.
„Ах, па ми смо били један према другоме! Ја сам баш тамо рањен у руку при крају тродневне
битке!“ - дочека он. „Ко зна, можда сам вас баш ја ранио? Тада сам имао жељу да вас убијем, а сада
би ми било жао!“ - рекох ја”93.
„Вјерујем вам!“ - спонтано he мајор, смијући се. Смијао сам се и ја.
„Такав је рат, господине мајоре, јуче крвници а данас пријатељи! Све ми то некако личи на крвави
бизнис.“
„Да, по сриједи је највише шићар! Да није шићара, рата не би било. Рат је груб, зао, страшан! Ко би
могао икада да измисли такво зло као што је рат?! Али, опет, без рата не би ваљало. He би било поноса,
ни жртве. Храброст би изумрла. Људи се не би разликовали од нељуди, нити би се знала ичија права
вриједност.“
„Али не ваља што ратови доносе и много покварености у сваком погледу!“ - направио сам упадицу.
„Да, и то је тачно! Али рат у истој мјери и опамети!“ - додао је мајор. И ми смо и у томе погледу били
сложни, као што смо били сложни на коњаку и цигаретама.
И мајор је изразио своје чуђење, зашто нијесмо продрлиу Скадар 25. јануара, послије заузећа
Бардањолта. Да му не бих давао оскудне и нетачне одговоре, рекао сам: „На то питање могу да одговоре
они који владају и командују, а никако један обичан војник, као што сам ја.“ Мој одговор му се допао, и
ми смо се опет куцнули. Цигарете нијесмо ни ни он ни ја прегашивали. У колико се коњак у флаши
спуштао ниже, у толико је више расло наше расположење.
Разговарали смо о Америци, али смо ту ударали један у клин а други у потковицу. Он је желио да му
причам само о америчкој војној снази, али сам ја разговор о томе вјешто избјегавао. Управо, не бих ни
знао шта да му кажем, јер у то вријеме војна снага Америке није представљала богзна шта, изузев
морнарице. Покушавао сам да му причам углавном о економском успону те велике земље и о
цивилизацији тога многољудног народа. Али мој сабесједник није показивао ни најмање интересовање за
такве „ситнице”94.
”Били су то последњи крици старога морала и витешкога поступања према побијеђеноме. Јадни
Црногорци, који су кроз сва времена били склони плијену, ушли су у Скадар, у којему је било мало
хране али доста блага - и никоме нијесу умањили ни један грош! He зато што је то било немогуће,
нити зато што нијесу осјећали потребу за тим - него зато што су се тих дана осјећали великима, што
су били поносни побједници, па ту величину и тај понос нијесу хтјели ничим да укаљају. Такво
расположење је владало у црногорској војсци - и оно је било спонтано!
После неколико недјеља чули су се, међутим, гласови тих истих идеалних војника, праћени
уздасима: „Жали Боже што је онако било! За кога?! Зашто?“...
Црногорска војска је напуштала Скадар и пошла кућама”95.

92
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 92-93.
93
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 94.
94
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 95.
95
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 98.
”Наша застава је спуштена низ јарбол на граду Мрњавчевића, а на њено мјесто је уздигнуто пет других
застава. Плакали смо напуштајући коначно Скадар. Осјећали смо се као да присуствујемо сопственом
опелу и завидили палим друговима...”96.

Српска хуманост при ослобођењу Скадра и Есад-паша

Тада начелник штаба Дринске дивизије при опсади Скадра, Павле Јуришић Штурм је
изнео своје сећање о хуманости српске војске, која је довела до поштовања
пријатељског односа Есад паше, који је као генералштабни генерал био командант
одбране Скадра.
”… црногорске трупе почеле су да опседају Скадар, у то време добро, модерним средствима,
утврђен град. Црногорци су јуначки нападали Скадар, али због иедовољног броја трупа и
застареле артилерије нису могли и да га заузму. Тражили су и добили помоћ од Србије. Послата
им је у помоћ Дринска дивизија II позива, која је. по доласку, била распоређена ерема положају
Брдици. Њен 6. пук добио је наређење да изврши јуриш на Брдицу. Био је одбијен с великим
губицима. Кривица је била до тадашњег пуковника Дамјана Поповића, који је, као командант
српских трупа под Скадром, наредио напад без довољне припреме. Смењен је одмах после овог
неуспелог напада. Под Скадар су послате нове трупе, Дринска дивизија I позива и неки делови
Шумадијске дивизије I позива.
Од свих тих трупа образован је Приморски корпус под командом ђенерала Петра Бојовића,
познијег војводе. Од тог момента опсада је почела да се развија много озбиљније. Турским
трупама у Скадру командовао јe ђенерал Есад-паша Топтани. Оне су се састојале из једне
Низамске и две Редифске дивизије (Низамска дивизија била је састављена од кадровских а
Редифске од резервних трупа). Због појачане опсаде Турци нису могли, ни мањим деловима, да
врше испаде из Скадра ради снабдевања. (…)
У Скадру се појавила дечја стомачна зараза. Од те заразе свакодневно је умирало много деце,
нарочито деца турских активиих официра. Турски лекари су сматрали да би много деце било
спасено кад би располагали конзервираним млеком и другим лековима. Есад-паша је питао да
ли би српски ђенерал био вољан да помогне из чисто хуманих разлога.
Ђенерал Бојовић је одговорио потврдно и изјавио да ће одмах учинити све што је могуће.
Сместа је наредио да се из санитетских слагалишта најближих трупа напуне бисаге свих
парламентара најпотребнијим лековима (…)
Пред зградом турске команде чекао нас је лично ђенерад Есад-паша с већом групом својих
официра. Видело се на његовом лицу да је срећан н задовољан... Дочекао нас је пред вратима
своје команде и рекао:
“Цео свет зна да сте храбра и витешка војска. Сада смо видели да сте хумана војска. Само
хумани људи могу да буду хумана војска”.
Овај догађај није тада био објављен због држања Аустро-Угарске, па и Италије. Влада се
плашила да ове две земље не би чиниле тешкоће Есад-паши. Кад је Скадар пао, Есад-паша се са
људством и пешадијским наоружањем вратио у Албанију, у којој 'је био господар. Био је
господар чак и за време принца Вида. Кад је букнуо Први светскн рат, Есад-паша је постао и
остао пријатељ Срба. Наша граница према Албанији била је слабо покривена војнички. Само су
били ојачани граничари. Због таквог пријатељског држања Есад-пашс, Србија је могла да
избаци више трупа према Аустро-Угарској. Колике је, пак, услуге чинио српској војсци за
време повлачења кроз Албанију свима је познато. На крају и он је сам одступио, са нешто
својих војника, са српском војском.
До краја рата био је на Крфу и у Солуну, где су били његови пријатељи Срби. Доцније, за време
владавине Ахмета Зогуа, живео је као емигрант у Паризу, где је изгубио живот од најмљеног
албанског убице. По његовој жељи, израженој у његовом тестаменту, сахрањен је на париском
гробљу Тије, у парцели у којој почивају вечним сном српски војници које је, за живота, толико
пспоштовао и, слободно се сме рећи, волео”97.

96
С. С. Беговић, ”Успомене…”, 99.
97
Д. Поповић, ”Српска хуманост при опсади Скадра”, ГЛАСНИК Српског историјско-културног
друштва “ЊЕГОШ” XXIX (1972), 30-32.
”Борба око Скадра 25, 26 и 27 јан. која се завршила падом крвавог Бардањола стала је 4500
жртава Црногораца и Србијанаца. Колико је Турака мртвих и рањених не зна се, али су њихови
губитци огромни с падом Бардањола (...) Био је страшан турски пораз, јер они без невоље не
остављају на бојишту ни мртве”98.

Као и други добровољци99, Бошко Бојовић је био прикључен племенском батаљону

(шесте чете?), Језеро-Шаранском, који је био у саставу Источног одреда.
”Источни одред је дотле био за мјесец дана ослободио Мојковац, Бијело Поље, Пљевља и
Сјеницу, Беране, Плав и Гусиње, Пећ и Ђаковицу, а ниједна од тих битака није га стала толико
жртава колико битка са сметовима”, журећи ка Скадру преко Проклетија”.
”...освајање Скадра било је нешто што се мора. Био је претворен у турску тврђаву на туђој
земљи, у дубини, испред наших кућних врата и много нам јада задао у посљедњих три или
четири стотине година. То што му је турски генералштаб, у невољи, поклонио толику пажњу те
у њега нагурао понајбољу своју војску и опрему и њемачке најамнике за грађење утврђења -
указује на одлуку да Скадар брани и одбрани по сваку цијену, те да Турској буде адут при
склапању мировног уговора. Уз наклоност централних сила, одбрањени Скадар би био главни
разлог да Турска остане у Албанији, а због Албаније у Епиру и Македонији - те се тако мали
балкански народићи опет не би ископрцали испод њеног ига и насиља” (...) ”Но да су ствари
текле како је требало, да смо имали боље водство, не би било нужно да се око Скадра ангажује
чак ни пола војске црногорске. Битку је могао да уручи сам Приморски одред, ила сам Зетски
одред три мјесеца прије, већ у октобру 1912, и са десет пута мање жртава у људству и
материјалу. Требало је, и могла се , искористити побједа Љешанског батаљона код Зогаја и
заузети главица Тарабош”.
”Умјесто да комбинују знање и брзину, наши су спојили и укрстили старост и спорост са
незнањем и нехајем, па су ту спрегу назвали јунаштвом. С друге стране да је на челу Зетског
одреда остао Блажо Бајов Бошковић, заузео би Скадар из залета: зато су га и убили Петровићи -
да им славу не помрачи”.
”Једнако смо давали крв кад је требало, а давали смо и кад не треба, пошто смо ми народ
стврорен за давање: крви да дамо и живота кад већ ничег бољег намамо, да гинемо и да друге
замјењујемо на мегдану - све некакви голи мегданџије и заточници прслих кољена и лактова.
Двапут смо Скадар заузимали, све о своме руху и круху, за Албанце и да Србији одступницу
отворимо”100.

Бошко И. Бојовић комитски четовођа у Црној Гори (1916-1918)

98
Ч. Павић, Од Пацифика на Скадарско Блато, стр. 123.
99
”Нека огледало тога пожртвовања буде кратка скица полета једне мале српске колоније, која може
послужити као тачна слика доприноса осталих српских колонија широм Америке”, М. Л. Поповић,
”Удио америчких Срба у Балканском рату (Прва добровољачка чета)”, Гласник СИКД Његош XIII (1964),
105.
100
М. Лалић, Заточници, Цетиње 2014, стр. 216, 233-234, 238, 239, 256.
2. Балкански ратови 1912-1913 у црногорској штампи

Као исходиште Берлинског конгреса 1978 и неодрживости концензуса великих сила,

Балкански ратови по неким историчарима представљају увод у Први светски рат, који
почиње након разрешења такозваног Источног питања на Балкану. Себичност великих
сила на штету балканских народа ескалира у глобални сукоб интереса који открива право
лице и тамну страну највећих достигнућа европске цивилизације. Последице су морале
бити сразмерне узроцима од којих се Европа неће задуго опоравити, још мање повратити
водеће место у светским кретањима које је дотада имала.
Најмања и најсиромашнија од малих балканских земаља, Црна Гора прва објављује рат
Турској под мотивацијом тлачења српског и осталог хришћанског становништва, у првом
реду на Косову и Метохији. Неиспуњавање обавеза Берлинског конгреса од стране Турске,
које су предвиђале заштиту минималне безбедности балканских хришћана, показује да
људска права и животи нејачи нису били од већег значаја за велике силе које су имале
важније интересе, што значи да балканским државицама није остављен други избор него
да саме заштите животе својих потлачених сународника. Међународни легитимитет
праведног и ослободилачког рата настао из немоћи великих сила да спроведу сопствене
одлуке и међународне обавезе, увек изнова ће се суочавати са противуречношћу између
легитимитета заснованог на високопрокламованим императивним вредностима и пузећим
примарним себичним интересима анахроничних империја.
Под насловом: ”Војни расходи Балканских земаља”, Париски Фигаро доноси 1911 табелу:
”Војни и поморски расходи :
Земље 1902 1911
Бугарска 23.310.000 франака 39.990.000 франака
Грчка 25.158.000 ----- 29.312.000 ------
Црна Гора 116.000. ----- 237.000 ------
Србија 18.474.000 ---- 30.116.000 -----
Укупно: 67.058.000 франака 99.691.000 франака”
Што значи да, од 1902 до 1911, средства намењена народној одбрани тих земаља су
повећана од 67.058.000 франака до 99.891.000 франака, што представља раст од 32.633.000
франака, или 49% за десет година. (…)
За Црну Гору, раст трошкова за десет година је 135% ; за Бугарску, износи 71% ; за Србију
63% и за Грчку само 16%! Док су за исти период: 1902-1911, војни и морнарички расход
Француске је порастао само за 38% !
По глави становника, војни расход за све земље на Балкану је 9,81 фр. (…) за Бугарску
1913 године износи 9,2 фр, за Грчку 11 фр, за Црну Гору 1,09 фр, за Србију 10фр. У
Француској војни трошак по глави становника износи много више, преко 35 франака. Не
чуди дакле моћна војна организација балканских земаља имајући у виду велики раст
војних буџета који су расли током десет година”101.
Своју динамичност и модернитет мале балканске земље су најбоље осведочиле веома
брзом, успешном и организованом мобилизацијом, која у ”Словенском Давиду” како Црну
Гору назива руски научник Заболотски, достиже највиши степен од преко 90% остварења,
на чему би и најцивилизованије државе могле завидети. Насупрот Турској која уз
демографску депресију испољава и сву склеротичност институционалне запуштености се

101
Robert Ducasble, « Војни расходи балканских земаља », Le Figaro, 22 октобар 1912.
готово двоструко мањим процентом мобилисаних ефектива102. Вековни цинизам западних
сила и вештачко одржавање османлијског анахронизма над већинским хришћанским
становништвом на Балкану морали су пре или касније довести до слома первертиране и
неодрживе европске равнотеже моћи на штету балканских хришћана. Балкански савез је
неочекивано лако и брзо сломио отпор турских армија доводећи у питање и сам опстанак
такозване европске Турске, готово до прилаза самој престоници некада најмоћније
евроазијске и триконтиненталне империје. Једрене као последња одбрана за приступ
Цариграду и Скадар, као капија последње преостале муслимаско-албанске енклаве
османлиског царства, пружају најупорнији отпор.
Без одговарајуће артиљерије и са застарелим наоружањем, само јунаштво и масовна
погибија црногорских јуришлија од више генерација, нису били довољни за сламање
турске одбране Скадра. Застарелост војно-стратешке оперативе, себичност и неспособност
вишег командног кадра нису остављали готово никакве могућности за бржи успех
предпоследње епске победе српско-црногорског оружја. Да је бржи и ефикаснији поход на
Скадар био омогућен, није искључено да би и коначни стратешки и дипломатски исход
био другачији.
Вести из савремених извора о опсади Скадра су оскудне и фрагментарне, чиме разнородна
сведочења и коментари остају утолико драгоценији колико су ближи догађајима.

Глас Црногорца објављује општу мобилизацију у Црној Гори 18 септембра 1912 године.
У истом броју извештава о мобилизацији у Србији и у Бугарској које су проглашене 17
септембра, као и о руском царском указу којим се наређује мобилизација у 22 губерније.
Објављује такође вест да је Есад паша истога дана кренуо из Солуна са 11 батаљона војске,

102
Немарност и дезертирање турског командног кадра, генерала (Риза паша, Кара Саид паша) и виших
официра узима маха током и чак пре већих турских пораза у Македонији. У јеку опсаде Једрена крајем 1912,
док ”Грци, Срби и Бугари заједно нападају на Галипоље... Што се пак тиче појачања који се очекује из
Алепо, кореспондент ”Вјесника” добио је писмо, у којем га обавјештавају да су сакупљени редифи
отпуштени, јер пљачкаху околине а и због тога што се није могло дати оружје, униформа и провијант”, Глас
Црногорца 52, 17 нов. 1012.
брдском артиљеријом и митраљезима, као и још 2.500 турских војника који такође
наступају према Скадру. Телеграм од 19 септембра јавља о мобилизацији у Грчкој, док 20
септембра извештава о мобилизацији у Турској. Потом и телеграм о томе како ”Друштва
македонско-једренска састављају легију добровољаца, којих број треба да пријеђе двадесет
хиљада...”.
Наредни број Гласа Црногорца објављује проглас краља Николе:
Прећутани добровољци
Проглас краља Николе од 26 септембра 1912 у доброј мери је одраз расположења
црногорског српског народа. Поред дворских и дипломатских вести, Глас Црногорца као
службено и готово једино редовно, једноседмично гласило даје и сумарне извештаје са
бојишта. Читуље са бојишта су ретке, док су податци о жртвама све оскуднији како се
опсада Скадра продужава. Упадљива је реткост извештаја о добровољцима упркос њиховој
бројности, нарочито из Америке, као и појединости о пристизању материјалне помоћи из
прекоморских земаља, иако она није била мала. Ова би оскудност могла бити последица
политичких прилика у којима је ослободилачко ратовање ишло у прилог присталицама
уједињења са Србијом које је наилазило на растући отпор званичног Цетиња. Међу тим
ретким вестима једва је могуће издвојити неколико редака о добровољцима и прикупљеној
помоћи, најмање из Америке.

Глас Црногорца, бр. 42, 26 септембар 1912, на другој страни.

На крају вести из Мурићани од 15 октобра, Глас Црногорца од 20 октобра, извештава :
”Командант овога одреда добио је пријатну новост, да је већ из Америке кренула преко
3000 Црногораца, који су се упутили у Црну Гору на бојно поље. Сем тога стижу
Црногорци из свих крајева. Добијамо и официре, који у иностранству остављају сталну
службу, само да се ставе овамо на расположење својој домовини”. Ово је прва вест о
добровољцима из Америке у Гласу Црногорца.
Исто издање доноси на другој страни сасвим кратку вест - о грчким добровољцима :
”Атина, 16 октобра. 300 јегејских добровољаца стигли су у Атину”. Као и знатно дужу:
”...на Горичеву на пошљедњој позицији било је доста добровољаца... Добровољци су
одбили турску коњицу, која се повукла са великим губитцима (...) Борило се 2000
добровољаца... добровољци су били опколили Гиљане”, јавља депеша из Београда од 13
октобра, о победоносном походу српске војске на Косову.
”Софија, 16 октобра. - Један кор маћедонских добровољаца састављен од 4000 људи иза
кратке војничке обуке кренуо је синоћ на бојиште, а други ће слиједити”.
”Москва, 16 октобра. - Добровољци са Кавказа кренули су за Балкан”.
”Атина, 22 октобра. ...осим редовних трупа и артиљерије, још и од добровољаца
крићанских и епирских”.
”Софија, 25 октобра. - Осам батаљона добровољаца отишли су на бојиште”,
”Атина, 25 октобра. - Приспјели су 2.000 добровољаца резервиста из Америке”, према
Гласу Црногорца од 27 октобра 1912.
Као и напокон, штура и немушта вест, о црногорским добровољцима :
”Враћају се. Велики број наших поданика, који је био запослен у разним странама свијета,
од како је Црна Гора објавила рат сваког дана се непрекидно враћа у своју домовину, да јој
се стави на расположење”. Као да су црногорски добровољци долазили из прекоморских
земаља стихијски и појединачно, попут расутог терета, ни речи о организованим групама
какве се помињу у претходним вестима кад је реч о грчким и бугарским добровољцима.
Глас Црногорца од 10 новембра пише још краће и магловитије о домаћим добровољцима:
”Од једном чује се пјевање Црногораца који се из Америке враћају преко Котора да
замијене пале на бојишту и рањенике, који испуњају сва државна здања, и не мислећи о
кући, која се није одавна видјела, него стари родитељи, тек чују да су стигли, за њима на
бојиште, да жељу испуне, да их виде. Појаве да суза засузи”, као споредна и анегдотска
вест и ова је без битнијих појединости о броју, датуму, пореклу, местима поласка и
групама, као да се ради о споредној појави која не заслужује ни онолико информација
колико се повремано објави о добровољцима осталих балканских земаља.
Под насловом ”Један лијеп примјер”, Глас Црногорца од 22 децембра објављује чланак о
пожртвованом хуманитарном раду Црногорке, госпође Брадић из Њујорка, која неуморно
прикупља прилоге за рањенике у Црној Гори образлажући своју патриотску мотивацију:
”Јест крв се лије, јест гине момчад, јест троши се благо, које би могло послужити бољем
свијету за боље сврхе. Али та крв је откупна цијена, да се више не пролива крв невине
дјеце. Али та момчад гине да би смрћу њиховом био откупљен живот слабих жена.
Силним благом што га ждере овај разорни рат откупљује хришћанство своје робље од
Ислама... Знате, Европа је хришћанска земља, али траже од нас да нашом крвљу товимо
муслиманско варварство... Хришћани су се закитили крстом, а нас Србе послали су на
Голготу!... Истина је: Нијемци, Енглези и Талијани културни су народи, али траже од нас
да својим костима обиљежимо границе турског варварства... башкаре се у присјенку
просвијећености, а нас Србе послали су да чувамо мртву стражу од турске најезде... Јесте
ли и ви Хришћани, ви Американци? Дајте ваш дар за Хришћанство. Да Срба није било, и
ви би данас били Мухамеданци као што би била и цијела Европа...”, без ”...безбројних
жртава Српског народа на олтар Хришћанства које је заборавило своју Голготу на
жртвеник Просвијећености, које је заборавило своју инквизицију...”.
Док се борбе под Скадром још увек воде уз очекивање резултата конференције амбасадора
у Лондону, уз кратку вест: ”Прилог добровољаца. Јован Николин Самарџић и Аћим Вуков
Радуловић из Кривошија који су учествовали у нашем рату као добровољци од 1. октобра
при повратку, пошто су распуштени добровољци, приложише нашем Црвеном Крсту по
перпера педесет - у све перпера 150”. Глас Црногорца (28 дец. 1912), остаје дакле необично
дискретан кад је реч о хиљадама добровољаца, као и о једва поменутој ”Добровољачкој
легији”, нарочито онима који су похрлили 1912 на Скадарско бојиште из прекоморских
земаља, Америке у првом реду. Чак и појединост о распуштању добровољаца, упркос томе
што рат и опсада Скадра још увек нису завршени, своди се на узгредну примедбу у овој
више него штурој и оскудној вести.

Опсада Скадра, балкански рат и велике силе

Телеграм од 4 октобра: ”Увјерава да су двије турске дивизије стигле у Скадар” (ГЦ 44, 6
окт. 1912). На истој страни: ”Од почетка рата до данас црногорска војска имала је свега
256 мртвих и преко 800 рањених. Највише мртвих било је под Тарабошем, којем су се
наше трупе биле примакле на 1500 метара и освојиле један ред шанчева, а други су
већином изгинули приликом извршеног јуриша на Дрчић. Осјетан је губитак у официрима,
који су јуришали пред војском”.

Глас Црногорца објављује и натписе из историје Скадра и Зете као првих и последњих
откуцаја српског средњег века:
”Овим историјским подацима остаје утврђено, да је у Скадру било органско средиште, око којега
се кристализирала прва независна држава српска, и из кога се развијао сав рад на државном пољу
српском”, све док се не оконча: ”борба очајна Зете, српске и православне потоње државе на
Балкану, против турске најезде и млетачке похлепе... Падом Скадра, још није пала читава држава,
јер остаје горња Зета у власти Црнојевића са престолницом у Жабљаку на истом Скадарском Језеру
према Скадру... Али је зетски Господар у зетске планине под Ловћен пренио српску државну мисао
и основао Црну Гору, да је чува па да опет Зета ускрсне”103.
”Додатак 52. бр. Гласа Црногорца” (17 нов.), под насловом ”Стара Србија” доноси
садржајан чланак етнолога Др. Јевта Дедијера, о етно-конфесионалној структури на
Косову и Метохији, коме српска етно-географија ни после више од сто година не би имала
много шта додати104.
Глас Црногорца, 24 новембра, поред бројних депеша са фронтова и о наступајућем
примирју, доноси и кратку вест из Београда од 23 новембра: ”Арнаути су предали српским
трупама 10.000 пушака аустриске израде и са зрнима дум-дум, такође аустриског
поријекла”, што означава кршење Женевске конвенције али и најављује Светски рат који
ће наступити само годину и по дана касније.
У време врло лабавог примирја, крајем новембра и почетком децембра, сумира се биланс
рата уз оптимистичка очекивања: ”...како би се по сретном свршетку рата балканске државе

103
”Скадар у историји српскога народа”, Глас Црногорца, 27 октобар 1912.
104
Етнографска студија о Црној Гори и северној Албанији: A. Baschmakoff, A travers le Monténégro et le pays
des Guégues, St. Petersbourg 1911, даје непосредно пре Балканских ратова корисне и све актуалније
истраживачке резултате из етно-географије једног од најосетљивијих балканских региона, непосредно пре
стварања прве албанске државе.
сложиле у балканску конфедерацију или боље у балканску савезничку империју, која би
располагала једном јаком војском од милијон бајонета, а у исто вријеме била би елемент мира и
реда, способан за културни развитак балканских народа. Тада ће Балкан претати да буде
позориштем ненаситих претензија. Становишту црногорске владе у питању излаза Србије на
Јадранско Море, као и њеном схваћању арбанског питања и даљег развитка превилно заснованих
релација међу савезним балканским државама, не може се дати ни јачи ни тачнији израз”,
изјављује председник црногорске владе генерал Митар Мартиновић, у Гласу Црногорца од
1 децембра 1912. У истом броју:
”Главни одбор за сједињење англиканске и источно-православне цркве... изражава једнако жељу,
да Цариград. - царска пријестоница, коју је сазидао први хришћански цар, тај главни град источног
хришћанства, у коме живе већином хришћански елементи, - буде дефинитивно повраћен Европи и
Хришћанству... генерални секретар Друштва за сједињење англиканске и источно-православне
цркве Х. Ј. Финес Клинтон”.
Глас Црногорца од 8 децембра, без ближе националне одреднице, преноси следећи натпис:
”Поздрав из Америке. Као и сви словенски листови у Европи, тако и у Америци врло симпатично
пишу о рату савезних балканских држава. Тако ”Narodni List”, што излази у Њујорку доноси овај
топли поздрав:”
”Прекипјело је! Скоро су двије године да хришћани на Балкану буне се, вапе, издишу; а окрутни их
мучитељи тамане, те ко не жељаше да буде заклан, обешчашћен, преварен, бјежаше главом без
обзира у Црну Гору, у Србију, у Бугарску... Уз ноге прибјеглица, те су државице молиле, кумиле
заступнике Великих Сила, да би се заузеле и преко истих учиниле, да се Висока Капија освијести и
даде заробљеним народима, ако не потпуну слободу, барем толико те слободе, да их мала зрака
сунца огрије послије петстољетне таме... Турци уз немарност Великих Сила побјеснеше, и наста
клање и паљевине, те опет тужна раја иде од немила до недрага! Кад но ти за браћу одазваше се
балканске државице, и горди им Цариград одговарао обећањима, која се никада испуњавала
нијесу... Јуначка је Црна Гора прва заметнула ратну даворију, за њоме опет Србија, Бугарска,
Грчка...”. Непознати аутор неодређеног порекла продужава крешченодо позивањем на
светиње:
”оне задужбине, гдје су биле највише светиње потлачених народа; онај вапај... оно увјерење, да је
крвава ова борба, борба измађу крста и некрста, између свијетла и тмине, између слободе и
ропства, између бити и не бити. Мила браћо Срби и Бугари! Наше срце узбуркано бије удеснијех
овијех дана за вас...”. Завршавајући после додатне барокне реторике: ”Увјерени смо да ће и
наши притећи вама у помоћ свим оним средствима, која би могла олакшати крваву борбу,
у коју сте за братску љубав загазили”. Чиме као да се најављује помоћ и долазак
прекоморских добровољаца, иначе по свој прилици нешто готово као табу тема у
званичном гласилу какав је Глас Црногорца.
Док се одржава Конференција амбасадора у Лондону на којој се кроје границе балканских
земаља на исходишту Првог балканског рата, на насловној страни Глас Црногорца, од 15
децембра, цитира пленарну седницу руске Думе од 8 децембра, у којој се не само указује
на став и стратегију Русије у односу на Источно питање или на разрешење турског наслеђа
у Европи: ”Балкан балканским државама и слобода за Словене и Грке”, у дискусији на
изјаву председника владе Коковцева, већ се и прејудицира будућа улога Русије, која: ”...не
тежи за задобивањима; она зна у чему је њена дужност и достојанство и не тражи
катастрофе, али и не боји их се. У даном моменту Русија ће вршити своју дужност”, као и
да ”неће бити популарнијег рата него противу тог историјског непријатеља, крпничарске
монархије”, која ће бити пресудна за улазак Русије у Први светски рат. Све оно што даје за
право историчарима који сматрају Први светски рат за логични продужетак Балканских
ратова, као што побија став руских интелектуалаца као што је Сољженицин, да је Русија
објавом рата Немачкој и Аустро-Угарској због напада ове потоње на Србију, постала
жртва Бољшевичке револуције, Брест-Литовског сепаратног мира и повлачења Русије пред
централним силама 3 марта 1918 године105. Поводом изласка на Јадранско море за Србију:
”...конфликт не лежи у луци на Јадранском Мору већ с тога што се Србија опире њемачком
Drang nach Osten”. Указујући на одговорност великих сила: ”Прогресиста Јевремов жали
да велесиле у току 35 година нијесу могле успјети да уведу реформе, те су тиме
проузроковале балкански рат”. Након које дискусије посланика већине партија
заступљених у државној Думи:
”Државни савјет... донио је ријешење, којим се истиче потреба гарантије животних интереса и
историјских традиција Русије, којим би се очувала њена част и достојанство, скрећући озбиљну
пажњу законодавном тијелу на развиће и усавршавање војске и флоте царевине”. Под насловом
”Глас Русије”, на истој страни се цитира: ”Новое Время” (главни орган руског јавног мнења)...,
називље изјаву г. Коковцева у државној Думи документом првостепене важности, који тек сада
објелодањује владин програм односно Балкана”.
”Тако све важније странке, представништво рускога народа, једнодушно се сложише у громкој
ријечи, да је Русија моћна и одушевљена, да заштити своју браћу на Балкану”. Разрешење
Источног питања у складу са интересима Русије, која је за претходна три века водила
читавих 12 ратова против Турске у заштиту потлачених балканских хришћана106, било је
легитимни стратешки циљ Русије, док је Србија била највећа препрека остварењу
експанзије германских империја (Drang nach Osten) ка југоистоку Европе.
Док се мировна конференција амбасадора у Лондону приводи неизвесном исходу:
”Данас још стојимо између мира и рата, те се зато са највећом запетошћу очекују вијести из
Лондона, особито послије значајног говора Коковцева. Надајмо се, завршује ова своја опажања
један лист у Аустро Угарској, да ће мисао о одржању европског мира све то већма ојачати, те да
ћемо бити поштеђени од несреће великога европскога рата”107.
Телеграми из Лондона од 23 децембра извештавају како су: ”турски делегати одлучили да
апсолутно одбију уступање Једрена и Егејских Острва, те према томе прекид преговора о миру
може се сматрати да је извјесан”. Као и да ”Црна Гора тражи на сваки начин анексију Скадра, као и
дио Новопазарског Санџака са Пећи и Ђаковицом. Заузеће Скадра, који је потпуно опкољен,
питање је неколико недјеља”108.
Питању ”аутономије Албаније”, настале под притиском Аустро-Угарске и Италије, као и
етно-географији Шиптара поклања се одговарајућа пажња у текстовима као што је:
”Албанци или Шкипетари”, пренесен из Париског ”Temps” (потписан: ”F. Blanconi
географски енжењер”), од 26 децембра по новом (календару): ”Име Албанци... није уопште

105
Веома неповољног сепаратног мира уз велике територијалне уступке и плаћање астрономске ратне
отштете, као и повода за независност, Финске, Пољске и Балтичких земаља, B. Polić, "Brestlitovski mir:
Prijelomni trenutak oktobarske revolucije", Politička misao: časopis za politologiju 14/3 (1977), str. 467-492; B.
Chernev, Twilight of Empire: The Brest Litovsk Conference and the Remaking of East-Central Europe, 1917-1918,
Univ. of Toronto Press, 2017.
106
”Опште јевропским питањем Русија сматра сада завршетак балканског рата таквим миром, који би
одговарао свршеним подвизима и потоцима пролите крви и који би чврсто обезбиједио даље развиће
балканских држава. У постигнуће таквог мира влада гледа задатак части и достојанства, пошто је Русија
велика словенска и православна држава и пошто су пољане посљедњих битака још недавно биле напојене
руском крвљу. Ако се наде Русије не остваре, ће сматрати, да су њени животни нарушени, које ће она
штитити свима својим силама”, ”Глас Русије”, из Н. Времја, према: Глас Црногорца, 15 дец. 1912.
107
Глас Црногорца, 22 дец. 1912.
108
Приликом ложења ”српских бадњака”, окружен војницима на положају, ”...прелијевајући их вином, Књаз
Престолонашљедник изговорио је ову здравицу: Најсрећнији и најзначајнији моменат у Мом животу је овај
кад могу у славу Рождества Христова, са овог мјеста подићи здравицу више старог српског града, тога ту
Скадра на Бојани”, Глас Црногорца, 29 дец. 1912.
познато код тога народа. Албанци сами себе називају Скипетарима или Шкипетарима, које име
употребљавају за све становнике горње и доње Арбаније, осим грчког, српског и влашког
становништва, са којим живе измешани...”. Кад је реч о муслиманском становништву:
”Њих називају Арнаутима или Беговима и они образују, ако не одвојену грану, а оно бар касту која
их поставља на врх социјалних степеница у земљи, које се уз то користи претјераним
привилегијама109. Они су расијани по мало свуда, по Арбанији да би владали и боље пазили на
Арбанце хришћане, а нарочито на дивље Миридите католике. За вријеме периода метежа, Арнаути
се групишу и иду те топе у крви и огањ сумњиве хришћанске градове. Нарочито око српских
граница и међу популацијом српске расе они су, безброј пута бјеснили најдивљачнијом
свирепошћу. Арнаути на југу радили су исто, много пута, према православним Тоскама...
Муслимански Албанци сопственици су земаља које под закуп обрађују хришћани. То је феудални
систем, већ тако моћан у време завојевања, који се код њих и данас одржао... и интерес је један од
узрока због којих они сада теже да отргну своју земљу од оправданих претенсија Србије и
Грчке”110.

Скадарска криза и ”неутралност” великих сила

Пад и ослобођење Скадра почетком априла 1913 означава крај Првог балканског рата и
почетак међународне кризе коју је он проузроковао. Велике европске силе су с почетка
Балканског рата објавиле своју неутралност која се показала у потпуној протувуречности
са начином на који су реаговале на нестанак европског дела Турске територије. Врхунац
кризе прузроковало је заузеће Скадра од стране црногорске војске после полугодишње
опсаде и крвавих борби са великим бројем жртава. Упркос упозорењу конференције
амбасадора у Лондону да Скадар има припасти новоствореној држави Албанији као
преседану међународног интервенционизма, Црна Гора се није могла повиновати диктату
великих сила после толике узалуд проливене крви. Ни савети руског цара, ни повлачење
српске војске, иако је она оставила под Скадром Црногорцима своју тешку опсадну
артиљерију, нису могли приволети краља Николу да одустане од вековне аспирације
обнове суверенитета над најстаријом српском престоницом. Дипломатски и војни
притисак поморске блокаде велесила и претње аустроугарске масовне војне инервенције
нису оставиле другог избора краљу Николи но да се повинује императиву спасавања

109
”...чињеница да Албанци све до почетка 20 века нису имали књижевни језик... програмски документи о
проглашењу независности Албаније од Турске, усвојени 28 новембра 1912 на Свеалбанском конгресу у
Валони, као и сама декларација независности, били су написани на турском језику... Делегати са Косова и
других подручја Балкана који су тада дошли у Валону уопште нису говорили албански. Прва влада независне
Албаније која је тада формирана била је принуђена да своје одлуке пише турским словима, јер нико од
чланова кабинета Исмаила Кемала није знао албанску латиницу”, П. Искендеров, ”Одакле потичу Албанци”,
Росискаја Газета, 23 јан. 2014, према Russia Beyond.
110
Француски аутор чланка у Париском дневнику Temps износи и приближни етно-конфесионални састав
Албаније, којој приписује око 35.000км2, што није далеко од Албаније настале 1912, која се простире на
готово 29.000км2.
Арнаута или Бегова, мусломанских Гега и Тоска 350.000
Албанских Гега, католика 300.000
Албанских Тоска, православних 350.000
Популације грчког поријекла 150.000
Популације српског поријекла 200.000
Популације бугарског поријекла 50.000
Османлија 50.000
Италијана, Јевреја, Словена и др. 100.000
(укупно) 1.650.000
Глас Црногорца, 29 дец. 1912.
европског мира. Агресивна аустроугарска дипломатија била је све склонија наиме
ултиматумима уз помоћ којих је диктирала своје интересе својим савезницама, као и
ривалском савезу Енглеске, Француске и Русије. Концензус под окриљем очувања
европског мира било је наиме утолико лакше постићи што је ретроградна европска
дипломатија била у већој супротности са снажењем балканског савеза. Две српске државе
су биле окосница балканске солидарности док је њихово спајање или савез био највећа
сметња ширењу или чак опстанку средњоевропске монархије. Писање француског
публицисте Шарла Лоазоа луцидно препознаје бруталну ароганцију игре интереса по
сваку цену која води ка све неминовнијим последицама по црно-жуту монархију. Чије се:
”наредбе дају кроз трубу Великих Сила... какве везе има с правом ова поморска демонстрација,
која се исчаурила у опсаду ратујућих страна од стране неутралних држава. Она није у стању да
оправда велике силе, које су све скупа прво забрањивале балканским савезницима територијално
проширење, затим им доцније признале право на та проширења, па им најпослије то не признаје у
погледу Скадра... Повјерујмо намјерама амбасадорске конференције, која по другој фикцији
представља ”Европу” и запитајмо се, да ли њене одлуке, у колико се оне односе на Црну Гору,
служе миру”111.
Рецидив већ виђеног погубних последица себичне доминације сведочи о балканизацији
као стереотипу европске ирационалности и цинизма, поглавито када циљ оправдава сва
средства. Нигде као на Балкану Европа није тако цинично противуречила својим
прокламацијама, као што јој се то лицемерје никад није тако погубно враћало као
самокажњавајући бумеранг. Нема алибија и самоправдања који ту могу наћи олакшавајуће
околности, узрочно-последични перпетуум мобиле повлачи све трагичнија исходишта.
Аустроугарска уцена спасавања европског мира уродила је плодом на штету Црне Горе и
Србије, али је непосредно убрзала управо оно што је било највећа претња ”њеној
завојевачкој политици”.
Француски публициста наставља цитирајући разговор:
”са једном врло угледном црногорском личношћу... - многе околности, које ви на западу рђаво
познајете - ... о душевном стању његових сународника...: Свима нама је заједничко, као што знате,
са народом српским, етничко поријекло, језик, религија, обичаји, литература, или боље рећи
Црногорац није ништа друго до Србин, који је одрастао на врлетима балканских планина, један тип
са засебним именом... по снази своје жилавости и хероизма, напошљетку која тријумфује што
пркоси своме унтутрашњем непријатељу - сиротињи. Ако Црна Гора за своје учешће у балканском
рату добије Скадар, плодне равнице које опкољавају ову варош, и нов излазак на море преко
Бојане, онда се њена географска и економска ситуација у исто вријеме побољшава. Онда је она...
дошла до те тачке гдје се може очекивати мирна еволуција државна... о односу између Србије и
Црне Горе и о тежњи за приближавањем... Наше трупе и србијанска војска још од почетка рата у
Санџаку збратимили су се. Данас оне заједно нападају Скадар, и један од србијанских генерала
(Петар Бојовић) командује овом опсадом. И у додиру једни с другима дошли су до убјеђења да је
то један народ са различитим униформама... Ви ћете се зачудити кад Вам кажем да је разум
критички продро код нас због рата. Наша мала држава губи годишње просјечно 10 до 15 хиљада
младих људи због исељавања, али ови који се исељавају... нарочито у Америку чувају увијек љубав
наспрам своје отаџбине у таквом степену да чим осјете да је њихова отаџбина у опасности, они се
одмах враћају да је бране. То се десило за вријеме рата 1876 и 77 год. и помоћу њих добијена је
битка на Грахову. То се и сад поновило 1912 год. и наша мала војска броји у овом моменту хиљаде
таквих, који су оставили своју зараду... да би припомогли ослобођењу Балкана... И кад они виде
или боље рећи увиде, како наша земља слабо економски напредује, са каквим јој је шкомрачењем

111
”Нова генерација још од Берлинског Уговора (1878) навикнута је на то, да идеја независног слове-нског
Балкана има својих противника и на Западу као и на истоку (...)”, Глас Црногорца, 27 априла 1913.
Берлински Конгрес додијелио морску обалу, каква је будућност чека између Аустрије, која је хоће
својим вазалом да направи, и Албаније, која ће стално да пријети миру, они ће отворено да кажу
очевима и браћи који су остали на своме огњишту: ”То није оно што вама треба. Побрините се за
раније и са Србијанцима образујте уже отаџбину””.
Француски саговорник се после овако луцидне аргументације задовољава ”са кратким
закључком”: ...”Путеви изнуђавања не треба да ризикује и да гурају и једне и друге (династију и
народ) на очајне одлуке. Према погледима аустро-угарским, то су погледи које је Аустрија готово
наметнула цијелој Европи, увећање Србије до Јадранског Мора, па ма то било под фирмом ”уније”
која би очувала очевидно аутономију обије словенске замље, било би много непријатније него
одвајање Скадра од будуће Албаније”112.
Далековидо предосећање француског публицисте није само потврђено за неких пет година,
оно сведочи о готово исконском страху, не само аустоугарском, од напретка балканских
Словена и стварања њихове државе, чему је Албанија требала бити трајна препрека или
чак противтежа. Етничко насиље у служби великих сила било је и остаје проверени
инструмент њихове доминације.
Под насловом ”Како је у Албанији”, текст објављен у ”познатом бечком Цајту” из пера
аустријског адвоката са службом у Валони, није мање индикативан:
”Најодличнија карактерна особина албанског народа је охолост. Албанци се сматрају за
најплеменитији и најбољи народ и страшно ће отежавати увођење код њих европске културе... у
свој земљи нигдје не постоје баштинске књиге... европске реформе биле би опасност за главни
приход ове земље, неискорењиви бакшиш... у једном мјесту, удаљеном од Драча сат и по јахања,
десило се да су муслимани, чим су српске трупе отишле, скочиле на хришћане и масакрирале их,
тако да тамо није остало ни једног хришћанина. Ту сам вијест добио од њемачких љекара
швајцарске мисије Црвеног Крста из Драча, дакле изван сваке сумње објективног извора. Од истих
сам дознао да хришћанско становништво у Драчу кршећи руке преклиње тамошње српске
команданте, да не иду из Драча, јер ће их задесити иста судбина... Албанија се из наведених
разлога не може развијати. Шта више она ће бити сметња културном развитку осталих балканских
држава... Тако је политици грофа Берхтолда пошло за руком да спријечи да се угаси балкански
пожар, коме је пошљедњи рат био спремио крај. Докле год буде постојала ова још нерођена
Албанија, биће она с једне стране огњиште вјечитих унутрашњих немира...”113.
Трећи текст о Албанији, објављен под насловом ”Скадар”, у истом броју Гласа Црногорца,
потписан је од стране Саве Дечанца, епископа Жичког. Скадар је у том тексту назван
једном од четири капије српства:
”Скадар је блистава круна на југу српских земаља, на обалама српског Сињег Мора... најновија
капија јесте стари српски град, величанствени Скадар... сви ови велики свјетски путеви, на којима
се српски народ сусреће и поздравља са просвијећеним свијетом, стални су и значајни јер се преко
њих вежу два свијета: Исток и Запад. Само до овог тренутка постоји колебање о Скадру: да ли да и
та капија од свјетскога значаја буде српска, или да се опет остави у рукама једнога разбојничког
народа те да се кроз сва времена опет људска крв тамо пролијева као и до сада... Врло је жалосно,
што се не нађе ни један од научника, да у овом судбоносном времену опише прошлост и важност
старога Скадра, као и његову даљу будућност и важност за средину Балканског Полуострва... та
ето како се усиљава назови културна Европа, да опет Скадар остане у варварским рукама, гдје
Србину и православном хришћанину неће више никако бити останка...”114.
Три текста француског, аустријског и српског аутора конвергентно аргументују ка томе да
Скадар остане Црној Гори, као што су одраз различитих приступа и менталитета.

112
Глас Црногорца, 27 априла 1913.
113
Глас Црногорца, 27 априла 1913.
114
Глас Црногорца, 27 априла 1913.
Западним ауторима је својствен прагматизам до циничности, српскоме наивност у
обраћању Европи као готово равноправном саговорнику од кога се очекује
непристрасност.
На епилог скадарске драме неће се дуго чекати, следећи Глас Црногорца извештава на
насловној страни под насловом ”Предаја Скадра Великим Силама”, о самом званичном
чину:
”У сриједу у 3¼ часа по подне Скадар је предан Великим Силама, чија се војска искрцала са
ратних лађа и у своје руке узела управу над градом... тако да су подједнаким бројем заступљена
оба табора Великих Сила, и силе Тројног Споразума, и силе Тројног Савеза... којима је на челу
енглески адмирал Бурнеј, командант међународне флоте, која је, по одлуци Великих Сила, вршила
блокаду наших обала због упорности Црне Горе у питању Скадра”115.
Говор који је том приликом одржао црногорски бригадир Бећир одише фрустрацијом и
горчином свеколике Црне Горе:
”Завидим срећи мојега претходника, јуначког браниоца Скадра Есад паше, који је оружјем у руци
до потоњега часа могао да брани ову тврђаву... али моја је судбина сасвијем другачија од Есад
пашине, јер попуштам, не оружјем у руци, већ притиском уједињених Великих Сила”116.
У тада најчитанијем француском месечнику Je sais tout (Свезнање), са тиражом од 250.000
примерака, познати писац пише о одступању црногорске и србијанске војске 1915-1916,
цитирајући притом и огорченог краља Николу:
”…Савезнички Генералштаб, под притиском немачког маневра, због недостатка ратних ресурса на
главним деловима фронта у Француској и у Русији, био је приморан да обустави операције на
Балкану. Французи напустише Црну Гору. Српске армије биле су препуштене сопственим снагама.
Октобра 1915, после 14 месеци победничког отпора од страна наших јуначких савезника, немачко-
аустријска армија под командом Мекензена и целокупна бугарска војска окупирају Србију. Црна
Гора пружа отпор до до последњег часа. Њена Херцеговачка војска са сузама напушта 3.000км2
освојених од Аустрије све до Сарајева, повлачи се на лево крило српске војске. 12.000 њених
војника борили су се херојски. Били су спремни да изгину до последњег, било од непријатељске
ватре било од оскудице коју повлачи одступање. Била је зима. Ионако планинско земљиште Црне
Горе није више могло пружити за исхрану становништва, упркос напорима и јунаштву жена,
колико жестоких у борби толико пожртвованих и у пољу. Европа и цео свет су јечали од бола пред
страхотама српског одступања. Напомињемо да је црногорско одступање било и горе, ако је тако
шта уопште могуће. Црногорци који су најбоље познавали своје кањоне, имали су и дужност и
тешки задатак да предводе делове исцрпљених снага краља Петра, пожртвовано до крајњих мера.
Кад буде позната сва истина о томе неће бити довољно ловорових венаца за жестоке црногорске
јунаке”. (…) ”Да није било албанског питања, аустро-немачке интервенције, власти принца Вида,
да је Европа послушала моје савете. Од првих дана по објави рата оскудевали смо у муницији,
упркос томе пружали смо победнички отпор свих 16 месеци. Продрли смо у Босну 13 децембра
1914. Узели смо Вишеград и били смо на прагу да узмемо и Сарајево. Да смо на Ловћену имали
тешку артиљерију, коју нисам престајао да тражим, те батерије би извршиле важан задатак на
Котору и ка аустријским бојним бродовима. Биће да би сада Котор био наш, као и Скадар у кога
смо ушли јуна 1915, - где су гробови наших краљева и где желим да и ја почивам. Котор и Скадар
су више но икад жеља мог народа. Сигуран сам да нам победнички савезници то неће
заборавити”117.
Притисак уједињених великих сила на штету најмање учеснице балканског савеза
углављен је на самохвално миротворство и ”спасавање европског мира”. Само годину дана
потом тај мир ће бити жртва сукоба интереса истих великих сила, уз више формално
115
Глас Црногорца, 4 маја 1913.
116
Глас Црногорца, 4 маја 1913.
117
Gabriel Alphaud, Je sais tout, Париз 1916, 192-193.
покриће које ће Аустрији пружити Сарајевски атентат 28 јуна 1918. Хиљаде узалудних
људских жртава, револт и горчина читавог једног народа, гажење војничке части и правила
неутралности, чиниоци су безумне ароганције која не остаје без сразмерних последица.
Тада као и увек, велике силе или такозвана међународна заједница примењују готово
истоветно лицемерје према свему што сматрају да стоји на путу доминације њихове
извикане савести и лицемерне непристрасности. Заклањајући се иза високопрокламованих
вредности мира и најбољих намера, по цену највећих људских жртава, оне све подређују
монополу сопствених интереса, не обазирући се на неминовне последице њиховог насиља
и циничне дволичности. Аустроугарска је била најизразитији представник привилегија
моћника као системске противуречности чије је неизбежно исходиште био Светски рат.

3. Од Монтане и ”дивљег запада” до Скадра и брдовитог Балкана

Почетком 20 века исељеништво из Црне Горе, посебно у Северну Америку, било је узело
толиког маха да је долазак добровољаца преко океана у Балканске ратове118, нарочито за
опсаду Скадра имало не малог војничког значаја. Као званично гласило и једини ”дневни”
лист који је на Цетињу излазио једном седмично, Глас Црногорца је поред службених
вести и билтена објављивао, агенцијске вести и извештаје са бојишта, био је оскудан у
извештавању о доласку добровољаца из прекоморскох земаља, иако њихов број није био
ни мали ни безначајан, обзиром на концентрацију већег дела црногорских снага на опсади
Скадра119.
Узрок тог ограничења које је упадљиво увидом у писање Гласа Црногорца, чији је преглед
дат у претходном поглављу, јесте по свој прилици у политичкој мотивацији, обзиром да су
добровољци већином били присталице уједињења Црне Горе и Србије.
Оскудне вести у црногорској штампи, недостатак архивске грађе и реткост сведочења
савременика, не омогућавају да се ближе реконструише долазак прекоморских и других
добровољаца, њихов распоред и удео у црногорској победничкој војсци под Скадром, као
и на другим ратиштима.

Долазак групе добровољаца са којом је Бошко Бојовић стигао на опсаду Скадра није
посведочен у до сада познатим писаним изворима. Постоји усмено предање према коме је
Бошко са рођеним братом му Павлом био запажен од стране краља Николе приликом
смотре црногорских батаљона на Цетињу. Видевши двојицу браће који су се издвајали
висином и држањем чак и у строју изразито стаситих Дурмитораца, краљ Никола је упитао
ађутанта за њихово име, уз коментар: ”од оваквијех би људи ваљало народ извјести”.
Добивши одговор да су то браћа Бојовићи из Шаранаца, Бошко и Павле, караљ Никола

118
”Кад је избио Балкански рат, многи су се вратили као добровољци да се боре за коначно ослобођење од
Турака. Из Америке су ишли директно на Скадар. Добровољци ће наставити да стижу у домовину и двије
три три године касније у вријеме Првог свјетског рата”, Т. Ћоровић, Шавник из заборава, Друго допуњено и
измијењенно издање, Београд 2009, стр. 116.
119
Ако се има у виду процена на око 7.000 добровољаца, док се ”за Велики рат број добровољаца из Америке
се оквирно процењује на око 10.000, П. Слијепчевић, ”Добровољци из Америке”, Сабрана дјела Пера
Слијепчевића VI. Историјске и политичке теме, Бања Лука, Београд 2013, стр. 168, 192-193, што би значило
да је 20%, или да је сваки пети црногорски војник на Скадру био добровољац, углавном из Америке. M. J.
MILIĆEVIĆ, Balkanski ratovi (1912-1913), Beograd 2013 (у штампи), Б. Бојовић, ”Велике силе и Балкански
ратови као предигра великог рата”, Сто година од почетка Првог светског рата. Историјске и правне
студије, Београд 2014, стр. 109-112.
упита првог: ”Јеси ли то онај што ме је нападао у емигрантској штампи?” - ”Јесам
Господаре!” громко изврати Бошко жустро иступивши корак напред уз прописно војничко
салутирање, спреман да сноси све последице свог опозиционог ангажовања у емиграцији.
”Када си такав, ево ти нареднички чин”120, узврати на овако одважни витешки одговор
црногорски краљ и господар121. Мудар и витешки поступак краља Николе могао је
придобити поносите и непокорне Црногорце, чија лојалност и оданост се није могла
одржати после трагичне капитулације с почетка 1916.
Прекоморски добровољци долазили су у све већем броју, нарочито на Скадар, имајући
притом значајну подршку Сједињених Држава и Канаде, односно савезниче Велике
Британије. Подршка југословенских, словенских и других заједница у САД такође је била
подстицајна, о чему непосредно сведочи и Чедомир Павић, као о подршци Хрвата и
осталих заједница народа који су тежили ослобођењу од аустроугарских стега и све теже
доживљеног покоравања већинских словенских мањинској аустријској и мађарској
доминацији.
О добровољцима и ратницима уопште, посебно о Американцима, проносиле су се ускоро
епске легенде о њиховим неустрашивим подвизима. Храбрости Црногораца дивили су се и
Србијанци и други савезници, па и непријатељи. Док је америчка штампа на вест о
избијању Балканског рата била крајње уздржана у погледу могућности малих балканских
земаља да угрозе хегемонију велике регионалне турске војне силе, за коју је још увек
важило да има најбољу војску на свету. Што се није у свему потврдило у Балканском рату,
иако је опсада Скадра, Једрена, па и Јањине, добрим делом посведочила о војнчким
вредностима турске војске.
Бошковим трагом, као америчком добровољцу, посебно после епизоде са краљем и
господаром на смотри црногорске војске, проносиле се се приче и шириле легенде. Као о
томе да га неће метак, иако увек у првим борбеним редовима, није био рањаван, чак и то да
му је под Скадром топовска граната пала ни мање ни више него у војничку порцију, није
експлодирала и оставила га неповређеног.

Источни одред црногорске војске био је упућен на ослобађање Метохије122, да би касније

ушао у састав Дечанског одреда који је Црна Гора упутила у помоћ српској војсци против
Бугара у Другом балканском рату. Бошко и Павле Бојовић су били у овим јединицама123:

120
”Бошко Бојовић из Шарана, четовођа - наредник”, том приликом је и Павле могао стећи нареднички чин:
”Из Црне Горе на Солунски фронт отишли су Дробњаци... Бојовић Павле из Језера, артиљеријски наредник,
који је погинуо 1918. године”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, 377, 402. ”До пролећа
1918. године из Америке је дошло око 4.000 Срба добровољаца, а из Русије (после Октобарске бољшевичке
револуције) из састава две српске Добровољачке дивизије око 12,500 добровољаца (од тога 158 Хрвата, 77
Словенаца, 59 Чеха, 8 Пољака и 6 Словака, а све остало Срби из свих српских покрајина под Аустро-
Угарском)”, А. Д. Обрадовић, ”Србија и Солунски фронт”, Гласник Његош 60 (1988), 7.
121
Оваква реакција Господарева није у супротност с црногорским менталитетом и витешком етиком. Она
подсећа на познату епизоду када је Митрополит Цетињски Гаврило Дожић наградио напрсним крстом
свештеника, који му је равном мером узвратио на шамар и то на сред Литургије у Цетињском манастиру, уз
неумољив коментар на питање згранутог присутног свештенства: ”јер је добар јунак”.
122
”Најмању армију, мада не и у поређењу са укупним ангажовањем становништва, имала је Црна Гора.
Њена три одреда: Зетски, Источни и Приморски, бројала су око 35 хиљада људи, мада се у литератури оног
доба помињу и, сигурно претерани подаци од чак 60 хиљада. Једне и друге цифре треба узимати само
оријентацијоно пошто је познато да су и сами црногорски заповедници сведочили како никада нису имали
тачну представу о бројном стању својих јединица. Ипак, ако би се узео чак и нижи од наведених бројева,
ангажовање Црногораца било је у овом рату рекордно доспевши до процента од чак 16%”, М. Ј. Милићевић,
Балкански ратови 1912-1913. године (у штампи).
Под заповедништвом команданта батаљона Вула Кнежевића, у освит Првог балканског рата:
”Сјеверни одред имао је свега у почетку војника бораца 1360. 25/9. 1912. Наше трупе распоређене
су на простору од Тепаца под Дурмитором до Добриловине код Поља на лијевој обали ријеке Таре
према Турској... главни командант Ком. Машан Божовић. Главни Командант Турске војске,
Миралај Али Мумтиз... Турска војска бројила је са резервом у Пљевљима... свега бораца 8.500
људи са 6. брзометних пољских топова и 6 митраљеза... Наша војска... два брдска Билећска топа
наупотребљива... Митраљеза ово одјелење није имало.
Бојеви су трајали дјелимично од 26 септ. до 15 октомбра, некад дању а некад ноћу без прекида
мање или више а завршили се при предаји Пљеваља 15. октобра... Ноћу између 14 и 15 октобра
Турци узмичући испред наше војске сви се прикупе у Пљевљу служећи се ноћу запале најбољу
Касарну на Доловима у Пљевљу и у њој главне турске знаменитости, као архиву, барјаке и слично,
и у највећој тишини Миралај са два табора побјеже неопажен у правцу Метаљке и утече у
Аустриску границу...”124.
Миралај бег Алајбеговић Мостарски је 19 августа 1862 на левој обали Таре изгубио и
главу и војску исте јачине, која је буквално суновраћена низ Тарске литице код Руданаца, у
нестварној Шаранској битци у којој је на Преображење турска ордија сатрвена од
неколико стотина чобана, жена и стараца, Шаранаца, Језераца и Ускока, хајдука и осталих,
који нису стасали и отишли да бране Цетиње нападнуто великом турском силом те
знамените Друге Омер пашине војне на Црну Гору125. Пола века или две генерације још
један Миралај (пуковник) губи, не само вишеструко бројнију и надмоћну оружјем војску,
трајно и земљу са десне обале Таре, од стране лаким оружјем само опремљеном војском
сточара и сељака чији су претци вековима одолевали на крвавој Тарској крајини. Пљевља
и читав тај део старе Рашке ослобођени су на исти дан, 15 октобра 1912, на празник свете
Петке од Турака, као и 1918 од Аустријанаца, у оба случаја садејсвом српске и црногорске
војске и комита. Да би 2018 прослава те годишњице била забрањена после ступања Црне
Горе у окриље НАТО пакта.
”Након освојења Пљеваља, батаљон Шар-Језерски под Командом Ком. В. Кнежевића буде позват
наредбом Врховне Команде у Пећ, Ђаковицу и Дечане гдје остану као војна посада и угушивања
Арбанашких побуњеника, од 20. окт. 1912, до 10 маја 1913, а за овим 300 војника са три официра
буду одаслати за Македонију у рат са Бугарима, гдје су учествовали у рату на Брегалници”126.
Комите или четници су биле нерегуларне герилске јединице које су пре Балканских ратова
штитиле српско становништво у Македонији127.
”Посље освајања Ђаковице, Источни одред, преко пл. Богићевице Крајем Албаније подносећи
велике тешкоће од снијега и времена пође у помоћ на Скадру и у тамошњим дјелимичним бојевиа
до освојења Скадра остане, губитака је било доста али непознати.
7.) Посље освојења Скадра, наредбом Врховне Команде, од Дурмит. бригаде одабере се 1500 људи
са 15 официра за Македонију учествујући у онамошњим бојевима на Говедарици, Саси и

123
Вуле Кнежевић, Команд. у пензији, У Шаховићу, Бијело Поље 26 марта 1923, факсимил рукописа: С.
Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица 2012, стр. 436.
124
”Сјеверно Одјељење помоћу Срба у Санџаку као партизански рат успио је: да без икакве моста с пушком
у руци пријеђе ријеку Тару, без милости освоји и спали 13 камених фортица...”, Вуле Кнежевић, Шаранци,
стр. 437-438.
125
”Према Вулу Кнежевићу, који описује Шаранску битку, погинуло је преко 2.000 Турака. У овој бици
побједници су претрпјели незнатне губитке - око 60-так мртвих и рањених”, В. Кнежевић, Племе Шаранци,
Београд 1961; С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 463.
126
Вуле Кнежевић: С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 440.
127
”Од 1912. године (војвода) Вук постаје Командант Добровољачких јединица у које су ушли и сви стари
четници. Добровољци су били из свих српских крајева, чак и из далеке Америке”, Гласник Његош 20 (1067),
45-46
Брегалници, у мјесецу јулу 1913. год. показали су храброст, што свједоче губици у бојевима са
Бугарима гдје је погинуо бригадни барјактар Јаков Алексић, два подпоручника Јован Лопушина и
Спасоје Караџић, са још 70 мртвих и рањених војника”128.

Иако краћи и мањег обима, Други балкански рат је био још суровији и са сразмерно већим
бројем губитака. Узврађајући на драгоцену помоћ србијанске војске на Скадру, где је
Србија послала своју тешку опсадну артиљерију, као и на Једрене уосталом129, какву није
имала ни бугарска, иначе врло добро наоружана војска, као и значајан војни одред, који је
завршио потпуно опкољавање Скадра130, Црна Гора даје Србији војничку подршку
Дечанског одреда. Састављен од неких 12.802 најбољих црногорских војника и официра,
претежно из североисточних делова Црне Горе, под командом војводе Јанка Вукотића131,
Дечански одред је представљао практично трећину целокупних војних снага које је
мобилисала мала Црна Гора132, у којој је иначе био највећи проценат одазива од свих
зараћених снага у Балканском ратовима. О јунаштву ових ратника и добровољаца133, писао
је и велики српски есејиста и професор Београдског универзитета, иначе Херцеговац, Перо
Слијепчевић: ”Јесу хвалисави, али су велики јунаци. Не узимају заклон као други, већ
јуришајући сачекују и изазивају једни друге да пожуре...”134.
На Брегалници је, према усменом предању, у јуришу као коњаник погинуо Бошков брат
Павле. Причало се да му је бугарска сабља отсекла главу док је био у галопу на коњу, те да
му се обезглављено тело још неко време одржало у седлу. Павле је иначе био одличан ђак
у школи на Његовуђи, као што се може видети по сачуваним школским дневницима135. Био
је првак Црне Горе у трчању и бацању камена с рамена, док је Бошко био првак у

128
Вуле Кнежевић: С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 442.
129
Састав српске Друге армије под Једреном, почев од 25 окт. 1912: ”Укупно узевши обе дивизије из састава
2. армије бројале су 47 275 војника и официра. Пратило их је 87 артиљеријских оруђа, преко 12 000 теглећих
и јахаћих грла као и преко 3000 кола” (...) ”помоћ је затражена од српске војске која је баш у тим данима,
слала оруђа под Скадар. Сагласношћу, Врховне команде 11 батерија је током фебруара месеца одаслано
возом за Једрене што је будућу артиљеријску припрему за напад ојачало са нових 34. оруђа” (...) ”
Приморски кор (корпус) је по својој снази требало је да представља заиста имопозантну јединицу, пошто је
за њу предвиђено чак 30 422 војника, 41 топ и 20 митраљеза. Уз ово су се под Скадар слала и нова чуда војне
технике - камиони и авиони, пошто су и четири летелице, од укупно седам са колико је Србија ушла у Рат,
уврштене у "Аеропланско одељење Приморског кора", Милићевић, Балкански ратови 1912-1913. године (у
штампи).
130
”После потпуног заокруживања Скадра, што се догодило тек након битака код Мјета и Љеша, започела је
и његова права опсада. У томе су заједничи учствовале две српске војске, она из Црне Горе и она из Србије”,
Милићевић, Балкански ратови 1912-1913. године (у штампи).
131
”Језерци и Шаранци су били у батаљону са Жупљанима. Мобилизација је објављена 30. јуна 1913.
године”, Т. Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 139.
132
”Бројно стање свих војника Дурмиторске бригаде у почетку рата 1812. било је 4.700. Језеро-шарански
батаљон имао је 1.050, Дробњчки - 1,100 и Ускочки - 750 војника”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918,
Никшић 2011, стр. 342.
133
”У Америци је на раду у периоду од 1901. до 1912. године било око 300 Дробњака. Ишли су махом
полуобразовани младићи из мало имућнијих сеоских породица јер требало је имати знатна средства за путне
трошкове”, Т. Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 114.
134
”Воле јурише, ту много изгину. Не умеју се заклањати. Полазе у напад па се на брегу сви сачекају за
јуриш, а за то време топови и митраљези доста њих покосе. Нема дисциплине. Иду куд који хоће и како хоће,
заостају. Али за борбу су сви. Гађају отворено и сви се скупе око топа. Кад погоде циљ сви кличу. Хвалишу
се али збиља су и јунаци”, србијански војник, учитељ Милорад Марковић у својим ”Ратним дневницима”, Т.
Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 141.
135
С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 236-237.
стрељаштву. Усмено предање је могло бити под утицајем гласовитог подвига јуначког
барјактара ускочког батаљона Јакова Алексића. Тешко је замислити да се о Павлу није
знало ни да је отступио са српском војском преко Албаније, ни да је погинуо на
Кајмакчалану, тешко али не и немогуће. Могуће је да је био замењен с неким ко је
погинуо, као и да је био само рањен на Брегалници.
У јеку битке на Брегалници црногорске трупе су имале важну улогу:
” За разлику од бугарске српске снаге већ су хитале на бојиште. Још током ноћи црногорски
Дечански одред и Добровољачка бригада позване су да ступе у акцију” (...) ”Двадесет први јуни
могао се сматрати коначним преокретом у корист српских снага, мада ће битке на Брегалници и
маневрисање обе стране, трајати формално још неколико дана. Око десет сати пре подне
Шумадијска и Моравска дивизија са још две црногорске бригаде пробиле су главну линију 7.
бугарске дивизије, а сва настојања генерала Ковачева да овај продор засустави убацивањем 24.
пука, такође су претрпела неуспех” (...) ”Моравска дивизија 2. позива, Коњичка и Црногорска
дивизија, наставиле гоњење притивника (...) Мада се прилично дејство бугарских снага које су
напавши Црногорску дивизију и присиливши је да напусти Говедарник и Дуличке висове, осетило
и сутрадан, Брегалничка битка била је заправо окончана (...) На преко 20 000 бугарских, избачено
из строја и 16 200 српских војника”136.
”Губици Дечанског одреда у рату са Бугарима били су: 240 погинулих и умрлих од колере и 271
рањени. Оцјена војних стручњака да су ти губици велики првенствено зато што су црногорски
војници били неопрезни и буквално јуришали на бугарске шанчеве голим прсима, пуцајући у
стојећем ставу, без заклона. Командир једне од чета Дробњачко-ускочког батаљона Јефто Ружић у
својим забиљешкама не да за право критичарима начина борбе својих војника, те наглашава да
његови борци нијесу имали пионирског алата да би направили ров, а природних заклона није било.
Али описујући ватрено крштење своје јединице на Рајачком Рилу, себе ипак демантује кад вели:
”Кад смо подишли близу јуришног одстојања, јака бугарска ватра приковала нас је за неке
кршевите брежуљке у којима смо нашли заклона. Наједаред однекуд испаде Јаков Алексић,
бригадни барјактар, на коњу, са развијеним барјаком у десној руци и пролете кроз стрељачки строј
са узвиком: ”А напријед ко је Црногорац!” Тај позив су прихватили и командири чета са
прописаним правилским додатком: Јуриш! И заиста, за трен ока обрете се стрељачки строј као да
из земље изниче и полете за својим командирима и сви за Јаковом. Тог момента бојно поље беше
изменило свој изглед. Напред лети Јаков на Мркову и даје изглед змајевита човјека. На њему се
пресијава душанка, од црвене чоје, а златне ките по њој трепере. У десници му барјак, као у Бошка
Југовића на Косову. Тај полет Бугари не сачекаше у рововима”...
”Кад би се обучили у савременој ратној вештини, дисциплиновали, а и наоружали модерним
оружјем, тада би уистину били војска којој не би било равне на свету”, записаће о црногорским
војницима генерал Драгутим Милутиновић, под чијом су командом ратовали Црногорци у бици на
Говедарнику137, у пресудном окршају српске и црногорске војске са бугарском армијом”138.
На српском војничком гробљу у Зејтинлику (Солун), сахрањен је Павле Бојовић, што не
мора да значи да се ради о истој личности, јер је артиљериски наредник Павле И.
Бојовић139, погинуо на Кајмакчалану приликом велике битке и победе српске војске, 12-30

136
М. Ј. Милићевић, Балкански ратови 1912-1913. године (у штампи).
137
” Пети и шести јули донели су делимичну превласт бугарским снагама који су потиснувши Црногорце
завладали Говедарником...”, Милићевић, Балкански ратови 1912-1913. године (у штампи).
138
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 141.
139
”Из његовуђке чете, батаљона Шаранско-језерског, на Кајмакчалану је 1917. године погинуо Бојовић И.
Павле”, ”Бојовић Павле из Језера, артиљеријски наредник, који је погинуо 1918. године”, Ж. Лековић,
Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 380, 402. Преузет из досијеа Вуксана Минића овај податак није
довољно поуздан, још мање хронолошки прецизан. Минићево сведочење је драгоцено, као савременика и
учесника комитског покрета, иако је писано по сећању и преко 20 година касније, бољег заправо нема,
идеолошко-полицијски контекст и пристрасност у овом случају немају утицаја.
септембра 1916. Као и многи други Црногорци, Бошков брат и други син Илије О.
Бојовића, могао је у теорији преживети Брегалничку битку јула 1913 да је притом, разуме
се, неко други грешком замењен с њим, али је мање вероватно да се о томе ништа не зна у
усменом предању коме је потребно поклонити дужно поверење. Мање је вероватно ако се
ради о два хероја истог имена и презимена, не знајући други за гроб свога рођака, брата и
претка славно погинулог на Брегалници или Кајмакчалану, његова најближа родбина увек
посећивала и поштовала обележје на Зејтинлику, као што је то чинила Бошкова старија кћи
Милица, као и потомство његовог првог сина Илије. Тим пре што се млађани Павле није
женио нити имао свога порода.

О Бошку је поред осталих писао и добро упућени и обавештени етнолог родом из Врела,
Ђорђије Остојић, који је понајбоље познавао блиску и мање блиску прошлост, усмене
исказе савременика и локално предање Дурмитораца, Шаранаца и Језераца.
”Године 1912. када је било извесно избијање Првог балканског рата, као родољуб, васпитаван на
примјерима својих предака, у отаџбину се враћа и укључује у добровољачке јединице. Из Канаде
су, иначе, бројни родољуби хтјели да се врате са Бошком, али нијесу имали новчана средства за
превоз бродом. Писали су, обраћајући се Министарству Црне Горе, молећи да им омогуће
повратак. Министарство је обавијестило краља Николу о молбама печалбара. Краљ је одговорио да
држава нема могућности да им помогне, јер је исцрпљена ратовима и поручио им је: ”Ко може
доћи добро дошао, а ко не може доћи, просто му било”. Задојен родољубљем није могао себи
дозволити да не дође и учествује у борби свога народа. Кад је стигао није се јавио породици, већ је
узео пушку и ступио у добровољачку јединицу”140.
”О Бошку И. Бојовићу чуло се далеко. Писало се и причало о његовом јунаштву, мудрости,
ратовању... Михаило Лалић у роману Гледајући доле низ друмове, за Бошка каже: ”...разгласило се
да нам стиже из Језера и Шаранаца Бошко Бојовић, танак, стасит и одмјерен у понашању и говору,
као да је учио музику, а не сјекао јеле у канадским шумама.
Бошко је у Првом балканском рату учествовао у борбама са далеко надмоћним и утврђеним
турским снагама. Добровољци су голоруки јуришали на ровове и утврђења и оделевали дејству
турске артиљерије са Бардањолта. Храбри добровољци, уз велике губитке и даноноћне јурише,
успјели су да заузму утврђени Бардањолт. Борбе су се водиле на смрт и живот, без узмицања и
страха, уз велике турске губитке.
И операције на Скадру биле су дуге и тешке. Нападало се смјело, енергично и брзо. Горштаци,
попут Бошка, сналазили су се у планинским и беспутним теренима. Кретање беспућима, зими, кад
су велики сњегови и мразеви, нијесу поколебали храбре и издржљиве горштаке са Сињајевине.
Бошко је навикао на невријеме и тешке зиме, које је стоички издржавао.
Добровољачке јединице јуришале су на утврђене турске положаје и непријатеља тјерали у
бјекство, који је био принуђен на предају са Есад пашом, командантом Скадра, на челу.
Забиљежено је на положајима да су турски официри са оружјем у рукама враћали војску на
положаје. Бошко је пратио стање и кретање у рату и касније причао својој дружини у комитама,
уливајући им снагу и борбени дух, што је било посебно значајно, за млађе људе, који су били све
масовнији у комитском покрету.
Бошко је учествовао и у Другом балканском рату, у борбама против мрских и подмуклих Бугара.
Његови подвизи са добровољцима сврставају се у највећа ратничка достигнућа. Поразили су
Бугаре у бројним окршајима, уз значајне сопствене жртве”141.
Северни одред црногорске војске, попуњен Дурмиторцима142 и Шаранцима, граничарима са крваве
Тарске крајине, одликовао се ратним подвизима од самог почетка Балканског рата. Побуђен

140
Ђ. M. Остојић, ”Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник 34, дец. 2009, стр. 105.
141
Ђ. M. Остојић, ”Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник 34, дец. 2009, стр. 105-106.
зулумом турске војске према српској нејачи на турској страни фронта, Бошков блиски рођак и први
комшија из Зминице, Вук Бојовић, млади црногорски официр, прелази на коњу реку Тару и
команданту турске војске на том делу фронта, под Пренћанима, запрећује поделом мегдана
официрске части ако турски злочини према недужним цивилима одмах не престану.
”Када у мјесецу јулу 1914 бат. Шаранско Језерски буде од Аустријанаца освојио Метаљку и
Чајниче у саставу новоформиране Пљеваљске и Бјелопољске бригаде, под Командом бригадира
Луке Гојнића, и ком. батаљона Кап. Вука Бојовића...”143.
”Послије завршетка балканских ратова, док се још осећао мирис барута, 1914. године избија Први
свјетски рат. Битке су се ређале, оружје се није хладило. У бици на Грамусовићима, гдје му је у
јуришу погинуо рођак, капетан Вук Бојовић144 - млади командант батаљона145, Бошко је био свједок
и учесник надчовјечанске борбе, истичући се храброшћу и вјештином ратовања. Борбе су биле до
истребљења, без узмака и страха. Гинуло се на обје стране, нико није посустајао. Тама се надвијала
над бојиштем од барута и картеча. Аустроугари су били бројнији, наоружанији, али не и морално
јаки као друга страна. Гинуло се у тежњи да се сачувају положаји и побиједе побјесњеле швапске
хорде. Иза Бошка су остале многе битке: Бардањолт, Грамусовићи, Грдијевићи, Скадар, Дрина и
величанствена Мојковачка битка”146.

4. КОМИТСКИ ЧЕТОВОЂА - ВОЈВОДА (1916-1918)

142
Дурмиторци су претежно Дробњаци, у које спадају Језерци и Ускоци, или Пивљани. ”Дробњаци су
јуначко херцеговачко племе. Развијени су, крупни и здрави; али нијесу лаки онако, као што су Црно-горци.
Говоре најчистијим јужним говором. Бистри су, поштени и карактерни. Сачували су и чувају све српске
обичаје, које не одвајају од цркве и вјере. Зато су се могли успјешно борити од Косова, па док се нијесу
сјединили с Црном Гором, са свијем тек послије дугога и крвавога рата 1876/8 године. Историја је дробњачка
један крвав еп”, закључује Нићифор Дучић, према: Т. Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 119.
143
Вуле Кнежевић: С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 440.
144
”Остало је забиљежено да су се у овим ратовима истакли... капетан Вуко Новичин Бојовић”, Ж. Лековић,
Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 348.
145
”Бат. Јез-шарански под командом Кап. Вука Бојовића са 6 чета 750 људи... нападне на Метаљку, освоји је
а за тим варош Чајниче и освоји крајем јула 1914, продуже операције унапријед у правцу Горажда и на селу
Грмусовићима буду ненадно на својим положајима нападнути са једном дивизијом аустр. војске двије
батерије брзом. топова неколико митраљеза, на дан 2 августа и након могуће одбране, буду надмоћном
непријат. војском са положаја потиснути са губитцима 33 војника погинула, два официра, командант бат.
Кап. Вуко Бојовић и официр Пајо Караџић”, Вуле Кнежевић, Команд. у пензији, У Шаховићу, Бијело Поље
26 марта 1923, факсимил рукописа: С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 443.
146
Ђ. M. Остојић, ”Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник 34, дец. 2009, стр. 106.
 Бошко Бојовић као комитски војвода новембра 1918 у Никшићу147

Из победничке потом и незаслужено понижене војске у комите

”Истог дана, кад је непријатељ ушао у Цетиње, “на северо-источном фронту код Санџачке војске
непријатељ је целог дана вршио нападе и сви су одбијени”. На том фронту непријатељеки напади
настављени су и 14. и 15. јануара 1916 ‘али су и они одбијенк”. Док се непријатељске трупе не
одвајају од падина Ловћена, а на Санџачком фронту не продиру лако, генерал Јанковић подвлачи:

147
Велика захвалност маестру Војиславу Јуришићу за реконструкцију ове фотографије из 1918 године.
“На фронту Херцеговачког одреда црногорске трупе прешле су у напад и повратиле све своје старе
положаје.” Тога истог дана, а то је 16. јануара, три дана после пада Цетиња, аустријске трупе су
повраћене с положаја код села Косијера. Истог дана су изгубиле и положаје код Обзовице и села
Бјелоша”148.
Комитски начин ратовања познат је у Македонији од друге поливине 19 века, све до
Балканских ратова, као и током Првог светског рата, током Топличко-Јабланичког устанка
и аустроугарске окупације Црне Горе.
”Српске комите су биле у ствари организоване чете, које су за време рата биле строго
дисциплиноване и под командом војних команданата. Већину комита су чинили интелигентни
младићи из најбољих српских породица, чији их је ентузијазам за ослобођење хришћанске браће
мотивисао да узму оружје у руке. Дакле, они нису могли ступати у Армијске редове из било којих
других разлога, јер би их у том случају војно-лекарска комисија означила као непотребне за војну
службу. Комите су уопште били правични и храбри, иако су им се много пута приписивали
злочини. Ове злочине су већином вршили Срби, који су живели у албанским крајевима, и
преоблачили се у комите. Пошто су ови људи читавог живота трпели албанска узнемиравања,
узалудно је било убеђивати их да се не свете. Зато се и упркос напорима српских официра нису
могли избећи овакви злочини. Но, пошто би Срби заузели одређена места, војна власт је
наређивала да се престане са свим оваквим насиљима. Са заснивањем српске власти ступала је на
снагу законска равноправност свих становника, тако да су сходно овоме уживало исту заштиту све
остало становништво”149.

После Мојковачке битке, у којој је учествовао и Бошко Бојовић, капитулација Црне Горе
доживљена је од поносних и јуначних Црногораца као највеће понижење које нису могли
опростити виновнику овог чина, краљу Николи. Ово тим пре јер црногорска војска није
била војнички поражена, добила је напротив крваву Мојковачку битку, чиме је дала
одлучујући допринос за отступницу српске војске. Непосредно после те славне победе
Црногораца, о Божићу 1916, долази до по победнике необјашњиве и срамне капитулације
и бегства краља Николе из земље.
Поред или упркос уобичајених интерпретација и поједнастивљања, потребно је дати реч и
савременику поменутог збивања које ће задуго условљавати расположење у Црној Гори.
”Краљ Никола није у 1916. био конкурент краљу Петру на српском престолу, а то није био ни
кнезу Михаилу Обреновићу. Разлог је прилично прост: оба краља имала су истог наследника, јер је
кнез Данило 1915. напустио отаџбину, кнез Мирко био на умору, а кнез Петар и неозбиљан и
лишен сваког кнежевског достојанства, неславним напупггањем ратне дужности. Тако је краљ
Никола изјавио и у Паризу, неколико дана пре детронисања, бранећи, не круну, већ име, од титула
“издајника”, коју смо му заједнички наметали и пуковник Пешић и сви ми “национални
револуционари”, укључујући и моју маленкост. Мањи поток у виши увире, а то правило важи и у
политици, као што важи у природи. Пред питањем народног јединства избледе и краљеви и цареви,
и круне и традиције. До одлуке о уједињењу Црне Горе са Србијом, и то са 95% присталица, дошло
би и без стратегије и политике Петра Пешића, и без агоније Ловћена, и без ратне трагедије Црне
Горе, и на крају без падања у ропство целе њене војске, која беше Пешићу поверена”150.
”Ноћу између 5 и 6 јануара дође наредба за оступање на југ у правцу Скадра, о својему таину обући
и одјећи. Када бригада крене са положаја, али у путу срету извјештај да је непријатељ прекинуо
оступницу од Приморја и југа, када се војска демобилише, а наредба стигне од Мин. Војног
генерала Вешовића да је Црна гора Капитурила и да војска положи оружје, што је и учињено.
Након краћег рока војно и цивилно чиновништво буде интернирано и знатан дио војника, а неки

148
Р. Вукчевић, ”Пад Ловћена и његове последице 1916”, ЊЕГОШ XXXV (дец. 1975), 42-43.
149
А. Кучбах, Срби у Балканском рату 1912-1913 и у рату против Бугара, Штутгарт 1913, 105-106.
150
Р. Вукчевић, ”Пад Ловћена и његове последице 1916”, ЊЕГОШ XXXV (дец. 1975), 56-57.
дио одбјегне у планине и шуме као Комити задајући непријатељу бриге и пркос као партизански
рат, и у овом устанку окупациона влада претрпјела је велике губитке, што се уочи да је један
лајтант са цијелом четом погинуо у Шаранце и Језера од комита Бошка Бојовића, Матија и Јована
Јакића и њихових другова”151.
Многи Црногорци се нису мирили са тим понижењем, док су многи од њих задржали
оружје152, најхрабрији међу њима постали су комите пружајући герилски отпор окупатору.
”Новоуспостављена власт похватала је преко стотину ратника из Мојковачке битке, по горама и
пећинама под оружјем, јер нису хтјели да се предају. Осуђени су на вјешање у граду Никшићу, на
Васкрс 1916, пред народом. Командант мјеста у Боану, Симо Марковић, Личанин, одредио је за
једног од стражара Милоша Чечовића”, који је ”...убио аустроугарског војника који је био с њим у
смјени, обио све просторије затвора, када су се осуђеници дали у дали у бјекство на све стране.
Милош и Дурмиторци упутили су се ка Дурмитору, у Бијелу, према Шавнику”153.
Бошко није био међу њима јер се у одметништву није дао заробити, иако се наводи:
”У пратњи Милоша Чечовића били су Владо Змајевић, Млађен Џаковић и Бошко Бојовић. Касније
ће доћи до прегруписавања и појаве нових комитских четовођа. За вријеме комитовања 1916-1918.
године били су четовође и вође група комита: Бојовић Бошко из Шарана, четовођа - наредник,
Џаковић Млађен из Шарана, четовођа - наредник, учитељ Томић Радован из Дробњака, четовођа,
као и Јакић Матија из Дробњака, Ковачевић Лука из Језера, Змајевић Владо из Шарана - Језера...
Из групе Бошка Бојовића касније су се издвојили Јакићи, Матија и Јован. Познати комити из Језера
били су Стијеповићи, Зеко са три сина, Милан и Радомир, а из Шаранаца Шљиванчанин Божо и
Милосав, Раилић Мика и Остојић Милован. За вријеме окупације одрасли синови Мирка Шаулића
одмећу се у комите; Аустријанци Мирку пале кућу и све зграде, а њега са женом и ситном дјецом
интернирају, гдје Мирко, жена му и и два сина губе главе. У непријатељском ропству у Мађарској
умро је и син Триша Шаулића”154.
”У цетињском и никшићком крају дјејствовало је више комитских чета. У извјештајима је као
комитски четовоћа означен Бошко Бојовић. Војска је предузела велика чишћења у споменутим
окрузима и протјерала чету Бојовића и више других”155.
”У комите иде и група Дробњака, коју предводе браћа Јакић, Матије и Јован, матурант Војислав
Пекић и учитељ Радован Томић. Бројна је и група ускочких комита на челу са Ђорђијем
Кршикапом и Радосавом Жижићем, ту су и Шаранац Бошко Бојовић, четовођа пивских група
Спасоје Тадић и многи други”156.
”У исто вријеме група комита Николе Велашевића, Бошка и Марка Бојовића, Гаја Јелића и Томе
Кнежевића са групом комита Дакића дочекала је једну жандармеријску патролу од шест жандарма
у мјесту Ође убила петорицу а једног рањеног успјела да зароби (Било је и случајних сусрета, као
на пример у Буковици, у новембру 1917, када су комити Бошко и Марко Бојовић једне ноћи по
киши, идући пут Дробњака, срели ”швабског” војника и тешко га ранили.)”157.

151
”Напомињем: Да је Колашинска бригада са 2. бат Дурмит. бригаде учињела осутне битке на Мојковцу
баш онда кад је цијело србство у својој земљи пропадало, и ово је најпотоња битка која треба да се
забиљежи”, Вуле Кнежевић, Команд. у пензији, У Шаховићу, Бијело Поље 26 марта 1923, факсимил
рукописа у: С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 449.
152
”...подстрек онима који се нијесу лако мирили да буду робови, а још нијесу имали храбрости да се упуте у
горе и пећене заједно са Новаком Ашанином, Владом Змајевићем, Млађеном Џаковићем, Бошком Бојовићем
и другим јунацима који нијесу признали одлуку црногорске владе да земља капитулира пред јачим
непријатељем”, М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 64.
153
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 376.
154
”Позната комитска братства из Дробњака јесу Ашани, Кршикапе, Јелићи, Бојовићи, Крстајићи, Јакићи,
Срдановићи, Микићи, Жижићи и други”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, стр. 377 ф-н 220.
155
Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату, Цетиње 1969, стр. 378.
156
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, стр. 156.
157
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 387 ф-н 261.
Етнолог и просветар из Врела, Ђорђије Остојић је као скупљач народних умотворина и
хроничар народног живог сећања и објавио многа дела у којима су сачувана усмена
предања, народне умотворине, топонимија, наративи о истакнутим личностима из даље и
ближе прошлости Дробњака и Дурмитораца. Народски једноставно и без извештачене
учености, непосредно и непатворено, као један од најближих и најбољих зналаца и
својеврсног сведока најближе прошлости Језера и Шаранаца, у више наврата је понесено
писао о последњим акордима епског етоса, посебно о Бошку Бојовићу и о Јелени Шаулић.
”Иза Бошка су остале многе битке: Бардањолт, Грамусовићи, Грдијевићи, Скадар, Дрина и
величанствена Мојковачка битка. Посебно мјесто заузима битка на Мојковцу, гдје је црногорска
војска положила испит надчовјеченске борбе, наневши тежак пораз аустроугарским јединицама.
Но, побједа, изузев што је пружила велику помоћ српској војсци при повлачењу, била је узалудна.
Црногорска влада је положила оружје и подписала безусловну капитулацију. У краљевој наредби
1916. године стајало је да се војска снађе, што значи да је више нема. Распуштена је, а једино остаје
поробљени народ, који је предодређен да страда у ропству и немаштини. Тешка срца су старјешине
издавале наређења, захваљивали су се сваком војнику на храбром држању и одважности у борбама.
Али та војска капитулира и нестаје у миру, послије великих ратних побједа и губитака.
Предајом оружја нанијет је велики бол и огорчење народу. Била је то за њега велика увреда,
срамота и понижење. Први пут у свијетлој историји црногорског народа власт одреди народу да
преда оружје и осрамоти га. То су ратници прихватили са огорчењем. У таквој ситуацији љага се
једино могла спрати устанком и настављањем борбе против мрскох окупатора. Али, оцјена је да би
сваки покушај устанка био преурањен и осуђен на пропаст. (...)
Одметање у шуму постало је све учесталије. Тако су се појавиле комитске групе на цијелом
простору Дробњака. Оне су крстариле, нападале патроле, постаје у градовима, и тако штитиле
народ од одмазде. За сва злодјела аустроугарских зликоваца, светили су се на посебан начин.
Окупатори су наставили купити и старо и младо и одводити у логоре излажући их патњама,
држали их гладне, неодјевене, изложене хладноћи и другим невољама. У логорима Неђмеђеру и
Болдогосону умро је 61 Дробњак.
У вријеме окупације људски живот је био јевтинији од било чега. Због неопрезно изговорене
ријечи могла је одлетети глава. Комите су брзо постале страх и трепет за све оне који су се
нељудски односили према њима и народу. Шпијуни су жигосани, јер су погазили људске врлине и
осрамотили образ.
Народ се није одрицао комита и у најтежим данима тортуре које су наметали зликовци. Увијек су
били спремни да помогну комитама у свим операцијама. Притисци нијесу утицали на борбени дух
комита, којима је народ дотурао храну, одјећу, обавјештавао их о покретима патрола,
жандармеријских јединица... О комитама је народ причао, пјевао, пјевао уз гусле, величао њихове
подвиге и односио се према њима са великим поштовањем. Истина, све су радили опрезно,
најчешће на ноћним сједељкама, уз праћење да ли има шпијуна међу њима.
Комитски покрет је из дана у дан добијао на масовности. Познате дробњачке комите су били:
Бошко Бојовић, Марко Бојовић, Станко Кнежевић, Млађен Кнежевић, Тома Кнежевић, Матија
Јакић, Јован Јакић, Војислав Пекић, Ђорђије Кршикапа, Јелена Шаулић, Новак Милићевић, Марко
Дацић, Милисав Благојевић, Јагош Крејовић, Млађен Џаковић, Милован Остојић, Миљан Раилић,
Никола Анђелић, Владо Змајевић, Драги Ћосовић, Радован Томић и други. Било је и оних који су
повремено ступали у комите.
Бошко је био обдарен у сваком погледу: говорио је надахнуто о невољама и страдањима, оно што
је доживљавао с комитама, о односима са јатацима. О пожртвовању и храбрости комита, њиховим
врлинама, причао је о тренутцима одмора и сусрета с народом. Био је непоколебљив оптимиста. Он
је био један од првих који није хтео да призна окупацију и тиме осрамоти своје претке и часну
историју Дробњака. Са њим су били храбри Дробњаци који нијесу правили спискове, нити чекали
позиве. Ко је хтио да се бори за слободу придруживао се комитама, борио се, ишао кад хоће
породици, враћао се и сл. Није било примјера да се неко предао Швабама, да је издао дружину, или
се заклонио иза некога, или прихватио било какву сарадњу са окупатором и његовим доушницима.
За Бошка, вођу комита, везани су многи догађаји из времена комитовања. Био је трн у оку
окупатору. Швабе су нудиле велике паре ко им преда Бошка или га ликвидира. Непрестано су за
њим трагали и расписивали награде. Упадао је у безизлазне ситуације, али га је срећа служила.
Догодило се једном приликом да је швапска команда обавијештена о Бошковом доласку кући у
Зминицу. Одмах је кренула патрола са капетаном Францом Дивокијем, поријеклом Чехом. Патрола
је распоријеђена око куће, а капетан је пошао на врата. Срео се са Бошком очи у очи. Насмијао се и
бацио поглед на лијепу Даринку, сестру Бошкову158. Напустио је кућу и повукао патролу са
изговором да у кући нема комите. Бошко је очекивао напад и био приправан на отпор, но то се није
догодило. Капетан Дивоки је ступио у додир са Бошком, а почео се састајати у тајности са
Даринком. Он је редовно обавјештавао комите о покрету Шваба, намјерама, правцима кретања,
патролама и др. Послије рата, Дивоки је стигао у Зминицу и повео Даринку, оженивши се с њом.
Касније са Даринком и сином редовно посјећивао Зминицу”159.
Током 1917, подстакнути вестима о великом народном Топличко-Јабланичком устанку у
коме је добрим делом учествовало становништво досељено из Црне Горе, као и неке
црногорске комитске чете160, долази до оживљавања комитских акција у Црној Гори.

Почетком лета 1917. у извештајима аустроугарске војне службе све чешће: “је као
комитски четовођа означен Бошко Бојовић”161.
“У вријеме интензивних борби са комитама избила је побуна морнара у Боки Которској, па се
Врховна команда плашила да се морнари не искрцају на копно и повежу са црногорским
комитима (...) ‘јер би се могли спојити са црногорским групама, које су, особито око границе
Црне Горе и Херцеговине, четовале, нападајући аустроугарске посаде и жандармеријске
касарне’. Чета о којој говори генерал Саркотић уништена је 28. јануара у борби са комитским
групама Николе Вучуровића из Херцеговине и Бошка Бојовића из Жабљака. Комитима којих је
било свега 10, помогли су и околни сељаци. Аустријска чета је имала 83 војника. Успјело је да
се спаси само 10 војника, 27 их је заробљено, а 56 је убијено или рањено. Командир чете је
погинуо162.

158
”Специфичан је случај Даринке Бојовић, сестре комите Бошка Бојовића, која је још 1916. године била
удата за неког Чеха - вакмајстора, који је штитио цијелу фамилију Бојовића, док је Бошко избјегавао сваку
борбу на терену Шаранаца и Језера. Њих је Бошко октобра 1918. пребацио пут Колашина, одакле су
одступили за Чешку (Бошко Бојовић је у Другом свјетском рату пришао четничком покрету и погинуо је
негдје у Босни 1944. године. Стога су Минићеве квалификације овог комите изузетно некоректне - прим. аут.
/Ж. Лековића/), Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 384 ф-н 252, 386. Жарко Лековић
исправно увиђа, као и Михаило Лалић уосталом, тенденциозност и недобронамерност доушничког
извештаја-доставе Вуксана Минића из 1945-46, иако не у потпуности, Даринка се наиме није удала за
Дивокија пре 1918, као што сви расположиви пода’ци показују да је Бошко водио најжешће борбе против
окупатора управо на терену Језера и Шаранаца, као и то да Дивоки није био вакмајстор у Шаранцима, такође
да Бошко није био припадник ЈВО и није погинуо, него је умро у Босни децембра 1944.
159
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 106-108.
160
”Професор Јован Радовић и капетан Милинко Влаховић сазвали су у Морачи, у септембру 1916. збор
комита са територије Роваца и Мораче (колашински округ). На збору је донета одлука о пребацивању комита
за Србију и о потреби уједињења Црне Горе са Србијом”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 426.
161
MGG Politisher Bericht; 8. VII 1917; Вебер Врховној команди, 6. VI 1917; Н. Ракочевић, op. cit., стр. 378.
162
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 389.
 У јануару је активност комита била веома интензивна и у округу колашинском, нарочито у
пољској општини... Пољска општина налази се у кањону ријеке Таре, између Мојковца и
Жабљака, и веома је била подесна за активност комита, нарочито зими.
Негде у јануару, чете дурмиторских комита Ђорђија Кршикапе и Бошка Бојовића, јачине око 80
бораца, прешле су преко Сињајевине на терен Мојковачке општине (...) комити су успјели да
разоружају жандармеријске станице у Пољима, Бистрици, Гојаковићима и Добриловини (...)
двије чете војника румунске народности, послије краће борбе, положиле су оружје. Број комита
стално се увећавао, тако да их је већ било око 150. О борбама на овом подручју постоје подаци
Генералнога гувернера. Из њих се може закључити да је активност комита у овом крају је била
заиста веома јака. У извјештају од 5. фебруара говори се да је комитска чета од око 120 људи
напала на Поља Колашинска и да се, због недостатака трупа у Колашину, није могуће успјешно
супротставити комитима. Истих дана су јаке комитске чете напале на Левер Тару и село Тепца.
Према једном другом извјештају, комити су у близини Мојковца разоружали једно одељење од
120 људи и напали једну жандармеријску станицу између Колашина и Мојковца, па је војска из
Колашина морала интервенисати. У Поља Колашинска упућене су и специјалне јединице
”Штрајхцуг”, које су уз помоћ других јединица приморале комите да се повуку у Сињајевину. У
овим борбама комити су имали 25 погинулих.
Жандармеријска станица у Жабљаку под Дурмитором саопштава ‘да се читаво тамошње
становништво налази у устанку, да је опредељено бандама и добро наоружано’. У фебруару су у
дурмиторском крају вођене сталне борбе... у околини Жабљака убијено је више комита.”163
”Извјештаји Групе Б за Балкан говоре о свакодневним борбама, нарочито у дурмиторском крају,
и кажу да је већи дио становништва из околине Жабљака био наоружан. Комити су код
Жабљака првих дана фебруара пустили неколико заробљеника из пљеваљског Рзапног
батаљона. Гонећи одред је 23 фебруара водио јаку борбу са комитима код Левер Таре и имао је
велике губитке...”164.
“Крајем децембра (1917) комити су на 10 километара од Подгорице убили два официра, а на
путу између Даниловграда и Никшића разоружали једног санитетског поручника. Поручник је
изјавио да се међу комитима налази и једна жена, са пушком и у војничкој униформи, која је по
изгледу подсјећала на српске комите.”165
“Колико су се аустроугарске војне власти налазиле у тешкој ситуацији најбоље говори извјештај
генерала Саркотића, заповједника за Босну и Херцеговину, који је 31. јануара 1918. године
упутио Врховној команди: (...) морам у допуни тога саопштити да је покрет захватио посебице
црногорска подручја, која граниче непосредно са Херцеговином, а особито округ Никшић,
околину Шавника, а да је код Жабљака једно јаче одјељење кажњеничког корпуса у борби са
бандом претрпјело осјетљив пораз.”166

163
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 384, 385 ; Ђ. М. Остојић, “Само-одбрана народа на Врелима 20. јануара 1918”,
Добровољачки гласник 26 (2004), стр. 117-118.
164
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 387.
165
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 380.
166
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 188.
 “Комити из дурмиторског краја – Бошко Бојовић, браћа Јакићи и Никола Велашевић – у
септембру 1917. тражили су Вешовића по Васојевићима, али са њим нијесу могли ухватити
везу. Он је био неповјерљив према свакоме.”167
Јован Ћетковић преноси речи по свој прилици најгласовитијег јунака и комите Вида
Ђуровића “о којем се у народу и у непријатељској војсци много причало”:
“Тешко је четовати са овијем људима, драги мој пријатељу. Они су више јунаци него што су
људи, али која фајда опет од њиховог голог јунаштва... У једној солидној организацији једино
лежи наш спас и наш успијех, а то не велим само ја већ виде и други честити и бољи четници,
као што су Јован Радовић, Спасоје Тадић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић и други трезнији
комити, али која вајда кад то не види и неће за то да чује један Радомир Вешовић, који једнако
лежи, од како се одметнио у некој својој пећини у Васојевићима. Ти знаш наше Црногорце, сви
смо ти ми за њих наки мали ауторитети да би могли на њих утицати, док је један Радомир
Вешовић нешто друго. Пуста навика: слушати главаре краљева, па какви били! Он је могао до
сада организовати четнике, па да се поведе једна озбиљна и солидна акција. Три пута сам ишао
код њега у његову пећину за ту ствар. Молио сам га да већ једном изађе, да се појави међу
четницима, да их организује и да се стави на чело покрета. Он је увијек одбијао празним
изговором и обећањима...”168

167
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 424 ; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 386.
168
“Радомир Вешовић се попут његовог господара малодушно предаје, заборављајући на крв објешеног
брата и стотине других невиних жртава, које због њега и његове политике падоше (…) Сам генерал Вешовић
прихватио је најсрамнију улогу која му је могла бити додијељена: ишао је од града до града, од села до села
и своје дојучерашње другове комите позивао на предају”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије,
Дубровник 1940, стр. 118, 249-250; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918,
Београд 1985, стр. 121, 174.
Јелена Шаулић у комитској опреми 1917. године

Михајло Лалић такође помиње тај покушај комитских вођа да се превазиђе недостатак
заједничке команде и координације одметника и устаника:
“Заподенусмо разговор о Србији и о нашој анархији, о поруци Влаховића и Радовића и осталом.
Сложише се да Бошко и ја пођемо код Вешовића – дако бисмо га извукли из летаргије и
пећине.”169
Таква настојања да се ђенерал отргне од меланхолије и летаргије остадоше без успеха.
Упркос навођењу најупечатљивијих примера, ђенерал се није дао осоколити:
“... Па и да му пробудим вољу да изађе испод земље. Ређао сам имена и борбе комитских вођа и
харамбаша од Пиве до Паштровића и од Куча до наврх Бањана; поменуо сам Лазара

169
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 239.
 Павићевића, Ђура Миковића, Радојицу и Жупљане, Бојовића, Кршикапу, десет група
Бјелопавлића и Пипера, Миловиће из Румије и Тодора Дуловића, но све ми то не поможе.”170
Како је нешто касније дошло до предаје Аустроугарима номиналног команданта покрета
отпора црногорског ђенерала Вешовића171, огорчене комите су му послале поруку да је
његова издаја надокнађена доласком комитске четовође Јелене Шаулић у Црну Гору172.
“Скоро би се могло рећи да се његов губитак за покрет стварно свео на оно што му је рекао
Матија Јакић кад је чуо да се предао: ‘Радомире, брате, ми смо твој изгуб намирили: ти отишао,
а дошла нам Јелена Шаулић. Сад нијесмо ништа слабији но што смо били.”173
”Није се успјело да се комитске чете уједине, да покрет постане јединствена организација са
централним руговодством. Међутим, успјело се да већина комита прихвати алтернативу уједињења
Црне Горе са Србијом под династијом Карађорђрвића. Колашинска група комита прва је у свом
плану поставила као главни циљ, поред борбе против окупатора, и борбу за уједињење Црне Горе
са Србијом. Идеју уједињења још од првог дана заступали су и комити из Бјелопавлића и
дурмиторске области. Код бјелопавлићких комита није било дилеме у том питању. Томе је много
допринео и утицај Вида Ђуровића. Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима
дурмиторске области нарочито су се истицали Бошко Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић,
Никола Велашевић... Миро Крстајић и ђак Никола Пекић. Од маја 1918 године дурмиторским
комитима придружио се и учитељ Радован Томић, који је успио да побегне из логора. Његов је
долазак много значио за политички рад комита. Овај млади учитељ и одраније је био познат као
непомирљиви противник краља Николе”174.
Још ”у децембру 1916 године одржан је један састанак комита на планини Сињајевини, коме су
присуствовали комити из Мораче и чета Бошка Бојовића из дурмиторског среза”175.
Аустријанци су били добро обавештени о антиаустроугарском расположењу становништва
Црне Горе, које је ескалација сурове репресије само појачала:
“Непогрјешиву оцјену о ставу црногорског народа према Аустро-Угарској дао је начелник њене
Врховне команде Конрад у једном писму упућеном министру спољњих послова Буријану,
непосредно послије спровођења мјера у вези са Вешовићевом афером (...) У писму је Конрад
даље истакао да сваком у Аустро-Угарској мора бити јасно да је неизбрисива мржња
црногорског народа према Монархији, која се може упоредити само са оном коју је до прије
неколико година гајио према Турцима – заклетим вјековним непријатељима. О разлозима
мржње црногорског народа према Аустро-Угарској, и мотивима који су га руководили да
нареди онакво интернирање у јуну 1916. године, Конрад у свом опширном писму, између

170
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 247-248.
171
Према спису комите Вуксана Минића, “У комитима је био мали број интелектуалаца (...) изузев генерала
Вешовића и министра Раичевића (...) У комитима се налазило и неколико жена, и то: Јелена Шаулић,
учитељица, Милосава Перуновић, Љубица Миловић, Милена Чегоровић, Ксенија Љумовић, Смиља Радовић,
Јока Радовић, Анђа Радовић, Новка Миковић, Була Булатовић, Видосава Вујисић, Јелисавета Радовић,
Мируша Ракочевић и Бранка Јокановић”, Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918,
Цетиње 1969, стр. 423.
172
“Матија Јакић, комита чије се врлине и данас препричавају, позвао је и рекао генералу: ‘Генерале,
надокнадили смо штету коју си нам нанео предајом Аустријанцима доласком комиткиње Јелене Шаулић у
наше редове’”, Ђ. Остојић, Добровољачки гласник, стр. 109.
173
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 262.
174
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 425.
175
”Подаци од Милоша Дрљевића”, према Н. Ракочевић, op. cit., стр. 246 ф-н 12.
 осталог, каже: ‘Турци су пролазили кроз Црну Гору жарећи, палећи и убијајући, они су убили
стотине људи, али земљи нијесу починили онаква понижења каква су изазвале наше војничке
мјере (...) те великаше и племиће преко ноћи иселили из земље и одвели преко границе,
депортовани су сви официри и остали виђени људи, а читава област расељена одвођењем људи
способних за ношење оружја. Ови нам мученици, чији се број сада попео на више хиљада,
никада неће заборавити таква тлачења (...) и да тиме за сва времена на себе навучемо
неизбрисиву мржњу Црногораца, мржњу која ће код интелигенције индивидуално још
појачавати.”176

Четовање по дурмиторским врлетима и тарским странама у сталном покрету и борбама с

надмоћним аустроугарским војним снагама и босанском жандармеријом (шуцкорима)
било је сурово и погибељно за прекаљене дробњачке комите, а некмоли за младу
учитељицу Јелену. “Комитовала је са братом од ујака Станком Кнежевићем”177.
Поред Јелениног брата од ујака, у Бошковом одреду је био и њен брат од стрица Станко
Шаулић178. Браћа Јакићи били су са Бошком од самог почетка одметања у комите 1916179.
Они су такође били блиски рођаци Јеленини јер је мајка попа Перка била Луција Јакић.
“У току 1916. било је неколико мањих сукоба између аустроугарских оружаних снага и комита.
У марту 1916. године, у околини Жабљака аустроугарске власти пронашле су закопаних 90
пушака, нешто артиљерске муниције и црног барута (...) У комитама се налазило и неколико
жена, а најпознатија је била из Дробњака, Јелена Шаулић. Политичка активност комита и
лабаво јединство покрета одржавано је преко зборова које су они организовали. У децембру
1916. године одржан је један састанак комита на планини Сињајевини, коме су присуствовали
комити из Мораче и чета Бошка Бојовића из дурмиторског краја.”180
Доприносу жена комитском покрету није поклоњена довољна пажња иако се помињу неки
од најпознатијих примера подвига женског јунаштва и правичности:
“Међу неустрашивим горским дивовима било је и жена које су раме уз раме са њима носиле
пушку и учествовале у крвавим окршајима. Неке од њих показивале су храброст која је
изазивала дивљење народа, непријатеља и самих комита. Једна од првих жена које су ушле у
легенду била је Мируша Ракочевић из Прекобрђа. Ова млада жена изазивала је дивљење не само
својом храброшћу него и оштроумношћу у извођењу акција. По злу чувеног вакмајстора из
Јабуке Мируша је сама ликвидирала и ослободила становништво великог зулума. Прерушила се
у просјакињу, сачекала вакмајстора у тренутку када је био без пратње, извадила револвер и

176
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 418-419.
177
Ђ. М. Остојић, “Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник, стр. 121.
178
“Послије пропасти Топличког устанка крајем 1917. године у дурмиторски завичај се враћа млада
учитељица Јелена Шаулић и придружује се комитама. Била је велики присталица заједничке државе и
агитовала је за уједињење Црне Горе и Србије. Била је у групи Бошка Бојовића. По завршетку рата се и удала
за Бошка у чијој је чети био и њен брат Станко Шаулић (...) Између два рата свештеник у Језерима био је
Станко Шаулић (...) Шаулић Станко је стријељан као четник 1944. године”, Ж. Лековић, “Шаулићи на
Језерима”, На извору Вукова језика, VI (2009), стр. 313 ф.-н. 43.
179
Према извештају Вула Кнежевића, команданта Дурмиторске бригаде војске Црне Горе, били су Бошко
Бојовић и браћа Јакићи комите непосредно после капитулације Црне Горе, “...да је један лајтант са цијелом
четом погинуо у Шаранце од комита Бошка Бојовића, Матија и Јована Јакића и њихових другова”, С.
Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци. Историјски фрагменти, Подгорица 2012, стр. 449.
180
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 376.
 зликовца на мјесту убила. На сличан начин Мируша је ликвидирала и вакмајстора у Горњој
Морачи. Међутим, убиство аустроугарског официра је подвиг који је надмашио све и о њему се
и данас прича међу становништвом Црне Горе. Мируша је на путу зауставила један аутомобил.
У њему је био непријатељски официр и војник возач. Официр и војник су схватили у каквој се
опасности налазе, покушали да потегну оружје, али времена није било. Храбра Црногорка била
је бржа. Једва су њихове руке стигле до револвера, а већ су обојица били изрешетани мецима.”
“У народну пјесму и легенду ушла је и учитељица Јелена Шаулић, кћерка попа Шаулића из
Жабљака. Јелена је комитовала до ослобођења са четовођом Бошком Бојовићем, а њих двоје по
ослобођењу се се вјенчали. Од храбре учитељице нијесу стријепили само непријатељски
војници и жандарми, већ и комити којима борба за слободу није била једини циљ већ су
комитовали и због пљачке. Јелена је комите пљачкаше немилосрдно кажњавала181. Послије
ослобођења за подвиге у вријеме окупације одликована је Карађорђевом звијездом са мачевима.
Умрла је 1921. године, веома млада.”
Јелена је ушла и у епску пјесму:
“Шћер Јелена, попа Шаулића,
у јуначкој кући Бојовића,
зорна стаси лица јуначкога, латила се пута дугачкога,
не плаши се горе ни планине,
мјесец јој се смије од милине.
Низ оружје дуге пале власи,
Зна шта хоће, идеал је краси.
Кроз пећине пјева о Новаку,
Кроз планине о вили и Марку.
А гдје чује швапских труба рику,
Ломи врсте своме реденику!
Свјетлос њену громови цијене,
С Дурмитора високе стијене.
Ал смрт неће ниским да се шали –
Хајдук Вили плаче голуб мали...”182
Учешће девојака и жена у комитском покрету описује и Стојан Караџић:
“И оне саме су учествовале у рату, с тим што треба истаћи да учешће жена ратника с пушком у
руци није било тако бројно у ратним условима у Дробњаку у Црној Гори. Утолико прије треба
истаћи Јелену Шаулић, учесника Комитског покрета у Црној Гори, али и многе храбре шаранске
жене које су са шаранским и језерским ратницима учествовале у великој Шаранској бици.
Војвода Мирко Петровић у збирци пјесама Јуначки споменик пјева о истакнутим и легендарним
женама: Види Џаковић, Симониди Кнежевић и Маруши Робовић, учесницама велике Шаранске
битке, које је краљ Никола одликовао за јуначке подвиге”, као и што истиче “четовође Матију
Јакића, Мира Крстајића, Бошка Бојовића и Јелену Шаулић, дјевојку која је комитовала са
Бошком Бојовићем”, која је као: “Једна од ријеткијех жена, активних учесника комитског
покрета у Црној Гори, била је и Јелена Шаулић (Бојовић). Јелена је комитовала до ослобођења

181
"Да није било прекршаја, па и злочина неких група самовољних које су бациле љагу на све, ми бисмо били
идеално чисти, а то није допуштено на овој планети, М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 333.
182
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 121-122.
 земље, послије чега је за подвиге и храброст показану у комитском покрету у вријеме окупације
одликована Карађорђевом звијездом са мачевима.”183
Према писању савременика Љуба Чечовића:
“Ко би јунак оде у комите. Оде Бошко Бојовић и његова вјереница Јелена Шаулић са Жабљака.
Одоше и други: Душан Бијелић, Гајо Јелић, Вукосав Микић с братом, Миго Кршикапа, Радосав
Жижић, половина од Ашана, браћа Петар и Ђорђије Алексић, Мимо Сандић, Павле Косорић-
Срдановић, Милутин Ракочевић, Грујица Чупић, Станићи, Саво Оровић и други.”184
Одред који је предводио млади повратник из Америке и добровољац од 1912. од Првог
Балканског рата Бошко Бојовић, био је уз комитску групу Спасоја Тадића у Пиви и Саве
Лазаревића Батаре у Горњем Затарју међу најактивнијим у североисточном делу Црне
Горе185.
“Разгласило се, па нам стигоше из Језера и Шаранаца Бошко Бојовић, танак, тактичан и
одмјерен у покретима и говору као да је учио музику а не јеле обарао у канадским планинама.
Уз њега ћутљиви Јаков Остојић, синдикалиста, социјалист, с брошурама у џеповима (...) Ту је и
трећи Американац: ‘попоубица’ Владо Змајевић, најежен, острвљен, са задигнутим брковима,
стриже очима као да пита: ”Има ли још кога да убијем?... Само ми реците, лако ћу ја то!” С
њима су и два Кнежевића и Млађен Џаковић – све их нисам запамтио иако су заслужили.
Нарочито су ‘Американци’ заслужили јер били су најзад избјегли из биједе црногорске и ‘рђе
шаранске’186, докопали се запошљења и зараде, и могли су да проживе ‘ка бубрег у лоју’, а
напустили су ‘срећну земљу’ да се боре за ‘несрећну Црну Гору’ која да даје није навикла, али
умије да узима и никад се на засити – ка бездања јама.”187
Епским стихом је опјеван:

183
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и
Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 87, 353.
184
“Јован Ћетковић пише да су у то доба у народу најпознатији и најчувенији били четовође: Видо Ђуровић,
Спасоје Тадић, Јован Радовић, Бошко Бојовић, Тошко Влаховић…”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и
Србије, Дубровник 1940, стр. 248; М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918,
Београд 1985, стр. 67, 120; Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 377.
185
“Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима дурмиторске области нарочито су се истицали
Бошко Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић, Никола Велашевић... (...) У септембру (1917) је на Сињајевини
одржан збор којем је присуствовала комитска чета мајора Саве Лазаревића и представници комита из
дурмиторског краја са четовођом Бошком Бојовићем”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 425, 433. Т. Ћоровић,
Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 162.
186
Израз ”рађа шаранска” потиче из анегдоте о војводи шаранском Јоксиму Кнежевићу коме се отпучи колан
приликом посети кнезу Николи на Цетињу. Господар и кнез му поклони скупоцено седло и ту га поче
брукати како такав јунак допушта да нема боље седло, на шта му војвода Јоксим одговара: ”лакше јe с
Турцима, него не да рђа шаранска”. Према казивању унука војводе Јоксима - Божа Павлова Кнежевића.
187
М. Лалић, Гледајући доље на друмове. Четврта свеска мемоара и дневника Пеја Грујовића, друго издање,
Нолит, Београд, стр. 285-286.
”Бошко Бојовић а она је хајдучица
ко Миланка Савић била.
Јели било сивог тића
као Бошка Бојовића Јер Јелена Шаулића
из Шарана из Змињице Хајдучица гласовита
испод брда Кучајвице док не падне Аустрија
не одлази из комита.
Поред равне Његовуђе
и Језера Змињичкога Неустрашив Бошко бјеше
сада ћу вам пјеват пјесму као старе харамбаше
за тог змаја огњенога. Гдје се љута борба води
Бошко први удараше.
Јер таквога љутог змаја
из ратније окршаја И из борбе не оступа
у дружини било није док слобода света дође
бој крвави гдје се бије. Бошко ће се убрајати
у најбоље војсковође.
Нека рече горска вила
кудије је крстарила Хвала Бошку Бојовићу
и гледала љуте битке јер је био мудра глава
како сикћу сабље бритке. памтиће га Српски народ,
нека му је вјечна слава”.
И слушала митраљезе
како пламте на уљезе.
Он је вођа соколова
не боји се од орлова.

Нити швапских бајонета

Бошку ништа то не смета,
но јуриша на солдате
ко на Турке азијате.

Кроз оловну кишу лети

швабе бије народ свети,
а стално је с комитима
и војводско звање има.

Разгоњаше планинама
швапску војску као стоку,
а мого си препознати
његов нагант и московку.

Знаш ту Бошко да је први

и Јелена горска вила
 Миломир П. Анђелић, Славолети, Подгорица-Пријепоље, стр. 197-198.

Према историчару Жарку Лековићу:

“На Жабљаку је био стациониран батаљон војске са 1.000 војника, чији су делови били на
Буковици и у Шавнику. Други батаљон био је на Трси, док се гонећи одред од 150 војника
налазио у Милошевићима (...) група комита Бошка Бојовића, коју су сачињавали Јован и
Матија Јакић, Радован Томић, Гајо Јелић и други, напали су аустроугарску посаду на
Пирлитору. Борба је трајала око осам часова и у тој борби је од стране непријатеља било 32
мртвих и 36 рањених војника, док је од комита погинуо Јоко Ковачевић.”188
Према подацима до којих је дошао историчар др Новица Ракочевић, првог априла 1918.
године на територији Црне Горе налазило се 25.283 војника, подофицира и официра:
“У борби против комита 1. априла 1918. непосредно је било ангажовано близу 15.000
војника. Аустријски генерал Хуно Керхаве записао је да је мала Црна Гора везивала више
посадних трупа на својој територији него Србија, која је по броју становника 3,5 пута већа.
У Црну Гору су (...) стално морала да се шаљу војна појачања, иако је Аустроугарској у то
доба сваки војник био драгоцјен на фронтовима. Већ у августу у Црној Гори се налазило
измећу 40 и 45 хиљада војника (...) Цивилни комесар за Црну Гору закључио је ‘да је
комитски покрет узео опасне размјере’, а окружна команда из Колашина извјестила је
генерално гувернерство да се ‘борбе воде на све стране’ (...) Комити из колашинског краја
први су као свој главни циљ, поред борбе за ослобођење, поставили себи и задатак да се
боре за уједињење. Идеја о уједињењу појавила се такође већ од првог дана и код комита из
Бјелопавлића и Дурмитора. Крупан утицај на овакво опредјељење комита у Бјелопавлићима
имао је комитски војвода Видо Ђуровић, а на опредјељење дурмиторских комита Бошко
Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић (...) Комитске чете Бошка Бојовића и Спасоја Тадића
заузеле су Горанско на херцеговачкој граници. Према аустријским извјештајима ове
комитске чете бројале су 250 људи. Такође према аустријским извјештајима на Дурмитору
су носили пушке сви способни мушкарци.”189

Интензивне борбе воде се све више, посебно у Шаранцима и Дурмиторском крају,

нарочито од 1917, када се Јелена Шаулић придружује комитском одреду Бошка
Бојовића.
“Једног дана примијетисмо Швабу. Вата косе и чувике да нас опколи, али Грујица Чупић са
Шаранцима уграби прије Швабе ждријело Спиридуш, једини излаз према шаранским
планинама (...) Ту се сретосмо са Бошком Бојовићем и Јеленом Шаулић. Бијаше са њима и
Нико Велашевић и још друштва (...) На путу нам се однекуд придружи и Радован
Бећировић.”190 Герилски начин ратовања, борбе с надмоћним непријатељем, његове сурове
одмазде и казнене експедиције, глад ратом исцрпљеног становништва и потере за комитама
које је окупатор свим средствима настојао да сузбије191, само су јачали покрет отпора.
Комите нису задржавале заробљене непријатељске војнике, као што их по правилу нису ни
убијали, осим ако би заробили озлоглашене вишеструке зликовце одговорне за смрт и

188
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 385, 386.
189
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 216-217, 221.
190
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 208-209.
191
"Таоци су узимани све масовније. Најчешће су у таоце узимани мушки чланови из породица комита
или њихови рођаци. У случају напада комита Швабе су стријељале најприје чланове породице, или
рођаке комита”, М. Кордић, М. Ашанин, op. cit., стр. 216.
 мучење комита, њихових јатака и фамилија192. Један од таквих био је неки босански Шуцкор
Осман Јогуница, кога је Бошко заробио негде извише Тепаца, да би му том приликом
опростио живот и пустио га разоружаног на слободу, рекавши му притом да га ослобађа због
истог језика и порекла, што му неће бити од помоћи ако га поново буде заробио. Јогуница је
наставио да се истиче суровим поступцима и злочиначким делима према цивилном
становништву, све док није поново допао Бошкових шака у Крњој Јели. Комите су одлучиле
да непоправљивог зликовца казне најтежом казном. Остављена му је прилика да преживи
ако га не погоди први и једини метак који је са сто метара раздаљине имала да испали Јелена
Шаулић. Причало се да је био погођен међу очи и да се окренуо око себе пре него што је пао
на земљу”.
Било је и лажних комита, пљачкаша и злочинаца који су злорабили народну несрећу и
окупацију ради материјалне користи. Њих су комите кажњавале пре него
непријатељске заробљенике јер су компромитовали ослободилачки покрет.
”Аустријски генерал Хуно Керхаве записао је да је мала Црна Гора везивала више посадних
трупа на ссвојој територији него Србија која је по броју становника 3,5 пута већа.
У Црну Гору су, поготовову 1918. године, стално морала да се шаљу нова појачања, иако је
Аустроугарској у то доба сваки војник био драгоцен на фронтовима. Већ у августу у Црној
Гори се налазило између 40 и 45 хиљада војника”193.

Један од последњих изданака епског наслеђа и јуначке етике, комитски покрет је имао
свој етички кодекс и правила понашања која су само у једном примеру била писмено
забележена и сачувана у оригиналу захваљујући бившем комити, потоњем правнику и
начелнику Шавничког среза Војиславу Пекићу194:
“Правилник кретања друштва Херцеговачког горског комитета:
1. Друштво има свога вођу чија је дужност, уколико му је могуће, старати се да своје
друштво снабдије са обућом и одјећом и уопште са свијем најнужнијем потребама које мора
имати четник, али разумије се вазда на поштен и оправдан начин, а никада против
друштвених начела.
2. Вођа према својим друговима мора бити искрен и никада не смије намерно и очигледно
са животом других свој да сачува.
3. Вођа мора и једини има право са свим званичним круговима, другим друштвима,
појединим особама преговарати и о друштвеним стварима третирати...
4. Вођа мора према својим друговима бити непристрасан при одређивању послуге.
5. Он одређује четнике на послугу, даљину путовања, вријеме почивања, и уопште све
покрете друштва.
6. Четници морају међу собом бити везани са љубављу и искреношћу, и морају пазити да
један другог не вријеђају.
7. Четници се морају покоравати наређењима и одредбама свог вође и без поговора вазда
извршавати наређења.
8. Дужност четника је да пази да што може тачније извршава наређења свог вође и то само
онако како му се нареди.

192
“Заробљенике су комити обично одмах пуштали, одузимајући им оружје и униформу. Комити су
стријељали само понеког жандарма, ако је био озлоглашен по својим поступцима према становништву”,
Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914-1918, Цетиње 1969, стр. 380.
193
”, М. Кордић, М. Ашанин, op. cit., стр. 217.
194
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 175.
 9. О друштвеним стварима гдје нема вође четник не смије ништа говорити, већ то мора
вазда оставити свом старјешини,
10. Гдје се налази вођа, без дозволе четник не смије о друштвеним стварима никада да
говори већ вођа има право одмах да му одузме ријеч и да га казни казном којом се сходно
нађе.
11. Правац кретања и рад четник никада никоме не смије повјеравати нити о истом
говорити.
12. Четници морају бити вазда на очима свога вође, а без дозволе и знања старјешине се
никада удаљити више од 1.000 метара у околини мјеста гдје се логорује.
13. У путовању морају вазда ићи онамо куда иде вођа и онако како он нареди.
14. Чланови један другог не смију вријеђати, деси ли се да један другом нанесу увреду, не
смије бити свађа ни расправљање, већ се увијек морају јавити вођи који ствар мора
изравњати. Свађа нарочито не смије бити, а деси ли се, кривац ће смјеста бити кажњен
најстрожије.
15. Казне су велике према величини грешке, а могу бити:
а) опомена
б) прекоредно одређивање на службу
ц) отпуштање из друштва.
16. Опоменом кажњавања старјешина, прекоредно службовање такође, отпустом из
друштва кад ријеши већа половина другова.
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје израђеном правилнику, ја тврдим мојим
лично ручним потписом.
Војислав Пекић
Да ће све дужности вође извршавати, све по овдје израђеном правилнику, тврдимо нашим
личним потписима:
Новак Милићевић, Никола Вучуровић, Јован Брауновић, Милисав Благојевић, Милован
Даниловић, Јагош Крејовић, Тодор Мастиловић.”195

Мотивација за одметање у комите долазила је у првом реду као последица сурове

репресије, депортације и понижавања црногорског становништва од окупатора, као,
што се може прочитати у писму стрицу Димитрију гимназијског матуранта Војислава
Пекића поводом његовог одласка у комите:
“Видећи како се наш елемент у Аустрији потпуно уништава и то на такав фин и негативан
начин у мени се према њима развила мржња много већа него ми је била према Турчину, који
је свој рад на уништењу Срба није маскирао, на овако мизеран начин као што су
Аустријанци. Још већег маха узела је та мржња када су почели интернирање Црногораца, а
нарочито када су ми интернирали мог јединог брата стара 16 година и то као ‘политичког
кривца’ (...) Имајући у виду и предочавајући шта ме све може снаћи у овако тешком
предузећу а када није искључена и сама смрт – али опет боље неголи од глади у Варварском
ропству (...) престаћу бити лојални грађанин безобразне аустријске Управе у Црној Гори, а
ступићу за члана друштва које је израз мука и патњи народних, одакле ћу се борити и
бранити народ до потоње капи крви.”196
Од поробљене Србије па до окупиране Црне Горе, напаћени и понижени народ није се
дао сломити окрутним мерама репресије и застрашивања, реквизиција и одмазди над
недужним цивилима који су убијани као таоци.
195
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 229-230.
196
Т. Ћоровић, Шавник из заборава, друго допуњено и измењено издање, Београд 2009, стр. 157, 161.
 “...Непријатељске власти брже боље покупише од црногорских официра све хладно и
ватрено оружје, па их онда похваташе, а са њима и многе интелектуалце грађанског реда као
и велики број угледних и отреситијих људи из вароши и села, те све отјераше у интернацију,
у дубину монархије (...) Док су тамо, у логорима смрти, интернирани, у мукама издисали,
дотле у пустом завичају закукаше кукавице, јер сад отпочеше безобзирна убијања, гоњења,
страдања и мучења. Потпуно обезглављени народ био је изложен најстрашнијим
страдањима. Окупаторске власти заведоше грозни режим: паљевине, пљачке, вјешања и
убијања (...) А кад поред свих ових јада и невоља навалише на голи, гладни и намучени
народ свирепи вахтмајстори, да убијају, пљачкају, вежу, затварају, муче и силују, кад народу
дође душа у подгрлац, кад крвца ‘из земље проврије’, кад поче да превире чаша стрпљења,
кад пропишта мајчино млијеко (...) Убише у Зети храброг официра Јова Шановића. Убише
на сред Цетиња народног посланика Јакшу Поповића, на очиглед његовог старог оца
чувеног попа Николе. Убише капетана Ђура Вујошевића. Убише једног дана у
Драговољићима, код Жупе Никшићке 86 сељака из Драговољића и Лукова (...) Тако звјерски
омастише крвљу и нечовјештвом свој траг у Црној Гори западно ‘културтрегери’. На ове
зулуме и убиства одговорише брзометке у рукама наших четника, који се све више
множаху...”197
Међу њима се латише оружја девојке и жене, непокорне Црногорке и Херцеговке:
“Комиткиња Јелена ступила је у чету војводе Бошка Бојовића са искуством из Топличког
устанка. Била је неустрашива и одважна. Примјером је показивала како се треба борити и
чувати народ од окупатора. Добро је издржавала све недаће: глад, тешке зиме, беспућа и
друго што је пратило комитски покрет по дурмиторским беспућима.”198
Упркос свим настојањима окупационих власти да сузбије комитски покрет војним
појачањима, терором и депортацијама цивилног становништва199, уценама и обећањима
амнестије, покрет је јачао и растао у готово свим деловима Црне Горе, претећи да
прерасте у општенародни устанак. Комитски одреди јачају понајвише у северној Црној
Гори, одакле је и почело њихово ширење још од почетка аустроугарске окупације 1916.
Тако је у манастиру Добриловина, у кањону Таре и у подножју Шаранских испаша на
Сињајевини организован до тада највећи комитски састанак у организацији Млађена
Џаковића и под заштитом језеро-шаранских комита200. Том приликом донета је
Декларација којом се прокламују политички и ратни циљеви покрета. Иако без
централизоване команде и штаба, овај ослободилачки покрет непокорних црногорских
и старохерцеговачких горштака имао је националну кохезију и заједничке циљеве који
су изражени у овој декларацији. Ослобођење и уједињење Црне Горе и Србије били су

197
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 246-247.
198
Ђ. М. Остојић, “Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник, стр.
121.
199
“Може се закључити да су аустроугарске оружане снаге у Црној Гори, а нарочито жандарми, имале
осјетне губитке у 1917. години (...) У повјерљивом извјештају министру Чернину из октобра 1917. Ото се
жали на тешкоће са којима се сусреће војна управа. Војне снаге биле су недовољне и немоћне у борби
против комита (...) Активност комита приморала је аустроугарску Врховну команду да из Босне и
Херцеговине пошаље у Црну Гору специјални жандармериски батаљон (...) Гувернерство (...) донијело је
одлуку да се интернирају породице свих комита с територије округа колашинског”, Н. Ракочевић, ibid.
200
“Ко ће толико људство да исхрани ?”
“Немај бриге!... Млађен Џаковић и Шаранци гарантују да за три-четири дана нико гладан не буде.”
“Откуд људима толика храна”, чуди се Сајко.
“Закучили су турску стоку преко Таре, и ако су! Барем да се осветимо Туркешама што се вазда уортаче с
оним што дође с неке стране…”, М. Лалић, Гледајући доље на друмове. Четврта свеска мемоара и
дневника Пеја Грујовића, друго издање, Нолит, Београд, стр. 312.
најважнији циљеви покрета, нарочито у североисточним деловима земље, који су из
историјских разлога и територијално гравитирали Србији колико и Црној Гори.
Свргавање династије Петровић било је стога један од прокламованих циљева велике
већина комита. Капитулација пред аустроугарским окупатором доживљена је као
срамотни чин за поносите и непокорне планинштаке, који су у њој видели пресудни
повод за силажење црногорске династије са историјске сцене и уједињење две српске
државе под династијом Карађорђевића, са Александром, унуком краља Николе, на
њеном челу. Комите су те политичке циљеве испољавале у бројним приликама, као што
је био случај у Врелима 1918, када је погажен портрет краља Николе и тражена смена
династије по ослобођењу земље201.
“Међу интернираним официрима ова борба довела је била на крају дотле да су њих 260, са
ондашњим мајорима (а сада ђенералима) Блажом Ђукановићем и Љубом Новаковићем, са
мајорима Блажом Божовићем, Јованом Вуксановићем, Мујом Сочицом, Спасојем
Лазаревићем и капетанима Бошком Бошковићем и Васиљем Баћовићем на челу – написали и
потписали у лагеру једну своју резолуцију против краља Николе и његове политике...”202
Комите на североистоку Црне Горе развијају живу политичку делатност.
“Крајем јуна 1918. године на Дурмитору је одржан збор комита дурмиторске области. На
збору је усвојена резолуција коју је написао комита учитељ Радован Томић. У резолуцији је
истакнуто вођење безкомпромисне борбе са окупатором, као и спремност да се на
уједињењу Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића ‘ради на живот и смрт’. На
збору је формиран Херцеговачки комитски комитет, који је обухватио све комите
дурмиторске области. За његовог предсједника изабран је Радомир Томић. Назив
‘херцеговачки’ узет је зато што је дурмиторска област дуго била у саставу Херцеговине (тек
је у периоду од 1859. до 1878. ушла у састав Црне Горе).203”
Према записима Вуксана Минића, овом приликом формиран је “Херцеговачки горски
комитет”, а за предсједника је изабран Радован Томић. Овај комитет је обухватао све
комите са дурмиторске територије. Назив “херцеговачки”, како пише др Новица
Ракочевић, “комити су узели због тога што је дурмиторска област некада била у саставу
Херцеговине и што се становништво са већег дијела ове територије више осјећало
Србима-Херцеговцима него Црногорцима”204.
Ова политичка активност најупадљивије се одвијала међу дурмиторским и морачким
комитама.
“Као бескомпромисни борци за уједињење међу комитима дурмиторске области нарочито су
се истицали Бошко Бојовић, Спасоје Тадић, Матија Јакић... (...) Професор Јован Радовић и
капетан Милинко Влаховић сазвали су у Морачи, у септембру 1916, збор комита са
територије Роваца и Мораче (...) говорено је о потреби уједињења Црне Горе са Србијом (...)
У децембру 1916. године одржан је један састанак комита на планини Сињајевини, коме су
присуствовали комити из Мораче и чета Бошка Бојовића из дурмиторског среза (...) У
септембру (1918) је на Сињајевини одржан збор којем је присуствовала комитска чета

201
“На Светог Саву, 27. јабуара, одржан је велики збор код цркве у селу Пишчу у Пиви. Уз масу народа,
дошли су и сви комити са територије Пиве... Истог дана (27. јануара 1918) дванаест комита са Бошком
Бојовићем и Николом Вучуревићем пошло је у школу у Врела, недалеко од Жабљака. Ту је на школској
свечаности Вушуровић одржао говор посвећен уједињењу (...) Том приликом комити су скинули слику
краља Николе, бацили је на под и заједно са народом газили по њој”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 429.
202
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 257.
203
http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/cg_u_1_svj_rаtu/kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
204
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 222.
 мајора Саве Лазаревића и представници комита из дурмиторског краја са четовођом Бошком
Бојовићем. Том приликом донесена је резолуција коју су потписали Лазаревић и Бојовић. У
резолуцији је истакнуто: прво, да се ради на подизању општег устанка; друго, да се
непријатељ напада и пресијецају комуникације; треће, да се ради на уједињењу Српства;
четврто, да се пљачка најстрожије спречава и кажњава.”205

Борба подно Пирлитора

Аустроугарска војска и жандармерија настојале су да одрже контролу над окупираном
територијом организовањем рација и заробљавањем комита који су тражили предаха
код њихових јатака. Тако је дошло и до једне од већих борби у Врелима према
Међужваљама подно Пирлитора. Окупаторова посада са Жабљака изненадила је 20.
јануара 1918. групу комита на конаку, опколила кућу из које су се ови бранили док се
развила жестока борба између комитске чете и око 130 аустроугарских војника и
жандара206. Борба се наставила око Црног врха, одакле су комите наставиле да се бране.
Један од опкољених комита, гласовити јунак Матија Јакић, чији се снажан глас могао
чути до првих удаљених кућа, дозивао је помоћ у безизлазној ситуацији. Глас о борби и
опкољеним комитама муњевито се преноси до десетак километара удаљене Зминице,
где затиче Бошка Бојовића с његовим одредом. Узјахујући добре коње, Бошко и Јелена
хитају у помоћ опкољенима. Њихов одред појачавају оближњи Шаранци и Језерци,
којима се придружују још неке комите и народ из околних села. Затечене аустроугарске
снаге нападнуте су са више страна, све до потпуног опкољавања и повлачења у нереду.
Комите и народ гонили су их све до места Кљештина према Жабљаку, где су заробљени
и последњи жандарми. Жестока борба завршава се смрћу и рањавањем 97 и
заробљавањем 23 нападача207.
”Сви видови отпора и обрачуна са окупатором су били заступљени на подручју Дурмитора.
Посебно су тим догађајима била захваћена Врела, где су често боравиле комите, а била је
смјештена Аустроугарска постаја. На Врелима су били стални немири и сукоби. Догађај 20.
јануара 1918, године, посебно је имао удар на окупационе снаге. Комитска чета потпомогнута
мјештанима села Врела, Међужваља, Нинковића, Борја, Подгоре, Алуге и других села, са једне
стране и јединица аустроугарских жандарма, са друге стране, сукобила се гдје су пале велике
жртве. Борба се одиграла на Долу између Ковачева пања и Црнога врха и настављена све до
Жабљака. Комитска група са Бошком Бојовићем и другим тих хладних јануарскох дана била је
смјештена у Врелима и Међужваљу. Уочи битке на коју се није рачунало, комите су се биле
обезбиједиле муницијом преко Божа Дурковића, који је пренио из шаранског села Палежа од
Обрада Остојића.

205
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 425, 426, 433.
206
" Борба на Пирлитору. Група комита Ковачевић Луке, коју су сачињавали: Ковачевићи Јаков, Лука и
Филип, Обрадовић Танасије и Мирко, Мацан Милинко, Новосел Милош, Марић Васо, Миличевић
Ђорђије и група комита Бојовића Бошка, коју су сачињавали: Јакић Јован, Јакић Матија, Томић Радован,
Јелић Гајо и други, - напали су Аустријску посаду на Пирлитору. Борба је трајала око 8 часова и у тој
борби од стране непријатеља било је 32 мртвих и 36 рањених војника. Од стране комита погинуо је
Ковачевић Јоко. Борба је била у друго полугође 1917 године. (”новембра” - руком), Вуксан Минић,
”Комитске борбе (акције) за вријеме Првог свјетског рата, 1, 2”, фасцикла 65, ИИЦГ.
207
“...Међу њима зликовац вакмајстор из Босне Осман Јогуница. Комите су га одмах осудиле на смрт
стријељањем, а остале пропустили до Таре и пустили. Стријељала га је Јелена Шаулић”, Ђ. М. Остојић,
“Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник 29 (2007), стр. 121; Id.,
“Комитски покрет и обрачун на Врелима са Швабама”, Добровољачки гласник (1981) ; Id., “Војвода
Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 108.
Уочи дана кад ће се одиграти битка, комите су заноћиле у Врелима код Остојића, док су Бошко
и Марко Бојовић, Владе Змајевић и друге оближње комите пошле кућама за преобуку и да
обезбиједе нешто хране. Пекићева група је заноћила у Међужваљу, у кући Јанка Благојевића.
Међу комитама ове групе су били: Бошко и Марко Бојовоћ, Ђорђије Кршикапа, Станко
Кнежевић, Новак Милићевић, Милисав Благојевић, Јагош Крејовић, Матија Јакић, Јован Јакић,
Милован Даниловић, Драго Ћосовић, Милан Ћосовић, Мирко Раиловић, Војислав Пекић, Владе
Змајевић и неко други до чијег имена се није могло доћи.
У групи која је заноћил у Мађужваљу, гдје је био ”ћумерак” кућа Благојевића и кућа Павла
Крејовића, заноћило је 10 комита. Напад се није очекивао, па су се комите раскомотиле и
поспале без страже. Али неко од шпијуна из села је обавијестио постају из Жабљака, гдје је
била главна швабска команда и казнена јединица жандарма. Јединица је потпомогнута постајом
из Врела у праскозорје стигла подно кућа испод изражених омеђина, гдје је заузела положаје.
Домаћица Јанка Благојевића подранила је да наложи ватру и кроз прозор примјетила силуете у
засједама. Обавијестила је комите. Јединица казнене експедиције је бројала 130 добро
наоружаних и опремљених жандарма.
Комите су се журно повукле уз Црни врх користеће кућу као заштиту. Кад су их Швабе
примјетиле, отпочела је борба, неравноправна. Насртаји жандарма су били неуралгични.
Комите су их успјешно одбијале. У првом окршају рањен је Мирко Раиловић, али је успио
побјећи и спасити се. Комите су се утврдиле изнад кућа и давале жесток отпор не повлачећи се
даље, у нади да ће им стићи помоћ мјештана околних села и да ће пристићи Бошко Бојовић са
дружином. Шваба је запосјела кућу Благојевића и кућу Крејовића. У међувремену је гласовити
јунак Матија Јакић громким гласаом дозивао Бошка Бојовића и остале комите. Убрзо су на
коњима пристигли, а сакупила се и маса народа са оружјем. Помоћ је стигла у право вријеме,
јер је муниција била при крају. Кувало се као у гротлу, борба је била на смрт и живот. Стално је
пристизала помоћ из сусједних села. Народ је потегао склоњено оружје и насрнуо на мрског
окупатора желећи да се освети за сва недјела. Жандарми су се нашли у безизлазној ситуацији и
повлачили су се Жабљаку. Народ са комитама их је тјерао до у Кљештину, гдје су заробљени
последњи жандарми. У овој бицо је погинуло и било рањено 97 Шваба, а с друге стране
погинуо је Станко Кнежевић, којега је народ достојанствено сахранио у порти цркве у
Међужваљама, гдје му се налази спомених”208.

“Међу комитама била је дјевојка, учитељица Јелена Шаулић, касније удата Бојовић. Красила ју
је велика храброст и јунаштво запамћено код дробњачког народа. Одликована је Карађорђевом
звијездом за испољено јунаштво, неустрашивост и одважност међу комитама.”
Према писању Косте Чакића: “Јелена Шаулић (...) учествовала је у свим већим борбама
у Пиви, Бјелопавлићима и другим црногорским крајевима. Нарочито се истакла у бици
код места Међужваља (Извори), код Дурмитора априла 1918. Тада је убила четири, а
заробила два аустријска војника.”209 Од комита је погинуо Јеленин брат од ујака Станко
Кнежевић, кога је народ достојно сахранио код цркве у Међужваљама, где му је
подигнут споменик210.
Тако је према извештају аустроугарског генерала Саркотића:

208
Ђ. М. Остојић, “Самоодбрана народа на Врелима са Швабама”, Добровољачки гласник (1981), стр.
119-120 ;
209
К. Чакић, “Пријатељице освете”, Спорт и Свет, Београд, 18. јул 1961.
210
Ђ. М. Остојић, “Самоодбрана народа на Врелима 20. јануара 1918”, Добровољачки гласник 26 (2004),
стр. 119-120.
 “... Код Жабљака једно јаче одељење казненог корпуса, у борби са ‘бандом’ претрпјело
осјетљив пораз. Чета о којој говори генерал Саркотић уништена је 20. јануара, у борби са
комитским групама Николе Вучуровића из Херцеговине и Бошка Бојовића из Жабљака (...)
...27 их је заробљено, а 56 је убијено или рањено. Командир чете је погинуо. Све
жандармеријске станице и посадне чете у дурмиторском крају су, изузев у Горанском, у
јануару 1918. разоружане или протјеране (...) Зато су из Никшића, последњих дана јануара,
на то подручје упућене као појачање три чете ‘штрајхцуга’ за Жабљак, и према
извјештајима, вођене су тешке борбе.”211
“Тих дана жандармеријска станица у Жабљаку послала је извјештај ‘да се читаво тамошње
становништво налази у устанку, да је оприједијељено бандама и добро наоружано’ (...) У
Никшић је у фебруару дошао и сам генерални гувернер Клам-Мартинц, јер је стање заиста
било критично за војне власти.”212
Комитски покрет развија и живу активност у припреми ослобођења и стварања
заједничке државе уједињењем са Србијом:
“Комити: Бошко Бојовић, Марко Бојовић, Гајо Јелић, Никола Велашевић, Станко Кнежевић,
Јован Брауновић, Новак Милићевић, Јован Јакић и Јелена Шаулић организовали су збор са
сељацима, на коме су говорили Бошко Бојовић и Никола Велашевић о потреби уједињења
Црне Горе и Србије (...) Ипак у народном сјећању најдуже се задржао догађај када је у мају
1918. године Јелена Шаулић корбачем, односно волујском жилом, јавно, пред народом тукла
кмета Милана Обрадова Даниловића. Она је била у групи Бошка Бојовића, који је мало кога
кажњавао смрћу. По завршетку рата удала се за Бошка, у чијој групи је био и њен брат
Станко Шаулић (...) За то вријеме Бошко Бојовић измирио је двије завађене групе пивских
комита...”213
На збору 380 комита 11. јула 1918. код Липова, поред осталих четовођа, од
Дурмитораца су учествовали:
од “Ускока Вукосава Микића, Шаранаца Бошка Бојовића, Жабљачана Млађена Џаковића,
Дробњака Радосава Жижића, Пивљана Јакова Трипковића, Дурмитораца Мира Крстајића,
Језераца Павла Средановића и других (...) изабрали су одбор који је донио одлуке:
1. Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења
Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића; 2. Да се не дозволи повратак краљу
Николи и његовој породици у Црну Гору; 3. Да се комитске групе појачају новим комитама
и у датом моменту дигну општи народни устанак у Црној Гори; 4. Да се спријечи свака даља
пропаганда повраћеним интернирцима за рачун краља Николе; 5. Да се настоји свим
средствима придобијање интернираца за свој покрет, а предочити им да се облик државе и
њеног уређења оставља по завршетку рата народу на опредјељење; 6. Да се одмах приступи
ликвидацији шпијуна и непријатељских наоружаника214, уколико их гдје има по селима, а за
које ће се одредити тројке из сваке групе у свом рејону; 7. Да се спријечи даља пљачка
народне имовине без пресуде, да се припреми кадар за преузимање власти по ослобођењу

211
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 389.
212
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 188, 189.
213
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 392, 394.
214
“Комити су убили извјестан број људи који су се налазили у служби окупатора или су сматрали да су
шпијуни. Они су примјењивали и друге казне, најчешће конфискацију стоке, опомену, па и батинање”
(…) Минић доноси имена 103 лица које су комити побили као шпијуне или сараднике окупатора, међу
којима и “17 предсједника општина и судија, 3 официра и 2 учитеља”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 435, ф.-
н. 31. “Јелена Шаулић корбачем јавно тукла шпијуна и кмета Милана Обрадова Дуловића из Крње Јеле
(...) Бошко му је живот опростио, али Јелена није преко тога хтјела да пређе (...) Бошко није кажњавао
смрћу мало кога”, Вуксан Минић, Комитске борбе, Историјски институт Црне Горе, бр. фс. 65.
 земље (...) заказан је други велики комитски збор на Штитову215, и то за 20. јул (...) Зборови
комита и даље су одржавани, уз прилично учешће народа. Највише зборова одржано је у
Колашинском и Дурмиторском срезу. У септембру на Сињајевини одржан је збор којем је
присуствовала комитска чета мајора Саве Лазаревића и представници комита из
дурмиторског краја са четовођом Бошком Бојовићем. Том приликом донета је резолуција
коју су потписали Лазаревић и Бојовић. У резолуцији је истакнуто: прво, да се ради на
подизању општег устанка; друго, да се непријатељ напада и оресијецају комуникације;
треће, да се ради на уједињењу Српства; четврто, да се пљачка најстоже кажњава”216.
Упркос прилично доброј обавештености о расположењу становништва Црне Горе,
аустроугарске војне власти су прецењивале улогу танког слоја интелигенције која је
преостала од депортација и осталих видова окрутне репресије, као што су потцењивали
политичку ангажованост и самосвест осталог народа окупиране земље217.
“Аустроугарски мјеродавни фактори дијелили су црногорско становништво на великосрпско
и оно које је било привржено сепаратној Црној Гори, тј. Династији Петровића. Они су и
даље наставили са већ одавно јасно одређеном политиком, чији је циљ био продубити што
више јаз између народа у Црној Гори и оног у Србији (...) По мишљењу војних кругова
Монархије, главна опасност по аустроугарске интересе у Црној Гори била је црногорска
интелигенција која је, по њиховом мишљењу, у огромној већини била просрпски
оријентисана.” Конрад у већ цитираном писму каже:
“Наде у успостављање великосрпске државе које су потхрањиване живом пропагандом које
су ширене од стране Југословенског комитета у иностранству, нашле су у Црној Гори и
поред војничке окупације земље – плодно тло, а нијесу ослабљене ни примјеном најновијих
мјера (интернирање и увођење пријеког војног суда) .”218
“Црногорска интелигенција била је водећа снага у црногорском друштву, али је с аустријске
стране сувише потцјењивана политичка свијест широких народних маса у Црној Гори (...)
Црногорско сељаштво је било и те како политички заинтересовано, што се показало и
приликом спровођења уједињења Црне Горе са Србијом.”219
Током ослобађања Жабљака устаници су заробили два официра и 70 аустроугарских
војника.
“Заплијењено оружје, муниција одјећа и обућа подијељена је сељацима. Комити су на
Жабљаку успоставили војну и грађанску власт. Одлуку да опсадирају Жабљак донијели су:
Бошко Бојовић, Лука Ковачевић, Петар Дакић, Стеван Дакић, Којо и Вукашин Дакић,
Милија Мумин, Илија и Вукашин Тончић, Јован и Матија Јакић, Радован Томић, Гајо Јелић,
Јаков и Филип Ковачевић, Мирко Обрадовић, Милинко Мацан, Милош Новосел, Милован

215
”...збору су присуствовали сљедеће комитске чете или њихови представници: Светозара Радовића,
Тодора Дуловића, Вука Лакићевића, Мирка Ђетковића, Сава Грујића, Радула Ђурићковића, Вуксана
Минића, Вида Павићевића, Савића Ђуровића, Живка Томовића, Ђура Миковића, Милића Перовића,
Вукосава Микића, Бошка Бојовића, Младена Џаковића, Радосава Жижића”; “Према податцима
Савељића, збору је присуствовало 350, а Влаховић тврди да је било присутно 386 комита, јер је он водио
дневник и тај број забиљежио”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 430, 431.
216
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 397.
217
“Комити су у неким мјестима озбиљно угрожавали нормално функционисање појединих институција,
а понегдје су их и потпуно онемогућавали (...) Војна управа морала је 1918. године да призна да су
комити у више крајева били потпуно онемогућили функционисање општина и других служби…”, Н.
Ракочевић, op. cit., стр. 434.
218
“У извјештају за септембар 1918. године земаљски цивилни комесар констатује да је несумњиво јасно
да ‘у посљедње вријеме код комита леже политички мотиви’, да је покрет великосрпски оријентисан, као
и добар дио Црногораца који са ‘жељом на срцу очекују дан уједињења Црне Горе са Србијом под једном
династијом’”, Н. Ракочевић, op. cit., стр. 436.
219
'Н. Ракочевић, op. cit., стр. 419-420.
 Чуновић, Васо Марић, Ђорђије Милићевић и други (...) За неколико дана цијело је
дурмиторско подручје ослобођено. Ојачане комитске чете са дурмиторске територије пошле
су једним дијелом преко Мојковца и Левер Таре у Санџак, другим дијелом у правцу
Никшића, а трећим дијелом у правцу Фоче, Автовца и Гацког. Комитске чете Бошка
Бојовића и Спасоја Тадића заузеле су Горанско”220. “Према аустријским извјештајима ове
комитске чете бројале су око 250 људи. Такође, према аустријским извјештајима на
Дурмитору су носили пушке сви способни мушкарци.”221

114. Борба на Жабљак: Кад се примјетило пропаст Аустријске војске и отступање са територије
Црне Горе, група комита Бојовић Бошка, Ковачевића Луке и Дакића Петра, коју су сачињавали
другови: Дакић Стеван, Којо и Вукашин, Мумин Милија, Тончић Илија и Вукашин, Бојовић
Бошко, Јакић Јован и Матија, Томић Радован, Јелић Гајо, Ковачевић Јаков и Филип, Обрадовић
Мирко, Мацан Милинко, Новосел Милош, Чуновић Милован, Марић Васо и Милићевић
Ђорђије...
донијели су одлуку да опсадирају Жабљак, нападну Аустријску војску и приморају на
предају. Они су Жабљак напали и војска пошто се није надала помоћи ни од куда, то се
предала. Овдје се предало 2 официра и 70 војника. Са њих је скинуто велико оружје,
муниција, одјећа и обућа и тако пуштени голи да иду у доњем вешу за Босну и Херцеговину.
Оружје и муниција подијељена је међу њима. Комити су успоставили војну и грађанску
власт у Жабљаку. Ово је било у друго полугође 1918 године. (”октобра”, руком дописано)222.
115. Борба на Буковици. Иста група комита по ослобођењу Жабљака пошла је у правцу
Буковице и ту је дочекала један вод Аустријских војника, на челу са једним официром.
Комити су отворили ватру против непријатеља и приморали га послије краће борбе на
предају. У овој борби комити су разоружали 1 официра и 30 војника, свлачили их све и у
доњем вешу пустили нек иду куд хоће. Ово је било у друго полугође 1918 године.
(”октобра”, руком дописано)223.

220
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 399.
221
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 247.
222
Вуксан Минић, ”Комитске борбе (акције) за вријеме Првог свјетског рата, 1, 2”, фасцикла 65, ИИЦГ.
223
Вуксан Минић, ”Комитске борбе (акције) за вријеме Првог свјетског рата, 1, 2”, фасцикла 65, ИИЦГ.
Како се ближио крај рата и окупације, вођене су све интензивније борбе у којима се
Јелена није одвајала од Бошка224, све док није дошло време за коначно протеривање
окупатора и за ослобађање Никшића.
“Војвода из Топличког устанка и главни организатор комитског покрета, Јован Радовић,
родом из Мораче, борац против окупационих снага, одржавао је сталне везе са Бошком.
Нападао је посаде, патроле и караване који су преносили ратни материјал током окупације.
Бошко је био неумољив, одлучан и оперативан. Ослободио је Жабљак и Шавник и цијели
дурмиторски крај. Одржавао сталне везе с Радовићем с којим је напао швапски гарнизон у
Никшићу који је бројао 3.505 солдата и 180 официра и подофицира225. Брзо су га разбили, а
све заробљенике предали српској војсци.

224
“По завршетку рата Јелена се удала за Бошка Бојовића јер је била увијек са њим и са братом Станком
Шаулићем до краја рата, заправо Бошко је није пуштао од себе”, Вуксан Минић, Комитске борбе,
Историјски институт Црне Горе, бр. фасцикле 65.
225
Никшић тада није имао више од 3.000 становника”, М. Кордић, М. Ашанин, op. cit., стр. 251.
 Војвода Јован Радовић је унапредио Бошка Бојовића у чин војводе због његових
немерљивих заслуга у борбама противу мрског окупатора и успјешног обрачуна с
јединицама гарнизона у Никшићу. Претходно су Јован и Бошко позвали команданта
гарнизона да преда војску без борбе. Пошто он то није прихватио, напали су га и муњевито
освојили гарнизон.”226
Према усменом предању, ослобођење Никшића се догодило предајом оружја
никшићког гарнизона. Бошко Бојовић је, наиме, према овој верзији догађаја ујахао на
коњу на трг у Никшићу, где је био постројен гарнизон, усправио се на узенгијама и
одржао војницима кратак помирљив говор, позивајући их на предају јер је рат био
готово завршен, а окупатор у расулу. Један војник, Личанин, дигао је пушку обема
рукама изнад главе и рекао: “Ко хоће да се бори нек се бори, ја више нећу”, бацивши
пушку на земљу. На то је, упркос команди аустроугарског заповедника да се пуца на
дрског комиту, гарнизон побацао оружје и предао град ослободиоцима. Различити
описи ослобођења се разликују иако се помињу иста имена водећих личности међу
ослободиоцима и истичу по редоследу њихове заслуге227.
“Послије ослобођења Колашина Влаховић и Радовић наступали су према Шавнику,
Жабљаку и Никшићу и удружили се с локалним устаницима, међу којима су у
дурмиторском крају били и Бошко Бојовић и Јелена Шаулић са својим саборцима. Влаховић
је са својим људством учествовао у ослобађању Билеће, Требиња, Љубиња и Стоца, а
Радовић Гацка и Калиновика, све до Сарајева (у коме је убрзо умро под сумњивим
околностима). Борбено искуство које су ове војводе стицале у Топличком устанку 1917. и у
својим комитским акцијама против окупатора показало се у завршници рата вишеструко
корисним.”228
По наређењу команданта Јадранских трупа српске војске пуковника Милутиновића,
комитски војвода професор Јован Радовић преузео је команду над комитским одредима
у Црној Гори. Гонећи непријатеља после борби на Вјетернику, Радовић је стигао до
Никшића са мањим одредом из комитске претходнице229.

226
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 109.
227
“Комити Јована Радовића, заједно са устаницима из околине Никшића, приморали су непријатељски
гарнизон у Никшићу да положи оружје 2. XI 1918. Заробљено је 86 официра, 96 подофицира и 3.505
војника. Са комитама које је Радовић са собом довео из Србије, у ослобођењу Никшића учествовали су
са својим комитским четама и мајор Сава Лазаревић, Спасоје Тадић и Бошко Бојовић. Командант
Јадранских трупа похвалио је успјех (...) ‘Ово предузеће извршено је тако лијепо и тако смјело да му
нема равна у историји партизанског рата’ (...) У извјештају Радовић између осталог каже: ‘Имао сам
свега 40 четника-комита (...) даље истиче да су се ‘сви четници показали као прави Обилићи, а на првом
мјесту равних к себи нијесу имали четовође Бошко Бојовић и Спасоје Тадић, који су извршили
величанствену организацију за уједињење ових крајева са српском државом и Југославијом, извршили
заклетву над укрштеним бајонетима и прогласили краља Петра за свог краљ још прије неколико мјесеци.
Ова два Великосрвина прохласио сам за херцеговачке вокводе...’”, Н. Ракочевић, op. cit., 450 ф.-н. 42.
228
Савиндан 2013, бр. 1, стр. 80.
229
“Комитски војвода Јован Радовић је са својим четама и устаницима 2. новембра ослободио Никшић,
гдје је заробио 86 официра, 95 подофицира и 3.505 војника. У извјештају команданту Јадранских трупа
Радовић пише да су се у борби посебно истакли мајор Сава Лазаревић и четовође Бошко Бојовић и
Спасоје Тадић, ‘који су са српском државом и Југославијом, извршили заклетву на укрштеним
бајонетима и прогласили краља Петра за свог краља још прије неколико мјесеци’. Командант Јадранских
трупа је поздравио успјех војводе Радовића и изразио му пуну захвалност за ослобођење Никшића: ‘Ово
предузеће извршено је тако лепо и тако смело да му нема равне у историји партизанског рата’. У
Никшићу је Радовић поставио власт: окружног начелника, команданта мјеста, предсједника Општине,
цивилног савјетника и шефа градске полиције. Предсједник Општине био је цивил (правник), а остали из
редова комитске интелигенције. ‘Створили смо праву комитску државу’, пише Радовић, ‘али је
 “Ту су му се придружиле комитске чете мајора Саве Лазаревића, Спасоја Тадића и Бошка
Бојовића. Борба за ослобођење Никшића ушла је у историју ратовања. Комите Јована
Радовића уз помоћ устаника из околине приморале су на предају десетак пута бројније и
много боље наоружане аустроугарске војне снаге. Заробљено је 86 официра, 95 подофицира
и 3.505 војника” (...) У извештају пуковнику Милутиновићу Радовић поред осталог истиче:
”... да су се сви четници показали као прави Обилићи, а на првом мјесту равних себи нијесу
имали четовођа Бошко Бојовић и Спасоје Тадић, који су извршили величанствену
организацију за уједињење ових крајева са српском државом и Југославијом и извршили
заклетву над укрштеним бајонетима.”230
“У извјештају комите Јована Радовића за четовође Бошка Бојовића и Спасоја Тадића, који су
такође учествовали у ослобођењу Никшића, између осталог каже се: ‘Ова два идеална
Великосрбина прогласио сам за херцеговачке војводе у моменту када сам предао Никшић г.
Поручнику Д. Стајићу као трофеј храбрих српских четника.’231
Вуксан Минић начинио је списак оних који су: ‘Бјелашком покрету првих дана пришли’ у
Црној Гори, ‘из Шаранаца Бојовић Бошко и Јелена Шаулић’232, Јелена Шаулић није из
Шаранаца него из Језера”.
Јован Ћетковић објавио је такође сведочење савременика о ослобођењу Никшића:
“Никшић се још до јутрос држао и бранио, али га живи обруч опсадника све више стеже, те
сад мислим да је и он слободан. Комитске војводе: Јован Радовић, Спасоје Тадић, Радован
Томић, Бошко Бојовић, Милинко Влаховић, Сава Лазаревић и други дигли су цио онај крај
на оружје, и досад мислим, да је тврди Оногошт у њиним рукама. Они су га опасали са свију
страна и неће веле пустити да гласник умакне од цијелог швапског гарнизона.”233
Према историчару Новици Ракочевићу:
”Комити Јована Радовића, заједно са устаницима из околине Никшића, приморали су
непријатељски гарнизон у Никшићу да положи оружје 2. XI 1918. Заробљено је 86 официра,
95 подофицира и 3.505 војника. Са комитима, које је Радовић довео из Србије, у ослобођењу
Никшића учествовали су са својим комитским четама и мајор Сава Лазаревић, Спасоје
Тадић и Бошко Бојовић.
”Jovan Radović se sa svojim odredom iz Nikšića uputio u Sarajevo. Sa njim je pošao i kapetan
Milinko Vlahović, kao i više istaknutih crnogorskih komita, među kojima su bili: Sava Lazarević,
Boško Bojović, Spasoje Tadić, Petar Baćević, ali su na dan-dva prije Radovićeve smrti napustili
Sarajevo. U noći 25/26. novembra u hotelu ''Evropa'' u Sarajevu umro je Jovan Radović.
Posumnjalo se da je otrovan od pristalica kralja Nikole. Njegovoj sahrani prisustvovali su i vojvoda
Stepa Stepanović i Stevan Žakula, povjerenik Narodne odbrane grada Sarajeva, kao i svi rodovi
srpske vojske koji su se našli u Sarajevu”234.
Бошко Бојовић био се иначе заклео да неће обријати браду док не уђе с војском у Сарајево.

каваљерски уређена на правој демократској основи’”,

http://www.montеnеgrinа.nеt/pаgеs/pаgеs1/istorijа/cg_u_1_svj_rаtu/kаko_sе_uticаlo_nа_oprеdjеljеnjе_crnogorаcа_1918.htm
230
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 251.
231
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 399.
232
Вуксан Минић, Комитске борбе, Историјски институт Црне Горе, бр. фасцикле 65. Као један од
комита (1916-1918), Вуксан Минић је сачинио обиман извештај о комитском покрету за потребе нове
власти 1946. Сврха овога елабората била је више идеолошке и политичке природе јер је било потребно
побројати припаднике комитског покрета према њиховом држању у Другом светском рату. Овај спис
стога обилује тенденциозностима и произвољношћу. Тако Бошко Бојовић није: “убијен као четник 1944.
године” (Вуксан Минић, Комитске борбе, бр. Фасц. 65) него је умро природном смрћу у селу Околишту
код Фоче, октобра 1944, о чему ће више бити речи на другом месту.
233
Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 268.
234
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_1_svj_ratu/kako_se_uticalo_na_opredjeljenje_crnogoraca_1918.htm
 “Вуксан Минић оставио је и спискове комита по областима. Из Шаранаца су комити: Бошко
Бојовић, Марко и Вуксан Бојовић, Јелена Шаулић, Станко Шаулић (стријељан као четник
1944. године), Млађен Џаковић (погинуо у свађи послије рата), Владо Змајевић, Машо,
Мидо, Ристо, Станко и Тома Кнежевић, Милета Шљиванчанин (погинуо као жандарм
послије рата), Аким Зуковић, Никола Анђелић, Тодор Павловић (погинуо од Арнаута 1941.
године), Милинко Ђуришић из Добриловине. За вријеме окупације против аустро-мађарских
угњетача истицао се и Урош Мирков Остојић. У рат је пошао са петорицом браће. Комити
из Шаранаца били су и Милосав и Божо Шљиванчанин, Мирко Раилић, Јован Даниловић.”235

Кордић и Ашанин дају непотпун списак шаранских комита236:

Као један од најбољих црногорских и српских књижевника и приповедача историје,

Михаило Лалић је понајбоље разумео и осветлио комитски покрет, не само са
књижевно-историјске него и са социолошке тачке гледишта. Служећи се списима и
извештајима бивших комита, као што је Вуксан Минић, он је не само сублимирао
историјски наратив тог народног покрета него се упустио и у социолошки и
антрополошки приступ ове историјске појаве на прекретници између епске и савремене

235
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 401.
236
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори, Београд 1985, стр. 309-310.
димензије у прошлости Црне Горе, која указује на културолошке и психолошке
мотивације њеног опредељења за улазак у државну заједницу са Србијом, као и са
осталим Југословенским народима. У поглављу “Очи у очи са Европом”, Лалић даје
заиста жив и аутентичан пресек преласка из епских оквира балканске хајдучије и
динарских буна и устаничких четовања у време настајања савремене државности,
суочавања са европским модернитетом и свешћу о пролазности јуначког етоса на путу
ка стварању мултиетничке заједнице у сложеном европском окружењу.
“Нијесу ме охрабрили ни састанци и договори – вазда је из њих излазило да се народ
заморио и да му је доста рата с јачом силом а уз себичне савезнике... Преовладала је, у
ствари, сумња да смо у другој деценији двадесетог вијека најзад постали страшљив народ
који некако не примјећује да је гора зазелењела.
Ту ме неко подсјети и на оно што је географ Јован Цвијић написао о Црногорцима и
Динарцима: ”Динарски човјек може да учини огромне напоре, да се бори до краја, али се
десе моменти кад малакше, кад настане доб зијева, и тада је готов да упропасти све што је
створио”. ...Заиста је било епизода кад се отцијепи дио народа, некад и више, захваћен
тајанственим тренуцима такмичења у опачинама”237.
Тако један од његових ликова изражава своје недоумице и закључује:
“Па си дошао да овдје код нас истресаш јунаштво, а рачун за то да плаћају Васојевићи, а не
Брзаци... Е, не може, но свако своје! Имамо ми залудњих јунака и џенабета ка што је
Новица, имамо их за извоз кад би ко хтио да их прими, али неће, ником то не треба.
Јунаштву је прошло вријеме, разумијеш! Сад је вријеме за друге мјере... (...) Такви усмени
споразуми склапани су и одржавани у мјестима гдје су вакмајстори били Чеси или
Пољаци.”238
Лалић живо и пластично описује познате комитске четовође, маркантне ликове
шаранских горских устаника, истичући Јелениног обећаника:
“Спустили смо се преко Штулца (треба Штуоца) у Језера и Шаранце, сусрели се близу
Међужваља с комитском дружином промишљеног и разложног Бошка Бојовића, а у
Сињајевини са његовим антиподом, нарогушеним Владом Змајевићем. Иако се њих двојица
ни у чему другом не слагаху – не бјеше им ни накрај памети да напусте пусту и голу,
камениту Сињајевину.”239
“Бијаху се нашли у Сињајевини, као на неком договору, Бошко Бојовић, Гајо Јелић са
својима, Велашевић из Бјелопавлића и тројица из Пипера. Заподјенусмо разговор о Србији и
о нашој анархији, о поруци Влаховића и Радовића и осталом. Сложише се да Бошко и ја
пођемо код Вешовића - дако бисмо га извукли из летаргије и пећине. Остаде да одредимо
кад да кренемо. Гајо нас поведе на ручак код сестре... Заспали бисмо у колиби, но не даде
неспокојни Сајко Доселић - има дана кад му је тијесно гдје год сједне или стане.
”Чекај” рекох, ”треба Бошко да иде с нама”.
”Бошко оде”.
”Како оде, кад се још нијесмо договорили?”
”Ево сад је изашао, стићи ћемо га...”
Бошка смо успут заборавили и више га нисмо нашли”240.

237
М. Лалић, Гледајући доље на друмове. Четврта свеска мемоара и дневника Пеја Грујовића, друго
издање, Нолит, Београд, стр. 101.
238
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 101, 133.
239
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 199.
240
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 239.
Као историчар који се понајвише бавио Црном Гором у Првом светском рату, Новица
Ракочевић је дао најпотпунију оцену политичке и друштвене улоге комитског покрета:
“Комитски покрет у Црној Гори за вријеме аустроугарске окупације није усмјерен из једног
центра. Њему је недостајала војно-политичка повезаност. Он је носио све елементе
спонтаног и стихијског отпора окупаторској политици притисака. Комитски покрет је имао
подршку у народу. Јер, да ту подршку није имао, не би се могао одржати, нити би у октобру
1918. године на појединим подручјима Црне Горе прерастао у општенародни, иако
недовољно чврсто организован устанак (...) Но, и поред свих слабости, које су у датим
условима схватљиве, комитски покрет је имао велико историјско значење. Он је имао јасну
линију борбе против окупатора (...) За Аустро-Угарску, црногорски комити су били ратујућа
сила, што је признала и њена Врховна команда. У Црну Гору стално су упућиване војне
снаге, међу којима је било и првокласних јединица, које су иначе биле потребне
аустроугарској Врховној команди и на другим фронтовима. И поред тога што су окупационе
снаге биле многоструко бројније (у ефективним борцима од 15 до 20 пута) и технички
опремљеније, оне нијесу успјеле да разбију комитски покрет. Ни на једном другом подручју
окупираном од стране Централних сила није забиљежена таква густина окупационих снага
као у Црној Гори. Комитски покрет у Црној Гори био је независан у односу на комитски
покрет у Србији. Тек у вријеме ослобођења Црне Горе (октобар-новембар 1918) Коста
Пећанац наметнуће са за команданта црногорским комитским четама, што су, занесене
одушевљењем коначног ослобођења, примиле све комитске чете. (...) Треба имати у виду
чињеницу да у вријеме ослобођења Црне Горе, доласком српских тупа и расписивањем
избора за подгоричку скупштину, међу комитима није било разлике у гледиштима по
питањима уједињења. За уједињење су се опредијелили и они комити који су до тада били
пасивни, или су били против њега.”241
Војевање аустроугарских снага и комитске гериле није увек имало, дакако, драматичне
последице. Аустроугарски официри и команданти словенског порекла често су имали
помирљиво држање према окупираном становништву, неки од њих и према самим
комитама.
“Комити су имали своју обавјештајну службу и међу припадницима аустроугарских
оружаних снага. Са појединим војницима или нижим старјешинама, Југословенима или
Чесима, хватали су везу и склапали пријатељства, па су им ови били на услузи,
обавјештавали их о кретању потјерних одјељења и ситуација на фронтовима, давали им
санитетски материјал и сл. Чак су неке комитске чете и са појединим командирима
жандармеријских станица имале усмени споразум да једни друге не нападају.”242
Тако је аустроугарски одред под заповедништвом вакмајстора Чеха Франца
Дивокија243, изненадио Бошка Бојовића у његовој кући у Зминици. Дивоки је наредио
војницима да претресају спрат да би сам ушао у приземље у којем је затекао Бошка са
његовом мајком Иконијом и сестром Даринком. Изашао је и наредио војницима покрет
јер тражени комита није затечен у кући. Сутрадан је Дивоки поново дошао у Бошкову
кућу да запроси његову сестру Даринку. Прича се да је Даринка прихватила просидбу
речима: “Узела би те и да си најружнији човек јер си спасао живот моме брату”. Крајем

241
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 437-438.
242
Н. Ракочевић, op. cit., стр. 422.
243
“Шеф станице у Шаранцима био је вакмајстор Фрањо Дивокије, који је, како смо већ навели, оженио
Даринку Бојовић”, Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 385.
рата су Франц и Даринка отишли за Праг244, венчали се и остали да живе у
Чехословачкој245. Имали су сина Милорада, који је као дезертер Вермахта, у који су
многи Чеси били мобилисани, стрељан од Немаца у окупираној Југославији, где се био
склонио од нациста. Франц Дивоки је касније био генерал и министар у влади пре
совјетске окупације Чехословачке. Даринка је умрла у Прагу 1962, док је Франц
завршио живот као емигрант у Лондону, где га је сахранио Бошков рођак Никола
Бојовић. Иза њега је остала официрска бусола и мали нотес са личним дневником који
је водио у време Другог светског рата када је био високи официр у Чешкој легији
Чехословачке избегличке владе у Енглеској. Судбине људи који су настојали да
премосте амбисе светских ратова подсећају на зрна која меље неумољиви жрвањ
историје. Остаје сећање које временом бледи до заборава.

Гроб Даринке Дивоки Бојовић у крипти православне цркве у Прагу

Епско сећање и породично предање сачували су и овај наратив трагичне прошлости. Да

ли се сећање задржало само на епско-романтичном делу приче из времена
аустроугарске окупације или је сарадња вакмајстора и комите имала преседане пре
сусрета у Зминици, тешко да ће се икад сазнати. Познато је ипак да се та сарадња
наставила, што није био тако усамљен случај. Дивоки је Бошкове комите упозоравао на
рације и критичне покрете аустроугарских снага, сумрак Хабзбурга преламао се, поред
осталог, и на словенској солидарности у односу на германо-угарску доминацију. Бошко
Бојовић, као и Спасоје Тадић и још неке комитске војводе, касније су оптуживани за ту
врсту сарадње са аустроугарским окупатором. Ова врста оптужби била је у служби

244
"Даринка, удала се за швабског вакмајстора који ју је одвео кући по завршетку рата у Ческу. Ово је
била сестра комите Бошка Бојовића, који их је онога задњега дана пребацио за Колашин те су
благовремено оступили”, Вуксан Минић, ”Комитске борбе (акције) за вријеме Првог свјетског рата, 1, 2”,
фасцикла 65, ИИЦГ, стр. 153.
245
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 107-108.
једне нове идеологије и политике која није бирала средства у рушењу југословенске
државе по цену савеза с њеним најнепомирљивијим унутрашњим и спољним
непријатељима. Према једном од бивших комита, Милошу Дрљевићу:
“Један од наших најбољих јатака и пријатеља био је предсједник општине у Доњој Морачи
Крсто Радојевић. Користио нам је много више него да је заједно са нама носио пушку. Од
Крста нам једном стиже писмо у којем нас моли да га примимо на разговор заједно са
Дивокијем. То је био швапски командант, а Крсто је молио да му не урадимо било шта
ружно. (...) Донијели су нам торбу пуну завоја и другог санитетског материјала и муниције.
(...) Дивокије нам је објашњавао како да се најбоље чувамо од швапске војске и жандарма.
Рекао нам је куда ће сјутра његова војска кренути и које ће терене претраживати. (...)
Послије завршетка рата Дивокије се оженио сестром познатог комите Бошка Бојовића.”246
Потказивање комита окупатору од стране поткупљивих, нарочито сеоских кметова,
била је пратећа појава окупације и оружаног отпора:
”Заслужује да се помене и случај кмета Павла Смоловића: толико је досадио потказивањем
цуксфиреру Симу Марковићу, те му је кривицу изнашао, за казну га премлатио и узео му
тридесет и пет оваца. Кмета Мида Џаковића убио је вакмајстор Дивоки, Чех по народности,
пошто је знао да ће Мидо, ако жив остане, прошпијати Дивокијеву сарадњу с комитским вођом
Бошком Бојовићем”247.
Као један од најбољих познавалаца комитског покрета и најбољи црногорски писац,
Михајло Лалић се није дао обманути идеолошко-полицијским доставама248.
“Страха нема и право је да га нема – доста смо га се натрпјели. Страх је, ако се право узме,
знак да све није изгубљено: постоје неке мрве наде, искушења да се тражи одлагање,
привидни излаз према будућности низ тијесне и ниске ходнике понижења... Али кад наде
више нема, страх се изгуби – то је тренутак изванредан, привилеговани...” (...)
“Но, свеједно могу рећи: насупрот гласу и у ствари пропаганди која нас је оцрњивала пуних
двадесет година између два рата – ми смо били, за двије године и нешто више Мрзановог
војевања, најслободнији и најпоноснији људи Европе: играли смо се ранама и боловима и
животима, не само својим већ и туђим. И то нас нико није навео, ни шићаром намамио, но
само слободна воља и жеља за слободом (...) Да није било прекршаја, па и злочина неких
група самовољних које су бациле љагу на све, ми бисмо били идеално чисти, а то није
допуштено на овој планети.
Стварност није прихватила наша надања, развитак није пошао правцем који смо
прижељкивали и пројектовали, вријеме нас је надмудрило и догађаји изиграли – али се то
није догодило због наше слабости, но се то, изгледа, редовно догађа сваком надобудном
покољењу у неким земљама...249“
.
Јелена Шаулић Бојовић
Јелена је постављена за учитељицу у оближњем селу Отиловићима, где је службовала
од јуна 1919. до 20. маја 1920250. Јелена и Бошко су 28. маја 1920. добили сина Илију251.

246
М. Кордић, М. Ашанин, Комитски покрет у Црној Гори 1916-1918, Београд 1985, стр. 119.
247
М. Лалић, Гледајући доље на друмове. Четврта свеска мемоара и дневника Пеја Грујовића, друго
издање, Нолит, Београд, стр. 127.
248
Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 384 ф.-н. 252.
249
М. Лалић, Гледајући доље на друмове, стр. 181, 333-334.
250
Р. И. Ћузовић, М. Р. Ћузовић, Ћузи из Отиловића, Ћузовићи, Пејатовићи, Марковићи, Пљевља – Ниш
2012.
251
Ђ. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 109.
Из тог времена остала је прича како је из кочије младенаца младожења пришао Јелени
која се враћала из школе на коњу, у знак признања њеној лепоти и витештву. Увређена
оваквом слободом и галантношћу младожење, које су могле само повредити његову
младу, Јелена љутито баца тај букет цвећа пред Бошка, да би прекаљени комита, како
доликује, узвратио на за оно време дрзак изазов.
Породични живот комитског пара и њиховог јединца као да није могао дуго трајати.
Две године четовања и сурових борби по Раданским, Дурмиторским и Тарским
странама и врлетима тешко су могли остати без последица по Јеленин организам.
Упркос стаситој грађи, живот у граду могао је ослабити горштачки организам и његов
имунитет. Јелена тако изненада умире после кратке болести 21. марта 1921.
Менингитис је био узрок смрти двадесетседмогодишње мајке, која оставља сироче од
непуне године.
Изненадна смрт Јеленина била је повод за општу короту у северној Црној Гори,
нарочито у дурмиторском крају, где се за годину дана нису могле чути ни гусле252.
“Њену прерану смрт дирљиво је оплакала цела варош Пљевље са околином (...) Читава
варош, и православни и муслимански свет, похитала је на глас смрти, да изјави саучешће
ожалошћеном мужу и уцвељеном брату. Погреб је извршен 22. марта на варошком гробљу,
уз учешће целог грађанства и корпорација. Међу непрегледном масом спровода нашао се
окружни начелник г. Д. Перуничић са целим цивилним чиновништвом; п. Пуковник С.
Лазаревић са официрским кором, те учитељство са свима ђацима (...) Архимандрит
манастира Свете Тројице г. С. Џарић...”253
Јелена је посмртно одликована Карађорђевом звездом са мачевима254 и проглашена
народном јунакињом255. Две њене фотографије објављене су у Ратном војном албуму
1914-1915. Оне су биле у поставци Војног музеја у Београду, данас је остала у тој
поставци једна од те две фотографије. Заслугом Господина Ђорђија Остојића,
предсједника Друштва за неговање традиције 1912-1918. из Пљеваља, октобра 2005.
године Јелени је подигнут споменик на њеном гробу на Вароши у Пљевљима.
Прерана смрт младе учитељице и народне јунакиње била је повод за народно
предање256, песме и текстове, поштанске разгледнице и уметничка дела, новинске

252
“Смрт јунакиње Јелене болно је одјекнула у граду Пљевљима и околини, родном Дробњаку и шире.
Посебно је ожалошћена њена родбина братство Јакшића и домовина братство Бојовића. Похрлиле су
масе братственика и других племеника Дробњака пут Пљеваља да ожале, испрате до вјечне куће
хајдучицу, поклоне се њеним сјенама и достојно је ожале. Лелек се разлијегао пљеваљском котлином,
мада у овим крајевима није уобичајено да се лелече за женским главама”, Ђ. М. Остојић, “Јелена
Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник 29 (2007), стр. 123.
253
Вардар, Календар, Београд 1923, стр. 109-111.
254
“Орденом Карађорђеве звезде са мачевима одликовани су и учесници Топличко-јабланичког устанка,
Јелена Шаулић, учитељица...”, Д. Ж. Туровић, Горња Јабланица кроз историју, Београд 2002, стр. 332.
255
“Носилац Споменице за рат 1912, Споменице за рат 1913. и Споменице за рат ослобођења и
уједињења 1914-1918. Умрла у Пљевљима 1921. године”, Р. Вујадиновић, Стари ратници. Пљеваљски
крај 1804-1918, устанци, буне, ратови, хајдуци, борци, логораши, Пљевља 2011.
256
“У народном предању оставило је траг име Јелене Шаулић. По причама, ова девојка, кћер свештеника
Перка Шаулића из Медвеђе, борила се под командом Милинка Влаховића (...) у четвртој свесци књиге
Видов-дан, која је објављена у Женеви 1918. године, налазе се подаци о Јелени Б. Бојовић, чије је
девојачко презиме Шаулић. Она је пре рата била учитељица, а за време ‘аустриске окупације Црне Горе
храбро водила комитску чету’, Сећање Василија Перовића и Новака Новаковића; Видов-дан,
Илустрована историја српских ратова 1912-1918, Женева 1918, св. 4, 101; Божица Младеновић, Жена у
Топличком устанку 1917, Београд 1996, стр. 60; Id., “Учешће жена у Топличком устанку”, Добровољачки
гласник 26 (2005).
чланке који се до данас периодично појављују у београдској и црногорској штампи и
публицистици257.
“Према описима Јелена је била витка раста, крупна и јака дјевојка продорног погледа,
крупних црних очију, оштрог и бритког језика (...) У Топлици је остало да се прича о љепоти
ове Дурмиторке. Томе није било краја. Уз то била је образована, храбра, стасита и одважна.
И сада се о њој прича, њеној љепоти и нестрашивости. Ако се у Топлици хоће да каже за
неку дјевојку да је лијепа, веле ‘лијепа као Јелена Шаулић’.”258
Рано прекинут животни пут оставио је дубок иако кратак траг његовог трајања. Цитат
из Јелениног дневника и три њене фотографије сведоче о њеном таленту и реткој
лепоти. Познато је да је осим дневника писала и песме. Ратна разарања и прогон њене
породице после Другог светског рата нису допустили очување материјалних трагова
њеног прекратког животног пута. Њени најближи живели су најмање два до три пута
дуже од ње, њихов животни пут даје својеврсни симболични оквир њеног рано
несталог лика. Почев од брата Новице, чије је дело оставило дубок траг у српској
култури.

“Један од најистакнутијих црногорских комита био је Бошко Илијин. Он је једно вријеме

провео на раду у Канади, одакле се вратио пред Балкански рат. Активно је учествовао у
Балканским и Првом свјетском рату. Након капитулације црногорске војске јануара 1916.
године, Бошко се одмеће у комите као комитски четовођа. Био је ожењен Јеленом Шаулић,
такође истакнутом женом комитом.”259

У ратном Дневнику Јелене Шаулић, помиње се њен саборац и будући муж Бошко
Бојовић:
”14 – 3 Били смо у Добриловини дан је мало ладан и киша ми смо били ------ на пољу. Commenté [LC1]: ???
Дошли су Ђорђе из Бистрице с Крстовима искићеним цвећем, учитељ је корачао сигурно и сле--сетно
Commenté [LC2]: ?
дошао је да посјети старог Викенћија260 код кога смо се налазили цело друштво, ушао је с изненађењем
и дубоким покретом Г. Бојовић није му стио пружити руку док га је опоменуо за нечасан рад шпијунаже
на фини начин Г. Рмандић (?!) занијемио од страха, узалуд се извињавао и бранио, мало доцније ушли
смо у један скуп народа Г. Б. је одржао један мали говор и одмах смо се удаљили”261.

10 – 5 Данили смо у Добриловини они сви пошли за Бистрицу, а ја и Бошко остали под једним запећком
ноћили врлетно и страшно од камена кои се обурва.
11 – 5. Чули смо да су чуда почињели по Бистрици 12-13 посла нам Владо боцу ракије од пљачке али је
доливари
14 – 5 Састали се сви опет заједно 15 – 5 Данили у Добриловини прешли Тару на једну матину као оно
ђеца кад се играју на врљику Тара нас је на мала дочекивала, као да је неке неразумљиве речи кроз таласе
пуштала. Као да нам говораше не овамо262

257
Н. Пешић, “Виле са Гајтана”, Новости, 23. новембар 2007; П. Копривица, “Хероина устаничке
Топлице и непокорног Дурмитора”, Политика, 15. децембар 2008; В. Радусиновић, Побједа, 7. јануар
2009.
258
Ђ. М. Остојић, “Јелена Шаулић-Бојовић. Хероина устаничке Топлице”, Добровољачки гласник, стр.
122.
259
С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 761.
260
Јеромонах Вићентије Грбовић, старешина манастира Добриловине, стрељан од Аустријанаца на
Крстовдан, 27 септембра 1918, Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 543 ф-н 716.
261
Б. Бојовић, Јелена Шаулић-Бојовић (1896-1921) – учитељица и ратник, Медија центар Одбрана,
Београд 2018, стр. 124.
262
Б. Бојовић, Јелена Шаулић-Бојовић (1896-1921), стр. 124.
5 – 6. Донијели на (?) велика промена преблиједно спао бор 10 кила (?) логор око једне смрче и неколико
букава које су у врху изгледале као везане, могао се издалека чути мирис прашкова што би човек рекао
да је близу болница Но она је била лијепа природна постеља од лишћа и четине апотека се сачинила од
2-3 завоја неколико пута опрата и мало жутог прашка у једној артици Гл. Док. био је Б. Б. а ја
помоћник263

Бошко Бојовић као срески начелник у Шавнику

263
Б. Бојовић, Јелена Шаулић-Бојовић (1896-1921), стр. 127.
264
Пасош је добио 9. октобра 1903. (Ж. Лековић, Дробњак од 1850. до 1918, Никшић 2011, стр. 616),
искрцао се 8. новембра 1903. у Њујорку са француског пароброда Lа Gаscognе.
265
“Момчило је учествовао у Првом свјетском рату као гимназијалац добровољац, када је заробљен и као
логораш налазио се у логору Неђмеђер у Аустроугарској (…) Припадао је лијевом крилу Земљорадничке
странке и Омладинском покрету за уједињење Србије и Црне Горе. Тада је био напредан, па је због
својих напредних идеја затваран и стално премјештан са службом. Од првих устаничких дана био је на
страни НОП-а све до јуна 1942. године, до одступања партизанских јединица за Босну, када је приступио
четничком покрету у коме је имао значајну улогу. Убијен је на крајње непопуларан начин испред своје
куће”, С. Караџић, В. Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера,
Ускоци и Шаранци), II измијењено и допуњено издање, Београд 1997, стр. 771.
266
Која је била удата за Милутина Томића, Н. Томић, Братство Томићи у Дробњаку, Темекула 1980, стр.
27-40, рукопис; Ђ. Остојић, “Трагедија породице Милосава Томића”, Пљеваљске новине, бр. 1258, 1.
септембра 2009.
267
“Генерал без војске”, Р. Чолаковић, Записи 1, стр. 457. “Судбина Новаковића је позната (...) Крајем
1943. године заробиле су га и стрељале јединице Пете црногорске бригаде”, W. Dеаkin, Thе Embаttlеd
Mountаin (Бојовна планина), Oxford Univеrsity Prеss, London 1971; Fаbеr & Fаbеr, 2011.
268
Ђ. М. Остојић, “Војвода Бошко Бојовић”, Добровољачки гласник, 34/XIX (2009), стр. 110.
После ослобођења и уједињења
После подгоричке Велике народне скупштине, која прокламује уједињење Црне Горе са
Србијом (13/26. новембра 1918), формира се народна гарда, “уз раме Извршном
народном одбору, као оружана народна сила”269. У тензијама и покушају дизања
устанка присталица краља Николе у деловима старе Црне Горе, старе комите су
допринеле смиривању напетости и буне коју је подржавала италијанска савезничка
војска.

Рат и окупација су у српском народу увек били доба короте, када се избегавају венчања
и свадбене светковине. Комитски четовођа Јелена Шаулић и војвода комитски Бошко
Бојовић венчавају се по ослобођењу. Настањују се у Пљевљима, у кући купљеној
миразом Јелениним од Мехмед-паше Барјовића270. Познија верзија говори о томе како
је пљеваљски паша поклонио Бошку своју кућу коју, наводно, није пристајао да прода
“горем од себе”.

269
“Поред народне гарде стадоше на бранику народног и државног јединства четничке вође из доба
окупације (…) Бошко Бојовић и браћа Јакићи у Дробњаку и Шаранцима”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне
Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 332.
270
Кога Јован Ћетковић не баш лепо описује као швапског измећара у условима окупације: “То је човјек
средњега доба, са већ прогрушаном косом и брадом, средњег раста, носи се европски, а има неки глуп и
шарлатански поглед. Далеко је од тога да, на први поглед, ма чим привуче пажњу. Код њега нема готово
ни трага од какве интелигенције”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије, Дубровник 1940, стр. 203.
5. Између два светска рата

Стварање нове државе за коју су се борили добровољци и комите у првом реду, доноси
време политичких борби и парламентарних избора у јужнословенским земљама у
којима је до тада било понајмање демократских искустава и одговарајућих установа.
”На избор у капетанији Језеро-шаранској жалио се Бошко Бојовић, наводећи да је ”одбијено
гласање” 12 његових гласача, да предсједник бирачког одбора Павловић није уведен у бирачки
списак, као ни члан одбора Војиновић”271.

Бошко се после женидбе са Јеленом Шаулић засновао породицу и настанио се у

Пљевљима. Јелена је била учитељица у оближњем селу Отиловићима. Родила је Бошку
сина Илију 18 маја 1920, али се после непуних годину дана разболела и умрла од
менингитиса, 21 марта 1921. Остао је Илија сироче с непуних годину дана о коме је
водила рачуна мајка Бошкова Иконија. Народ Дробњака, Језера, Шаранаца и осталих
Дурмитораца слегао се на велику сахрану у Пљевља. Корота у североисточној Црној
Гори је трајала годину дана. Јелена је посмртно одликована Карађорђевом звездом с
мачевима. О њеној сахрани је писала и београдска штампа, Илустровани лист из
Београда, тада једини те врсте недељник, објављује фотографију Јелене на самртном
одру, са пушком, реденицима и пиштољем са којима је и сахрањена 22 марта 1921, на
градском гробљу у Пљевљима.

Илустровани лист бр. 16, Београд, 11. април 1921.

Бошко постаје срески начелник у Шавнику, касније и у Бољанићима. После атентата у

Београдској народној скупштини и завођење диктатуре краља Александра, засићен
политичким приликама даје оставку и повлачи се из политичког живота. Од
монархисте постаје републиканац и ограничава се на руковођење четничке
организације у Пљевљима и у Црној Гори.
Дипломирани правник и касније судија Периша Џаковић, Бошков племеник из
Шаранаца, годину дана после атентата у Скупштини, давао је парастос жртвама, што
није промакло будном око великог жупана из Ужица који је тај гест помно доставио
надлежним органима као бизаран и политички сумњив. Бошков пашеног Новица

271
Ж. Лековић, Дробњак од 1850 до 1918, Никшић 2011, стр. 334.
Шаулић, рођени брат Јеленин, био је посланик у Скупштини, у време атентата Пурише
Рачића седео је поред њега и узалуд покушао да га заустави у безумном чину. Његов
скупштински дневник био је једно време у поседу Обрена Караџића који сведочи о
опису тог догађаја у дневнику. Новица Шаулић је био посланик земљорадничке
странке, правник и познати скупљач народних умотворина. Заузимао се на
скуштинским расправама за интересе сиромашних динарских сељака и сточара, као
што се може видети из сачуваних стенограма Народне Скупштине, држећи се по страни
од полемика и успаљених испада Секуле Дрљевића и сличних сејача говора мржње.
Бошков политички став није се много разликовао од умерено земљорадничке и
републиканске оријентације. Помагао је сиромашним горштацима, рођацима,
племеницима и осталима који су настојали да се домогну бољег имања и живота, о
чему сведоче и сећања рођака, иначе правника, Драга Бојовића, чија се породица после
рата доселила из Шаранаца у Потпеће код Пљеваља.
"Pokojni Boško Bojović, otac Ilijin, Perov, Mićkov, Miličin i Vidin bio je tada načelnik Sreza prvo u
Boljanićima, a onda u Pljevljima. Saznao sam kasnije da je načelstvo Sreza raspolagalo napuštenom
imovinom. Pošto je Boško bio načelnik on je našoj porodici dodijelio državnu imovinu, a to je u stvari
biia imovina koju su napustili muslimani prilikom oslobođenja Pljevalja od Turaka 1912. godine. Tom
prilikom Boško nam je dodijelio: sadašnju okućnicu na kojoj se sada nalaze zgrade ispod i iznad puta,
zatim njivu zvanu "Luka kod lučevog mosta", "Zagradine" u površini pet hektara i dvije parcele u
Zelenom Borju zvane "Glibovci", koje su mogle imati površinu oko jedan hektar. Koliko mi je
poznato nikakav pismeni dokument ili rešenje o dobijanju te zemije u svojinu nijesmo imali, niti sam
kad saznao ko je bio vlasnik tog zemijišta. Međutim, pokojni Milutin i Milioš znali su ko je bio
vlasnik i da je odselio u Tursku kada je 1912 godine Crna Gora oslobodila (...)
" Sud je u Potpeću donio presude po kojima se nama daju u svojinu one parcele koje je Boško
Bojović, kao sreski načelnik nama dao kao državnu svojinu s tim da platimo neku neznatnu naknadu u
vidu poreza za duži period. Isto tako su Đorđije i Đurko dobili presudom u svojinu ono malo zemlje
što im je bilo dodijeljeno kao državna zemlja pod istim uslovima kao i za nas..."272.
Ово аутентично сведочење није сасвим у складу с причањем покојног Љуба Бојовића из
Ђурђевића Таре, чији се отац Арсеније међу првима населио на десну обалу Таре после
Балканског рата 1912. Љубо се наиме незлобиво жалио како се утицајни Бојовићи,
Богдан судија и Бошко као срески начелник, нису отимали да помогну рођацима када
су из сиромашних и пренасељених Шаранаца тражили напуштена муслиманска имања
да се на њих населе. Љубо је причао како се на новом имању његовог оца Арсенија
негде тридесетих година 20 века појавио углађени грађански одевен непознат човек и
уз кафу и ракију почео да га саветује како да што боље искористи имање. ”Онамо сиј
пшеницу, тамо ти је најбоље за јечем, вамо за хељду, овђе само зачепрљаш и имаћеш
изворске воде, овај дио никако не смијеш отуђити јер је било манастирско, велике су
клетве ко то отуђује”. Зачуђени Арсеније га упита: ”Ко си ти човјече? - Ја сам онај кога
си ти поћерао у велики свијет из ове вукојебине и дошао сам да ти захвалим за то”,
узврати му незнанац.
Члан Подгоричке скупштине 1918, касније Предсједник суда у Косовској Митровици,
Богдан Шћепанов и Бошко били су старинског кова, ”од онијех људи који су све
чинили да ваља, али не да би то људи видјели”, како је говорио о Бошковом најмлађем
сину Павлу, професор француског Мустафа Хаџи Атлагић и син Бошковог пријатеља
угледног бега из Пљеваља .
Једна од анегдота о Бошку док је био срески начелник говори о његовом старинском
етосу, према коме се ваља бити захтевнији према својима но према осталима.
Тако је кажу, кад је био срески начелник у Шавнику, Бошку неки рођак довукао
комшију оптуживши га како га је истукао, па је још и сузу пустио, да би боље
искористио што му је рођак на власти да намири стари дуг с комшијом. На шта му
272
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања, str. 9, 96, из рукописа.
Бошко узврати: ”Кад си таква женетина ти ћеш сад у затвор”, док оног човека пусти на
слободу.
Иако више литераран него документаран, пун нетачности, запис анонимног Пљевљака
у недостатку другог, илуструје време четовања, као и први период живота Бошковог с
Јеленом у Пљевљима.

КОМИТА
Напознати аутор
(Бошку Петровом Бојовићу)
(треба Илијином)
Круна је припуштала марву на пасишта у Бошкове ливаде, правећи се невјешта на
опомене и не мрдајући широком задњицом у коју бијаше скресала четрдесетак година.
Бошку то дојади па осијеће сиров љесковак, те поштено издевета чобаницу Круну. Она
му зададе тврду ријеч да ће га проказати швапским властима, како он крије пушку и
ливор. За који дан Бошку пристиже глас да му се спрема патрола у претрес.
– Одох у шуму. За то сам и дошао из Америке. Нећу дозволити да ме Шваба
разоружа, мушкета и каштига због језика оне погануље – говорио је својим укућанима.
Сакупио је чету дробњака и ускока. Дићи на оружје Србе, увијек је била најлакша
ствар. Поготову у времену буђења националне свијести. Јер, све су нам буне опјевале
јетке струне. А да се уђе у струне, ваља и гинути.
”...На цијелом простору дурмиторског платоа, од Крнова и Колашина према Санџаку и
преко Дрине, Бошко је дозлогрдио швапским шуцкорима. Прочуо се и на Цетињу, па му
Господар, краљ Никола шаље благослов у својој посланици... “Комите, али и војско моја” ... и
потврђује звање војводе, које је Бошку народ надјенуо.
Јелена, кћерка попа Шаулића и сестра Новице, књижевника и настављача дјела Вука
Караџића, била је учитељица у Призрену. Политичка превирања ослободилачких ратова
затекла су је задојену идејом о националном уједињењу свеколиког српства. Повратком на
Жабљак упознала је Бошка и постала његов брачни сапутник, комита, узданица и рука десница.
Строгих моралних назора и праводољубивости, знала је да се послужи оружјем и међу самим
комитама у завођењу реда и дисциплине.
– Највећа немаштина је сиромаштво духа. Одатле почиње свако зло и биједа – пријетећим
гласом говорила је Јелена.
Не себе је и несвјесно преузела улогу “пријеког” судије, уживајући подршку свога Бошка,
али постепено плијенећи и симпатије самих комита, који су почињали да зазиру од ње више
неголи од војводе. У пљеваљском селу Локвице, под Љубишњом, мјештани су њима за
добродошлицу почели да кољу јагњад. На Јеленин захтјев, Бошко је забранио ту гозбу, уз
образложење, да тако нешто себи могу дозволити тек када дочекају ослобођење. Искуство из
Тимочке (sic! – Топличке) буне, чији је учесник била, Јелена је примјењивала на тактичке и
смионе подухвате комита. Мада до крајности привржена Бошку, раме уз раме у свакој прилици,
из ње је потајно зрачила тежња за самосталним обављањем важних подухвата. У било које доба
дана или ноћи, по зловремену и карамлуку, да би се гласнуло на јавку, знала је да скокне у
Бјелопавлиће, у Морачу, у Санџак, провлачећи се између засједа, често и испред самог носа
непријатеља. Бошка је то бринуло и нервирало, ма колико се дивио њеној “својеглавости”.
Швабе су распитивале: “Ver ist das Elena?”
По ослобођењу, груди те витке и крхке жене-комите красила је Карађорђева звијезда, а у
пљеваљском варошком гробљу, на њеном споменику, исписане су ријечи из ратног дневника,
којег је Јелена марљиво водила језгровитим метафорама: “Боље је часно погинути него нечасно
непријатеља служити.”
Јесење сунце је навило зениту. Дан је кристално чист, сем што Дурмитор обликују
праменови измаглице. Зминица је наизглед мирна, али природа шумори, њена тајанственост
никад не спава и као да је све на опрезу. У планини зец и вук једнако стрижу ушима. Ни лисица
увијек не замеће траг, показујући да је има. Мрешкаста површина језера прелама сјенке
стољетних четинара: суновраћених у дубоки сјај. Мрчава дише свјежином и загонетком. Бошко
се занио уз огањ, који весело пуцкета. Мисли му плове даљином гора и мора за млађим братом
Павлом, који се отиснуо путем Голготе273. По кући послују мајка Иконија и сестра Даринка, али
он смркнут, као да их не примећује. Из разгорјеле ватре вади угарке и ждије дуван: цигар на
цигар. Јелене крај њега нема, па Бошко слути, мрмљајући себи у браду: “вакат је био да се
врати”...
Силовит удар у кутња врата трже га из размишљања. На праг рупи швапски официр, за
којим се гуркала булумента солдата. Бошко се прену, али схвати да је све доцкан. Јаду се
досјети његова сетра Даринка, која се испријечи кршном странцу на уласку у кућу. Тренутак
изненађења био је обостран. Пред силуетом мрка погледа и пријетеће одлучности “Шваба”
застаде збуњен. Крајичком видокруга тек је назрео крупну мушку прилику, која се повлачи у
другу одају, из које искаче кроз отворен прозор. Коинциденција властите немоћи двојице
ратника у различитим условима, када су један другог ловили као звјерку. Војнички, муњевито,
на први поглед, официр је био свјестан свог удеса, али и положаја у који је довео персону пред
собом. Наредио је војницима да се повуку и остану пред кућом. Онда је на слабом српском
почео да замуцкује нешто, налик на извињење. Млатарајући рукама, упорно је покушавао да
објасни да је он Чех, узвикујући именицу “Дивоки”... Даринка, која се пред њим укипила као
нимфа, најзад поче да развлачи усне у једва примјетан смијешак. Поглед јој омекша, а пламен
се разли низ образе. Због осјећања којег је постала свјесна: “Па он је пуштио Бошка да
побјегне...” изусти тихо: Даринка... Дивоки зграби њену руку и надланицу шаке, уз благи
наклон, принесе својим уснама. Тих неколико тренутака, довољних за цијели живот, због
околности у којима су се стекли, обома је остао вјечити незаборав. На изласку из куће и даље
кретао се натрашке, непрестано изговарајући њено име, све док није с војском ухватио правац
којим је и дошао. Зминицу је заогртао ведар и прохладан сутон.
Када су на Церу, Колубари, Сувобору и Мачковом камену, попуцале гвоздене карике
Аустроугарске монархије, а пробојем фронта на Кајмакчалану српски опанак стао на гркљан
ћесарском ропцу, у ослобођеном Никшићу, војвода Бошко је народу и заробљеницима држао
говор: ... “Чеси, затечени у непријатељској војсци су наша браћа јер припадају великом стаблу
племена славјанског. Од сада се могу сматрати слободним и у слободи нама равним”...
Уз овације и опште расположење, кроз метеж се протурао и до њега доприје, али без
официрских ознака: Дивоки... Пошто пред Бошком стаде “на хаптак” и прописно салутира,
бојажљиво пита за Даринку. Војвода се присјети оног, по њега непријатног сусрета, па му
одобри одлазак у Зминицу да је види.
Ослобођењем Пљеваља свргнуто је двовлашће: турска цивилна управа и аустријска војна
команда. Потоњем пљеваљском паши Мехмеду Бајровићу, вјероватно не без разлога,
одговарало је пријатељство Бошка и Јелене. На свом чаиру у селу Готовуши, паша је
приређивао тефериџе. На једном од тих излета у његовом љетњиковцу, уз остале угледне
званице, били су и Бошко и Јелена.
– Част ми је упознати ту српску “Јованку Орлеанку” – ословио је Јелену Мехмед-паша274.
На том скупу расположења, Јелена се изненадила колико је паша био обавијештен о њој.
Чуо је и за њен ратни дневник, преко листа “Глас народа” који је излазио у Скопљу 1912.
године. Интересовао се да ли још пише и изразио жељу да њен дневник прочита. Јелена је
одговорила да оружје и перо и даље не напушта и обећала му увид у дневник. Касније, паша је
цитате из Јелениног дневника јавно упоређивао са причама Шехерезаде из “Хиљаду и једне

273
”…путем Голготе”, указује на Павлов прелазак Албаније са српском војском 1916, што потврђује да је
сахрањен на Зејтинлику, као и да је он наредник Павле Бојовић који је погинуо на Кајмакчалану.
274
Мехмед-пашин брат: “Омер-бег Бајровић је, сâм, свјесно и непоколебљиво јавно и гласно дао одговор
на питање о свом етничком и људском идентитету. Обзнанио је да је – Србин муслиманске вјере”, Д.
Аранитовић, “Омер-бег Бајровић или оданост коријенима”, Пљеваљске новине; О Омер-бегу Бајровићу је
занимљиву белешку оставио директор пљеваљске Гимназије, Никшићанин Петар Косовић (крајем
фебруара 1908): “Овде у Пљевљима живи неки Омербег Бајровић, ближи сродник паше Бајровића. (...)
Себе назива Србином мухам. вере (...) и показује се у свакој прилици пријатељ Србима”, М. Ф. Петровић,
Докуменат о Рашкој области 1900-1912, Београд 1997, стр. 190.
ноћи”. Тако се у њему зачела необична идеја275, коју је успио и да оствари. У некој другој
згодној прилици, Мехмед-паша се обратио Бошку:
– Војводо, у средишту Пљеваља, на бистрој Брезници, имам двије нове и простране куће.
Само их сокак дијели. Горња је сунчанија, погодна за све чешћи кашаљ твоје Јелене. Волио бих
да ти је поклоним...
Бошко је био изненађен овом пашином добром вољом, а Јелена још и сумњичава. Тражила је
повод за такву изјаву, пресабирала се у себи, али никакав траг неке своје несмотрености није
могла да нађе. Ипак је успјела да бираним ријечима одложи прихватање пашине милости,
водећи рачуна да га не повриједи у његовој сујети.
– Зазор је примити на дар толико богатство, без икакве надокнаде – говорила је Бошку,
насамо.
– А кад дођеш у Пљевља богата / љепшу ћу ти кућу поклонити – уз грохотан смијех присети
се Бошко незнаног гуслара, па ће Јелени:
– На сву прилику, то ће се нама и обистинити.
Ипак, у недоумици приупиташе и мајку Иконију, завијену у црно, сем бијеле кошуље са
ошвицама, због млађаног Павла, чије кости осташе у Плавој гробници Јонскога мора276, која им
разборито савјетова:
– Одбити поклон немојте, не би било уљудно, па још пашин. Понудите уздарје, слично
његовом поклону. Од своје шуме начините му љетњиковац у Зминици, да паша може из касабе
на јаку арију, на ајловину... Commenté [LC3]: ???
Мехмед-паша се вјешто оградио од овог предлога, али је остао при својој одлуци, Бошку
говорећи:
– Болан војводо, не чиним ја поклон само ради тебе. Џаба слава и твоја и моја, него хоћу да
дарујем твог лијепог и паметног инсана: Јелену. Она ти је највећа грађевина. Још је господе у
моје дворе долазило, мушких и женских глава, али ко твоја мудрица, валахи, не би ни једна.
Свака јој ријеч, дуката вриједи...
Сјутрадан је Бошко наредио свом сеизу Шаћиру: да отимари, поткује и у ужичку орму
утегне виловитог вранца. Не узјахавши, лично га је одвео паши у ахаре. Мехмед-паша се
поносио Бошковим вранцем, под чијим је чифтима варничила пљеваљска калдрма”...
Куцан на старинској машини тексту недостаје крај, страна или више, као и име аутора.

Живот и привређивање између два светска рата

Живећи у Пљевљима, осим у време службовања у Шавнику и у Бољанићима, Бошко са
породицом излази летњим месецима у Зминицу, на бабовину наслеђену од оца Илије.
Летњи распуст породица је проводила најпре у старој кући која је обновљена пошто су
је Аустијанци запалили у знак одмазде за Бошково комитовање. На имању у Зминици
Бошко је држао увек пар добрих волова, мањи број остале стоке за породичне потребе,
док је његова мајка Иконија поред баште на орници одржавала њиву хељде, такође за
домаће потребе. На домаку старе куће, на одстојању од око 80м, Бошко је 1934
саградио велику нову кућу на три нивоа, са десет великих светлих соба које су све
имале по два прозора и једном малом балкон-собом која је служила као остава.
Неколико година после Јелениног упокојења, Бошко је оженио Радојку Дамјановић из
Пљеваља, која је првобитно била доведена као млада помоћница Иконији у подизању
малога Илије. Радојка је Бошку родила синове Петра и Павла, кћери Милицу и Виду.
Нова кућа у Зминици служила је као летњиковац Бошковој породици, док је један део
био изнајмљен инжењерима нове пилане коју је негде у исто време основао сарајевски
индустријалац Хајдар Чеко. С пролећа је породици био потребан читави дан да се

275
Поред осталих произвољности, као што је погрешно име Бошковог оца у наслову, код непотписаног
аутора има и других фантазија, као што је ова збиља “необична идеја” Мехмед-пашина. Бошко је у
стварности купио кућу од Мехмед-паше плативши је златом од Јелениног мираза.
276
Потврда претходног наговештаја да је Павле Бошков брат прешао преко Албаније са српском војском
али и једина позната тврдња да је скончао на Крфу и острву Видо, откуд би у таквом случају постојала
надгробна плоча са његовим именом на Зејтинлику, као и податак да је погинуо на Кајмакчалану?
пешке пређе неких 55км растојања од Пљеваља, пртљаг и остале потребе су преносили
товарни коњи. Кратко планинско лето би брзо пролазило те би се с јесени породица
враћала свом градском животу и деца школи у Пљевљима. Док су боравили у Зминици,
деца су, као што је причао Перо Бошков, имала обавезе као и остала сеоска деца.
Устајали су зором да би боси по росној трави изгонили стоку на пашу, помагали код
купљења сена и других пољских послова. Бошко је држао до тога да се његов пород не
туђи од сродника и њиховог начина живота, који их је све одржао неких десетак
нараштаја на истој баштини потомака Милутина Бојова Бојовића у Зминици.
Према казивањима Бошковог кумчета Божа Кнежевића, Бошко је био ”велики
побожњак”, побожан и молитвен човек, као и његова мајка Иконија, која је повремено
пешке ишла у Чајниче на поклоњење Чајничкој Красници, једној од три
најпоштованије Богородичине иконе у Српској цркви. Бошко је имао обичај да се пред
спавање моли Богу, не у кући, него извана, без обзира на временске прилике. Да ли је
тако поступао и у Пљевљима, није познато, иако је његова кућа имала велико двориште
ограђено по турском обичају високим зидом. Када би ишао некуд у посету, имао је
обичај да се пре него стигне на одредиште, издвоји у страну те да се бар пола сата
помоли пре него уђе у нечији дом. Живео је аскетски у време великих постова,
нарочито док се крио као комита од Аустријанаца у катави на Шаригори, код
Гариштине, као и на истом месту од партизана 1943-44, о чему сведочи Божо
Кнежевић, као и Бошков син Перо који је једно време провео с оцем живећи том врстом
комитског и аскетског живота.
За време деветогодишњег боравка у Америци, Бошко је имао прилике да се увери о
могућностима експлоатације шума, нарочито у Монтани, са шумским богатством у
четинарима каквих је највише у Шаранцима и у Зминици. Да би се смањило исељавање
из пасивних планинских и сточарских Шаранаца, Бошко доводи из Сарајева дрвопре-
рађивачког привредника Хајдар Чека, са којим склапа уговор о концесији и експло-
атацији неких 900 хектара шуме Зминичког сеоског атара - братственичког комуна.
Начин располагања приватном и братственичком баштином према обичајном праву у
Старој Херцеговини, најбоље је проучио и описао Академик Светозар Томић277.
”Приватно земљиште и комунице.
О приватном земљишту. Земљиште дробњачко припада искључиво Дробњацима. Ту нити има
какве државне жемље за обрађивање нити има државне утрине. Сва је дробњачка земља или
комуница племенска и сеоска или приватна својина појединих племаника. Приватне земље има
мање но комуница и сва је она обрађена и зове се: зиратна земља. Зиратна земља - то су ливаде
и њиве - сва премерена и на њу се плаћа дација - данак. Ораница се мери ралом, а ливада косом.
Рало је квадрат од 60м. у страни = 3600м2, а коса правоугаоник од 120м. у основици и 60 у
висини = 7200м2. На рало се плаћа годишње 8, а на косу 4 гроша.
У приватну својину земљиште може доћи на два начина: или наслеђем - бабовина, очевина или
куповањем - куповица. Читаве се деценије година памти, коме је што очевина и ко је што
прикупио. Много се лакше отуђује куповица но очевина. Кад је већ човек науман да се сели из
свога села и да престаје бити сељак тога села, онда тек продаје очевину, иначе никада”278.
”С наслеђем бабовине сељак у Дробњаку добија сва племенска и сеоска права. У случају да
отац искључи сина из наслеђа, овај губи комунско право и може га повратити под условима као
и остали дошљак т.ј. куповином.
Једна задруга са домаћином на челу, па ма колико она имала чељади - задругара, у своме селу у
комунима може имати само један део, а тако и у племенској комуници. Деобом задруге на
домове сваки нови домаћин са делом очевине добија удео у комуну. Из овога се види да
приватну својину - бабовину прати право у комуницама.

277
С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, ЦИД, Подгорица 2000 (прво издање, Српски етнографски зборник,
СКА, Београд 1902).
278
С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, стр. 46.
Сељак у сељака може купити сву мерену земљу т.л. његову приватну својину са кућом и
огњиштем; али с том куповином не може да купи и његов удео у сеоским комунама. То му
забрањује комунско право: по коме сељак у свом селу може имати само један део у
комунима”279.
Давање под закуп комуна братства Бојовића Милутиновића у Зминици, уговором од 21
окт. 1928, на десет година, била је прва позната концесија шуме у Шаранцима и
Језерима. Приватна шума у Зминици имала је мање од трећине укупне површине од
905ха. Близина реке Таре, удаљене око 12км, као и новог пута Пљевља-Шавник,
саграђеног 1934, који је следио трасу старо-римског пута, имало је највећи значај за
настанак прве индустријске пилане на Његовуђском пољу преко кога пут прелазио, на
непуних два километра од Зминице. За портребе пилане на Његовуђи саграђен је
солидан пут до језера Бојовића у Зминици у дужини од преко 3 километра. Уговор са
закупцем Хајдар Чеком потписан је од стране опуномоћеника братства Бојовића
Милутиновића, Бошка, Вукосава и Милутина. Свако од 27 Зминичких домаћина-
шумовласника имало је једнак приход од експлоатације шуме, што је требало да
заустави или бар смањи исељавање становништва које је имало укупно 486 оваца и 59
говеда. Што значи 18 оваца и око пар говеда по домаћинству. Многа од ових
домаћинстава нису више живели у Зминици, али је сточарствао драстично опало у
односу на претходну генерацију.
Према Протоколу Дације за 1889 годину, Новица је имао 201 брава, 11 говеда, Илија
187 брава, 9 говеда, Неђељко 40 брава, 13 говеда280. Што значи да су само три најбоља
домаћина претходне генерације у Зминици имали приближно исто или више сточног
фонда него свих 27 домаћинстава Зминице, заједно са њиховим првим потомцима.
Елаборат који су 1936 сачинили шумарски инжењери и катастар у Сарајеву пружа врло
индикативне информације о екотипу, становништву и привређивању у Зминици између
два светска рата, као што указује на даљи могући развој шумарства, стварања од
прашумског до одабирног шумског фонда. Таква перспектива је могла обезбедити
дуготрајни приход Зминичким, као и другим Шаранским домаћинствима, што би било
утолико значајније за смањење исељавања са леве обале Таре, па и са Дурмиторске
висоравни, што је сточарство било у осетнијем опадању.

279
С. Томић, Дробњак, Пива, Бањани, стр. 47.
280
С. Кнежевић, М. Нововић, В. Бојовић, Шаранци, стр. 406.
 Карта земљишта по категоријама атара Зминице - Сарајево 1936 - размер 1:10.000

Легенда уз карту
1a – Изнад баре – површина – 36 хектара – приватна својина Бошка и Симеона Бојовића и
Милете Павловића
1б – Под Новом Клачином – површина 52 хектара – Пашњак и кресаник заједнички
2 – Над Савином долином – површина 92 хектара – заједничка
3а – Под Великом главом – површина – 127 хектара – заједничко
3б – Матијевића долина – површина – 5,50 хектара – Приватна својина Лазара Бојовића
4а – Округли омар – Прибојине – 78 хектара – Заједничка
4б – Боровина међу Банкушом и плочом – површина – 25 хектара – Заједничка
5а – Под Банкушом – површина – 38 хектара – Заједничка
5б – Банкуша површина – 56 хектара – Приватно више Бојовића
6 – Међукучајевица - површина – 44 хектара – Шикара – заштитна шума
7а – Мушов крш - површина – 67 хектара – Заједничка
7б – Ристове долине - површина – 18 хектара – Шикара – заштитна шума
7ц – Нонови чечари - површина – 9 хектара – Приватна својина Николе Бојовића
7е – над Језером - површина – 3 хектара – Приватна својина Бошка Бојовића
8а – Јеље - површина – 17 хектара – Заједничка
8б – Јазавчев крш - површина – 44 хектара – Шикара – Заштитна шума
9а – Зминица - површина – 174 хектара – Приватне ливаде и њиве појединих Бојовића
9б – Језеро - површина – 9 хектара
Надморска висина језера 1285м.

Зминица 1936
је радни наслов елабората сачињеног у Сарајеву 1936, који садржи:
”Општи опис
шуме и господарствене прилике, као и одређивање главних смјерница будућег господарења у
шуми Зминица, власништво братственика братства Бојовића-Милутиновића, на подручју
општине Шаранске, среза Шавничког, бановине зетске, по стању у години 1936”
”увод
Предметни привредни план састављен је по наређењу и на трошак гост. Инж. Хајдара Чекре из
Сарајева, а на основи ”Упутства за уређивање државних шума” изданаог по Министарству
шума и Рудника решењем број 33.820 од 29. децембра 1931. год. овлаштеном инжињеру и
шумарском савјетнику Инж. Александру Вундсаму из Сарајева.
Теренски радови, који су били потребни за састав овог елабората извршени су у мјесецу априлу
и мају год. 1936 уз помоћ: Инж. г. М. Мекића и апсолвента државне техничке средње школе за
индустрију дрвета Силвиа Влајо.
Канцеларијски радови извршени су у Сарајеву током мјесеца јуна и јула 1936. год.

А./ Топографски одношаји

1.) Положај и површина. Шумски предјел Зминица лежи у атару села Зминица на подручју
општине шаранске у сјевероисточном дијелу среза шавничког, на странама Сињајевине
планине, које се на западу претварају у висораван Језера и Његовуђско поље. Уређено подручје
лежи у надморској висини од 1250 до 1781 м, а између источних дужина од Гринича 19° 13‘ 38”
и 19° 16‘ 34” односно северних ширина 43° 04‘ 39” и 43° 07‘ 24”. Терен показује благи нагиб ка
сјеверо-западу, а у главном је увала између косе Кучајевице и Шаригоре, које се скоро
паралелно пружају од југоистока ка сјеверо-западу.
Шумски предјем Зминица заокружена је господарстве на цијелина са укупном површином од
905,09ха (исправљено 621,02ха), од којих отпада на:
обрасло шумско тло.......................... 611,64ха
пољопривредно тло .......................... 229.83 ” и
на неплодно тло ........................... 9.38 ”
те приватно власништво (шум. и пољопр. тло) 284,07ха
2./ Границе шумског посједа Зминица установљене су по састављачу овог елабората
комисијски у присуству опуномоћених заступника граничара. О комисијским рочиштима
састављени су записници, чији се овјеровљени преписи прилажу овоме елаборату. У овим
записницима, који су састављени по одредбама ”Закона о издавању тапија на подручју
касационог суда у Београду и Великог суда у Подгорици" из године 1931. границе су тачно
описане”.
следи опис међа (који изостављамо)

Б. Посједовне и правне прилике

Уређено непокретно имање својина је братственика братства Бојовића-Милутиновића.
Уговором од 31. X. 1928. год. продали су опуномоћени представници братства: Бошко, Вукосав
и Милутин Бојовић госп. инж. Х. Чекри сва здрава стабла по цијени од дин. 9. - од 30 - до 40см
прсног промјера, а преко 40см по дин 13. -. Уговор важи до године 1938. Препис овог уговора
приложи овоме елаборату.

Ц. Физичке прилике
(...)

Д. Стање шуме у доба уређивања.

(...)
2.) Стање састојина. Шумско подручје Зминица је типична планинска прашума, која, осим крај
путева и селу ближих дијелова није много девастирана...

Е. Економске и саобраћајне прилике

1.) Економске и културне прилике околиша. Народ овога краја живи у првом реду од
сточарства, а тек у другом реду од агрикултуре. Господарство је веома примитивно и народ је
сиромашан. Сточарство се састоји у узгоју оваца и по којег говећета на бази слободне паше у
свим околним шумама.
Број шумовласника (подимичара) је 27 (од којих су 17 настањени у близини шуме - руком),
који сви заједно имају 486 оваца, 59 говеда и 14 коња. Коза уопште немају. Село се простире у
отсеку 9 а и растреситог је типа. Куће и остале господарске зграде грађене су већином од
дрвета, ријетко од камена, а покривене су све шимлом (кровном дашћицом) и глатком кором
јеле и смрче. Љетна сеоба на катуне отпада ради погодног положаја села и близих пашњака. (...)
2.) Шумско индустријске прилике. Досада се у овом крају није дрво експлоатисало, па се према
томе не може ни говорити о неким шумско-индустријским приликама...
3.) Саобраћајне прилике. Предјел Зминица лежи око 0.6 до 2км источно од државног пута
Пљевља-Шавник, који има 9км дуг одвојак за Жабљак. Од Његобуђе је до Шавника цестом
50км, до Жабљака 21км, до Таре око 12км, а до Пљевља око 62км. Цеста је у исправном стању,
тек провизорни (висећи девени) чост у правцу Пљевље отежава мало саобраћај, док је зими
високим снијегом сваки промет онемогућен. (...)

Г. Управне прилике
1.) Особље. Као сеоска шума припада предјел Зминица по § 56 Закона о шумама под нарочити
јавни надзор, који у првом степену врши среско начелство у Шавнику, гдје је и сједиште
надлежног жумског референта. Надлежно општинско начелство, као и општински суд налазе се
на Кршу, гдје је и сједиште општине Шаранске.
Чувар шуме од стране шумовласника још није постављен, а пошто се ту ради о шуми од
округло 900ха површине, неопходно је потребно , да се од стране надзорних власти нареди
шумовласницима, да безодвлачно поставе квалификованог чувара шуме...

И. Поступак код премјера и процјене шуме

1.) Геодетске радње. За темељ геодетских радова служила је специјална карта Војно-
географског института у Београду издана 1929. г на основи премјера у год. 1925-1926, само у
толико, да су триангулационе тачке и важније коте тих карата узете као полазне фиксне тачке
даљње премјербе. Ова је карта фотографским путем повећана на размјеру 1 : 10.000 са свим
изохипсама, а те повећане карте служиле су као база за теренски рад...
Теренска карта конструисана је у размјери 1 : 10.000, а у њу су уцртане и провиђене дотичним
текућим бројевима све геодетске тачке тако да је оријентација на терену помоћу те карте врло
лака...

II. Одређивање главних смјерница будућег господарења

1.) Циљеви господарења. Шума братства Бојовића Зминица спада по одредби § 56 Закона о
шумама под нарочити јавни надзор, а према томе има се у истој у смислу члана 57 вршити
господарење по начелима строге трајности. Потрајност господарења изискује да се власници
шуме служе само редовитим приходом, значи годишњим прирастом, који нико за шуме
одбацује. Овако потрајно господарење могуће је, али, само у шумама: а) гдје структуре,
старост, и стање састојине омогућује стварање годишњег прираста, гдје је дакле произведени
капитал још продуктиван и б) гдје су шуме релативно у близини постојећих комуникација, гдје
дакле не треба великих инвестиција за градњу транспортних направа.
Будући ова шума лежи до 4км од државног друма удаљена, а овим до реке Таре око 12км то
организација транспорта и експлоатације не изискује велике инвестиције...
Према горњем слиједи, да је циљ господарења у најближој будућности квалитативно и
продуктивно јачање инвентара превађањем данашњег прашумског типа у уређенију
господарску шуму пребирног карактера…”

Купопродајни уговор – који се односи на концесију – ”сколопљен између Братства Бојовића

(Милутиновића) из села Зминице, општине Шараначке, среза Шавничког по својим
опуномоћеницима гг. Бошку Бојовићу, Вукосаву Бојовићу и Милутину Бојовићу и на темељу
пуномоћија општинско суда Шараначког број 165 од 19. Фебруара 1928. Године број 1662., као
продаваоца с једне стране те Инж. Хајдара Чекре из Сарајева, као купца с друге стране како
слиједи:
1) Братство Бојовића (Милутиновића) по својим опуномоћеницима продају своју братствену
шуму Змијница у општини Крш срез Шавник у Црној Гори и то сва крстата стабла способна за
техничку прераду т.ј. стабла која не показују на себи знакове трулежи и права су по цијени од
13. - (тринаест) динара по стаблу од 40 цм. Прсне дебљине па на прво та стабла од 30 – 40 цм.
Прсне дебљине по цијени од 9. - (девет) динара, а сразмјерно овома и тања стабла ако би се
оштетила.
2) Купац г. Инж. Хајдар Чекро у име своје и свога друштва купује ову крстату шуму од
продаваоца способну за техничку прераду и која ће се дозначити из шумско господарствених
обзира по означној цијени те на рачун ове куповине исплаћује представницима, односно
продаваоцима на име капаре своту од Динара 60.000.- (шездесетхиљада) динара, која ће се
капара амортизовати из обрачуна за преузета стабла која ће израдити у задњој години трајања
овога уговора.
3) Продавци потврђују примитак капаре од купца у износу од 60.000. - динара и у име свога
братства привољују, да се ова капара одбије од задњег обрачуна који ће се свиђати са купцем
продате шуме.
4) Трајање овога уговора утврђује се међусобним споразумом на 10 година т.ј. до конца 1938.
Године.
5) Исплата куповине има услиједити кроз првих пет година од почетка овога уговора и овај се
почетак сматра оним даном кад надлежне власти одобре овај уговор и издаду дозволу за сјечу
ове шуме...
(...)
8) Грађа која је купцу потребна за направе дужан је такође исплатитипо 50% од цијене која се
плаћа по уговору, а купац је дужан при експлоатацији ове шуме, при једнаким условима
првенствено упослити раднике из братства Бојовића у колико буду способни за дотичне радове,
а о чему сам одлучује...
(...)
У Плевљу 31. Октобра 1926. Године.
Купац: Продаваоци:
Инж. Хајдар Чекро с.р. Бошко И. Бојовић с.р.
Вукосав. Н. Бојовић с.р.
Милутин С. Бојовић с.р.”
Препис уговора је оверен под:
Број 151/36.
Сарајево, 1. Септембра 1936.
Округли печат (Ing. Александар Вундсам – Сарајево – Овлаштени инж. Шумарства – грб краљевине
СХС) и потпис (све ћирилицом)

Следује 42 страна графикона и табела студије за експлоатацију шуме Зминице као део
целокупног елабората од око 70 страна.

Према листу:
”OSNOVA OBNOVE I NEGE SASTOJINA
sastavljena prema stanju u godini 1835”...
уговор је продужен 1935 са важењем до 1945

Епилог - од баштиника до пролетера

Конфискација приватних и братственичких шума - комуна, комунистички режим је
организовао пауперизацију и коначно расељавање шаранског и језерског
становништва. Током 19 и у првој половини 20 века само Шаранци могли су
мобилисати батаљон од око 500, заједно са Језерцима од најмање 800 војника. Општина
Жабљак данас има укупно једва 5.000 становника од којиј је добар део насељен у некој
врсти хибридног становања на Жабљаку, држање минималног сточног фонда
омогућава овом становништву преживљавање. Туризам је сезонска и дефицитарна
делатност од које се становништво ове општине може помагати највише два месеца
годишње. Далеко већи приход на територији ове општине стиче се од експлоатације
шума, с тим што тај приход најмањим делом остаје у општини Жабљак, највећи део
одлази незнано куд у склопу стихијске и кримогене експлоатације и приватизације.
Мале приватне експлоатације преосталог шумског богатства крчме нарочито шаранске
некада приватне и братственичке шуме путем опскурних концесија у корист још
опскурнијих приватних интереса. Док је државни монопол у време комунизма
представљао драстичну економску и привредну регресију у поређењу са концесијама
датим под закуп индустријалцу из Сарајеве пре Другос светског рата, дивља
експлоатација у склопу државне приватизације у склопу савремене демократуре има
још погубније последице.
Стихијско преживљавање туризма једва ако може имати веће перспективе. Ратни
савезнички аеродром на Његовуђи, који је служио још почетком шездесетих година као
туристички и локални аеродром, отада је укинут. Нови велики тунел и пут преко
Шавника учинили су да Жабљак постане успутна станица транзитног туризма.
Туристичке инфраструктуре за зимски туризам су највећим делом доживеле крајњу
регресију, оно мало већих хотела је затворено и приватизовано, док се на инвестиције
унедоглед и узаман чека. Газдовање Националног парка Дурмитор је посебна тема и
заслужује специјалистичку и стручну студију којом би му могао бити одузет постојећи
статус у категоризацији УНЕСКО агенције УН.
Шарански део општине Жабљак увек је на неки начин био дискриминисан у односу на
Језера и Жабљак. Проглашен за ловиште Националног парка и са све више стихијском
експлоатацијом шаранских шума, овај сиромашни рођак једне од мањих и
сиромашнијих црногорских општина, спао је на једва коју десетину још увек стално
несељених домаћинстава.
Као бисер шаранског природног и популационог екосистема, Зминица је на удару
непланске и стихијске, дивље и противзаконите урбанизације. Са градском расветом на
самој обали Зминичког језера, бетонским подзидама и септичким јамама на само
неколико метара од његове обале, као и хотелским комплексом који из основа мења
карактер и изглед ове јединствене природне и популационе целине, бахата отимачина,
акултурација и коначна девастација културног и природног наслеђа добијају свој
коначни епилог.
Све оно чега као да су били свесни Шаранци у време када су се борили противу онога
што је довело до регресивних социо-економских процеса који тако доводе до
узурпације и коначног отуђења њиховог вековног културног и материјалног наслеђа.
101
БОШКО ИЛИЈИН БОЈОВИЋ
1888-1944

ОД МОНТАНЕ ДО ИСТОЧНЕ БОСНЕ

ДРУГИ ДЕО
ТЕРОР И ТОТАЛНИ РАТ У ЦРНОЈ ГОРИ

101
1941-1944

102
ТОТАЛНИ РАТ У ЦРНОЈ ГОРИ - ИЗМЕЂУ ЦРНОГ И ЦРВЕНОГ ТЕРОРА
”Шта је нагнало људе да се кољу и туку преко ограде
преко које су у дјетињству прелазили у истом смјеру
и за сличним потребама - остаће поука и позив за све нас;
поука да се то више никад не понови,
позив да се исприча бар дио истине о томе”.
Иво Андрић
Војнички неспремна, политички ослабљена и подривена унутрашњим раздорима,
Југославија се 1941 напромишљено излаже војној машинерији наци-фашистичких сила,
које су већ биле притиснуле највећи део Европе својом злочиначком доминацијом.
Распарчана државна територија подељена између победника после муњевитог пораза и
капитулације 17 априла 1941281, оставља српски народ у највећој мери подељен
наметнутим границама и обезглављен, на милост и немилост врло убрзо
супротстављеним тоталитарним идеологијама. Танушни слој урбане популације и
грађанска демократија, са још оскуднијим слојем недораслих елита, били су преслаби
да се одупру стихији до тада најдубљег понора европске и светске историје. Официри
поражене војске и поробљени народ несебично и одважно пружају очајнички отпор до
тада највећој црно-црвеној војној сили, као и супростављеној јој црвеној
интернационали. Храброст и пожртвовање биолошки осакаћеног српског народа у
Великом рату нису могли бити довољни насупрот тоталитарним мастодонтима који се
прегањају преко његових плећа. Уза сво пожртвовање српског војника, највећа премоћ
њихових непријатеља била је мала вредност сопствених, као што је била готово
никаква цена непријатељских људских живота. За комунисте је разлика између
вредности непријатељских и вредности сопствених, посебно живота народних маса,
била готово занемарљива. Ако се томе придода издаја савезника и крајња асиметрија
сукоба на ратном попришту, више је него извесна била самоубилачка борба у таквим
условима282. Једина њена алтернатива била би остати пасивна жртва терора, што није
спојиво са вековним искуством и менталним склопом српског народа, очајничка борба
за опстанак била је неминовна - посебно у условима који су настали у окупираној Црној
Гори.

281
”Укупно је узело учешћа у нападу на Југославију 30 дивизија, од којих 5 тенковских, и јаке ваздухо-
пловне и поморске снаге”, С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Хронометар, Београд 1972, стр. 66.
”Osovina je bila superiornija i po broju ljudstva, jer se na njenoj strani nalazilo 870.000 vojnika nasuprot oko 600.000
vojnika Kraljevine Jugoslavije, pri tom neuporedivo slabije naoružanih i opremljenih. U napadu na Jugoslaviju uzele su
učešće 52 nemačke, italijanske i mađarske divizije, potpomognute iz vazduha sa 2.236 borbenih aviona. Odnos snaga u
Vazduhu bio je 5 : 1 u korist avijacije Osovine. Rat je za Treći rajh bio, zbog nepredviđenog prevrata, iznenadan i
neočekivan, ali ta prednost za Jugoslovensku vojsku nije imala mnogo značaja zbog kašnjenja Štaba Vrhovne komande i
jugoslovenske vlade da preduzmu blagovremeno odbrambene i mobilizacione mere, infatilno uvereni da je rat moguće izbeći
ili bar odložiti… U kratkotrajnom ratu zarobljeno je oko 375.000 jugoslovenskih vojnika i oficira, koji su najvećim delom
odvedeni u zarobljeništvo, uglavnom Srba, Crnogoraca i Slovenaca …Kerkez navodi Hitlerovu izjavu iz aprila 1941. (a takve
podatke daje i Glavni Hitlerov stan, 28. maja 1941) daje ukupan broj zarobljenika iznosio 337. 864 vojnika i podoficira i 6.298 oficira,
isključujući folksdojčere, Mađare i druge koji su odmah pušteni. Sve zarobljenike Hitler označava kao Srbe - „Obnova", br. 12. 1941; S.
Kerkez, Društvo Srbije u ratu i revoluciji 1941-1945, rukopis doktorske disertacije, Beograd, 1989, 602. - Nemci su u aprilskom ratu imali
558. izbačenih iz stroja, od toga 151 mrtvih. - V. Terzić, Aprilski rat, n.d., 2, str. 498.” стр. 109 ф-н 28.
Jugoslovenska vojska ukupne jačine 31 diviziju i 416 aviona (od čega svega 265 savremenih) nalazila se u
vreme otpočinjanja ratnih dejstava u fazi „opšteg aktiviranja". Do dana napada na Jugoslaviju, 6. aprila, samo se
11 nekompletnih divizija nalazilo na mobilizacijskim prostorijama, dok većina divizija nije ni završila
mobilizaciju. Jugoslovenska vojska nije postigla zamišljene uspehe ni na albanskom frontu. Zetska divizija je od
8. do 13. aprila protiv Italijana uspela da prodre u dubinu prema Skadru tek 15-20 km, jer je zadržana od
italijanskih oklopnih jedinica. Desna kolona Kosovske divizije, koja je iz Đakovice prodirala takode prema
gradu na Bojani, imala je u povlačenju znatne gubitke od albanskih snaga koje su je napadale iz zaseda. Između
Zetske i Kosovske divizije dejstvovao je Komski odred.
282
”Хрватска издаја Југославије и сарадња са нацистичким силама оног доба и у овим различитим
интерпретацијама (текстовима) остаје изгледа као идеал и за будуће хрватске генерације”, Жан Изар,
Југославија 1939-1944, Чачак 2022 (оригинални наслов: Jean Hussard, Vu en Yougoslavie 1939-1944,
Genève 1945), стр. 163.

103
 АЛАЈ БАРЈАК СЕКУЛЕ ДРЉЕВИЋА
Глас Црногорца, 13 јула 1941, извештај са заседања ”Црногорског сабора”: ”Пред
позоришном зградом налазиле су се двије компаније црних кошуља 18 дивизије
Месина са музиком. У часу када је Њ.В. Високи комесар за Црну Гору Мицолини
силазио са својом пратњом из зграде бивше бановине, компаније у ставу мирно одавали
су почаст, а у исто вријеме музика је интонирала ”Ђовиненцу”. Мацолини је затим
извршио смотру постројених црних кошуља и ушао у зграду Зетског дома”.
”Засједање Сабора отворио је стари и вјерни сарадник краља Николе, Михаило
Ивановић, а затим је говорио званични саборски говорник, исто тако сарадник краља
Николе и два пута министар Краљевине Црне Горе, г. Секула Дрљевић”.
”Сабор је прогласио Независну Државу Црну Гору за уставну монархију. Црногорски
сабор је, даље, изјавио да су сви Црногорци захвални италијанским оружаним снагама,
чијом се заслугом остварило олобођење њихове домовине… сабор је упутио телеграме
и италијанској краљици Јелени, грофу Ћану, Мусолинију и Хитлеру”.
”У раду Сабора је учествовало 60 ”посланика” којима су Италијани дали по 3.000 лира”283.
Дан проглашења ”Независне и слободне Црне Горе”, на Петровдан 12 јула 1941, у
Зетском дому на Цетињу, био је прилика за Секулу Дрљевића да установи нову заставу
ове окупаторске творевине, какве су настале широм наци-фашизмом поробљене
Европе. За државну заставу проглашен је стари црногорски ”Алај барјак”, ратна застава
црногорске војске до 1916, са бијелим двоглавим орлом на црвеном пољу284.

Државна застава краљевине и пре тога кнежевине Црне Горе била је тробојка по узору
на државну заставу царске Русије, по неким наводима, још прије но што је тробојка
постала застава кнежевине Србије.
Алај барјак као ратна застава Црне Горе довољно се разликовао од тробојке Србије и
Југославије, што није био случај са државном заставом Црне Горе285, и то објашњава
ову недоследност, јер је окупаторска творевина Секуле Дрљевића претендовала на
обнову државности краља Николе и династије Петровић-Његош.
”Јуче са уласком побједоносних италијанских трупа у црногорску пријестоницу (...) Комитет је
приступио развијању италијанске тробојке и црногорског барјака на Краљевом Двору и на
јавним зградама (...) достигнуће обнове Црногорске државе”286.
Михајло Петровић-Његош, унук краља Николе, није прихватио понуду окупатора за
обнову династије Петровића на црногорском престолу, јер је као патриота и доследни

283
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 97-98.
284
”Нова застава Црне Горе” : Високи комесар за Црну Гору, гроф Мацолини, први је обзнанио одлуку
окупатора о новој застави официрима који су дошли да му траже исплату пензија: ”саопштио је храбрим
официрима да ће застава Црне Горе бити војничка застава Краља Николе”, Глас Црногорца, 2 јул 1941.
285
Тробојком која била истакнута на бившем двору краља Николе на Цетињу 17 априла 1941, заједно са
заставом Италије, када су њене трупе ушле у бившу престоницу Црне Горе, F. Godi, Fašistički poredak u
okupiranoj Crnoj Gori (1941-1943), Gorizzia 2016, u Matica, 66, ljeto 2016, str. 127. Документарни филм, 1
мај 1941, na http://www.archivioluce.com/archivio/. https://patrimonio.archivioluce.com/luce-web/testata/giornale-luce-c-1940-
1945?startPage=600&query=%3A&jsonVal=%7B%22jsonVal%22%3A%7B%22query%22%3A%5B%22%3A%22%5D%2C%22fieldDate
%22%3A%22dataNormal%22%2C%22_perPage%22%3A20%7D%7D&orderBy=&orderType=asc&activeFilter=&perPage=20
286
”Молили смо Вођу Италије и Фашизма да чује повик наших срца за васпостављање Црне Горе”, Глас
Црногорца, 19 априла 1941, насловна страна. Не челу ”Административног Комитета” окупатора, били су
тада Јово Поповић и Михаило Ивановић, бивши министри.

104
наследник славне владалачке лозе био противник окупатора287, лојалан Југославији и
легитимној династији Карађорђевића288.
Квинслиншка Црна Гора је остала према томе на сепаратисти Секули Дрљевићу289 и
федералисти Крсту Поповићу290. Жандармерија тог окупаторског провизоријума
називана је ”крилашима”, јер су уместо кокарде на капама носили двоглавог орла са
нове ”државне” заставе291.
Исте оне заставе која постаје државном 12 јула 1941 и коју Секуле Дрљевић намеће
Павлу Ђуришићу и црногорским четницима, у Јасеновцу с пролећа 1945 године292.
Непосредно пре бестијалног убијања и иживљавања усташа над Ђуришићем и његовим
официрима, срамног чина, за који одговорност сноси мржњом заслепљени Секуле
Дрљевић293.
Најпогубнија је мржња малих разлика, јер она подразумева вештачки раздор који се
злочином према немоћним жртвама и ближњима најлакше продубљује и најдуже траје.
Слијепу мржњу коју савременик са Цетиња доживљава као ратно безумље
окупаторских ”крилаша”: ”Нема борбе, нема рата, док не скочи брат на брата”.
Борба симболима и рат идеологија жигосали су заувек најкрвавији 20 век, његове
масовне злочине, заштићене и прећутане геноциде.
Крај идеологија и буђење духовних система вредности обележје су 21 века, за који је
Андре Малро рекао да ће ”бити религиозан или га неће бити”.
Идеологије постоје да би делиле људе, разарале и нивелисале друштвене заједнице,
вера да би их зближиле, духовно и етички чојством уздигле. Оно што се збива
васкрсењем вјечне Црне Горе.

287
”Ја осуђујем режиме који су на власти у Италији и Немачкој”, рекао је кнез Михаило Петровић
италијанском Маркизу Сера: ”оно што од мене тражи Ваша влада… то је просто напросто да издам свој
народ и одрекнем се идеала југословенског јединства! То ја нећу никад учинити, у то можете бити
сигурни! Заврших свој одговор Ћановом поклисару”, сведочио је унук краља Николе о свом витешком
патриотском гесту на који му Ћанов дипломата приватно честита речима: ”Височанство, Ви сте прави
син Вашег народа”, Михајло Петровић – Његош, ”Како сам одбио да примим престо (одломци из
мемоара)”, Гласник Српског историјско-културног друштва ”Његош” II, дец. 1958, Chicago, стр. 33-37.
288
Гроф Ћано, Дневник, ”Отпремио сам Мацолинија Дучеу да бисмо решили црногорско питање; оно се
знатно замрсило, у првом реду због сентименталног занимања краљевске куће. Изгледа да на Цетињу
није добро примљен предлог да крунишу кнеза Михаила; не познају га, жена му је Францускиња, а досад
је живео од београдске помоћи…”. F. Godi, Fašistički poredak…, стр. 128 ф-н 24; Ministarstvo vanjskih
poslova, Italijanska diplomatska dokumenta, Deveta serija: 1939-1943, vol. VII, Rim, Istituto poligrafico e
Zecca dello Stato, 1988 [DDI, IX, Vol. VII], str. 158. Ministru vanjskih poslova Ćanu od Generalnog konzula u
Frankfurtu, Frankfurt, 23. maj 1941, str. 158.
289
”Цивилни Комесар је наименовао Савјет техничко-административни”, од шест чланова, први су Јово
Поповић и Секула Дрљевић, Глас Црногорца, 19 априла 1941.
290
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори. Четнички и федералистички покрет 1941-1945, Цетиње
1977, 204.
291
Насловљен ”Крилашки кор” оглас (Глас Црногорца, 21 јула 1941) призива: ”...Младићи црногорски,
надахнути правим патриотизмом, докажите – служећи под знацима славног Орла Петровића – вашу
љубав за онај поредак и правду која ће гарантовати стабилност и напредак ваше васкрсле Домовине”.
292
”Dr. Drljević i Đurišić su 22. ožujka 1945. potpisali sporazum, po kojem su crnogorske četničke postrojbe
preimenovane u Crnogorsku narodnu vojsku pod zapovjdništvom dr. Drljevića, dok je Đurišić imenovan
šefom stožera. Također je Đurišić kooptiran u Crnogorsko državno vijeće. Prva je zapovijed dr. Drljevića
crnogorskim četnicima bila - borba za samostalnu crnogorsku državu” (…) ”Četnici su obrijali brade, a namjesto
jugoslavenskih kokardi dobili su grbove Kraljevine Crne Gore. Također, namjesto četničkih, glavna je zastava
postao crnogorski alaj-barjak”, wikiwand.com.
293
”Njihovo je koncentriranje obavljeno u vojarni u Staroj Gradiški, gdje su bili okruženi ustaškim stražama,
topništvom i tenkovima. Đurišića su ustaše, nakon što se 17. travnja 1945. s najbližim suradnicima predao, ubile
najvjerojatnije u logoru Jasenovac”, wikiwand.com.

105
106
Југославија у рату
РТС је крајем 80-тих и почетком 90-тих година емитовао серијал: ”Југославија у рату
1941-1945” у 23 епизоде, у коме су коментарисали неки од тада најугледнијих
историчара, као Бранко Петрановић, Саво Скоко, и учесника, од Милована Ђиласа294,
члана политбироа КПЈ и Светозара Вукмановића Темпа, па до партизанских
првобораца, као и преживелих учесника четника. Серијал је солидно документован и
вођен на начин који је представљао значајан помак у односу на дотадашњи
догматизован и једностран приступ овој тематици. Неизвесно је да ли је још који
документовани серијал достигао тај степен аутентичности и донекле критичног
приступа, што је питање за себе кад је реч о перцепцији и односу према том делу
историјског и идеолошког наслеђа.
Коментари Бранка Петрановића поводом ”левих скретања” како се жаргонски називају
масовни злочини партизана, конфузно и контрадикторно потежу застареле комитетске
изговоре, од техничких сметњи и неспоразума у комуникацији са Коминтерновском
централом, па до позивања на немачке операције против партизана крајем 1941 у
Ужицу и замену теза у хронологији узрока и последица. Мноштво изговора указују на
то да нема изговора:
”Јануара када бесни леви терор у неким крајевима Југославије, када се иде на класни рат, када
се ликвидирају потенцијални противници, кад се тријебе англофили, када се иде на вансудске
егзекуције… када се иде на једна таква класна истрчавања… (…) Ова лева скретања, названа
тако у документима КП… многи су склони да говоре о томе данас као о једном виду злочина,
направљеним под њеним утицајем у зиму 1941-2 и у пролеће 1942… да она није везана само за
Црну Гору, источну Херцеговину, иако је тамо имала најрадикалније облике…, јер ми на такве
појаве левог терора и екстремне политике…, почели да се бирократизирају и нарећују
превентивне егзекуције… није никаква деформација регионалних органа, у питању је
директива, измењена политика централног партијског руководства с Титом на челу, измена
политике, везано за састанке оперативног бироа, у Дренови код Пријепоља, затим на
саветовању у Иванчићима и у другим седницама… касније у Фочи. Рече је о једној процени,
сасвим погрешној, да наступа тренутак распадања велике антифашистичке коалиције…, да је
Тито који је имао директну везу са Москвом ту везу изгубио и да су то његове властите
процене и да су се те процене показале катастрофално лоше, показало се као потпун
промашај… (…) откуда ова заблуда о томе да сада наступа време разлаза међу савезницима,
који су сада постали и уговорни савезници?, највероватније због страховитог пораза који су
партизанске снаге доживеле у Србији, у зиму 1941 године, због офанзивног наступања четника
у зиму 1942 године...”295.
Довођење у везу такозваних левих скретања са тобожњим неминовним разлазом између
савезника, као заблудом насталом због прекида радио веза, је сасвим неуверљива и пре

294
”Ти си наш представник и мораш бити свестан огромне одговорности коју сносиш пред Партијом и пред
Врховним штабом”, пише Броз Ђиду маја 1942 у јеку борби код Колашина одлучујућих за опстанак
партизана у Црној Гори после терора и масовних гробница, почев од Колашина с почетка јануара 1942,
Бр. 28 ”Директива врховног команданта НОП и ДВ Југославије стуга Тита од 3 маја 1942 год. Делегату Врховног
штаба за припрему напада на Колашин”, Зборник II/4, Београд 1955, стр. 27.
295
Необразложено је и конфузно довођење у везу ”страховитог пораза” код Ужица 1941 са ”заблудом” о
тобожњем разлазу унутар антифашистичког савеза, као што је контрадикторно да последица претходи
узроку, кад сам ауторитет почиње са ”Јануара када бесни леви терор”… да би касније тај исти терор
повезао са ”офанзивним наступом четника у зиму 1942”, Б. Петрановић, Југославија у рату 1941-1945
(10/23), 1942. Превентивне ликвидације. У претходно наведеној Директиви од 3 маја, Броз наглашава
концентрацију снага код Ужичке Пожеге новембра 1941 као пример који треба следити за победу над
четницима, ”Нека вам при томе за пример служи наш ударац на Ужичку Пожегу где смо сконцентрисали најбоље
јединице наше партизанске војске без обзира на то што смо неке јединице довлачили из прилично велике даљине”,
што недвосмислено потврђује предумишљај и иницијативу партизана у почетном сукобу са четницима,
насупрот општенаметнутој тврдњи o сукобу наметнутом од стране четника, Зборник докумената и
података о народноослободилачком рату југословенских народа II/4, Београд 1950, str. 26.

107
свега нетачна интерпретација, која звучи као покушај амнестирања ратних злочина
партизана, накнадно потезано тумачење у време слома комунизма. ”Офанзивно
наступање четника” у Црној Гори почиње као последица ”левих скретања”, која нису
никаква скретања него извршење Брозових директива о којима говори Саво Скоко и
други, као и архивска грађа296, замена теза је овде више него провидна, тим пре што је
редослед догађаја неспоран. Противљење Москве само потврђује ове констатације.
”Зар осим комуниста и њихових симпатизера нема других патриотских снага са којима би се
могла организовати борба ослобођења?…”297.
Ово питање из московске централе, истовремено приговор и критика левих скретања,
уместо заједничке борбе са четницима против окупатора, није озбиљно схватано од
стране партизанског руководства, као што се види и из касније наведене Ђиласове
изјаве. Нестрпљиви у борби за власт и привилегије, Брозови револуционари имали су
преча посла од борбе против окупатора:
”Овде су бачени у ову јаму, мој ђед, два стрица и стрина, не знам тачно да ли 17-ог или 18
фебруара 42 године. Прије тога, два дана, погинули су мој отац и мајка. Они су овдје доведени
из села Лаћа, код Даниловграда. Ту су они били опсадирани од стране партизана и око куће
било је донијето сијено да ин се кућа запали, а кад они нијесу хтјели да се предају, онда су
рођаци написали лажно писмо са потписом преко 30 људи који су их извели из куће на превару,
довели овдје и бацили у ову јаму”… ”Из Америке је 1918 дошао Никола Јововић, да се бори за
ову земљу, за уједињење Србије и Црне Горе…, као службеник претходне Југославије, када је
дошло до окупације, одбио је да ступи у службу окупатора… у ноћи упала је партизанска
тројка и убили су између петоро мале деце, убили су Николу Јововића и жену му Видосаву…,
напали су и на кућу његовог брата и оца, и другога брата Тока и одвели их овде, до ове јаме, а
онда су их, њих тројицу, старога ђеда и двојицу браће бацили унутра у јаму, а Даница, тако
каже прича, скочила је за њима”… ”За дуго није се знало, до отступнице партизана за Босну, ни
гдје су, ни куд су се дјели, послије тога, трагајући, неко ни је из села рекао да су они ту, онда у
то доба су дошли четници, помоћу њих дошло се на ову јаму овдје, пронађено је према роби,
знало се да су ту, извађена је само глава моје покојне стрине, која је враћена натраг, а након
дужег времена организовано је поновно вађење а један део костију је извађен… ево, први пут,
данас, можемо слободно да дођемо и да кажемо ђе су пострадали наши родитељи, два стрица,
ђед и стрина, после толико година, од фебруара 1942…”298.
Драгутин Диклић говори о почетку превентивних убијања у Црној Гори у јесен 1941:
”Негде с јесени 1941 године, добили смо вести да су вршене ликвидације у појединим селима,
тако лекара Иличковића... да су вршене ликвидације у појединим селима, у Вирпазару,
Црмници, па онда неких људи око Цетиња самог, у Даниловграду, и тако даље, и то на један
доста примитиван, доста енергичан, у исто време окрутан начин, сматрано је да је то
ликвидација кулака, класних непријатеља, које треба за сваки случај склонити, кад дође
моменат ослобођења и револуције. Било је то једна пошаст, што кажу Црногорци, једно зло,
које је узвредило народ.” (…)
”Народ се нашао између више ватри, углавном између две ватре, националистичке и
партизанске... Бајо Станишић ме је звао да будем војни судија у војном штабу у Даниловграду,

296
Убиство судије Новице Ковачевића ”са још седмином бандита”, 21 јануара 1941 код Грахова, било је:
”доста крупно политичко питање”, обзиром да ”Врховни штаб поново одржава контакт и сарадњу са четницима
Драже Михаиловића. Ево због тога смо вас консултовали, а не због плашења од лијевијех грешака у погледу
ликвидације Новице и његове банде”, Бр. 36, ”Извјештај штаба Никшићког НОП одреда од 21 јануара 1942…,
Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку”, потписан: ”за Штаб Никшићког НОПО, Милинко Ђуровић”
(политком), Зборник… III/2, Београд 1950, стр. 71. Показује да су такозване ”лијеве грешке” или
скретања, још на самом почетку 1942 коришћене као технички термин за превентивне ликвидације, што
значи да нису квалификација накнадног увиђања грешака, како је то представљено у режимској
историографији и публицистици, него тактичка варка стратешког опредељења и предумишљај КПЈ, са
циљем насилног преузимања власти путем масовног терора, под окриљем непријатељске окупације, уз
изговор ”народноослободилачке борбе”.
297
Божидар Николић, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.
298
Васиљка Шарановић, Небојша Јеврић, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.

108
ја сам то одбио... Блажо Ломпар ме је звао да дођем… и да будем његов заменик... Револт и
нерасположење које је почело да букти у народу тих дана у Црне Горе, против партизана.. и
нисам могао да узмем неку одговорност, да сарађујем... Том приликом написао сам своју поему
Разговори с Његошем, замислио сам да сам питао Његоша: где да идем, на коју страну ? и као
да сам чуо да ми Његош одговара: нека прође ово све, па се определи после, али ни ја нећу да
силазим са Ловћена сада, не могу ни ја да се одлучим за кога ћу299”.
Светозар Арсенијевић, првоборац НОР, говори о помирљивом односу четника према
присталицама партизана, потом и о све већој радикализацији узајамног сукоба.
Екстремно насиље и понижавање противника као узрок губљења подршке у народу:
”Убијене су људе проглашавали за непријатеље, издајнике, чиме је наношена љага њиховим
братствима, па је и то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиција у народу.
То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће, коју су почели, а тиме скривили
комунисти, а ја сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог
почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке
супротне од оних које смо ми имали”.
Изјава првоборца Арсенијевића недвосмислено сведочи о томе да су комунисти
покренули ”почетак братоубилачког рата”, који су ”почели а тиме скривили комунисти”.
”Четници су настојали да штите своје рођаке, своје комшије, када су наше породице у
критичним тренутцима имале увек подршку и заштиту четничких породица, да смо код њих
склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну... Ипак сукоб се није могао избећи
и ми смо се све више примицали сукобу до којега је дошло највећим делом марта-априла 1942
године. У то вријеме број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника, али
гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге
стране, па је вјероватно и то био разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког
истребљења једни других”.
(...) Ко су били четници ? изузев елитне јединице, у 98% то су били наши комшије, сељаци,
којима није било стало ни до какве политике, па ни до четништва, који су се четницима
прикључили јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу и да ће уз ослонц на њих
лакше преживети и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан...
од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није
сасвим јасно ни данас..., да су се плашили братоубилачког рата и бјежали колико су могли од
тога, да су на основу бројчане надмоћности нас потцјењивали, да су сматрали да ће нас то проћ,
да ће нас привољети да се придружимо њима..., да нису знали какав их крај очекује на
крају300.”
Водитељ поставља директна питања Ђиласу обзиром на његову прворазредну
руководећу одговорност за такозвана лева скретања.
Питање: ”Зима 1942 у Црној Гори, тај период се обично узима као криза покрета, као један
тренутак који је могао да преломи и да готово уништи НОП. Доста се помиње и ваша лична
улога у левим скретањима, чак се помиње и ваша улога као егзекутора?” - Одговор: ”Ја сам у
то време, све то време, био у Новој Вароши, касније у Фочи301, тако да саме те најдраматичније
тренутке сам доживео тек у пролеће у ствари, тада су и били најдраматичнији. Ја лично
доживљавао сам те неуспехе врло осетљиво, врло драматично за себе, често су ми били
несхватљиви дааа... Црногорци прелазе лако на другу страну. Мој је посао био за учвршћивање
партијске организације, војних јединица, тамо је било неколико команди које су водиле истраге
и погубљења, која су сматрале да треба да буду, ја се у то нисам мешао, ја сам се мешао само...,
и то никада сам, и то саветовање с руководећим друговима, у случајевима пљачке, и напада на

299
Драгутин Диклић, песник, Трст, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.
300
Светозар Арсенијевић, првоборац НОР, Југославија у рату 1941-1945, 1942 (10/23). превентивне
ликвидације, уредник Божидар Николић, редитељ Милан Кундаковић, Документарни програм, уредник
Сребренка Илић.
301
На основу грађе објављене у Зборницима... III (2, 3, 4), Борбе у Црној Гори 1942-1942, Милован Ђилас
је веома активно учествовао у догађајима у североисточној Црној Гори, у зиму и у пролеће 1942, што се
види по извештајима и осталој документацији, као највиши партијски руководилац са највећим
овлашћењима залагао се за што енергичније обрачунавање са четницима, слично као и Моша Пијаде.

109
партизане. Ни у какве друге случајеве се нијесам мешао. Наиме када су сељаци неки напали
партизане, с осталим друговима смо решили да оне који су нападали стрељамо, нисмо их
ухватили, ухватили смо само двојицу... то је све”. Питање: ”Неки вам стављају на душу доста
убистава”: Одговор: ”Да убио сам два непријатељска војника, у борби”302.
Пошто не трепнувши своди свој револуционарни и командни удео на убијање два
непријатељска војника, Ђилас правда партизанску ”оштрину обрачунавања” ставом
Ивана Милутиновића.
”ми смо у Црној Гори имали власт..., у селима, тако да је појава четника за нас била идентична
са побуном, против наше власти, то је такође дало оштрину..., оштрину..., оштрину...,
обрачунавања, то је политичка… политичка страна, друга страна, недовољно сналажење
руководства да нађе праву меру у тој борби са противницима. Иван Милутиновић је дошао у
Црну Гору са становиштем да не треба дозволити организацију четника у Црној Гори”303.
”...може се закључити да су партизани предњачили, како временски, тако и по окрутности
злочина. Ако су добили име ”мошиновци”, добили су га управо због окрутности Моше Пијаде
још 1941 године. Ђилас тада није заостајао за њим. Дедијер мисли да га је заправо, премашио.
Чак је сам, 27 априла 1942 године, у писму партизанском свештенику Бошку Поповићу
признао: ”Можда сам управо ја изрекао више смртних казни од било кога другог, такву
судбину ми је наредила борба. Упркос томе, имам потпуно мирну савест”304.
Барјактар Павла Ђуришића говори о почетку четничког организовања у Полимљу:
”Када су комунисти преузели сву власт у своје руке... Павле се повукао код Светозара
Добрашиновића, у Заостро... и када су почели муслимани бјелопољски да пале српска села, он
је неколко пута покушавао са једном групом да иде да спашава али комунисти Бубања и Брзање
њему су спријечили неколико пута да не може да пређе преко Лима. И после кад је све видио
он је отишао код Драже Михаиловића на Равну Гору и тамо се са њим договорио... Кад се
вратио у Заостро, сва села у срез берански су групно ишла код њега, да се види са њим шта се

302
Милован Ђилас, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације. Моша Пијаде је остао
упамћен у Црној Гори, у првом реду на Жабљаку, као одговоран за највећи број превентивних и осталих
ликвидација, чиме се превиђа да је као највиши партијски функционер Покрајинског комитета за Црну
Гору и Боку, Ђилас имао неупоредиво већу командну одговорност. ”организаторе смјеста ликвидирате”
била је изричита директива Главног штаба НОП одреда за Црну Гору од 30 јануара 1942, Зборник… III/2,
Бр. 48 стр. 97, тим пре што је појам ”организатора” био крајње широко и произвољно примењиван на
стотине жртава партизанског масовног терора почев од краја 1941 и почетка 1942.
303
Милован Ђилас, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације. Изговор ”са побуном
против наше власти”, уз потпуни превид масовних злочина за који сноси бар командну и политичку
одговорност, звучи крајње цинично, аморално и безобзирно, доследно масовним злочинима уз прећутну
потврду одговорности за њихово организовано спровођење. Уз потврду да су ”наша власт” и њена
”оштрина” имале предност над борбом против окупатора.
304
В. Дедијер, Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека 1981, str. 722 ; M. Djilas,
Memoir of a Revolutionary, 1973. Бајт, Берманов досије, стр. 389. Као што не треба сумњати у мирну
савест Ђидову за тортуру комуниста на Голом отоку, за коју је ангажовао професора Владимира Вујића,
тада најугледнијег психијатра у Југославији, као и познатог хрватског психијатра, Анте Павковића, који
су били послати на Запад да специјализују најнапредније методе мучења логораша неспавањем.
”Психијатар Анте Павковић, …никада више није престао да се занима за личност Милована Ђиласа. Прочитао је све
његове књиге изашле на енглеском језику и, на основу сусрета у Централном комитету и неких детаља у
публикацијама, закључио је да је овај садист и мазохист са потиснутом хомосексуалношћу. Прикривена
хомосексуалност је, каже, у психијатрији позната као узрок садизма и мазохизма”, ”…већ у пролеће 1951. мучење
неспавањем у београдској Главњачи – не заборавимо ко је у њој водио главну реч – увелико се спроводило. А, можда
у ограниченијем облику, то се радило и на Голом отоку. Инжењер Бранко Путник, првооптужени у другом
мостоградитељском процесу октобра 1951…, (Голи оток II, 1995), …је без сна држан непрекидно – три или
четири месеца! И на суђењу је најпре, доста неубедљиво и млитаво, покушао да порекне признања која су му у
затвору ишчупана, па затим резигнирано све прихватао. Милован Ђилас је о Путнику и мостоградитељима, као о
„совјетским шпијунима заврбованим још 1946. године“, држао говор у Уједињеним нацијама новембра 1951, …ни до
своје смрти 1995 – које године је умро и Путник – није се сетио да му се макар телефоном извини због лажи
просутих у највећој међународној државној заједници“, Недељник, 17 јул 2017. http://www.intermagazin.rs/jedna-
od-najvecih-tajni-sfrj-evo-sta-su-naucnici-i-doktori-radili-na-golom-otoku/?lang=cir

110
оће и како се оће. Кад је видео нас неколико у жандармеријске униформе, он је рекао да сви
морају ступити у четничке одреде…”305.
Мештанин Блажо Вујисић описује почетак партизанског терора у Колашину306 и
околини:
”...ту исто вече, убили су их једно 18, на сред трга... општа психоза страха, свак се плаши... није
ту било правде, свак је могао убит свакогог, свак је могао бит у то пасје гробље.., најчешће
трговци, радници... ту је био један судија касационог суда, мудрац..., Лазар Шћепановић, и њега
су ту убили..”307,
Бранко Петрановић конфузно тумачи партијски и командни ланац одлучивања левог
терора, не оспоравајући његов најрадикалнији облик у Црној Гори и окружењу:
”...Црној Гори, Херцеговини, источној Босни, без обзира што је тамо добила своје
најрадикалније манифестације и што су се снаге НОП у тим покрајинама или земљама највише
дифамирале због тих својих промашаја у ту зиму 41-2; јер ми на једне такве појаве левог терора
или екстремне политике наилазимо и у Босанској крајини, бар у терминолошкој свери, бар у
свери пропаганде, до фебруара 1942, тојест до саветовања у Скендер Вакуфу... ...и у самој
Словенији, где чак вође Ослободилне Фронте говоре о деформацији партизанских команданата,
који су преко ноћи постали партизанске војводе... почели да се бирократизирају308, да
примењују масовне егзекуције над потенцијалним противницима... (...) ...није у питању никаква
деформација регионалних органа, став, измењена директива централног партијског
руководства... касније у Фочи, реч је заправо о једној процени, сасвим погрешној, да наступа
тренутак распадања велике антифашистичке коалиције...”309.
Водвиљски алиби какав ни сам Јосип Броз не би ризиковао, јер би вређао
интелигенцију, не само маршала Црвене армије Јосипа Висарионовића Стаљина.

305
Миле Дубак, барјактар Павла Ђуришића, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.
306
Одмах по повлачењу Италијана из Колашина партизани улазе у град, ”…наше снаге нијесу могле
контролисати ту општину, јер би дошло до борбе са становништвом… Двадесет разбојника на челу са издајником
Љубом Минићем побјегли су са Италијанима, а 70 шпијуна је ухваћено који ће бити сви стријељани. Стријељања су
већ отпочела”, Бр. 8, ”Извјештај штаба Дурмиторског НОП одреда од 9 јануара 1942 год. О повлачењу
Италијана из Колашина, Саопштење број 1 Штаба Дурмиторског НОПО”, Зборник… III/2, Београд 1950,
стр. 18. Импресиван број шпијуна за град од хиљаду становника, о суду и доказима ни помена, ”у
тренуцима пијанства од свете мржње и праведне освете”, М. Ђилас, Бесудна земља, Београд 2005, стр.
109, иначе одрастао у Колашину, идеолог и политички одговоран као шеф Покрајинског комитета КПЈ за
Црну Гору, бише могући инспиратор: ”Правда подразумева освету”, речи Брозових генерала Пека и Коче
при уласку партизана у Београд, октобра 1944 (док од 2012 не добише улице и у том граду), све и да не
мора бити тако, плодови ”свете мржње” и ”праведне освете” као да су најближи жигу најпознатијег
Колашинца, најутицајнијег чиниоца и земљака ”пасјих гробница”.
307
Блажо Вујисић, Југославија у рату 1941-1945, 1942. превентивне ликвидације. Страх је био основна
полуга комунистичке страховладе, коју ће Србија искусити крајем и после краја рата: ”Каква је била
атмосфера у Београду, а нарочито у унутрашњости Србије током 1945, види се из предлога посланика
грађанске опозиције, Драгића Јоксимовића, од 19. августа 1945, да се донесе закон који ће зајемчити
слободу од страха, што је било предвиђено споразумом НКОЈ–а и Краљевске владе од 1. новембра 1944.
Наравно, овај предлог није усвојен. На њега се посебно обрушио Моша Пијаде”, С. Г. Марковић, ”Јосип
Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског диктатора”, Hereticus 1
(2005), стр. 3.
308
Очевидна флоскула из мирнодопског једнопартијског дискурса, анахронизам којим се цинично врши
замена теза тиме што се превентивна убијања приписују бирократији и на почетку рата, док исти
ауторитет на другим местима те злочине недвосмислено приписује Брозу и врху КПЈ.
309
Бранко Петрановић, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.

111
Катарза лажне симетрије
”Сећање је организовани заборав”
Пол Рикер
Поставља се питање која је врста људи који су тако упорно и доследно, систематски и
безобзирно, организовали масовне злочине и наређивали бестијалне егзекуције
недужних људи, жена, стараца и деце. Некад их и сами вршили, на комесарски узор и
путоказ подређенима. Нису се либили ни прали руке, чиновнички као Ајхман, него су
другарски, народски, без дистанце, умели и сами засукати рукаве, изгарајући на
народном послу, све за туђу срећу, будуђност и добробит, али за сопствену власт мимо
ограничења, одговорности и за доживотне привилегије.
Џелати, као и сви извршиоци, имају избор без избора, између туђег и свог живота.
Њихове изјаве након пола века су у складу са логиком вучјег чопора у коме је најпрече
хорско завијање. Не беже од истине и не крију горчину, свесно су убијали невине,
потиснуто се не заборавља, резигнирано суочени са собом, ипак не перу руке,
задржавши људско обличје, нису сасвим лишени савести - иако не жале почињено.
Не би се тако могло рећи за њихове политкоме, још мање за највише одговорне,
најмање за врховног жреца и наредбодавца. Шта притом рећи за човека који пред крај
рата не мрдне малим прстом да поштеди живот рођеног брата, неборца, свештеника и
теолога, који никоме није крив био, осим туђој партији и сопственом брату310. Какву
емпатију, савест, човечност, стид и образ очекивати која се не даде ни привидети.
Имали су читави живот пред собом, животе одузете другима никад нису зажалили,
припустили трунчицу људског сажаљења за мртве и живе које су заувек ојадили.
Лишени људскости, саосећања, савести, свести о злу и добру, проживели су као зомби
мртвозорни стражари некрофилног идеала усрећитеља робља везанога.
Психопата и социопатологије је ”препуна мјешина” сопствене и туђе дичне прошлости,
савремености и што је најгоре, можда и више будућности, за шта се заборавом стичу
сви услови. Најважнији је отсуство дистанце и катарзе, споменице злочинцима и
клањање злочину, забрана ексхумације тајних масовних гробница од којих је пописано
преко 600 само у ужој Србији, завера ћутања и амнезија историчара, хиљаде тајних
досијеа ван домашаја јавности, које чувају кербери као да су фараонске гробнице.
Имена улица осветницима и споменици највећим стрвинарима и злотворима. Док други
уздижу своје злочинце и тобож негирају њихова недела према туђем народу, Срби
славе злочинце против сопственог народа. Некада је то било под изговором мира у кући
и уравниловке, да се власи не досете и непријатељи не отуђе. Сад већ ни изговор није
потребан, саркофаг заборава је довољан, само да не буде помака од омерте ка катарзи,
истини која ослобађа и разгони безданицу симетрије између жртви и њихових џелата.
Интерпретација тринаестојулског устанка радикално се разликује у зависности од
идеолошког и политичког опредељења учесника311. Општенародни устанак комунисти
нису успевали да усмере у своју корист и стално су се вајкали како је потребно оживети
и реактивирати устанак чија им је контрола највећим делом измицала. Герилске акције
притом су се одвијале мимо њиховог учешћа.

310
Приликом интервјуа на РТС 1988 године, Светозар Вукмановић Темпо је говорио: ”драма те старице,
то је драма револуције”, како је заједничкој мајци, на њено питање за његовог брата: ”шта ће бити с
Луком” још у пролеће 1941 најавио ту неминовност, да ће бити стрељан у случају победе комунизма,
када Југославија постане део СССР-а, како је он тада очекивао.
311
”Општенародни бунт у Црној Гори, познат као Тринаестојулски устанак, обухватио је преко 30.000 људи (2/3
војноспособног становништва) и за десет дана као тековину имао је широку слободну територију, која је обухватила
већину насеља у унутрашњости, укључујући и шест среских места. Устанички вал потрајао је три недеље“, Н. Ж.
Девић, Партизански покрет у Србији 1941-1944, Докторска дисертација, Београд 2019, 98-99.

112
Капетан жандармерије у Андријевици Б. Шошкић шаље депешу 16 јула
жандармеријским станицама у граду и околини:
”Свима командирима станица ове чете. Општи је устанак у свим окупираним земљама, пођите
са народом, Командир, капетан Б. Шошкић”
”После разоружања италијнског гарнизона, у Андријевици се појављују комунисти из околних
села и постављају Милеву Јаковић за политичког комесара у Андријевици”312.
Напад Хитлера на СССР 22 јуна 1941 затекао је КПЈ, која се до тада држала неутрално
или чак предусретљиво у односу на окупатора313, Броз се тек од септембра из Београда,
по наређењу из Москве, покренуо ка унутрашњости и преузео организацију покрета
отпора314.
”Крајем септембра 1941 герилци су, код Јелина Дуба у Братоножићима, сачекали и уништили
италијанску колону од неких 60 камиона, који су преносли храну и муницију за њихов
гарнизон у Колашину. Шофере и пратиоце заробили су и одвели собом у пиперске планине.
Узгред, ови су им заробљеници пренели заплењене намирнице док је муниција, заједно са
камионима, спаљена. Губитака на нашој страни није било јер је напад био потпуно изненадан и
на месту где се непријатељ није могао да брани. План за напад израдио је и извео поручник
Никола Ђуровић, који је 1945 бно командант 15 пука 8 дивизије Југослов. војске у отаџбини и
убијен од усташа у Вел. Градишки”315.
Комунисти настоје да наметну идеолошко и партијско обележје народној герили
служећи се лукавством и подметањем.
”У новембру 1941, назив герилци замењен је називом партизани. Тада, први пут, партија
наређује да сви борци, сви партиски функционери и чланови многобројних одбора, а то је скоро
цео народ, морају да на капама носе црвене петокраке звезде. Да би ову новину што лакше
увели у живот, комунисти су на почетку тврдили да овај нови назив и ознака не представљају
ниједну политичку партију или покрет,“ како тврде петоколонаши”, него да се под тим знаком
боре све герилске снаге отпора у Европи, па треба и код нас. Да би у обмањивању што боље
успели, комбиновали су црвену звезду са српском тробојком”316.
Масовно крвопролиће у Црној Гори организовано и започето крајем новембра 1941 не
може бити названо ”лијевим скретањима”, јер је покренуто директивом Врховног
штаба и Главног штаба за Црну Гору и Боку од 8 октобра 1941, потписаног од друга
Пекића (Милован Ђилас)317. Прва жртва наступајућег терора био је протојереј Жабљака
Богдан Церовић са сином Данком брутално убијени недалеко од њихове куће од стране
Вука Кнежевића (политичког комесара, потом народног хероја). Само неколико дана
пре тог убиства, био је покушај убиства Лазара Караџића на Жабљаку, који је

312
М. Радоичић, ”Устанак и ослобођење Андријевице 1941 године”, Гласник СИКД Његош XI (1963), 89, 92.
313
”Јосип Броз је на слободну територију кренуо 16. септембра, возом према Сталаћу. По сопственом признању, код
себе је имао лажне исправе, које му је преко Владислава Рибникара прибавио четнички војвода из структура Косте
Пећанца Драгољуб Милутиновић. Генерални секретар КПЈ тако је путовао са исправама на име инжењера
Петровића, командира чете у четничком одреду”, Н. Девић, Партизански покрет, 51-55, 126-127.
314
”Даљој организацији и учвршћивању партизанских одреда претходио је коначни излазак генералног секретара
КПЈ Јосипа Броза Тита на слободну територију у Србији. Он је од маја до септембра 1941. живео у Београду и о том,
не тако кратком периоду у његовој биографији сачувано је мало детаља.387 Брозов биограф Перо Симић његов дуг и
не посебно неугодан боравак у Београду описује као време када је „чекао Русе“.” (П.Симић, Тито и Срби, I,
Београд 2016, 77–78), Н. Девић, Партизански покрет, 125.
315
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили са комунистима у Црној Гори?”, Гласник СИКД Његош Х (1962), 109.
”Али народ није ову новину примио сасвим наивно, као што је дотле наивно наседао њиховим
316

пренемагањима. Многи појединци, па и читава села, дуго су развлачили своја обећања да овај знак ставе,
док нису на то силом приморани”, Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 111.
317 ”Приступите одмах, без оклијевања и одлагања ликвидацији Милована и Ђукана Анђелића, Јована Вуковића,
Љуба Минића, Микана Векова, Шћепана Ракочевића, Блажа Раденовића и других шпијуна. Ликвидирајте Николу
Јовановића из Роваца, Ђока Рачића из Андријевице, Божовића, предсједника Шекуларске општине, учитеља
Губеринића, и пуковника Лабана, десну руку Ђока Рачића. Ликвидирајте и све друе шпијуне за које се зна…”,
Следе извештаји Орјенског партизанског батаљона од 4 децембра и ГШ за Црну Гору и Боку од 7
децембра са дугим списковима поубијаних, Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945),
Подгорица 2015, 53-56.

113
докрајчен 28 новембра пошто је лежао рањен у кревету. Његов отац Мињо, старац од
92 године, такође је убијен одмах затим у кревету.
”Прво убиство извршено је почетком октобра 1941, у Бјелопавлићима. Убијен је Гавро Лакић.
Његови племеници дуго су испитивали све друге узроке овог убиства, само не онај прави. Нико
није помишљао да је то дело Комунистичке партије, у толико пре што се ово догодило на
“велико исчуђавање” самих комуниста. Тек што се о догађају престало да говори, убијени су у
Пиперима, ускоро један за другим, Иво Вуковнћ и Илија Миличковић”318.
Мучка убиства настављају се у све већем обиму, почиње убијање жена, стараца,
малолетних, по правилу неборачког становништва али у првом реду оних који би могли
засметати или се теже могу придобити, све више су убијани официри, административни
функционери, угледни и утицајни људи, али и обични сељаци, заједничким иметите-
љем могу се обухватити категоријом превентивних убистава. Међу тим првим жртвама
су и удовица наредника Зарије Миротића, адвокат Тома Кршикапа, убијен и бачен у
јаму, официр Прелевић, потом и жена политичког комесара Драгише Ивановића под
изговором да није била довољно ”активна”. Милош Перутовић из Марковине убијен је
са још неколико сељака којима су најпре живима вадили очи па их поубијали.
”Пред комунистичким судом на Радовчу, осуђени су на смрт и одмах убијени: капетан Бољевић
и оба Бешића. Код саопштења “пресуде”, Милован Бешић је једним ударцем руке оборио
злогласног судију Сава Брковића и хтео га задавити рукама. Тада је притрчао Блажо Јовановић,
испалио метак из пиштоља Миловану у главу и убио га.)”319.
Потом је у Радовчу убијена и мајка капетана Сава Дмитровића Милосава.
”Главни актери комунистичког штаба и убистава на Радовчу били су Милован Ђилас и Моша
Пијаде”320.
”Мајора Чађеновића комунисти су одвели у Колашин по наређењу Мирашевића. То је било о
Божићу 1942, неколико дана по завођењу њихове страховладе у том месту, 3 јануара 1942.
Несрећном мајору џелати су најпре отсекли језик, нос и уши, затим му ископали очи па га,
онако унакаженог, поливали водом док се око њега ухватила ледена кора. Хтели су да га на тај
начин уморе, али он је још давао знаке живота. На крају дотукли су га маљем и бацили у
такозвани Луг, поред Таре”321.
Спој фактографије и симболике означава и прво убиство у Васојевићима, Милића
Оровића, 30 новембра, такође мучки убијеног и затеченог у кревету322.
Чак и катастрофални напад на Пљевља имао је невојничку поенту мучких убијања:
”Наши губитци код Пљеваља достигли су 203 мртва и 269 рањених бораца (…) ми смо убили
два опасна непријатељска шпијуна-игумана Џарића и директора гимназије Добросава
Минића…”323. Јасно је да убијање неистомишљеника има предност над борбом против
окупатора, како се види и из наређења за хапшење или убијање Вука Бећковића и
других, од 17 децембра 1941: ”Ако их не можете ухапсити и привести овом штабу, одмах на
лицу мјеста стријељати. Ради извршења овог задатка мобилишите сво расположиво
људство”324.
Да ово нису биле спорадичне или успутне ”акције”, сведочи: ” Билтен који је штампан
на Радовчу 1. децембра, у којем је, између осталог, писало: ”30. новембра ове године
убили смо седамдесетседмог издајника наше борбе, Милића Оровића из Лијеве Ријеке,
познатог петоколонаша, шпијуна југословенских режима и човјека који прави засједе нашим

318
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 114.
319
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 116.
320
”Судског мајора Пера Чађеновића комунисти су убили за то што је своје сељаке одвраћао да не иду у борбу
против суседних Васојевића, куда су их комунисти водили”, Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 116-117.
321
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 117.
322 Шћепан Ђукић предводио је четири убице који су око 10 увече упали у кућу и убили беспомоћног
Оровића револверским плотуном у кревету, Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945),
Подгорица 2015, 42, 44. 53-54.
323 Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945), Подгорица 2015, 60.
324 Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945), Подгорица 2015, 58.

114
људима”325. Борба за власт и бољшевичка револуција биле су та ”наша борба”, док је
”народноослободилачка” борба против окупатора била само њена позадина, декор и
изговор за братоубилачки терор без преседана, по директивама највишег руководства
КПЈ. Сва настојања официра и народних првака да се све бројнија мучка убиства
обуставе и организује заједничка борба против окупатора и арнаутских хорди, морала
су стога остати неуспешна, јер су директиве стизале од највишег партизанског и
партијског руководства, што значи да не може бити говора о било каквим ”левим
скретањима”, него само о смишљеној стратегији КПЈ према којој се непријатељска
окупација користи за насилно преузимање власти за време и после рата, без икаквог
обзира на број људских жртви, често бестијалне егзекуције, увек без суда, у ”Бесудној
земљи”, како је своју аутобиографију насловио главни политички одговорни за Црну
Гору Милован Ђилас.
”Повративши се са Плеваља, поражени и осрамоћени, комунистички вођи су се уплашили од
народне освете, чије се незадовољство повећало до огорчења. Лондонски радио није престајао
да позива Србе под Дражину команду, док Тита и комунисте није помињао. Ово је имало
силног утицаја на разјарене масе и убрзавало одлуку да се народ откачи од комуниста и приђе
Дражином покрету. Никаква пропаганда са њихове стране ову одлуку није могла да измени и
комунисти су се нашли пред смртном опасношћу. Зато су решили да брзим мерама обезглаве
народ. Страховити терор, какав се никада није могао ни замислити, завладао је широм Црне
Горе, а убиства, тајна и јавна, била су свакодневна, да једном изгледаше као да им неће битн
краја. О некој органнзацији, ради заштите и отпора, није могло бити ни речи. Ни тројица нису
имали међусобног поверења, били они сродници или најбољи пријатељи. Претпостављало се да
би један од њих могао бити комунистички достављач”326.
Колашин, одакле је био Милован Ђилас, постао је поприште најмасовнијег бестијалног
терора.
”У Колашину, комунисти су направили праву касапницу. Само у једној рупчаги, затрпаној са нешто
грања, нађено је око 240 лешева. Над том рупом ставили су били таблу са натписом “Пасје
гробље”. Трагови злочина који су откривени на лешевима, превазилазе најфантастичнију људску
машту. Зверски инстинкт у упоређењу са овим грозотама, морали би признати за племенитост.
Одрезане уши и нос, извађене очи, отсечен језик, срце исчупано и стављено у руке жртве, пребијене
руке и ноге, располутана глава, — били су страшан доказ злодела једне помахнитале руље, решене
да угаси сјај цивилизације и људски род баци у мрак давно минулих векова”327.
Цинизам џелата и бестијалан начин иживљавања над недужним жртвама сведоче о
индоктринацијом помућеном уму и атрофији сваке људске савести код егзекутора и
налогодаваца.
”У селу Броћанцу, код Никшића, комунисти су осудили на смрт председника општине Блажа
Пешикана. Његов комшија, Машан Домазетовић, сазнао је благовремено за ову пресуду и
обавестио Блажа, и он се спасио бекством. Место њега комунисти су стрељали Машана, пошто су га
натерали да сам себи ископа раку. После тога приморали су његове родитеље, жену и децу, да се
заједно са џелатима ухвате у коло и играју око Машановог гроба”.
”Нова Вучића, учитеља, и брата му Миладина, председника општине, комунисти су одвели ноћу
од куће ради неког “саопштења” и живе их бацили у јаму, у Долове Ковачевића. Несрећна породица
узалуд их је тражила. Велика Жунић, девојка, некоме је рекла: “Узалуд их тражите, ено их у јами. Ја
сам после три дана чула Нова како дозива у помоћ”. Комунисти су за ово сазнали, ухватили Велику,
убили и бацили у исту јаму”.
”Кћер неког Вујовића, девојку из села Шума, у Пиперима, убили су и са ње свлачили одело, а го
леш оставили на путу. Љуба Дабовића, званичника поште из села Крушевице у Црмници, убили су
зато што није дозвољавао да његова осамнаестогодишња ћерка иде на службу у њихов “штаб” у
забачено место Црмнице, а тај штаб, као и сви други, није био ништа друго до обична јазбина
неморала”.

325 Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945), Подгорица 2015, 63..
326
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 113-114.
327
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 118.

115
”Петра Вујовића, свештеника из Жупе Добрске, убили су зато што је молио и преклињао да
престану са убиствима. Бацили су га жива у јаму, у Куново Присоје, из које се његов глас чуо и
после два дана”.
”Василија Божарића, свештеника из Рогама код Подгорице, убили су у Љешкопољу 1941, када је у
очи Ђурђевице (16 новембра) вршио прекаду свечарима”328.
Убијен је и Милош Милић, служитељ општине Љешкопољске.
”Марка Ђ. Кнежевића, из Грађана, дигли су тешко болесног из кревета, натоварили га на коња и
одвели у Куново Присоје. Пошто није могао ни да јаше, скинули су га, премлатили, пребили му
кичму и тако пресамићеног стрпали га у узани камени процеп, код Пелинског Ждријела, на
Љуботињу”.
”Шесторицу других људи, из истог села, које су са њим били повели, одвукли су до штаба, тамо их
“судили” и убили. Мотивација за све иста: шпијуни, издајници, петоколанаши, корупционаши,
разбијачи народне борбе... Све и свакога по истом рецепту јер, стварно, “кривице” се ни у чему нису
разликовале”.
Народ је било потребно приморати на ”народну борбу” - по било коју цену.
”Станка Радуловића и његовог старог оца, пензионера из села Заврха код Никшића, комунисти су
убили за трпезом усред њихове куће… Станкова кћер Милосава, девојка од двадесет година,
утрчала је у очеву собу, зграбила његов револвер и првог крвника убила на самом прагу када је
излазио из куће… Милосава је за њима испалила још неколико метака и оба зликовца су се
стропоштали низ степенице. Један од њих остао је на месту мртав, а други је умакао, оставивши за
собом трагове крви”.
”Партизани су за стрељање Милосаве одредили групу партизанки. Везана пред пушчаним цевима,
Милосава је узвикнула: “Склоните ми испред очију ове распаличине, па доведите људе, јунаке, ако
имате бољих од оне две кучке што сам ја премлатила, или ми дајте оружје да се сама убијем”...
Комунистички судија, мистериозни “Брко”, учинио јој је по вољи и наредио да мушкарци “изврше
пресуду”. Том приликом је рекао: “Штета што ова храбра девојка није била наша”329.
Убијен је у Глухом Долу у Црмници и слепи старац од преко осамдесет година Ђуро Гвозденовић.
”Учестала убиства пензионера постала су за народ једна загонетка више. “Шта им сметају бар ови
старци, који никоме не могу ни одмоћи ни помоћи”. — резоновали су људи. Међутим открило се и
то. Хтели су да “скидањем непотребног баласта олакшају народу после рата”. Тако су убили Јоша
Јововића и Илију Дамјановића, бивше капетане црногорске војске који ннсу били пензионери,
што су доцније правдали “случајном омашком”.
”Тако исто окомили су се били и на “капиталисте”. Мило Спичановић и Саво Вујовић, из
Црмнице, дуго година радили су у америчким рудокопима и уштедели нешто новаца”.
”За убиство Благоте Вукчевића из Дражевине, комунисти су одредили Сима Вукчевића, шофера
из Подгорице. Симо је узео пушку и пошао, али на путу до Благотине куће убио је сам себе”.
”Тада су одредили Блажа Вукчевића, лимара из Подгорице, отровног комунисту, који је убиство из-
вршио и леш стрмоглавио у дубоку јаму. При том је имао и помоћника, али он је био њихов “шеф”.
”Око леша Миње Брајовића, поштанског службеника из Мартинића натерали су несрећну
породицу да игра коло и да певају: “Дошло писмо из Спужа, оста Јана без мужа”).
”Нова Меденицу, судију из Колашина (сина пуковника Милоша, витеза са Мојковца), убили су у
часу када је са својом старом мајком био за вечером. Несрећну мајку комунисти су натерали да једе
хлеб, попрскан крвљу свога сина”.
Док су се многи од виђенијих Црногораца склонили, како су знали и умели, од
окупаторстог и паризанског терора, то није био случај са свима који су то могли:
”Изузетак су учинили, у срезу о коме пишем, бившн краљевски сенатор и бан Зетске бановине,
Мујо Сочица, и бивши народни посланик Данило Радојичић. Они су остали међу народом да с њим
деле његову тешку судбину. Бан Сочица је пао од туђе најамничке руке Стевана Почека, а
Радојичић од комунистичких крвника, на чијем је челу у Пиви био д-р Обрен Благојевић, са својим
џелатом, моралном наказом, Војином Мићановићем”330.
”Милу Павличићу, учитељу из Ждребаника, комунисти су изрекли тајну осуду на смрт”331.

328
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 118-119.
329
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 120-121.
330
В. Требјешанин, ”Срез шавнички за време комунистичке владавине 1941”, ГЛАСНИК Српског историско-
културног друштва “Његош”, IV (дец. 1959), 10.
331
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 121-122.

116
”Ђура М.Црнојевића из Грађана, натерали су да учествује у убиству свог рођеног брата Блажа”.
”У одвођењу на губилиште Сава Н. Вујовића из Трнова, учествовали су његови рођаци (синови
потпуковника Луке Вујовића и официра у пензији Вида Вујовића). Комунисти који су одвели и
убили капетана Тиодора Ивановића, успут су по реду јахали на њега (један од њих био је Шањо
Јововић коме је капетан Тиодор био крштени кум)”.
”Комунисти су убили и неколико својих првака, истакнутих комунистичких идеолога, зато што
су јавно осуђивали насиља и злочине. Најпознатији међу њима били су Милован Анђелић и
Алекса Павићевић”.
”Стари витез, потпуковник Секуле Бошковић, рекао је: “Од Милована смо слушали само што
је право и поштено. Када сте убили њега, убите све изреда, па видећемо докле ћете дотерати?”
Није прошло ни неколико дана похватали су повећу групу националиста, међу којима и
путпуковника Секулу, Милосава Петрушића и друге и све их побили”.
”Душан Баровић убио је свога рођеног стрица Ђура, код кога су нашли једно писмо у вези тек
започете организације противу комуниста”, ”Капетан Лазар Шћепановић и његов брат Мило,
професор, убијени су по изричном наређењу полит. комесара Јевта Шћепановића, њиховог
рођака. Почетком фебруара 1942, тај Јевто Шћепановић наредио је покољ националиста у
своме племену Загарачју. Прве жртве тога покоља били су баш његови рођаци”.
”Мирко Бурић из Кочана код Никшића, одређен је био за вођу тројке, која је имала задатак да
убије његовог стрица, свештеника Богдана Бурића. Остала два пратиоца били су комунисти и
испробани џелати, На улазу у село Мирко им је рекао: “Вас двојица заузмите заседу, а ја одох
да изведем попа, па када наиђемо, удрите!
Преварио их је. Привукао се неопажено до куће и пробудио попа: “Стрико бјежимо! Ево их,
дошли су да те убију”332.
Савременик и очевидац Никола Т. Зец објавио 1962 године у часопису Његош који је
објављиван у Чикагу, попис само мањег дела злочина на почетку партизанског терора
крајем 1941 године и то само са дела простора старе Црне Горе. Попис свих жртава
никада није предузет јер је то било супротно политичком опредељењу режима у Црној
Гори, иако је Институт за историју Црне Горе у Подгорици настојао да покрене такав
научноистраживачки пројект. Крвави пир вршен је од стране специјално за то
одређених тројки џелата, посебно бираних међу фанатизованим скојевцима и другим
индоктринираним острвљеним егзекуторима. Наредбодавци и организатори агитације
су били политички комесари партизана и функционери врхушке КПЈ од којих су се
крвожедним цинизмом највише истицали делегат Врховног штаба, члан Политбироа и
најодговорнији налогодавац за Црну Гору Милован Ђилас, као и Моша Пијаде.
”На овим зборовима полушколована омладина понављала је текстове и читаве ставове из
Марксових доктрина, а и да није разумевала њихово значење. Комунисти су, одмах у почетку, народ
лагали, много обећавали и много трубили о слободи и рају који су већ на помолу, управо на прагу,
само их треба срести и прихватити, а то ће се учинити лако ако сви заједно пођу за њима.
Напослетку, говорили су, да то захтева мајка Русија; то тражи највећи човек света, друг Стаљин и
западни Савезници. На зборовима су вешто користили сентиментална осећања која су Црногорци
увек гајили према Русији. Знали су добро да ударе у осетљиве жице наших људи, па су понављали:
да ће сваки онај који не пође на устанак бити оглашен за окупаторског агента и народног издајника.
Ових двеју речи бојали су се наши људи као ватре живе. Нарочито су се обарали на Југославију,
политичке странке и политику која је вођена за време од двадесет и две године државног живота,
која је довела народ до пропасти и ропства. У тим оптужбама прелазили су у фантазије. За све ово
нису имали неког успеха и народ се у почетку слабо одазивао њиховом позиву на зборове. Једино је
одобравао њихове нападе који су се тицали политичких режима и њиховог наопаког рада.
Развијањем револу-ционарне агитације и њихова свакодневна ближа повезаност са народом,
учиниле су да је око њих постојао један круг ако не комуниста, а оно бар њихових симпатизера.
Ово, нарочито, међу млађим људима из села и њиховим рођацима, комунистичким. Тај број, у прво
време, био је незнатан и није прелазио 6% по општинама. Комунисти су несметано агитовали и
уверавали народ да не треба да се ради (сасвим противно социјалистичком начелу: ко не ради, тај не
једе) пошто ће у току зиме потећи сва добра из Русије. Многи су насели овим комунистичким

332
Н. Т. Зец, ”Зашто смо се сукобили…”, 123-124.

117
лажима и напустили рад на својим, макар и скромним имањима, пратећи свакодневно овај олош,
али су зато преко целе зиме у 1942 спали да их издржава фонд, који је формиран од производа оних
људи који нису веровали у руске благодети”333.
”Ускоро по Мошином доласку, почела су убиства не само у Срезу шавничком, него и у свим
срезовима Црне Горе. Убиства су вршена по једном плану унапред скованом. На Жабљаку је убијен
протојереј Богдан Церовић, унук бана Новице Церовића и са њим његов јединац син 'Драго. У Пиви
капетан Војин Мићановић. Највећи зликовци и убице у северном делу Црне Горе били су браћа
Милош и Јагош Радовићи. Они су убили у Ровцима бившег народног посланика Николу Јовановића
и ако није видео ни једног окупаторског војника, јер их у Ровцима није било, а у Доњој Морачи
претседника општине Станковића. Ова убиства и стотине других, наређује Моша са својим штабом,
а Милош и другови их извршавају. Јагош је већ био у то време у Колашину, где је припремао крвави
пир убистава националних људи за “Пасје гробље”, које је почело преко зиме 1942 године.
Наше осуде од локалних комуниста, Моша не само да је потврдио, већ је тражио што пре њихова
извршења. Благодарећи јаком и наоружаном братству, многи смо дочекали живи и покољ на
Плевља. Убиства су се понављала и људи су нестајали без речи и замене. Сваки је некако мислио
“да њега неће” и тако су се ова убиства дочекивала без речи протеста. Код штабова на Боану,
Шавнику, Жабљаку и Горанском одређени су џелати, обично од млађих људи из села. Завладао је
такав страх, да ни најближи рођаци нису смели ићи на сахрану погинулог, а камо ли да се чула реч
“освета”. Моша је савршено и зналачки све то изводио, јер се држао поука које су му давале раније
револуције. Он је појам крвне освете код Црногораца разбио као стаклену вазну.
Комунисти су, овим изненадним ударом, који је личио на нервни шок, потпуно овладали животима
и имовином народа. Сад је већ било касно његово организовање за отпор, јер је овим догађајима био
потпуно неприпремљен. Народ је био толико ошамућен покољима, да је личио на организам коме је
пресечен дах, а пулс се још једино осећао под вештом руком. ”У оваквом стању, народ Среза
шавничког дочекао је припреме за поход на Плевље, у новембру 1941, које су носиле још веће
опасности за све националне људе и противнике комунпстичких злочина”334.
Терор је у првом реду долазио од стране комуниста у Црној Гори, али и у Санџаку и Херцеговини.

Бољшевичка револуција под окриљем окупације (1941-1943)

Praecipuum munus annalium reor, ne virtutes sileantur,
utque pravis dictis factisque ex posteritate et infamia metus sit.
(Главни је задатак историје, ja мислим, то, да се врлине не прећуте,
а зле речи и зла дела да стрепе од срамоте код потомства.).
Тасit, Ann. lib. III. сар. 65.
Источна Херцеговина
имала је тежи окупациони режим од Србије и Црне Горе, јер је приликом комадања
Југославије припала територији НДХ335. Усташки терор почео је још од првих седмица
непријатељске окупације. Цивилно становништво, у првом реду Срби угледни грађани,
биле су прве жртве усташког терора. Читава села потом постају жртве бестијалног
масакрирања у коме нису поштеђена ни деца, жене, старци… Преживели мушкарци и
они који су остали ван домашаја масовног уништавања православног становништва од
стране хрватских и муслиманских усташа, убрзо се окупљају, организују у одреде и под
руководством српских официра и подофицира југословенске војске, тамо где их је
било, пружају оружан отпор и почињу одмазду за изгубљене животе најближих.
Требињски, Љубински, Билећки, Невесињски, Гатачки Херцеговци прелазе током
пролећа и лета 1941 у противнападе покушавајући да заузму седишта својих срезова.
Спонтани и самоорганизовани оружани устанак узима маха у другој половини јуна,

333
В. Требјешанин, ”Срез шавнички за време комунистичке владавине 1941”, ГЛАСНИК СИКД “Његош”, IV
(дец. 1959), 9-10.
334
В. Требјешанин, ”Срез шавнички за време комунистичке владавине 1941”, наведени чланак, 13.
335
”… треба подсетити да је Југославија била најмирнија земља у поређењу са њеним суседима… није било терора
као у Италији, Немачкој и Мађарској. Није било ни убистава као у Бугарској, Румунији или у Грчкој… Упркос
свему, у Југославији је политички живот био инспирисан сигурним редом. За разлику од тог периода, данас је
државни апарат у ”Слободној Хрватској”, поплављен крвљу, даје најдрастичнији пример онога што никад не би
требало радити”… Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 194.

118
што значи готово месец дана пре 13-то јулског устанка у Црној Гори. Уз помоћ
Италијана усташе крајњим напорима одржавају контролу над среским центрима, док
Италијани млако покушавају да заштите угрожено српско цивилно становништво од
усташког терора336.
”У усташком логору Чапљини и кући логорника Петра Марића на Пилети четници су нашли
спискове где је и колико погубљено Срба. Спискови нам говоре следеће: Јама Голубњача у
Шурманцима прогутала је 2.864 лица. На станици у Шуманцима, усташе су сваки воз
заустављали и сваког Србина скидали, па или стрељали или жива бацали у дубоку јаму. Јама
Бивоље Брдо 182 лица, пред Љубињемјама 231 лице, јама у Храсну и Хаџибегов бунар 453
лица, под Столцем у једну гомилу 189 лица, код Три Тополе 312 лица, у дому усташа у
Чапљини 259 лица на разне начине мучили, клали, кували, па онда их бацали у ријеку Неретву.
У силосу више Ташовчића 102 лица, на разне начине погубљена”337.
Средином лета комунисти из Црне Горе настоје да милом или силом придобију
устанике источне Херцеговине према већ опробаном методу превентивног терора
према народним угледницима и вођама, потом и свима који не прихватају наметање
њиховог вођства338. На размеђу источне Херцеговине и Босне, Борач је био јако
усташко упориште, у коме су локални српски устаници имали више стотина жртава и
које је спречавало спајање српских снага из ова два дела територије на удару усташког
терора. Устаничку оружану акцију којом је требало неутрализовати ову стратешку
препреку саботирали су партизани Владислава Хамовића, који се до тада издавао за
помоћника четничког мајора Бошка Тодоровића. Хапшењем свог команданта Хамовић
је настојао да спречи поменуту операцију, да њоме четнички устаници не би стекли
значајни престиж у народу и стратешко преимућство у односу на комунистички покрет.
Мајор Тодоровић339 је ослобођен енергичном устаничком интервенцијом, али је пад
Борача спречен, чиме је омогућен још један масовни масакр српске нејачи и цивила од
стране усташа, док је Хамовић награђен командом над Фочом када су овај град
преотели партизани од четника.
Партизани су вешто користили борбу четника против усташа да би преузели
иницијативу на терену, користећи се притом веома сличним, ако не идентичним
средствима селективне, све више и масовније страховладе, политичког и идеолошког
револуционарног терора, искорењивања сваког отпора или неутралности, по правилу – a mis en forme : Couleur de police : Texte 1,
Serbe (cyrillique)

336
”Док се одвија опсежна акција против локалног насиља у Сплиту, из Хрватске и Босне стижу вести о устанку
Срба против усташког бандитизма. Догодило се неизбежно… Тај покрет је настао од војних бегунаца који су
избегли масакр бежећи у шуме и планине. Тамо су пронашли безнадежне непопустљиве Србе који су напустили куће
и поља након немачке окупације. Међу њима је било југословенских официра, поносних и честитих људи, који су
бежећи у шуме желели да сачувају свој национални понос и свој живот (…) Под називом четник јавља се побуна
Срба… Пуковник Дража Михаиловић, окружен штабом и официрима који нису прихватили пораз Југословенске
армије, припремају план и организују позиције (…) Осовина је регуларну, међународно признату југословенску
армију третирала ка побуњеничке трупе, а хрватску војску је је у међувремену признала и третирала као регуларну
армију”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 178-179.
337
В.М.Паранос, ”Хрватско усташки злочини над Србима Херцеговине 1941. године”, ЊЕГОШ 47 (1981), 56.
338
”Несумњиво је ту да је тада на простору Црне Горе, Херцеговине, источне Босне, почело нешто што данас неки
учењаци називају превентивним терором. Терор је својство сваке револуције, фурор терора познаје свака
револуција…, али овај превентивни терор, ликвидирати будуће противнике, потенцијалне противнике, оне који би
могли сутра бити противници, је стварно, заиста нанео велику срамоту народно-ослободилачком покрету у Црној
Гори, изазвао је реакцију четника, који су тада говорили да је Бартоломејска ноћ у Француско, говорили разуме се са
италијанских балкона, да је Бартоломејска ноћ трајала једну ноћ, а да Бартоломејска ноћ црногорских комуниста ево
траје пуних осам месеци…, на тој основи су мобилисали народ и дошло је до познате реакције, до протеривања, уз
помоћ Италијана, партизанских снага из Црне Горе”, Бранко Петрановић, Југославија у рату 1941-1945, 1942.
превентивне ликвидације, РТС, Телевизија Београд.
339
”…да је био ухваћен мајор Тодоровић и капетан Рончевић и да га је Љубо Вушовић спроводио овамо…”, Бр. 36,
Извјештај штаба Никшићког НОП одреда од 21 јануара 1942…, Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку;
”Риста Бјелицу…, Васа Поповића, свјештеника у Црквицама…, Војиновић Душана…, данас смо стријељали”, бр. 47
(28 јан, 1948), Зборник… III/2, Београд 1950, стр. 70, 93.

119
ко није с нама он је против нас340. Као и у Србији, Санџаку и Црној Гори, сваки
заједнички отпор окупаторима и усташама показао се немогућим, јер је комунистима a mis en forme : Couleur de police : Texte 1,
он био пре свега средство за насилно стицање власти, по било коју цену, према начелу: Serbe (cyrillique)
циљ оправдава средство. Само у Гатачкој општини, процењује се да је у првом делу
рата, до средине 1942 године, од око 1.000 српских губитака, страдалих у првом реду
од усташа, готово трећина убијено од стране партизана.
Војни историчар Саво Скоко тумачи принуду која доводи до сарадње с Италијанима341:
”Када је реч о тој четничкој сарадњи са Италијанима, ја морам да кажем да, бар што се
Херцеговине тиче, њима у Херцеговини ништа друго није ни остало, јер партизански покрет је
био толико нарастао, ја сам већ напоменуо да су била већ формирана 24 ударна батаљона, а
онда да је то руководство покрета водило једну искључиву политику којом се ишло на
уништење четника, тако да су они стављени пред алтернативу, остали су слабији, остали су
немоћни, или бјежати Италијанима у жицу или бити стријељан, другога избора нису имали и
они су наравно изабрали ово друго, побјегли су Италијанима, у Гацко и у Невесиње, чак су и
неке фамилије њихове протјеране, протјеране Италијанима јер су им куће попаљене”342.

Иста мета исто одстојање

Идеолошка и стратешка паралела између комуниста и усташа се огледа у њиховом
начину елиминисања политичких мета и постизању стратешких циљева. Ради се о
убијању истакнутих припадника српског народа, као да су били руковођени речима из
Горског вијенца, ”Кад се глава раздроби тијелу, у мучењу издишу членови”343.
Партизани су ово начело 1941-1942 спроводили у првом реду у Црној Гори и источној
Херцеговини, као и у Санџаку344 и у источној Босни345. Усташе гдегод је било Срба,
што значи готово на целој територији НДХ. Источна Херцеговина је у највећој мери
била изложена масовном геноцидном терору који је започет убијањем елита, да би
таман пошто је херојски сузбијен усташки, настао комунистички терор, некада на исти
начин, као у Автовцу с почетка пролећа 1942. Оружани сукоб између припадника истог
и у највећој мери вишеструко угроженог народа ескалира на иницијативу, под терором
локалних, као и уз масовну помоћ црногорских партизана346. Натерани поново у
збегове, изложени глади и убијању готово као од стране усташа, они који се нису дали

340
”Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, кулаци..”, Саво Скоко, Југославија
у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.
341
”У коликом је степену немачка окупаторска политика, са њеним сателитима на Балкану, ишла на понижење Срба,
после распада Југославије, у толиком је степену спонтано изазивало зближавање српског народа и Италијана, а по
очитој жељи ових, без обзира на систем и однос, специјално оног дела Срба, који је припао т.зв. ”Независној Држави
Хрватској”, В. Перовић, ”Увод у грађански рат у Југославији”, Гласник Српског историјско-културног
друштва ”Његош” II, Chicago, децембар 1958, 60.
342
Саво Скоко, Југославија у рату 1941-1945, 1942. Превентивне ликвидације.
343
”…крв мртвих људи проговори да се људи морају дизати на оружје и стварати четници…”, Блажо Вујсић,
Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.
344
1942 ”дана 19. јануара Прва пљеваљска партизанска чета коју је водио Велимир Јакић, опколила је неколико
четничких првака у кући свештеника Душана Пријовића у селу Крњача у Прибојском срезу. Тада су ликвидирани:
брезнички војвода капетан Петар Војиновић, капетан Саво Дамјановић, потпоручник Петар Јестровић и наредник
Мирко Гогић, док је капетан Боро Митрановић ослобођен. Они су убијени „зверски начин“, тако да су „изнакажени
лешеви“ запрепастили грађане Пљеваља. Ефекат је био сличан оном који је имала ранија ликвидација Ранитовића и
Ћурчића, односно убиство судије Џаковића у Шавничком срезу ”, М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943
(докторска дисертација), Београд 2017, стр. 377-378, 523-543.
345
Где је, по сваку цену, ”истина, јединствене али политички несвјесне редове наоружаних босанских сељака”,
било потребно придобити у ”Народно-ослободилачку добровољачку војску, који су прошли кроз политичке
курсеве…”, Зборник… III/2, бр. 170, стр. 367-368.
346
”Дошло је до једне велике дифамације црногорских комуниста, коју ће четничка пропаганда изванредно
искористити, јер су јој сами комунисти дали материјал против себе, због стварања злих симбола као што су разне
јаме, пасја гробља и томе слично. Истина, четници ће узвратити за време њихове власти у Црној Гори… хајком
против заосталих партизанских група, иступајући против партизанске гериле, шаљући их у логоре и у
интернацију…”, Бранко Петрановић, Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.

120
покорити комунистичким терором почињу да прихватају и траже заштиту и помоћ
Италијана, што је окупатору највише одговарало као начин да искористе сукоб
подељеног народа.
Слично се догађа и у осталим деловима италијанске окупационе зоне. Народ предвођен
официрима и подофицирима југословенске војске прогнао је партизане из Црне Горе,
као и из источне Херцеговине, после жестоких борби с пролећа 1942, не из идеолошких
него из практично биолошких побуда, у самодбрани голих живота, као што се догодило
и у источној Херцеговини.

Међусобни сукоб узима маха

Појединости и чињенице о размерама тог организованог, смишљеног, политичко и
идеолошко мотивисаног све систематскијег убијања од краја 1941, до пролећа 1942, ни
издалека није познато у својим правим размерама, осим у запретеном сећању
усамљених преживелих савременика347. Део података постоји у списковима убијених
којима су се партизани хвалисали у њиховим пропагандним билтенима, иако су
изостављени у томовима Зборника… које је ЈНА (односно њен ”научноистраживачки
завод”), објављивала све до 1993. Осим сачуване и доступне архивске грађе, сећање
преживелих је делимично сачувано у публицистици, меморијалистици, савременим и
другим записима, драгоценим сачуваним ратним дневницима, нешто мање у радовима
историчара, што је разумљиво ако се има у виду да академска и научноистраживачка
историографија највећим делом опстаје на државним јаслама, односно пројектима.
Историјски институт Црне Горе није добио тражена средства за научноистраживачки
пројект којим би се организовало прикупљање података о свим жртвама Другог
светског рата на територији Црне Горе. Није много боље прошао ни слични пројект
словеначких истраживача, иако су упркос свему у Словенији постигнути значајни a supprimé: веома
резултати348. За остале делове бивше државе мање се зна о сличним настојањима, осим
за изузетно значајне резултате државне комисије за комунистичке жртве у Србији на
крају и после Другог светског рата349.

Црна Гора жртва терора

Предратни адвокат и високи кадровик КПЈ, Блажо Јовановић је умео када је било
потребно да држи и ватрене патриотске говоре: ”И ми смо, сви за нашега краља Петра II и
за нашу Владу у изгнанству. Ја сам по убјеђењу комуниста али се не противим уређењу будуће

347
На питање: ”Да ли сте ви некад посумњали”…”Одмах сам посумњо, у децембру 41 године, наредише да се
убијају моји комшије и ово и оно, ја то нисам хтио да радим, замало ми је глава остала, ишћерају из партије као
опортунисту, …то је било једно безумље и звало се рат и револуција, нит је рат нит револуција, но аветлук, ми смо
браћа, и четници и партизани, ми се ни у разуму не разликујемо много, једино кад би било паметних људи и добрих,
да се пређе преко тога и заборави, јер, ни ово партизанско, ни оно четничко, ни оно балијско, муслиманско, није
било наше, но негог трећег, муцикаше, а ми смо били необавјештени и блејали по овијех главица, ко и друга стока,
…а има људи који су досад ћутали… не би требали да много пренаглимо ни сад, јер је ћутање паметно, говори само
кад ти је говор паметнији од ћутања, иначе ћути…”, Мијат Мијатовић, првоборац НОБ, Колашин, Југославија
у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.
348
Истрага о тајним гробницама почела је у Словенији још за време Југославије, 1984: ”...istorijska komisija
CK SKS dobila je zadatak da pribavi informacije o posleratnim likvidacijama na teritoriji Slovenije. Na razgovor je pozvan i
Milan Venišnik, oficir OZNE i UDBE od 1944. do 1952. godine. U razgovoru od 7.11.1984. rekao je da se logor Teharje
postepeno praznio i da su domobrane odvozili u neki napušteni rov rudnika uglja u Laškom i tamo ih likvidirali. Kako su
Venišnika u isto vreme isleđivali i službenici UDBE nekoordinisano sa istorijskom komisijom, Venišnik je pod velikim
psihičkim pritiskom izvršio samoubistvo. Zbog toga, kao i zbog mogućih posledica za druga lica s kojima je istorijska
komisija nameravala da razgovara, isleđivanja su završena prema uputstvu političkih vlasti”, M. Ferenc, ”(Zle)Huda
Jama. Zločin u rudarskom oknu Barbara rov u Hudoj Jami kod Laškog”, Heretikus (2001 – 1-2), str. 41-42.
349
С.Цветковић, Годишњи извештај за 2010, Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12 a mis en forme : Couleur de police : Texte 1,
септембра 1944, Институт за савремену историју, главни и одговорни уредник, М. Павловић, Београд
2010; С. Цветковић, Између српа и чекића, књига прва: Ликвидација ”народних непријатеља” 1944-1945,
Службени гласник, Београд 2015. a mis en forme : Couleur de police : Texte 1,

121
државе по вољи већине народа. зато желим да се све наше снаге уједине у борби за слободу -
Живио краљ Петар!, Живјела Југославија!, Живио наш народ!”, - пре но што је дошло до
отвореног оружаног сукоба између партизана и четника, на иницијативу КПЈ.
”Заједно са комунистима, у првим и руководећим устаничким редовима борио се велики број
официра југословенске краљевске војске, који су као професионалци одиграли одлучујуће
улоге у заузимању и предаји црногорских мјеста и градова…, на Дурмитору капетан Никола
Бојовић и Реља Пилетић”350.
Упорно и вишеструким покушајима обнављано настојање Окружног комитета КПЈ да
се придобије зеленаш и сепаратиста Крсто Поповић указује на рану, иако не првобитну,
конвергенцију комуниста са сепаратистима и федералистима у Црној Гори, стратешку
блискост и сарадњу која ће временом добијати све више маха.
”У духу генералне линије руководства народноослободилачког покрета, Окружни комитет КПЈ
— Цетиње покушао је да за борбу против окупатора придобије и Крста Поповића једног од
истакнутих федералистичких вођа, који је у то вријеме живио на Цетињу. Овај корак је
предузет на основу сазнања ОК да је став К. Поповића према сепаратистичком дијелу вођства
СФС неодређен, што његова сарадња са окупатором тада није била довољно позната”351.
Сарадња са окупатором на Цетињу Крста Поповића у то време, као и касније, је била сасвим
довољно позната ОК352, што потврђује лицемерје и бескрупулозност комуниста, који су за
неупоредиво мање и незнатне разлоге мучки и брутално убијали остале политичке
неистомишљенике.
”…30 новембра је убијен Милић Оровић, као непријатељ народноослободилачке Војске и
разбијач народног јединства у борби противу окупатора”353.
О ликвидацијама по налогу КПЈ: ”…свједочи наредба неиндетификованог партизанско
штаба (највјероватније Главног штаба за Црну Гору и Боку), од 8 октобра 1941, потписаног од
друга Пекића” (М. Ђилас):
”…Спроведите у живот директиве у погледу Окружног комитета… Приступите одмах, без
оклијевања и одлагања ликвидацији Милована и Ђукана Анђелића… Ликвидирајте и све друге
шпијуне за које се зна…”.
У извјештају Орјенског партизанског батаљона о дотадашњим акцијама, издатог 4
децембра, каже се да су ликвидирали (следе спискови ликвидираних)354.
Дурмиторски крај који је у поменутом првом делу рата био практично ван окупаторске
контроле, називан слободном територијом или касније Дурмиторском републиком, био
је један од полигона бољшевичког терора који је харао широм Црне Горе и поменутих
околних области.
Муја Сочицу су према истом исказу убили црногорски сепаратисти ”на сред Никшића”;
Спасоја Тадића ”су Талијани после првог јулског устанка ухапсили и држали у затвору
више од три месеца, све до мог доласка почетком децембра 1941…”.
Поред Спасоја Тадића, комитског вође из Великог рата кога су партизани убили пошто
је преживео депортацију у италијанском логору, убијени су од народних првака из
Пиве, бивши бан Мујо Сочица, син Лазара Сочице, соколски првак Чеда Милић, Ристо
Бјелетић, капетан Милета Божовић, Јошо Бојанић, Јакша Бурић, Миња Вишњић,
Момчило Вишњић, Борисав Вучуровић, Новак Ђурђевац, Михаило Ковачевић, Обрад
Кокољ, Јакша Костић, Блажо Крулановић, Анђа Крушчић, Јован Лажетић, Данило
Мартиновић, Чедомир Милић, Михаило Мићуновић, Васо М. Поповић, Васо П.

350
Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945), Подгорица 2015, 23-24.
351
Р. Пајовић, Контрареволуција, 126-127.
352
”Нова група сепаратистичких вођа (Петар Пламенац, Новица Радовић и Крсто Поповић), код које је италијанаки
гувернер потражио ослонац, пружила је безрезерину подршку италијанској политици у Црној Гори”, Р.Пајовић,
Контрареволуција, 119-120, 203-204, 206.
353
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 44.
354
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 53-54 -56.

122
Поповић, Михаило Поповић, Блажо и Миливоје Турчиновићи, као и многобројни други
Пивљани и Никшићани355.
Никшић је постао поприште низа убистава црногорских водећих људи, међу првима и
судија Новица Ковачевић356, капетан Ђорђије Марковић, као и преко 30 њихових
земљака из Никшића и шире околине, источне Херцеговине, у првом реду са
Грахова. Мирко Никчевић, Бањо Крулановић, Томо Почек, Марко Николић, свештеник
Васо Поповић, Ристо Бјелица, Душан Војиновић357 и многи други…
15 јануара 1942: ”Преки војни суд Никшићког одреда, који су сачињавали другови Сава
Ковачевић, Милинко Ђуровић, Никола Ђурковић и Мато Антуновић – секретар је била
другарица Марија Кош – осудио је на смрт стрељањем 19 окривљених, од којих безусловно и
без апелације осморицу: Новица С. Ковачевић, Судија из Спиле; Ђорђије М. Марковић, капетан
у пензији из Јабука: Блажо С. Ковачевић, учитељ из Спиле; Никола С. Булајић, земљорадник из
Присоја; Марко Р. Ковачевић, Земљорадник из Спиле; Мирко Ј. Ковачевић, земљорадник из
Вилуса; Марко Р. Булајић, земљорадник из Јабука и Петар Б. Ковачевић, трговац из Спиле”358.
Убијање политичких неистомишљеника сматра се легитимним продужетком
незадовољавајућих резултата ”политичког рада”:
”У Црмници, Конаку и другим крајевима цетињског и барског среза, гдје политички рад није
показао задовољавајући резултат, приступило се линвидацији најистакнутијих непријатеља
народноослободилачког покрета. На тај начин је активност сепаратиста и других непријатеља
народноослободилачког покрета била у извјесној мјери сузбијена, али за краће вријеме”359.
”Током периода новембар 1941. – април 1942. године комунисти су на територији Беранског и
Андријевачког среза ликвидирали најмање 21 особу. Неки од њих су убијени код својих кућа
или из заседа. Њихова имена су: Чукић Томица (председник општине Будимске, стрељан),
Богавац Ђорђије (учитељ, убијен бомбом код куће), Лабан Васо (капетан у пензији, стрељан),
Лашић Никола (срески начелник, заклан), Божовић Батрић (председник општине Шекулар,
стрељан), Милошевић Мајо (чиновник, заклан – извађено срце), Миковић Лука (земљорадник),
Дубак Миомир (земљорадник), Вуковић Милосав (земљорадник), Бојчић Вучко (земљорадник),
Бојчић Радоје (земљорадник), Голубовић Миро (земљорадник), Бојчић Томислав
(земљорадник), Вуковић Милутин (полицијски писар), Пешић Велимир (жандармеријски
наредник), Шћекић Милија (земљорадник), Шћекић Милован (земљорадник), Шћекић Мираш
(земљорадник), Митровић Данило (земљорадник), Јоковић Симо (жандарм) и Цемовић Рајко.
(ВА, ЧА, кут. 132, ф. 1, док. 19, стр. 1–6; ВА, НОВЈ, кут. 175, ф. 4, док. 27, стр. 4); О томе како
су изгледала погубљења која су изводили партизани сведочио је Павле Ђуришић. Он помиње
случај жандарма Симе Јоковића кога је лично убио комуниста Милун Делевић. Јоковићу су
одсечени језик, извађене очи, одсечене руке и ноге, после чега је стрељан”. (AUSSME, 19.
divisione fanteria „Venezia“, bus. N–6/1006, Comando della divisione di fanteria da montagna „Venezia“,
2° incontro con Pavle Giurisic, allegato Nr. 46 al diaro storico, 13. gennaio 1942., p. 3)”360.
Бестијалност као облик организованог убијања по наређењу водећих кадрова КПЈ указује на
стратегију терора, завођења психозе страха као политичког опредељења за насилну владавину.
”Страхоте ”Пасјег гробља”:

355
Бачени крајем 1941 и почетком 1942 од стране партизана у јаму безданицу звану Котор, код Никшића,
С. Ј. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, Детроит 1947; Биљана Брашњо, ”Откривена јама
комунистичких злочина у околини Никшића. Комунистички злочини у Црној Гори. Екипа ”Дана” код Никшића
открила масовну гробницу из Другог светског рата. Убијено 300 цивила и бачено у јаму”, Глас Холмије, http://glas-
holmije.rs/истраживања-из-прошлости-васојевића-и-црне-горе/откривена-јама-комунистичких-злочина-у-околини-никшића
356
”…иако је ликвидација примљена добро, оставила је на народ доста тежак утисак”, Бр. 36, Извјештај
штаба Никшићког НОП одреда од 21 јануара 1942…, Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку,
Зборник… III/2, Београд 1950, стр. 68.
357
Зборник III/2, стр. 93.
358
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 146.
359
Р.Пајовић, Контрареволуција, 125.
360
М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 526 ф.-н. 1703.

123
”…Затим су партизани започели са мучењима и ликвидацијама, на Бадње вече 6 јануара 1942
године, иако познаваоци тадашњих прилика тврде да разлога за такве гнусне злочине није било
ни за кога од тих људи”361.
”Ни мртви не остану поштеђени кад се живи изгубе и пропогане362”
Један од најмасовнијих партизанских злочина такође је показатељ иживљавања над
немоћним жртвама, где је најтеже уочити разлике између усташких и партизанских
бестијалности. Познат је талас терора у Колашину и околини363, крајем 1941 и првих
месеци 1942, где су партизани на најсвирепији начин убили најмање 260 људи364.
Посмртне остатке ових жртава бацали су у јаме и бунаре, масовне гробнице које су
обележавали видно истакнутим распетим псећим стрвинама, које су прозвали пасјим
гробљима365. Усташоидни терор, којим партизани често надмашују патологију НДХ,
имао је за циљ да превентивном страховладом приволи преживеле да им се придруже
пошто се сваки потенцијални отпор онемогући366.
”За убиство више стотина људи одговорност пада пре свега, на црногорски главни штаб. Ово
тело је 12. децембра издало наредбу потчињеним јединицама у којој се између осталог каже да
се Бадње вече 1942. године има прославити исто као и оно 1707. године. Овога пута „потурице“
су биле „домаћи издајници“ и „шпијуни“ (ВА, НОВЈ, кут. 171, ф. 3, док. 5, стр. 1.); Највише
људи је управо убијено на Бадње вече и Божић. „Глас Црногораца“ и „Пљеваљски весник“
писали су да је у Колашину погубљено 264 особе и то на следеће начине: „лобање су разбијане
тупим предметима; пребијане руке и ноге; грудни кош жртвама изрешетан је куршумима и
избоден ножевима; ребра поломљена; осијецали носеве; резали лица жртвама; ломили вилице и
вадили зубе; вадили жртвама очи и нагонили их да их једу; парали утробе, па вадили црева,
џигерицу и срце;“ („Пљеваљски гласник“ за 27. април 1942. године, бр. 24, стр. 1; „Глас
Црногораца“ за 4. април 1942. године, стр. 15); Да колаборационистичка штампа пише
истинито о овим догађајима говори извештај вештака који су извршили увиђај приликом
есхумације жртава, после уласка Ђуришићевих снага у Колашин (ВА, ЧА, кут. 145, ф. 1, док.
34, стр. 1; Вукота Реџић, „Пасје гробље“ у Колашину, Београд, 1999, стр. 58–62); Главни штаб
НОП-а за Црну Гору и Боку је и после ових стравичних егзекуција, тражио да не сме бити
никаквог колебања или неодлучности у погледу „брзе ликвидације тих банди“. На рачун
комуниста из Колашинског среза упућиване су критике да и после „псећег гробља“, они „нису
добри“ у борби против „пете колоне“ (ВА, НОВЈ, кут. 174, ф. 1, док. 31, стр. 2; ВАС, НОВЈ, кут.
175, ф. 4, док. 27, стр. 2); Поред „Пасјег гробља“ код Колашина, било је још неколико

361
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 77.
362
М. Ђилас, Бесудна земља, Београд 2005, стр. 178.
363
”…иако су недужни људи, падали, гинули, није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот… знали смо да су
невини људи ал смо поштовали директиву партије која слијепо нас водила и превару с нама чинила”, Миливоје
Нововић, првоборац НОБ-а, Беране, Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.
364
”Био им је циљ да понизе те људе и да им одузму достојанство… тада је убијен црногорски барјактар Михаило
Мандић са сва три сина…кад је на ту хумку дошао њихов пас, партизани су тог пса убили и разапели на њихову
хумку, био је то једини обележени гроб…”. ”…кад се пуцало у те људе, који су ту убијани, онда би се чуло у граду,
пуцањ, па због тога су они решили маљевима да све бију, да се не би чули пуцњи, свакога су маљевима…, 363 у то
пасје гробље стрељали...”, Вучић Илинчић, Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.
365
”Најмасовније и најбруталније егзекуције дешавале су се у Колашинском срезу. Већина убистава извршена је
током јануара и фебруара 1942. године. Према речима истакнутог комунисте Баја Секулића људство под његовом
командом је вршило убиства у размери, коју дотични описује на следећи начин: „напунили смо једну пољану у долини
Таре тим гадовима, а народ је то мјесто назвао 'пасје гробље'“ (ВА, НОВЈ, кут. 174, ф. 1, док. 37, стр. 11704). Према
речима очевидаца на месту тзв. „Пасјег гробља“ код Колашина, комунистички терор је достигао свој врхунац. Ту је
убијено више од две стотине лица. Жртве су најчешће убијане ударцем маљем у потиљак или убодима хладним
оружјем. Касније је пронађено и доста измрцварених и унакажених лешева”, М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943,
526.
366
”Дисциплина… дошло и до прве казне када је осудила командира наше чете, Милоша Јелића, зато што је одбијао
да убије свога стрица Ђока Рачића, који га је иначе одгајао и школовао ко своје дијете, тај храбри човјек није хтио
напустити партизане иако је био обавјештен да је осуђен на смрт…”, Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ,
Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.

124
стратишта широм Црне Горе. Једно од таквих је и јама на Радовчу у Пиперима. И овде су
вршене масовне егзекуције од стране комуниста”367.
Колашин се у тексту Контрареволуције у Црној Гори помиње 90 пута, према индексу,
не рачунајући у напоменама, помиње се на 154 од 563 стране ове књиге, а да притом
помену масовне касапнице у којој је о Божићу 1942 зверски убијено преко 260 људи,
готово искључиво цивила, нема места, иако се помиње ”евакуација” италијанских
гарнизона ”крајем децембра 1941 и почетком јануара 1942 године из Грахова, Лијеве
Ријеке, Матешева и Колашина” која је непосредно претходила овом крвавом пиру
партизана. Уместо тога се помињу само неки од њих, као противници НОБ-а, ваљда да
би се давао некакав привидни алиби непоменутом масакру368.
”Послије ослобођења Колашина (5. јануара 1942) у 3аостро је добјегао Љубо Минић са групом
од 42 човјека из колашиноно-речинске ошптине, који су до тада припадали антикомунистичкој
45
милицији. Ускоро затим Ђуришићу се прикључила и група Радојице Оровића са око 80
46
људи. Снабдјевени инструкцијама Д. Михаилоовића и наређењем о мобилизацији свих
активних и резервних официра и подофицира и војних обвезника, четнички команданти су
одмах приступили уписивању људства. у четничке одреде”369.
Целокупно излагање и покушај реконструкције почетка оружаног сукоба и грађанског
рата између партизана и четника крајем 1941 и почетком 1942 претвара се у мистифи-
кацију кад се као у Контареволуцији у Црној Гори, изостави масакр преко 260 цивила у
Колашину, што у варошици од 1.085 људи представља преко 25% становништва370.
Реакција четника је била изнуђена и спонтана, притом веома брза371, масовна и
ефикасна, сразмерно размери масовног злочина, пад Колашина 23 фебруара и први
већи пораз партизана немогуће је разумети кад се прећути и изостави масакр на Божић
1942.
”Четници су били изненађени хладним дочеком у Колашину. Ево како је у Релацији
Љеворечког четничког батаљона забиљежен улазак у Колашин: „Сваки од четника надао се је
свечаном уласку у град и дочеку од стране грађанства. Код леве колоне за командантом били су
постројени све виђеније личности и прваци среза андријевичког, њих око 40. Али на велико
изненађење у граду у први моменат није се могло видети живе душе. Колона је промарширала
главном улицом са југословенском заставом на челу, обишла град и вратила се је у зграду
гимназије, гдје је извршен распоред јединица за преноћиште"372.
Варошица која је једва којих месец и по дана пре тога остала без сваког трећег
становника које су масакрирали претходни ”ослободиоци”, тешко да је могла другачије
дочекати ослобођење од ”ослободиоца”373.

367
(„Пљеваљски гласник“ за 11. мај 1942. године, бр. 26, стр. 1.), М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, 526-
527 ф.-н. 1705.
368
Као што су имена Љуба Минића, Николе Јовановића, Шћепана Ракочевића, Ђока Рачића, Ђукана
Анђелића (Р.Пајовић, Контрареволуција, 93, 97, 99, 104, 118, 135, 169, 177, 181, 183), из директиве за
ликвидацију са ширег списка директиве Врховног штаба и Главног штаба за Црну Гору и Боку од 8
октобра 1941, потписаног од друга Пекића (Милован Ђилас), Д. Радевић, Братоубилачки рат, 53.
369
”Окружни комитет КПЈ — Колашин (подручје колашинског, беранског, и андријевичког среза) сматрао је да
главну опасност представља група Павла Ђуришића, којој су се почетком јануара прикључиле групе Љуба Минића и
Радојице Оровића, па је тражио да се главни напад против њих усмјери”, Р.Пајовић, Контрареволуција, 169, 177.
370
Срез Колашин, у чијем саставу су били: Доња Морача, Горња Морача, Колашин град, Колашин
Речине, Липово, Поља, Прекобрђе и Ровца, имао је на попису становништва 1931 укупно 15.828
становника. Захваљујемо Проф. др Слободану Стефановићу на овим податцима.
371
”Лашић је за овај збор почео благовремено припреме. Он је 7. јануара одредио двије чете Љеворечког батаљона
од по 100 четника иоји ће поћи као помоћ у Краље… Љеворечко-прекобрдским четницима припремљвн је „свечан"
дочек у Краљским Барама од стране барских и матешевских четника и милиције. Ту је батаљон и законачио, а
сјутрадан је наставио пут за Краље, гдје је стигао 11. јануара… Сјтрадан 12. јануара, одржан је збор најистакнутијих
четничких вођа из андријевичког среза…”, Р.Пајовић, Контрареволуција, 173, 174.
372
Р.Пајовић, Контрареволуција, 184 ф.-н. 143.
373
”Када су четничке јединице, на челу са кап. Павлом Ђуришићем, успјеле да 23. фебруара 1942. године протјерају
комунистичко-партизанске снаге из Колашина и ослободе срез, тада се и Ђуришић са својим штабом преселио у овај

125
”Штаб одреда „Радомир Митронић" покушао је да организује одбрану Колашина али у томе
није успио, јер је повлачење партизанских снага из рејона Матешева изазизало панику. Четници
су 23, фебруара, ушли у Колашин без отпора.
Пад Колашина изазвао је демоларизацију у партизанским редовима. Истога дана када је
Колашин пао престао је, да постоји Колашинско-речински, а ускоро затим и Липовски НОП
батаљон. Остаци ова два батаљопа, углавном чланови КПЈ и СКОЈ-а, повукли су се према
Сињајевини и Мојковцу. Убрзо затим распао се и Ровачки партизански батаљон, а Прекобрдска
144
партизанска чета прешла је на страну четника. Партизанаке јединице са подручја Брскута,
Братоножића и Куча (из састава НОП одреда „Радомир Митровић") вратиле су се на свој терен.
145
24. фебруара расформиран је НОП одред „Радомир Митровић". Команду над партизанским
јединицама у рејону Колашина преузео је Штаб Комског НОП одреда”374.
Партизанско ”ослобођење” Колашина 5 јануара и оно што је уследило већ почев од
наредног Бадњег дана, морало је дати повод и наметнути потребу за мобилизацијом
четника као и њихов оружани отпор масовном терору и масакру над цивилним
становнишвом375, истински узрок стварног почетка грађанског рата прећутан је и
изостављен у Контрареволуцији Радована Пајовића376. Покрет против партизана и
комуниста у Црној Гори притом почиње управо ”почетком јануара” или почетком 1942,
као што на много места пише на основу архивске грађе аутор Контрареволуције,
помињући многе друге узроке, осим масакра о Божићу 1942, као очевидно табу теме
једнопартијске историографије.
Поменути аутор пише о готово истовременом почетку сарадње ”националиста”
(”четника и сепаратиста”) са италијанским окупатором377, - почетак јануара-почетак
марта 1942 - као што за непосредни повод сукоба између партизана и четника нема
праве дилеме јер га доследно прећуткује. Док се све друго упадљиво наглашава,
масовни злочини се не мање упадљиво прећуткују, циљ оправдава средство, док ратна
пропаганда остаје без промена читавих 30 година после завршетка рата378.
Како је познат датум масовног бестијалног Божићног пира 1942, који се упорно и не
помиње, посебно лицемерно и цинички звучи:

град из Горњег Заостра. Одмах послије ослобођења Колашина од комуниста, нова власт је формирала комисију од
стручних људи, са задатком да изврши есхумацију страдалника, које су комунисти побили у мјесту Луг. Наведена
комисија је записнички констатовала повреде на тијелима унесрећених, а уз помоћ њихових породица је утврдила да
су на том мјесту монструозно побијене 373 особе. (…) Чланови комисије: Владимир Потенкин, љекар, Бранко
Дрљевић, судијски приправник, Илија Ђуришић, апсолвент медицине и др Вукман Шошкић, љекар, након стручних
налаза на унакаженим лешевима, фотографисали су их, а потом су унесрећене идентификовали”,
- Милован Ђилас се касније правдао како је био у то
https://srpska24.me/наша-тема-хоће-ли-се-и-ове-године-прећу/
време у Санџаку, значи не више од сто километара од Колашина, што га не ослобађа командне
одговорности, никад се није дистанцирао од Божићног масакра у Колашину, никад изјавио жаљење за
толике жртве породицама својих земљака и суграђана, што значи да су они за њега остали непријатељи а
жртве и злочин били и остали за њега оправдани.
374
Р. Пајовић, Контрареволуција, 184.
375
”Сјутрадан су из четничког штаба упућени апели свим истакнутијим четничким вођама из среза андријевичког да
убрзају помоћ у лудству и храни. У апелу „очајним вапајем позивају се сва браћа Васојевићи преко Кома, да у
најкраћем року дођу у помоћ браћи Љеворечанима, Баранима и Прекобрђанима да шго пре разбијемо разбојничке
116
партизанске банде на Матешеву". Неколико дана касније издат је поново апел „виђенијим представнидима из
горњих Васојевића" да убрзају помоћ. Апел се завршава ријечима: „Чујте, знајте и видите, да је овдје -кључ свега —
бити или не бити". Р.Пајовић, Контрареволуција, 181, 209.
376
Иако готово нехотице напомиње: ”Колашин је постао база за даље ширење четничког покрета…”, Р.Пајовић,
Контрареволуција, 215.
377
Иако избегава да се прецизније изјасни: ”Према неким ауторима, споразум између Павла Ђуришића и
53 4
окупатора потписан је у јануару, а према другима — марту/ Како било, сигурно је да је Ћуришић имао контакт с
предсатавницима дивизије Венеција прије напада на партизане, и логично је претпоставити да је за такву акцију
морао имати макар италијанску сагласност”, Р.Пајовић, Контрареволуција, 171.
378
Што посебно важи у делу где се помињу и ”лијеве грешке”, који обилује изанђалом демагогијом,
заменом теза и еуфемизмима, фразеологијом привидне критике налик празнословљу партијске
конференције неке мјесне заједнице, Р.Пајовић, Контрареволуција, 222-225.

126
”Почетком 1942. године. а нарочито послије покоља које су четници извршили над
партизанима у Краљоким Барама (20. јануара) и Лубницама (24. јануара), ликвидације
непријатеља иародноослободилачке борбе дошле су видније до изражаја. Напоредно с
проширивањем четничких жаришта готово у свим крајевима Црне Горе и ликвидације су
попримале шире размјере. Оне су понекад примјењиване и као превентивна мјера - да се
спријечи ширење чегничког покрета. Међутим, ефекат је најчешће био супротан од онога шго
се жељело' постићи. Неке ликвидације нијесу ни биле довољно мотивисане. Нијесу увијек
ликвидирани само стварни шпијуни и сарадници окупатора, већ и неки људи који су сматрани
политичким противницима КПЈ, који јесу били непријатељски расположени према НОП-у али
нијесу били компромитовани сардњом с окупатором, или су с окупатором сарађивали али
нијесу претходно довољно разобличени пред народним масама. Ликвидације без икаквог
суђења нијесу биле ријетке. Уопште узев, народне масе нијесу могле да прихвате начин на који
су те линвидације вршене”379.
Као да нема људског сећања, архивске грађе и документације, непосредних сведока и
сведочења380, комунистичка режимска историографија, као доследна ратна пропагандна
лакировка, вређа жртве завером ћутања, бестидним лажима и селективним
коришћењем архивских извора. Изостављањем највећег масовног злочина који су
починили партизани писац Контрареволуције руши ослучујућу узрочно-последичну
везу, чиме дисквалификује свој иначе користан рад.
”На првом мјесту, на удару се нађоше они српски националисти који су најактивније
учествовали у тринаестојулском устанку и каснијим борбама против окупатора; затим, сви
најугледнији људи с којима нијесу могли рачунати у својој работи.
Колашински затвор напуни се невиним људима, а колашинске ноћи крицима злостављаних.
Други крај врпце тога мучилишта пружао се до пјесковитог шипражја на обали ријеке Таре. Ту
засноваше гробље жртвама. Назваше га ”Пасје гробље”. Уобичајише да мучење врше на том
гробљу. Ту, иживљавало се над немоћним људима сваком врстом наношења патње што је
звјерска машта може докучити. Људима су ломљене ноге, руке, тупим предметима разбијане
лобање, кршене кости. Некима, сјечене су руке, вађене очи. У неким сличајевима, прије него
жртва издахне, расјекли би ножем грудни кош, чупали срце и стављали јој у руку при загртању.
Међу побијеним било је жена и ђевојака. Звјерство над њима допуњавано је силовањем. Чопори
гладних паса нађоше себи извор хране на том гробљу: неометано, развлачили су наоколо
истрзане дијелове људских тијела. Након мјесец-два, кад је извршено ископавање или, тачније,
скупљање посмртник остатака ради сахране, уз велику присутност народа, народ је био згранут
грозним призором. Било је могуће утврдити да су на том мјесту убијена двјеста четири лица.
Осим на наведеним мјестима, и описани начин, извршена су многа појединачна убиства, не
мање свирепа; на путевима из засједа, у кућама. Убијани су родитељи пред дјецом, дјеца пред
родитељима, брат пред бвратом и сестрама (...) Убијани су болесници, изнемогли, рањени, и
људи у најдубљој старости, у креветима гдје су затечени”381.
Док је покрет отпора против партизанског терора у Беранском и Андријевичком срезу, као и у
Колашинском, настао у првом реду после масовног убијања цивилног становништва у
Колашину на Божић 1942, уз помоћ и организацију официра из Васојевића, у Брскуту,
Братоножићима и Кучима је отпор комунистичком вођству настао више спонтано, побуном
партизанског командног кадра.

379
Р. Пајовић, Контрареволуција, 223-224.
380
”На почетку Михаиловићеве борбе против усташа, италијанске трупе су биле скоро неутралне. Међутим, њих је
касније нападао Дража Михаиловић у више наврата. Сви ти изненадни напади су Италијане коштали мноштво људи
и ратног материјала. Четнички упади су увек имали снабдевање као реални циљ. Ометање борбама за пацификацију
Далмације у моменту кад је избио рат у Русији, италијански командант је успео да са четницима закључи
толерантно примирје. Италијани су били на расположењу да им гледају кроз прсте откако се Дража Михаиловић
усмерио на усташе и, у извесним околностима, на Немце. Италијански став се објашњава стриктно војничким
разлозима. Толеришући Дражу Михаиловића, они су дозвољавали и да се снабдева материјалом. Италијани су
једноставно показали да им личне бриге намећу неку дозу слабости према четницима. Ипак, не потпуну”, Ж. Изар,
Југославија 1939-1944, стр. 213.
381
Н. Џаковић, Препород или смрт, Торонто 1983, стр. 12-13.

127
”Ноћу 26/27. фебруара извршена је завјера и у Братоножићима. Замјеник команданта
Братоношко-брскутаког НОП батаљона 18. октобар Батрић Марковић, иначе, бивши
полицијски писар и резервни поручник, са групом бораца дезертирао је с фронта и пришао
брскутским четницима (…) Послије четничког преврата у Бракуту и Братаножићима настало је
превирање и у Кучима (…) Послије обиласка ових села и успостављања своје власти у њима,
четници су 8. марта сазвали на Ублима збор свих Куча ради организовања батаљона и
постављања старјешина. Збору су присуствовала 1764 наоружана „обвезника" из Куча и
Братоножића (…) Пошто је у Кучима остало још партизана, у првом реду комуниста, одлучено
је да се објави проглас којим ће они бити позвани да се врате овојим кућама. Тако је и
урађено”382.
Партизанске снаге су се осипале како је због организовано убијања политичких
неистомишљеника од стране комуниста све више настајала политичка диференцијација
у до тада заједничком отпору италијанском окупатору.
”Једанаестот фебруара 1942. тодине Бајо Станишић је отворено иступио против
народноослободилачког покрета. Уз помоћ својих сарадника официра бивше југословенске
војске поручника Радивоја Војводића и поручника Богдана Павићевића, затим професора Нова
Вулетића и професора Мирка Војводића, он је у Доњим Рсојевићима сазвао збор на који су
позвани сви партизани из Павковића (…) Партизани из Виша, Винића, Горњих и Доњих
Рсојевића, Слапа, Кујазе и Творила који су присуствовали збору највећим дијелом су
приступили Станишићу, или су се вратили својим кућама.167 Од људства које је пришло
Станишићу формиран је Пазковићки национални батаљон, за чијег команданта је постављен
Ново Вулетић. Батаљон је у овом саставу имао 8 официра, 15 подофицира и 207 редова (…)
Средином јануара 1942. године са Станишићем је успоставио везу и Ђорђије Лашић, пославши
му најновија наређења и инструкције Драже Михаиловића”383.
Отпор комунистичком терору ширио се даље Црном Гором.
”Иступање Баја Станишића проггив НОП-а подстакло је и четничке снаге у Никшићу да се
поново активирају. У том су предњачили официри бивше југословенске војске на челу с
мајором Пером Ј. Марушићем. Они су 18. фебруара 1942. организовали састанак официра,
подофицира и војних чиновника, и донијели резолуцију У којој су позвали народ да ступи у
отворену борбу против НОП-а „без компромиса и до истребљења",229 У резолуцији се позивају
грађани да се опредијеле и заузму свој став у „праведној борби за част и спас нације", истичући:
онај ко се не опредијели за борбу против народноослободилачког покрета тај је против „нас и
нације и нека иде у комунистички табор"”384.

Терор и у Санџаку (Рашкој)

Под руководством партијских комесара КПЈ, терор је осим Црне Горе и источне
Херцеговине ништа мање спровођен и у Санџаку385.
”Егзекуције над окривљенима су некада по суровости подсећале на она по Црној Гори и
Херцеговини. Према речима капетана СДС-а Лазара Јанића једном ухваћеном четнику, његова
маћеха је свезаном кувала ноге док овај није издахнуо од рана. Свештеник Пурић, завичајно из
Нове вароши, а са службом у селу Бабине у Милешевском срезу, заробљен је од стране
партизана током децембра 1941. године. Доведен је на суђење у Нову Варош где је његов отац

382
Р. Пајовић, Контрареволуција, 185, 186, 187.
383
Пешадијски пуковник Југословенске војске Бајо Станишић, ”У тринаестојулском устанку наименован је
за члана Привремене врховне команде националноослободилачких трупа Црне Горе, Боке и Санџака”. Р.
Пајовић, Контрареволуција, 188, 189, 190 ф.-н. 173.
384
Р.Пајовић, Контрареволуција, 200.
385
”Јануара када бесни леви терор, када се ликвидирају потенцијални противници, када се тријебе англофили, када
се иде на вансудске егзекуције, када се преко тога руши онај патријахални морал племеника и братственика који не
могу да схвате те егзекуције, у време када се иде на једна таква класна истрчавања, Совјетски савез, протектор
народноослободилачког покрета, тајни, али протектор, гради уговорни савез, који је познат као коалиција
уједињених народа, створен у Вашингтону, јануара 1942 године…”, Бранко Петрановић, Југославија у рату
1941-1942, превентивне ликвидације. Вансудским егзекуцијама се не руши само: ”онај патријахални
морал” што спада у комесарску реторику, него се руше цивилизацијске норме модерног друштва, које
комунисти укидају на полувековну регресију са још увек присутним и непремошћеним последицама.

128
био прота. Пресудила му је и егзекуцију лично спровела његова рођена сестра, студенткиња
Београдског универзитета и припадница комунистичког покрета.1722 За време ових чистки није
било неуобичајено да рођаци врше егзекуције или пљачку једни на другима. На то се гледало
као на чин највише оданости партији. Суровост која је пратила ове догађаје, пољуљала је
верност неких предратних комуниста у исправност рада врха КПЈ-а”386.1723
Командна одговорност за ове масовне злочине, као и патолошки начин њихових
спровођења није остала без писаних трагова, упркос томе што је велики број доказа
уништаван, наменски и систематски прећуткиван. Поред осталог и за опредељујући
приоритет дат грађанском рату на штету борбе против окупатора387:
”Стога је ВШ НОП-а крајем фебруара тражио од комуниста ангажованих у ГШС-у, што се пре
свега односило на Пљеваљски срез, да занемаре сукобе са италијанском војском и главна
дејства усмере „против четника“. Документ који је потписао капетан Јовановић завршава
се инструкцијом која гласи: „Разоружајте и ликвидирајте све оне на које се може посумњати
да ће сјутра бити наши непријатељи“”388.
Идеолошки и иницијално превентивни карактер масовних ликвидација отклања сваку
могућност непромишљеног или реактивног поступања, попут спонтаности у жару
борбе, реципроцитета или ратне одмазде. Злочиначки предумишљај и политичко-
идеолошка мотивација указују на пуну кривичну одговорност од врха389 до дна
командног ланца:
”Поступци комуниста изазивали су све веће незадовољство међу становништвом обе
вероисповести, а самим тим и у њиховом јединицама, иако је Тито пренео Рифату Бурџевићу да
је за њега рад на територији Санџака био задовољавајући… Јосип Броз је отишао корак даље.
Он је 14. марта наредио да ако четници наставе да беже у Пљевља под заштиту италијанске
војске, поред конфискације имовине и паљења кућа њиховим породицама, има се „прибећи и
јачим репресалијама“”390.
Неспорно је на шта се односи еуфемистички једва замагљена наредба врховног
команданта и једног од највећих међу масовним злочинцима Другог светског рата.
”Прибећи јачим репресалијама” после наведених примера партизанских злочина и других
насиља, у првом реду од јануара и фебруара 1942, указује да Броз у пуној мери прима
на себе командну и политичку, другим речима непосредну кривичну одговорност, за
сва дотадашња несразмерна насиља и злочине према цивилном становништву и ратним
заробљеницима, као и да наређује још масовније и бруталније ”репресалије”, што се

386
”Требало би поменути да су егзекуције над жртвама углавном спроводили политички комесари, који су на тај начин
потврђивали ауторитет код људства”, М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 530, 533.
387
”…не би требало засада вршити нападе на окупаторске колоне…, засада да се задржавамо на ликвидацији пете
колоне и уништавању четничких банди…”, Обавјештење Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку од
2 марта 1942 год. О ситуацији на подручју Комског одреда…, Бр. 194, 2 марта 1942, потпис: Милутин
(Иван Милутиновић), Зборник III/2, стр. 240. ”Сву пажњу треба да усредсредите на ликвидацију четника. Вама
је једино пријетила опасност с те стране…”, Наређење Врховног Штаба НОП и ДВ Југославије од 3 марта
1942 год..., потпис: ”Командант народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије”,
Зборник III/2, стр. 250.
388
М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 534; ВА, НОВЈ, кут. 2А, ф. 1, док. 34, стр. 1.
389
”…три-четири Титова наређења из фебруара месеца, нарочито, што је карактеристично, од 14 фебруара, што је
нажалост извучено из фасцикле Врховног штаба у Војноисторијском институту, више га нема, али ја сам га имао у
рукама, тамо се каже: ”ви морате предузети енергичне мере против четника, ви морате стрељати четничке
главешине, ви морате палити куће истакнутих четничких руководиоца, ви морате да извршите мобилизацију у
Бјелопољском крају, сви који се не одазову позиву, стрељати”, Саво Скоко, Југославија у рату, Превентивне
ликвидације. ”Едвард Кардељ је у августу 1941. у једној инструкцији навео да би требало интензивирати нападе на
усташе у Хрватској, не би ли њихова реакција и неселективни терор над цивилним живљем помогао одласке у
збегове и, онамо где је КПЈ била једини политички фактор у руковођењу борбом – на Кордуну, Банији и делу Лике –
попуњавање партизанских редова. „У рату се не смијемо плашити уништавања читавих села. Терор ће безусловно
довести до оружане акције“, писао је Кардељ. Исто то би, по његовом виђењу, био пут и ка мобилизацији Хрвата
(Извори за историју СКЈ, 1, 181)”, Н.Дулић, Партизански покрет у Србији 1941-1945, 178.
390
М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 535.

129
недвосмислено односи на убијање, као и зверско иживљавање над немоћним цивилним
и другим, у првом реду српским, али и муслиманским жртвама391.
Остали комунистички руководиоци нису заостајали за врховним командантом, при
чему су се истицали они из партијског врха који су на тај начин стицали све веће
заслуге.
”На ослобођеној територији око Нове Вароши кључну улогу у овом процесу је имао Милован
Ђилас. Прво се приступило „чистки“ унутар партизанских јединица које су се повукле из
западне Србије. Њу су спровели Рибар и Ранковић, о чему су и писали Брозу (АЈ, фонд 507, ЦК
КПЈ, 1941, ф. 196, стр. 1).1709 Према речима савременика из партизанских редова је уклањано „све
оно што је уносило несигурност или деморализацију“, иако је тај осећај био врло реалан после
партизанске одисеје од Ужица до долине Увца”392.

Пета колона и превентивне ликвидације

Израз из шпанског грађанског рата ”пета колона” у широкој је употреби у Црној Гори и
околним областима за време грађанског рата 1941-1942 и непријатељске окупације.
Ратни извештаји, наређења, директиве и остала архивска грађа објављена или не у
близу 200 томова Зборника... најчешће користе тај израз којим се означава класни,
политички, као и највећи непријатељ у грађанском рату.
Термин ”Пета колона” притом добија уже или шире значење у зависности од динамике
грађанског рата у окружењу фашистичке окупације. Најкраћа и најопштија дефиниција
значења термина ”пета колона”, била би – циљна група за превентивне ликвидације393.

391
”Како нам поједини извори говоре, изгледа да је и Нова Варош имала своје „пасје гробље“. Сведочанство о томе
оставила су двојица италијанских војника из батаљона „Болцано“ који су заробљени почетком децембра 1941.
године код Бистрице. Они су наиме, од стране партизанске комадне у Новој Вароши били одређени за покопавање
ликвидираних. Према изјави датој 13. фебруара у комадни „Пустерије“ у Пљевљима, током периода њиховог
заробљеништва присуствовали су убиству „85 осуђеника на смрт“. Алпинци даље наводе да је међу убијеним било
највише Срба из унутрашњости среза које су партизанске патроле хапсиле као „четнике“, али и локалних муслимана
који су били оптужени као противници комунизма. Убијање је вршила посебна група од 6–7 људи, која се бавила
само хватањем и ликвидацијом жртава. Била је смештена у посебној бараци у којој су се налазила и двојица
Италијана. Жртве су на стратиште довођене „потпуно голе, те су они који су показивали чврстину одмах
стрељани“, док уколико би неко дизао галаму или покушаво да побегне, егзекутори би га „заклали ножем дубоким
резом“. Осуђеницу су иначе, увек на стратиште довођени ноћу, отприлике око 1.00. Ово све нам говори да су
егзекуције држане у великој тајности”, М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 531.
392
М. Д. Живковић, Санџак 1941-1943, стр. 527. ”У међувремену, најуже руководство партизанског покрета
анализирало је резултате борбе и пораза у Србији, који у свој гордости заправо никада није јавно признат. Броз је 2.
децембра у селу Радојњи одржао састанак са делом Врховног штаба, а 7. децембра у селу Дренови са делом ЦК. На
првом заседању у Титовим проценама преовладали су оптимистични тонови о продужетку борбе у Србији. У ту
сврху, он је одабрао групу војних и политичких руководилаца, који су под командом Мирка Томића пошли у
западну Србију да прикупе снаге за које се веровало да су преостале иза непријатељских линија и, са ослонцем на
Тару и Дрину, продуже герилски рат. Убрзо ће ка њима бити упућена и група чланова ПК за Србију са истим циљем.
На састанку у Дренови Броз је, изгледа више театрално него истински, након критичке анализе минулих догађаја,
својим сарадницима понудио и оставку (није сигурно да ли на функцију врховног команданта или генералног
секретара КПЈ), али је та идеја од њих одмах одбачена.841 Међутим, закључак који су делили сви чланови ЦК је био
да је „претрпљена само материјална штета, док је војна снага сачувана и поред губитка територије“, а да повлачење
„не претставља неки осетљивији војни пораз“.842 Броз и његови сарадници очекивали су на пролеће 1942.
нови талас устанка у Србији. Већина тумачења доводи расположење партизанског вођства у везу са
лошом проценом ситуације на Источном фронту, која је догматски протумачена кроз Стаљиново
„обећање“ да ће се рат окончати за мање од годину дана, а да је „Хитлеров војнички и политички слом
неминован и близак“843”, Н. Дулић, Партизански покрет, 305.
393
”Нека се Штаб чете директно повеже са Штабом Ловћенског одреда, од којега треба да траже упутства, односно
имена петоколонашких елемената које треба ликвидирати… Чети издајте директиве да се немилосрдно удара по
петој колони; у том погледу не смије да преовлада опортунизам код наших људи. Процедура у погледу њихове
ликвидације мора бити кратка, а одлучност мора владати… За ових 7-8 дана у околини Никшића уништили смо
преко 20 петоколонашких главешина, поред онога што је уништено на челу са ”војводом” Радојицом…”, ”Упутство
Штаба Никшићког НОП одреда од марта 1942 год. Штабу Граховског батаљона за рад Комбиноване граховске чете у
Катунској Нахији…”, потписан: ”Командант С. Ковачевић”, Зборник… III/2, бр. 168, стр. 363-364. За
превентивне ликвидације коришћене су наменске ”комбиноване чете” као казнене експедиције из
удаљених крајева, јер су због крвне освете, племенских и комшијских обзира, мобилисани партизани

130
Циљна група у коју првобитно спада класни непријатељ како га дефинише бољшевичка
доктрина грађанског рата и револуције, што значи грађанске елите, као и руралне,
обично прозвани кулацима. У сваком случају су то у првом реду државни службеници,
официри и подофицири, свештеници, учитељи, средње имућни или имућнији сељаци,
трговци и слично, другим речима сви они који нису били присталице КПЈ или којима је
национална идеја била важнија од марксистичког интернационализма. Пета колона је
назив за све оне који представљају стварну или потенцијалну препреку за успостав-
љање једнопартијског политичког поретка од стране Комунистичке партије
Југославије. Пета колона није исто што и четници који су наоружана војна или локална,
паравојна формација, често само сеоске страже, четника има више врста и различитих
припадности, они представљају организовани оружан отпор окупатору, партизанима,
усташама, љотићевцима, недићевцима, балистима и слично. Пета колона је више
социјална и политичка категорија, из које се силом прилика могу издвојити припад-
ници неке од наоружаних, војних или одбранбених формација, уколико преживе до
тада терор неке од активних милитантних и организованих војних формација, парти-
зана у првом реду кад је реч о Црној Гори394. Тешко има разлике са усташким метама.
Током времена значење се прилагођавало условима и стицало шири оквир у зависности
од динамике политичке и идеолошке диференцијације током грађанског рата, тако да у
”пету колону” могу бити сврстани и ”колебљивци”, ”кукавице”, ”шпијуни”, уз богат
асортиман осталих агит-проп квалификација, које се беспоштедно приписују спољњим
и унутрашњим непријатељима означеним за ликвидације, конфискације и друге облике
комунистичке репресије према стварним или пројектованим непријатељима.
”Што је пета колона нашла овакво упориште, грешка је и до нас што нијесмо на вријеме
ликвидирали неке наше старе непријатеље који су се били притајили…, одмах смо предузели
даље чишћење пете колоне, како би је онемогућили да и у другим селима нађе упориште.
Потпуковника Јововића смо вам упутили, да га ви саслушате…”395.
Јововић није могао преживети ову врсту провере, стрељан је као ”народни непријатељ”.
Било је потребно жигосати и елиминисати ”притајене” кривце за поразни преокрет396

избегавали да врше ликвидације у ближем окружењу. Стога: ”за борбу против пете колоне требају ударне
јединице са добрим и чврстим руководством”, како наглашава Сава Ковачевић у Извјештају од 17 фебруара
1942, Зборник… III/2, бр. 173, стр. 372.
394
”Упућује се натраг Горњољешанска НОП чета која је остала онамо дуже на положају. Ова чета није била на
висини. Она се била поколебала и изгубила самоувјерење. Дисциплина у њој није одговарајућа. Партизани у њој
нијесу довољно свјесни значаја борбе данас и дужности које морају извршавати. Ово је проузроковано тиме што су
први пут били даље од свијих кућа и у акцијама противу пете колоне. Осим тога , чули су били за борбе у Љешанској
Нахији, а поред тога овамо је ситуација била доста тешка, пошто је била плима реакције, па су се бојали каквог
изненађења, које би их довело у тежак положај или осрамотило. Некако су се осећали доста осамљено… они су,
истина, говорили: ”Ми ћемо вршити све што нам се нареди, али не можемо”. У том се крила намјера да се што прије
врате натраг, али да им се та намјера не уочи… ове партизане… треба давати у акције и са њима држати политичке
конференције. Напомињем да се ниједан још није јавио као добровољац из цијеле чете…”, ”Извјештај штаба Зетског
НОП одреда од 15 марта 1942 год. О морално-политичком стању придатих му јединица Ловћенског одреда за борбу
против четника”, ”Командант одреда и члан Гл. Штаба Блажо Јовановић”, Зборник… III/2, бр. 166, стр. 359-360.
Осим у редакцијском наслову, ниједном речју се у овом извештају не помињу четници, док се пета
колона помиње више пута. Реч је о први пут мобилисаним сељацима из Горњег дела Љешанске Нахије,
који су били послати да чисте пету колону у Доњем делу Љешанске Нахије, што значи њихове комшије и
саплеменике. Нису били довољно индоктринирани и војноидеолошки припремљени, те нису схватали
зашто би вршили насиље, хапсили и убијали мирне људе без икакве кривице и потребе.
395
”Извјештај штаба батаљона ”Јован Томашевић” од 13 марта 1942 год. Штабу Ловћенског НОП одреда о борбама
у Црмници и политичким приликама у граничним албанским селима”, Зборник… III/2, Београд 1950, бр. 155,
332. ”За официре бивше југословенске војске – један већи дио од њих – зашто су петоколонаши и зашто раде против
наше данашње народне борбе…”, 343.
396
”Ситуација на нашем терену је веома критична. Пета колона из Подгорице…”, ”Извештај Бироа зетске партијске
организације од 14 марта 1942 год…”; ”да се ситуација погоршава и да постоји опасност да се погорша…”; ”видимо
да је паника и деморализација партизана обухватила, у извјесном дијелу, и ваше редове. Брзом интервенцијом и
оштрим мјерама против пете колоне морате то све разбити…”; батаљон који је отишао у Васојевиће, ради добро и да

131
”народноослободилачке борбе”, која се показала као страховлада политичких комесара,
уз све пратеће појаве бољшевичког терора на штету већинског становништва, онога
које није у довољној мери излазило у сусрет самопроглашеним властодршцима397.
Реквизиције398, конфискације399, паљевине, злостављање и остали репертоар
комесарских злоупотреба, које понекад и они сами самокритички осуђују, били су
неминовни за све којима се могла приписати етикета ”пете колоне”, што је по потреби
могао бити крајње растегљив и произвољан појам. Као ”Бесудна земља” у трагичном
процепу између црвеног и црног терора, Црна Гора постаје поприште регресивних
атавизама које форсирају најодговорнији кадровици КПЈ400, под будним оком Врховног
штаба и његовог још одговорнијег режисера.
Преживљавање у окружењу такве страховладе било је предуслов какву ни ”толика
одлучност, скоро фанатизам”401, у оданости домаћем стаљинизму нису увек могли да
осигурају.
Током распламсавања грађанског рата, марта 1942 у Црној Гори, ”пета колона” добија
шире значење него раније: ”Пета колона која данас представља удружене снаге издајника-
црногорских сепаратиста са разним реповима и прирепцима свих бивших ненародних
југословенских режима”402. Савез изазван комунистичком страховладом био је практично
неминован, све до његових погубних последица годину дана касније.
Све већи спонтани отпор терору који су завели партизански комесари могао је
послужити за организованији политички артикулисан отпор, уместо пуке реакције
хетерогених мотивација, уз широки ослонац на италијанског окупатора403.
Партизани су наиме вршили разоружавање свих оних који који се нису одазивали
њиховој мобилизацији, као што је то био случај у делу Љуботинске општине:

су успјели да очисте пету колону у Ровцима и Горњој и Доњој Морачи”, Зборник… III/2, бр. 160, 161, 162, стр.
347, 348, 350, 351-352.
397
”не дозволити да се без знања и одобрења народно-ослободилачког одбора врше ма какви скупови”, Зборник…
III/2, бр. 169, стр. 366.
398
Извјештај НОО за срез Цетињски од 18 марта 1942 закључује: ”наглашавамо да су економске прилике
нашег краја врло тешке и да глад већ узима маха. Реквизиција неће бити довољна да обезбиједи ни један проценат”.
Сиротињи је симболично додељена милостиња од 1кг по глави, већа половина је допала партизанима,
док за остатак није наведена намена, осим ако није у питању: ”велика потреба за извјесним бројем џакова око
преношења жита за Главни штаб”, Зборник… III/2, бр. 175, 201, стр. 382, 455. Док глад узима маха,
партизани односе жито, потом окривљују народ што прима храну од окупатора.
399
”У Бољанићима смо заплијенили вишак прикривеног жита, око 1350 кгр, а од петоколонаша у Лимљанима заплијенили смо 67
брава и 4 краве”; ”водите рачуна да приликом запљене петоколонашке имовине, један дио за њега одвојите и пошаљете…”, ”да не
одуговлаче са конфискацијом…”, ”други наши дјелови који се налазе на Левер Тари врше конфискацију села Левера и Заглавка…”,
Зборник III/2, стр. 335, 352, 354, 358.
400
”Доставља ти се писмо друга Ђида као представника Врховног штаба, у којем ти је наглашено шта и како треба
радити у овој ситуацији”, Писмо команданта Саве Ковачевића од 26 марта 1942 год., политичком комесару
одреда о формирању ударних батаљона…; ”пренесите наредбу делегата Врховног штаба друга Милована
Ђиласа… да јачим групама ударних јединица изненада опкољавају поједина четничка села и поступају на начин
како је то вама наређено…”, Наређење штаба Никшићког НОП одреда од 30 марта 1942…, Зборник… III/2,
бр. 191, стр. 425. Тешко четничким селима где ударне бригаде под командом Саве Ковачевића поступају
по наређењима Ђиласа.
401
На врхунцу диференцијације, све већих поларизација и класне радикализације у режији КПЈ, на мети
погрома су читава села: ”ова неколика села” у околини Никшића, ”која ће другови Никшићани у заједници са
нама брзо ликвидирати” (…) ”данас масе активно почињу и овде да узимају оружаног учешћа у борби против
четника (случај Тараша) – оно у чему су се у почетку колебали и партизани, да не речем и партијци. Има још
колебања код извјесних маса…”, Зборник… III/2, бр. 159, стр. 345-346. Дакако кад је била у питању
мобилизација под претњом смртне казне, која је често чекала и ”колебљивце”.
402
Извјештај народноослободилачког одбора за срез цетињски од 18 марта 1942, Зборник… III/2, 175, 378.
403
”Поделити непријатеља - да ли то можемо да осудимо? Партизани који се боре да ослободе територију могу у
Дражи Михаиловићу имати партнера. Међутим, партизани који пре свега славе комунизам не могу рачунати на
његову понуду, а још мање на сарадњу”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 214.

132
”у коме је дошло до оружаног отпора једне банде која није хтела предати оружје партизанима
нити се уписати у партизанске јединице… код једне групе сељака, њих шеснаесторице који су
одавно дошли из интернације и све вријеме се држали по страни од народне борбе… изјаснили
да су они за народну борбу, но да их материјални и породични разлози ометају да ступе у
партизанске редове, али оружје да неће никоме предати наговештавајући чак и освету за случај
насилног одузимања… петорица коловођа су стријељани. У Ријечкој општини осјећа се
колебање… унио је малу забуну код колебљиваца… Овај крај је већ увелико обухватила глад,
па су многи ишли код окупатора у нади да ће добити требовање”404.
На удару све јаче репресије, мобилизације, разоружавања, присмотре405,
конфискације406, реквизиције, глади, сиромашни црногорски сељаци пружају пасиван,
потом и оружан отпор, који је убијање сваког трећег од непокорних могао само још
више да подстакне на даље ширење. Овога пута се отпор не приписује само
петоколонашима407, није спорно да он потиче из такозване базе и народа.
”Честа бомбардовања, артиљеријска ватра и пријетње окупатора репресалијама угицали су да
се поколеба један дио становништва Доњег Цеклина, нарочито из села покрај Скадарског
језера. Томе је допринијела и глад, која се навелико почела осјећати.276 Сиугуација се још више
погоршала повратком неких људи из интернације, односно из затвора, који су још више
појачавали деморализацију.277 У таквој сгитуацији народне масе нијесу видјеле излаз, па су
формирале и саме делегације које су силазиле на Ријеку да окупатору изразе лојалност, у нади
да ће добити требовање.278 То је утицало да се и неке партизанске чете из ових крајева
распадну, а њихови припадници приме окупаторско оружје”408.
Народу Црне Горе и Боке насловљен је Проглас Главног штаба НОП одреда за Црну
Гору и Боку од 20 марта 1942 године. Епским речником и десетерачким стихом позива
широке слојеве у заблуди и заведене народне масе:
”Обраћамо се свима поштеним сељацима које су четници успјели да преваре и заведу… свима
који су, губећи вјеру у снагу народа… снагу Совјетске Русије, поклекли, који нису свјесно
постали издајници… Никоме се ништа неће догодити. Партизани се неће ниједном од њих
светити. Партизани се никад не свете народу… Онима који се не врате… поручујемо да
никаквих обзира нећемо имати… Крв за крв…
Нек пропоје пјесна од ужаса,
Олтар прави на камен крвави!”409.
Недостају још само литије и јека звона на проглас отаџбинског рата какав је Стаљин
организовао у време највеће опасности по СССР. Ова својеврсна претећа објава
амнестије најбоље показује какав је трагични расцеп настао у најширим друштвеним
слојевима, као последица превентивних и масовних ликвидација ”пете колоне”, које су

404
”овим општинама недостају огромне количине жита да би се прехраниле до следеће жетве”, што је у
противуречности с претходном тврдњом: ”да се вишкови према одређеној скали реквирирају”, коју су наводно:
”сељаци, у огромној већини, примили реквизицију са разумјевањем и одобравањем”, Зборник… III/2, бр. 175,
стр. 378-379, 380-382.
405
”строго водити присмотру над кретањем појединаца који су познати као колебљив елеменат”, Зборник… III/2,
бр. 169, стр. 365.
406
”земљу која је конфискована у корист народне борбе…”, ”Конфискована имовина припада само партизанима а не
народу, послије конфискације извјестите нас ради подјеле”, Зборник… III/2, бр. 169, 180, 365, 393. Све јасније
се издваја интерес настајуће ”Нове класе”.
407
Појам се временом према потреби проширује ка огранцима базе и разочараним партизанима:
”ликвидирали опасног петоколонаша и зликовца Душана Бољевићам који је као партизан дезертирао са положаја”,
Зборник… III/2, бр. 188, стр. 420.
Р.Пајовић, Контрареволуција, 207; по правилу изоставља партизанске реквизиције, које се помињу у
408

архивској грађи, и које су највише допринеле глади, као и обично све што квари епску хиперболизацију
НОБ-а. Користећи углавном грађу из Зборника, изоставља стрељања мештана од стране партизана у
Љуботину и на другим местима, све оно што квари партизанску ратну и послератну пропаганду.
409
”народ је обећао да ће и сам чистити изроде гдје год им на траг наиђе, истичући своје чврсто повјерење у
руководећу улогу Комунистичке партије, као и извршилачки замах Народно-ослободилачке партизанске војске”,
Зборник… III/2, бр. 179, 186, стр. 391, 417.

133
организовали партијски кадрови КПЈ у Црној Гори и околним областима410. Трагични
расцеп с почетка грађанског рата који је смишљено и упорном агитацијом,
терористичком страховладом и систематским насиљем, организован под окриљем
непријатељске окупације и геноцида у НДХ са искључивим циљем и стратегијом
насилног задобијања власти по ма коју цену и промене друштвеног поретка којом ће
једна владајућа класа бити смењена у корист ”диктатуре пролетаријата” једнопартијске
”Нове класе”. Све под изговором како ”циљ оправдава средства” чиме се само на
кратко може прикрити истина да средства откривају прави циљ организованог насиља,
смишљених нечасних и злочиначких подухвата.
Наређење штаба Никшићког НОП одреда од марта 1942, упућено штабу Граховског
батаљона, на око страну и по штампаног текста помиње ”пету колону” не мање од осам
пута. Потписник ”Командант Сава Ковачевић” овим наређењем отклања сваку могућу
недоумицу, односно ”једностраност” у погледу ликвидација ”пете колоне”. Командант
Сава се оштро супротставља и самој идеји:
”…да чета вашег батаљона не би требала да директно одмах приступи чишћењу тамошњих
петоколонашких елемената, већ да настави са политичким радом тамо. То је једностраност.
Тако се не смије ни у каквој ситуацији и ни под каквим околностима радити. Исправно је
једино ако се енергично приступи са чишћењем пете колоне и са политичким радом у масама.
Нарочито им требате нагласити да послије сваке акције, у циљу чишћења пете колоне, требају
сазвати зборове у мјестима гдје се та акција изводи, на којима треба народу објаснити општу
ситуацију, ситуацију код нас и нужност енергичног чишћења пете колоне. На тим зборовима
треба окупити све старо и младо, женско и мушко, а њих треба добро организовати. Кад се тако
ради, не треба се бојати од тога како ће маса реаговати, већ напротив, а то је искуство показало,
маса ће такве наше смјеле акције правилно схватити и одобрити. Још им и то треба подвући на
нијесу данас граховски партизани у Катунску Нахију дошли као казнена експедиција противу
цуцког народа, као што је био случај са граховском омладином 1918 год., већ да су граховски
партизани дошли у помоћ… у борби противу пете колоне… И тако идемо преко Лукова и Жупе
са Ударним батаљоном, одржавајући зборове и чистећи пету колону”411 (овде је ненамерно
погрешно наведен напред заповеђени редослед поступања).
Значи, прво се пуца, па потом митингује. Терор праћен прањем мозга. Кад ”казнена
експедиција”, тако ”смјелом акцијом”, побије локалне прваке, који могу бити и
ненаоружани или претходно разоружани, престрављени народ, нејач и сви који се
затекну, буду скупљени на индоктринацију, комесари без грешке добијају аплаузе и
пристанак, под претњом управо извршених, превентивних или не, ликвидација412. Боље
нису умели ни нацисти ни фашисти, једино најсроднији стратешки партнери - усташе.

410
”Наше ударне бригаде очистиле су од петоколонаша централни дио источне Босне, Власеницу, Сребрницу,
Братунац, Факовиће, Шековиће и против наше воље сувише се удаљиле од нас”, Упутство Врховног штаба НОП
и ДВ Југославије од 24 марта 1942, Зборник… III/2, бр. 189, стр. 423.
411
Зборник… III/2, бр. 183, стр. 402-403. Последице нису изостале: ”Ситуација у Катунској Нахији нагло се
погоршала и поред тога што су извјесне снаге са подручја нашег Одреда послате тамо”, (пре ће бити управо
стога), ”тамо је дошло до борбе са петом колоном. Борба је узела широг маха и другови из Граховскох батаљона,
схватајући тежину изложене им ситуације”, Извјештај штаба Никшићког НОП одреда Сави Ковачевићу,
Зборник… III/2, бр. 185, стр. 409. ”...у Црној Гори из дана у дан стање погоршава. У општини Загарачкој двије
чете партизана отказале су послушност и, како смо обавијештени, партизанима се онемогућава пролаз кроз ову
општину. Усљед расипања још неких партизанских јединица, прекинута нам је веза са Цетињским ОК-том и
Ловћенским одредом... Код Колашина смо поново претрпјели неуспијех, и то врло тежак... Послије ових неуспјеха
затражиле су и двије чете Ловћенског одреда да се повуку са положаја и да се врате кућама. Сва инсистирања да и
даље остану на фронту нијесу помогла... немамо снага које би могли концентрисати ради заштите од евентуалних
напада четника из Куча, Братоножића и Брскута”, Извјештај покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, од 24
марта 1942 ЦК КПЈ о војно-политичкој ситуацији у Црној Гори, Зборник… III/2, бр. 190, стр. 423-424.
412
”Никшићку Рудину смо добро очистили и сад ти је тамо све мирно као јагањци… У Пиви и Голији није здраво
стање, па ће кроз који дан требати упутити тамо један ударни батаљон да их очистимо”, Писмо команданта Саве
Ковачевића од 26 марта 1942 год., политичком комесару одреда о формирању ударних батаљона…,

134
”Те ударне јединице имаће у првом реду да воде борбу против четника, јер је противу
италијана цио народ, па наравно противу Талијана је лакше мобилисати народ. На територији
нашега Одреда ми смо до сада формирали три ударна батаљона, а четврти је на територији
према Васојевићима. Имамо у пројекту кроз неколико дана да формирамо још најмање 2-3
батаљона. Наш први ударни батаљон извео је неколико јуначких подвига, а то је – чишћење од
петоколонаша Броћанца и Трепача, а као најважнија досадашња акција јесте чишћење
Озринића од пете колоне… том приликом дошли смо до великог плијена од петоколонаша”413.
Директива КПЈ утолико огољенија него обично, тиме што се из ње боље него иначе
види стратегија и тактика комунистичког терора, ”чишћење пете колоне”414 и гомилање
”великог плијена” под изговором борбе против окупатора, за коју се најпре мобилишу
шире народне масе од којих се потом врши селекција за ударне батаљоне и казнене
експедиције против најчешће незаштићеног становништва. Суочени са отпором у
народу против братоубилачког крвопролића општи терор се враћа попут бумеранга.
Никакво чудо што је у одбрану од овакве страховладе дошло до савеза до тада
непомирљивих, националиста са федералистима и са сепаратистима, све уз подршку
окупатора. Као што је изгладњивање путем реквизиција и конфискација нимало
случајно доводило невољни народ на казан окупатора, још важнији политички циљ био
је да се сви они који су избегли мобилизацију баце у наручје Италијана. То је био
најрадикалнији начин да се докаже и покаже да су сви који нису у служби комуниста
издајници и слуге окупатора. Овако искључива диференцијација ишла је највише и
прилог комунистима који су ишли на то да ће им се на средњи и дужи рок најбоље
политички исплатити, чак и ако буду губитници непосредних последица смишљено
изазваног раздора и грађанског рата, за чије покретање су пркосно оптуживали управо
жртве њиховог терора.
Предодређена жртва у процепу црне и црвене страховладе био је несрећни народ кога
су лакомислене и недорасле елите гурнуле на поприште највеће светске катаклизме у
време најдубље агоније европске цивилизације. Прецењујући своје могућности и моћ
свог народа, преостале снаге пружају очајнички отпор без већих изгледа на успех.
Покрет Драже Михаиловића има стратегију попут других сличних организација у
окупираној Европи. Герилске акције, диверзије и организација за припрему опште
мобилизације кад дође време за искрцавање савезника. Притом је потребно сачувати
проређено људство, од којег је већина била у ратном заробљеништву, као и поштедети
животе цивила од одмазди окупатора.
КПЈ је имала сасвим другачију и далеко амбициознију стратегију. Као део бољшевичке
интернационале под вођством СССР-а она је постала покрет отпора тек после напада
Вермахта на ту земљу и њена стратегија је била подређена интересу те комунистичке
земље415. Везивање што већег дела снага окупатора била је најпотребнија помоћ за
СССР, у време најтежег притиска немачких снага на земљу ”диктатуре пролетаријата”.
Класна одредница је била довољна да оправда диктатуру, што значи један део друштва
доминира свима осталима. Нити је пролетаријат био већински, још мање су радници и
сељаци управљали партијом. ”Демократски централизам” је спроводио самовољу веома
уског круга Политбироа, владајуће клике на челу са ”генсеком” који је гвозденом
стегом спроводио своју ”линију”, уз формално аминовање ужег окружења.

Зборник… III/2, бр. 191, стр. 426. Класно, као и етничко чишћење, упоредо спроводе у својим зонама
одговорности, партизани и усташе, док жртве припадају увек истом народу.
413
Директива Окружног комитета КПЈ за Никшићки округ од 31 марта 1942… потпис: Жарко (=Радоје
Дакић), Зборник III/2, бр. 202, стр. 457.
414
Интересантно да генерал Макартур петом колоном назива америчке комунисте у говору 1946 који
представља једну од првих непосредних најава хладног рата.
415
Као што у Србији: ”није без значаја и да су први већи град од Немаца, Лозницу – 31. августа, отели и успешно
га бранили, не партизани, већ припадници ривалских, четничких одреда”, Н. Девић, Партизански покрет, 126.

135
Нова власт
Користећи народни устанак, комунисти формирају партизанске јединице и
успостављају своју локалну власт на великом делу територије, док су градови и главне
комуникације били под контролом окупатора. Локална власт по бољшевичком узору
ослања се на сеоске одборе којима руководе партијске ћелије и политички комесари416.
Иако у повоју, ова власт је тежила свеопштој контроли друштвених и економских
односа, посвећујући посебну пажњу идеолошкој индоктринацији и политичкој
демагогији. Монопол једнопартиске власти заснован је на монополу заступања воље
народа и неподељивог квази патриотизма. Само је једна политичка партија доделила
себи улогу борбе против окупатора, што значи да су све друге странке и политичка
опредељења дисквалификована као издајничка или као ”пета колона”.
Као једини заступници народа и искључиви непријатељи окупатора, комунисти су
апостоли нове месијанистичке догме, готово религиозна посвећеност захтевана је од
политичких кадрова КПЈ. Морално-политички захтеви важнији су од војничких врлина:
”Никако не значи да је члан Партије извршио дужност тиме што се сам показао јунак у борби и
што је, не штедећи свој живот, јуришао на непријатеља ако није успио да буде руководилац
људства, ако људство у борби није подигао на свој ниво, ако није руководилац људства под
свим условима и у свим ситуацијама”417.
Највећи значај придаје се партијској ћелији која даје морално-политички садржај војној
формацији и обезбеђује агитпроп индоктринацију.
”Партијске ћелије морају оживјети чету као политичког фактора и онемогућити појаве
занемаривања политичког и просвјетног рада… Ћелија у чети не само да је жижа цјелокупног
живота чете него мора дјеловати и ондје куда се чета креће и гдје чета логорује. Само на тај
начин могу се на путевима којима чета пролази створити здраве базе наше Партије и
Ослободилачке борбе”418.
Борба и војна организација, идеологија и индоктринација, средства су у служби партије
која је једина сама себи сврха и циљ за стварање једностраначког, партократског и
бирократског, недемократског и тоталитарног поретка, скројеног по мери доживотног
властодршца који никоме не полаже рачуна за своја опредељења и поступке.
Војни судови оснивају се у сваком штабу, сходно наређењу Врховног штаба. Ови
судови су изгледа имали више унутарпартијску и војну намену, јер се готово нигде не
помињу у бројним извештајима када је реч о систематским ликвидацијама пете колоне.
”У тај суд улазе замјеник команданта, замјеник политичког комесара и један партизан кога они
одреде. Састав суда Штаб у случају потребе може и да измијени, но с тим да замјеник
политичког комесара мора увијек остати у суду. За све пресуде извршене над партизанима
(смртне казне) овом штабу се мора доставити писмени записник са потписом окривљенога”419.
Ексклузивна улога политкома сведочи о партијском карактеру судства, односно о
отсуству независног судства, као једном од основних достигнућа демократских
друштвених односа, о чему не може бити говора у једнопартијским системима.

416
Дулени 16 септ. 1941: ”…поставили смо питање улоге политичких комесара при четама и одредима, пошто се
у пракси показало, да они по свима питањима акције имају главну реч и да такав однос смета у командовању.
Одговорено нам је, да су политички комесари потпуно равноправни са командирима чета, односно командантима
одреда и да се они ни у ком случају не могу подврћи под команду било једних или других.“ Тиме је премоћ
политичких над војним установама у покрету била поново наглашена”, Н. Девић, Партизански покрет, 128-129
417
Директива Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору… од 27 марта 1942 год. О задацима партијских
организација у партизанским јединицама, Зборник III/2, бр. 192, стр. 434. Непотписани аутор је вероватно
Милован Ђилас.
418
Зборник III/2, бр. 192, стр. 434.
419
Упутство штаба Никшићког НОП одреда од 30 марта 1942 год…, потписан С. Ковачевић, Зборник
III/2, бр. 197, стр. 448.

136
Партијска војска, судство, као и остали сегменти партократске ”диктатуре пролетаријата”,
успостављају се од самих почетака комунистичке партократије у Црној Гори.

Митра Митровић Ђилас и реторика мржње

Ратну пропаганду и идеолошку индоктринацију партизана водио је агитпроп на челу са
Милованом Ђиласом, Владимиром Дедијером, Веселином Маслешом и другима, међу
којима се истицала Ђидова тадашња ”другарица”, активиста КПЈ, студенткиња и
списатељица Митра Митровић, чији су ратни записи делимично објављени под
насловом: Ратно путовање, Београд 1953.
”...хоћемо да постигнемо крајњи циљ - победу револуције, а борба против фашистичког
окупатора нам је - тактика? не није само тактика! (...) ...са нашим походом у неко село у коме су
се зацарили четници и - да је баш то село очистити, све бисмо лако!”
”у Жабљаку, у штабу, у који курири сваки час долазе са вестима и у коме друг, већ са извесном
професионалном самоувереношћу, говори о обавештајној служби која са успехом хвата и
тамани шпијуне. А њих се прилично намножило”, ”Руси би морали пожурити с ”признавањем”,
макар путем једног авиона420. А они, међутим, још говоре о борбама Драже Михаиловића”.
”Тамо негде близу Никшића - Горње Поље је дванаестак километара далеко - састају се наши
изасланици са Италијанима да прихвате ту храну за заробљенике”421.
Опортунизам овде даје предност борби за власт над борбом против окупатора која се
избегава и води само када се не може избећи.

Љубав за народ руковођена дамаром мржње:

Агитпроп-идеолошки трио, на челу са Милованом Ђиласом, његовом ”другарицом”
Митром и најбољим другом Владом Дедијером, званим Гангстер, давао је тон не само
ратној пропаганди партизанској, него и бојовни подстицај пролетерској мотивацији.
Усташе и њихова крвожедна бестијалност, само су повод за својеврсно Слово мржње,
којим се књижевним жанром уз неупоредиво надахнуће истицао Милован Ђилас, јер
то: ”или ми - или они” односило се у првом реду, ако не и искључиво на четнике.
Дакако кад се за усташе наглашава да их ”не мрзимо довољно дубоко”, најдубља
мржња, као и ”љубав, за народ”, не трпе конкуренцију. Ко би то као Ђидо, тако
дубокоумно, стилски неиживљено и исконски преживљено, сковао поводом једне од
небројених усташких бестијалности:
”...Не вреди живети на овом свету док има људи који раде таква нечовештва. Нема друге - или
ми - или они...”
”Па нам се све чини да не мрзимо довољно дубоко. А једино мерило љубави за народ може
данас бити дубина мржње према непријатељу422, - тако и пише у нашем уводнику, у овом броју.
Ђидо га је и написао”423.

420
Реч је о ваздушној помоћи Црвене армије, коју су партизани узалуд исчекивали крајем зиме 1942, два
месеца, крај писте за слетање савезничких авиона код Његовуђе. ”Код предвиђеног мјеста треба одређивати
поуздане другове (морају имати добар слух)… помоћ неће изостати, само је стрпљиво морамо очекивати”,
Упутство Врховног штаба НОП, од 3 марта 1942 год, Зборник III/2, бр. 117 253, 282, бр. 90 188 ф-н. 1.
421
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 89, 106, 109.
422
У програмском чланку под насловом ”Племенита мржња”, Ђилас каже да је ”Једино мерило величине
љубави према народу несавладива мржња према непријатељу”. Ту мржњу људи су стицали као ”добри
комунисти”.”, Борба VII, бр. 23, (8 окт. 1942), стр. 1; M. Djilas, Memoir of a Revolutionary, 1973, стр. 92,
Бајт, Берманов досије, стр. 390.
423
Цитат је есејистички садржајнији и интегралнији у Ратном дневнику Владе Дедијера, да би само код
самог Ђида био интегрално ауторизован. Синхронизација агит-проп тројке указује на програмски
приоритет импуласа мржње. Усташе нису биле препрека за освајање власти, њихов пораз је био
неминован као успутна појава очекиваног слома нацизма, него четници са којима је ствар била до пред
крај 1943 крајње неизвесна. Партизани нису ни помишљали да нападну Јасеновац, све до краја рата нити
да покушају спасавање хиљада његових заробљеника иако се знало шта им следује у овом највећем
логору смрти. Сарадња партизана са усташама упадљива је код примопредаје Јасеновца: ”Сутрадан после

137
Наша мржња не може да досегне до домобрана... Ми их и пуштамо - и радосни што никакве
везе немају са усташама424, и љути на њих што неће да пређу у нашу војску”425.
А има ли и таквих који се могу запитати да ли се слично или исто може односити и на
њих саме ? Мржња која не допире до домобрана, до усташа не довољно дубоко...,
довољно само до ”четничких банди”. Градација идеолошке мржње је политички
мотивисана, код комуниста она је ”довољно дубоко”, тачније најдубље, усмерена само
ка четницима као српским националистима, највећој ако не и јединој препреки на путу
освајања власти. ”Довољно дубока мржња” била је покретачка снага и највећа
оперативна предност у грађанском рату и освајању власти од стране комуниста.
Као вектор, трансмисија, трансфер, моћна полуга, фокусно ”великосрпска”, успут и
класна, мржња је храна, покретачка снага и најдубља мотивација, у првом реду водећих
српских комуниста, опојна дрога и морална амнезија, негација људскости, неутољива и
неиживљена паклена мржња, у коју стаје сва идеологија, теорија и праксис КПЈ.
Идејни понтифекс максимус тог дамара, порива и говора мржње био је Милован Ђилас.
Маршал је главнокомандујући жрец, врховни и доживотни, тако и постхумни легатор и
извођач радова. Готово попут Ивана Карамазова и његовог полубрата Смердјакова.
”Домобрански батаљон прешао на страну партизана - никад не доносимо нетачне вести, овој
тешко верујем! Зашто не - прелазе к нама, знају да ћемо их пустити кући”.
Ђидова другарица изгледа није била довољно упућена у суптилности партизанског
ратовања на територији за њих толерантне ако не савезничка НДХ, чему ни различите
четничке формације наспрам Недићевих снага у Србији нису биле дорасле.
”За шест месеци борбе у Западној Босни убили смо 17.035 непријатељских војника, заробили и
одмах ослободили 27.500 домобрана...”426.
Број убијених непријатеља многоструко превазилази и ловачке приче Сава Оровића за
Талијане у Пљевљима. Кога су то још партизани заробљавали и ”одмах” ослобађали од
различитих војних формација? Можда још само усташе, осим ако ни то није било
потребно у жару борбе против најважнијег заједничког непријатеља, Срба и четника.
Врхушка КПЈ партизанске хијерархије знала је разуме се за Јасеновац као највећи логор
индустрије смрти у НДХ427:
”овде су стигли др Никола Николић и Фране Фрол који су срећно измакли из логора смрти у
Јасеновцу заменом за заробљене усташе. Они су причали о усташким зверствима у овом злогласном
логору, по ужасима равном осталим фабрикама уништења, које су Немци подигли за истребљење
народа, у првом реду Словена, јер су им стајали на путу освајања ”животног простора”…
”И јасеновачки логор има ”Црну Марицу” чија сирена увек наговештава покољ и смрт… У црну
Марицу стајало је до 40 лица. Сви довежени завршавали су у ”керамици”. И људи, и жене, и дјеца…
Пећи су радиле на смјену. У сваку стајало је одједанпут по 40 људи. Људе су убијали маљем,
гвозденом шипком, клали, некад живе и полуживе бацали у пећ. Два транспорта дневно. Густ дим
ишао је кроз велики фабрички димњак и пробијао кроз кров. Смрад спаљеног људског меса допирао

ове пуцњаве и бјежања неких Срба из Логора, дошла је југословенска комунистичка војска и преузела логор
Јасеновац. Око 30 усташа са два усташка висока официра сачекали су комунисте и предали им логор.
Комунистичком војском је командовао генерал Ненезић родом из Црне Горе”, Б. М. Зечевић, ”Преживио
спаљиваше четника у усташком крематоријуму у логору Јасеновац 1945. Године”, Његош 67 (1992), 122.
424
Симптоматична квалификација: ”никакве везе немају са усташама”, осим што припадају истој НДХ и
имају исти врховни стожер и Павелића, више говори о односу КПЈ према НДХ, него о самим
домобранима као ненападајућој страни и неисцрпној стратешкој резерви партизана.
425
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 142.
426
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 153, 154.
427
”Усташки бојник тада пође код генерала Ненезића који је са неколико комунистичких официра пратио ова
убијања” (У Јасеновцу), ”Тада генерал Ненезић рече овоме усташкоме бојнику и великом савезнику комуниста
Југославије. „Можеш га убити сјекиром, клати оштром камом, давити рукама, горети у ватри или топити у ријеку,
али знај једно да се све директиве друга Тита морају извршити, друг је Тито наредио да се сви четници поубијају, не
само четници већ да се поубијају и сви синови четничких официра, синови четничких трговаца и синови четничких
учитеља”, Б. М. Зечевић, ”Преживио спаљиваше четника у усташком крематоријуму у логору Јасеновац
1945.”, Његош 67 (1992), 122-123.

138
је до Јасеновца. Сви су знали шта се ради у циглани… Усташке звјери кољу дјецу пред мајкама,
врше мучења каква ниједна машта не може да замисли”428.
Али нису покушавали било какву акцију у корист логораша који су свакодневно
масовно убијани, очевидно је постојао споразум о ненападању са усташама у
одређеним зонама, као што је страдање недужних цивила приморавало многе од њих да
спас потраже у партизанским редовима.
Револуционарна ревност и борбени занос нису никаква препрека за организовање
”првих слободних избора”, први или последњи није битно, важније да су једнопартијски:
”...прве слободне изборе у Босни и Лици”429.
Још да су знали да су ту слободу, да гласају за исте и исту партију, тада изгласали за
следећих пола века430.
Од све силе победа, хиљада убијених и заробљеника, једва помена усташа, кад:
”Заробили смо Францетића... вођу усташке легије у Босни... овог зликовца који је драдесет
другог децембра у два сата по подне морао спустити свој авион на путу из Загреба за Госпић...
Францетић је покушао машинком да растера сељаке, али су га они прво ранили метком из
ловачке пушке у трбух, изблиза, а затим је неко докопао секиру...”431.
Да не би сељачке руке из села у коме су Францетић и његове усташе начинили један од
небројених покоља, партијска политичка свест би имала знатно хуманији и политички
далековиди однос. Попут његовог колеге пуковника Месића, Фрацетић је могао бити
преваспитан, по узору на Месића и његове из усташке легије под Стаљинградом, да би
крајем рата чинио несравњиве услуге ОЗНИ и КПЈ вршећи масовне крваве погроме над
народом у Србији.
”Сад наша војска чини чуда. У јеку непријатељске офанзиве наоружава се најбољим
оружјем”432.
Којим ? чијим? немачким ? зар је тако изгледала офанзива? усташким, домобранским?
италијанским? четничким свакако не јер је било оскудно, чијим?, заплењеним од оних
17.000 убијених или од 27.500 ”ослобођених”, остаје недоречено... али довољно и за
помоћ у наоружавању англо-америчких и руских савезника.
”Сад могу скоро све да читам, вероватно зато што се ближи крај рата. Па опет најрадије узимам
Лењина и историју СКП(б), сад од оних глава које говоре о изградњи социјализма”433.
Идејну оданост и партијску ревност ваљало је извикивати као мантру, да се не би
омакло нешто што не личи на догму, безбожну литанију, соцреалистичку естетику...
Пропагандни црно-црвено-зелени допринос Савића Марковића Штедимлије
Усташки идеолог, ”прво перо Хрватске”, како га је интронизовао Анте Павелић, Савић
Марковић Штедимлија пројектант је усташког инжењеринга434, којим је у највећој мери
задужио расрбљавање, кроатизацију и арнаутизацију Црне Горе. Његове заслуге
превазилазе једнодневну државотворност Секуле Дрљевића, чија се активност

428
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 372, 373.
429
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 155.
430
Као задужена за ”сређивање” стања у Српској Академији наука и за избор маршала Јосипа Броза за
њеног првог почасног члана: “ми… никада нисмо… обећавали ‘демократију за све’”, изјавила је Митра
1945 у Привременој народној скупштини, као нова министарка просвете (1945-1949), без завршеног
факултета, С. Г. Марковић, ”Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију
југословенског диктатора”, Hereticus 1 (2005), стр. 9.
431
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 159.
432
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 171.
433
Митра Митровић, Ратно путовање, Београд 1953, стр. 226. Министарка просвете Србије (1945-1949),
у време кад је Броз, са четири разреда основне школе, постао 1948 први почасни члан Српске Академије
Наука, Митра је била у првим редовима понижавања највише српске научне и академске установе.
https://web.archive.org/web/20100412121203/http://www.hereticus.org/arhiva/2005–1/josip–broz–%E2%80%93–upotreba–
naucnih–ustanova–u–srbiji–za–deifikaciju–jugoslovenskog–diktatora.html
434
”Имао је секретара, сиромашног студента, који се звао Дука или Ђука Перовић и који је после рата
осуђен на десет година робије”, Р. В. Петровић, Завера против Срба, Београд 1990, стр. 60.

139
завршава крајем Другог светског рата, док Штедимлијино сејање мржње траје до
Маспока435, да би постхумну кулминацију достигао у монтенегринској милократури.
Као најплоднији нацистички агитпроп идеолог, чијој би каријери, лику и делу и сам
Гебелс имао на чему завидети, истицао се и у служби брозократуре када је требало
рушити Његошеву капелу на Ловћену436. По логици циља који оправдава сва средства и
средства која одређују циљ и намену, у служби нациста за које је објављивао
пропагандне брошуре и на немачком језику, објавио је у служби НДХ агитпропа
знамениту, иако већ готово заборављену брошуру ”Паризани о себи. Изворни
документи о политичком подријетлу партизана и о њиховом пребацивању из
иноземства на подручје Независне државе Хрватске”, Загреб 1944. Према древном
правилу његовог оца лажи – што маснија замена теза, то успешнија превара – ударна
полуга овог усташког агитпропа почива на знаку једнакости између четника и
партизана, Црне руке и КПЈ, хајдучије и покрета отпора, слободе и ропства, истине и
лажи, са крунским акцентом на мржњи према Балкану, човеку Балкана, синониму за
све српско, као антиподу Европи и западу чија је исконска и последња одбрана
Кроација у савезу са аранаутском и црногорском хајдучијом, које као еманације
хиљадугодишњег државног права, заслепљеношћу мржњом демантују сва јефтина
уопштавања о тамном вилајету најгорем као кошмару најзаслужнијег од свих
тоталитарних достигнућа Европе.
Готово половина овог пропагандног домета ипак није у ватромету баналности и
бедастоћа неиживљеног језика мржње, као најутицајнији агитпроп комесар НДХ ратног
наратива, Штедимлија је имао на располагању поверљиве материјале усташких
обавештајних служби. То су ратни партизански дневници заплењени код убијених и
заробљених партизанских војних и политичких кадрова.
Почев од ”Упутства за вођење батаљонских дневника” намењеног ”свим политичким
комесарима”, потписаног од Политичког комесара Главног штаба НОП и ДО за Црну
Гору и Боку, Митра Бакића437, то су десет дужих и краћих ратних дневника и записа,
који на укупно готово 80 страна имају за циљ да обесмисле и компромитују партизан-
ски начин ратовања које се највећим делом састоји од бежанија, бесциљних лутања по
босанским врлетима, пљачки и животу на рачун незаштићених сељака, насиља и
отимачине, једном речју преживљавања током друге половине 1941 и прве половине
1942 од стране партизана протераних најпре из Србије а потом и из Црне Горе.
Ратни дневници и записи који у потпуности демантују цео први део брошуре писане у
циљу изједначавања четничких и партизанских ”банди”, већ самим тим што се
најжешће и најучесталије борбе воде између ових двају оружаних формација. Борби је

435
“Kao dijalektički paradoks i dokaz kako se vremena mijenjaju interesantno je navesti podatak da je ustaško-crnogorski
književnik Štedimlija unatoč svome izdajničkom neprijateljskom radu prije i za vrijeme rata (tada je objavio jednu od
najogavnijih knjiga protiv partizanskog pokreta), radi čega je prošao i sovjetske i naše zatvore primljen u Društvo
književnika Hrvatske, iako poslije rata, dakle punih 25 godina, nije ništa književno objavljivao. To je uprava tog staleškog
Društva književnika učinila nakon što je pisca ovih redaka još prije više od pet godina (u lipnju 1968) kao komunistu
isključila iz DKH — zbog toga što se ’usudio' javno kritizirati Deklaraciju o posebnom hrvatskom jeziku”, V. Mađarević,
Književnost i revolucija, Zagreb, 1974, 273. O Saviću Markoviću Štedimliji objavio je nekrolog Dominik Mandić,
katolički sveštenik koji je posle rata mnogo brinuo o bezbednosti najvećih ustaških zlikovaca i pomogao im da se iz Italije
prebace u vanevropske zemlje. S druge strane fra Dominik Mandić razvio je u SAD takvu antisipsku delatnost da se ona
može uporediti, najblaže rečeno, sa bezumljem. U nekrologu, objavljenom u ustaškom tjedniku Danica (Chicago, 10. mart
1971) fra Dominik vazdiže Štedimliju do samih nebesa, nabraja neka njegova dela, a zatim kaže da je napisao poslednje
svoje delo Kravljevstvo Hrvata i predao ga na čuvanje pred samu smrt Matici Hrvatskoj. Trebalo bi, kaže Dominik Mandić,
očekivati da će se taj rukopis obelodaniti i da će na taj način biti odata velika počast jednom iskrenom hrvatskom prijatelju.
436
”У остваривању својих претензија на Боку Которску усташко вођство је рачунало и на безрезервну подршку
сепаратистичних вођа Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, који су уживали усташко гостопримство.
Усташе су настојале и преко својих агената у Боки да овај крај прикључе НДХ”, Р.Пајовић, Контрареволуција, 385.
437
S.M. Štedimlija, Partizani o sebi. Izvorni dokumenti o političkom podrijetlu partizana i o njihovu
prebacivanju iz inozemstva na područje Nezavisne države Hrvatske, Zagreb 1944, 126-128.

140
иначе сразмерно мало у овим ратним дневницима, на другом месту су спорадичне
борбе партизана са Италијанским снагама, од Немаца су у питања бегства и скривања.
Најупадљивије је отсуство борби између партизана и усташа или хрватских снага
уопште, које се јављају сасвим спорадично као узгредне и готово случајне чарке, нашто
као инциденти са стране ”пријатељске ватре”438.
”Они који траже обично нађу сураднике који им највише одговарају. У Новим Прилозима Иван
Крајачић, члан ЦК КПЈ, бивши шеф ОЗНЕ за Хрватску, се хвали да су „моји најпоузданији сурад-
ници у специјалној обавјештајној служби народноослободилачког покрета у непријатељским војним
формацијама били... Брана Срећко, усташки сатник...Галић Владо, усташки пуковник, командант
Павелићевог тјелесног здруга“ (стр. 498, 499). Ни Крајачић ни Дедијер не објашњавају читаоцу да
ли је сарадња с усташким пуковником Галићем успостављена пре, за време или после великог
похода Немаца и усташа на Козару, похода у коме је узео видно учешће „тјелесни здруг“ једног од
најпоузданијих сарадника Ивана Стеве Крајачића, организационог секретара КП Хрватске”439.
Подробнија анализа ових докуметрарних материјала, из којих је по свему судећи
извучен максимум путем систематске селекције и изостављања, био би драгоцено
сведочење о специјалном односу између партизана и усташа на територији НДХ, које
се своде на у најмању руку прећутно ненападање, локалне или стратешки споразум за
борбу против за једне и друге најважнијег непријатеља, герилских снага државе за коју
су НДХ и КПЈ имале стратешки циљ да разоре, свака у своју корист.
Сведочење партизанских ратних дневника баца посебно важну светлост на први део
рата440, која објашњава сву конвергенцију усташке идеологије Штедимлије, која у
дугом трајању најприродније ступа у службу АВНОЈ-ске Југославије441, као суштински
антисрпске творевине, зеленашког усташлука и Маспока, саставних делова у основи
једног истог субверзивног и разорног пројекта, какав се испољава у све огољенијем
облику током различитих генерација.

Два лица без нијанси црвено-црног тоталитаризма

Окупирана Југославија била је подељена на два већа и више мањих делова. НДХ и
Србија биле су под немачким режимом окупације, Црна Гора и део Далмације под
италијанским, било је више мањих под управом пограничних окупационих савезника
или под управом самог Рајха и Италије.
Асиметричном симетријом би се могао означити окупаторски режим нацистичког Рајха
у НДХ и Србији. Највећа асиметрија била је у самом односу према окупацији и према
окупатору. Док је НДХ била драговољна творевина окупатора442, Србија је имала један

438
”Недостатак политичке директиве након хапшења господина Мачека, мржња према освајачима и зебња од српске
освете за почињене злочине јесу доминантни токови који усмеравају део Хрвата према партизанима-комунистима.
Поред тих разлога, постоји и непопустљивост у погледу српске доминације и опозициони дух у погледу свих
компромиса који би обавезали Хрвате да поднесу последице за своје грешке у погледу бивше Југославије и масакра
који који су починили над Србима. Тај опозициони дух се уједињује са оним усташким духом и са Мачековим
десничарима који су у истој мери забринути за преокрет који ће створити сутрашњице са комунизмом и због
одговорности за слабо осветљене делове хрватске прошлости”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 214.
439
И. Авакумовић, ”Нове приче старога Владе”, Његош 50 (јун 1983), 77-78.
440
“…svud oko nas izmedju četnika i Talijana borbe su se vodile” (…) “Bili smo blizu Gackog… Teško smo se povlačili. Tu
smo se smešali i počelo je klanje. Teže ranjenike nismo mogli izvući…”, (“Dnevnik partizana Svetislava Tucovića, u kojem
opisuje svoj put od Užica do sela Ravno u Hercegovini”), S.M. Štedimlija, Partizani o sebi, str. 163.
441
”Оно што такође забрињава јесте да у том Националном комитету за ослобођење (Тито-Рибар - АВНОЈ) нема
ниједног сељака упркос чињеници да 75% становништва у Југославији чине сељаци. Међутим у том Комитету
видимо и препознајемо, поред комунистичких руководиоца, познате конзервативне елементе ултра-Хрвате, усташе и
анти-Србе”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 244.
442
”Покушајмо да, у међувремену, изблиза погледамо позицију Хрватске која је данас најнеобичнија и најчуднија у
Европи. Савезница Осовине, подржава својом регуларном армијом, помаже партизанске саботаже у случају
искрцавања Савезника на Балкан, борећи се против Срба (након што је масакрирала на стотине хиљада припадника
тог народа). Хрватска чува утемељену наду да ће победа, без обзира одакле долазила, више ићи њима на руку него
Србима”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 215-216.

141
од најсуровијих окупационих режима у коме су се Немци понашали као осветници за
све историјске ратне поразе и жртве443.
Највећа симетрија је била у низу нијанси којом се у оба случаја одликује сложени однос
између окупационог режима и покрета отпора о чему се већ и по природи ове појаве, од
ратних година па све до данас најмање зна, иако би се могло знати неупоредиво више
када би изворна грађа била у већој мери доступна истраживачким подухватима. У
првом реду грађа која се односи на усташе и НДХ и њену сарадњу са КПЈ и
партизанима. Врх окупационе хијерархије пружа слику највеће асиметрије. НДХ се као
чедо нацизма, без кога не би могла постојати, идентификовала са њеним идеолошким и
злочиначким моделом, до те мере да почиње радикалну примену нацистичког
”коначног решења” у истребљењу Јевреја, Срба444 и Цигана, готово годину дана пре
Немачке. Квислиншки режим Милана Недића за то време колико је могуће прихвата
незахвалну улогу и спасава Србе избегле испред усташко геноцида у НДХ. Активан и
пасиван однос према окупаторском терору одражава сву асиметрију између ова два
квислиншка режима, док је наметање симетрије израз идеолошке пропаганде и
политичке манипулације на чијим темељима се заснива најпогубнија уравниловка
комунистичке Југославије. Архивска грађа коју је од 1952 Војноисторијски завод ЈНА
објављивао у неких готово 190 томова, сама по себи сведочи о изманипулисаној лажној
симетрији која се своди на релативизацију, ако не и знак једнакости између жртава и
џелата. Чињеница да је последњи том поменутог ”Зборника докумената…”, објављен
1993, коначно посвећен геноциду у НДХ, показује да је било потребно да се Брозова
творевина изнутра распадне, да би архивску грађу која доказује лаж поменуте
симетрије било могуће, бар једним делом објавити. Врхунац цинизма притом није у
симетрији између окупационих режима и квислинга у Србији и у НДХ445, него у
симетрији између НДХ и антинацистичког покрета отпора Драже Михајловића, која се
као најупорнији фантомски комунистичко-постјугословенски стереотип транзицијским
кроато-пост-српским концензусом унедогледно одржава.
Архивска грађа и документација разнолике изворне аутентичности, ратни извештаји,
савремена сведочења, ратни дневници и кореспонденција, меморијалистика
савременика различите провинијенције, уз низ осталих материјалних доказа и
показатеља, јесу арсенал когнитивне непристрасности и показатељи људске савести446,
насупрот погубном слепилу идеолошког инжењеринга.

Простор најрадикалнијих опречности

Комите и четници, четници и партизани, партизани и усташе

443
Хитлер је сматрао да су Срби једини озбиљан народ на Балкану, те да им стога ни по коју цену не
треба допустити да имају војску. 100 Срба за једног убијеног и 50 за рањеног Немца био је показатељ
немачког окупационог режима у Србији, док је у другим побеђеним и окупираним земљама тај однос био
10 и 5 према један, као на пример у Француској, иако је важила као неупоредиво старији и значајнији
непријатељ Немачке. “Mi nikad ne smemo dozvoliti da na Balkanu jedan narod postane suviše moćan, narod koji ima
osećaj političke misije i istorijske uloge. Upravo Srbi su taj narod. Oni su dokazali da imaju veliku državotvornu snagu…
Njemačka mora potpuno suzbiti sve planove za Veliku Srbiju. Nismo stvorili srpsku vojsku. Čak je i određena komunistička
opasnost prihvatljivija”, Č. Antić, “Globalna istorija Srbije”, Nedeljnik, 29/07/2021.
444
”Председник општине у Вараждину, ноторни усташа, поставио је објаву на зидовима општине: Ми би требало да
будемо поносни! Оборили смо све рекорде у уништењу српства. У нашем граду не постоји ниједан живи Србин”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944, стр. 219.
445
”Извештај о Михаиловићевој борби и страдањима, као и препорука Мак Дауела, били су основа за посмртно
одликовање генерала Драже: The Legion of Merit — највеће одликовање које Америка додељује заслужним
странцима”, Р. В.(укчевић), ”Открића пуковника Мак Дауела”, “Његош” XXIII (јун 1969), 2.
446
”Да ли су католички свештеници, који су одговорни за злочине или који су били усташки саучесници, деловали
као представници једног политичког правца или су били под утицајем католичког духа који је непопустљив,
оптерећен посебношћу, секташки усмерен и који у православној религији види неосвојивог противника, непрелазни
бедем за католичко-римску експанзију?”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 220-221.

142
Вештачка злокобна симетрија између четника и усташа могла је бити само творевина
идеолошке затуцаности и смишљеног пропагандног цинизма тоталитарне пандемије.
Док су се усташе и партизани надметали ко ће пролити више српске крви, што им је
био заједнички именитељ, симетрија се сама од себе наметала, не само са српске тачке
гледишта. Симетрија између тоталитарних идеологија, расног и класног колективизма,
где је појединац ништа, а људски живот и мање од тога, неспорне тамо где им је време
прошло, спорне су само за оне који их се потајно или отворено не одричу. Стога су до
те мере солидарни у именитељу насушне им симетрије између нациста и анти-нациста,
усташа и четника, џелата и жртава, окупатора и покрета отпора, логора смрти и
преживелих одбеглих у збегове и герилу447.
У другом великом и светском рату приспелима преко океана под Скадар, - црногорска
војска је више личила на добровољачку него на регуларну војску - није могло бити
места међу партизанима, једва и међу четницима. Старе комите су међу првима
превентивно убијани под етикетом петоколонаша. Спасоје Тадић448, иако је био
месецима интерниран од стране окупатора, и поред противљења дела партизана који су
то и сами главом платили, убијен, као и Сава Лазаревић из Горњег Липова449, мајор
Црне Горе, оба горска вука су скупо наплатили своје животе. Бошко Бојовић осуђен на
смрт, част му је била такође преча од живота, сам је одбио стари турски адет, није
мењао веру за живот. Идеолошка рециклажа је била цена живота, као код оних који су
у другом рату и касније давали морално-политичке карактеристике првим комитама и
бројали зубе мртвим вуковима.
Мало по времену и годинама, унедоглед по свему осталом, делило је комите од четника
– од партизана, још неупоредиво више. Трагова епског чојства и јунаштва било је и код
четника, светли изузеци то још више истичу, понајмање код партизана, јер се све
наслеђено код њих најрадикалније искорењивало. Црна Гора је себе уградила у
Југославију, као и Србија, уградила и сахранила, да више не устане у свом имену и
презимену, знаку и значењу, осим под лажним туђим именом и наметнутом
припадношћу, под знаком и вољом туђина, насупрот своје светле и јединствене
прошлости, у корист туђе среће, невољне и крајње неизвесне будућности.
”Слично је било и у Црној Гори, где су четници постајали тек из грешака комуниста,
почињених од 1941 године. Зато је и наредба ГШ-а за НОПО за Црну Гору и Боку од 15
новембра 1941 године, скоро једнака словеначкој: ”Свим средствима ћемо, као разбијачки и
петоколонашки посао саботера и непријатеља.. спречити покушај оснивања посебних војних
организација, паралелних партизанској организацији.. У Црној Гори народноослободилачку
борбу смеју организовати само партизани”450.

447
”Ови хрватски покољи су изазвали фаталне репресалије, …тешко је објаснити чињеницу да су се и бројни
католички свештеници уплели у такве покоље и тако својим фанатизмом отпали од Христовог учења. Шта рећи о
католичким свештеницима у Ливну који су охрабривали и подстицали усташе на покоље Срба! О фра Леу
Петровићу, гвардијану Мостарског самостана, који је и сам организовао усташке групе?!, Или о католичком
свештенику у Глини који је охрабривао Павелићеве следбенике да спаљују Србе у православној цркви у истом
градићу (…) да ли данас, у двадесетом веку, правдање злочина од странр Божјих представника може бити схваћено у
контексту историјских околности (…) Осећамо моралну обавезу да се запитамо да ли је католицизам као религиозна
догма заиста крив за ове страшне догађаје који му се приписују ако је хрватско-усташки дух намеравао да оствари
свој циљ помоћу католицизма, односно да изврши екстерминацију Срба?”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 220.
448
”Удружење четника (односно Главни одбор) формирано је на збору у Никшићу 1. дец. 1921. године. За његовог
предсједника изабран је Радован Томић, а за потпредсједника Спасоје Тадић”, Р. Пајовић, Контрареволуција, 26.
449
”Сава Лазаревић, старина од преко 80 година, и његов старији брат Вучета Лазаревић, стар 93 године, затворили
су се у своју кућу, из које су се бранили пушкама и ручним бомбама. Бранећи свој дом, покрили су двориште
комунистичким лешевима. После дуже борбе и под заштитом мрака, комунисти су се привукли до куће и кроз
прозоре убацили безброј ручних бомби, од чијих су експлозија обадва брата пала један уз другог и тако завршила
свој јуначки живот”, М. Д. Радоичић, ”Два витеза под именом Сава”, Његош 41 (дец. 1978), 98.
450
Зборник III/1, str. 147, 351 ; Бајт, Берманов досије, стр. 392-393.

143
Слична је била директива и за Санџак. Што је значило насилно преузимање власти
посредством револуције чему се даје стратешка предност над борбом против
окупатора451. Преостаје да се елиминишу сви они који се нађу на путу те стратегије, као
и да се западни савезници придобију за њено признање и остварење. Циљеви који су
највећма остварени 1942-1943 путем масовних злочина и грађанског рата, ратне
пропаганде и фалсификата, војних савеза и нагодби са окупаторима и са НДХ.
”Народни издајници” су, према тој револуционарној реторици, они који се оглушују о
монпол КПЈ на оружану борбу, с тим што је та ”издаја” морала бити приказана као
сарадња са окупаторима.
”План владе Слободана Јовановића да борбу против Немаца с пролећа 1942 г. прошири на целу
Југославију, саобразно плановима Британске врховне команде на Блиском Истоку, није могао да се
оствари у 1942, због немогућности да се Михаиловићевим снагама дотури материјал у оружју и
опреми. Тај план за проширење борбе на целу Југославију био је достављен Британској влади
писмом Стр. Пов. В.К. Бр. 26 од 27 јануара 1942 год., само две недеље од образовања Владе на челу
са С. Јовановићем. Михаиловић је ипак, са залихама оружја које је отимао од непријатеља или
куповао од Талијана златом које му је у ту сврху било слано од стране Енглеза, допринео много за
победу пред Ел Аламеином крајем октобра 1942 године. Његове снаге, постављене дуж
комуникација долином Морава—Вардар, биле су у могућности да кидају комуникације и спречавају
дотур материјала Ромелу преко Балкана. За ту акцију био је похваљен од стране свих савезничких
команданата у Средоземљу, као и од самога ђенерала Ајзенхауера са Конференције у Казабланки
јануара 1943. и одликован од стране ђенерала Дегола, фебруара 1943”452.

Комитски војвода између четника и партизана

Априлски рат затиче Бошка Бојовића као команданта утврђења код Билеће. После
капитулације Краљевине Југославије 17 априла 1941, он евакуише Пљевља са
педесетак товарних коња натоварених санитетским материјалом и наоружањем, склања
се у Шаранце на левој обали Таре недалеко од Жабљака. Као председник четничке
организације за северни део Црне Горе и делове Санџака, имао је неку врсту обавезе да
подржава или организује отпор окупатору комитским акцијама. Поучен искуством из
Великог рата када је глад 1917 однела велики број живота, братственицима и
племеницима саветује да сеју јечам и хељду где год је то могуће. Стари војник и
добровољац на опсади Скадра 1912-1913, прекаљени комита и четник, имао је довољно
разлога да очекује дугу и тешку непријатељску окупацију, као и герилски отпор
завојевачима. Тешко да је могао предвидети до које ће мере нови светски рат бити не
само дужи, него и неупоредиво крвавији и хаотичнији, погубнији и трагичнији него
што је био онај у његовој младости.
”Почетком маја формиран је Привремени црногорски комитет у Шавнику, који је одмах по
формирању преузео власт у срезу шавничком (…) Неки од чланова Комитета нијесу били
припадници Црногорске федералистичке странке, као, на примјер, Милош Башовић, који је био
жандармеријски наредник у југословенокод жандармерији, или Михаило Бојовић, који је

451
”Акције против окупатора сада нијесу предузимали ради заузетости око пете колоне...”, Извјештај штаба
Дурмиторског НОП одреда од 3 марта 1942 год. Врховном штабу..., Зборник III/2, стр. 258; ”Најважнији
стратешко-поитички задатак садашњости је да се онемогући Дража” (Брозова наредба Пеку Дапчевићу, 21
октобра 1943), ”Од Србије, преко Санџака, по Црној Гори и Херцеговини, његови партизани су водили само још
класну борбу – гдегод су могли, убијали су четнике”, Бајт, Берманов досије, стр. 401, 437.
452
”Михаиловићу је било саопштено: да „општем устанку у Југославији приступи само на случај нарочитог
наређења Југословенске владе или на случај искрцавања Савезника на Балкан јачим снагама“. Требало му је стога,
сада што пре доставити оружје и опрему, јер је имао око 100.000 донекле организованих наоружаних бораца и много
више могућих и неорганизованих бораца и то БЕЗ ОРУЖЈА. Михаиловићеве снаге крајем 1942 и почетком 1943.
држале су под својом командом скоро целу Србију до Скопља Црну Гору и Босну делимично и Херцеговину источно
до Неретве”, Ж. Л. Кнежевић, ”Покушај одласка официра код Михаиловића с пролећа 1943 и ликвидација
режима од 27 марта”, Његош 50 (јун 1983), 25, 26.

144
припадао Земљорадничкој странци98 (Бојовић је одбио да прими положај предсједника општине
шаранске. Касније, у току 1942, стријељан је од окупатора)”453.
" Pokojni Boško Bojović, otac Ilijin, Perov, Mićkov, Miličin i Vidin bio je tada načelnik Sreza prvo u
Boljanićima, a onda u Pljevljima. Saznao sam kasnije da je načelstvo Sreza raspolagaio napuštenom
imovinom. Pošto je Boško bio načelnik on je našoj porodici dodijelio državnu imovinu, a to je u stvari
bila imovina koju su napustili muslimani prilikom oslobođenja Pljevalja od Turaka 1912. godine. Tom
prilikom Boško nam je dodijelio: sadašnju okućnicu na kojoj se sada nalaze zgrade ispod i iznad puta,
zatim njivu zvanu "Luka kod lučevog mosta", "Zagradine" u površini pet hektara i dvije parcele u
Zelenom Borju zvane "Glibovci", koje su mogle imati površinu oko jedan hektar. Koliko mi je
poznato nikakav pismeni dokument ili rešenje o dobijanju te zemije u svojinu nijesmo imali, niti sam
kad saznao ko je bio vlasnik tog zemijišta. Međutim, pokojni Milutin i Miloš znali su ko je bio vlasnik
i da je odselio u Tursku kada je 1912 godine Crna Gora oslobodila (...)
" Sud je u Potpeću donio presude po kojima se nama daju u svojinu one parcele koje je Boško
Bojović, kao sreski načelnik nama dao kao državnu svojinu s tim da platimo neku neznatnu naknadu u
vidu poreza za duži period. Isto tako su Đorđije i Đurko dobili presudom u svojinu ono malo zemlje
što im je bilo dodijeljeno kao državna zemlja pod istim uslovima kao i za nas."454.
Милош Бојовић био је у друштву са Бошком на IX Соколском слету у Прагу 1932 године455, као
што се види на тада начињеној фотографији.

”Удружење четника и његови пододбори окупљали су у Црној Гори у првом реду комите из
времена аустроугорске окупације и друге ратне ветеране, односно добровољце, водили неке
спорадичке акције, али четништво није имало значајнијег утицај а на друштвено-политичке
прилике, нити је пак створило своју традицију. То је свакако један од разлога да се израз четник
избјегава у највећем дијелу Црне Горе, не само у току ратне 1941. него и у првој половини
1942. године, када је четничка организација била у пуном успону. Отуда се прве или тајне
организације из љета и јесени 1941. године, које су биле клице будућих четничких
организација, називају Организација за заштиту народа, Гвоздена рука и сл., а прве
организације које су поткрај јесени 1941. формиране по упутствима Драже Михаиловића
добиле су назив Народна војска. Прва оружана формација пуковника Баја Станишића од
фебруара до јула 1942. има исти назив, а њени припадници називају се националистима. У
оквиру Станишићеве Народне војске постојала је и посебна четничка команда. Иако су
постојале извјесне формалне, прије свега организационе разлике, у суштини се ради о једној
идеологији и о једном покрету. Међутим, ако се за међуратну четничку организацију у Црној
Гори може рећи да није имала већег утицаја и да није успјела да створи неку своју традицију,
то ни у ком случају не значи да су грађанске снаге које су стајале на великосрпским позицијама
биле малобројне. Након априлског слома те су снаге бројно још и више ојачане и постале су
главни носилац четничке организације, односно покрета Драже Михаиловића у Црној Гори”456.

Бошко Бојовић и стварање шаранског батаљона 28 јуна 1941 на Његовуђи.

Дурмиторска висораван после априлског рата и капитулације Југославије457 постаје
уточиште официра и војника који се нису предали и нису заробљени. Многи од њих
склањају се у Шаранце, Језера и у Дробњак из Пљеваља под италијанском окупацијом.
Почетак организације организације покрета отпора догађа се на Видовдан 1941 године.
”Дотле, већ је било познато да је с њемачким окупационим трупама, у моменту капитулације
Краљевине Југославије, дошао у Пљевља и одред хрватских усташа с намјером да ухапси и
ликвидира Бошка Бојовића, четничког војводу из Првог свјетског рата, Перишу Џаковића и
његовог брата Находа, командира пратеће чете у 48-ом пјешадијском пуку бивше југословенске

453
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 105 ф.-н. 98.
454
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања, str. 9, 96, из рукописа.
455
М.Б.Н, „Свечана академија у славу Тирша”, Соколски Гласник, Љубљана, 10 марта 1932, бр. 11, стр. 6.
456
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 27-28.
457
”У Сплиту, италијански и немачки официри, у пролазу и сами, љутито препознају и признају да су
садашњи забрињавајући резултати Немачке у Русији, у ствари, последица ратног похода у Југославији”,
Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 178.

145
војске. Пошто их нијесу могли пронаћи, вратили су се. Другог никога нијесу тражили. Народу
је то нешто говорило а, свакако, и комунистима”458.
”...pre Julskog ustanka, prvo komitski vojvoda Boško Bojović, sudija Periša Džaković, kapetan Naod
Džaković, kapetan Ilija Simićević, potpukovnik vazduhoplovni Raičević i ja, obrazovali 28. juna
1941. Godine Šaranski srpski četnički bataljon. Zakleo nas je svestenik, obrazovane su tri čete: prva
četa – kapetan Nikola Bojović, druga četa - kapetan Ilija Simićević, treća četa - kapetan Naod
Džaković. Bilo nas je šest stotina upisanih u te tri čete, a kapetan bataljona bio je potpukovnik
vazduhoplovni Raičević”459.
Почетком децембра учествује у неуспелом нападу на Пљевља460. Његов рођак капетан
Никола Бојовић, иако један од иницијатора стварања покрета отпора, није учествовао у
нападу на Пљевља због несугласица са партизанским руководством. Док је Никола био
већ суочен са непомирљивим сукобом у оквиру покрета отпора, Бошко је још увек
веровао у могућност заједничке борбе против завојевача.
”Tu je, donekle, došlo i do razlaza medju nama, jer je Boško Boјović otišao sa komunistima, ali kad se
vratio rekao je: “Nikola, ti si u pravu. Ovo je banda što ne zna šta radi”461.
Огорчен и ојађен због стотина погинулих бораца после тешког пораза на Пљевљима462,
говорио је Бошко како је хаотично командовање највећма допринело погибији и расулу
нападача, као и да је погрешио што је уопште учествовао у њему. Тако је бар сведочио
Никола много година касније.
Учешће Бошка Бојовића у нападу на Пљевља помиње и Драгослав Драго Бојовић из
Потпећа, који је водио дневник за време рата:
”Пред зору поче да пада густ снијег и мало она јака зима попусти. Чим се свану појавише се
први повратници од Пљеваља и међу њима група Бојовића са Бошком Бојовићем, који нијесу
били у јединицама за напад, нити су позивани, него су они самоиницијативно пошли ,,да не би
остала срамота да нијесу учествовали у тој великој акцији.” Испричаше да су били на Великој
Плијеши, али да ту није било борбе, осим што су Италијани упућивали повремено по коју
топовску гранату”.
Као грађанин који је живео у Пљевљима још од краја Великог рата, био је утолико
више погођен поразом устаника. Тим пре што је језеро-шарански батаљон имао
највише жртава463.

Капетан Никола Бојовић

Никола Бојовић (†2004), био је један од официра који није признао капитулацију и међу
првима је организовао покрет отпора у Црној Гори.
Један од савременика сажима његову улогу у ратним збивањима:
”Никола Бојовић, генералштабни капетан бивше југословенске војске, родом из села Зминице,
општина Шаранци. Крајем 1941 прешао у Србију и прикључио се генералу Михаиловићу. По

458
Н. Џаковић, Препород или смрт, Торонто 1983, стр. 5.
459
Никола Бојовић, одговара на питања Проф. Др Јована Бојовића, директора Историјског института
Црне Горе, Лутон, 14 јануара 1995, тонски запис.
460
”Наш напад на Пљевља није успио. Имали смо осјетне губитке који се крећу око 400 мртвих и рањених”, потпис:
Командант Арсо Јовановић, Штаб Црногорског одреда – Главном штабу за Црну Гору и Боку, Пакао или
комунизам у Црној Гори, фототипско издање, Требиње 1991, стр. 30.
461
Н. Бојовић, ”одговори на питања...”. ”У извештају ГШ, који је написао непосредно после битке, Јовановић је
казао да напад његовог одреда на Пљевља није успео и да су комунисти имали 400 погинулих”, Реџић, Грађански
рат, стр. 436. ”Доживели су страховит пораз; према сопственим извештајима имали су 203 мртва и 296 рањених”
(Зборник III/1, стр. 345), ”Четници, који су учествовали у нападу, оптуживали су партизане за војничку
неспособност и неодговорност”; Бајт, Берманов досије, стр. 357, 358.
462
”наши губици код Пљеваља достигли су број од 203 мртва и 269 рањених. Из Ловћенског батаљона погинула су
73 борца, рањено је око 60. Из Језерошаранског - погинулих 52, рањених око 40”, Билтен бр. 5, 21 дец. 1941.
463
”...Из нашег одреда у нападу на Пљевља учествовала су три батаљона са по преко 400 људи, што није био случај
са осталим одредима и који имају већу територију (...) у тој борби наши су батаљони имали много губитака нарочито
језеро-шарански батаљон који је имао око 100 мртвих и рањених”, Штаб Дурмиторског народно ослободилачког
партизанског одреда463, број 120, 15 јануара 1942 године, Жабљак, III 3 – 6 (42) ДАЦГ

146
повратку у Црну Гору, 1942 године, био командант Прве дурмиторске четничке бригаде.
Истакао се вјештином командовања и великом личном храброшћу. У мају 1943 године
заробљен од Њемаца и одведен у заробљеништво у Њемачку. Сад живи у Лондону, Енглеска.
За освету, кад се нијесу могли дочепати њега, комунисти су му убили мајку, Јању Бојовић.
Касније три-четири мјесеца, кад су привели заробљеног партизана, убицу његове мајке, није се
осветио, опростио му је, и пустио га је на слободу”464.
Као што је већ речено, 28 јуна 1941 учествовао је у формирању батаљона у Шаранцима
код Његовуђе, са око 600 бораца. Према његовом сведочењу:
”Mi smo obrazovali Šaranski bataljon, kao što rekoh, oko šest stotina sa oficirima; Vuk Knežević, koji
je bio moj školski drug iz pljevaljske gimanazije, bili smo u istom razredu, došao je nešto kasnije; on
je došao sa ispravnim pasošem u Šarance i počeo odmah da napada oficire, Kraljevinu Jugoslaviju,
Kralja, govoreći da je sve kapituliralo i da treba jedino da se bori komunistička partija. Razume se, on
je iznosio takvo stanje, i ako mi je bio komšija i drug školski, da ga ja nisam mogao slušati; (govorio
je) da u Sovjetskom Savezu ovca daje desetoro jagnjadi i da se pšenica sije avionima: “Kad dodje ovde
komunizam, pšenica će se pod Durmitor sijati avionima, a ovca će jagnjiti desetoro jagnjadi”. Razume
se da ga nisam mogao trpeti i da sam mu rekao: “ćuti Vuče, ne trpaj i ne laži” a on je odgovorio: “Evo,
ovo vam je oficir koji vam je doveo Nemce”. Razume se da je nastala odmah nesloga, nismo pucali
jedan u drugoga, ali zaoštrilo se toliko da izmedju nas oficira, nacionalista, Srba i komunista, nije bilo
nikakvog dodira. Medjutim, oni su počeli odmah ubijati. Ubili su prvo narodnog poslanika
zemljoradničke partije, jednog od najčuvenijih ljudi Durmitora, ubili su ga mučki, pre Julskog ustanka,
a on se zvao Danilo Radoičić. Istog dana kad su ubili mučki, komunistima dosledno, narodnog
poslanika Radoičića, koji je došao u planinu Pivsku kod roditelja, ubili su ga pred roditeljima, istog
dana kad su ga ubili, ubili su i šumara, koji je bio državni šumar, žalim, zaboravio sam mu ime, jer je
od tada prošlo mnogo vremena. Oni su bili pošli tada da ubiju, ista ta razbojnička grupa, moga rodjaka
Petra, zvanog Mujo, sina vojvode Lazara Sočice u Pivi, u Župi Pivskoj, nisu ga našli. Petar-Mujo
Lazarev Sočica bio je ban Zetske banovine; on je još osamneste godine, kad su komunisti počeli borbu
za svoju vlast na Cetinju, uzeo mitraljez i opalio, nije nikog ubio, ali su komunisti pobegli”465.
Комунисти организују мучка убиства још пре јулског устанка, крајем 1941 и почетком
1942 та ”превентивна” убиства у Црној Гори постају масовна.
”Komunisti u to vreme nijesu imali ni jednu desetinu, komunisti u Šarancima nisu uopšte mrdnuli, ni
Vuk Knežević, nijedan, malo ih je bilo. U Jezerima ih je bilo svega pet-šest. Nijedan nije uzeo učešće
u narodnom ustanku Trinaestog jula. Moram priznati da je narod sam skočio, a narod je najviše, u to
vreme, imao aktivnih oficira466. Komunisti, kad su videli da je narod u to vreme za aktivnim oficirima,
kazali su: “Mi smo izgubili ovaj ustanak jer smo primili medju sobom svoje aktivne oficire, sada
dižemo narod bez oficira”, i oni su pošli sami na Plevlja gde su satrti. Toliko je ljudi poginulo a svega
nekolko Talijana. Pre napada na Plevlja imali smo konferenciju na Aluzi; tu su bili svi komunisti, njih
pet-šest, i tada sam ja rekao da sa ovom snagom, sa ovom opremom, mi ne možemo osloboditi Plevlja
koja su utvrdjena, treba da se bolje pripremimo, a naročito treba da nabavimo artileriju. Milica
Krivačević je, u ime komunista, skočila na mene i kazala: “Mi nećemo da nas vode oficiri, mi idemo i
mogu nas voditi jedino komunisti”. To je bila najkrvavija, najjača pobeda Talijana, svega nekoliko
Talijana je poginulo, a na stotine je njih poginulo. Tu je, donekle, došlo i do razlaza medju nama, jer je
Boško Boјović otišao sa komunistima, ali kad se vratio rekao je: “Nikola, ti si u pravu. Ovo je banda
što ne zna šta radi”467.

464
Н. Џаковић, Препород или смрт, Торонто 1983, стр. 173.
465
Н. Бојовић, ”одговори на питања...”.
466
"Господину министру војске, морнарице и ваздухопловства (активни пеш. п. пуковник Радивоје У. Милошевић,
22 јан. 1943). Posle brze kapitulacije Jugoslovenske vojske položaj oficira u Crnoj Gori bio je veoma težak.2 Komunistički
agitatori u narodu živo agitujući bacili su svu krivicu na oficire za propast države; i tako je većina naroda pala kao plen tih i
sličnih agitacija. Julski ustanak 1941 g. zatekao je narod u takvom raspoloženju", Зборник XIV/2, стр. 99.
467
Н. Бојовић, ”одговори на питања...”. ”У извештају ГШ, који је написао непосредно после битке, Јовановић је
казао да напад његовог одреда на Пљевља није успео и да су комунисти имали 400 погинулих”, Реџић, Грађански
рат, стр. 436. ”Доживели су страховит пораз; према сопственим извештајима имали су 203 мртва и 296 рањених”
(Зборник III/1, стр. 345), ”Четници, који су учествовали у нападу, оптуживали су партизане за војничку
неспособност и неодговорност”; Бајт, Берманов досије, стр. 357, 358.

147
Напад на Пљевља, 1 децембра 1941.
После великог народног устанка, бруталне репресије италијанског окупатора у коме
тешко испашта цивилно становништво, настаје све оштрији сукоб између комуниста,
који све теже постижу контролу над устаницима, и оних који почињу пружати отпор468
крвавом терору по угледу на бољшевички. Терор који све радикалније спроводе
партизани против стварних и потенцијалних неистомишљеника, свих оних од којих су
могли очекивати противљење или оружани отпор, поприма масовни облик
бољшевичког погрома и систематских ликвидација.
”У извјештају Ивана Милутиновића Врховном штабу од 11. јануара 1942. године пише: „Оно,
што је за нас најважније јесте то да ми данас у Црној Гори и Боки немамо ни 7.000 добро
наоружаних, добро дисциплинованих и вољних партизана, који би били способни за операције
на другом терену, а не нарочито послије случаја у Пљевљима... Ми мислимо да је процјена
другова који се сада налазе код Вас нереална"469.
”Централни комитет КПЈ писмом од 22 октобра, које је у Црну Гору донео Иван Милутиновић,
тражио је да се у Србију пошаље 2.500-3000 добрих бораца, ”јер од борбе на овој територији
зависи успешна борба у Црној Гори и исхрана црногорског народа. Чете шаљите по 100-200
људи у кратким размацима и нека буду добро наоружане”. Према том писму формиран је
Црногорски одред од 3.660 бораца, али није упућен по деловима, као што је тражено, већ је
одједном цео кренуо за Србију, с тим да по иницијативи Ивана Милутиновића и Мила
Перуничића, уз пут нападне и ослободи Пљевља”470.
”У саопштењу ГШ НОП одреда за Црну Гору и Боку, издатом 21 децембра, о бици на
Пљевљима471, између осталог пише:
”…Наши губици код Пљеваља достигли су 203 мртва и 269 рањених бораца… ми смо убили
два опасна непријатељска шпијуна - игумана Џарића и директора гимназије Добросава
Минића… Партизански покрет у Црној Гори је послије овог пораза запао у апатију и дуго му је
требало да се опорави”472.

468
”...kapetan Pavle Đurišić sa odredom stigao u Bare i u roku od jednoga dana ovaj hrabri, energični i umešni oficir
likvidirao ih sa frontom na Mateševo, koga su partizani više od mesec dana držali. Razbijanjem fronta na Mateševu kapetan
Đurišić je razbio partizanski pokret u Crnoj Gori” (јануара 1942), Зборник XIV/2, стр. 108.
469
Зборник НОР, III, 4, док. 21, према: Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 105 ф.-н. 4.
470
”Прикупљање јединица одређених за овај одред отпочела је 18 новембра и завршило се концентричним нападом
на Пљевља 1 децембра у 4 часа”. ”И тако је на Пљевљима дошло до неуспеха са великим жртвама…” – наводи се
”број погинулих 201 и рањених 232”.”…непријатељу је задат тежак ударац: убијено је и рањено преко 1.000 његових
војника и 4 официра…”, С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 123, 124, 125, 127. Краљев
официр који је рано пришао партизанима, потпуковник Саво Оровић овде даје несразмерне и
противуречне цифре, јер да су Италијани изгубили готово два и по пута више војника од партизана, не би
могли одржати своје положаје у Пљевљима, док се тежина партизанског пораза, са вероватно знатно
већим жртвама, потврђује тиме што се остатци разбијених јединица враћају у нереду у Црну Гору уместо
да према наредби ЦК КПЈ иду у помоћ саборцима који су у Србији управо тада доживели далеко већи
пораз, имајући десет пута веће жртве. Новија српска историографија почиње да демонтира тврдокорне
мегаломанске мистификације: ”Подлога за развијање ових митова налазила се у пропагандним партизанским
гласилима, попут „Борбе“ која је, подижући морал борцима, из броја у број преносила цифре о непријатељским
губицима које су биле вишеструко увећане – како на домаћем тлу, тако и на Источном фронту. После рата, ове
цифре су једноставно биле преписане од локалних хроничара револуције, а насталу догму неретко су морали да
усвајају и преносе и историчари”, Н. Девић, Партизански покрет, 125 ф.-н. 386.
471
”Најпре је 1/2. децембра, првенствено услед недисциплине и лоше координације дејстава јединица, црногорска
партизанска војска потучена у Пљевљима; иако су и сами претрпели велике губитке, Италијани су сачували град и
избацили из строја више од 500 партизана.839 Затим је, под руковођењем Милована Ђиласа, пропао и покушај
освајања Сјенице 22. децембра, а партизански губици износили су овог пута преко 100 мртвих, рањених и
заробљених. Овога пута крахирала је партизанска политика јединства међу народима, јер је муслиманска милиција
која је пружала отпор у граду наступање партизана видела као српски продор ка Санџаку. Узалуд су партизани
јуришали ка граду уз клицање слоги Срба и муслимана, дословно су били дочекани на нож. У овој борби тешко су
пострадале и србијанске јединице: Ужички одред и, посебно, његова Моравичка чета којој су ово били највећи ратни
губици у једном дану и Београдски батаљон, који је изгубио трећину бораца. Од потпуног уништења део
партизанских снага спасили су оближњи четнички одреди840”, Н. Девић, Партизански покрет, 304-305.
472
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 60.

148
”203 мртва и 269 рањених бораца” према ”два опасна непријатељска шпијуна”, преко
сто партизанских живота за једног игумана и још толико за директора гимназије,
безумље које покреће крваво коло незапамћено у Црној Гори.
Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, упућује 1 децембра 1941 оштре
критике ”Окружном комитету Цетиње”, с намером јачања радикализације:
””Сви ти капетани који се издају у појединим племенима ”за спасиоце народа” (...) су
најобичнији петоколонаши и без икаквог размишљања треба их ликвидирати (...) Све оне који
на ма који начин шкоде овом борбеном јединству Црногорског народа или га разбијају треба
крстити правим именом која им припадају, а то су разбијачи, петоколонаши, а за оне који
шпијунирају треба отворено рећи да су шпијуни... Све оне који су данас противу народне борбе
треба их физички уништавати. Данас ми још признајемо владу Симовића али не дозвољавамо
да се поред партизанских јединица формирају ма које друге војне јединице које не би биле у
склопу партизанских одреда (...) Исто тако друговима из Штаба Ловћенског одреда није још
јасно да се сав плијен ставља на расположење Главном штабу (...) Потребно је најхитније
приступити ликвидацији свих шпијуна, петоколонаша и разних разбијача народног јединства...
Најгори опортунизам је... чекати да вам народне масе ликвидирају разне народне
непријатеље473. Ово писмо треба продискутовати у Пленуму Окружног комитета и у свему се
њему даље управљати”474.
После преслишавања требало је кренути на извршење директиве иза које се јасно
профилише М. Ђилас, као одговорни потписаног Покрајинског комитета КПЈ за Црну
Гору и Санџак.
”Четнички прваци из Пљеваља често су излазили у околна села ради придобијаша сељака за
четничку организацију. Њиховом успјеху су доприносиле и репресалије које су Италијани
спроводили не само у граду већ и у околини. Средином децембра четници су у селу Забрђу
организовали масовни збор, на који су позвани сви угледцији сељаци из околине. Организатори
су ту доказивали окупљеном народу да је једини спас против италијанских репресалија у
ступању у четничку организацију, коју окупатор наоружава и издржава, а коју југословенска
емигрантска влада одобрава и фаворизује.153
На збору у Мељнику, који је 18. децембра организовала Мељачка партизанска чета, иступили
су и четнички елементи. Они су учинили да дође до расцјепа у партизанској чети, па је и један
број партизана приступио четничкој чети бившег подофицира Милутина Јеловца, која је у
јануару прерасла у батаљон. Успјеху четничке, организације у пљеваљском срезу допринијели
су утицај Драже Михаилов:ића, који је он успио да оствари преко појединих официра бивше
југоеловенске војске, и чести упади четничких јединица из источне Босне.”475.154
Радикализацијом у Црној Гори руководи Милован Ђилас још од октобра 1941, што
значи знатно пре почетка већег сукоба између партизана и четника код Ужица,
новембра 1941 године. На супротној страни отпор комунистичком терору почиње
ускоро, најпре у Васојевићима, где партизански екстремизам наилази на донекле
сличне крајности од стране предузимљивог и самовољног Павла Ђуришића.
”Већ 7 децамбра 1941, мајор Ђорђије Лашић, командант Љеворечног батаљона, шаље писмо
Главном штабу партизанских одреда на Радовчу и апелује да се хитно спријече даља
братоубиства и формира народни суд”476.
”Ђуришић је, по свему судећи, сам написао Директиву за црногорско руководство,
кривотворећи Дражин потпис и веома нечасно ”Наређење 370”.
”Ова Ђуришићева смишљена превара помоћу које ће, мислио је, баш он сломити комунизам у
Црној Гори, касније је послужила за смишљену пропаганду против ђенерала Михаиловића и

473
Последице радикализације и страховладе КПЈ у Црној Гори испољавају се 2-3 месеца касније : ”задњих
дана на ближу околину Никшића… прилично су подлегли утицају пете колоне…”, Извјештај штаба
Дурмиторског НОП одреда од 3 марта 1942 год. Врховном штабу..., Зборник III/2, стр. 258.
474
II 2 - 18 (41) ДАЦГ.
475
Р. Пајовић, Контрареволуција, 139.
476
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 62.

149
читавог четничког покрета. Поготову што се у ”Наредби”, наводно, инсистира, на обрачуну са
муслиманима”, што се у стварности за Михаиловића никада није могло везати”477.
Самовоља појединих четничких команданата у Црној Гори, у првом реду Ђуришића,
одузела је ауторитет Дражи Михаиловићу, који је све више постајао таоц ових
самовољника који су водили сопствене ратне подухвате, уз све већи ослонац на
италијанског окупатора, чему се Михајловић није био у стању ефикасно супротставити.
Највише што је могло да прође у историографији једнопартијског режима у вези са
комунистичким терором у Црној Гори у првом делу грађанског рата бледа је слика
еуфемистичке етикете ”лијевих грешака”.
”Напоредно с проширивањем четничких жаришта готово у свим крајевима Црне Горе и
ликвидације су попримале шире размјере. Оне су понекад примјењиване и као превентивна
мјера — да се спријечи ширење чегничког покрета. Међутим, ефекат је најчешће био супротан
од онога шго се жељело постићи. Неке ликвидације нијесу ни биле довољно мотивисане.
Нијесу увијек ликвидирани само стварни шпијуни и сарадници окупатора, већ и неки људи који
су ематрани политичким противницима КПЈ, који јесу били непријатељски расположени према
НОП-у али нијесу били компромитовани сарадњом с окупатором, или су с окупатором
сарађивали али нијесу претходно довољно разобличени пред народним масама. Ликвидације
без икаквог суђења нијесу биле ријетке. Уопште узев, народне масе нијесу могле да прихвате
начин на који су те линвидације вршене. Саопштења Главног штаба објављивала су у
наставцима спискови линвидираних шпијуна и „петоколонаша", чиме је ово питање, још више
драматизовано. Истина, Саопштења су у марту 1942. престала са објављивањем оваквих
Спискова, али не збот тога што се са дотадашњом праксом престало, већ „усљед помањкања
простора и потребе да се пише о важнијим стварима".387 Неки партизански штабови су
појединцима, па и члановима Партије, за поједине грешке изрицали и условне смртне казне.388
Таква пракса унијела је неспокојство и психозу опште несигурности не само код народрих маса
него и код појединих чланова КПЈ, што је имало штетне политичке посљедице”478.
Не би чудило да је и толико наишло на неки облик цензуре или аутоцензуре, неминовних
појава у време ”дискреционог права” и других овлашћења ”друштвене самозаштите”.
Симптоматично је да се име Милована Ђиласа свега два пута помиње у тексту студије о
Контрареволуцији у Црној Гори (1941-1945), иако је он имао највећа командна партијска и
војна овлашћења у Покрајинском комитету за Црну Гору, Боку Которску и Санџак. Биће да
дисидентска улога Ђидова није била једини разлог за толико скрајњивање највишег
покрајинског руководиоца.
”Тако су и лијеве грешке олакшале четничком покрету да узме онаквог маха и да један дио
народних маса одвоји од народноослободилачког понрета. Централни иомитет КПЈ и Врховни
штаб су послије доласка у Фочу (25. јануара 1942)479 били у могућности да пажљиво прате
развој војно-политичких прилика у Црној Гори. У вези с појавом четника, они су у више
наврата иитервенисали и давали сугестије за побољшање ситуације, која се у зиму и почетком
прољећа 1942. године доста компликовала, а нарочито у борби са четницима код Колашина.
Средином марта Врховни штаб је послао у Црну Гору своје опуномоћенике Милована Ђиласа,
Митра Бакића и Светислава Стефановића, са задатком да убрзају формирање ударних
јединица.891 Упознавши се са развитком политичких и војних прилика у Црној Гори,
опуномоћеници су предложили Врховном штабу и Централном комитету да се изврши
реорганизација руководства НОП у Црној Гори. Због искривљивања генералне линије КПЈ

477
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 69-70.
478
Р. Пајовић, Контрареволуција, 223-224.
479
Новији резултати дају знатно мање бројеве, у процени снага које из Ужица избегле у Фочу с почетка
1942, него оне у старијој литератури: ”Све скупа, са пратњом Врховног штаба и још неким јединицама које су
накнадно успеле да се пробију, партизанске снаге из централне Србије које су прешле у Санџак тешко да су могле
прелазити број од 1.500–2.000 људи. Зато је умесна тврдња, на коју је раније указано у литератури о партизанском
покрету, да децембра 1941. партизанска главнина није одступила из Србије, будући да је, у поређењу са стањем с
краја октобра, у италијанској зони остало тек нешто више од 10% људства партизанских одреда. Остали су били
раштркани по терену и, после пораза код Ужица, углавном препуштени сами себи”838, Н. Девић, Партизански
покрет у Србији 1941-1945, Београд 2019, 304.

150
смијењен је Покрајински комитет, а Главни штаб је реорганизован.392 У међувремену је убрзан
процес формирања ударних батаљона. Ударни батаљони су у почетку постојали упоредо са
територијалним партизанским јединицама, заправо представљали су у извјесном смислу
њихово језгро. Средином априла извршена је реорганизација свих партизанских јединица.
Територијалне јединице су укинуте, а формиране су само ударне јединице на добровољној
основи.393 Процес формирања ударних јединица трајао је до средине маја. Тада су постојала 24
ударна батаљона са око 4.000 партизана”480.394

Дурмиторска слободна територија

Старији син Бошков481, Илија, као студент медицине бива мобилисан у недостатку
медицинског кадра на Жабљаку превазиђеног масовним приливом рањеника после
Пљеваљске погибије. Стање на у то време јединој слободној територији, касније
прозваној Дурмиторском републиком, било је све хаотичније како се распламсавао
грађански рат у Црној Гори482. Принуђен од стране политичког комесара на Жабљаку
да усмрти његову љубавницу која је била у другом стању483, Илија је вешто симулирао
давање смртоносне ињекције. Знајући да ће платити главом кад партизанка преживи
неизвршену еутаназију, симулирао је пегави тифус, на шта су га партизани, уплашени
од заразе, по снегу допремили саонама очевој кући у Зминици на лечење. Баба Иконија
је већ почела да лелече видећи га као на самрти, кад су отишли партизани који су га
довели ликовао је како их је надмудрио.
Радовање није дуго трајало, када су сазнали за превару партизани су довели у Зминицу
италијанског заробљеника, цивилног комесара поручника Ђузепа Ливасе484, кога су
партизани убили код Бошкове куће, док је он молио да га поштеде показујући
фотографије своје ситне деце. Италијански окупатор је стога депортовао Илију у логор-
затвор, најпре 20 дана у истражни затвор у Пљевља, па у Богданов крај на Цетињу485,

480
”Зборник НОР, II, 3, док. 46, Пуномоћје Врховног штаба М. Ђиласа, М.Бакићу и С. Стефановићу од
15. марта 1942”, цитирано према: Р. Пајовић, Контрареволуција, 224-225 ф.-н. 301. Пуномоћје је значи
потписао Милован Ђилас.
481
”Хитно пребаците друга Сима Милошевића и његову другарицу на Жабљак, јер је тамо потребан ради љекарске
помоћи рањеницима који пристижу из Санџака. Ако на Вашем терену имате кога студ. медицине пошаљите га са
Симом. Настојте, ако имате санитетског материјала /за превијање и сл./ да што више пошаљете у Жабљак” (IV 2a –
23 (41) ДАЦГ; Зборник, III/1, бр. 122, стр. 287). Поменути студент медицине који се затекао на ”терену”
био је Илија Бојовић који је тада био ”мобилисан” на Жабљаку, санитетског материјала било је у
изобиљу у кући његовог оца Бошка Бојовића, на десетак километара од Жабљака, али се паризани нису
наканили да реквирирају тај материјал, иако су знали да је код старог комитског четовође, ако је
веровати речима једног потоњег генерала који је тада био у штабу на Жабљаку и који је желео да се
његово име не наводи.
482
”Како у временским оквирима Ужичке републике, тако и у широј историјској перспективи, грађански рат је
започео Тито”,”Прва Михаиловићева јавна реч, која се може протумачити као објава рата партизанима, носи датум
16 јануар 1942 године. Тада је својим командантима издао наређење, према којем је ”комунистичка опасност најгора.
Те злочинце и убице нашег народа треба уништавати без милости”. То је било тачно 40 дана после дреновске
комунистичке објаве рата четницима, до њиховог истребљења”, Бајт, Берманов досије, стр. 366, 367.
483
Постоје сазнања о случајевима убиства партизанки од стране партнера и сабораца због гравидности:
”Милеву Вуковић из Ђулића, правницу, члана партије од 1933. године стријељали су на катуну Коњско на Бјеласици
њени партијски другови ”зато што је окаљала образ партије” јер је остала у другом стању”, ”Извјештај ОК КПЈ
Колашин од 28 октобра 1943 године”, још једна партизанка: ”У народу се тада говрило да је Ђидова
љубавница”, убијена је из истог разлога, цитирано према: М. Б. Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички
злочини у Црној Гори и Херцеговини 1941-1942 године, Колашин 2017, стр. 42-43 ф-н 32.
484
Саслушање, Среско Поверенство ОЗН-е, Никшић, 8-VI-1945 год. ., приватни архив
485
”У истражном затвору Италијанског војног суда … задржан сам пуну годину дана, т.ј. .. до краја септембра 1942
када сам упућен у затвор казненог завода у Падгорицу, у ком сам затвору остао до капитулације Италије, а када сам
пуштен 28 октобра од стране Немаца, који су тада преузели затвор”, Саслушање, Среско Поверенство ОЗН-е,
Никшић, 8-VI-1945 год.

151
потом у злогласну Јусовачу у Подгорици486, у којима је остао више од две године, од 27
октобра 1941 до октобра 1943487. Преживео је захваљујући храни коју му је повремено
доносила баба Иконија, али су тешки услови робијања довели до туберкулозе од чијих
је последица боловао и умро двадесетак година касније.
Иако забрањено међународним конвенцијама, по којима се третира као ратни злочин,
као саставни део револуционарног терора, убијање заробљеника је било уобичајено за
партизане:
1. ”Граховљани су нам синоћ послали 113 италијанских заробљеника, међу којима има
неколико подофицира. Официре смо раније упутили Вама. Одговорите нам да ли ћемо ми
стријељати 30 и шта да радимо са осталима”488.
Заробљени окупаторски војници служили су за размену, опскрбу489, али и као таоци:
”Врховни штаб Народноослободилачке партизанске и добровољачке војске Југославије” 27-V-
42 г.
"Главном штабу народно ослободилачког партизанског одреда за Црну Гору и Боку
1) Све Талијане који се налазе код вас одма стрељати. О овоме извијестити талијанску команду
у Никшићу. Образложење стријељања: као одговор на наше стрељане другове у Подгорици,
Пљевљима и Чајничу. Скренути пажњу Талијанској команди да се код нас налази још много
талијанских заробљеника и да ће мо за сваког нашег друга стријељати по два Талијана. Ту
сразмеру моћи ћемо увијек остварити.
У број стријељаних покажите све оне Талијане за које сте до недавно примали храну. (...) Имате
ли података из напријатељске позадине и намјере четничких банди490 (...) ...акције морају што
прије отпочети, како четници не би могли вршити поједине концентрације љуства. (...)
Командант народно ослободилач. Партиз. и парт. Војске Југославије Тито
Талијани на Жабљаку, њих 12, не долазе у обзир за стријељање”491.
Међу многобројним жртвама комунистичког терора на Жабљаку, у Шавнику и
околини492, био је и Бошков сестрић Тодор Томић, син Бошкове сестре Божане.
Скрхана болом за сином јединцом, младим питомцем војне академије Тодором, Божана
долази на Жабљак из Буковице, гласно куне Моша и партизанске џелате493, да би јој из
пушкомитраљеза био просут мозак на главној улици пред партизанским штабом.

486
Злогласни затвор Јусовача, ”назван по Турчину Јусу Мучину који га је саградио”, Д. Рајковић, ”Иза
копрене мрака”, Његош 74 (дец. 1995), 73.
487
”Из Пљеваља су ме спровели Италијани на Цетиње, где сам остао до 29 септембра 42 год…, одакле сам
спроведен у кажњени завод у Подгорицу, где сам остао до октобра 43 год.. и одакле су ме Немци пустили кући у
Шаранце”, Саслушање, Среско Поверенство ОЗН-е, Бр. 107, Пљевље 29-4-1945 год.
488
V 2– 5 (41) ДАЦГ; Зборник, III/1, бр. 144, стр. 120-121.
489
Као и у директиви Ивана Милутиновића ”Милутина”, ”Штабу Никшићког народноослободилачког одреда”,
од 30 децембра 1941 године : ”5) У погледу заробљених Италијана, поступајте како смо вам у прошлом писму рекли,
а ми вас обавештавамо, да италијанска команда из Даниловграда …… шаље свака 4 дана заробљеницима храну, а
послала им је и шаторе ради зиме”; IV 2a – 26 (41) ДАЦГ
”Храну за Италијане добили смо”, Бр. 36, Извјештај штаба Никшићког НОП одреда од 21 јануара 1942…,
Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку, Зборник… III/2, стр. 70.
490
Термин ”банде”, ”четничке банде”, један је од највише коришћених, често и за окупаторске јединице,
некад и за немачке трупе, ретко се прави разлика између војске и ”банди”, као у Наређењу ГШ 28/5/42:
”То су засада више четничке банде него организована војска, те је потребно још сада хитно
интервенисати у циљу ликвидације тих банди и разоружања читавог тамошњег становништва” (Зборник,
III/3, бр.146, стр. 333), наређење које личи на меру против општенародног устанка против партизана.
491
IV 1a – 13 (42) ДАЦГ 1805.
492
”Из саме ускочке општине - Буанске, комунисти су убили од 1941-1945, 106 људи. Таква зверства над народом не
памти ниједна историја свијета... а та злодијела од усташа наслиједили су црногорски комунисти. Комунисти су
поред јама бацали људе у ријеке: Морачу, Тару, Пиву... У ровачки вир бацили су велики број људи (...) Крајем марта
1942 године долази у општину Буанску, Дробњачку, Дурмиторску и Шаранску до масовног убијања виђенијих
људи”, Прота Митар Лопушина, Моја горка сјећања, Београд 2019, стр. 56, 58.
493
”То је досадило Моши, па је наредио ”да кучку убију да не завија по Жабљаку””, М. Милуновић Пипер,
Повратак, Погледи, Крагујевац, према: М. Б. Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички злочини.., 43.

152
Почетци крвавог кола дурмиторског - Сведочења
Савременик и непосредни учесник ових збивања, Новак Џаковић, описује почетак
сукоба у Дурмиторском окружењу:
”Почетком новембра 1941 комунисти почеше одржавати масовне и чисто идеолошке зборове
народа. Један такав збор, поводом дана Октобарске револуције, заказаше у селу Брајковачи, код
основне школе... Периша (Џаковић) им поручи да заказани збор, као манифестација
комунистичке идеологије, неће бити одржан... Седмог новембра, рано изјутра, Периша са
браћом, неколико рођака, и нешто људи су се још раније окупили око њега, запосједоше
прилазе школи у Брајковачи. Било их је око двадесет, али решених. Осим Перише и његова три
брата, групу су чињели: Никола Бојовић, генералштабни капетан, Раде и Радуле Бојовић,
земљорадници, два брата Вуковића, земљорадници (њиховог имена се не сјећам, из Ђедове су
горе), браћа Милорад и Гојко Вуковићи, први Перишин комшија Драго Поповић, замљорадник,
браћа Мирко и Милинко Џаковићи са њиховим синовцем Савом, сви земљорадници, два брата
Томића, Миливоје и Филип са њиховим рођаком Тодором и ваздухопловни пуковник Стеван
Раичевић... Око стотина наоружаних комуниста са повећом масом народа, доведеног успут из
околних села да увећа изглед представе, наишло је доста бучно, с развијеном црвеном заставом.
Убијеђени у оружану премоћ, покушали су да прођу до мјеста збора игноришући ситуацију.
Док су се нашли пред упереним пушчаним цијевима. Застали су. Народ што их је пратио почео
се повлачити назад. Међу њима комешање. Формирају се групице, дотрчавају једни другима,
савјетују се... На велико изненађење неколико водећих у тој комунистичкој формацији,
углавном чланова партије, који предлажу пуцњаву, огромна већина заузима пасиван став...
Једноставно, нијесу били сигурни, кад дође до ватре, против кога ће већина окренути оружје. У
ово исто увјерен, Периша није извео закључке из укупне стварности у којој се нашао. То ће га
стати живота, заједно са многим другим. И догоди се ускоро. Половином јануара 1942 године,
дурмиторски комунисти добише војничку помоћ. Четири стотине и педесет војника из
партизанског одреда Саве Ковачевића - "Мизаре”, састављен од људства из ширег подручја
Никшића, Грахова и околине (...) Једва савлађујући дубок снијег и сметове, Никшићани
опколише Перишину кућу, и у рано јутро кренуше у стрељачким стројевима према њој (...)
Тражећи излаз из снјежног океана и толико прогонитеља, Периша се одлучи на правац према
планини Сињајевини. С њим су се налазили Наход, Момчило, Драго Поповић, Гојко Вуковић и
тројица Томића (...) Периша, свјестан да је лично изгубљен, а рачунајући са каквим-таквим
шансама да остали преживе, присутни и неприсутни, предао се (...) Двадесет осмог јануара у
зору започета је кланица. Џелати су одвојили једног по једног. Чим су их извели започињало је
садистичко иживљавање (...) Тог јутра побијени су и заједно покопани: Периша, Наход, Раде
Бојовић, два брата Вуковића из Ђедове горе. Рака им се налазила испод пута, са десне стране,
на половини пута идући од Жабљака према хотелу код Црног језера. Следећаг јутра, на самој
цести, на излазу из Жабљака ка Шавнику, побијени су: Гојко Вуковић, Миливоје Томић, Сава
Џаковић, мајка капетана Николе Бојовића, Јања и још неки који нијесу били непосредно
повезани с Перишом. Отада, смрт је стекла стално сједиште у Жабљаку.
Неколико мјесеци касније, кад су жртве ископане, наведене и ненаведене овдје, тек се видјело
како су животињски масакриране. Од главе, Периша је имао само остатак доње вилице. Раду
Бојовићу глава је била отсјечена; свакако био је заклан. Обојица Вуковића потпуно здробљени.
Наход такође”494.

Убијање Томића (Јевтовића) из Буковице

”Превентивне ликвидације” или масовна убиства у подручју Дурмитора организована
су од краја 1941 и почетка 1942 од стране комесара КПЈ. Међу првим жртвама били су
Џаковићи, Томићи, Церовићи и Караџићи, најугледнији људи из гласовитих братстава.
"... тако се, ето, повезао и са рођацима Филипом и Миливојем и пријатељима Џаковићима,
Перишом и његовом браћом, не сумњајући да у томе има нешто рђаво... кад се вратио са
Сињајевине, са тог трагичног састанка са Џаковићима, наивно вјерујући да нема никаквог
разлога да се крије и чува, да стрепи од било кога... Нијесу тако мислили они који су му о глави

494
Н. Џаковић, Препород или смрт, Торонто 1983, стр. 8-10.

153
радили, они којима је сметала његова ученост, његов углед у братству, можда и његова љепота
о којој се причало. Једнога дана, управо кад је био у млину, покушали су да га ликвидирају,
пуцали на њега, али је он успио да умакне без ране. Тек тад је схватио у каквој је опасности и
да му нема опстанка у Буковици. Неко вријеме се, потом, крио у Превишу и по Комарници, а
кад се једнога дана поново вратио кући, у њој није затекао ни мајку Божану ни сестру Госпаву.
Када је сазнао да су их одвели у штаб, на Жабљак, да их муче и прогоне да кажу гдје се он
крије, пожурио је да се склони. Будном оку неког шпијуна - причало се да да је у питању била
нека дјевојка - није промакла његова појава. Утрчала је у оближњу кућу, у којој је одржаван
неки састанак и казала кога је видела. Послије је све било лако. Одани и послушни активисти
су истрчали из куће и ухватили Тодора495. Деморалисан и утучен свим тим што преживљава,
поражен сазнањем да су му мајка и сестра због њега у тамници, није пружао никакав отпор,
мада је имао и пушку и пиштољ и неколико бомба. И поред свега, он се, изгледа, још надао и
вјеровао да има још разумних људи који ће увидјети да он нема никакве кривице и да не
представља ни за кога никакву опасност. Преварио се, одмах су га свезали и спровели у
Жабљак. Причало се послије како му је мајка, несрећна Божана, кад је угледала свезаног
јединца, планула на спроводнике и почeла да их срамоти зашто тако поступају с невиним
људима. По прилици, неколике ”лијепе” је проговорила и на рачун Моша Пијаде који је тада,
кажу, жарио и палио на Жабљаку. Била је то за Божану Томић готова пресуда, истога часа је
одведена и убијена, а до данас је остала прича да је то учињено звјерски и бездушно, да на њу
није трошено муниције. Неки су, причало се, предлагали да се убије и њена ћерка Госпава, али
је ипак превагнуо разум оних других (за то је, изгледа, најзаслужнији био Перо Крстајић), који
су увидјели да би то била превелика грешка пошто је она, поред осталог, удата за Сератлића, у
кућу наклоњену партизанима - тврди Војо Симићевић. Шта су урадили са Тодором и какву је
жалосну судбину он дочекао, то знају само његови џелати и он који је ту тајну однио у гроб. Ни
до данас се посигурно не зна како је скончао. Ваљда стога што нијесу имали ниједан ваљан
разлог да оправдају његову смрт, да оправдају убиство потпуно невиног човјека, из жабљачке
апсане је само једног дана проширена прича како се Тодор Милутинов Томић, тобож објесио у
затвору” (...) ”Скрхан болом за братом Филипом и кад је сазнао за трагичан крај рођака Тодора
и његове мајке, Миливоје Томић је дошао кући, обукао најљеоше одијело које је имао и
запутио се на Жабљак, право у партизански штаб. И он је, изгледа, још наивно вјеровао да није
дошао потоњи вакат да се убијају невини и недужни људи, али тако нијесу гуђели они који су
се држали свог крвавог, суманутог и бездушног закона да им је непријатељ свако ко није са
њима496. И Миливоје је, управо по том ”закону”, стријељан по кратком поступку...”497.
Оваква сведочења тешко допиру и до медија који су мање контролисани од стране
наслеђених демократура. Непосреднија сведочења савременика и даље тешко доспевају
до својеврсних самиздат објављивања и делимичног увида јавности.

Протојереј Боана498 Митар Лопушина499

495
”Тодор Томић, ...из Горње Буковице, службеник бивше југословенске полиције. Измицао потјерама до априла
1942 године. Тада, опкољен бранио се док му је муниције трајало. Ухватили га и одвели Мошу Пијади у Жабљак.
Знали су се из Београда. Саопштено је да се објесио. Ископани посмртни остаци, међутим, пружили су слику
невјероватног мучитељског иживљавања”, Н. Џаковић, Препород..., 174.
496
Убијали су и комунисте који нису подржавали њихове злочине, као професора Вељка Церовића, Мида
(?) Алексића (М. Лопушина, Моја горка сјећања, 70; Реџић, Грађански рат, 409) и друге. ”Тада су хтјели
да убију и Саву Чупића из Меруље, али је он успио да побјегне и да се склони код својих пријатеља, прво у Тимар
код Миливоја Томића, а касније код Вујачића, који су му били рођаци. Тада су убили Алексу Ускоковића, трговца из
Шавника, Раша Караџића, Јању Бојовић и Милашиновиће. Побили су Томиће из Буковице – Миливоја, Филипа и
Тодора… побили су Џаковиће… Наода и Перишу… послије рата и Момчила. Током зиме 1942. године били су још
гори и тада су хтјели да побију све виђеније људе – учитеље, официре, виђеније људе или, како су их они звали,
”кулаке”. Побили су много људи. Првог априла су на Боан довели Вељка Церовића, Зека Требјешанина, Видака
Алексића, Вељка Радојевића, Учитеља Симеуна Параушића…”, Митар Лопушина, Моја горка сјећања, Београд
2019, 84-85.
497
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42. године: трагедија Џаковића и
Томића, Дан, 26-27 мај 2013.
498
”Прота Митар Лопушина је постао парох у Тушињској парохији 1934. године, послије смрти попа Радосава
Церовића. Овде је био парох до 1937. године, када је премјештен у Ускочку парохију. Тамо је био до 1941. године,

154
”Одмах послије битке на Пљевљима и појаве четника у Црној Гори услиједио је терор
партизанских вођа убијајући све важније људе и сељке, као кулаке, нарочито попове и
калуђере. Те људе су проглашавали за петоколонаше и издајнике, сараднике окупатора. Тако
исто, побили су један број жена и дјевојака, повели борбу против Српске православне цркве и
њеног свештенства, тако да су у Црној Гори од 1941-1945 год. убили 117 свештеника и
калуђера, на челу са митрополитом Црногорско-приморским Јоаникијем Липовцем.
Митрополита црногорско-приморског који је дошао послије погибије митрополита Јоаникија,
Арсеније Бадваревић комунистичка власт га је осудила на 12 година робије од које је издржао 7
година у Которском затвору а комунистичка власт му је подметнула да је клеветао
комунистичку власт у Црној Гори преко стране штампе. Исто тако, комунисти су убили
Хвостанског владику Варнаву Станића у Сарајевском затвору.
Из саме ускочке општине - Буанске, комунисти су убили од 1941-1945, 106 људи. Таква
зверства над народом не памти ниједна историја свијета, изузимајући Хрватске, усташке
злочине уз помоћ великог дијела муслимана које су извршавали у НДХ. Јер ти усташки
злочини први су на свијету који су људе заклане и полуживе људе бацали у многобројне јаме, а
та злодијела од усташа наслиједили су црногорски комунисти. Комунисти су поред јама бацали
људе у ријеке: Морачу, Тару, Пиву... У ровачки вир бацили су велики број људи (...) Крајем
марта 1942 године долази у општину Буанску, Дробњачку, Дурмиторску и Шаранску до
масовног убијања виђенијих људи.
Из многих манастира односили су скупоцјене иконе, украшавајући њима своје домове. Знам да
су парохије Шаранско, Жабљачко-језерске спалили све црквене књиге као и парохијске архиве
а тако исто и у неким парохијама у Пиви. Архиву парохије Тушањске и ускочке које сам ја
опслуживао, која је била склоњена у мојој новој кући, запалили су заједно са мојом кућом а
књиге рођених, вјенчаних и умрлих, остале су незапаљене у мојој новој кући. Запаљено је већи
број мојих бесједа које сам изговарао народу на Божијој служби... Тако исто, однијели су ми
партизани велики број књига међу којима се нарочито истицала роман ”Лењин” од пољског
писца Осендовског500 у којем је Лењин и Стаљин оцртани као највећи противници слободе и
гробари руског народа. Напомињем да је комунистичка власт 1946 године наредила да им
морам предати све књиге рођених, вјенчаних и умрлих парохије Ускочке и Тушињске...
Комунистичка страховлада толико је завадила народ и увела га у грађански рат који је по
својим тешким последицама био сличан у свему са грађанским ратом у Русији. Нашо је његова
обиљежја. Устали су отац на сина и син на оца, брат на брата и сусјед на сусједа. Комунисти су
угасили наше наше највеће националне светиње, забрањивали тако слављење Бадњег дана,
Божића, Светог Саве и Видовдана као и Крсног имена...” (...)
”Крајем марта 1942 године долази у општину Буанску, Дробњачку, Дурмиторску и Шаранску
до масовног убијања виђенијих људи. Многи људи из тих општина беже у правцу Никшића и
Колашина гдје су се тих дана водиле тешке борбе између четника и партизана. Још првог
априла 1942 три партизана и то: Раде С. Церовић501, Радосав Јоцовић, Лазар Гашевић и Марко
Лопушина долазе у кућу Војина Требјешанина у Стругу за којим је била удата моја сестра
Василија. А када је пао Београд у руке Немаца код Војина је дошао његов брат др. права
Владимир Требјешанин који је од 1920. па до капитулације Југославије био секретар Народне
скупштине краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Из Београда је дошао са намјером да остане
код брата за вријеме рата мислећи да ће се спасти у овим планинама од Немачког ропства.
Партизани су дошли са намјером да га воде у штаб на Буан, како им је то наређено од штабске
команде у Буану, са намјером да га стријељају по но ноћи, јер су га сматрали својим
непријатељем. Премда је тај човјек био потпуно невин, јер није ништа говорио ни у корист
четника ни партизана. У кућу је прво ушао партизан Марко Лопушина и прије уласка оне
тројице, на брзину рекао Владимиру:

када је по налогу Владике црногорског Јоаникија поново преузео Тушањску парохију. Прота Митар је умро 16
новембра 1996 године у 92 години”, Т. Томић, ”Казивање проте Митра Лопушине од 22. 06. 1990 године”, у
Прота Митар Лопушина, Моја горка сјећања, Београд 2019, стр. 83.
499
Прота Митар Лопушина, Моја горка сјећања, Београд 2019, стр. 55-57 и даље, 72.
500
F. A. Ossendowski, Lenin, Poznan 1930, Gdansk 2000; Ленин, Москва 2006.
501
Раде Церовић је 14 маја 1943 постављен за замјеника команданта мјеста Боан, Zbornik, III/5, стр. 44.

155
”Шума ти мати, брда се лати!”. Кад су ушли ова тројица, моја их је сестра молила док је
Владимир сједио у соби и саопштила да мора да иде са њима, она је рекла: ”Дозволите му да
изађе у колибу”, која се налазила пред кућом, ”да се пресвуче и спреми за пут”. Она их је
почастила кафом и ракијом и ставила да једу а Владимир је одмах изашао из собе а за њим и
брат му Војин, који је зграбио пушку из оџаклије и побјегли 100 метара далеко од куће. Када су
били на једном брежуљку, гдје су се налазиле 3-4 букве, вођа патроле Раде С. Церовић
погледао је са прозора и видио како ова двојица бјеже. Они су одмах скочили и дали се у
потјеру а Војин се сакрио иза три букве отворио ватру тако да је између Војина и патроле
настало препуцавање док је Владимир умака у правцу села Бијеле. Војин је потом побјегао у
правцу села Малинско, гдје се склонио у неке велике шуме. Владимир бјежећи према селу
Бијелом одлетио је низ неке велике греде и сломио десну руку у рамену. Ја сам о том догађају
одмах био обавјештен од жене Милице која се тог дана налазила у кући Војиновој и Марка
Лопушина мој рођак непримјетно је казао жени Милици да бежи пут наше куће, јер ће друга
патрола доћи по мене, па и ја одмах да бежим куд знам. Када је Милица ушла у кућу била је сва
црвена и задихана, једва је могла да говори. Рекла ми је да ће доћи патрола да ме води а прије
тога ми је рекла шта је било са Владимиром и Војином. Ја сам прије тога био намирио и
затворио овце и говеда и спремао се да починем али та њена прича толико ме је изненадила и
забринула да уопште нијесам знао шта да радим. Да ли да останем код куће или да бјежим.
Тешко ми је пало на душу како да оставим кућу мајку и малу дјецу, жену и болесног стрица
Ђорђија који је већ неколике године лежао непомичан на постељи од тешких реуматских
болести које је задобио у балканском и два свјетска рата. Мучила ме је помисао што ће
партизани са мојим бјегством конфисковати сву стоку и остало покућанство које сам цијеле
зиме чувао, овце и говеда502, а о парохији и у цркви смио да идем и да вршим дужност. Поврх
сукненог одијела навукао сам нови војнички шињел, главу замотао сукненим шалом, узео
рукавице и узео пушку са револвером и доста муниције и наднао да бјежим у Ровца код зета
Богића. Бјежећи од куће, а био је висок снијег, 1м. само је био замрзнут и лако се путовало по
њему. Послије 20. минута изишао сам на врх једне планине и са тог врха сам угледао велике
групе партизана које се испред мене нешто око 2км крећу читавом планином куда ја треба да
бјежим за Ровца, јер су се покренуле да би ухватили Владимира Требјешанина. Био сам
принуђен да одустанем од пута за Ровца па сам окренуо са тог врха планинског и бјежао доље у
село Струг умјесто у Божов до а на том долу постоји раскршће гдје један пут иде у правцу моје
куће, Мораче и планине Јавор а други пут иде у правцу Буана а трећи у правцу Шавника503.
Када сам дошао на то раскршће, јако сам се уплашио јер сам мислио да ћу наићи на патроле
партизана. Међутим ту никога није било. Ја сам са тог раскршћа трчећи прешао 1км. до засеока
”Кућишта” гдје се испод налазила велика шума, непрегледна и тада се више нисам бојао да ћу
бити ухваћен. Била се спустила ноћ, када сам се кретао шумом. Био сам потпуно изгубљен
човјек. Нашао сам се сам и без игдје икога, без куће, без фамилије, без слободе. Тако сам лутао
том шумом идући путем у правцу села Малинска, чујем велики жагор људи (разговор) који иду
пут мене. Ја на брзину се склоних са пута иза једне букве, где ме нијесу могли примјетити. То је

502
”Конфискације су извјесни нездрави елементи искоришћавали у личне сврхе, па је то још више пооштрило и
онако строг критеријум конфискације. Већ у извјесним селима у којима четници имају утицаја, бјежи испред
партизана све што је у селу, из страха од запљена”, Зборник, III/2, бр.133, стр. 284.
503
Све бројније ”превентивне ликвидације”, као и омасовљавање терора у Колашину с почетка јануара
1942, доводе до организованог, тако и све више спонтаног отпора против страховладе комуниста у Црној
Гори: ”Партизани неће да ступе у борбу с домаћим издајницима… партизани су скинули значке и пришли
четницима; у Братоножићима реакција је успјела да омете мобилизацију, али је још неодлучна да пријеђе на страну
четника, у Кучима ситуација није најбоља, јер су се они поколебали и постоји опасност да и тамо не дође до јачег
покрета четничких банди”. Поједина села забрањују пролазак партизанима преко њихове територије:
”Стравчани га нијесу хтели пустити да пређе преко њихове територије…” (…) ”да је Мојковац пао у руке четника
без борбе”, Обавјештење Главног штаба НОП одреда за Црну Гору и Боку од 2 марта 1942 год. О
ситуацији на подручју Комског одреда…, Бр. 194, 2 марта 1942, потпис: Милутин (Иван Милутиновић);
Извјештај штаба Дурмиторског НОП одреда 3 марта 1942 год.; ”наши партизани прелазе данас на страну
окупатора”, Зборник III/2, стр. 238, 239, 259, 294. 27 маја (1942) Ђилас извештава Броза о стању у Црној
Гори (у Комском одреду) са положаја: ”Бројно стање одреда: 239, недостаје 134 човјека (...) Већина овог
људства је остала на путу, нешто у позадини, а нешто је дезертирало. Занимљиво је да су дезертирали нпр.
Крњојелци, који су важили као одлични борци баш против четника...”, III 1 – 15 (42) ДАЦГ

156
била једна партизанска чета, која је ишла у правцу варошице Буана. Они разговараху како је на
Буан стигао ударни батаљон партизана (ти ударни батаљони сматрани су за најпоузданију и
најбољу војску) јер прије тога на неколико дана, побјегло је из партизана и Буана у четнике у
Колашин504, око 30 људи, на челу са Радованом Кршикапом. А са Буана данас из штаба
партизанског, јављено је главном штабу на Жабљак, да су у четнике побјегли Владимир
Требјешанин и његов брат Војин, поп Митар Лопушина, Милисав Лопушина, полицајац из
бивше буанске полиције са Цетиња и придружили се познатом одметнику новинару Раду
Алексићу, који већ неколико мјесеци се крије у шуми од партизанских потјера. Пошто су мало
одмакли, ја сам пошао у правцу села Струга и изишао на једну повисоку главицу, на којој се
налазило гробље села Струга. Та је главица била копњена, јер је мећава однијела са ње снијег, а
нешто доље се налазила кућа Војина Требјешанина. Ја сам легао на гробље да ме не би неко
приметио. Тако из лежећег става, видио сам да у близини Војинове куће, иза неких букових
дрвећа, крију се групице партизана, рачунајући да ће се Војин и Владимир вратити кући и кући
и да ће их тако ухватити. Пузајући преко гробља, спуштао сам се у шуму која је допирала до
самог гробља и тако дошао у близину села Малинска. Примјетио сам једног човјека, који је
ишао брзим кораком. Чуо сам како шкрипи снијег под његовим ногама. Упитао сам: ”Ко си
ти”? Овај рече: Ја сам Милисав Лопушина. Ту смо се састали и ја му испричах како сам
побјегао да ме партизани не би убили а он ми одговори: ”Ево и ја сам побјегао, јер вјерујем да
сам остао код куће дошли би да ме одведу на губилиште”. Одатле смо пошли под дно села
Малинска и примјетили велике групе партизана које се крећу по селу Малинску, са намјером да
ухвате нас одбјегле. Милисав и ја свратисмо у кућу жене Радисава Алексића, чијега су сина
Станка, прије неколико дана убили партизани на Буану. Ми смо је питали, зна ли где се налази
одметник Раде. Она нам је рекла тачно гдје је у некој колиби на планини Кравици и дођемо код
те колибе, гдје нађемо Рада и код њега Војина Требјешанина. Раде бијаше наложио велику
ватру, гдје смо се добро угријали”505. (...)
Поп Митар даље описује своје и опште бежање од терора партизанских патрола.
”Рекла ми је да је била велика борба прије неколико дана и да су ровачки партизани протјерани
а постављена је четничка власт, на челу са командантом батаљона Вука Бећковића”506.
”Манастир је био пуст. У њему није било ни калуђера ни попова а у манастирским конацима
био је смјештен штаб партизански. Партизани су овај манастир оскрнавили и многе његове
драгоцјености, поједине књиге и архиву спалили и уништили” (стр. 67).
”Са собом су из села Старча повели Саву Марковића мајора Југословенске војске и убили га у
планини Капи”507.
”Рада С. Церовића који је био завршио тада неколико разреда гимназије и Рада В. Јосовића,
сељака из села Тушине који је био врло млад и снажан младић. Они су дошли у кућу
наназивајући: Добро јутро! рекли су: ”Имамо наређење од команде штаба са Буана да попова
мајка, жена и дјеца пођу са нама тамо у средиште села код куће Војина Требјешанина ради
неког саслушања, па ће те се вратити”. Ја сам има 5. дјеце. Најстарије је имало 12. а најмлађе
само једну годину. Моја мајка је рекла Раду Церовићу: ”Зашто да иду дјеца? Ево могу ја да
идем и моја снаха Милица, а шта имају да се саслушавају малољетна дјеца која ништа не знају
о бјегству њихова оца”. Раде је рекао да му је тако наређено и да они морају по наређењу
поступити. Моја мајка је рекла: ”Па дозволите да се ми двије обучемо у боље одијело, као и
дјеца”. Раде је додао да не морају да се спремају већ морају ићи у томе у чему су их задесили
(...) Павле је искористио ноћ и побјегао у четнике у доњу Морачу. Сјутра дан мог стрица
Миливоја и Даринку и Влада Алексића који се налази у партизанима, четни комесар Владо
Поповић из Струга, студент медицине наредио је те су Влада и Миливоја разоружали па су
Миливоја, Влада и Даринку упутили под стражом у штаб на Сињајевину гдје је командант
сектора партизанске војске био студент Перовић Бранко а политички комесар студент
Кнежевић Велимир. У штабу их је саслушавао Кнежевић и приликом саслушања ударио је

504
Марта 1942, штаб Ловћенског НОП одреда прећуткује напредовање четника: ”рекли смо вам да извјештај
о паду Колашина задржите за себе”, Зборник III/2, бр. 136 стр. 291.
505
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 58-62.
506
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 67.
507
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 68

157
револвером мога стрица Миливоја у образ тако да га је облила крв. Када је наступила ноћ по
наређењу Кнежевића, повели су стрица Миливоја, Рада и Даринку у Шавник код Павла Пекића
на суђење. Која су била мало даље од штаба на мјесту званом ”Потрк” партизан Богдан
Војиновић који их је спроводио пуцао је из пушке и убио Даринку Бијелић. Метак је погодио у
врат и она је пала у снијег. Даринка је остала жива, а сва огрезла у крви дошла је на Баре. Ова
несрећна жена имала је двоје мушке дјеце једно од 6 год. а друго од 4 године508. Злогласни
командант партизанског штаба на Буану Милан звани ”Трејо” послао је патролу од 6 партизана
на Баре да ову намучену жену по други пут стријељају. Несрећна дјеца су плакала ”не водите
нашу мајку она ће брзо да умре”. Ти бездушници не обазирући се на плач мале дјеце одвели су
тешко рањену жену и поново је стријељали у потоку више Боана. Даринкин муж Раде Бијелић
умро је 1939 године. По причању моје сестре Василије и стрица Миливоја затворених у једној
просторији у Шавнику било их је око 20 лица. Партизански извршиоци тешких злочина, ноћу
су долазили и из затвора одводили по 3. или 4. човјека и на Беришиној Луци те несрећне људе
мучили и стријељали па онда их бацали у бунаре на поменутој Луци”509.
”Моју ћерку Станицу која је имала свега једну годину упртила је жена Милица и носила на
раменима. Када су дошли код куће Војина Требјешанина у кући је било 5. његове дјеце.
Најстарије је имало 17. а најмлађе 1. годину. Поред њих ту нађосмо доведену жену Мида
Алексића кога су прије тога на мјесец дана убили партизани на Жабљаку. Са женом Мидовом
било је и 6. дјеце, а тако исто бијаше доведено код куће Војинове и жена новинара Рада
Алексића са једним малим дјететом. Када су ту дошли њихови пратиоци наредише 6. партизана
наоружаних да све четири фамилије воде у правцу Горњег поља, у злогласни партизански штаб,
српског зликовца Саве Ковачевића510. (...)
”Када смо кретали од куће Војинове” прича моја мајка, ”дјеца су почела да плачу и мени
рекоше: ”Партизани оће нас негдје да побију”. Њихова мајка Василија била је одведена први
дан од стране партизанске патроле и доведена у Шавник на страшни суд Павла Пекића511.
Одмах су је затворили а тамо је у затвору нашла и мог стрица Миливоја. У затвору се налазило
око 20 или нешто више људи. Миливоја су довели из горње Мораче гдје се налазио у
партизанској војсци па су га по мом бјегству разоружали и повели га заједно са Даринком
Бјелић, која је тог дана дошла код партизана на Коњеву лолу, гдје се налазила партизанска
војска и борила се против четника који су наступали из доње Мораче. У тој партизанској војсци
на Коњевом лазу био је и Даринкин брат Павле Радојевић чијега су брата Вељка први дан
убили на Буану са још 6. угледних људи и то проф. Вељка Церовића512, учитеља Симеуна
Параушића, сељака Видака Алексића, Даринкина брата Вељка и трговца Зека Требјешанина.
Њих су убили у једном врбљаку поред ријеке Тушине у близини куће Лазара Милића и пошто
су их убили све су их наслагали један на другог и тако их загрнули речним пијеском”513.
”Иза ове конфискације долази код моје куће чета партизана од око 30. људи и саопште мом
стрицу Ђорђију да имају наређење од Главне команде са Жабљака тј. од Моше Пијаде и

508
”У штабу на Буану сазнали су да је Даринка жива и да се налази својој кући у Баре. Послали су 6. партизана:
Гашевић Лазар, вођа патроле, Зековић Стеван, Зековић Милутин, Струњаш Сава, Диле Јоцовић и Ђуришић Саво.
Свих ових 5 партизана, њих петорица молили су старјешину групе да ову жену не воде јер ће умријети, али Лазар то
није дозволио. Када је испостављена четничка власт они су се предали и затворени и саслушавани поводом убиства
Даринке Бијелић. Приликом саслушања суд је установио да њих 5. нису криви сем Лазар Гачевић и тако је Лазар
стријељан за ово кривично дјело... ...у Беришиној Луци и шавничкој кречани, били су: Голе Живковић, Миле
Радовић и Вуковић Риле”, Митар Лопушина, Моја горка сјећања, додатак 69-72.
509
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 72-73.
510
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 70.
511
Најрадикалнији у ”превентивним” и осталим ликвидацијама, прогонима нејачи, пљачкама и
паљевинама, као Павле Пекић, Јово Капа (Капичић) и остали, што су остављали крвавији траг, брже су
напредовали у партизанској и касније хијерархији ЈНА, постајали генерали, стицали високе чинове и
привилегије. Насупрот оним партизанима који су показали човечност према жртвама. Генерал Павле
Пекић после рата није долазио у родни Дробњак, Митар Лопушина, Моја горка сјећања (др Тома Томић),
стр. 108-110, 121-122.
512
”…који је био професор али и комуниста. Хтјели су одмах да га убију, али тада нијесу смјели то да јавно ураде
јер је био врло угледан и поштован. Касније су га ипак убили, јер се није слагао са њиховим методама пљачке и
убијања”, Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 84.
513
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 71.

158
Милована Ђиласа да моју кућу запале, па су стрицу Ђорђију рекли, пошто смо нашли двије
куће, једну стару која је прављена 1911. а другу нову која је прављена 1936. да бира кућу коју
ће узети за себе. Стриц Ђорђије узео је за себе стару кућу јер у новој кући још нијесу биле
урађене собе. Онда су наредили мом стрицу Николи да узме ватру и да запали нову кућу.
Никола је рекао да неће то да изврши него да изврше то они, који имају за то наређење. Они су
му опет рекли: ”Мораш, или ћемо те стријељати”. А он је раширио џамадан на прсима и рекао:
”Ево, стријељајте, ја паликућа нијесам. Да запалим кућу мом рођеном синовцу”. Тада када су
видјели да Никола то неће учинити ни по цијену живота, они су запалили кућу коју је одмах
обузео велики пламен а моју стрину Златану и Ђорђијеву кћер Сенку нагнали да дођу са њима
код запаљене куће и да морају да певају и играју... Партизани су пјевали: ”Ова чета ударника,
ћера попа издајника. Ми нећемо Петра краља да нам нову кућу каља, већ хоћемо нашу дику
пролетерску републику” (...) Павле Ђуришић на предлог капетана Ивана Ружића514, који је био
командант четничког одреда половине дијела среза Шавничког а друге половине среза Шавничког
био је капетан Никола Бојовић из Шаранаца, мене поставио за команданта Ускочког батаљона...”515.
”Тако су у бунар бацили 19. људи међу којима се налазио поп Ново Делић из Комарнице
самохрана жена Милица Караџић. Моју сестру Василију и стрица Миливоја злогласни и
највећи зликовац Дурмиторског краја, Павле Пекић ослободио је смртне казне на његовом
страшном суду по молби др. Момчила Дамјановића јер Момирова жена Ковиљка била је рођена
сестра Павла Пекића. Прогнане четири породице, које сам напоменуо, партизанска патрола,
преко снежних планина Кравице и Крнова, довела је у злогласни партизанских штаб Саве
Ковачевића гдје су их саслушавали а потом, када је пануо мрак, 4. наоружана партизана повели
су их све скупа, у правцу Никшића. Када су дошли на мост звани ”Дукло”, испод кога протиче
ријека Зета, која извире испод планине Војника, рекли су им: ”Сачекајте овдје на мосту, одавде
се простире четничка територија па ће наићи њихове патроле и одвести вас у Никшић”. Један добар
и честит партизан, кога моја мајка није познавала неприметно и тихо рекао мојој мајци: ”Чим
ми одемо, одмах бјежите под велико окно моста јер Талијани ове просторе освјетљавају
рефлекторима, па ће вас све побити”516.
Што значи да је, захваљујући нажалост безименом племенитом партизану, осујећен
паклени план партизанског штаба, да четири фамилије са чопором ситне деце постану
жртве италијанске ватре. ”Људски штит”, који данас користе исламски терористи,
патентиран је још у време првобитне Броз-Ђидове страховладе у Црној Гори.
Превентивне и остале егзекуције, политичка убиства и партијски терор, партизанска
страховлада и крваво коло политкома и њихових џелата узимају све више маха.
Честити и виђени домаћин шарански: ”Бојовић Л. Раде, земљорадник, стар 47 година;
општина шаранска, срез дурмиторски. Одвели га партизани. Мандић Радоје, Лечић Милисав,
Дамјановић Драго, Остојић Радован, Поповић Војин и Анђелић Новак. Стријељан – заклан у
Жабљаку. Леш пронађен у кречани”517.
Постоји видео снимак на коме Јован Бојовић, син Радов, тада директор Историјског
института Црне Горе и Професор Универзитета у Подгорици, стојећи крај масовне
гробнице код цркве на Жабљаку, говори како је као дете запамтио лик заклана оца.

Према казивању унуке Божане Томић518 рођене Бојовић, Љиље Сератлић:

514
Капетан југословенске војске Иван Ружић био је ”замјеник команданта Дробњачког батаљона”, предложен
за команданта, кад је почетком марта 1942 ”пребјегао четницима послије неколико дана…”, Наређење Штаба
Дурмиторског НОП одреда од 2 марта 1942 год., Зборник III/2, стр. 246.
515
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 74-76.
516
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 73.
517
Пакао или комунизам у Црној Гори, фототипско издање, Требиње 1991, стр. 20.
518
Божана, рођена сестра Бошка Бојовића, била је удата за Милутина Томића, сина Теодора Теша
Томића, који је био дробњачки племенски капетан. Милутин и Божана су били интернирани у Мађарској
за време Великог рата, Милутин је умро у заробљеништву, док је Божана успела да побегне из логора.
Имали су петоро деце: Драгишу и Теодора, Госпаву, Вукосаву и Марију. ”По казивању моје мајке (Госпаве),
која је нерадо причала о томе, нешто је прећутала, дјецу су одвели у Никшић, у затвор. Најмлађа сестра Марија
имала је двије и по године... У никшићком затвору остали су 40 дана... Божанина сестра Даринка дошла је у Никшић

159
”Божана је Тодора школовала. Служио је војску у Краљевој гарди јер је био изузетне љепоте и
стаса. Прекинуо је школовање и запослио се, тако да је мајку Божану и сестру Марију 1937 и
1938 године зими водио са собом. Када је бомбардован Београд, мој ујак је напустио Београд и
дошао у свој крај. Хтио је да сагледа све чињенице и опције, да се посавјетује с угледним
људима, шта да раде, али други су били бржи. Пошто није био њихов миљеник одлучили су се
да убиствима и застрашивањем народа окрену покрет на своју руку. Изашле су листе за
убијање најугледнијих људи по селима”.
”...Чуло се да се на списку за ликвидацију у Буковици налазе: Светозар Ћућиловић (Булатовић),
Јован Милашиновић, Филип Томић и Теодор Томић. Тодор је сазнао за мјесто одржавања
комунистичког састанка, па је једне ноћи пошао к њима. Упао је без најаве у просторију и
питао и јели тачно да се он налази на списку за ликвидацију. Све су негирали тврдећи да то
није тачно. Убрзо се показало да комунисти само купују вријеме и вјешто ликвидирају једнг по
једног ”умишљеног непријатеља”. Прво је убијен Светозар Ћућиловић, затим Јован
Миашиновић, па Томићи. Теодора су покушали да убију ноћу, али је он успио да се спаси. (...)
Након овог покушаја ликвидације, Теодор је потражио Џаковиће како би се консутова шта му
ваља радити јер су и они били на списку за ликвидацију519. Зима је била на измаку, снијег је
почео да копни. Једно вече кућу су опколили партизани. Било их је око 12. Теодорова мајка
Божана и сестра Госпава враћале су се са саслушања из Жабљака када су зачуле пуцње. Сјетиле
су се шта је у питању, па су похитале ка Теодору. Један од партизана је ударио је Госпаву
кундаком у вилицу поломивши јој зубе, да неби пришла брату. Теодор је могао убити неког од
партизана али се бојао одмазде над породицом. Одвели су га на Жабљак. Убрзо су објавили да
се објесио! Његово тијело нијесу предали породици, већ је оно бачено у неку од јама у клекама
изнад Жабљака.
Због убиства сина, али и других невиних људи на Жабљаку, Божана је Моши у брк скресала:
”Жабо јеврејска, дошао си овдје да убијаш овај поштени народ по Црној Гори. Када је требало,
ми смо ову земљу бранили...”. Био је ово разлог да Моша нареди да се Божана убије...”520.
Убијена је. Како? (причало се нешто страшно). Мајку је спасио један човјек, јер су Сератлићи
били у партизанима и изгинули и не би им било право да су је убили”.
Заједно са 27 других жртва, од којих је међу првима 5 новембра 1941 убијен Жабљачки
прота Богдан Церовић са сином јединцем Драгутином521, као и четири жене са Божаном
и Јањом522, мајком Николе Бојовића. Сви су били цивили, убијени хладнокрвно и то
хладним оружјем, претежно заклани или дотучени маљевима. Масовна гробница крај
цркве на Жабљаку покрива само мањи део жртава партизанског терора. Када би се
евидентирале све жртве рата и окупације, показало би се да су партизани убили
неупоредиво више недужних људи него сви остали злочинци заједно523.

и успјела да узме дјецу из затвора. Како због брата Бошка и сами су били у избјеглиштву (због ујака Бошка били смо
обиљежени на неки начин). Дјецу је довјела код Томића у Превиш... Пошто је моја мајка била под великим стресом
њу је одвео ујак Бошко Бојовић код њега. Зими су живјели у Пљевљима а љети у Зминици…”.
519
Њихово убијање било је брижљиво и одраније припремано, смишљено и брутално извршено, као што
је описано у фељтону Буда Симоновића, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42. године:
трагедија Џаковића и Томића, Дан, Подгорица, 19 мај-7 јун 2013.
520
”Казивање, Миленка-Љиља Сератлић из Пљеваља, унука Божанина, 8-9.3.2016 године”, према: М. Б.
Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 178-179.
521
”Одвели их и убили ноћу из пушака, партизани : Вук Кнежевић, Каљевић Илија, Квачевић Јово, Ђерковић Војин,
Ђерковић Н. Јован, Шибалић Милан и Шибалић Ђуро. Љешеви пронађени у близини Жабљака” ; ”Сахрањени су 9
истог мјесеца у Тушини”, Пакао или комунизам у Црној Гори, Требиње 1991, 14-15. ”…комунисти су убили
попа Богдана Церовића , пароха жабљачког, без разлога, само зато што је био поп и унук Новице Церовића. Тада су
прво убили његовог сина Драга, који је био ђак осмог разреда средње школе. Обојицу су унаказили, јер су им пуцали
у лице да их не препознају”, Митар Лопушина, Моја горка сјећања, Београд 2019, стр. 84.
522
Бојовић Јања, замљорадница, стара 55 година, општина шаранска, срез шавнички. Стријељана од
стране партизана у Жабљаку. Љеш пронађен”, Пакао или комунизам у Црној Гори, Требиње 1991, 19.
523
”Од краја 1941, до маја 1942, године, од комуниста или по њиховом наређењу убијени су свештеници или други
угледници Српске православне цркве у Црној Гори”, имена и чинови њих 27 су пописани. ”Током рата са
простора Црне Горе од комуниста је страдало преко 170 рукоположених свештеника…”. Поименично, такође и
двадесет руководиоца КПЈ због ”скретања с партијске линије”, као и 38 бораца, М. Б. Војиновић, Т. Б.
Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 44-46.

160
Довољно је пребројати докуметацију из Државног архива Црне Горе да би се утврдила
несразмера између докумената и списака убијених ”петоколонаша” и оних који говоре
о борбама против окупатора524. Док су италијански заробљеници служили за размену са
партизанским, Италијани су слали значајне количине хране у размену за животе и
безбедност својих заробљених војника525 који су противно ратним обичајима и
међународним конвенцијама убијани у знак репресалија.
Милорад Дивоки био је други Бошков сестрић, син његове сестре Даринке која је била
удата за чехословачког вишег официра Франтишека Дивоког. Живели су у Прагу док је
Даринкин супруг Франк био пре рата срески начелник оближњег среза Хути.
Пребегавши савезницима у Енглеску заједно са Чехословачком владом, Франк је био
официр Чехословачке легије у избеглиштву526. За време нацистичке окупације Чеси су
били регрутовани у Вермахт. Како би избегао немачку регрутацију, Миорад се склонио
код ујака у Зминицу. Суочен са све учесталијим мучким ликвидацијама у Црној Гори,
после убиства брата од тетке Теодора, одлази за Србију где бива ухапшен од стране
Немаца и стрељан негде код Косовске Митровице.
Такође је 1943 године брутално убијен и Бошков побратим, судија Момчило Ћоровић
из Међужваља под Пирлитором527. Док је испраћао политичког комесара којег је
угостио на конаку, овај му је изненада пуцао у слепоочницу док су му се мали синови
Зоран и његов млађи брат држали за скуте од џамадана.
”Momčilo Ćorović bio je sudija prije Drugog svjetskog rata. Čini mi se da ga je rat zatekao u
Prijepolju, ili u Novoj Varoši. Momčilo je bio rodom iz Međužvalja koje se nalazi sjeverno od
Njegovuđe na samoj ivici lijevog kanjona rijeke Tare. Tu je postojala samo njegova porodica i
njegovog oca Petra Ćorovića, koji je bio penzionisani oficir Crnogorske vojske. Majka mu je bila od
Kontića, a zvala se Anđa. Živjela je skoro 90 godina. Kada sam ja sa porodicom bio u Sremskoj
Mitrovici ona je bila kod unuka Mila, agronoma, a poslije je prešla i umrla u Sarajevu kod unuka
Zorana. (...) Momčilo je napustio službu poslije propasti bivše Jugoslavije i došao da živi na imanju u
Međužvalju. Bio je u Durmitorskoj četničkoj brigadi komandir čete. Nije se isticao posebnom
aktivnosti protiv partizana, a nije imao ni neki izrazit stav protiv partizana, no naprotiv vrlo tolerantan,
pa je utoliko i čudnije što se tako prema njemu postupilo.
Kako su mi pričali neki pogibija Momčilova odigrala se ovako. Poslije Sutjeske neko vrijeme nije bilo
nikakve ni četničke ni partizanske aktivnosti. Momčilo kao i svi Ijudi koji su smatrali da se nijesu
nikome zamjerili bio je kod kuće tog dana. Došla su tri čovjeka, za koje je on znao da su partizani,
njegovoj kući. Momčilo je sa njima razgovarao, pa su čak i ručali kod njega. Pitao ih je šta ima novije
i slušaju li radio. Onda su pošli i zamolili Momčila da im kaže put za Žabljak. Kako je bio topal dan
Momčilo je bio u košulji. Jednu je ruku držao u džepu a desnom je rukom pokazivao kuda posjetioci
treba da idu. Momčilova majka, žena i troje djece izašli su iz kuće i stajali desetak koraka od Momčila.
Najstariji sin Milomir bio je interniran iz Kolašina kada su Njemci razoružali četnike 1943. godine,
iako on nije bio četnik, nego učenik šestog razreda gimnazije. Dok je Momčilo desnom rukom
pokazivao put kojim treba da pođu posjetioci, jedan od njih je izvadio pištolj i pucajući mu u glavu
namjestu ga je ubio pred majkom Anđom, ženom Ljubicom i maloljetnom djecom.
Docnije se saznalo ko je ovaj zločin izvršio. To se sve desilo prije nego sam ja došao iz Pive u
Zminicu. Na sahrani su bili Boško, Luka i njihove žene”528.

524
Према насловима у попису докумената из прве половине 1942 године у Црној Гори, италијански
окупатор се помиње 24 пута, док се превентивне ликвидације такозваних петоколонаша и четници
изричито помињу у преко 80 наслова, Зборник… III/2, Београд 1950, стр. 475-489.
525
”Ми имамо 170 заробљених Италијана па им из Никшића италијанска команда шаље сваког дана требовање”,
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 161.
526
Умро је у Лондону 1972 где га је сахранио Никола Бојовић, који је сачувао део његових докумената,
од којих у Франковој ратној бележници има важних података о његовом ангажовању у чехословачкм
покрету отпора током Другог светског рата.
527
Према списку официра 151 пешадијског пука, у Априлском рату: ”Трупна комора, резервни капетан 1
класе Момчило Ћоровић”, С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 67.
528
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања II, str. 27-28, из рукописа.

161
Злочин без казне
Започети по наређењу Врховног штаба који се склонио у Санџак (Рашку) код
Пријепоља, после тешког партизанског пораза у Ужицу крајем 1941, организована и све
масовнија убијања цивилног становништва у Црној Гори почињу од стране партизана
крајем 1941 и почетком 1942 године.
”У том истом мјесецу стече своју жалосну славу и Колашин. И не само Колашин. Широм Црне
Горе никоше губилишта. Сва постаде поприште најнижих побуда које могу завладати над
људима. Избише на глас: јаме, кречане, бунари, јаруге и литице ничим дотле чувене. Стравично
сазнање донијеше народу: јама у Доњој Морачи, јама у Мртвицама. Кечина јама, јама код
Долова, јама Покривница, јама у Челинама, јама на Бршну, Драговољска јама, ”Котор” јама код
Никшића, јама Врба, бунар и кречана у Шавнику. Шкрипови и јаруге у на Куновом присоју и
Радовчу Пиперском, масовна гробница у мјесту Прекобрска села, провалија у Бијелијем
Стијенама, стијене Висока Пртла на обали ријеке Мораче, високе литице изнад Зеленог Вира; и
ријека Тара постаде гробницом неколико десетина људи из Поља Колашинских. У њеним
вировима нестаде и часни Милован Анђелић, учитељ; затим Гиљева јама у Санџаку, Жуберска
јама под узвишењем Коврен, такође у Санџаку. Ужасно одјекну масовно убијање сељака у
реону мјеста Берице, близу Коврена. Поуздано се знало да су многи побацани у јаме живи,
премлаћени и везани. Није ни данас мали број свједока о томе”529.
”Да би се спасио од окупатора, Спасоје Тадић, пензионер из Никшића, иначе, познати борац-
комита против окупацијске војске у доба Првог свјетског рата, изузетно цијењен као добар
човјек, напушти Никшић и склони се у Пиву, у дом његове сестре. Комунисти га осудише на
смрт и послаше четворицу добровољаца да га убију како знају. Наступише као да су у пролазу,
људи којима је потребно мало окрепљења уз ватру; владаше голомразица. (...) Спасоје брзо
разабра зашто су дошли. Први погрешан потез суочи их с откоченим револвером у сигурној
Спасојевој руци. Није се имало куд, положише оружје, признадоше намјеру с којом су дошли.
Згађен том подлошћу, рече им: - Молите се Богу што је ово туђи праг па не могу да га крвавим;
и што видим да сте нико и ништа баш као и они који су вас послали да ме мучки лишите
живота. Сад нећу да опрљам руке. Марш!”530.
Следећи покушај завршио се смрћу половине нападача, док је преосталих седам
рањених Спасоје поново опростио живот.
”Неколико мјесеци касније, у рано прољеће 1942 год, још једном срешће се у планини Јаворак...
ту га сачека цио батаљон... С пошљедња два метка прекратио је себи живот. На питање
радозналих: колико из изгибе у борби с њим, ћутали су и одмахивали главом...”531.
Спасоје Тадић у Пиви, Бошко Бојовић у Шаранцима и Језерима, мајор Сава Лазаревић -
Батара, били су најгласовитији комитски команданти за време Аустијске окупације.
Моша Пијаде се пре доласка на Жабљак крио под лажним именом у Малој Црној Гори,
која је тада била део Пивске општине. Организација убиства Спасоја Тадића изазавала
је отпор у Пиви, као и међу пивским партизанима:
Датиран 12 марта 1942, извештај о ликвидацији Спасоја Тадића, упућен је ”Окружном
комитету Никшић, с дискреционим потписом конспиративним именима”, ”Неда532, с. Р,
Вељко, с. р.” (= Милован Ђилас).
”2) У вези са Спасојем Тадићем533, организовали смо једну добру чету за његово хватање, као и
хватање свих његових сарадника. Претресли смо села: Шљивовицу, Берушицу и Жањевицу.

529
Н. Џаковић, Препород или смрт..., стр. 11.
530
Н. Џаковић, Препород..., стр. 21.
531
Н. Џаковић, Препород..., стр. 22.
532
”Замј. полкома, Неда Божиновић - Радосављевић”, ”Штаб III Ударног батаљона Никшићког НОПО”,
Зборник, III/3, бр. 4, стр. 15.
533
”Саопштење”, бр. 9, Главног штаба НОПО за Црну Гору, јавља 6 априла 1942: ”Жупско-пивски
партизани разбили су банду Спасоја Тадића и као одмазду за убиство партизана у селу Шљивовици стријељали
четири бандита”, Зборник, III/3, бр. 7, стр. 28.

162
Спасоја нијесмо ухватили, јер се он послије извршеног злочина, изгледа склонио код Италијана.
Али ухватили смо 9 осталих довели их у Штаб и послије извршене истраге стријељали:
1) Гргура Ђоку, бившег полицијског писара, сарадника мајора Тодоровића, Марка Поповића и
осталих, ”политичког савјетодавца народне војске за национално ослобођење”. 2) Риста Савића,
опасног разбијача народне борбе у срезу гатачком. 3) Божа Ћоровића, сељака из Шљивовице,
Спасојевог сестрића, иначе саучесника у злочину који је направио Спасоје над нашим
партизанима. 4) Новицу Апрцовића, из Шљивовице јатака Спасојевог и старог познатог
криминалца. Стријељање је извршено 11 и 12-III. Остале похапшене, јер нијесмо имали
довољно разлога за стријељање пустили смо условно кућама. Неколико сељака из тих села смо
разоружали, тако да поред осталог наш плијен износи 12 пушака и 1 револвер. Акција се извела
врло брзо и у потпуности је успјела534. Борбе нијесмо имали, а што се посљедица тиче,
вјерујемо да рђавих неће бити. У почетку смо наишли на неразумјевање представника Гатачког
штаба, јер су врло осјетљиви на том питању, али кад им је ствар расвјетљена односно, кад су
кривци били стријељани, онда су наравно ствар аминовали.
3) Нијесте били погрешно обавијештени о држању Тадије Тадића према Спасоју и ми смо
одмах прије вашег писма предузели мјере да се примјерно казни. Он је стражарно спроведен из
Изгори, ђе је био политички комесар чета. Расположење маса у почетку ишло је у прилог и
нашем мишљењу да га треба стријељати, али послије његовог доласка у штаб ситуација се
донекле измјенила. Наиме, јединица у којој је он радио, и то читава показала се апсолутно
колебљива и заузела издајнички став по питању ликвидације Тадијине. Иста је састављена од
Тадића ближњих Тадијиних рођака, а већином интелектуалаца, она је натурила масама став да
га не треба ликвидирати. Али вјерујемо да се расположење маса не иде дотле да би се због
његове ликвидације могли изазвати евентуални сукоби. Само ради се о томе да би таква
јединица, која се претворила у обичну фамилију, односно боље речено та банда била спремна
да изазове цијепање, бар једног дијела маса од наше партије. Ово говоримо зато што масе један
дио њих сматрају комунистима јер се нијесу компромитовали онако као Тадија. Саслушање
Тадијино је извршено у присуству ”јединица” Тадића и неких другова из осталих јединица.
Тадићи су углавном дошли не за то да би се нечему научили, слушајући кукавичке и лажне
Тадијине исказе, већ зато да би га ослободили од заслужене смртне казне. Другови из Р.К.
нијесу били присутни овом саслушању, изузев 2. Саслушању је присуствовала и другарица
Неда. Иако су према Тадијиним исказима Тадићи били свјесни злочина који је извршио, иако
су признали отворено да такав поступак једног члана партије заслужује смрт, ипак су упорно
бранили издајнички став да га не треба стријељати, правдајући то неком његовом несвјесношћу
и намањем иницијативе. Држање осталих партијаца било је исто тако прилично колебљиво,
изузев друга Милана, члана Р.К. Стријељање нијесмо извршили, не због расположења маса, већ
због издајничког држања поменутих партијаца и њихове спремности да направе нове злочине
према Партији, само да би осветили свог рођака. А кад је друг Жарко писао да га треба
стријељати, ако је расположење маса за то, сигурно му ни на крај памети није било, да ће
партијци заузети овакав став и утицати негативно на расположење маса. Из свега овога излази,
да наш став који је био одлучан и ишао у потпуности у прилог његовој ликвидацији није могао
бити спроведен у живот као партијска одлука. Другим ријечима значи, да су чланови партије
отказали послушност према Партији. И не само то, него заузели и непријатељски став према
њој. Ето због чега нијесмо могли донијети сами одлуку о његовој ликвидацији. Посљедња
могућност испуњења је тиме, што смо Тадију послали кући, под условом: да се никуд не креће
и да нигдје носа не помаља до коначне одлуке Партије. А ваша одлука обзиром на овакву

534
”акције против пете колоне, акције на ликвидацију свих издајничких и колебљивих елемената унутар партизанске
војске…”, жустро наређује Сава Ковачевић на челу Никшићког НОП одреда, 7 марта 1942, препоручујући
помоћ извршитеља Милинка Милојевића штабу пјешивачког батаљона, коме прети да ће ”строго
одговарати” за ”стање у Пјешивцима”, јер ”ништа не радите” (…) ”Све издајнике и кукавице, а нарочито партијце,
на мјесту ликвидирати… Чуди нас како досада нијесте ликвидирали ниједну њихову главешину. Без тога се не може
замислити данас никакв рад у Пјешивцима… П.С. Свако неизвршење овог наређења повлачиће најстрожу казну”
(…) ”наш Пјешивачки батаљон био се потпуно распао, а приличан број наших партизана је прешао на страну
Радојице и комп. Нешто партизана, од 50-100, што је остало и није се њима предало, то се разбјежало”, Зборник,
III/2, бр. 138, 142, 153, стр. 294-296, 302, 324, што значи да, упркос расулу, Пјешивци несавесно
изостављају поменуте радикалне акције.

163
ситуацију и у самој нашој партијској организацији требала би да буде брза и одлучна, како би
користила оздрављењу наше Партије. Мислимо да би требало нагласити, да ми свој став, који је
тражио неодложну ликвидацију издајника Тадије Тадића не мијењамо, и упркос свим
наведеним околностима, које отежавају његово стријељање. Дакле, из овога ви ћете сигурно
извући правилну одлуку по том питању.
”Јединицу” Тадића. Требало би одмах у интересу Партије распустити. Постоји могућност за
формирање једне нове, мање јединице.
Ово је кратак извјештај о новонасталој ситуацији код нас, а идући опширан извјештај о раду по
свим секторима услиједиће одмах по састанку Р.К"535.
Све већи отпор терору у редовима самих партизана претходи њиховом слому.
Организована страховлада доводи и до све више организованих оружаних отпора:
”Прије неколико дана открили смо четничку организацију у нашем срезу и то баш у прави час,
онда када су требали да донесу неке важније одлуке. Главни организатор536 ове откривене банде
био је Митар Караџић, бивши претсједник Општине дробњачке, познати пљачкаш и
корупционаш, присни пријатељ Тома Кршикапе, први члан његовог прољетошњег комитета...
Ова организација је почела помало да се развија, јер нијесу организатори имали директне везе
са неким јачим организацијама... Главни организатор преко своје везе дао је да се нападне
Штаб овог Одреда, да се ликвидирају другови у њему и друг Чича који се моментално ту
налазио, да створе слободан штаб и ухвате везу са Колашином. У томе нијесу успјели, тј.
видјели су да не могу успјети, па нијесу ни покушали. Баш уочи самог њиховог главног
састанка који се требао одржати у једном забаченом мјесту код ријеке Придворице ноћу -
нашом обавјештајном службом то је све откривено, одмах је мобилисана војска, предузете су
све мјере, те су похватани већина њих. Главни организатор Караџић је побјегао са још једним;
нијесу одржали састанак. Патрола која је тјерала Караџића ушла му је у траг кроз Војник и
други дан опколила их у једној литици ријеке Комарнице, ту је Караџић убијен пошто није хтио
да се преда, а његов сапутник Мијат Јауковић, жандарм, се предао. Похватани су и њихови
сарадници у Општини ускочкој и дурмиторској, само што је у Ускочкој општини побјегао
главни организатор тамо Владо Требјешанин, бивши секретар народне скупштине, његов брат
Војин, поп Митар Лопушина и Милисав Лопушина, а Раде Алексић, талијански шпијун, и
раније се налазио у бјекству. Ова биједна организација Митра Караџића покушала је да пошаље
своје људе и на Сињајевински сектор да тамо изврше удар, побију политичко руководство и да
пусте четнике без отпора у наш срез. Све је то на вријема откривено и угушено, уколоко није
све још - биће”537.
Потписан у издању само са: ”За штаб дурмиторског одреда”, без имена, овај
”Извјештај...” одише нејасноћом и конфузношћу. Од толике уроте убијен је једино,
Митар Караџић, остали се именом и не помињу, осим ”сарадника у Ускочкој општини”,
који су наводно похватани, иако се не помиње именом који, осим оних који су побегли.
Од ”мобилисане војске” помиње се само ”патрола” која је убила Митра и заробила
његовог пратиоца. Стиче се утисак надуваног балона којим се више прикрива него
извештава шта се у ствари догодило.
Партизански терор доводи до масовних убијања појединих најугледнијих братстава,
као Јауковића и Караџића у Дробњаку и на Жабљаку од којих су убијени преко
тридесет и преко двадесет чланова.
”Данас смо стријељали мајора Мињу Вишњића и сина му Момчила, кога су ухватили наши
партизани који се налазе на територији Гатачког среза и у Голији. Баш када смо их водили на
стријељање добили смо писмо од команде ”Националног покрета” из Никшића, а које је упутио

535
III 4 – 23 (42) ДАЦГ
536
”Главни организатор”, ”четнички организатор”, односи се на оне које треба по сваку цену
ликвидирати, као што је то био случај с мајором Бошком Тодоровићем фебруара 1942, Зборник, III/2, бр.
132, стр. 282. Октобра 1943 односи се и на Бошка Бојовића, у ”строго пов.” извештају Обрада Цицмила,
Зборник, том III, књ. 6, стр. 17. Видети даље стр. ф-н. 369.
537
Извештај: ”Штаб Дурмиторског НОП одреда Бр. 913, Жабљак 7-II-1942 г. Врховном штабу НОП”,
Зборник, III/2, бр. 62, стр. 127.

164
Јеврем Шаулић, у коме нам пријете да ће нам стријељати 20 другова и наших фамилија, ако их
не пустимо и не пошаљемо у Никшић у року од 48 сати, па ипак смо их стријељали”538.
Заслепљени класном мржњом539 и острвљени братском крвљу, комунисти одбијају да
увиде како жању плод од пакленог семена које не престају да сеју540. Партијска догма
им не допушта да схвате како губе подршку народа и иницијативу вођења покрета
отпора.
”Борба против пете колоне и издајника црногорског народа - четничких организација и
четника, јесте један од саставних делова наше борбе против окупатора... Због тога је потребно
да се настави са упорном борбом против њих, па макар се привремено и одложиле акције
против окупатора... да ви на вашем терену ниједног момента не престанете са уништавањем
пете колоне”541.
Наредба из партизанске ратне документације даје предност убијању неистомишљеника.
Списак од 284 имена које су партизани убили само у Дробњаку и Ускоцима свакако
није потпун и временом ће се допуњавати и дописивати542.

Терор под Дурмитром: ”Увели су прави систем страховладе543” -

Међу првима убијен је 15 нов. 1941 протојереј Жабљака Богдан Церовић са сином
јединцем, студентом Драгом који је имао 24 године. Убиство је организовао544, или по
другој верзији лично обавио, Вук Кнежевић адвокатски приправник из Чолановог Дола
у Шаранцима. Јован Милашиновић, сељак са Жабљака убијен је код своје куће, од
стране партизана, имао је 67 година. Радивоје Јањић са Жабљака545. Секуле Јауковић,
Мирјана Делић, Драго Дурковић, Нико М. Анђелић, Илија Симићевић, Душан Караџић,
Мидо И. Алексић, Нинко Анђелић, Раде Л. Бојовић, Милутин Мињо Караџић, Лазар
Караџић, Јања Бојовић546;
”Јама зв. Безданица налази се у близини Жабљака (...) 200 жртава; кречана” (380, 388)
Светозар Ћућало из Буковице, као сарадник ”шпијуна” Миња Караџића; Мијат Жижић из
Милошевића код Шавника. Ђорђије Јауковић, у Шавнику. Мићо Требјешанин, Боан. Мићун
Караџаић, Митар Караџић, Исаило Јауковић, Миливоје Јауковић (332), Никола Церовић,
Велика Ј. Бојовић, Мијат Таушан, Гаврило Алексић, Ђуро Ђ. Вилотијевић,
”Беришина лука код Шавника (...) 26 жртава (...) бунар на Стражници”547
”Ђилас наводи како су у Шавнику, због антипартизанске завере, 1 априла 1942 убили више од
30 чланова племена Дробњаци из Караџића – треба: 30 Караџића из пемена Дробњаци – (...)
неке од њих само зато, јер су, као чланови племена, чули за заверу. Из сличног разлога, побили
су неколико десетина чланова мањег племена Џаковићи”548.

538
Извештај Штаба Никшићког НОП одреда Бр. 138, 25-II-1942 г. Главном штабу НОП”, Зборник, III/2,
бр. 98, стр. 208. "...četa četnika - krilaša koje su poveli major Marušić, Radojica Nikčević i Jevrem Šaulić pošla je iz
Nikšića..." (Зборник, III/2, бр. 165, стр. 358).
539
”Због све веће заоштрености класних односа, нарочито послије побједе Црвене армије на Источном фронту” (!?),
Наређење Главног Штаба НОП одреда Бр. 195, 2-III-1942 г.; Зборник, III/2, бр. 111, стр. 236.
540
”Четницима су прилазиле понегде комплетне наше чете, те је непријатељ често пута могао да дође иза леђа
наших јединица”, Штабу Дурмиторског НОП одреда, потписан политички комесар Бошко Ђуричковић,
Жабљак 4/02/1942, Зборник… III/2, Бр. 58, стр. 118.
541
Наређење Главног Штаба НОП одреда Бр. 181, 26-II-1942 г. Штабу Никшићког НОП”, стр. 209, 210.
542
Часопис Огледало, септембра 1995 (првобитно објављен поводом парастоса у манастиру Подмалинско
од 10 децембра 1995); Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 127-137.
543
Бајт, Берманов досије, стр. 392.
544
Реџић, Грађански рат, стр. 307.
545
Реџић, Грађански рат, стр. 313.
546
Реџић, Грађански рат, стр. 333, 342, 346, 353-354.
547
”Спискове убијених које су слали Брозу, завршавали су са: ”Наставиће се””, Реџић, Грађански рат, 387, 409.
548
M. Djilas, Wartime, New York-London 1980, стр. 156; Бајт, Берманов досије, стр. 391. Б. Симоновић,
„”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42. године: трагедија Џаковића и Томића“, Дан,
Подгорица, 19 мај-7 јун 2013.

165
”Банда партизанска је ипак знала шта ради, иако је то било мимо сваког мерила и људског
разума. Николину мајку Јању, 55 год., рођену Бошковић с Орје Луке, убили су партизани, по
партијском задатку зверски ју је мучио Гојко М. Даниловић стар 17 година, из Јунча Дола на
Жабљаку”:
”Најпре јој је ископао оба ока затим ју је заклао и искасапио леш. У јуну 1942 године (њега) су
ухватили четници, довели га испред цркве Св. Ђорђа у Вржргрмцима и предали га капетану
Николи Бојовићу да га убије и освети мученичку смрт мајке. Никола му је опростио мајчину
крв и наредио четницима да га ослободе. Према опису Острошког, том племенитом гесту
капетана Бојовића присуствовао је и Дража Михаиловић (...) Младић из Јунча Дола сагао главу
и рида... Дете има свега 17 година. Балавче. А копа очи (...) Никола приђе ближе. Развезује
младића. Вражегрмчани се измакли да их не попрска пасја крв овог Даниловића који копа очи
немоћним старицама. Мора сам друже... убили би они мене. Тако су убили Петра Милића,...
није хтео да јој очи ископа,... на моје очи су га убили и мене натерали да јој,... очи ископам,... па
да је закољем, а читаво вријеме из мене је стајао Кеша Ђуровић из Велета и држао уперен
пиштољ549, морао сам (...) наставља ово језиво казивање Петар Милатовић, ”нека ти је проста
крв моје мајке” – јекну Никола Бојовић – није то јадно дијете ништа криво... окрену се Никола
у страну и после тога дуго ћути550. Ђуте сви и тихо јецају. Никола Бојовићу – стегло се Чичино
срце (Дража Михаиловић), слажем се с тобом. Праштање је највећа освета... Лако је човека
убити...”551.
Партизански војни и партијски извештаји, информативни билтени, објављивали су
спискове убијених политичких противника, као и партијских чланова чија смрт је била
упозорење у циљу одржавања војничке и партијске дисциплине. Пописи жртава којих
нема у преко стотине осамдесет томова Зборника докумената НОП итд., које ЈНА
објављује од 1950 до 1993. Последњи том је 1993 посвећен усташким злочинима, као
нехотично сведочанство о инструментализацији једностраног прећуткивања злочина
као темељу одржавања још увек неокончане брозократије.
Колико год непотпуни стога су ти спискови прећутаних жртава драгоцени:
”Извјештавамо вас да су од стране партизана осуђени на смрт и стријељани: 1) Милка
Вучинић... 2) Димитрије Мијатов; као шпијун, реакционар и петоколонаш...; Петар Рајковић,
Јаков Ђ. Самарџић, Ђорђије М. Самарџић...; Велимир Булатовић, Лазо Дуборија; Лазар
Војводић; Ићо П. Поповић, Филип Хрватин, Маре М. Костић, Анђа С. Ковачевић; Алит Капић,
Олга Капић, Ратко Косовић, Ђуро Петрановић; Рако Петрановић, Лековић; Ристо Бјелица,
Војиновић Душан, поп Васо Поповић; Гаврило Роћеновић, Дамјан Мићовић; Миливоје
Мандић; Бјелетић, Вељко Самарџић”552.
Као и тешке санкције члановима који не изврше најважније партијске задатке, као што
су смакнуће најближе родбине, комшија или кумова, све самих ”бандита”,
”хохштаплера”, све самих пропадника ”пете колоне”, којој се никако није смело
”насиједати”: ”На данашњем састанку искључени су из Партије другови Вуко Ковијанић,
Војислав Шћепановић и Милосав Ђурашиновић, а другарица Милева Шћепановић кажњна
опоменом са последњим предупређењем због опортунизма, грубок кршења дисциплине,
кукавичлука и насиједања петој колони”553.

549
”Кеша, лупеж и кукавица. Крао је мед. Подигнут му је споменик. ”Народном хероју Видоју Кеши Митровом
Ђуровићу” на Трипковићевој земљи”, Острошки, стр. 87.
550
"Као ”најмекши” према комунистима, и непријатељима уопште, сем на бојном пољу, сматран је мајор Никола
Бојовић, командант I дурмиторске бригаде, а као ”најтврђи” мајор Павле Ђуришић, командант Лимско-санџачких
четничких одреда. У широкој скали између њих двојице, ”меки” су далеко надбројавали ”тврде”. Тачно је да Никола
није хтео да ликвидира ниједног заосталог комунисту у том претиоду”, М. Самарџић, Дража и општа историја
четничког покрета, 4 том, стр. 117.
551
Пакао комунизма, 7, 19; Српска реч 6, 5 нов. 1990, стр. 64; Реџић, Грађански рат, стр. 353-354.
552
Зборник, III/1, бр. 125, 135, 144, 154, 171, 172, стр. 291, 307, 322, 344, 377, 378; Зборник, III/2, бр. 23,
39, 47, 49, 125, 127, стр. 44, 77, 93, 100, 267, 270.
553
III 3 – 32 (41) ДАЦГ

166
Као и у осталим деловима злосрећне Црне Горе, Жабљак и околина били су поприште
масовних ликвидација после 13 јула до краја 1941554, све до пролећа 1942. Жртве су
бацане у јаме и бунаре, као и по клекама док је трајала зима и снег. После бестијалних
мучења и убијања Наода и Перише Џаковића555, попа Богдана Церовића, и других:
”У Жабљаку комунисти су крајем 1941 убили старца у дубоким годинама Милутина-Миња
Караџића, из Дробњака, док је лежао болестан у постељи. Окривили су га што се са групом
мештана нашао на улици у моменту наиласка цивилног комесара Мацолинија, у време његове
посете Жабљаку. У убиству је учествовао и његов рођак Милија Ј. Караџић. Мињо је био
перјаник краља Николе Петровића, народни посланик и председник шаранске општине (...)
Истог дана комунисти су старом перјанику убили и сина Лазара, старог 44 године. Ова и остала
убиства у шавничком срезу организвали су: Вук Кнежевић, адвокатски приправник, политички
комесар комунистичког батаљона, Велимир Кнежевић, студент, политички комесар друге
комунистичке јединице, Душан Обрадовић, правник, командант батаљона, Ђоко Новосел,
агроном из Београда, командир партизанске чете, Војин Ђерковић, медицински техничар и
Милош Ђерковић, агроном, оба чланови комунистичког преког суда и многи други”. ”Страх је
био најјаче оружје у рукама комуниста”556.
Извештај под насловом: ”Покрајински комитет К.П.Ј.”, потписан: ”За Окружни комитет
– Никшић – Марко”, без датума, писан почетком 1942, сасвим пластично артикулише
сврху и циљ небројених ликвидација - ”утицај скоро стопостотни”, односно
неограничену власт, путем смишљеног и неспутаног терора :
”Можемо комотно рећи да је наш утицај скоро стопостотни на читавој површини О.К.,
нарочито сад послије ликвидације банде Перише Џаковића557 и Новице Ковачевића као и
појединих истакнутих разбијача”. (...)
”У срезу Шавничком ухваћен је Периша Џаковић558 са својом бандом, њих око 10. У исто
вријеме убијен је у Пиви капетан Бајагић...”559.
”Перишу Џаковића и његову браћу су сјутрадан по заробљавању на Сињајевини, спровели у
Жабљак. Рањеног Наода, којег су на саонима довукли у Жабљак, нијесу ни покушали лијечити.
Неколико дана су трајала испитивања и тортуре, а онда је унапред знана пресуда: Перишу и
Наода стријељати, а доктора Момчила за сад поштиједети и припазити да не умакне, јер он
треба да лијечи њихове рањенике и болеснике. Како тако, Момчило ће дочекати дане
ослобођења од окупатора, али за њега слободе ипак није било. Пошто им више као није био
потребан као љекар, и њега су, без суда и суђења, ликвидирали у Подгорици... Пошто су убили
Перка, Перишу и Наода Џаковића, џелати су се очигледно прибојавали и њихова оца, старог
Синана Џаковића. Зато су - по сазнањима Воја Симићевића - нашли двојицу младића,
добровољаца, по прилици Синанових комшија, и дали им задатак да убију и старца. Они су
одмах ревносно извршили задатак - прикрали су се и убили у га котару поред куће док је
припремао сијено да нахрани стоку...”560.

554
”Одмах по јулском устанку Моша П. Је саставио Окружницу са детаљним упутствима за рад ОК-а, МК-а и бироа
комунистичких ћелија. Њихова дужност је била да ”немилосрдно у интересу НОБ-е, пубијају све националне
интелектуаце”, овај терор покренуо је отпор и шапат у народу: ”ово ни Турци нису радили”, Реџић, Грађански
рат, 408-409.
555
По казивању савременика Божа Кнежевића, ”Бошко Бојовић је покушао да спасе браћу Џаковић,
организујући потписивање петиције”, забележено у Чоланову Долу, 26 августа 2011.
556
Пакао комунизма, 3, 9, 10; Српска реч 22, 24 јун. 1991, 71; Реџић, Грађански рат, 346-347, 418.
557
”Обавјештавамо вас да смо са бандом Перише Џаковића главним дијелом ликвидирали, а са остацима изгледи су
ликвидираћемо у скоро вријеме”, Наређење Штаба Дурмиторског НОП одреда од 15 јануара 1942 год. бр.
117, штабовима Жупопивског и Планинопивског батаљона..., Зборник, III/2, бр. 19, стр. 38.
558
О политичком и људском профилу његовом сведочи и доушничка достава великог жупана
Будимировића, према којој је Периша 1927 организовао парастос за Стјепана Радића и остале убијене у
Народној скупштини шест месеци касније, Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају
1941/42 . године: трагедија Џаковића и Томића, Дан, 6 јун 2013.
559
III 2 – 16 (42) ДАЦГ
560
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42 . године..., Дан, 27 мај 2013.

167
Перишу је осветио његов синовац Новак Џаковић, кога је као сироче Периша усвојио.
Иако петнаестогодишњи дечак, пришао је на Жабљаку партизану Зеку Никитовићу561 и
обратио му се: фина ти је та пушка, оли ми дат да је погледам”, не слутећи ништа Зеко
дечаку даде пушку који га одмах уби са њом. На питање згранутих партизана шта то
би, одговара, ”препознао сам стрикове опанке на њему”. После краћих и дужих
робијања, Новак је емигрирао за Канаду где је имао породицу и касније умро. Написао
је књигу сећања и размишљања ”Препород или смрт” у којој пише и о догађајима који
су претходили убијању Џаковића:
”Седмога новембра рано изјутра, Периша са браћом, неколико рођака и нешто других људи
који су се још раније окупили око њега, запосиједоше прилазе школи у Брајковачи. Било их је
око двадесет, али ријешених. Осим Перише и његовa три брата, групу су чињели: Никола
Бојовић, генералштабни капетан, Раде и Радуле Бојовић, земљорадници, два брата Вуковића,
земљорадници (њихових имена се не сећам, из Ђедове су горе), браћа Милорад и Гојко
Вуковићи, први перишин комшија Драго Поповић, земљорадник, браћа Мирко и Милинко
Џаковићи са њиховим синовцем Савом, сви земљорадници, два брата Томићи, Миливоје и
Филип са њиховим рођаком Тодором и ваздухопловни пуковник Стеван Раичевић”562.
”Новак Џаковић тврди да су Периша Џаковић, његов брат Наход, Раде Бојовић и ”два брата
Вуковића из Ђедове Горе”, побијени на Жабљаку 28 јануара 1942 године у зору, а дан касније и
Гојко Вуковић, Миливоје Томић, Сава Џаковић, мајка капетана Николе Бојовића, Јања... и још
неки који нијесу били непосредно повезани с Перишом”563.
Месни комитет партизански:
”...је одлучио да поред Перише стријеља...: 1. Перишиног рањеног брата Наода, капетана... 2.
Саву Џаковића..., 3. Гојка Вуковића, 4. Живка Вуковића, 5. Видака Вуковића, 6. Рада Бојовића,
7. Миливоја Томића, 8. Филипа Јефтовића (Томића), 9. Вукашина Дакића, 10. Пера Вуковића,
11. Душана Караџића, 12. Јању Бојовић, 13. Бошка Караџића”564, што је био један од
приоритетних доприноса КПЈ борби против фашистичког окупатора.
Као и толика остала организована убијања, била су важнија од борбе против окупатора:
”Било је то вријеме у којем су заборављена пријатељства и рођаштва, вријеме злодобе сурових
обрачуна са неистомишљеницима, у којем је кидисао и брат на брата, син на родитеља... све по
наопаком и безумном ”закону”: ко није с нама, тај је против нас”.
”Почело је убијање виђених, напредних и узорних домаћина и угледних интелектуалаца. То је
сваком часном човјеку почело да разара срце и плаши га да то неће бити рат противу фашизма
него најстрашнији, најтрагичнији братски, братоубилачки обрачун. Увиђају то и синови Синана
Џаковића из гласовитог племана шаранског, Периша судија, Наод официр Краљевине Југосла-
вије, Момчило доктор и најстарији Перко који је једини остао са оцем на имању у Шаранцима.
Послије тешког пораза црногорске партизанске војске у Пљеваљској бици, 1. децембра 1941.
године, они заједно са познатим дробњачким трговцима и домаћинима Миливојем и Филипом
Томићем (на уже Јевтовићи) и њиховим блиским рођаком Тодором, одлазе у Шаранце, у
Брајковачу, да одрже збор. Имали су, кажу, један једини циљ и жељу да се договоре не убијати
рођаке, комшије, пријатеље и кумове, или, не дај Боже, своју браћу и најближе, већ ту снагу
уперити противу окупатора, онако како су то одвајкада чинили Шаранци и Дробњаци565.
561
”Раде Никитовић -Зеко, земљорадник из околине Жабљака. Одмах приступио комунистима чим су почели
дјеловати. Према изјавама заробљених партизана, добровољно се јављао за извршење смакнућа. Такоће, према тим
изјавама, добровољно се јавио да убије капетана Находа Џаковића, тешког рањеника, који се налазио у болници
партизанској у Жабљаку. Са још једним добровољцем, извели су Находа и убили. Грозно је дјеловао опис како су га
мрцварили и уживали у његовој патњи. Последње Находове ријечи упућене убицама биле су: ”Нељуди! Срам вас
било!” Касније, однекуд, доведено је у питање његово учешће у убиству Находа. Но, за њега било је касно, а у
савјести писца ових редова остала је вјечита дилема о оправданости или неоправданости извршене освете над Зеком
Никитовићем”, Н. Џаковић, Препород или смрт, Торонто 1983, стр. 178.
562
Ради се о спречавању збора комуниста у школи у Брајковачи, 7 нов. 1941, Б. Симоновић, ”Лијева
скретања” у дурмиторском крају 1941/42..., Дан, 30 мај 2013.
563
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42..., Дан, 30 мај 2013.
564
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42..., Дан, 6 јун 2013.
565
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42 . године: трагедија Џаковића и
Томића, Дан, Подгорица, 19 мај 2013.

168
Кварити посао комунистима значило је бити осуђен на ликвидају од стране партизана.
Убијањем није био завршен посао некрофилне организације чија се борба наставља и са
мртвима и њиховим гробовима566, њиховим потомцима, нејачи и сирочићима:
”Када су убили Перка и када се чуло да су похватани и остали, заиграли су коло и запјевали
тачно испред наше куће - тврди др Љубица Беба Џаковић. Онда су улетјели у кућу и конфиско-
вали нам све од хране што се ту нашло или што смо били донијели из Пљеваља - оставили су
нас без прашке брашна и без зрна соли, на цичи и у наметима у голометним Шаранцима”567.
После политичких убистава, превентивних ликвидација и масовних злочина, конфискација
имовине, заплена стоке и хране, појачали су отпор и револт становништва према партизанској
страховлади568.
Убијен је и Илија Симићевић, официр црногорске војске, на Жабљаку у зиму 1941-42.
”Уочи Пљеваљске битке, 1. децембра 1941. године, један од партизанских команданата, Арсо
Јовановић, капетан прве класе бивше југословенске војске, законачио је код старог,
седамдесетогодишњег официра, Илије Симићевића са којим се изгледа и одраније познавао.
Питао га је шта мисли о походу на Пљевља, а стари, мудри и искусни човјек му искрено
одговорио да је то лудост, да људе води на кланицу. Послије Пљеваљске битке, кад се десило
баш тако како је казао стари официр, Арсо Јовановић је унапријеђен у начелника Генералштаба
партизанских снага, а Илију Симићевића је та искреност и истина главе коштала”570.
Протеривање партизана из Црне Горе завршава се јуна 1942 њиховим напуштањем и
паљењем Жабљака као последњег важног упоришта са Плужинама и Пивом у
одступању ка средишњој и западној Босни571. Жабљак је темељно спаљен под
изговором да не може служити непријатељу, остале су свега 3-4 неспаљене штале572,
ова тактика спаљене земље није могла замаглити погубне трагове готово
једногодишњег крвавог терора на дотадашњој ”слободној територији”, као и највећим
делом Црне Горе, Санџака и Источне Херцеговине573. Приликом основања Друге
пролетерске бригаде марта 1942, Броз је наређивао скојевцима да ће морати ако је
потребно да убијају и своје најближе, све до очева и стричева. Тако је фанатизована

566
Прота Петаковић из Сан Дијега сведочи да је вршио код Чачка опело сину жене која је морала да га
сахрани испод кревета у кући, пошто су га партизани два пута откопавали и из гроба бацали у поток.
Сличних је примера у недоглед, јер комунисти и њихови следбеници скрнављењем гробова врше
уништење трагова својих злочина.
567
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42..., Дан, 4 јун 2013.
568
Полит-комесар М. Ђуровић увиђа како је: ”…конфискација имовине четника спроведена доста рђаво. Наиме,
конфискацијом су обухватили све оне који су учествовали у борби против нас…, конфискацију је требало
искористити политички и конфисковати само имовину организатора и активнијих сарадника…”, док окупатор:
”народу који је без икакве исхране, даје неко требовање и позива их да се врате својим кућама”, ”селидба неких села
под заштиту окупатора”, ”вршити реквизицију од народа… исцрпљујући његове резерве за исхрану”, Зборник,
III/2, бр.133, 136, 138, стр. 284, 291, 294-295. Што сведочи о масовном карактеру и ескалацији
партизанских репресалија, као и одговарајућег отпора становништва. При чему, окупатор: ”Поред
агитације народу дају и требовање на сваких 10-15 дана које је прилично обилато а поред тога и војничко требовање
а жандармерији поред хране дају и плату...”, 31 јула 1942 год., III 1 – 5 (42) ДАЦГ
569
”Главни штаб..., 19 маја 1942, Другу Миловану Ђиласу, делегату Врховног штаба НОП и ДВ
Југославије, Зборник, III/3, бр.120, стр. 274.
570
Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском крају 1941/42 . године: трагедија Џаковића и
Томића, Дан, 21-22 мај 2013.
571
”Од два дурмиторска батаљона... остало је 120 бораца, ”Зборник, III/3, бр.180, стр. 398.
572
Жабљак је спаљен 5 маја 1942 : ”Мошо је Жабљак завио у црно”, према: М. Б. Војиновић, Т. Б.
Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 178, 180-181; према: О. Караџић, Стари Жабљак. Да се не
заборави, стр. 144-148. ”У Жабљак је ушло око 300 четника уз мале губитке (2 мртва и 4 рањена). Тамо су
заробили архиву Моше Пијаде и око 150.000 лира. Све ово је предато Ђуришићу. Ухваћене су такође, Пијадина
секретарица Крстајић Дара и „његова љубавница“ Даниловић Мара. Истовремено са њима заробљено је и 150
партизанских симпатизера са Жабљака... AUSSME, 5. Divisione Alpina ”Pusteria”, bus. N–5/821, Comando della 5.
Divisione Alpina „Pusteria“, Bollettino informazioni nr. 319 dalle ore 0 alle ore 24 del giorno 16. giugno 1942., p. 1”, М. Д.
Живковић, Санџак, 599 ф.-н. 1953.
573
У Источној Херцеговини пописано је 522 жртава комунистичког терора уз прецизне појединости о
њима, од којих су 52 жене, М. Б. Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 567-616.

169
омладина Брозова скандирала ”и оца, и оца” док је читан његов говор широм
Херцеговине574. Џелати су иначе били често малолетници, као што су попут Бошка
Бухе ратна сирочад слата на најтеже и најпогибељније ратне, курирске и бомбашке,
задатке.
Историчар Милутин Д. Живковић цитира документ после коментара: ”Но, у будуће ће
врховни командант партизанске војске бити експлитицан када је у питању борба притив
идеолошког непријатеља. У наређењу датираном на 14. фебруар и упућном на исту адресу,
Броз каже следеће: „Морате обавезно стрељати све оне који су потпомагали четнике и били
наклоњени њима; Исто тако рашчистити с лабавим и колебљивим елемнтима; При свему томе
морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Ти ниткови ниште наше најбоље кадрове.
Раде у заједници с окупатором, те водимо тешку, неравну борбу. Ако у овом погледу учините ма
какав пропуст чинићемо штаб одговорним... Стрељајте масу од оних који су били прешли из
партизана на страну четника“575.
Пасја гробља од Колашина и Шавника, широм напуштених области остављају трагове
несахрањених остатака небројених егзекуција које су отуђиле већину од првобитног
општенародног устанка противу окупатора. Док се снег још увек није био сасвим
отопио, на Жабљаку су победници јуна 1942 скупљали по клекама и јамама посмртне
остатке жртава комунистичког терора. Пред цркве сахрањено је 27 погубљених на
најбестијанији начин, опојао их је свештеник Станко Шаулић (иначе комита 1916-1918,
стрељан од стране партизана 1944 код Никшића), на крстовима је поред имена и датума
писало ”Жртве комунистичког терора”. Што је било више него довољно да те крстове
партизани годину дана касније поломе и спале а хумке поравнају, како би као масовна
гробница остала необележена све до данашњег дана.
”У току рата из Црне Горе је убијено 70 попова и Митрополит Јоаникије којег су партизани
убили. Из овог краја смо преживјели од попова само поп Зарија Жугић и ја. Нико Павићевић је
побјегао 1941. године, али су га убили партизани 1945. године у Словенији. Из Нашег (Дурми-
торског краја) убили су следеће свјештенике: попа Богдана Церовића, попа Нова Делића, попа
Ђорђија Ивановића, из Шавника, попа Станка Шаулића из Тепаца, попа Ника Павићевића из
Шаранаца, попа Секула Кецојевићс из Пишча, попа Јована Тодоровића из Брезана. Једног
калуђера из пивског манастира су убили усташе, а попа Маринка Војиновића Талијани”576.
Као и у осталим крајевима Црне Горе, слично је било и у оближњем Боану и Шавнику:
”Извршили смо вјерски обред опијела: свештеник Периша Ђикановић из Бијеле и јеромонах
Пахомије Ивановић настојатељ манастира Подмалинска, а по извршеном опијелу одржао је
Ружић подужи говор о партизанским злочинима које су извршили над својим несретњим
народом. Родбина појединих убијених људи однијела је у своја села да их сахрани у њихова
гробља и један дио поубијаних људи донијела је код цркве св. Ђорђа у Тушину и сахранили у
заједничку гробницу на којој су стављени крстови са именима убијених покојника. Доцније
1944. негде у октобру када су партизани опет завладали у овим крајевима они су ове крстове
над том гробницом поломили и бацили у поток који протиче у близини цркве”577.

574
”У Херцеговини је био обичај да, у жељи да докажу своју преданост партији, синови играју коло око побијених
реакционарних очева. И о томе извештава Ђилас (...) Темпо је с поносом саопштио Титу како су борци
новооснованог босанског ударног пролетерског батаљона одазвали на његов поздравни говор. ”Када сам им поновио
твоје речи”, каже, ”да се надамо да ниједном од њих неће задрхтати рука кад буде морао пуцати на свог властитог
оца, цела дворана се затресла од једног јединог громког: И НА ОЦА!”, Бајт, Берманов досије, стр. 390.
575
Уз напомену: ”Требало би навести да уз овај документ који се чува у Војном архиву Србије, стоји примедба да
је фалсификован. Аутор белешке међутим, не наводи ниједан аргумент који иде у прилог његовој тврдњи. Пошто
овај документ по садржини одговара другим Брозовим наређењима, али и дешавањима на терену, одлучили смо се за
употребу истог... ВА, НОВЈ, кут. 2, ф. 2, док. 16, стр. 1”. М. Д. Живковић, Санџак, 525 ф.-н. 1699.
576
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 87.
577
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 76-77.

170
Било је и других стратишта и јама на Жабљаку и у околини578, као она где је бачено
више од сто италијанских ратних заробљеника, код Штуоца како памте све мало-
бројнији савременици579, само ће стручна истраживања моћи да потврде ова сведочења.
Када су четничком команданту привели заробљеног партизана, седамнаестогодишњег
Гојка Даниловића који је зверски искасапио и преклао његову мајку Јању, Никола
Бојовић га је питао: ”јеси ли то ти збиља учинио”, на признање уплашеног младића
Никола узвраћа: ”ниси ти но онај који ти заповједа”, удерио му шамар и отерао га уз
речи ”нећу пасјом крвљу да прљам руке”.
Гојко је страдао након две године на Малој Црној Гори, несрећним случајем, од
сопствене пушке и то од детиње580, изгледа кумовске, руке. Импозантан је његов
споменик од црног гранита са кога је грубо уклоњен првобитни крст, донесен с неког
немачког гробља из Војводине, само на неколико метара од необележене гробнице
његових жртава. Осим споменика јединцу, његов отац Милутин одржавао је и цркву
Жабљачку и држао њен кључ све док митрополит Амфилохије није отворио цркву и
отслужио прву Литургију на четрдесетогодишњицу злочина. Причало се да се Милутин
успротивио када су партизани осудили Николу на смрт, те да је то противљење битно
нарушило његову политичку каријеру. Као и његов јединац, био је на свој начин жртва
безумне некрофилске идеологије581, њених извођача радова и преданих профитера.

У Зминици крај Његовуђе

У непосредној близини Његовуђе, близу пилане била је писта за слетање савезничких
авиона, после рата и мали аеродром. Између масива и шума Кучајевице и Шаригоре,
дуж равних бара и ливада протеже се до малог горског језера Бојовића, скровита и за
ове пределе питома Зминица. Поред масивне камене куле потомака Новице Бојовића,
ту је и импозантна нова кућа, летњиковац Бошка Бојовића, у којој су током рата
боравили генерал Љуба Новаковић582, као и савезничка мисија.
Драго Бојовић сведочи о том времену:
”Poslije doručka dosta sam rano pošao za Zminicu. Želio sam da nađem Moma i da vidimo šta ćemo
dalje, a sem toga on sigurno zna o našima u Potpeću, pa i zbog toga sam nastojao da ga što prije
nađem. Momo bijaše u kući Gojka Bojovića, jer je tamo bilo dosta mladeži, a samih Gojkovih kćeri
bilo je pet i to sve odrasle. Sem Moma u Zminici su bili: Bogdanovi sinovi, Boško i njegova cijela
porodica, Nedjeljko Lazarev, Momir Markov, Sreto Mirkov. (...)
Jednog dana u Gornjoj Zminici zatekoh Vojina Matova Bojovića, koji ne bijaše odstupio za Bosnu. On
je u partizanima bio od početka i to je jedini Bojović nosilac spomenice 1941. Bio bi nosilac ove
spomenice i sin Mihaila Dojčova Bojovića da nije poginuo 1944. godine negdje u Srbiji. Vojin tada
nemaše čina, ali je bio komandant artiljerijskog diviziona. Vojin nije organizaciono pripadao
crnogorskim nego srbijanskim partizanima. On je bio počeo da studira godinu dana poslije mene i nije
bio završio Pravni fakultet prije Drugog svjetskog rata, a poslije mu nije ni trebao fakultet.
Penzionisan je kao načelnik za izvršenje kazne u Republici Srbiji. Vojinov otac Mato odselio je iz

578
”У мјесту Штуоцу на територији општине Жабљак, у тзв. Омерову јаму партизани су бацили 73 заробљена
италијанска официра и војника… Италијани су у јесен 1942 . године у близини јаме били поставии бетонску
пирамиду са натписом. Да би прикриле злочин, послератне васти су 1946. Године уклониле пирамиду а улаз
затрпале”, М. Б. Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 40.
579
”142 италијанска заробљеника и 39 Дурмитораца бачени су у ту велику јаму” – према сазнању и
казивању (13 нов. 2018 у Паризу) Радоја Шипчића с оближње Мале Црне Горе.
580
Према казивању Комнена Шипчића са Мале Црне Горе, лета 2014.
581
”Молим те друже Саво, да по сваку цијену пошаљеш од заплијењених ствари сљедеће : 2 казме, 2 лопате, 2
мотике – ово обавезно ти сам знаш зашто нам је то потребно…”, Штаб Зетског нар. Осл. Партизан. Одреда, бр.
295, 22 марта 1942 г., Другу Саву Брковићу, Пакао или комунизам у Црној Гори, Требиње 1991, стр. 28.
582
Током априлског рата 1941, у Албанији, Павле Ђуришић је одбио ” да изврши наређење ђенерала Љубе
Новаковића, команданта Комског одреда”, тако је - Мајор Перхинек: ”Уствари са том улогом је и почео своју
ратну каријеру као начелник штаба Комског одреда код ђенерала Љубе Новаковића за операције према Албанији”,
Н. Ралевић. ”1943. После заробљавања П. Ђуришића”, Његош 52 (јун 1984), 36, 47

171
Gornje Zminice negdje kod Brodareva u selo Bliškovu poslije Prvog svjetskog rata. Bili su siromašni,
pa nijesu mogli školovati Vojina, a on se umio snaći, kao mnogi drugi, da ode u Beograd i da tamo
studira, mučeći se za ishranu i dr. Bio je uvijek u gimnaziji vrlo dobar učenik i bolji od mene. Boško
Bojović je bio primio Vojina da mu podučava sina Iliju, a za tu uslugu stanovao je i hranio se kod
Boška.
Iiija je bio jedno neukrotivo stvorenje i teško je podnosio Vojinovo poučavanje i disciplinu koju je
Vojin primenjivao, pa je jednom prilikom krišom sa leđa nanio nožem Vojinu zamalo smrtonosnu
povredu583. Vojin je bio oženjen Božidarkom iz Novog Pazara. Imao je sina Miloša, koji je poginuo u
saobraćajnoj nesreći, i kćer Veru, koja je studirala francuski jezik, a nije se udavala. Vojin je iznenada
umro poslije neke operacije. Božidarka je takođe umrla, a kćer Vera radi u nekom Ministarstvu ili u
našoj ambasadi u Moskvi. (...)
Tom prilikom kada sam došao iz Pive u Zminicu zatekao sam Vojina kod Lazara Bojovića u Gornjoj
Zminici. Vojin bijaše potpuno i najiskrenije opredijeljen za partizanski pokret. Otvoreno je napadao
četnički pokret i sa najiskrenijim ubjeđenjem je smatrao Dražu Mihailovića kao izdajnika. (...)
Mlađi su se zabavljali najviše kupanjem na jezeru i pravljenjem nekih splavova za voženje preko
jezera, a koje su oni nazivali brodovima ratnim i davali im imena vođa koje su simpatisali.
Tada ne, ali docnije sam saznao za jedan incident koji se desio na jezeru među mladim Bojovićima.
Naime napravili su splav i dogovarali se kako da ga nazovu. U početku to je bio pokušaj dogovora, a
zatim je prešao u svađu. Petar Boškov htio je da se splavu da ime Draže Mihailovića, a Božidar
Mihaila Bojovića tražio je da se splav nazove Tito. Ostali su to posmatrali ko navijački, ko
zabavljajući se, dok nije Petar razljućen ošamario Božidara, koji je bio znatno mlađi od Petra, a i
tvrdoglaviji i uporniji od svih. О Božidaru, kao puškomitraljescu pričale su se legende u partizanskim
sredinama. Osjetivši da se ne može sa Petrom fizički mnogo jačim obračunati siđe sa splava i poteku
mu suze niz lice. Ne od bola, nego zbog uvrede ponosa, pa se obrati Petru riječima: "Da mi nijesi brat i
da nijesi sin Boškov pričalo bi se za sva vremena šta je bilo kad si ošamario partizanskog
puškomitraljesca !". Kad su ostali shvatili situaciju, a dobro su znali prijekost i neustrašivost
Božidarovu sve su preduzeli da ih izmire. Odnosno da se Petar izvine, a Božidar da prihvati izvinjenje.
U tome su uspjeli Božidar prihvati izvinjenje i još se izgrle i izljube”584.
Памтило се и препричавало како је у међувремену Божидар ухватио заседу да се освети
Перу, овај му се прикраде, отме му и сломи пушку, питајући га: ”оћеш ме сад пуцати?”
на шта Божидар одговори потврдно, потом је ипак уследило помирење младих рођака.
Готово идилични исечак из сурових и крвавих ратних прилика на обронцима
Сињајевине и Дурмиторске висоравни, није у супротности са чињеницом да неким
чудом у Зминици није било већих борби и масовних злочина, ако се изузму пар готово
заборављених болних и трагичних догађаја. Као што је хапшење Јање Бојовић и њено
убиство на Жабљаку, такође смишљено убиство италијанског заробљеног официра од
стране партизана у зиму 1941-2, као и једно или два каснија убиства по налогу
партизана, о којима се најмање зна и говори.

Од почетка 1942 до маја 1943

Готово мирном периоду, од одступања партизана с пролећа 1942, до њиховог повратка
годину дана касније, претходиле су борбе са четницима завршене поразом партизана.
”Омасовљавању четничког покрета у Васојевићима и читавој Црној Гори опредељујуће
доприносе терор и злочини које партизани спроводе над умишљеним непријатељима, побивши
много људи под оптужбом издајника и слугу окупатора, без суда и стварног доказа”585.

583
Драго пропушта да наведе узрок тако драстичног чина, Војин је наиме Илији опсовао мајку коју Илија
није запамтио јер је остао сироче од непуних годину дана, мајка Илијина је Јелена Шаулић Бојовић,
учитељица и комита у Великом рату, умрла 1921 од последица вишегодишњих комитских борби, као
носиоц Карађорђеве звезде проглашена је народном јунакињом (Јелена Шаулић-Бојовић (1896-1921) –
учитељица и ратник, Медија центар Одбрана, Београд 2018), што је могао бити повод идеолошком
сукобу, будући да је Војин био комуниста и партизан.
584
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања II, str. 24-26, из рукописа.
585
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 82.

172
”Главни штаб партизанских одреда за Црну Гору и Боку 13 јануара 1942 године закључује:
”Неодлучност, либерално опхођење према издајницима, крилашима и италијанским шпијунима
је довело наше другове у Васојевићима у тежак положај, а ти издајници и шпијуни - мјесто да
се ликвидирају још раније, - сада отворено воде рат против нас”586.
Ликвидација што већег броја потенцијалних противника, или неутралних, има за циљ
што лакшу и бржу контролу над обезглаљеним становништвом, као и мобилизацију
војно способних, терор под изговором отпора окупатору морао је изазвати масовни
отпор, као што је проглашење окупаторске творевине од стране Секуле Дрљевића, 12
јула 1941, покренуло масован спонтани отопор, оружани устанак против окупатора, већ
13 јула, који комунисти приписују себи и делимично настоје да контролишу. Устанак у
коме су највећим делом учествовали или га предводили официри Југословенске
краљевске војске, је у крви и масовном насиљу окупатора убрзо највећим делом
угушен. Партизански извештаји и остала документација стога упорно понављају о
потреби реактивације устанка, коју нису били у стању да спроведу, у првом реду због
револуционарног терора, нешто касније еуфемистчки прозваног ”левим скретањима”.
Током борби с пролећа 1942 заробљени су партизани који су штитили отступницу
Врховног штаба и осталих. Међу њима је био и командант Дурмиторског одреда Обрад
М. Цицмил (раније наставник грађанске школе)587, кад га је заробио Никола Бојовић,
Обрад је повикао ”сад ти је прилика да ме убијеш”, на шта му је Никола узвратио:
”рањени непријатељ за мене више није непријатељ него човек рањеник”. Обрад
Цицмил, Марко Вујачић Кутлача, Јевто Павић588, Јосип Маловић (касније судија
Врховног суда ФНРЈ), Милорад Зарубица, Рашко Јауковић (касније секретар М.
Ђиласа), Перо Крстајић, Саво Раонић, Велимир Кнежевић (политком, касније стрељан
од стране комуниста), Момир Ћоровић, Дара Крстајић, Милица Криваћевић, прота
Радовић (касније министар), Обрен Благојевић и други комунисти, партизани и њихови
сарадници589, провели су наредну годину као ”заробљеници” у штабу Николе Бојовића.
Као послератни амбасадор СФРЈ у Великој Британији, Обрад Цицмил се састао у
Лондону с човеком који му је спасао живот јуна 1942, одмах потом је тражио да се
Николи изда пасош да би се вратио у Југославију590, убрзо је повучен с амбасадорског
положаја.
”Дурмиторски корпус сачињавали су I и II дурмиторска бригада. Прва дурмиторска бригада
(капетан Никола Бојовић) имала је на списку 15 официра, 1760 војника и 601 пушку, а Друга
дурмиторока бригада (капетан Иван Ружић) 14 официра, 981 војнмка и 962 пушке.38 Командант
Дурмиторског корпуса био је капетан Никола Бојовић”.591
Као капетан ЈВО Никола Бојовић је постављен за команданта Дурмиторске области592,
поставио је ”за предсједника Општине шаранске, Среза жабљачког Бојовић Луку

586
Д. Радевић, Братоубилачки рат, (Том 3/2 г. 48), 84.
587
Потпуковник Обрад Цицмил, политком батаљона ”Бајо Пивљанин”, од јануара 1942 ”командант
Дурмиторског одреда, био је остао као герилац по нашем повачењу из Црне Горе 1942 године" (Дедијер,
Дневник. Први део, стр. 176 ф.-н. 2). ”Обрад Цицмил постављен је од Главног штаба за Црну Гору за команданта
Дурмиторског. одреда..., послије одашиљања комбинованог батаљона за Босну нека дође у Штаб одреда, одакле ће
се за краће вријеме опет вратити у Пиву, гдје ће на терену проводити већи дио времена као делегат овога штаба”,
Наређење Штаба Дурмиторског НОП одреда од 15 јануара 1942 год. бр. 117, штабовима Жупопивског и
Планинопивског батаљона..., Зборник, III/2, бр. 19, стр. 38.
588
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања, str. 366-368, из рукописа.
589
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 117.
590
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 114.
591
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 251.
592
”Dragi Branko, Kod Negobuđa stigao me Bojović2 i obavestio me da Italijani u raznim pravcima nadiru od Bukovice ka
Žabljaku. Moram se vratiti natrag da se nađem u Žabljaku. Ostanite gde ste i ne brinite,3 tu se ne može ništa dogoditi. Mislim
da je i Bojović preterao u obaveštenjima. Obavestiću Vas tačno u čemu je stvari. Doći ću da Vas obavestim o razgovorima
koje sam juče vodio u Šavniku. Jedno je važno da izgleda da će Italijani napustiti Šavnik krajem ovog meseca. Negobuđa
15/VII-1942 god.”, Писмо Павла Ђуришића, Захарију Остојићу, Зборник, XIV, knj. 1, бр. 118.

173
учитеља593. Прогнани партизани су за собом оставили својеврсне ”спаваче”594, проверене
комунисте који су добили обавештајне и субверзивне задатке герилске природе595.
”Борбе између четника и партизана су биле најжешће у јуну 1942. године када су четници
освојили Шавник, а партизани су одступили за Босну. У четнике су почели да се инфилтрирају
комунисти… Код Николе Бојовића су се инфилтрирали комунисти и почели да агитују. Тамо је
био др Момир Дамјановић (Алексић)596. На овој територији су остали Богдан Котлица и Јован
Ђоровић (обојица су извршили самоубиство у једној пећини у селу Стабна да не падну
непријатељима у руке) и Милош Жугић. Партизани су имали јаку пропаганду. Највише је
Вељко Влаховић био пропагатор борбе против четника. Он је тврдио да чатници помажу
окупатору што тада није било тачно”597.
Неки од њих су били заробљени од стране ЈВО а некима је било суђено под притиском,
нарочито сродника жртава. Тако је на Његовуђи импровизовано суочење оптужених и
оптужиоца. Милица Криваћевић и још неки од оптужених били су постављени уза зид
док је капетан Никола командовао пушкомитраљесцу да из узме на нишан с откоченим
оружјем. Тада је позвао оптужиоце да иступе и сведоче уз команду да на прве речи
оптужбе митраљезац има наређење да стреља оптужене. Бошко Бојовић се успротивио
оваквом симулакруму суђења и повишеним тоном захтевао од Николе да прекине са
оваквим поступањем, на шта га је Никола позвао да прекине с тим ”бапским
кукумавчењем”. Симулакрум је прошао без последица пошто нико од оптужиоца није
смогао куражи да се на његову реч стрељају оптужени. Враћајући се с митинга
четнички капетан пролази на вранцу Бисеру испод Бошкове куће. На позив старијег
рођака да приђе продужава правећи се да га не чује. Тако је овај, иначе познати али и
унеколико спорни, догађај описао Никола Бојовић у његовом стану у Лутону код
Лондона новембра 1982.
Релативно је познато како је Бошко Бојовић спасао живот судији и комунисти Живану
Кнежевићу. Четници Милована Дедејића су наиме заробили Кнежевића и скинули га са
коња кад се зачуо глас иза једне смрче: ”на мом си нишану, моја не промаша, пустите
тога поштена човјека” говорио је стари комита Бошко Бојовић држећи Дедејића на
нишану, на шта је четнички командант питао Бошка ”зар ниси ти са нама ?”, док је
судија Живан позивао Бошка да се придружи партизанима. На шта је овај само
процедио: ”иста сте ви сви за мене”. Овај догађај је подробно причао Момо Бојовић (1
децембра 2004, у Београду), угледни професор књижевности и некадашњи
градоначеник Пљеваља, амбасадор СР Југославије у Тунису и директор ТАНЈУГ-а, као
и такође сад покојни Обрад Бојић са Његовуђе (исказ забележен 10 августа 2004, у
његовој кући иза пилане), њих двојица се иначе нису познавали.
Понашање Бошка Бојовића последица је његове либералне политичке оријентације.
Као америчи добровољац на Скадру, потом један од водећих комитских војвода,
касније и срески наченик, Бошко је био присталица уједињења Црне Горе у заједничку
државу са Србијом и осталим југословенским народима под династијом Карађорђевића.
Као противник диктатуре краља Александра Карађорђевића постао је републиканац.
Није предњачио као присталица покрета Драже Михаиловића, још мање партизанског
терора током којег су недужни убијени неки од његових најближих. Био је присталица

593
”За дјеловођу Општине шаранске Дедеића Милована бившег деловођу исте општине”, Наредба Пов. Бр. 213.
Оманданта Лимских четничких одреда за 31 мај 1942 г., ДАЦГ АОП Подгорица, архив четничког
покрета, док. 7543, према : М. Б. Војиновић, Т. Б. Бошковић, Комунистички злочини.., стр. 184.
594
”Ви врло добро знате да смо појединце оставили на терену, кад смо напустили наш терен, па су ти људи углавном
остали неактивни; још к томе треба додати да су то, по нашој процјени, били најбољи наши партизани... правдајући
своју неактивност више пута и измишљеним тешкоћама”, Зборник, III/3, бр.126, стр. 290.
595
”У вези евентуалног војничког напуштања територије морате се припремити на следеће: 1) Настојати да на
терену остане бар 50% партијског кадра...”, Зборник, III/3, бр.128, стр. 296.
596
Партизански лекар у Дурмиторском одреду, Зборник III/2, стр. 275, 278.
597
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 85.

174
покрета отпора под руководством генерала Љубе Новаковића598, који је као његов
пријатељ често боравио као гост у његовој кући у Зминици. После британске војне
мисије пуковника Бејлија599, у тој кући је кратко боравила и мисија Стјуарт600.
”на Божић 1942 године, на планину Сињајевину, између Дурмитора и Бјеласице (...) спустио се
вођа нове британске мисије, пуковник Стенли Бејли601, с помоћним члановима (...) у Београду је
до августа 1940 године био начелник балканског одељења SOE за Средњи исток. Осим
уобичајених задатака мисије, требало је да извиди судбину мајора Теренса Атертона, кога су
послали Михаиловићу, али је нестао, као и да на лицу места провери поузданост Хадсонових
извештаја”602.

Мајор Теренс Атертон

Британци су имали све разлоге да сумњају на партизане за нестанак Атертона, упркос
томе су током 1943 почели све више да подржавају комунисте.
”Иако су комунисти у Каиру могли вести из Југославије прекрајати на Михаиловићеву штету
(...) посебно је деловала околност што им је дозволио слободно кретање по територији коју су
контролисали његови четници (на његовој територији деловало је око 15 самосталних
подмисија), док су партизани њихово познавање догађаја и прилика спретно усмеравали”603.
Као искусни новинар, партијски функционер и један од водећих људу у партизанском
агит-пропу, касније и Брозов биограф, Владимир Дедијер пише лежерно о Атертону604,
кога су партизани привели Врховном штабу у Фочу где је задржан против његове воље.
”Мајор Атертон605 заједно с генералом Новаковићем направио лепо изненађење. Отишли су
ноћас у непознатом правцу, а нису се ни опростили. Око 8:30 увече напустили су свој стан и

598
Као мајор црногорске војске, Новаковић је био у аустроугарској интернацији у време Великог рата:
“Међу интернираним официрима ова борба довела је била на крају дотле да су њих 260, са ондашњим мајорима (а
сада ђенералима) Блажом Ђукановићем и Љубом Новаковићем... – написали и потписали у лагеру једну своју
резолуцију против краља Николе и његове политике...”, Ј. Ћетковић, Уједињење Црне Горе и Србије,
Дубровник 1940, стр. 257.
599
"Na Božić 1942. godine Bejli i njegov radio-telegrafista spušteni su padobranima u Mihailovićev štab u Gornjem Lipovu,
deset kilometara severno od Kolašina, na granici istočne Crne Gore i Sandžaka. Bejli je predstavljao izaslanika s ograničenim
političkim ovlašćenjem, poslatog u jednu misiju bez mogućnosti da zahteva veću pomoć i podršku u izvršenju zadatka. On je
morao da obavesti Mihailovića o "svetskom strategijskom i političkom razvoju i da raspravlja o maksimumu jugoslovenske
pomoći savezničkom ratnom naporu" (В. Дикин, Бојовна планина, 79). "Krajem 1942 godine, u decembru mesecu,
došao je kod 73 Draže Mihajlovića pukovnik Bejli, da zameni, dotadašnjeg, majora Hadsona. On nam je tada rekao da će se
saveznici, najverovatnije, iskrcati u januaru, februaru ili martu 1943 godine, i da bi trebali njih da obezbedimo, njihov
prihvat", Luton, 16. januara 1995 godine, Engleska. Nikola Bojović odgovara na pitanja Jovana R Bojovića.
Pitanja postavlja, čita, Nikolin sin Radmilo.
600
”Ова енглеска Војна мисија је упућена из Египта четворомоторним транспортним авионом ”Халифакс” и
спустила се код села Његовуђа, у подножју Дурмитора, где су је дочекали изасланици Врховног штаба који су
уговореним ватрама показали импровизовани аеродром. Мисију су сачињавали капетан Стјуарт, пореклом
Канађанин, рођен и одрастао у Сарајеву, где му је отац био конзул, говори одлично српскохрватски; капетан Дикин,
доцент оксфордског универзитета, лични пријатељ Черчилов; Џонс Старчевић, Хрват, исељеник у Канади, Валтер
Ротен, Енглез, телеграфист; Роиз, Јеврејин из Палестине, телеграфист и Камбел, ирац, марински наредник ”, С.
Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Хронометар, Београд 1972, стр. 395.
601
”Novi čovek koji je došao odličan je naš prijatelј (Odnosi se na pukovnika Stenli Bejlija (Stanley W. Bailey) šefa
britanske vojne misije pri Stabu Draže Mihailovića. Bejli je došao 25. decembra 1942. spustivši se padobranom na
Sinjajevinu)”, Бр. 42 (10 febr. 1943), Izvod iz knjige poslatih depeša Draže Mihailovića u vremenu od 1. do 19.
februara 1943. godine, Зборник XIV/2, стр. 210 f-n 26.
602
”током лета 1942… у Михаиловићев штаб спуштен капетан Чарлс Робертсон, заправо Србин, бивши члан шпан-
ских међународних бригада (…) Касније је пребегао партизанима” (…) ”Крајем лета ишло је пола помоћи четницима,
пола партизанима (до 40 тона), а касније је сва помоћ (…) суштински повећана, ишла у корист партизана. Укупно су
партизани примили скоро 100.000 пушака, око 70.000 машинки и лакшег аутоматског оружја, скоро 100 топова, 65
тенкова, авионе, као и другу опрему, такође болничко-медицинску”, Бајт, Берманов досије, 514 н. 590, 591.
603
Бајт, Берманов досије, стр. 511 н. 583.
604
”Дошла је синоћ енглеска војна мисија (20 март 1942). У њој је шеф мајор Атертон, који је био десет година
новинар у Београду”, ”некако је прилично нерасположен” (26 март), Дедијер, Дневник. Први део, 106, 109, 111.
Цинично звучи ”нерасположен” за неког ко је принудно приведен и заробљен. Атертонова мисија ”Imala je
zadatak da pronađe mesto boravka Hadsona i Mihailovića, da izvesti o odnosima ovoga drugog sa partizanima, kao i o mestu
gde se nalazi njihova komanda i o ličnostima njihovih rukovodilaca”, Дикин, Бојовна планина, стр. 14.

175
рекли да иду у команду. Нестанак се приметио тек јутрос. Осим Енглеза и Новаковића, нестао
је и неки поручник, Босанац, трговац Благојевић са ћерком и поручник Недељковић, који је
дошао са Енглезима. Горњи део града према шуми је отворен и туда су прошли. Оставили су
све ствари – чак и радио станицу са писмом да је сачувамо (...) Око два сата ноћу телефон
звони: дознало се куда иду Атертон и Новаковић. Отишли су у правцу Слатине, на пола пута
Горажде-Чајниче. Хоће, изгледа, преко Дрине или Лима (...) Нове ствари јутрос се сазнају.
Новаковић је био повезан с неким петоколонашима убаченим у наш Јахорински одред. Један од
тих типова је покушао јуче да распусти омладинску чету. Позивали су људе да се повуку са
положаја. Атертон и Новаковић се налазе негде у шумама око Слатине. Приметила их је једна
од наших патрола. Може се десити да онај разбојник Новаковић са поручником Недељковићем
поубија Енглезе и узме им паре”606.
”Пронађени” генерал постаје ”разбојник” од момента када се открива бегство из
заједничког смештаја, док ”нерасположени” британски мајор постаје жртва разбојника
с којим предузима бекство из принудног гостопримства. Брозов агит-проп биограф је
могао показати више талента за овако провидну скаску.
Тим пре што Дикин607 сведочи да је непосредно после Атертоновог нестанка Крцун
Пенезић виђен како се на коњу даје у потеру за бегунцима608. Шта још преостаје ?
Епилог се профилише сам по себи...
Бил Дикин даје уздржан коментар на Брозово прање руку у овом осетљивом случају:
”Smatrao je da Britanci neće više dolaziti u njegovu komandu posle nestanka majora Atertona
(Atherton) iz privremenog glavnog partizanskog sedišta u bosanskoj varoši Foči prethodne godine.
Pretpostavljao je da Britanci smatraju da je on odgovoran za iznenadni nestanak ovog oficira i za
njegovo ubistvo. Aterton je napustio Foču noću, ne davši nikakvo objašnjenje za svoj nagli odlazak.
Tito je mogao samo doći do zaključka da je to bilo po naređenju pretpostavljenih i da je Aterton
izveštavao nepovoljno o partizanskom pokretu (…) U toku razgovora za vreme obeda, među šatorima,
Tito je, neposredno i bez primesa ironije upitao zašto britanska komanda nije do sada poslala neku
reprezentativnu misiju; da tome nije razlog što je jedna ranija grupa, pod komandom majora Atertona
(Atherton), koja je stigla u glavnu partizansku komandu početkom prošle godine, nastradala, i da li mi
mislimo da su za tu nesreću krivi partizani. Stjuart i ja odgovorili smo da se u Kairu nije tako tumačio
taj događaj i da će biti vremena za razgovor između nas o svim pitanjima”609.
”Onog dana kada je nestao, Aterton je večerao s Velebitom i nije davao nikakvog nagoveštaja o
svojim namerama. U praskozorje mogla se zapaziti uznemirenost u Titovom štabu. Načelnik nedavno
obrazovanog odseka za bezbednost štaba, Slobodan Penezić, primećen je kako, s jednom patrolom,
galopira van grada u istočnom pravcu”610.

Бригадни генерал Љуба Новаковић (1883-1943)

Посебно индикативно је писање Дедијерово о генералу Љуби Новаковићу.
Ривал Драже Михајловића, и као једна врста супротности Кости Пећанцу са његовим
четницима познатим по сарадњи са Недићем и његовом жандармеријом у служби

605
”Terens Aterton (Terence Atherton), koji je grupom komandovao, kapetan kraljevskog jugoslovenskog vazduhoplovstva
Radoje Nedeljković i jedan Irac radio-telegrafista, vodnik Patrik O'Donovan”, F. W. Deakin, The Embattled Mountain,
Oxford University Press, New York – Toronto, 1971, str. 155.
606
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 122. ”Прилично чудно”, како је овај дневнички запис назвао: F. W.
Deakin, The Embattled Mountain, Oxford University Press, New York – Toronto, 1971, str. 20.
607
”Uskoro posle toga Mihailović je primio pismo od Atertona "negde iz Bosne", u kome ovaj kaže da je pokušavao da dođe
do Mihailovićevog štaba, a 24. maja Mihailović ponovo javlja Londonu: "Primio sam u toku ovih dana pismo od britanskog
majora Atertona posle njegovog bekstva iz komunističkog pritvora. Preduzimam sve mere da ga pronađem”, F. W. Deakin,
The Embattled Mountain, стр. 171-175.
608
F. W. Deakin, The Embattled Mountain, стр. 168, 197.
609
V. Dikin, Bojovna planina, drugi deo, str. 23.
610
V. Dikin, Bojovna planina, drugi deo, стр. 20.

176
окупатора611, Новаковић се поново јавља у Дневнику 2 фебруара 1942 у Фочи где је
тада боравио Врховни штаб са партијским врхом и Брозом:
”Генерал Новаковић је пронађен. Био је наредио да се четници повуку с фрoнта код Сјетлине.
Доведен је у Фочу. Добио је стан и може слободно да се креће. Видео сам га како седи пред
кафаном и прича”612.
Као бригадни генерал на челу Комског одреда613 Југословенске војске у априлском рату
Љуба Новаковић је остварио готово једини успех у муњевитом поразу, тако што је
наставио војне операције до 22 априла614, док је капитулација потписана 17 априла,
пробио италијанске положаје у Албанији и извршио продор готово на домак Скадра.
Италија је стога уценила његову главу на 100.000 лира. Стога је и био унапређен у чин
бригадног генерала615. Као један од официра Краљевске војске који нису прихватили
капитулацију Југословије616, Љуба Новаковић је био дакле хијерархијски надређен
Дражи Михајловићу који је као пуковник покренуо први покрет отпора у окупираној
Европи, да би га је избегличка Влада у Лондону унапредила у чин генерала.
Сарадња генерала Новаковића са партизанима се помиње у докторској дисертацији
Немање Дулића: ”Радивоје Јовановић Брадоња, официр Војске Краљевине Југославије који је
у партизане дошао из четничког одреда генерала Љубе Новаковића”.
”У званичној биографији Радивоја Јовановића Брадоње прећутана је чињеница да је цело лето
1941. провео у пратњи четничког вође, генерала Љубе Новаковића”617.
”Генерал Љубо Новаковић, командант Комског одреда Југословенске војске, био је у лето 1941.
један од лидера отпора у Шумадији. Испрва се придружио Михаиловићу на Равној гори, да би
после једног инцидента који је изазвао био одстрањен из равногорског штаба. Од тада је
деловао у зони Рудника, сарађујући најпре са четницима Косте Пећанца, а потом и са локалним
партизанским одредима. Један од ближих сарадника у то доба био му је потпоручник Радивоје
Јовановић Брадоња, који ће се убрзо придружити партизанима. И сам Новаковић ће се једно
време налазити уз партизански Врховни штаб у Фочи, али ће остати вероломан. Живот је
изгубио од комуниста 1943”618.
Знајући за његово непријатељство са Дражом, Врховни штаб га је очевидно држао као
неку врсту џокера који би могао да се искористи против ЈВуО и Драже. Родољуб
Чолаковић у својим Записима назива га иронично ”генерал без војске”, на месту где
помиње Новаковићев боравак у Фочи619. Тим пре што без војске није био само
Новаковић, шеф британске мисије Вилијам Дикин помиње Новаковића у Фочи, заједно

611
Угледни словеначки економиста Александар Бајт објашњава значење речи ”четник” у Словенији и
шире, као и еволуцију њеног значења током рата: ”Према причању Милована Ђиласа, ни он за своје
црногорске борце не би имао ништа пртив имена ”четник”, да већ није искоришћено (...) Групе Пећанчевих четника
отишле су у шуме јужне Србије одмах после окупације. Углавном су иступале против албанских хајдука. Већ током
лета 1941 почели су отворено сарађивати с Немцима. Постали су познати као ”легални” четници. Због њих је
Михаиловић истрајавао при доследној употреби израза Југословенска војска у отаџбини. По мишљењу многих, израз
четник више је штетио покрету, него што му је користио”, А. Бајт, Берманов досије, Београд 2006, 23.
612
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 84.
613
”Комски одред (бриг. Генерал Љубомир Новаковић) на правцу Гусиње – Пука”, С. Оровић, Ратни дневник
1941-1945, Хронометар, Београд 1972, стр. 69. Мајор Перхинек: ”Уствари са том улогом је и почео своју
ратну каријеру као начелник штаба Комског одреда код ђенерала Љубе Новаковића за операције према Албанији”,
Н. Ралевић, ”1943. После заробљавања П. Ђуришића”, ЊЕГОШ 52 (јун 1984), 47.
614
”Kosovska divizija je na tlu Albanije obustavila operacije tek 22. aprila 1941. Godine”, С. Оровић, 108 ф-н 25.
615
”Ауторитет Павла Ђуришића брзо је растао. У краткотрајном рату 1941, у Албанији, није хтео да изврши
наређење ђенерала Љубе Новаковића, команданта Комског одреда, да се спусти у једну клисуру, која је по Павловом
гледишту била скроз ризична и неодржива”, Н. Ралевић, исто, 36.
616
”Početkom septembra 1941. Novaković je imao tajni sastanak u Beogradu s predstavnicima KPJ i tokom sledećih meseci
bio je u neprekidnoj vezi s lokalnim partizanskim odredima u Šumadiji, izdajući zajedničke proglase s pozivom na opšti
ustanak protiv Nemaca”, F. W. Deakin, The Embattled Mountain, Oxford University Press, New York – Toronto,
1971, str. 20.
617
Н. Дулић, Партизански покрет у Србији 1941-1945, Београд 2019, 223, 640.
618
Н. Дулић, Партизански покрет у Србији 1941-1945, Београд 2019, 177 ф.-н. 496.
619
Р. Чолаковић, Записи I, стр. 457.

177
са Атертоном620 такође шефом британске војне мисије коме се бегства из Фоче коначно
губи сваки траг. Новаковић се помиње и 9 марта поводом вести: ”...да се на Романији
спрема 2.000 четника (...и да ће генерал Новаковић покушати бегство из Фоче и преузети
команду над овим четницима”621.
Дедијер Новаковића помиње још 4 маја, у време борби за Фочу: ”...можда генерал
Новаковић хоће да се повеже с Јахоринским одредом”. Потом, 6 маја ”...да се генерал
Новаковић налази у некој пећини у Драгочави (...) Марко одређује једну чету Крагујевчана и 20
Мујиних људи да оду у пећину код Грдијевића да виде да ли је тамо генерал Новаковић, према
изјави оног муслимана. Одатле су вршени у последње време напади на транспорте жита и нашу
болницу на Пиви”. Као и 7 маја: ”Пуч у Требевићком батаљону изгледа је организовао генерал
Новаковић”. Такође и по напуштању Фоче, 10 маја: ”Крцун се јавља из Челебића. Тамо
тражи Новаковића са једним батаљоном”622. Пролазећи кроз Шћепан Поље током
повлачења партизанске војске и Главног штаба из Фоче, Дедијеров ратни Дневник се
још једном бави фантомским генералом који као да се иза сваке чуке привиђа
партизанима623: ”Лола (Иво Рибар) вели да се ту негде крије генерал Новаковић”. Да би у
фус-ноти успут поменуо и Атертона несталог у зони одговорности Главног
партизанског штаба624. За разлику од верзије од пре само двадесетак дана, сада је на
сцени ревизија првобитне сценографије:
”Генерал Новаковић се, изгледа, убрзо растао с енглеским мајором и новинаром с ким је
заједно напустио Фочу. О судбини Атертона се не зна ништа поуздано. Према неким вестима
њега је убио и опљачкао жандарм с Челебића, Дакић, који је после ушао у пратећу чету
капетана Павла Ђуришића, једног од најкрволочнијих четничких команданата. С Атертоном је
био и поручник Недељковић кога је послала у земљу емигрантска влада. За Недељковића се
чуло да је пришао Недићу. О судбини генерала Новаковића зна се само толико да се повезао с
црногорским зеленашима и једном од њихових вођа, Крстом Поповићем. Причало се како су
зеленаши пронели генерала Новаковића кроз четничку територију на носилима као рањеника.
До краја 1943 генерал Новаковић је живео у Црној Гори, што се установило из архиве
четничког команданта Баја Станишића. После је нестао, вероватно су га четници убили”625.
Можда намери да поправи утисак од прве сценске слике у стилу ”вук појео магарца”,
писац дневника само понавља гласине и препричавања, не пружајући нимало
кохерентнију верзију нестанка читаве групе за коју је једино извесно да јој се затире
траг 16-17 априла, док је све остало само нагађање, без готово иједног опипљивијег
доказа626.
Док су непомирљиви ратни противници Дража Михаиловић и Јосип Броз сложни у
оптуживању генерала Новаковића627, британски официр и обавештајац, иначе професор

620
”Дошла је синоћ енглеска војна мисија. У њој је шеф мајор Атертон, који је био десет година новинар у
Београду” (20 март 1942), ”некако је прилично нерасположен” (26 март), Дедијер, Дневник. Први део, 106, 109,
111.
621
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 101.
622
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 133, 139, 140, 148.
623
Независно од потцењивачког и потсмешљивог тона, Новаковић као да не даје мира писцу Дневника у
коме се помиње у различитим и контрадиктарним контекстима, као у коментару о Бају Станишићу: ”Бајо
је такође одржавао везу с Италијанима преко своје снаје и сина генерала Љубе Новаковића”, Дедијер, Дневник.
Први део, стр. 193.
624
”Uskoro posle toga Mihailović je primio pismo od Atertona "negde iz Bosne", u kome ovaj kaže da je pokušavao da dođe
do Mihailovićevog štaba, a 24. maja Mihailović ponovo javlja Londonu: "Primio sam u toku ovih dana pismo od britanskog
majora Atertona posle njegovog bekstva iz komunističkog pritvora. Preduzimam sve mere da ga pronađem”, као и ”да је био
ослобођен захваљујући Љуби Новаковићу”, F. W. Deakin, The Embattled Mountain, стр. 172.
625
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 152 ф.-н. 1.
626
Тако и заробљени ”разбојник” из групе Спасоја Дакића: ”Признао је да се генерал Новаковић крије с
њима око Челебића. По свој прилици су они поубијали Енглезе и узели им паре”, Дедијер, Дневник. Први
део, стр. 157.
627
Италијанске окупационе власти: ”Главу ђенерала Љуба Новаковића уценили су са 100.000 лира, јер се тукао
против њихових трупа од 18-25 априла 1941 године, дакле, после капитулације Југославије. Због тога је он, са

178
историје и добар зналац српског језика и ратних прилика у окупираној Југославији, Боб
Дикин се другачије изјашњава о Новаковићу. Према Дикину је дакле Новаковић једини
генерал Југословенске војске који се није предао или био одведен у заробљеништво,
него се придружио покрету отпора против окупатора. Ступивши у везу са
Михаиловићем изнео је план за организацију покрета отпора који би се одвијао у
оквиру више територијалних јединица. Како због војне хијерархијске суревњивости
није наишао на разумевање код вође Равногорског покрета, провео је краће време код
Косте Пећанца, кога је убрзо напустио као сарадника окупатора628.
”Napad na Kruševac, na inicijativu Rasinskog partizanskog odreda, prihvatili su četnički komandant,
(tada) major Dragutin Keserović - vojvoda rasinski i potpukovnik Milutin Radojević - vojvoda
stalaćki. Njima se priključio i general Ljuba Novaković - vojvoda šumadijski, pa su dogovorivši se o
taktici napada, napali nemačku posadu u Kruševcu. Imali su dosta uspeha”629.
Крајем јануара 1942, генерал Новаковић са пратњом се упућује у Врховни штаб НОП и
Добровољачке војске Југославије:
”Упућујемо no Вашем наређењу генерала Новаковића1 са његовом пратњом: поручник
Шарановић, Надежда Улрих, Јеремић Миленко. Спроводи их Витешки вод2 који упућујемо у
састав Београдског батаљона. Задржавамо од његових ствари радио-апарат марке ,.Медиатер"
са акумулаторима и батеријама, 70 кг брашна, оружје и муницију пратње. Он своје оружје носи
са собом, као и осталу спрему, на четири коња (један јахаћи и три товарна). Жеља je генерала
да га ви примите, саслушате и прегледате с њиме његову архиву. Код нас ce налази једно писмо
које je он упутио Црногорцима у Фочу, наводно ради везе. Разлог нашег поступка према њему
образложили смо тиме што je он у исто време када и ми прикупљао за себе четничке масе не
обавештавајући нас о томе иако смо били у његовој непосредној близини. Он je то
образложење примио и признао да би и он тако поступио, можда још и горе”630.
Покушао је да нађе заједнички језик и са Брозом коме се нудио још септембра 1941, али
ни са партизанима њему није било могуће сарађивати на борби против окуптора. После
генераловог бекства са Атертоном и пратиоцима, за првим је организована млака
потера, изгледа више реда ради, по Крцуновом наређењу са водом партизана, из неког
разлога заобилазним путем, преко Шћепан поља631. Пре него што су партизани с
њиховим Врховним штабом морали да се повуку из Црне Горе и из источне Босне, за
генералом Новаковићем је расписана потерница са наградом од 10.000 до 50.000 динара
у сребру632, за онога ”ко омогући хватање или ликвидацију генерала Новаковића заједно са
групом која се око њега налази”, можда у износу или његовом делу од оног новца који се
”добијен” или изнуђен од Атертона. Овде је у питању радикалан третман, који се пре
може применити за неугодне сведоке, например сарадње партизана и Врховног штаба
са усташама, него за обичне бегунце. Може се поставити питање зашто је настављено

неколико својих људи, побегао у шуму (...) Ђенерала Новаковића убили су комунисти крајем 1943 године заједно са
сином Јакшом, капетаном”, В. М. Реџић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, Подгорица 2002, стр. 119.
”…Осовина је морала да пребаци своје снаге у Југославију, а тиме је Русија добила у времену да се учврсти”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944, стр. 176.
628
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 197. ”Николу Калабића, с неколицином четника, разоружала је чета
Михаиловићевог капетана Мирка Смиљанића ”Петар Мркоњић” и запленила му заставу Косте Пећанца на којој је
била написана парола: ”Доле комунизам, доле Дража бандит!” Одвела га је на Равну гору где је приступио
Михаиловићу”, Бајт, Берманов досије, стр. 704 ; F. W. Deakin, The Embattled Mountain, стр. 166-170.
629
М. Козић, Четници Косте Пећанца у Другом светском рату, Просвета, Ниш 2004, 146 стр.
630
Извештај четвртог краљевачког батаљона Прве пролетерске бригаде од 31 јануара 1942 Врховним
штабу НОП и ДВЈ о упућивању генерала Новаковића у В.Ш…., Зборник XIV/4, бр. 39 стр. 122.
631
Према сведочењу учесника потере и команданта вода Азиза Черкеза: ”По Крцуновом наређењу дат ми је
вод војника... Речено нам је кога јуримо, којим путем се кренули, да их треба ухватити по могућности живе”, М.
Тодовић, Заврш код Фоче..., стр. 156. ”Ухватити по могућности живе”, оставља неизвесност да та
”могућност” није могла бити остварена, што не мора значити на тражена мисија није пронађена, у ком
случају алтернативна могућност свакако не би била обелодањена ни тада ни било кад касније.
632
М. Лековић, ”Чињенице о мисији мајора Теренса Атертона”, Политика (фељтон), 30 мај 1986.

179
трагање за Новаковићем али не и за Атертоном ? Посебно стога што се нигде у
сведочењима, сећањима и извештајима не види да су партизани тада знали за
раздвајање Атертона од Новаковића.
”Više da se pokaže sva složenost uvjeta u Srbiji u ljetu 1941. i kao ilustraciju suparništva oko vodstva
medu nacionalističkim snagama otpora, a ne zbog njegove stvarne važnosti, treba ovdje spomenuti
slučaj jugoslavenskog brigadnog generala Ljube Novakovića (Crnogorca po rođenju) koji je pobjegao
iz vojne bolnice u Valjevu drugom polovinom maja 1941, i u junu iskrsnuo u Mihailovićevom štabu
na Ravnoj Gori. Mihailović i njegovi ljudi hladno su primili Novakovića; bio im je sumnjiv zbog svog
višeg vojnog čina i bojali su se njegove eventualne ambicije da smijeni Mihailovića kao gerilskog
vođu. Novaković je uskoro otišao da bi se pridružio Pećancu, koji mu je povjerio komandu nad svojim
odredima u Šumadiji, području koje nije bilo daleko od Mihailovićevog štaba633. Videći da je Pećanac
počeo kolaborirati s Nijemcima i da Mihailović čeka svoj čas, Novaković je 18. septembra izdao
naredbu kojom utvrđuje svoje ciljeve i poziva svoje komandante i njihove odrede da se skupe za
akciju na dan 22. septembra634. Praktično nije došao nitko i Pećanac je Novakovića razriješio
dužnosti635. On je tada napustio Srbiju i otišao u istočnu Bosnu, gdje je navodno radio protiv partizana.
Krajem januara 1942. uhvatili su ga partizani i odveli u Foču, gdje je bio njihov štab636. Partizani su ga
neko vrijeme držali pod nadzorom, vjerojatno zbog eventualne protuteže Mihailovićevom utjecaju na
četnike u istočnoj Bosni. Tada je u martu u partizanski Vrhovni štab došla britanska vojna misija (o
kojoj će se više reći u Glavi 8) koja je bila na putu k Mihailoviću. Novaković je pošao s njom
sredinom aprila, kad je misija tajno napustila Foču, a da partizane nije obavijestila o svojoj namjeri637.
Konačno se pojavio u Crnoj Gori i izgleda da je tamo krajem 1943. počeo ponovno skupljati razasute
ostatke četnika, ali uhvatili su ga partizani, sudili mu kao neprijatelju naroda i strijeljali ga”638.
У вртлогу грађанског рата најгоре је постати изолован, нарочито као генерал, без војске
и савезника, као што ће то до краја рата постати и Дража Михаиловић.
Према сведочењу Николе Бојовића:
”Ljubo Novaković je imao u malom prstu što Pavle Djurišić nije imao u glavi... On (Draža) uzdiže
кapetana (Pavla), a šikanira starijeg od sebe djenerala..., a to se, sinko, braniti ne može... ”639.
”...Jednom sam i njemu rekao.., zvao sam ga ujače, jer je Bošković, on kaže: “Nisi, valjda, ti sinovče
ljubomoran na mene”... “Ma nisam, ali ovi ženskaći trebalo bi da pogledaju i nas mladje”... To je
čudo, prvo fizička ljepota ne može mu se (osporiti)... onda govornik, treće kad obuče ono (sokolska
uniforma), on je bio vodja sokola... On je imao takvu dikciju, kad govori samom dikcijom osvaja.
Sama pojava njegova, lepota, privlačila je čoveka... Razume se, to je Zariji bila rodjena sestra, voleo je
tu sestru iznad svega, on je hteo da ga ubije, i ja sam rekao: “Zarija, ako ga ubiješ streljaću te”... Ja sam
Ljuba Novakovića odredio u kuću Boška Bojovića, a postavio stražu. Kad sam vidio da Zarija hoće da
ubije Ljuba, ja sam Ljuba poslao na Sinjajevinu u pratnji Svetozara Bojovića...”640.
”Draža je postavio “izjašnjenje” Ljubu (tražio izjašnjenje od Ljuba). Postavio je pitanja sedam, osam
pitanja mu je postavio. Prvo mu je postavio pitanje, zašto je prizno Kostu Pećanca, a ne njega
pukovnika? On je odgovorio: “Kosta Pećanac je gerilski borac, četnički borac, hteo sam da se ujedine
četnici, pod jednim starim vojvodom, proslavljenim. Onda na Bukulji on nije bio stupio u vezu sa
Nemcima. Vi ste, gospodine pukovniče, bili samo djenerlštabni pukovnik, prema tome, mi smo u Srbiji
imali pored (Vas) dosta djenerala, koji su stariji. Smatrao sam ne treba lomiti osnovno vojničko pitanje, ne
treba da mladji komanduje starijima”... Onda mu je postavio pitanje: “Zašto ste otišli sa komunistima”?
“Prvo, nisam otišao sa komunistima, nego sam otišao onima, koji su rešili da se bore a da ne saradjuju”.

633
”Mešković, »Na Ravnoj Gori«, str. 68-70; Marjanović, Ustanak 1941. str. 77”.
634
”Mikrofilm br. T-314, rola 1457, snimci 605-613. Za izvještaj obavještajnog oficira opunomoćenog komandujućeg
generala u Srbiji od 22. sept., koji se bavi grupama otpora u Srbiji, uključujući i Novakovića, vidi ibid, snimci 662-665.”
635
”O Novakovićevom neuspjehu vidi izvještaj sreza Orašac od 23. IX 1941, poslan Ministarstvu unutrašnjih
poslova, ibid, snimci 575-576”.
636
”Zbornik DNOR, tom II, sv. 2, str. 275”.
637
”Ibid, također tom II, sv. 3, str. 390-391”.
638
J. Tomasevich, The Chetniks: War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945, Stanford University Press
1975, 508 pp.
639
Р. Бојовић, Никола Бојовић Шћепанов, стр. 115.
640
Р. Бојовић, Никола Бојовић Шћепанов, стр. 116.

180
Onda mu je rekao: “ Zašto ste došli u Foču”? “U Foču sam došao samo zato da bi odvojio narod od
komunista”.
- Ko je to rekao?
- ”Draža mu je postavljao pitanja, a on je odgovarao”.
”Ta pitanja su sačuvana, ti odgovori su sačuvani.. Ljuba je dalje rekao: “Ja sam onda bio djeneral a vi
pukovnik, vi ste sada djeneral, armijski stariji i ministar. Ja ću raditi sve (što kažete), ali naredite vašim
komandantima da ne idu zajedno sa Italijanima”. Tada mu je Draža izdao naredjenje da ide u
Bjelopavliće. Evo preživio je u Kanadi (čovek), koji je došao kod mene sa pet Bjelopavlića. Otišao je
(Ljuba) u Bjelopavliće, tamo razume se isto. Jakov Jovović mi se žalio, kaže: “Nije moguće bilo s njim,
on je hteo borbu po svaku cenu, sa Italijanima, bez obzira na žrtve”... Uzmi ovo, ja ga odredio kod Draga
Simićevića na Sinjajvinu, da ga ne ubije ovaj (Zarija).. kod njega je bio Bojović, onaj bio je jedini
Bojović komunista, umro je”641.
Никола Бојовић разјашњава однос два генерала али не и даљу судбину Новаковића.
”Sudbina Novakovića je poznata. Posle napuštanja Atertona, verovatno ne smejući da se suoči s
Mihailovićem s obzirom na njihove lične odnose i suparništvo u događajima u jesen 1941. u Srbiji, on
se povukao u skrovište u svom rodnom selu u Crnoj Gori. Docnije je aktivno sarađivao sa četničkim i
separatističkim grupama, pokušavajući da preuzme vođstvo. Krajem 1943. godine zarobile su ga i
streljale jedinice Pete crnogorske brigade”642.
Ђенерал Љубо Новаковић се склонио у Казанцима, код попа Радојице Перишића643 у
источну Херцеговину, после бекства из Фоче. Говорио је како је у Фочи био
заробљеник партизана, четницима ДМ такође није био по вољи, мало је недостајало да
га и они заробе или ликвидирају, предали су га Италијанима који су га тражили.
Док се име генерала Новаковића и даље помиње у Дневнику Владимира Дедијера,
интересовање као и помен Атертона нагло престаје у његовим ратним записима. Код
британског обавештајца Вилијама Дикина ствар стоји готово супротно, у потпуности
кад је реч о неизвесној судбини Атертона, што је разумљиво ако се има у виду да је
слична судбина могла задесити и њега као и неку другу савезничку мисију644.

Партизани и Добровољачка војска

Дикин наводи податак да је Броз у Фочи и делу источне Босне имао не више од 4.000
људи, док је за то време по њему Дража имао 120.000 људи645. Обе цифре су изгледа
преувеличане646, управо стога што је у Фочи била главнина снага која је избегла из
641
”Ljubo ode kod Draga Simićevića i sad Drago kuvao makarone. Ljubo pita Draga: “Drago jesu li vi ovo makaroni što su
vam ih dali Talijani”? On kaže: “Jesu gospodine djenerale. Mi nemamo ništa”... Radmilo, komunisti, šta nijesu mogli ponijeti
zapalili su, zapalili su Žabljak, mi ništa nijesmo imali... Talijani su poznavali predsednika opštine i dali mu, umiralo se od
gladi.... A Ljubo mu odgovori: “Ne ne Drago, ko govno pojede na gladnoj godini ne može ga na sitoj povratiti: Da napadamo
Talijane pa da otimamo, pa ćemo zajedno ručati”, Р. Бојовић, Никола Бојовић Шћепанов, стр. 117.
642
V. Dikin, Bojovna planina, prvi deo, 77.
643
Поп Перишић се сматра за: ”сигурно првог, покретача оружаног устанка против НДХ, не само у Херцеговини,
већ и у целој овој невеселој држави”, Новаковића не именује (”једини ђенерал у шуми), иако је извесно о коме се
ради: ”Ту ми се даје прилика да разговарам са једним ђенералом …. који је остао у шуми (…) Није имало успеха,
били су јачи они који су наметнули братоубилачку борбу”, Л. Тркља, Ратни дневник…, стр. 118 (у штампи).
644
Када се 20 септембра 1941, на Радовчу код Петровца на мору, искрцала прва савезничка мисија, на
челу са британским мајором Хадсоном: ”неки комунисти су предлагали да се чланови мисије ликвидирају из
заседе”. Озбиљнији сукоби између партизана и четника почели су према Ђиласу после доласка ове
мисије, М. Ђилас, Револуционарни рат, 95-98; Реџић, Грађански рат, 272. Бајт, Берманов досије, 302.
645
Вилијам Дикин помиње слетање британске мисије маја 1943 на авионској писти на Његовуђи код
Жабљака, В. Дикин, Бојовна планина, стр. 113. ”Код партизана имају чак ”бригаду” официра за везу, којима
руководе Черчилови лични пријатељи. Радило се, пре свега, о Черчиловом литерарном асистенту, капетану Билу
Дикину, убеђеном левичару, који се, као вођа британске мисије, спустио у Титов главни штаб у близини Жабљака, у
Црној Гори, ноћу, 28 маја 1943 године, и прилично лево усмереном конзервативцу, бригадиру (бригадном генералу)
Фицроју Маклину, који се, као вођа службене британске мисије и лични повереник Черчилов, 17 септембра 1943
године падобранм спустио близу Мркоњић Града и одмах стигао у Титов главни штаб у Јајцу. Требало је да замени
Дикина...,”, Бајт, Берманов досије, стр. 275.
646
”Кад смо кретали на велики марш у јулу, четири бригаде нису имале више од 3.100 пушака. Полазили смо после
привременог пораза у Црној Гори и Херцеговини (...) са 5-10 метака на борца”, Дедијер, Дневник. Први део, 335.

181
Ужица, са Првом пролетерском бригадом формираном крајем децембра у Рудом647, док
су Дражине снаге биле распоређене на ширим просторима Србије, Црнe Горе и Босне.
Бројчана слабост о којој говори и Дедијер у Дневнику648, био је хроничан проблем
Брозов када је више месеци после Драже, под притиском Москве започео оружани
отпор окупатору. После дебакла у Ужицу649, вишемесечни предах партизана у Фочи
подудара се са једним од тежих периода за Брозов покрет. Стога је било неопходно
попунити проређене редове четницима из источне Босне где је била хаотична ситуација
и више него другде, као последица масовних злочина муслиманских усташа, као и
освета источно-босанских четника650. Тако су из горуће потребе попуњавања људством
настале такозване Добровољачке јединице651, које знатно каснији муслиманско-
партизански списатељи називају великом грешком НО покрета. У говору приликом
оснивања ”четврте бригаде”, 19 јуна 1942, током бежаније кроз босанска беспућа, Броз
изговара неочекивану реченицу: ”Сви четници нису наши непријатељи”652. Што је била
тактичка опаска намењена ”добровољцима”. ”Само се ”добровољчком” одреду
партизанске војске (присилно мобилисаним четницима у партизане) могу захвалити
што је због њихове неажурности већина на смрт осуђених могла побећи кроз њихове
линије. Тако је било до коначног ”ослобођења, само што су ”добровољце” с народним
тробојкама на шајкачама укинули...”653.
”Четничке јединице са овог сектора (…) прешле су на страну партизана у великом броју од око
10.000. Због толиког прилива добровољаца из четничких редова формиране су тзв.
Добровољачке јединице које су стављене под команду Врховног штаба. Добровољци су
полагали посебну заклетву, која се разликовала од партизанске…”654.

647
”Учинио је то упркос томе што су у четнике прелазили читави одреди партизана, што су се међу њима нашли чак
и батаљони, што су сељаци у многим српским и босанским партизанским јединицама побили своје политичке
комесаре (о делу тих догађаја обавестио је Коминтерну 29 децембра 1941) и да је црногорским комунистима, који су
се још у јулу истрчавали са револуционарним устанком и његовом пропашћу изгубили иницијативу”, Бајт,
Берманов досије, стр. 856.
648
”У добровољачким јединицама, бившим четничким, као и у партизанским, гро, односно 99% бораца су – сељаци.
И то сељаци политички потпуно заостали” (...) ”сви су прешли у масама на нашу страну”, тим пре што, током мање
од једног семестра борби, како аутор успут примећује: ”Ми смо хиљаде и хиљаде другова изгубили”, ”Пало нам је
4.000 другова. Крагујевац, Краљево. Шта да се ради? Народно-ослободилачка борба најбољи је испит кроз који се
проверавају људи”, било је и већих претеривања у бројкама жртава: ”да нам је пало 3.000 партијаца и 7 до 10 хиљада
скојеваца”, Дедијер, Дневник. Први део, стр. 88, 95, 110, 119.
649
”Извештај ВШ-а, међу издајницима, одговорним за протеривање партизана из Србије, не наводи Михаиловића, то
су, по њему, били само Недић, Љотић и Пећанац”, Зборник II/1, str. 112, 113. ”И капетан Бил Хадсон, који је
такође пратио тадашње догађаје (...) сматрао је партизански напад на Лозницу и Зајачу почетком грађанског рата”,
”Према другим изворима, који не поричу прве, налог за нападе на четнике код Ивањице, Трешњице и Пожеге,
којима је започео грађански рат, дао је сам Тито”, The Chetniks, str. 10 ; Бајт, Берманов досије, 325, 329, 334.
650
В. Дедијер, А. Милетић, Геноцид над Муслиманима у Источној Босни, Свјетлост, Сарајево 1990,
процењује број жртава на обе стране на око 100.000, вероватно претеране цифре, али наводи и проглас
Муслиманског одбора у Сарајеву у коме се тврди да су муслимани имали иницијативу у овим масовним
погромима и злочиначким затирањима цивилног становништва.
651
Можда још више због упорних инструкција Москве: ”да ли сте учинили све што је у вашој моћи, како
бисте у Југославији успоставили јединствени национални фронт свих непријатеља Хитлера и Мусолинија (...)
уништење фашистичких бандита и ослобођење од завојевача главни задатак коме припада место испред свих
других”, Бајт, Берманов досије, стр. 851. Већ крајем марта Броз укида ту ДВЈ, што службени хроничар
образлаже: ”У тим нашим добровољачким четама – дојучерашњим четничким – има злочинаца. Убили су око 28
заробљених домобрана (...) Одлична је ствар што су босански четници прешли на нашу страну без борбе” (Фоча, 21
март 1942), ”...четнички команданти, Нешковић и Косорић, пали у очајање и траже нашу команду (...) Заједнички
оперативни штаб” (26 април), Дедијер, Дневник. Први део, стр. 107, 110, 130. ”јединствене али политички
несвјесне редове наоружаних босанских сељака”, Зборник… III/2, бр. 170, стр. 367.
652
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 186.
653
Броз је: ”крајем марта (1942) своју добровољачку војску (ДВЈ), противно духу Коминтерниних
захтева, већ укинуо, Бајт, Берманов досије, стр. 375-376, 852.
654
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 154.

182
Мањак људства у борбеном саставу приморао је партизански Главни штаб да сарађује
са локалним четницима у источној Босни655. Под називом ”Добровољачке снаге”656, на
челу са мајором Бошком Тодоровићем657, хиљаде четника је тако приступило
партизанским снагама за време боравка Врховног штаба у Фочи од 20 јануара до јуна
1942658. Улога генерала Новаковића у овој врсти сарадње није била без значаја, иако су
о њој вести окудне и фрагментарне. Добровољачке снаге биле су непоуздане, нарочито
кад је у првом плану била борба између два конкурентска покрета отпора, почетком
маја 1942: ”Добровољачка војска се осипа. Прачански батаљон прешао на ону страну, на
Романију. Од Бобићевог Ударног батаљона остало 120 људи. То је сад сав Јахорински
одред”659.
”...сарадња није била узорна, комунистима није било по вољи и то што су, под утицајем развоја
у Србији, Санџаку, Црној Гори, партизани и у Босни масовно прелазили на четничку страну и
при томе много пута убили своје комунистичке команданте (...) До краја јуна, побунило се
људство у пет од укупно шест партизанских одреда у источној Босни (на Романији, Озрену,
Зенички одред) и придружили се четницима”660. Броз је био принуђен да тактизира: ”Пошто
би му отворени напад на њих више штетио него користио, јавно је настављао тамошњу сарадњу
са четницима (...) док је иза леђа, својим командантима, саопштавао да је њихов задатак
ликвидација четника”661.
Нејасно је опредељење ВШ на вишемесечни боравак у Фочи док је истовремено
постојала на неколоко десетина километара удаљености ”слободна територија”
партизанске ”Дурмиторске републике”. Непоузданост Ђиласа и његово смењивање са
водећег места КПЈ у Црној Гори, јер није послао на Брозов захтев 2.500 до 3.000 бораца
у помоћ ВШ и партизанима кад су се повлачили из Србије после пада Ужичке
републике662, не могу бити довољан разлог663. Чињеница је да се Броз664 са ВШ осећао

655
Сарадња је спонтано настала, под условима усташког терора, још од лета 1941, када су очишћени од
усташа делови источне Босне: ”...у међусбној сарадњи партизана и четника (...) четници су (1 окт. 1941) с
партизанским одредима основали заједнички штаб за ускађивање диверзантских акција, под именом
Команда босанских војних и партизанских одреда”, Бајт, Берманов досије, стр. 438.
656
”Тито је у другој половини јануара основао Добровољну војску Југославије, чији су чланови на шајкачама носили
тробјку (...) Касније су се ”добровољчки” одреди показали као грешка”, Бајт, Берманов досије, стр. 440. ”Врховни
штаб поново одржава контакт и сарадњу са четницима Драже Михаиловића”, Бр. 36, Извјештај штаба
Никшићког НОП одреда од 21 јануара 1942…, Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку,
Зборник… III/2, Београд 1950, стр. 71. ”У Кифином Селу храбри борци Ударног батаљона су ликвидирали
опасну четничку тројку: мајора Бошка Тодоровића, поручника Јована Мишељића и професора Милана
Недељковића, и тако обезглавили четнички покрет у Херцеговини”. ”Тодоровић је за кратко време успео да у
Херцеговини организује неколико одреда и неколико батаљона…”, С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, 179.
657
Пред усташком камом побегли у шуму под оружјем вођени српским официрима, од којих: ”90%
бораца су – сељаци (...) политички потпуно заостали (...) ...раније овде нисмо ништа радили”, Дедијер,
Дневник. Први део, стр. 88. Партизани су стрељали мајора Тодоровића 20 фебруара у 1942 Кифином селу
код Невесиња, Зборник IV/35, str. 80; Зборник III/2, str. 82, 93 ; Бајт, Берманов досије, стр. 373 н. 254.
658
”С тог подручја су протерали четнике”, Зборник.. II/2, str. 283 ; Бајт, Берманов досије, стр. 442. У говору
поводом оснивања IV пролетерске бригаде, 19 јуна 1942, Броз стога образлаже: ”Али ја вас упозоравам на
једну ствар. Сви четници нису наши непријатељи”. Као и што пре преласка на територију НДХ, ”...партизани
још ни у једном граду нису седели више од два месеца”, Дедијер, Дневник. Први део, стр. 186, 105.
659
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 143. Дезертирања је било и почетком марта 1942 када је чета Дурми-
торског одреда напустила положај на Сињајевини, као и с Никшићким батаљоном који се распао у току
борбе са четницима, или Катуњана које су ”у бјекству похватали једну њихову чету дезертера… који су
бјежали из Васојевића”, Зборник III/2, стр. 277, 280, 281, 283, 326.
660
Зборник II/2, str. 286 ; Бајт, Берманов досије, стр. 439.
661
Бајт, Берманов досије, стр. 439.
662
Зборник, т. 3, књ. 1, д. 65, стр. 163-166; М. Ђилас, Револуционарни рат, стр. 107-110; Реџић, Грађански
рат, стр. 254-255. Захтев је упућен 22, обновљен 28 октобра и 2 новембра, што доказује предумишљај и
иницијативу у покретању грађанског рата, Бајт, Берманов досије, стр. 334, 335.
663
Старији резлог био је слом и преурањеност 13 јулског устанка у Црној Гори, смењен је 22 октобра
1941, Бајт, Берманов досије, стр. 777-778.

183
безбедније на територији НДХ него на слободној територији Дурмиторске републике.
”Добровољачка војска” састављена од сељака-четника под командом краљевих
официра, била је очевидно поузданија стратешка резерва него црногорски партизански
батаљони и њихова територија, још пре покретања четничке офанзиве која ће прогнати
партизане из Црне Горе665.

Црна Гора у наслеђеним и новим противуречностима и ратним сукобима

Стање у Црној Гори је било знатно сложеније но у Србији, окупатор је умео да користи
домаће међусобице, као између федералиста и централиста666, тако и између два
покрета отпора међу којима је диференцијација била поступна, све до почетка 1942:
”Половином новембра четници почињу да се организују у Васојевићима – Лашић (...) Читава
Црна Гора сем градова била је у нашим рукама. 7 јануара Италијани су евакуисали Колашин и
Лијеву Реку, а 10 јануара долази до прве отворене борбе са четницима. Дража Михаиловић је
наименовао Бају Станишића за шефа у Црној Гори. Бајо Станишић је до августа био члан наше
врховне команде (...) Четници су нас после разбили код Матешева и заузели Колашин, 20-21
фебруара (...) Бајо је такође одржавао везу с Италијанима преко своје снаје и сина667 генерала
Љубе Новаковића”668.
”санџачки партизански руководиоци на Црном језеру, западно од Жабљака, где се зауставио на
неколико дана, саопштили су му да због притиска четника и Италијана морају да напусте
Санџак; 24 маја појавио се и покуњени Ђилас, који је са целокупним црногорским штабом и
борцима бежао на север. Истог дана, партизанско војно гласило је јавило: ”Наше снаге на
Колашину су разбијене... Четници су на 30 километара од Жабљака. Жабљак је евакуисан
Боница такође (...) Из Санџака су партизане, уз помоћ капетана Николе Бојовића, истерале
четничке снаге Павла Ђуришића (...) мајора Милана Глишића и капетана Вучка Игњатовића, а
од домаћих, највише Милешевски одред поручника Вука Калајитовића. За пола године,
партизани су пoвукли толико погрешних потеза и скривили толико насиља, да се против њих
окренуо и велики део муслиманског становништва”669.
Губитак Црне Горе за партизане долази као непосредна последица брутаног насиља и
масовних злочина које је КПЈ форсирала претпостављајући борбу против класних

664
”Лично је усмеравао борбе покрајинских штабова против четника на свим околним подручјима, у Истчној
Херцеговини (Невесиње), Црној Гори (Жабљак), у Санџаку...” (...) ”...у ту сврху искристио је и усташе (...) хрватска
војска и муслиманске усташе редовно опскрбљују пролетерске бригаде муницијом(...) усташе су за партизане
обављали извиђачке летове и кроз своје положаје пропуштали у нападе на своје најгоре непријатеље – четнике (...) У
немачким војним архивима могу се наћи бројни документи који говоре не само да се партизани и усташе, по
догвору, нису сукобљавали, него и да су заједно учествовали у борбама против четника” (...) Касније су се, због
усташког дотурања оружја и опреме партизанима, жалили и Немци, генерали Летерс (командант Хрватске) и Глајзе
фон Хорстенау (овлашћени немачки генерал у Хрватској (...) На усташку помоћ партизанима указују и хрватски
извори”, Зборник IV/2, str. 509 ; G. Fricke, Croaten.., str. 126, 135, 152 ; Зборник XIV/1, str. 400, 221 ; И.
Авакумовић, Михаиловић.., стр. 44-45; Бајт, Берманов досије, стр. 443, 444.
665
”У многим местима по Црној Гори комунисти нису водили јулски устанак већ некомунисти: официри, судије,
чиновници, професори, и др.”, Реџић, Грађански рат, стр. 442.
666
”На политичком и војничком плану нема јединства између четника и федералиста. Прве води Бајо Станишић а
друге Крсто Поповић. Италијани играју овде мајсторску игру”, Дедијер, Дневник. Први део, стр. 197. ”Капетан
Лека Вујисић, командант Колашинске бригаде, 4. октобра 1942. године шаље следећи извештај о комунистима и
зеленашима у Ровцима и Морачи: Сви партизани гледају да се повежу са зеленашима и преко њих раде и под
њиховом маском развијајући пропаганду за слободну Црну Гору, те како би код њих нашли склониште а доцније се
служили њиховом потпором”, М. Самарџић, Дража..., стр. 117.
667
С почетка устанка 13 јула:”овом борбом руководили су активни официри: капетан Јакша Новаковић”, ”…син
ђенерала Љуба Новаковиђа, а сестрић потпуковника Зарије Остојића. Тих дана он се затекао у Црмници као гост
своје ујчевине, иначе је родом из Спужа”, Б. Петричевић, ”Борба на Кошћелама”, Његош IV (1959), 51, 53.
668
Дедијер, Дневник. Први део, стр. 193. ”На Барама, недалеко од Матешева… жртве: 29 мртвих и 30 рањених
партизана”, Зборник III/2, стр. 91-92. Уз напомену да је ова ”прва отворена борба” четника и партизана у
Црној Гори, уследила после масовних ”превентивних ликвидација” цивилног становништва, почињеном
од стране партизана у Колашину почетком јануара 1942 године (Зборник III/2, стр. 18), видети, на страни
1-08 и фус-ноту 14.
669
Зборник III/4, str. 311 ; Бајт, Берманов досије, стр. 446.

184
непријатеља акцијама против окупатора670. Ово се може видети и по архивског грађи у
којој је ликвидација ”петоколонаша” неупоредиво заступљенија него спорадичне акције
против окупатора671. Каснији еуфемизам ”лева скретања” којим су означавани ови
масовни злочини против цивилног становништва672, обично се приписује локалном
руковдству на челу са Ђиласом и Мошом Пијаде. Броз није заостајао у овом терору
што се може видети из његових наређања, као у оном упућеном 14 фебруара 1942
Штабу црногорско-санџачког одреда, у коме наглашава императив ”расчистити са
лабавим и колебљивим елементима”, као и да се делује: ”без милости и да се пале куће
непријатељским елементима”, наредба Штаба Дурмиторског одреда од 1 марта: ”Пету
колону уништите немилосрдно”673. Убијен је по наређењу Ђиласову и Милован
Анђелић, предратни комунистички посланик у Скупштини Југославије674.
”Ова пета колона Пивске жупе хтела нам је забости нож у леђа кад се најмање надамо, али смо
је брзом и енергичном интервенцијом угушили и спречили. Ви радите даље све што треба.
Ових петоколонаша има око 105 који вам се упућују… Пошто је 4 дурмиторски батаљон
петоколонашки (отказују послушност – Пивљани), то ћемо и њега расформирати…”675.
Пореклом из Шпанског грађанског рата, реч ”петоколонаш” готово нико у народу није
разумео, тако ни већина црногорских комуниста, добродошла као замена теза између
класне и ослободиачке борбе, са конотацијом шпијуна и издајника, она је уствари
означавала класног непријатеља, као некога ко је имао утицаја у народу, народне
прваке: ”стријељајте петоколонаше који разбијају наше јединство и одвајају народ од
партизана”676. Јер: ”пета колона постаје сваким даном све опаснија”, ”пета колона свуда
око нас”, стога ”треба предузети најоштрије мјере и физички их истребљивати”677, Како

670
Затирање ”петоколонаша”, у ствари виђених људи, преузето је из Првог светског рата у коме су
Аустроугари и Бугари систематски истребљивали српске попове и учитеље, као и остале виђене људе,
како је то назвао Његош: ”Када главу раздробиш тијелу – у мучењу издишу членови”. Исто су радиле
усташе у НДХ, Броз и његова екипа су тај избор актуелизовали уз коришћење речника шпанског
грађанског рата и конотацију класне борбе. Метод је био исти, док је циљна група била са етничким
више него класним предзнаком. Док су српски егзекутори почели да схватају Брозову стратегију, која се
најкраће може формулисати под формулом ”сви против једнога” или ”слаби Срби – јака Југославија”,
било је касно – један по један били су елиминисани са пута ”одумирања” заједничке и стварања
појединачних држава, процес који још увек није завршен, нити је то могуће, све док се ова самоодржива
стратегија не дезартикулише и демонтира или ”док се власи свом јаду не досете”.
671
”Партизански војни извештаји из 1942 године као противнике помињу скоро само четнике (...) Народно-
ослободилачка борба се тако претворила у борбу за немилосрдно истребљење свих некомунистичких оружаних
снага”, Бајт, Берманов досије, стр. 384.
672
Слично је било и у Словенији: ”Сеоске страже су се почеле оснивати средином лета 1942, као заштита сеоског
становништва од партизанских напада и другог насиља; први одреди МВАЦ настали су у августу 1942, годину дана
после јединица једнаког имена у Црној Гори, Босни и Херцеговини и у Хрватској. У јединицу МВАЦ су се, после
унакрсног напада партизана и Италијана (у нападу су одлучујуће помагали италијански официри са својом
артиљеријом), легализовали остаци Штајерског батаљона (П.Берштник, Позабљена, 48), Бајт, Берманов досије,
27 н. 10, 255. ”Учлањењем у партизане-комунисте, Хрвати су желели да успоставе уравнотежен однос снага и
утицаја који је до сада био на страни српских трупа Драже Михаиловића док се он споразумевао са одређеним
групама дисидената ојачавајући свој утицај у Црној Гори и Босни”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 215.
673
Шаљући га у Црну Гору 1941 Броз наређује Ђиласу: ”стријељај свакога макар био и члан покрајинског
руководства ако испољи колебање или недисципину”, као и његова директива: ”Све четнике из Србије стријељати
без икакве разлике”, ”Док ликвидирате четнике, борбу са Италијанима избјегавати”, Зборник т. 2, књ. 2 док. 116,
стр. 243; Зборник т. 2, књ. 3, док. 97, стр. 98; Зборник т. 3, књ. 2 док. 110, стр. 233; М. Ђилас,
Револуционарни рат, стр. 38, 155; Реџић, Грађански рат, стр. 279, 286, 302. Убијање неистомишљеника
било је осведочени метод политичке борбе од стране КПЈ, не само у Црној Гори где на почетку рата
добија најмасовније размере, него и у Словенији: ”...проф Антона Овена (...) партизани су њега намамили у
шуму, где су га по свој прилици ликвидирали”, Архив МНЗ, спис 300-2/ЗА; Бајт, Берманов досије, 286 ф.-н. 70.
674
Реџић, Грађански рат, стр. 109-110. ”Комунисти нису дозвољавали људима који им нису били накљоњени да
се заједно с њима боре против окупатора”, Реџић, стр. 441.
675
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 238.
676
Зборник III/1, бр. 143, стр. 320; Реџић, Грађански рат, стр. 284.
677
Зборник III/2, бр. 134 стр. 285-286, 287.

185
се појачава партизанска страховлада, тако и плима отпора терору коју комесарски
извештаји називају петом колоном ”свуда око нас… прелази у офанзиву, покушавајући
и овамо да заметне братоубилачки рат”, док су ”превентивне ликвидације” ваљда биле
миротворне радне акције. ”Ситуација је озбиљна”, наставља политком Вељко
Мићуновић, жалећи се што није у прилици: ”приступити нашој казненој експедицији да
разоружамо једно село и да стријељамо око 10 људи”, као што раде сви окупатори, него
се задржава на обазривијих: ”тамо ћемо стријељати 3 човјека, сељацима смо продужили
рок приступа партизанима”678. Као што се види из комесарских извештаја са терена,
марта 1942, све опсесивније коришћење израза ”пета колона”, поприма значење
масовне појаве народног устанка изазваног партизанском страховладом.
Поводом ”пасјих гробница” и јама у које су партизани бацали ненаоружане цивиле и
заробљене четнике у Колашину и по осталим деловима Црне Горе, угледни економиста
и професор Универзитета Вирџинија, Александар Бајт, супротставио се гостовању
Ђиласа на том универзитету 1969 године: ”Неспорно је остало да је Ђилас (...) био
један од најфанатичнијих, такође и најкрвавијих политичких руководилаца у Црној
Гори и целој Југославији”679.

Генерал без војске и отпор без савезника

Као пријатељ Бошков, Љуба Новаковић није први пут био његов гост и штићеник у
Зминици. Иако лојалан Дражи кога је поштовао и био му одан, Никола Бојовић је
увиђао слабости министра војске владе у избеглиштву680, његову недораслост да се
суочи са све тежим изазовима вишеструког рата, окупације и револуционарног
преврата под видом ослободилачке борбе. Новаковић је имао репутацију
безкомпромисности према окупатору, док су компромиси са Италијанима681
црногорских четника подривали њихов углед у народу, иако су, свесни колико је
њихова помоћ четничкој герили била недовољна, и сами Енглези у неким случајевима
затварали очи и толерисали те нагодбе682.
”Много се прича о рђавим односима између ”националиста” и зеленаша, као и да ће по
завршетку ових акција доћи до борбе између њих… Добровољци (тако се зову ови с пушкама)
на великој су муци. Никако не могу да схвате политику Клуба. Дата им је талијанска пушка, а
по вароши држе говоре о моћној Југославији од 30 милиона. Носе фашистичке капе с црном
кићанком, а на њој кокарда југословенска”683.
Коликогод неугодан положај и све слабија подршка Британаца ЈВО и Дражи684, били су
резултанта противуречности по невољи савезничких односа снага, али и безидејности
678
Зборник III/2, бр. 135 стр. 287-288.
679
W. Hagen, Die geheime…, str. 263, нап; Бајт, Берманов досије, стр. 297 ф.-н. 77.
680
”PRETSEDNISTVO VLADE KRALJEVINE JUGOSLAVIJE (11 maja 1943), Svaka saradnja mora sada
prestati s Talijanima niti može biti kontakta ili kolaboracije sa đeneralom Nedićem. Odstupanje od ovog pravila
može biti samo posle prethodnog saslušanja Britanske Vrhovne komande preko pukovnika Beliaa sa odobrenjem
Britanske i Jugoslovenske vlade”, Predsednik Ministarskog saveta i Zastupnik Ministra vojske, mornarice i
vazduho-plovstva, S. Jovanović, Зборник XIV/2, стр. 970.
681
”Nedavni pregovori koje su Četnici vodili sa Italijanima - da se Četnici prebace iz Nikšića i Kolašina na teritoriju Bosne
gde bi se borili protiv Partizana - propali su u zadnjem momentu, verovatno na insistiranje Nemaca. Moguće je da Nemci ne
žele koncentraciju snaga u Bosni pogotovu kada se ima u vidu njihova očigledna namera da očiste ćelu oblast sve do Splita”,
KOPIJA TELEGRAMA KOJI JE PUKOVNIK BAILEY POSLAO DANA 15. 2. 1943, Зборник XIV/2, 975.
682
”изгледа да после јасног увида у то да ће Италија пре или касније капитулирати, контакте с Италијанима, и уз
најстрожу дефиницију тог појма, не можемо сматрати колаборацијом”, Зборник, II/10, str. 192. Бајт, Берманов
досије, стр. 554-555.
683
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 221.
684
Британски амбасадор Рендл при избегличкој влади у Лондону о Хадсоновом извештају (12 апр. 1943):
”čini mi se da je Hadson preterano spreman da se založi za partizansko pitanje”; ” Još više zabrinjavajuće deluje deo izveš-
taja na strani 12 gde on kaže da četnička, partizanska i nemačka propaganda imaju isti stav u kritikama »protiv demokratije
zapadnih sila, koje, budući nesposobne da obezbede mir na Balkanu, što je vrlo očigledno, nameravaju da se uskoro sukobe
sa komunističkom Rusijom i da pokušaju da osnuju jednu državu od više naroda — što bi za Srbiju značilo sraman pad.«

186
српских политичких и других елита неспремних да изађу на црту претешким изазовима
у трагичном положају српског народа и раскомадане државне територије у условима
сурове окупације и још погубнијег грађанског рата685.
Највећа грешка Дражина је по свему судећи била у стратешком ослонцу на очекивано
искрцавање савезника на Балкану, до чега није дошло али за које није ни могло бити
никакве извесности, још мање гаранција. Можда и већа је била грешка у неодлучности
и лавирању између затварања у српски национални корпус са поступним, иако
недоследним, приклањањем југословенском опредељењу. Свакако неупоредиво бољи
војник и герилац него политички стратег и тактичар, питање је да ли је Дража збиља
имао алтернативног главнокомандујућег на челу ЈВО. Подршка ”генералу без војске”
Новаковићу делује више као одраз незадовољства Дражином стратегијом и командом,
очајничка воља да се изнађе излаз из безизлаза, него као иоле реална политичка опција.
Априла 1943, после Неретве а пре операције Шварц или Пете офанзиве, која је Броза
затекла у жестоким борбама са циљем елиминације четника из Црне Горе, Херцеговине
и Санџака: ”Заменик ВШ-а, Терзић, обећао му је бар генерала Новаковића, чије је
скровиште открио на Голији, западно од Новог Пазара”686.
После битке на Неретви, почетком марта 1943687, и операције Шварц (тзв. V офанзива),
Дража Михаиловић се склонио из Липова у Крш (доњи Шаранци), у кући Павла
Булића, где је боравио 42 дана. У то време је у кући Бошковој у Зминици боравила
британска војна мисија, као и генерал Љуба Новаковић који је априла 1942 боравио у
Фочи (у некој врсти конфинације код Брозовог Врховног штаба), заједно са мисијом
британског мајора Атертона.
Према исказу Николе Бојовића:
„…ja sam oslobodio Ljuba Novakovića, djenerala, poslao sam ga na Žabljak. Kad sam ja došao na
Žabljak, Ljubo Novaković je došao kod mene i ja sam Ljuba Novakovića poslao da ide kod Boška
Bojovića, jer je Ljubo Novaković, djeneral još za vreme mira bio veliki prijatelj sa Boškom
Bojovićem. Ovaj Durković sa grupom komunista, mislili su da ja idem u Zminicu, sačekali su noću i
pripucali, medjutim četnika je bilo više, ubili su ovoga Durkovića, a Ljuba Novaković, Gavro i ostali
vratili su se u Žabljak do sledećeg dana, kada sam ja posle sa mojom pratnjom i svima otišao u
Zminicu”688.
Od kad su se znali Draža i Novaković?
- ”Draža i Novaković se nikad lično nisu znali. Zarija Ostojić je stvorio Dražu Mihajlovića. Kada je
naša vlada poslala Zariju Ostojića i Mirka Lalatovića, ona ih je poslala da vide koji je najpogodniji
čovek da vodi gerilu... Da je Zarija Ostojić otišao kod Ljube Novakovića, oni, vlada bi priznala
Novakovića, on je stariji od Draže...”689.

Kritika Mihailovićeve neaktivnosti, na strani 13, meni izgleda preterano žestoka i ogorčena. Na prethodnim stranicama ovog
izveštaja izgledalo je da Hadson ceni mišljenje da bi svaka nezrela aktivnost sa Mihailovićeve strane bila pogubna po njega...
Meni se čini da su optužbe u pogledu Mihailovićeve neaktivnosti nepoštene”, Зборник, XIV/2, 988, 989.
685
”Neprekidne gerilske borbe se odvijaju na teritoriji cele Bosne i teško je odgonetnuti ko je kome neprijatelj u ovoj
mnogostranoj borbi, naročito kada je dostupno vrlo malo objektivnih informacija. Detalji o broju učesnika u borbi se mogu
prikupiti, ali osnovna teškoća leži u tome da se mora praviti razlika između Četnika, Ustaša, Partizana, HSS, Srba i Bosanaca,
o čemu postoje tri različita verovanja, tako da je gotovo nemoguće doneti čvrste i brze zaključke, ili pak logički doći do
zaključka koje se snage otpora bore protiv sila Osovine”, TEL. PUK. BAILEY 15. 2. 1943, Зборник XIV/2, стр. 976.
686
Бајт, Берманов досије, стр. 488.
687
Претходне године 1942: ”Од почетка јуна па надаље, генерал је већ био у (скоро) безбедној Црној Гори. Кратко
време штаб му је био у Подгори, испод Дурмитора, коначно се, на дуже време, усталио у Горњем Липову, близу
Колашина, где је био Главни штаб Павла Ђуришића”, Бајт, Берманов досије, стр. 353.
688
Р. Бојовић, Никола Бојовић Шћепанов, Самиздат, Београд 1996, стр. 58.
689
”Ali sestra, rodjena, Zarija Ostojića, ubila se u Valjevu, kad sam ja bio, i ostavila bratu amanet.. “amanet ti Jakša, ubijam
se zbog nevere ovog prokletog muža “, obesila se zbog Ljuba.. Eto.... istina je Radmilo, sinko, ja sam bio u Valjevu… Ljuba
je bio nešto preko dva metra..”, Р. Бојовић, Никола Бојовић Шћепанов, стр. 115. Крајем рата Др Сјеклоћа:
”Много се интересовао за погибију Љуба Новаковића и сина му Јакше Новаковића. Са Љубом је био велики
пријатељ, али су се разишли по питању југословенства”, Д. Рајковић, ”Иза копрене мрака”, Његош 76 (1996), 7.

187
Када се Дража пожалио Николи Бојовићу што је њега сместио у Крш, док је његовог
ривала, или чак непријатеља генерала Новаковића, сместио у његовом непосредном
комшилуку, Никола се изговорио разлозима безбедности. Ово је било само делимично
тачно, на 4-5 километара удаљености мање приступачни Крш био је боље склониште за
Дражу који се као герилац, за разлику од Броза, увек крио по теже приступачним
местима. На једва два километра од ратног аеродрома на Његовуђи, Зминица је била
привлачнија за британску војну мисију чији је један члан долазио током 90-тих година
кући Бошковој где је пољубио земљу у знак сећања на ратне године, по причању
Бошкове старије кћери Милице која га је препознала.
”Бригадир Чарлс Армстронг, заједно с америчким потпуковником Албертом Сајцом, 24
септембра 1943 године спустио се из бомбардера халифакс на падину Торник, на планини
Златибор, северозападно од Прибоја где је у засеоку Брестовац Михаиловић тада имао свој
главни штаб. Дошао је на место Бејлија, који је његовим доласком склизнуо на положај
политичког саветника. Претпостављенима се чинило да је за наређивање Михаиловићу
потребна јача рука од Бејлијеве”690.

Прекретница на Неретви
Познат је инцидент у Липову када се Дража обрушио на Бејлија691 жалећи се на
британски цинизам и дволичност692, још више на мањак војне помоћи због чега је
приморан да зависи од повремене помоћи Италијана693, што су Британци иначе одобра-
вали694. Овом инциденту на крштењу детета био је присутан Николин ађутант Гавро
Бојовић. Када је рапортирао свом претпостављеном садржај жустре Дражине критике
британских савезника, Никола је одмах писменим путем тражио оставку ђенерала
Михаиловића. Ово се десило пре борби на Неретви, после које је Дражин ауторитет
могао бити само још спорнији. Никола је био лојалан Дражи кога је поштовао и волео

690
””Већ 7 децембра 1943 године жалио се на ситуацију у Србији: ”Овде сам у смешном положају. Михаиловића
терам у акције, а немам ништа што би му могао понудити за узврат за неизбежне репресалије, које следе... морамо
дати quid pro quo /једно за друго/. Међутим, ништа није постигао”, Бајт, Берманов досије, стр. 523, 524.
691
”Srbi su sada potpuno bez prijatelja, opkoljeni unutarnjim i spoljnim neprijateljima, a sramno zanemareni od svojih tzv.
saveznika. Radi svojih strategijskih ciljeva Englezi guraju Srbe bez ikakve namere da im ukažu pomoć ni sada ni u buduće.
Englezi se bezosećajno bore u Jugoslaviji do poslednjeg Srbina, a bez ikakve štete po sebe. Oni se trude da kupe Srpsku krv
po ceni neznatnih pošiljki oružja. U isto vreme oni pokušavaju da slabe Srbe i odvrate ih od njihove pravične borbe protiv
unutarnjih neprijatelja. On, M., neće nikada pristati na ”ovu sramnu trgovinu tipičnu po englesku tradicionalnu perfidiju”. Sa
oružjem koje je do sada primio od Britanaca on nebi mogao naoružati ni 200 ljudi. Britanska finansijska pomoć, kao i druge
potpore su isto tako beznačajne”, Izveštaj šefa britanske vojne misije o govoru Draže Mihailovića od 28. februara
1943, Зборник XIV/2, стр. 976.
692
"Na jednom krštenju u kući mesnog starešine u Lipovu, 28. februara, Mihailović je, u jednom podužem antibritanskom
govoru, doviknuo Bejliju da su mu Italijani bili "jedini izvor koristi i pomoći uopšte". Britanska materijalna pomoć koja mu
je ukazana tako je mala da se na nju ne treba ni obazirati, dok ga je "nova politika BBC-a o objavljivanju vesti u korist Tita"
bacala u neobuzdan bes" (...) "...posle Mihailovićevog antibritanskog istupa prema Bejliju 28. Februara", (В. Дикин,
Бојовна планина, 80, 81). ”Иако су савезници добро знали да је Михаиловић у много чему у праву, његов говор је
несумњиво придонео британском прекиду контака с њим. Черчил је побеснео, иако је допуштао да су речи
изговорене у љутњи и да можда не одражавају трезвено размишљање, јер је генерал огорчен због недовољне
помоћи”, Бајт, Берманов досије, стр. 516.
693
Бр. 236, "Čika Branko” (...) "Baćović dolazi u bezizlaznu situaciju jer su između nas i njega Nemci. Naša ofanziva
prema Prozoru onemogućena je jer će putem dominirati Nemci, sa trupama... Jevđević"; Бр. 243 (22-II-1943), ”Čika Branku,
(...) Nemci prete da će naići na naš otpor jer mi sarađujemo samo sa Italijanima. Jevđević je vrlo koristan on raste onamo gde
se ne seje... Radulović”, Зборник XIV/2, стр. 360, 363.
694
”Михаиловић је ипак, са залихама оружја које отимао од непријатеља или куповао од Талијана златом које му је у
ту сврху било слано од стране Енглеза, допринео много за победу пред Ел Аламеином крајем октобра 1942 године.
Његове снаге, постављене дуж комуникација долином Морава—Вардар, биле су у могућности да кидају
комуникације и спречавају дотур материјала Ромелу преко Балкана. За ту акцију био је похваљен од стране свих
савезничких команданата у Средоземљу, као и од самога ђенерала Ајзенхауера са Конференције у Казабланки
јануара 1943. и одликован од стране ђенерала Дегола, фебруара 1943”, Ж. Л. Кнежевић, ”Покушај одласка
официра код Михаиловића с пролећа 1943 и ликвидација режима од 27 марта”, Његош 50 (јун 1983), 25;
Бајт, Берманов досије, стр. 554-555.

188
али је и увиђао његове заблуде, слабости и промашаје695. Друго је питање колико је
генерал Новаковић, кога Родољуб Чолаковић не без разлога назива ”генерал без
војске”, могао бити реална алтернатива предводнику Равногорског покрета. Као једини
виши официр чија је дивизија имала војнички успех у погубном Априлском рату, јер је
наводно продрла скоро до Скадра, Новаковић је изгледа био озбиљније схваћен од
обавештајне службе НДХ која 30 травња 1941 извештава како Новаковић предводи
устанак у Црној Гори (”пријатељ генерала Новаковића, вође црногорског устанка”)696, док
Пирцио Бироли намерава да створи Велику Црну Гору као пандан НДХ. У страху су
збиља велике очи. Новаковић је по речима Николе Бојовића био заиста
бескомпромисан у односу на окупатора и можда је под неким условима могао бити
атернатива Михаиловићу. То је ипак мало вероватно, јер он није био само непомирљив
ривал Дражи, него је имао заклетог непријатеља у личности његовог шурака Зарије
Остојића, шефа ђенералштаба Дражиног, чија је сестра била жена Љубе Новаковића697
када је извршила саоубиство из љубоморе.
”Неки италијански команданти, па и највишег ранга, гајили су, лоше прикривене, симпатије
према савезницима. На пример, гувернер Црне Горе, Пирцио Бироли, био је зет Улриха фон
Хесела, који је стрељан као завереник против Хитлера (...) Генерал Виторио Амброзио,
командант Друге армије у Хрватској, касније начелник главног штаба војске, а од краја јануара
1943 године начелник главног стана сва три рода оружаних снага (Commando Supremo), био је
одлучно усмерен антинемачки”698.

Према мемоарима Младена Жујовића, Дражиног

делегата при Југословенској избегличкој влади тада у
Каиру, Бејли је био још најкоректнији шеф британске
мисије при Главном штабу ЈВО, дошавши у Каиро са
Војом Лукачевићем 1943 када су Британци као и однос
снага на терену после Неретве увелико превагнули у
Брозову корист, покушавао да спасе што се још увек
спасти може.

Неретва
”У јануару месецу 1943 године Тито је по директивама из Москве предузео покрет својих снага са
централне просторије такозване “Независне Државе Хрватске” ка реци Неретви. Међутим

695
"Brankovo komandovanje vrlo je neefikasno jer naređenja stižu kada je situacija diametralno izmenjena.
Svi su komandanti naročito Stanišić i Jevđević ozlojeđeni radi Brankovog tona", Зборник XIV/2, стр. 446.
696
Под ознаком ”Врло тајно”, Загреб, 30 травња 1941, ”Извјештај о приликама у Србији”, Министарства
вањских послова НДХ, указује на пројекат према коме: ”је ”братска Италија” спремна Црној Гори” као
”колијевци србства” вратити Србију”. Пре тога се упозорава на: ”генерала Новаковића, вође црногорског
устанка”, као и на то да: ”Државе на које Италија у новом поретку југоисточне Европе рачуна јесу Мађарска,
Србија и Бугарска”, помињући на крају и ”прикључак Источне Херцеговине Црној Гори” (види факсимил
цитираног документа), V.T. 320/42.
697
F. W. Deakin, The Embattled Mountain, стр. 172 ф-н.
698
Бајт, Берманов досије, стр. 534.

189
карактеристично је, да Титове снаге за све време боравка у Хрватској нису биле узнемириване од
хрватских оружаних снага, већ је тај покрет, благодарећи томе што је носио хрватско и антисрпско
обележје, уживао симпатије и усташа и домобранаца, тако да се може тврдити, да је између њих
(комуниста и Н. Д. Хрватске) постојао не само прећутни пакт о ненападању, већ прећутни пакт о
пријатељетву и узајамној помоћи. Постоји сумња, да су ову везу између усташа и комуниста, били
успоставили, на хрватску иницијативу, два бивша краљевска југословенска официра, који су 1941
године са Југославијом поступили исто онако, као што су то урадили 1918 са Аустро-Угарском, и
лако пришли новом поретку и “Независној Држави Хрватској”, а они су Фрањо Пирц и Сулејман
Филиповић, а који су, за успешан рад, по завршеном рату, били награђени од стране Комунистичке
партије Југославије положајима министара”699.
Битка на Неретви, са борбом на срушеном мосту код Јабланице, била је прекретница у
рату између партизана700 и четника.
"Pošto su partizani zarobili talijanski garnizon u Prozoru to su došli do bogatog ratnog plena, a
naročito u bacačima, automatskim oruđima i do jedne topovske baterije701. Prema najnovijim
podacima jačina partizana ceni se na oko 3 divizije jačine 12.000 boraca" (...) ”Raspolažu sa nekoliko
baterija i tenkova koje su zarobili od Italijana”702.
Иако постоје посебне студије о ратној прекретници која се назива битком на Неретви703,
најбоља и најисцрпнија синтеза налази се у јединственој студији Сретена Јаковљевића,
Скривена историја – о страдању Срба на простору НДХ 1941-1945, Београд 2021.
Почев од масмедијске мистификације о рушењу жељезничког моста на Неретви код
Јабланице, која се све до холивудског наратива приписује Брозовој стратешкој
генијалности, Јаковљевић уз помоћ сведочења бројних непосредних учесника са
партизанске стране доказује аутентичну истину сасвим супротну од пропагандне
мистификације режимске историографије.
”Прва јавна оспоравања ”Титове ратне варке” о рушењу моста у Јабланици почела је управо од
Брозових сабораца, ратних команданата са Неретве. Прво двојица генерала ЈНА Велимир
Терзић и Радован Вукановић супроставили су се већ устаљеној матрици да је на Неретви све
”плански рађено” – а не како је ”стварност одређивала”. Убрзо су им се придружили генерали
Павле Јакшић, Коча Поповић и на крају Вицко Крстуловић. Тако, сви команданти дивизија на
Неретви и народни хероји, осим Пека Дапчевића, оспорише Брозову ”генијалну варку” и
успротивише се стварању култа и мита о њему. Придружио им се и Александар Ранковић, члан
Врховног штаба, Зато и нису позвани у Јабланицу 1978, када је Јопип Броз први и једини пут
присуствовао прослави битке на Неретви”704.

699
Б. Радуловић, ”Битка на Неретви”, ГЛАСНИК Српског историско-културног друштва “Његош”, VI
(1960), 79-80.
700
”У времену поменутог затишја Тито је био успео да формира четири ударне дивизије од по 4.000 бораца, што је
чинило укупну јачину од 16.000 људи, попуњену претежно усташама и хрватским елементом”, Б.Радуловић, исто,
78.
701
”…комунисти постају јачи за: 12 тенкова лаког типа, 6 топова од 105 мм, 4 брдска топа, 20 бацача мина и знатне
количине аутоматског наоружања, муниције и хране. Овај ратни плен до којег су комунисти лако дошли и који су
употребили у бици на Неретви противу националних снага државне моћи Југославије чини, већ други по реду, моћни
фактор који је од знатног утицаја на сам ток битке”, Б. Радуловић, исто, 82
702
Бр. 40, NAREĐENJE KOMANDANTA ISTAKNUTOG DELA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA OD 18. FEBRUARA 1943.
POTČINJENIM KOMANDANTIMA ZA OPŠTI NAPAD NA PARTIZANSKE SNAGE U DOLINI NERETVE 1 KOMANDA
JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTADŽBINI; Бр. 43.., Зборник XIV/2 - четничка грађа, Beograd 1983, стр. 215, 222.
703
Концертрација окупационих снага била је истовренено знатно већа од збира партизанских и
четничких ефектива, ”За спровођење поменутих одлука била је формирана једна армија састава: 4 немачке
дивизије, 3 италијанске, 5 пукова хрватске војске и 150 јуришних и бомбардерских авиона. Овим снагама биле су
придодате разне помоћне јединице политичке и пољске полиције, Тодове радне сдужбе (одељења за експлоатацију
месног становништва) итд. Команда над овим снагама била је поверена немачком ђенералу von Lohr-u. После се ова
армија појачавала еа различитим мото-механизованим и оклопљеним јединицама”, Б. Радуловић, исто, 79.
704
”Велимир Терзић, - тада непосредни очевидац збивања – испричао ми је да је опасност од Васојевићких четника
Титу панично саопштио Владо Шегрт, после чега је дошло до хистеричног, страхом изазваног иступа Зденке –
Титове секретарице и до одлуке да се ”руше мостови”, Још мање је познато: ”Сретен Жујовић Црни, предратни
комуниста, члан Врховног штаба за време битке на Неретви покренуо је питање Титове смене са чела ЦК КПЈ… да
је партијско вођство говорило о Титу и ”његовим недостатцима и закључило да је ипак неопходно да он остане на

190
Сврсхисходност Брозове ”генијалне варке” види се и по томе што непосредно услеђује по
рушењу моста:
”Четници су ушли у Јабланицу преко ”порушеног моста”, исти дан. 3 марта 1943 кад су га
партизани минирали. Први су прешли Дурмиторци из Планинско-пивског батаљона 1
дурмиторске бригаде Николе Бојовића”, ”Капетан Војин Лукачевић… послао је поруку у своју
Врховну команду… да су четници из јединице Николе Бојовића ушли у празну Јабланицу из
које су се партизани повукли према Прозору” (…) Четници су у Јабланицу ушли с малим
снагама, једним батаљоном 1 дурмиторске бригаде. Управо тог 3 марта требало је из правца
Мостара и Дрежнице да стигну црногорске јединице пуковника Баје Станишића и херцеговачке
мајора Јована Пантића и састану се с Лукачевићевим јединицама у Јабланици. Али по обичају
каснили су, иако је мајор Јован Пантић, три дана пре рушења моста издао наређење за покрет
јединица”705.
Иако је био на положају најближе пресудним збивањима ”Командни изасланик
Врховне команде”, мајор Боривоје Радуловић, даје близу две деценије касније оквирне
и непрецизне податке, као и веома различит опис војне операције, из којег је веома
тешко сагледати узроке и природу пораза четничких снага.
”Постепеним и брзим прикупљањем снага одреди ђенерала Михаиловића за ову битку били су
јаки: у првој фази 6.000 бораца, а потом јачина бројног стања била се попела на 20.000 бораца.
У то време штаб Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини био је смештен у једном
делу с. Липова на обронцима планине Сињајевине. Ради лакшег командовања био је формиран
у Калиновику Истакнути део штаба Врховне команде Бр. I и био је одређен Командни
изасланик Врховне команде на планини Прењ (писац ове студије)”706.
Командант истуреног одељења четничке Врховне команде Захарије Остојић наређује
Бају Станишићу:
”…идеја напада за уништење комуниста у џепу Неретве базира на муњевитом раду средње и
леве колоне, које морају избити на Јабланицу и потпуно отсећи отступницу комунистима ка
Прозору и долином Дољанке. У овом циљу сам наредио да средња и лева колона почну напад.
Извештен сам да јуче, иако сте имали огромну надмоћност у сваком погледу, а отпора,
такорећи, није ни било. Ваше колоне нису ништа урадиле. Ово доказује потпуну неспособност
командног особља и несхватање идеје напада”707.
Ако је био добро замишљен на папиру план Зарије Остојића очевидно није био
довољно усклађен са психо-физичким условима на терену. Прекаљени сталним
борбама и све жешће притешњени с више страна, партизани су били приморани да се
боре за голи живот и опстанак, док су четници уљуљкани после победе од лане били
раслабљени неупоредиво мањим борбеним искуством, распојасани подршком
злоћудног окупатора, немотивисани за борбу против земљака и братственика,
инфилтрирани партизанском петом колоном, као и под вођством непоузданог и
колебљивог старешинског кадра.
”план Италијана о прегруписавању јединица подржали су и четнички команданти: Добросав
Јевђевић, мајор Радуловић, пуковник Бајо Станишић. Црногорске јединице су повучене према
западној Херцеговини, управо кад се партизанске снаге од Прозора примичу Јабланици. Тако
су ”теткићи” добрим делом помогли преласку партизана преко порушеног моста, на леву обалу
Неретве”708.

челу Партије али само до завршетка рата”, С. Јаковљевић, Скривена историја – о страдању Срба на
простору НДХ 1941-1945, Београд 2021, 413-414, 415.
705
С. Јаковљевић, Скривена историја, 417.
706
Б. Радуловић, ”Битка на Неретви”, 81.
707
”Тих дана сви путеви воде ка Јабланици, четници журе од Коњица и Мостара, партизани се враћају од Прозора.
Четници се припремају за коначни обрачун с комунистима, да их дочекају на левој обали Неретве. Али Италијани су
сазнали за тај план, није им по вољи ни план ни велика концентрација четника у Јабланици. Плаше се да ће брзо
завршити с комунистима, па се може лако догодити да окрену оружје против њих, на шта их Немци стално
упозоравају”, С. Јаковљевић, Скривена историја, 418.
708
С. Јаковљевић, Скривена историја, 419.

191
Концентрација четничких снага у долини Неретве и њихова потенцијална доминација
заварала је не само њих него и окупаторе.
”Њихову снагу добро су познавали Италијани, респектовали су је и немачки официри. Зато је
Хитлер (16 фебруара 1943) упутио писмо Мусолинију са захтевом да прекине сарадњу с
четницима: …”ма колико била примамљива мисао да се један против другог искористи два три
опречна елемента, мени се чини да од тога не може бити користи, кад су ти елементи сагласни
у једном: у својој безграничној мржњи према Италији и Немачкој… ја видим нарочиту
опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет…”709.
Четнички команданти нису били сагласни у стратешким опредељењима, док се
Врховна команда опредељивала за сукоб са окупаторима, неки локални заповедници су
то сматрали преурањеним, као што је био Бајо Станишић:
”Претпостављам, да би се у случају нашег напада у овим моментима нашли на једној страни
ми, а на противничкој Немци, Италијани, Арнаути, комунисти и усташе. Питам се – и кад би
имали довољно наоружања и хране и елана за борбу – да ли бисмо и колико могли издржати,
јер су савезници тако далеко”710.
Док осим Баја Станишића и већина других четнички команданата радије избегавају
одлучујућу бробу са партизанима, Никола Бојовић је са својом јединицом усамљен на
правцу партизанског напредовања.
”Други дан после уласка четника у Јабланицу 1 батаљон 2 далматинске бригаде изненада уђе у
ту варош и заробише петорицу четника из 1 дурмиторске бригаде Николе Бојовића711. Одмах су
их одвели у Врховни штаб. Тада су се четници повукли на леву обалу Неретве, опет преко
порушеног моста”712.
Неспремност четника на борбу са партизанима, најпре црногорских четника Баја
Станишића, само је један од чиниоца ратног преокрета и пораза четника на Неретви.
”Тог дана много се чудног догађало. Дозивају се Црногорци с оних коса, затим долазе
муслимани мештани доносећи нека писма траже четничке команданте, као шаљу их Италијани.
Негдје иза подне појавише се двојица-тројица некаквих ”парламентараца” са двојицом
Италијана. У ствари, све су то били комунисти, дошли да извиде наше положаје и ухвате везу с
својим људима. На њима италијанске униформе. Имали су их јер су заробили њихов магацин у
Прозору”713.
”Тако ноћ пред одлучујућу битку на Неретви нема елитних четничких јединица војводе Петра
Баћовића, које су пандан Брозовим пролетерским бригадама… Нема ни јуришлија Павла
Ђуришића којима је после Чајнича дао краћи одмор. Нема Лимско-санџачког одреда Андрије
Весковића и пуковника Баје Станишића које су повучене ка Мостару и Посушју. У одсудном
моменту у Јабланици, дан уочи пробоја партизана, су само две бригаде, 1 дурмиторска Николе
Бојовића и Коњичка Бранислава Вукчевића”714.
Концентрација четничких снага према опису мајора Радуловића пружа различиту слику и даје у
својој ”студији” исувише оквирне, непрецизне и преувеличане бројеве за четничке ефективне:

709
С. Јаковљевић, Скривена историја, 420.
710
С. Јаковљевић, Скривена историја, 421. Члан Врховне команде, мајор Боривоје Радуловић, подржао је
овај став Баја Станишића, као и Јевђевић, што је на захтев Италијана значило дислоцирање највећег дела
четничких снага са најважнијег дела долине Неретве, где се очекивао продор партизана, ка Мостару.
711
”…имена ”заробљених” четника: Тошић Момчило и Лаушевић Драгоје из 1 чете 3 батаљона, Крстајић Данило,
Дуковић Велибор и Грбовић Лука из 3 чете истог батаљона 1 дурмиторске бригаде”, С. Јаковљевић, Скривена
историја, 443.
712
Из извештаја и преписке током борби види се оддсуство мотивације и неспремност четника на борбу:
”Војска је непокретна а старешине троме” (мајор Радуловић)… ”Господине пуковниче, узмите мотку у руке и
натерајте Црногорце да се боре” (С. Јовичевић), С. Јаковљевић, Скривена историја, 422-423.
713
З. Остојић поручује истог дана Д. Михаиловићу: ”Због свих ових тешкоћа и тромости команданата,
самовоље и неизвршених наређења биће губитак у времену од једног дана и две ноћи… да се после ове акције мора
приступити радикалном чишћењу, јер се са оваквим старешинама не смемо решити у главну акцију”, С.
Јаковљевић, Скривена историја, 449-450.
714
С. Јаковљевић, Скривена историја, 450.

192
”Три јаке борбене групе усиљеним маршевима ка реци Неретви, и то: Херцеговачка дивизија у
покрету ка Мостару долазећи из реона Далматинског Косова, где је изводила једну операцију
чишћења у заједници са Динарском дивизијом; Зетска група (јачине око 5.000 бораца) долазећи
из реона Зете и Лимска група (јачине око 10.000 људи) долазећи из реона Колашина”715.
Док четничка Врховна команда не контролише своје команданте и не успева да
доследно спроведе концентрацију својих јединица на линији контакта и на правцу
непријатељског продора, упркос почетној паници у Брозовом окружењу, партизани
успешно спроводе припреме и ефикасно организују продор са јаким снагама и елитним
веома добро наоружаним јединицама.
”Тако су партизани прешли преко Неретве у зору 7 марта 1943. Водичи су им били четници из
Буковичког батаљона 1 дурмиторске бригаде, који су се пре два дана предали партизанима у
Јабланици. Са Дурмитора су пошли као четници а са Неретве се вратили као партизани 4
црногорске бригаде. Неки су после рата постали и официри УДБ-е”716.
Дуго и умешно припремана издаја путем инфилтрације наменских елемената била је
одлучујућа полуга партизанске надмоћи на Неретви.
”Ратко Јањић, командир чете у Коњичкој бригади каже: ”Увече, 6 марта дође изненада
наређење да се повучемо и положаје препустимо Црногорцима. Чудимо се што нас смењују.
Није нам јасно ко је наредио да се изврши смјена бригада. Тек што смо пошли према Драган
Селу кад с оних коса запуца по нама. Пуцају нам у леђа. Прво налети Рајко Кукић, рањен и
виче: Браћо, издаја, издаја!... Повлачимо се. Општи хаос, паника је учинила своје. Ко зна
колико је међу четницима било прикривених комуниста”717.
Изоловане и несразмерно мање у односу на нападаче обе четничке бригаде се распадају
под ударом инфилтрираних непријатеља у сопственим редовима.
”Повлачимо се од тунела према Крстацу, кад пред нас бану капетан Никола Бојовић, командант
Дурмиторске бригаде. Чим нас угледа, завика: Удрите браћо, браћо, оне никоговиће и хрђе,
што побјегоше! Видите како нас издадоше. Пушка талијанка му се ужарила од пуцања. Пуца на
своје бјегунце, дезертере. Охрабри нас, добисмо неку снагу… Чујемо галаме партизани:
”Опколи, хватај живе”” Бојовић отворио ватру и ми с за њим… Истина је да смо прво
нападнути с леђа, с оних висова и то на нашој страни. Тек кад је добро запуцало, партизани су
прешли мост. Издаја у нашим редовима је пресудила побједника. Зато смо изгубили битку”718.
Издаја као неизбежна сенка великих пораза била је на Неретви ништа мања но у
Априлском рату, усташе и партизани као и обично на истом послу.
”И пре поласка на Неретву партизански илегалци у редовима тог батаљона (Буковичког)
супротстављали су се одласку четника у Херцеговину… познато је да су многи тврди четници
још у лето 1942 опомињали капетана Николу Бојовића да олако опрашта грешке бившим
партизанима и држи их у својим редовима”719.
Опис борби на Неретви у ”студији” мајора Радуловића у тој мери се разликује од
сведочења осталих учесника са четничке стране као да је реч о сасвим другим борбама.
”У времену од 8 до 15 марта 1943 године офанзивна акција националних снага извођена је са
пуно успеха тачно по предвиђеном плану у погледу циљева које је требало постићи, снага које
је требало ангажовати и праваца по којима је требала замишљена обухватна акција да се изведе.
Колоне су биле одлично командоване искусним старешинским кадром”720.

715
Б. Радуловић, ”Битка на Неретви”, 83.
716
Велибор Дуковић је после рата биоо потпуковник УДБ-е, Данило Крстајић је колонизиран у Банат,
сестра му је била партизанка од 1941. Лука Грбовић, као високи партизански функционер, радио је у
народној власти…”, С. Јаковљевић, Скривена историја, 451 ф.-н., 1509.
717
”Чим нас смјени Дурмиторска бригада са оних висова, изнад моста запуца, туку нас директно у леђа. Нико није
погинуо од те Опачићеве гром десетине, наши су гинули од илегалаца у нашим редовима. Тако је било. То нам се
осветило, јер смо у четнике примали свакога ко је рекао да је Србин, без обзира што смо знали да је био партизан…
Издадоше нас четници из црногорске бригаде, да није било издаје никад партизани не би прешли на нашу страну.
Настаде паника, не знаш одакле се пуца…”, С. Јаковљевић, Скривена историја, 453.
718
С. Јаковљевић, Скривена историја, 453.
719
С. Јаковљевић, Скривена историја, 455.
720
Б. Радуловић, ”Битка на Неретви”, 85.

193
Са старешинским кадром, какав је по свему судећи био мајор Радуловић, један од оних
за које је Зарија Остојић тражио преки војни суд721, лакше је схватити узроке четничког
пораза на Неретви, о чијим узроцима нехотице сведочи већ и сама његова ”студија”722.
Ако је и била одлучујући чинилац, издаја пуцањем у леђа једва да је и била потребна.
Субверзија партизана инфилтрираних у четничке редове била је знатно мањег значаја
од вишеструке издаје четничког командног кадра.
У обручу вишеструко надмоћних снага окупатора, попут гладијатора у римској арени,
заслепљени мржњом у борби за будућу власт, оба највећа покрета отпора у окупираној
Европи уништавају се узајамно по сценарију окупатора уз његову логистику и
подршку, партизани се куну у лојалност Немцима обећавајући им помоћ против
искрцавања савезника. Немци четнике сматрају потенцијално опаснијим непријате-
љима, Италијани их се боје, још више страхујући од логичне колико и немогуће
сарадње између два покрета отпора. После међусобног сатирања у арени приређеној за
узајамно уништавање следује наставак бело-црног сценарија, поражени се неутралишу,
разоружавају и депортују, за победнике се приређује још погубнија ступица –
уништење у операцији Шварц – паклена Сутјеска, све у размаку од пар месеци.
Партизани и четници сами су себе погубили, опстаће они које савезници одреде.
Зарија Остојић извештава после четничког дебакла на Неретви: ”Ово је била најбоља
прилика да се коначно уништи партизански покрет723, нисмо је искористили и од тада
можемо бити само у дефанзиви”724.
Шеф ђенералштаба ЈВО непосредно је уочио значај стратешке прекретнице на Неретви,
иако није могао сагледати дугорочније домете њених последица.

Према казивању Николе Бојовића, снимљеног у Лутону 1995 године:

"Pavle Djurišić je trebalo725, sa šest hiljada četnika da ide na Neretvu, Bajo Stanišić, sa tri hiljade četnika i
Baćević sa dve hiljade četnika726. To je bilo dovoljno da se unište komunisti na Neretvi, a ja sam bio
dovoljan da uništim ustaše u Čajničkom srezu. Medjutim, Pavle nije otišao (na Neretvu) nego je otišao tu
(na Bukovicu), istina se mora reći, mene je pozvo Draža Mihajlović i rekao mi:

721
dep. Br. 2146 od 222: br. 328 8.III., Зборник XIV/2, стр. 442.
722
Б. Радуловић, ”Битка на Неретви”, 78-92.
723
”Danas sam izradio ideju za napad za uništenje komunista u džepu Neretve sa tri kolone. Početak napada kada se snage
prikupe. Detaljnije sutra. Naredio sam sve da ne bude iznenađenje ni sa koje strane. Nadam se da ćemo komuniste strašno
kazniti, jer su izgleda rešili po svaku cenu da guraju između Prenja i Bjelašnice” (...) ”Za komuniste... se cela snaga prema
nama ceni na 10—12.000 ljudi”; Br. 1902 od 222: br. 281 27.11. Nastavak. "Ako Bajovi i njegovi budu ovako naopako
radili i sutra moraću lično otići na teren i sve ih posmenjivati i uzeti sve pod neposrednu komandu. Van sebe sam od besa što
su mi potpuno upropastiti plan za uništenje komunista u džepu Neretve, a ovako idealna prilika više se neće pružiti"; "Snage
imam da postignemo postavljene ciljeve, ali su starešine kod srednje i leve kolone užasno podbacile (Branko)"; Br. 2089 od
222: br. 321 6.III: "Baćović nije izvršio dobiveno naređenje, već je sam došao u Mostar, a trupe doveo u Široki Brijeg i
traži da ih pusti kućama, pošto su zamoreni", Br. 2181 od Ištvana: br. 120, 9. III. "U naređenjima njegove pretnje smrtnom
kaznom i stavljanjem 222 pod preki sud postale su predmet podsmeha", Зборник XIV/2, 254, 255, 424, 425, 439, 446.
724
”Postavljeni cilj nije postignut iz sledećih razloga: - što na našoj strani nije bilo dovoljno snaga na levoj obali r. Neretve te
da se onemogući njihovo probijanje; - što je uopšte kod naših snaga bilo slabo naoružanje te se brojna slabost nije mogla
nadoknaditi moćnim naoružanjem... - naročito oko Jablanice, da dadne vidne rezultate (...) Pošto su ovde ispuštene iz ruku
sjajne šanse za uništenje komunista, to se sav budući rad sastojao ne više u grupisanju za uništenje ovih jer je to zbilja bilo
nemoguće izvesti, već za sprečavanje prodiranja u Južnu Hercegovinu i Crnu Goru gde se ispoljava stalna trka s položaja na
položaj radi sprečavanja ovog prodiranja u čemu se naše snage neverovatno iscrpljuju. Od ovog momenta naša uloga je više
defanzivna”, Упоредити: бр. 142, Зборник, XIV/2, стр. 637-638.
725
Br. 181 (16-II-43), "Čika Branku, Molim te javi mi šta da radim. Nastala je strašna zbrka noćas je ovde stvorena čit.
uzbuna. Jevdjević mi javlja da danas odmah krenem za Konjic gde će mi poslati trupe sa kojima trebam da krenem u
operacije.29 Neznam ni gde je neprijatelj (ni njegovu približnu jačinu). Nije izvršena ni mobilizacija ni koncentracija trupa i
sada se sve radi na vrat na nos. Nemam plana rada niti ga mogu sastaviti, jer nemam nikakovih podataka. Sumnjam da može
dobro ispasti kada se ovako radi. Major Pantić", Зборник XIV/2, стр. 354-355.
726
"Br. 2101 od Ištvana: br. 109 6.III.— Danas sam grupisao sve svoje snage u reonu Širokog Brijega, gde ostajem uopštoj
rezervi. Baćović" (Зборник XIV/2, стр. 440). Према наређењу од 18 фебруара, била је предвиђена
концентација 10.800 четника (Бр. 40, Зборник XIV/2, стр. 194).

194
“Nikola sa tih šest brigada, po dvesta ljudi, ti ćeš se izgubiti, neka tu akciju preduzme Pavle”727.
Ja sam mu odgovorio: “Čiča, lakše magarcu bez samara”.
Otišli smo svi, tukli smo ustaše u Čajničkom srezu.
Ja sam tamo pošao 15. februara728, kad sam se vratio otud, taman sam došao u Žabljak, Draža Mihajlović
zove na telefon “Nikola usiljenim maršom za Neretvu”... "729.
"Sa sedam stotina ljudi, dve brigade, prva i druga brigada, sa dva puškomitraljeza i jednim mitraljezom"...
Treba reći istinu. Da je izvršen plan Zarije Ostojića, da su Pavle, Baćević i Stanišić, otišli sa dvanest
hiljada730, komunistima bi bio nanet smrtni udarac.
Mi bi bili u Beogradu, a ne Broz. Rešenje četničke borbe bila je Neretva i zato su čujem čak i film o tome
izradili.
Kako je došlo, kako možeš shvatiti da neko ko je iskusan vojnik, komandant, zapovednik, napravi takvu
izmenu ratnog plana, za jednu od najznačajnijih, a ja verujem, a i ti, najznačajniju bitku sa partizanima. Ja
verujem da je Neretva bila presudna bitka?
Neretva je prelomna bitka gradjanskog rata !!!!.
I kako je mogao četnički glavnokomandujući čovek, da tako površno shvati, i da tako izmeni plan bitke na
Neretvi? Kako to objašnjavaš?
Draža je naredio da Pavle ide posle Bukovice, da se ne vraća, da ide na Neretvu, on nije731.
Zašto nije?
Pitaj Boga što nije? Zato što je svako, svaki komandant, radio na svoju ruku.
Što se nije Baćević našao na Neretvi ?
Baćević je bio tada kod Djuića. Vratio se. Draža mu je rekao: “udri partizane”, a on se zatvorio sa svom
vojskom u Mostar, nije mrdnuo. Dok sam se ja borio, on je sedio u Mostaru, sa dve hiljade boraca.
Za koje vreme si ti stigao s Durmitora do Neretve?
Dvadeset šestog februara bio sam na Prenju732.
Tukao sam partizane i zarobio partizane sve u ustaškom odelu, sve crno, samo petokraka na glavi733. Kad
sam ih razoružavao, oni su mi rekli da svi, ustaše i domobrani, prelaze komunistima i da ih ima oko deset
hiljada. Šestog..., petog..., četvrtoga marta, došao je kod mene Voja Lukačević734 i donio mi depešu našeg
komandanta Sarajevske brigade.
U toj depeši je bilo “danas je komunistički djeneral Velebit”, nikada nisam ni čuo pre toga, da komunisti
imaju djenerale, a još manje za toga, “imao sastanak sa nemačkim komandantom, sklopljen je sporazum,
borba zajednička Nemaca i partizana protiv četnika Draže Mihajlovića”.

727
”Pavle izvestio sledeće o pokretu zemljaka: prvo Kasalović i Ružić polaze 19-og preko Sćepan polja pravo Vama. Do
sada nisu pošli što je i Bojović zadro da i on ide pa je i njega Pavle pustio” (депеша, 9 фебр.), Бр. 42 (18 febr. 1943), Izvod iz
knjige poslatih depeša Draže Mihailovića u vremenu od 1. Do 19. Februara 1943. Godine, Зборник XIV/2, стр. 215.
728
Исказ који сведочи о Михаиловићевој одговорности за пораз на Неретви.
729
”Front na Bjelašnici do desne obale reke Neretve ostaje i dalje pod komandom kapetana Lukačevića a isti će
komandovati preko poručnika Vukasovića, a komandovanje na levoj obali Neretve sporazumno će odrediti kapetan
Lukačević sa majorom Kasalovićem prema situaciji a sa kojom će detaljno upoznati majora Kasalovića kapetana Bojovića i
Voju Lukačevića” (23 febr. 1943), Зборник XIV/2, стр. 225.
730
Br. 198 (18-II-43), "Čika Branku... Bradina zauzeta. 39 Italijanski garnizon uništen. Molim ostavi sitnice. Radi se o
našoj sudbini. Ti neznaš kako je ovde. Trupe su pokolebane. Da nisam ovde naopako. Zvanično Italijani javljaju da operišu 3
divizije partizana.40 Snaga 12 hiljada, na levoj obali prebačeno 600 partizana, naše snage 300..., Jevđević", Br. 1535 od 222:
br. 265 25.II. (major Ostojić): ... Prema naređenju koje sam juče poslao vrše se pripreme za napad.3 Kod Konjica imam grupu
od Oko 3500 ljudi, Pantić ima oko 1500 i Bajo oko 2000", Зборник XIV/2, стр. 357, 417.
731
Депеша: 21. febr. 1943, ”Ne znam zašto pretpostavljate da će Pavlovi stići tek kroz 10 dana”; (11/3/43): "Traženo 1)
Pavle21 da hitno uputi 2000 ljudi peške ka meni 2) da pripremi 4000 ljudi za prebacivanje kamionima u Nevesinje ili Mostar,
ili da organizuje za odlbranu liniju: Foča - Dumoš", Зборник XIV/2, стр. 334, 413.
732
Депеше: 24, 25 februar 1943 god. (...) Nastavak. . .. ”nemci i hrvati iščistiti hrvatsku i Mostar od komunista i nas. Na
osnovu ovako nejasne situacije, naredio sam: Voji preko Jevđe i kuririma, da po svaku cenu održi u svojim rukama ovu
liniju: Bjelašnica — asobar® 5 do dolaska Kasalovića Bojovića i Ružica, koji mi sutra do podne stižu u selo Borke”; ”Danas
su mi stigli Kasalović, Bojović, Ružić i Irić sa 1300 ljudi”, Зборник XIV/2, стр. 253, 254.
733
”Napad je izvršio 1. bataljon 2. dalmatinske NOU brigade. Vidi dok. br. 70” (Зборник XIV/2, стр. 325 ф.-н. 10);
”Jedno odeljenje Nik. Bojovića9 bilo je još 3 ov. mes. prešlo na desnu obalu Neretve u Jablanicu radi prikupljanja i
izvlačenja pobacane municije i hrane od strane partizana. 4 ov. mes. ovo je odeljenje bilo napadnuto10, izgleda da su imali i
gubitaka”, Зборник XIV/2, стр. 325.
734
Депеша: 2. marta 1943, ”Dosada Voja47 zaslužuje najveće priznanje 1-329 za rad. Isto 'kao Bojović i Ružić. Srednja
kolona mora biti još energičnija. Slažem se sa svima Vašim preduzećima. Oficiri koji su stigli48, naoružajte ih puškama”,
Зборник XIV/2, стр. 344.

195
Kad je otišao Velebit, njemački komandant je zadovoljno trljao ruke, “prvo Dražu pa Tita”. Znao sam da su
komunisti ništavila, ali da su otišli toliko daleko, nisam znao, jer ja sam oficir, da sam ja to znao bio bi
svestan da ja sam, sa sedam stotina ljudi, skoro nenaoružanih, bez municije i išta ne mogu izdražati ! Jer da
sam znao, ja bi se povuko, ne bi dao odsudnu bitku. Medjutim, ne verujući, ja sam dao i tu je sahranjen
Nikola Bojović. Sve što je moje valjalo, tu je sahranjeno i da nisam zarobljen, ja posle Neretve nijesam
imao vojsku. Vojsku sačinjavaju heroji, četu sačinjava trideset ljudi, kad padne tih trideset ljudi ostalo je
ništa, a sve moje što je valjalo palo je na Neretvi.
Kojega dana je bila Neretva ?
Napali su me šestoga ujutru komunisti.. oko.. ujutru oko osam sati735.
Nije ranije ?
Nije... nije bilo svanulo, a napali su me Nemci sedmoga736, u ledja od Konjica i potpuno me uništili, tako da
ja nisam znao kud udaram...
Nastao je haos ?
Nastao je haos737. A posle je još veći haos nastao, oni su preko Slobodne Jugoslavije javili “zarobili smo
Belogardejca Nikolu Bojovića”, javili su to osmoga, devetog su javili “ sud je osudio Belogardejca Nikolu
Bojovića”, u devet su uveče javili : “streljan je Belogardejac Nikola Bojović”, i sada moje ime poznato
izgubio Nikola Bojović738, nastao haos bežalo je kud koje !!!.
Koliko je, ustvari, trajala borba na Neretvi, dokle ste pružali otpor ?
Pa pružao sam otpor od osam do pet sati poslepodne739, otprilike...
Šta je sa mostom bilo ?
Broz mi je srušio most pred nosom, ali oni su od Italijana imali čamce, pa su preko Neretve čamcima prešli.
Ne zaboravi, oni su preko ustaša imali i čamce i topove i mitraljeze i svaka desetina mitraljez.
Kako preko ustaša ?
Zato što su ustaše i domobrani u masama prilazili i došli sa potpunim naoružanjem.
Sa oružjem kompletnim se predavali ?
Ne samo sa oružjem, nego i muncijom.
Zašto su to uradili ?
Zato što je tih dana, to istoričari treba da znaju, bila bitka na Staljingradu. Posle bitke na Staljingradu,81

735
Broj 78, 7 marta 1943 god. u 23,30 č.: ”Situacija današnjeg dana do 23,30 časova je sledeća: — Komunisti3 stegnuti
obručem uništenja odlučili su se za izvršenje proboja kod Jablanice4. U tu svrhu nekoliko odlučnih odeljenja naoružanih
velikim brojem automatskih oruđa prebacili su se preko mosta na Neretvi. Pobili stražare, i jakom automatskom vatrom
branili uži mostobran koji se postepeno proširivao. Usled noći i nespremnosti jedinica nastalo je vatreno dejstvo međusobno,
a potom gubljenje veze i otstupanje bez plana i komande. U toku 7 o.m. komunisti su u svojim rukama imali Krstac i
dovoljnu snagu prebačenu preko Neretve i sa uspehom gonili demoralisane delove Leve kolone. Upućena leteća brigada bila
je nedovoljna da prihvati lutajuće delove kao i da zadrži navalu komunista,5 ali je do 22 časa držala položaj Golo brdo k.
1217 — s. Javorik. Dalji razvoj toka borbi nepoznat.6 Leva kolona noćas se prikuplja i upućuje na položaj Turija za dejstvo 8
o.m. pravcem Ljubina - s. Idbar — M. Rečica — Krstac. Jačina prebačene komunističke snage ceni se na oko 1000
boljševika”, BR. 78, OBAVEŠTENJE KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 7. MARTA 1943, Зборник XIV/2, стр. 397.
736
"Br. 2102 od Ištvana: br. 110 7.III.— Način komandovanja Brankov dovešće nas neminovno, ponavljam neminovno do
sukoba sa talijanima i nemcima. Molim hitan izveštaj da li Vi pokrivate sva njegova naređenja.69 U tom slučaju ću da ih
izvršavam bez pogovora. Jevđević", Зборник XIV/2, стр. 441.
737
”Do ovakve situacije došlo je ovako: 7 ov. mes. u 8h izvešten sam da je Bojović10 razbijen, da su partizani prešli Neretvu
i zauzeli s. Krstac. Odmah sam naredio letećoj pokret a ja automobilom krenuo napred. Prvi mi je bio cilj da spasem Ivana11
koji je padom Krstača i nastupanjem partizana prema Kuku bio opkoljen. Uz put oko već 8.30 sreo sam celu Bojovićevu
brigadu kod samog Konjica u paničnom bekstvu. Jedva sam ih zadržao, možeš misliti šta sam im sve radio. Pokrenuti ih
napred nisam mogao. Oko 9h u Ostrošcu sam zatekao samog Kasalovića, uopšte nije umeo da mi objasni šta se događa. Sa
kose gledao sam kako grupice četnika beže bezobzirice prema Konjicu”, BR. 81, IZVEŠTAJ KOMANDANTA KONJIČKE
GRUPE OD 9. MARTA 1943, Зборник XIV/2, стр. 403-404. ”Више четника је сведочило да је и Никола Бојовић
пуцао по својим бегунцима”, С. Јаковљевић, Скривена историја, 461.
738
”Исто тако достављамо вам два писма Бају Станишићу од Николе Т. Бојовића, бившег жандарм. капетана, а сада
команданта једног од поменутих одреда четничких који оперишу на сектору око Коњица... сва ова архива нађена код
једног четничког старјешине којега су убиле јединице Херцеговачке бригаде у борбама преко Самара... Поменути
старјешина изгледа је Никола Бојовић, код кога су нађена и три одликовања па вам их шаљемо (Крст Петра 1 из
1913)”, ”Бр. 48 Извјештај штаба треће НОУ дивизије од 9 марта 1943... (Об. ст. пов. бр. 14)”, Зборник, XIV/11, стр. 90.
739
"8 mart 1943 god. Br. 2125 od 222: 7.III.— br. 325.— Noćas komunisti izvršili prepad na Bojovića i odbacili ga ka
istoku a u toku dana zauzeli sela Krstac, Dragan [selo] i Ravno... Do ovoga prodora došlo je zbog toga što se moja naređenja
ne izvršavaju jer ni Pantić ni Gojnić nisu bili na položajima na desnoj obali Doljanke i ako su pre tri dana tamo trebali da
budu" (Branko), Зборник XIV/2, стр. 441.

196
svima je bilo jasno, Hitler je izgubio rat i svi su hteli da predju na pobedničku stranu, isto kao što su Hrvati
u Prvom Svetskom ratu prešli na pobedničku stranu, sada i u Drugom Svetskom ratu prelaze na pobedničku
stranu, kod komunista.
Bitka na Neretvi je trajala od osam ujutro do pet popodne, ko je sve bio na Neretvi? Koje četničke snage,
sem tebe. ?
Niko !!!
A šta je bilo sa drugom Durmitorskom brigadom?
Bila je ona, ja u to sedam stotina uračunavam i drugu740.
A znači obe, dve Durmitorske brigade, moraš mi objasniti!
Obe, obe...
Znači nisu svih sedam stotina ostali, jer se povukao ovaj Ružić.
Jes Ivan Ružić, čim je sklopljen, čim je došao Voja Lukačević, Ivan Ružić je poverovao...
A on je poverovao...?
On je poverovao i kaže, mi ne možemo izdržati, ovde bi trebalo samo da se džaba gine.
To da su komunisti sklopili pakt sa Nemcima ?
On je poverovao741, a ja nisam.
I on se povukao ?
Onda su i s te strane mogli, sa severa….
Zato su i prošli na Ivanov mao v.
Oni su severno iznad tebe?
Iznad mene i opkolili me742.
I opkolili te ?
Opkolili me.
I kako je ta noć izgledala pre bitke ?
U toku bitke mogao si videti kao sada, sve je bilo u plamenu.
Vatre su gorele po Prenju ?
Vatre su gorele sve…. pevali su kad su me opkolili:
“Bojoviću o majore izdajniče Crne Gore, što za lire i za proju ti izdade Crnu Goru”.
Sa tobom je bio na Neretvi, ko od naših poznatih ?
Drago Bojović je u Vojvodini, Milorad Rajak je u Čikagu, Mitar Ostojić je u Čikagu, Gavro Bojović je
umro, Milun Ostojić je ovde, ima ih još. Javili su mi se od našega doktora Boža, da su bili na Neretvi…
Telefonom su mi se javili, kažu da su se oni sa mnom povlačili. Pozvo ih je Drago Simićević “dodjite dole
naredio Pavle Djurišić”. “Ne slušamo mi Pavla Djurišića, mi slušamo samo jednog, a taj jedan je Nikola
Bojović”. “Naredio Nikola Bojović”, e došli su onda. Posle sam ja ranjen.
Bitka na Jablanici završava se oko pet popodne, šta znači, oko pet popodne nema više otpora?
Ne, nema više onog juriša jedni protiv drugih, ali bilo je puškaranja, mi smo otstupali743, ali pucali oni za
nama.

740
”Прва дурмиторска бригада у свом саставу имала је четири батаљона: Шарански, Језерски, Буковички и Планино-
пивски. Јачина батаљона је је била три чете, а у свакој чети по 40 војника, митраљеско оделење и комору са
пратиоцима. Укупна јачина 480 бораца. Друга дурмиторска бригада, командант капетан Иван Ружић, јечине од 450
људи, састављена од три батаљона: ускочког, дробњачког и жупскопивског батаљона”, С. Јаковљевић, Скривена
историја, 455 ф-н 1522.
741
Br. 2148 od 222: Br. 331 8. III.— Nastavak.. (major Ostojić): ”Očigledno da žabari žele da nas drže razdvojene i
ucenjuju hranom i municijom jer se boje, a Nemci puštaju da se mi krvimo sa komunistima i namerno se mešaju da nas
kompromituju i imaju na oku radi eventualnog docinijeg obračuna, koristeći ovo vreme za dovlačenje novih snaga u Sarajevo
i prolaz onih koje idu ka Vakufu, Livnu i Prozoru. Verujem da će komunisti uporno pokušati i dublji prodor između Prenja i
Bjelašnice a kroz nekoliko dana verovatno i preko Rakitne ka Drežnici”, Зборник, XIV/2, стр. 444.
742
”Друга далмат. бригада убила 60 четника, заробила 12, запленила 1 тешки митраљез, 40 пушака, муниције, бомби
и хране. Губици 2 далм, су 3 мртва и 5 рањених.3 Друга пролетер. бригада разбила је 5 четничких бригада, 1 бригада
броји 300 четника. Непријатељ се гони свом жестином. До сада заробљено код 2 пролет. бригаде 23 четника, много
муниције и рањених. Рањен је командант четничке бригаде мајор Никола Бојовић”, Извјештај штаба друге
пролетерске дивизије од 7 марта 1943 год... о борбама Друге далматинске и друге пролетерске бригаде против
четника код Јабланице и на линији Јаворик-Бреза 1, 7-3-43, 17,30, Другу Терзићу, Зборник, XIV/11, стр. 77.
743
Баћовић истовремено извештава: Br. 2127 od Ištvana: br. 111 7. III - ”Sa jedinicom se nalazim u Širokom
Bregu. Prema zajedničkom planu Branka i tetkića moja grupa je određena u opštoj rezervi zbog iznurenosti ljudstva.
Partizani su razbijeni. Ostatak njihovih snaga povukao se je prema mojim podacima. Borba sa njima ne predstoji više na ovoj
teritoriji. Za vreme mog tromesečnog osustva u Istočnoj Bosni i Hercegovini dogodile su se neke promene a koje su izvršene
protiv moje volje. Povodom ovoga već sam na granici Hercegovine dobio mnogo tužbi i protesta. Potrebno je da odem što
pre u moju komandu i da sva ova pitanja najcelishodnije rešim. Komandu bih predao kap. Miloradu Popoviću74. Molim da mi

197
S kim si ti bio, gde si ti bio ?
Ja sam bio sa Dragom Bojovićem. A spasao me, ja sam dao odsudnu bitku a Drago je došao kod mene
uperio pušku, “Nikola naredi da se povlače, mi smo opkoljeni”. Ja sam bio rešio da umrem tu... Drago je
uperio pušku mao vd:
“Nikola naredi da se povlače, opkoljeni smo…” Tada je Anto Jokanović doveo konja, dvojica su me, ja
sam tu bio ranjen, dvojica su me bacili na konja i odveli… Ja sam bio rešio da umrem…
A šta je bilo sa Gavrom ?
Ja sam Gavra… pazi, u jedno selo više Jablanice bila je moja rezerva, sa Momčilom Ćorovićem, tu je bilo
svega pedeset ljudi i ja sam Gavra poslao da kaže njima da sam opkoljen. Gavro se probio, ali dok su oni
poleteli…. Milovan Dedeić, pošao je da mi pomogne i poginuo na čelu bataljona, i sav bataljon je
izrešetan.
Znači, Milovan Dedeić je krenuo da ti pomogne i izrešetan je, jer su partizani već bili preuzeli.
Kakva je to bila situacija, o kojoj mi je pričao Gavro, kad ste bili opkoljeni ti Milinko i Gavro ? To je bilo
na Prenju, u toku borbe, šta je to bilo ?
To je na Prenju u toku borbe. Bili smo opkoljeni od ustaša, to je mala borba, to nije ništa, ovi partizani bili
su nam zašli za ledja, ustali su i mi smo mislili da nisu partizani, nego ustaše. Tek kad smo ih pobili videli
Crvene zvezde mi smo utvrdili, jer mi smo mislili da na Prenju nemamo posla sa partizanima, nego sa
ustašama, a tek kad smo ih pobili i one ranjene saslušavali, oni su nam kazali šta je situacija.
Na Prenju nije bilo nikakave druge uniforme sem crne, oni su nas opkolili na Prenju, Gavro to dobro zna…
A Prenj je, pravo da ti kažem, učinio mi se gori od Durmitora, površica ne možeš noge da izvadiš, užasan je
bio…
Kad ste opkoljeni, kod te kleke, koliko ih je bilo ?
Sve.. pet šest ustaša, sve smo ih pobili... Partizana ustvari...?
Nisi odgovorio zašto su četnici doživeli poraz na Neretvi? Jasno je da su doživeli poraz, zato što mao
neodgovarajućim snagama izašli pred partizane. Izašli mao oko sedam stotina boraca, što je sasvim
nedovoljno, jer je bilo planirano da izadje dvanaest hiljada. Zašto je došlo do toga ?
Poraz na Neretvi doživeli smo zahvaljujući neposlušnosti Dražinih komandanata i neizvršenju plana Zarije
Ostojića. Da je izvršen plan Zarije Ostojića, na Neretvi bila bi grobnica komunista i ja verujem tu bi bila
prekretnica rata, mi bi bili u Beogradu mesto Franjovog soldata Josifa Broza.
Ko je kriv?
Krivi su oni koji nisu došli da izvrše naredjenje...744
Ko je kriv???
Kriv je, mao da kažem, i Pavle i Baćević i Stanišić...., niko nije mogao očekivati da ja sa sedam stotina
ljudi pobedim desetinu hiljada745. Kako je Draža na to reagovao? Užasno, Zarija Ostojić je tražio da se
stave svi komandanti pod sud časti746, Zarija Ostojić je tražio747, ali Nemci su nam udarili u ledja, tako da
Nemci nisu udarili u ledja 1943 godine svi komandanti bi bili stavljeni pod sud časti.

ovo odobrite. Baćović”, Зборник XIV/2, стр. 442.

744
З. Остојић предлаже Дражи да специјални преки суд суди четничким командантима: ”…једино због
непослушности, неспособности и немарности командног елемента дошло је до продора комуниста код Јабланице и
разбацаности снага на јужном делу фронта… пошто сам увек примао и примам одговорност за све… Долазе у обзир
војвода Јевђевић, мајор Радуловић, пуковник Станишић, и мајори Пантић, Гојнић, Баћовић”, С. Јаковљевић,
Скривена историја, 457-458.
745
”1943. године су четници изгубили рат на Неретви, јер су партизани склопили споразум са Немцима а међу
четницима није било слоге. Тада је на Неретви било око 600 четника Николе Бојовића и велики број партизана,
усташа и Немаца. Око 600 четника Ивана Ружића је одступило у правцу Миљковца у Босни, а у мају 1943. године су
нас одатле потиснули партизани. Ту је био Иван Ружић, ја, Сава Струњаш, син Косте Полексића и Јагош Божовић…
гдје су нас опколили Талијани и Њемци и разоружали. Тада су нас пустили кућама, док су четнике које су заробили у
Колашину, по капитулацији Италије, одвели у заробљништво у Њемачку и Грчку… Павле Ђуришић је успио 1944.
године да се врати из заробљеништва и да поново сакупи четнике. Тада је већ било касно…”, Митар Лопушина,
Моја горка сјећања, стр. 87-88.
746
”Kakva je panika bila sve zahvatila nemogu ti opisati o tome ćemo razgovarati kada se budemo videli, ako se ikad
vidimo. Pre svega organizuj u pozadini pokretanje ovih 200 koji su odbegli. Sve sami komunisti i pljačkaši.13 Jevđević mi
šalje neke morske depeše, kao da mi digne moral. Zbog očitih laži izgubio sam poverenje u sve izveštaje, a ovo mi je najgore
jer na osnovu toga moram donositi odluke, ali kakvu odluku da doneseš kad mi Jevđa14 javlja da njegovi nastupaju prema
Jablanici15 a 11 me obaveštava da se jake partiz. kolone kreću 8 ov. m. niz Neretvu. Zatim mi javlja da je uhvatio vezu sa
Pejovićem16 a Pejović 8 bio u Bijeloj. Objasni mu da ja nisam Italijan, da mi daje inekcije za podizanje morala ja znam šta
mi je dužnost. Molim te hitno taćne podatke gde se koja naša kolona nalazi i koje je jačine. Izgleda mi da i tebe lažno
obaveštavaju. Zagorski bataljon je napustio takođe položaj ostao je samo komandir sa nekoliko ljudi. Radi sa njima šta znaš.
Ali dobro bi bilo kad bi mi uputio za njih zamenu onu drugu stotinu i to sa automatskim oruđima a ne bez i jednog

198
Neretva je tvoja poslednja bitka....????
Neretva je moja poslednja bitka!!!!.
Šta misliš da si tada propustio da uradiš, a šta si mogao uraditi ?
Tada sam mogao, da sam poverovo Voji Lukačeviću, da se povučem, pa povlačeći da se ujedinimo zajedno
i da zajednički damo otpor nedje oko Kalinovika. Ali, kad sam ja došao u Kalinovik i ispričo Zariji
Ostojiću, Zarija Ostojić lično748, nije mi verovao… da mao v toliko…..
Gde si otišao posle Neretve ?
Posle Neretve povlačio sam se sa vrlo malo ljudi, preko Kalinovika, onda preko Durmitora, razumeš, i
vodili smo stalno borbe sa parizanima do Kolašina.
Bio sam teško ranjen, sklonio sam se bio u Gornje Lipovo. Nemci su uvek vodili Ljotićevce ko tumače, i
došao je kod mene Ljotićevac, Radule Božanić, doveo Nemca.. Nemac me odveo kod svoga komandanta i
rekao: “Serbiše hunt” i ja mu zviznem šamar, jer sam mislio i ovako i onako će me ubiti. On potegne
revolver. Komandant njegov uze ga za revolver... Tada su mene i Mitra Ostojića odveli u Kosovsku
Mitrovicu, Novica me posećivo, iz Kosovske Mitrovice na Banjicu... Na Banjici su me mučili nekoliko
meseci. Posle Banjice u Nemačkom zarobljeništvu, svukuda.84
Pitanje Jovana Bojovića: Dakle, objasnite nam ponovo, ko gde i kad je Vas i Vašu vojsku razoružao i
internirao?
Moju vojsku razoružali su i internirali 14. Maja 1943. Godine u Kolašinu.. Došla je brdska brigada,
Nemačka, koja je opkolila Kolašin. Toga istog dana je uhvatila i Pavla Djurišića, ali sam se ja bio
sklonio… mene su docnije, posle mislim pet šest dana, našli ranje … Prema tome, prvo su razoružali i
odveli moju vojsku, pa tek mene uhvatili u Gornjem Lipovu749.
Gde si ranjen ?
Ranjen sam u pluća i u glavu, dve sam rane imao, evo ovde u glavu (pokazuje) i kroz desno pluće.
Gde se to desilo ?
Na Neretvi.
Je li te metak probio kroz pluća skroz ?
Metak je probio, ali sreća je što je bila italijanska puška, pa nije mnogo raznijela.
Dobro. mao vde jedna praznina u sećanju…., u maju si zarobljen… šta je bilo u aprilu.. ?.
U aprilu smo se svi povlačili, od Neretve preko Kalinovika, pa preko Durmitora… » 750.
Sve do Kolašina ?
Борбе на мостобрану код Јабланице, виђено очима једног од најближих Николи
Бојовићу, вредна је допуна слике догађаја познатог искључиво са супротне стране.
Милорад Рајак, Чикаго, пратилац Николе Бојовића.
1. ”Тачно је да Никола није хтео да ликвидира ни једног заосталог комунисту у том периоду.
Он је сматрао да свако ликвидирање - убиство, је недостојно људском постојању. Навешћу
десетак имена најпознатијих комуниста који су се налазили тада на територији дурмиторског
краја и који су заузимали важне положаје по доласку комуниста на власт. Као први - Јосип

automatskog oruđa kao prvi put i to većinom ljude koji nijedanput nisu bili u borbi. 11 tvrdi da 2217 od njega iz Sarajeva nije
tražio municiju. Sinoć su mi dali 12 sanduka od svoje”, BR. 81, IZVEŠTAJ KOMANDANTA KONJIČKE GRUPE OD 9. MARTA
1943, Зборник XIV/2, стр. 404-405.
747
”9. mart 1943. g. Br. 2145 od 222: br. 327 8.IIL— Gospodine Ministre, jedino zbog neposlušnosti, nesposobnosti i
nemarnosti komandnog elementa došlo je do prodora komunista kod Jablanice i razbacanosti snaga na južnom delu fronta.
Usled ovoga situacija je vrlo ozbiljna, a komandanti produžavaju sa neprekidnim greškama. Pošto sam uvek primao i primam
odgovornost za sve poslove kojima rukovodim, a osećam svoju krivicu i krivicu potčinjenih mi komandanata za nepotrebno
pale žrtve kod Jablanice i nepovoljan obrt situacije, ja Vas molim da odredite specijalan preki sud koji će izreći presudu prvo
meni a potom i ostalima. Nastaviće se dep. Br. 2146 od 222: br. 328 8.III. — Nastavak. Dolaze u obzir vojvoda Jevđević,
major Radulović, pukovnik Stanišić i majori Pantić, Gojnić i Baćović. Molim da sud najsavesnije utvrdi odgovornost i
krivice svakoga pojedinca i na licu mesta nemilosrdno kazni sve krivce. Iznoseći Vam prednje Gospodine Ministre, smatram
da bi bio nepošten čovek ako ovako ne bih postupio. Major Ostojić. Kraj dep.”, Зборник XIV/2, стр. 442.
748
”Očekujem rezultat mojih pretnji, pa ako ne pomognu smeniću sve starešine ovih kolona i staviti ih pod sud. Od Voje sam
dobio pismo sa stanjem od 26-tog u podne. On je u neprekidnim borbama i jedino svakodnevnim protivnapadima uspeo je da
očuva Konjic i Ljubinu planinu, koji su do sada tri puta prelazili iz ruke u ruku. Njegove snage su još uvek u prikupljanju i on
je snažno izdržao neravne borbe, podnosi olovnu težinu operacija. Nastaviće se. Br. 1913 od 222: br. 286 Nastavak. —
Nemam dovoljno reči da ga pohvalim. Bojović i Ružić ga odlično pomažu”, Зборник XIV/2, стр. 425-426.
749
”Komandujući general i komandant u Srbiji Ia, br. 1449/43. pov. H. Qu, 25. 4. 1943. Poverljivo!7.) Bande koje se pojave
treba uništiti, sve četničke jedinice (legalne i ilegalne) treba razoružati bez obzira na njihovo dotadašnje držanje prema
italijanskim trupama. Samo muslimanski sastavi samozaštite zadržavaju svoje oružje”, Зборник, XII/2 .
750
Luton, 16. januara 1995 godine, Engleska. Nikola Bojović odgovara na pitanja Jovana R Bojovića.

199
Маловић, правник, по доласку комуниста на власт врховни судија Југославије. Обесио се из
разлога само њему познатих.
Затим Милорад Зарубица, после рата командант дивизије у Сарајеву. Рашко Јауковић, студент,
после рата секретар Милована Ђиласа. Перо Крстајић, судија, после рата писао књиге против
четника. Јафто Павић, адвокат. Саво Раонић, адвокат. Велимир Кнежевић, правник; комунисти
су га стрељали из њима познатог разлога. Момир Ћоровић, син судије Момчила Ћоровића,
Дара Крстајић, чувени комунистички идеолог, Милица Кривачевић и сви Кривачевићи
комунисти. Обрад Цицмил, професор, први комунистички амбасадор у Великој Британији.
Прота Радојевић са Рудина, комунистички министар за време Тита. Урановић из села Недајно
код Сушице - мислим да је био председник владе за време ротације.
Обрен Благојевић и сестра му, велики комунистички функционер после рата. И још један као
врхунски комуниста пре рата, а краљев сенатор у Београду; после рата Титов саветник и пред-
седник Авноја. Ово су само истакнути комунисти. Када бих све навео, дугачак би списак био.
2. Тачно је да су комунистичке предстраже на Јабланици заробиле неке наше стражаре и да су
они дали све податке о нашем распореду, јачини и наоружању. На мосту, на левој обали
Неретве коју смо бранили, те вечери, било је наших десет стражара. Сви су страдали у првом
налету комунистичких предстража751. Била је наравно велика помрчина и ноћ па се није могло
видети ни знати, где је ко погинуо, да би се могла дати одређена цифра колико је било мртвих
те ноћи. Једино се знало за рањенике који су се јављали и који су одатле ношени у једну кућу
која се налазила у том селу. За Николу су, генерално гледано, погинули скоро сви, јер је морао
да се повуче са фронта. За Воју Лукачевића није нико погинуо. Воја уопште није био ту и не
може о томе да говори.
Даље, Лукачевић каже да се све разбежало, што не одговара истини752.
Борба је почела у 10 сати увече и трајала је до шест сати изјутра, целу ноћ, најжешћа у којој сам
ја до тада учествовао. Наравно, када фронт падне, неко иде мало брже, а неко спорије, али није
било разбежавања, како Воја наводи.
Наш штаб био је четири километра иза фронта, у селу Крстац, у турској кући. Иван Ружић је
био на десној страни од штаба, отприлике 2-3 километра, у истој висини, у једној страни одакле
је имао добар преглед на Јабланицу, која је на десној обали Неретве. Пошто смо ми, 1.
дурмиторска, били у самој котлини Неретве, са Ружићем (2. дурмиторска) нисмо имали
додира753. Делила нас је дубока котлина, тешко пролазна, тако да се током ноћи могло
пролазити без да би се приметило. Тако су комунисти током ноћи користили овај пролаз током
борбе, која се водила око моста лево и десно и несметано пролазили и дошли нама за леђа у
намери да нас све заробе. Никола, видећи безизлазно стање, морао је да нареди повлачење, с
тим што је сада морао да пробије комунистички фронт позади - који нас је већ био опколио у
правцу главног штаба, у коме није било војске која би нам могла помоћи. Целу ноћ је борба
вођена754. Ружић није једног метка испалио, они њега нису нападали да не би открили намеру.

751
”4 ов. мј. изјутра један наш батаљон3 извршио је напад на Јабланицу у којој су се налазила два четничка батаљона
Дурмиторске бригаде. - Послије двочасовне борбе непријатељ је разбијен и натјеран у бјекство преко Неретве и то
преко срушеног моста који је био стално обасипан нашом ватром. Заробљени су 5 четника и то: Тошић Момчило и
Лаушевић Драгоје из 1 чете 3 батаљона; Крстајић Данило, Дуковић Велимир и Грбовић Лука из 3 чете истог
батаљона 1 Дурмиторске бригаде... Према извјештају штаба батаљона непријатељ је имао мртвих и удављених у
Неретви (падајући с моста) око 60 четника”. полком Марио (Анте Јурлин Марко) ком. Љубо Вучковић”, ”Бр. 31,
Извјештај штаба друге пролетерске дивизије од марта 1943 год... о новом распореду бригаде и резултату напада
првог батаљона на Јабланицу1, 5-3-43 у 8 ч.”, Зборник, XIV/11, стр. 65.
752
О поузданости и преувеличавањима у Лукачевићевим и другим извештаима: ”Mislim da bi trebalo radi
efekta da se uveličava broj pobijenih partizana kao i broj naših gubitaka, ako dozvoliš ja ću ovaj broj množiti sa dva u
depešama koje šaljem (...) Због очитих лажи изгубио сам поверење у све извештаје" (9/3/43), Voj. Lukačević, s.r.,
Зборник XIV/2, стр. 268, 405.
753
Br. 2147 od 222: br. 330 8.III. Nastavak. Baćović: ”Tako je zbog neizvršenja naređenja Pantića i Gojnića došlo do
prodora kod Jablanice, jer je Bojović bio iznenađen i slab da zadrži položaj”, Зборник, XIV/2, стр. 444.
754
8 mart 1943 god. Br. 2125 od 222: 7.III.— br. 325.— "Noćas komunisti izvršili prepad na Bojovića i odbacili ga ka
istoku a u toku dana zauzeli sela Krstac, Dragan [selo] i Ravno": "Reč je o forsiranju Neretve. U toku noći 6/7. marta 1943.
preko porušenog mosta, najpre je prešlo jedno odeljenje bombaša iz sastava 3. bataljona 2. dalmatinske brigade. Razbivši
četnike iz sastava 1. i 2. durmitorske brigade stvorili su uslove za prelaz drugih jedinica. Iste noći Neretvu su prešla tri
bataljona 2. dalmatinske i tri bataljona 2. proleterske brigade. Zajedničkim dejstvom tih 6 bataljona potpuno su razbili 1. i 2.
durmitorsku brigadu i u toku dana stvorili mostobran dubine 8 km. Opširnije o tome vidi dok. br. 78, 81 i 140; tom IV, knj.

200
Капетан Милош Куреш, командант Билећке бригаде, био је на десној страни Неретве, на цести
која води у правцу Мостара, близу вароши Јабланице - око стотину метара ваздушне линије од
нас. Није такође ни метка испалио, јер ни њега нису нападали да не би навукли ватру на себе.
На нашем левом крилу фронта, удаљеном око 3 до 4-5 километара, налазио се поручник
Краљеве гарде Миладин Вучковић - командант Коњичке бригаде. Такође није ступао у
борбу755, јер ни њега нису нападали. Никола је слао курире у шптаб да тражи помоћ, али се ни
један није враћао, што значи да су наишли на комунисте који су већ били пресекли везу са
нашим штабом, да су их похватали и наравно побили. Приликом одступања са фронта у шест
сати ујутру Никола је морао да се пробије кроз комунистички обруч, са војском која је била са
њим и која се није разбежала као што пише Воја. После тога, на Борачком језеру, имао је 200
људи. Иван Ружић је одступио без припуцавања када је видео да Никола одступа, тако исто и
поручник Вучковић. Воја нити је имао потребу да спашава Ивана, нити га је могао спасити са
његовом пратњом од 20 људи756. Он није имао неки одред војске. Штаб му је био у Коњицу и он
се после тог повлачења састао са Иваном код Острошца, месту 10 километара од Коњица према
Јабланици. Никола је одатле отишао за Калиновик. Ту се задржао док није дошао Павле757 са
Дражом. Одатле је отишао за Шћепан Поље. Ту је била концентрација четничких одреда и
вођене су тешке борбе са комунистима пристиглим са Јабланице. У тим борбама је Никола
тешко рањен, а не на Јабланици, како комунисти тврде. У овим борбама сам и ја учествовао.
Прва дурмиторска бригада је имала око 280 бораца. Са Николом је у Калиновик дошло 200
бораца, што значи неки су погинули, неки рањени, неки заробљени, а неки на мени непознат
начин нестали. Колико је било мртвих, тешко је дати одговор. Рањених је било 20, они су сви
пали у руке комунистима, које су сигурно побили. Међу њима је био жандармеријски наредник
Балетић, родом из Никшића. Морам да га наведем јер он то заслужује. Ту је живот положио.
Комунисти су могли појединачно да пређу преко моста, користећи велику помрчину. Мост је
био срушен, али се пажљиво могао прећи. Од обале до места где је била наша стража, било је
дубоко 20 метара. Стражари су на обали изнад моста заложили велику ватру и грејали се, не
обраћајући много пажњу на мост. Комунисти су са друге стране обале могли да прате шта ради
стража. Према томе су донели одлуку шта могу да ураде и урадили су - ово је мој закључак.
Тачно је да је било убачених комуниста у четничким одредима, скоро у сваком. Они се нису
испољавали као такви и њихова улога није била видљива, нити су могли да утичу на неко
масовно дезертерство. И нису били сигурни у исход борбе. Што се тиче фронта на Неретви, то
је широк појам. Неретва је дугачка и можда је било више одреда дуж Неретве758. Овде је реч о
Јабланици где су распоређене четири бригаде. Прва дурмиторска је имала 280 људи, два тешка
митраљеза, четири пушкомитраљеза, један бацач и нешто ручних бомби и пушке. Шта су имале
друге бригаде није ми познато. Друга дурмиторска бригада имала је можда 300 људи, Билећка

11, dok. br. 43", Зборник, XIV/2, стр. 441 f-n 71.
755
Br. 2126 od 8.III (major Ostojić): "Biću prinuđen da sve komande smenim i stavim pod preki sud za sabotiranje
Vrhovne komande. Jedini su sa kojima se može dobro raditi Voja i Vesković. Zapretio sam da se u toku noći i sutrašnjeg
dana bezuslovno izvrše moja naređenja. Kada bi se i zvršila, proleterska brigada na levoj obali bila bi uništena. Očajan sam
što nemam s kime raditi, ali se nadam da će Voja spasti situaciju", Зборник, XIV/2, стр. 442.
756
"Br. 2103 od Ilijeva: br. 161 7.III.— Izuzev ove jedinice koja ima oko 1500 ljudi pod oružjem70, ni jedna druga susedna
jedinica nema više od po 20 — 30 vojnika. Ova slabost suseda ne nudi dovoljan naš autoritet u narodu, te se pored tih naših
jedinica koje su slabo naoružane pojavljuju i jače komunističke grupe protiv kojih su naši komandanti nemoćni. Molim
naredite da svi komandanti nastanu i stvore veće oružane jedinice a naročito štabne grupe, koje će biti kao kadar i jezgro oko
kojih će se izvršiti naša mobilizacija. Uticaj štaba la u opšte se ne oseća. Siniša", Зборник XIV/2, стр. 441.
757
Ђуришић није стигао у Калиновик пре 17 марта са 2.314 својих људи, Zbornik, IV/3, стр. 306.
758
”10 mart 1943 god. Br. 2179 od Ištvana: br. 118 9.III.— Radi morala trupa koje osećaju da [je] Hercegovina ugrožena
preuzeo sam u svoje ruke komandu svih trupa svoje zone. Baja samnom sarađuje potpuno. Težište situacije danas u luku
Neretve. Partizani prešli reku Neretvu kod Rame i Jablanice. Na prostoriji: Carski Vrh, Krstac, Glogošnica, Jablanica.
Branile su Neretvu četiri crnogorske brigade: Lukačevića, Kasalovića, Bojovića i Ružića. U toku 7. i 8. marta ove brigade su
razbijene od partizana kada su se njihovi manji delovi prikupili čak u Bijelom Polju i Aleksinom Hanu a [o] ostatku njihovih
snaga kao i o njima nemamo nikakvih podataka [ma] da smo sve preduzeli da što pre stupimo u vezu sa njima.77 a [o] ostatku
njihovih snaga kao i o njima nemamo nikakvih podataka [ma] da smo sve preduzeli da što pre stupimo u vezu sa njima”,
Зборник XIV/2, стр. 445-446.

201
можда 150 људи и Коњичка можда 80 до 100 људи. Од наведених бригада борио се искључиво
Никола Бојовић и нико више759, ни лево, ни десно, ни тамо ни овамо760. За вечита времена.
Борба око Jабланице није вођена још три месеца, како Воја каже. Вођена је око 15 дана, колико
је требало комунистима да пређу Неретву761. Они су се после ове битке једино сударили са
Павлом код Калиновика и на Шћепан Пољу762. До 15. маја стигли су до Колашина763, где сам и
ја од Немаца заробљен764.
Што се тиче бацања хране и другог материјала од стране Италијана на Јабланици, то само
комунисти могу да протуре, као и остале фабриковане лажи. Ружић је страдао са Павлом у
Босанској Градишки. Андрија Весковић је погинуо 1943. године у Васојевићима”765.
Запис партизанског официра о борби на мосту код Јабланице поузданији је од многих
других његових оцена:
”Ноћу 6/7 марта. Отпочело је форсирање Неретве преко порушеног железничког моста. Задатак
да прва пређе и образује мостобран на левој обали реке добила је 2 далматинска бригада. Прво
се преко рушевина моста упутила десетина добровољних бомбаша коју је њен десетар Стево
Опачић назвао ”гром десетина”. У тамној ноћи бомбаши су пузили од једног до другог дела
конструкције порушеног моста. На већим размацима полагали су даске како не би пропали у
валове Неретве. Услед шума реке и припуцавања на фронту, четници их нису чули кад су се
приближавали њиховом бункеру на супротној обали. Опачић је кроз пушкарницу бункера
убацио бомбе и заседа је била уништена. Освојен је први мостобран, који је омогућио прелаз
већих делова, тако да су четници и њихови штићеници Италијани одбачени од реке, те је тиме
обезбеђено несметано пребацивање свим јединицама и рањеницима”766.

Последице: - сећање Митра Лопушине:

”У почетку априла 1943. са групом од 30. војника српске националне војске, отишао сам у
правцу Гацка у помоћ четничкој војсци. Нијесам био у бици на Неретви и не знам ништа о томе
да кажем, како је дошло до пораза ђенерала Михаиловића на Неретви; само сам касније сазнао
да у бици на Неретви против краљевске војске били не само комунисти, него и усташе и
муслимани767, па и саме немачке трупе. Са овом групом од 30 људи дошао сам на Равно, више

759
"Neka ovaj lokalni neuspeh bude samo pouka komandantima i jedinicama kako treba držati ljudstvo u rukama, a naročito
na međusobno ukazivanje pomoći koje se ovom prilikom nije ispoljilo", 7 III 1943 god. u 23,30 č. Konjic, Voj. S. Lukačević.
760
”Br. 2235 od Ištvana: br. 133 10. III. — nastavak. Po podacima danas od 15 časova, komunistička prethodnica izbila je u
selo Bijela, a njihove jake snage, verovatno glavnina, izbile su u Javorik.90 To su snage koje su sa kretale sa pravca od
Sovića, Prema ovakvoj situaciji, nalazim i da je i Kalinovik, iako je daleko, ugrožen, radi čega preduzimam sve mere da ovo
sprečim. Da je brojno stanje snage Lukačevića, Bojovića, Kasalovića i Ružića bilo makar iznad polovinu jako kako su Vas
izvestili, partizani ne bi imali ovoliki uspeh. Kraj. Baćović”, Зборник XIV/2, стр. 450.
761
"Br. 2332 do Ištvana: br. 138 12. III. — Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj
je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena.121 Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer
su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku
komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«. Bosanci u sastavu ove grupe borili su se junački, ali
izdati od Crnogoraca bili su opkoljeni i masakrirani od komunista", Зборник XIV/2, стр. 456.
762
NOVOSTI OD 17 MARTA U 19 ČASOVA SEKTOR „TAURINENSE": ”Četnički bataljon Bojović vratio se u Crnu Goru sa
mosta kod Broda uslijed pretrpljenih gubitaka (Druga durmitorska četnička brigada čiji je komandant bio kapetan bivše
jugoslovenske vojske Nikola Bojović), Zbornik, tom III, knj. 5, стр. 307.
763
NOVOSTI OD 27 MAJA U 7 ČASOVA, SEKTOR „VENEZIA": ”Hapšenje vođa, organizatora i četničkih agitatora izvršeno je
jednovremeno u svim garnizonima, u 2 časa juče. Uhapšeno je ukupno 90 osoba”, Zbornik, tom III, knj. 5, стр. 394.
764
BK. 195, IZVJEŠTAJ KOMANDANTA ČETNIČKOG KORPUSA OD 28 MAJA 1943 GOD. KOMANDANTU ČETNIČKIH SNAGA
ZA CRNU GORU O RAZORUŽAVANJU ČETNIČKIH JEDINICA OD STRANE NJEMACA, 28-V-1943 g.: ”Kap. Bojović
interniran sa terena. Specijalni kurir iz Kolašina koji se vratio iz Kolašina sinoć, kao i opštinska uprava javila mi je ovo.
Trebalo bi hitno intervenisati kod Guvernera2 preko generala Đukanovića3 povodom ovoga”, Zbornik, III, 5, стр. 398.
765
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 117-120.
766
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 364-365.
767
”…тог 1 марта по наређењу Адолфа Хитлера формирана је Муслиманска дивизија, састављена искључиво од
муслимана из Босне, као СС добровољачка 13 брдска ”Ханџар” дивизија са 23.000 војника. Имала је више војника
него Броз у свих пет партизанских дивизија које су наступале од Бихаћа ка Неретви”, С. Јаковљевић, Скривена
историја, 427. Број од 23.000 војника може бити претеран: ”У архивској грађи насталом радом институција
СС-а у окупираној Србији, а која се чува у фонду БИА у Архиву Србије, постоје подаци за 675 муслимана из
Дежевског среза који су били у СС дивизијама „Ханџар“ и(ли) „Скендербег“, односно ХИПО-у. Том броју би

202
Гацка 7 априла 1943. Од Гацка су наступале партизанске снаге добро наоружане, док су наше
трупе, врло слабо биле наоружане. Те ноћи, уочи Благовести, падао је снијег и вјетар јако
дувао. Ту вече смо водили борбу са партизанима на Равном, под вођством Ивана Ружића -
команданта одреда.
Партизани су нас са Равнога потисли у правцу села Стријепна, гдје је погинуо из ускочког
батаљона, млади војник Вукота С. Томић из села Тимара. Тешко је рањен Милутин М.
Петрушић из села Струга, коме је била преломљена нога изнад кољена и рањеног Милутина,
неколико војника је однијело у Никшић у болницу, одакле је као тешки рањеник упућен на
лијечење у Италију. Одред Ивана Ружића повукао се у правцу села Миљковца768. Партизани су
наступали за нама и на Миљковцу је трајала 3. дана и 3 ноћи борба између краљеве војске и
комуниста, У тој тешкој борби погинуо је капетан бивше југословенске војске Митар Пејовић и
из дробњачке чете Бајо Зорић. Партизани са једним топом и минобацачима наоружани
победили су нас и морали смо да одступимо. Када смо били на Брезнама, одред Ивана Ружића
сав се распао и без питања главних команде сви су отишли својим кућама а са Иваном сам
остао само ја, Комнен Жижић, Саво Струњаш, Јагош Булатовић, Радош Полексић и Комнен
Томић... на Крнову а на лијевој страни од нас према Гори Ћеранића био је Жупски батаљон
четника мајора Андрије Ђоковића769. Како су јаке снаге партизана наступале под вођством Пека
Дабчевића, у народу се пронио глас да ће партизани све четничке фамилије побити па је моја
фамилија преплашена770, мислећи на оно што им се десило од априла 1942, под притиском
Војина Требјешанина, побјегли од куће:...” 771.

"Primio sam Vaš izveštaj772. Na rejonu Prekobrđa nema niko ko bi omeo pokret trupa. Naši bataljoni iz
Kolašinskog sreza su razoružani od strane nemačkih trupa i nalaze se na Brezi u kasarni. Kap. Bojović
interniran sa terena. Specijalni kurir iz Kolašina koji se vratio iz Kolašina sinoć, kao i opštinska uprava
javila mi je ovo. Trebalo bi hitno intervenisati kod Guvernera773 preko generala Đukanovića774 povodom
ovoga"775, Zbornik IV/11, str. 398.
”У писму команданта 1. дурмиторске бригаде од 10. јануара 1943.године пише како се:на
његовом подручју наводно због тога што он не иде „створило велико незадовољство неће нико
да иде избјегавају на разне начине, тако да ту имам муку".52 Наравно, ово се незадовољство није
створило због тога што је првобитно било одлучено да командант 1. дурмиторске бригаде не
иде за Босну, већ је то био изговор. Накнаднам одлуком командант је пошао за Босну, односно
на Неретву, али је и поред тога 1. дурмитарока бригада ириликам првог судара с партизанима
комплетна дезвртирала с положаја, а њено људство вратило се својим кућама”776.
Концентрација снага ЈВО је била недовољна и недоследна, притом је командни ланац
био нефункционалан777, наређења су стизала прекасно и нису могла бити извршена под

требало додати и 54 добровољца који су родом били из Штавичког, Сјеничког, Бјелопољског, Беранског, Косовско-
митровачког, Студеничког и Пљеваљског среза. Тако долазимо до цифре од 729 регрута које је издржавала команда
СС-а. Могуће је да ово није и коначан број муслиманских војника у СС-у. То тврди истраживач Миодраг Радовић, а
у прилог његовој хипотези иде и податак који доноси историчар Јозо Томашевић, да је током 1943. године око 1.000
Албанаца и муслимана са територије Санџака ступило само у 13. добровољачку брдску СС дивизију „Ханџар“. СДБ
је располагала подацима да је око 5.000 људи са овог простора одведено на обуку у Француску”, М. Д. Живковић,
Санџак, 1070-1071.
768
Борба која се помиње у извептају од 17 априла, Zbornik, III/5, стр. 316.
769
Поменута борба одиграла се 29-30 априла 43, Zbornik, III/5, стр. 36.
770
Оправдан страх који су партизани покушавали да умање: ”настојте свим снагама да спријечите евакуацију
становништва у правцу Колашина јер то нам компликује и ратне операције као и политички положај”, Zbornik,
III/5, стр. 42.
771
Митар Лопушина, Моја горка сјећања, стр. 78.
772
Br. 195 (28-V-1943 g.), IZVJEŠTAJ KOMANDANTA ČETNIČKOG KORPUSA OD 28 MAJA 1943 GOD. KOMANDANTU
ČETNIČKIH SNAGA ZA CRNU GORU O RAZORUŽAVANJU ČETNIČKIH JEDINICA OD STRANE NJEMACA,
773
Guverner Crne Gore Aleksandro Pircio Biroli
774
General Blažo Đukanović
775
Radi se o planu njemačke Vrhovne komande „Vajs III". Vidi objašnjenje dok. broj 182.
776
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, , 306 ф.-н. 52. АВИИ, ЧА, ЦГ—В—139, Писмо Николе
Бојовића Бају (Никићу) од 10.јануара 1943.
777
”Kaže da Sarajevo priča o našem i komunističkom sporazumu. Naređeno demantovanje. Molim da skrenete pažnju

203
масовним притиском непријатеља778. Неспособност, неодговорност, издаја, испољене су
у још већој мери у највећем, пресудном поразу четника. Надмоћне партизанске снаге
ојачане јаким јединицама домобрана и усташа у црним униформама чије су усташке
ознаке биле замењене петокракама биле су неупоредиво боље наоружане, са тешким
наоружањем779, чак и неколико тенкова јер су непосредно пре тога разоружале
италијанску дивизију. Више нису личили на оне партизане који су панично бежали из
Ужица где су оставили око 2.000 мртивих, и у нереду се повлачили из Црне Горе
годину дана раније. Више би се могли поредити са српском војском опорављене и
попуњених редова, опремљене и вишеструко ојачане снагама савезника приликом
пробоја Солунског фронта. У свом извештају после пробоја на леву обалу Неретве 7
марта780, Пеко Дапчевић са чуђењем и готово са жаљењем констатује слабост наружања
бригаде Николе Бојовића која је бранила фамозни срушени мост на Неретви, наводећи
од тежег наоружања само један митраљез и четири пушкомитраљеза. Збиља је
зачуђујуће да Италијани оставе своје ”верне савезнике” тако оскудно наоружане према
надмоћном противнику добро опремљеном лаким и тешким оруђима781.
Након почетне и прекретне победе, 7 марта, над првом Дурмиторском бригадом
Николе Бојовића која је бранила прелаз на леву обалу Неретви код срушеног моста
близу Јабланице, жестоке борбе се воде с обе стране Неретве до краја марта.
Недисциплина и дезертирање читавих одреда од којих неки прелазе на страну
партизана, општа конфузија и непоштовање често закаснелих или погрешних наређења
Зарије Остојића, замор и опште расуло после вишеседмичних жестоких борби доводе
до слома четничке одбране Херцеговине, који после пада Невесиња и Калиновика
отварају пут партизанима ка горњем Подрињу и североисточној Црној Гори. Пуковник
Бајо Станишић са црногорским, Баћовић и Јеђевић са херцеговачким, Лукачевић са
санџачким, сви по неколико хиљада, од укупно око 12.000 четника782, упркос знатним
обостраним губитцима, нису били у стању да зауставе узастопне силовите нападе
партизанских пролетерских бригада и дивизија Пека Дапчевића и других. Помоћ Павла
Ђуришића са 6.000 елитних четниких трупа за то време је у извештајима и наређењима
непрекидно најављивано и очекивано као одлучна помоћ и последња нада за

telegrafisti da predaju depeše po redu jer dobijam sve izmešane sa po dva dana razlike”, Зборник XIV/2, стр. 254.
778
”Br. 2147 od 222: br. 330 8.III. Nastavak. Baćović: pored svih mojih naređenja, da posedne naređeni mu položaj stoji u
Širokom Bregu i Knežpolju, jer kaže da ga je tu rasporedio u opštu rezervu talijanski komandant korpusa i uporno traži da
dođe u Kalinovik radi svršavanja poslova i ispravke grešaka koje sam ja učinio u njegovom otsustvu. O položaju komunista
nemam novih podataka jer niko ne javlja ništa i pored svih traženja i naređenja. Tako je zbog neizvršenja naređenja Pantića i
Gojnića došlo do prodora kod Jablanice, jer je Bojović bio iznenađen i slab da zadrži položaj. Sad opet zbog neizvršenja
Baćovića, izložen je Gojnić počesnom tučenju a zbog mešanja Talijana u sporazumu sa Jevđević[em] protivu svih mojih
izričnih naređenja Vesković je odvučen u Vrgorac. Nastv. dep.”, Зборник XIV/2, стр. 444.
779
”U operacijama protivu komunista po Hercegovini učestvovalo je оko 5000 crnogorskih četnika, ne računajući one koji
su dejstvovali pod neposrednom komandom kapetana Đurišića oko Kalinovika i Foče.56 U svim ovim operacijama glavni
teret borbe snosili su Crnogorci. Oni su najviše doprinijeli da su komunisti bih prinuđeni da svoje teško naoružanje (artileriju,
tenkove, kamione i dr.) pobačaju u Ramu i Neretvu i tako unište da ih ne mogu upotrebiti u daljim borbama. (16 topova, 12
tenkova57 i oko 100 kamiona)”, Зборник, XIV/2, стр. 644.
780
”Пјешадијске четничке јединице располажу са доста слабим наоружањем, напр: чета од 80 људи - један до три
пушкомитраљеза; батаљон - један или два тешка митраљеза, извјесни батаљони - по један бацач, просјечно на борца
60 до 80 пушчаних метака; комора неорганизована те и снабдијевање неорганизовано, без револвера и машинских
пушака... Ми досад нијесмо успјели заробити неког већег четничког функционера (потпис: ”Пеко” Дапчевић)”, Br.
43, ”Извјештај штаба Друге пролетерске.. од 8 марта.. о борбама форсирања Неретве”, Зборник, XIV/11, стр. 79-80.
781
Четничко виђење противника било је пуно злих слутњи: "Borce prikazuju kao dobro vođene, drske, napadaju
najčešće noću ili u svanuće, premoreni su zbog stalnih borbi, a velike im teškoće zadaje i veliki broj ranjenika. Ovo je bilo
prvo saznanje o partizanima i njihovoj borbi za poslednju godinu dana. Od njihovog naoružanja dizala mi se kosa na glavi, a
ja u cijelom Odredu od blizu 200 ljudi nijesam imao nijedan puškomitraljez, ili mitraljez, i sa municijom i ručnim bombama
bili smo vrlo oskudni”, ДСБ 1, стр. 405.
782
”Ukupna jačina naših snaga sa Baćovićem iznosi oko 12.000 boraca. Mislim da smo jači od Boljševika, naš moral je
sjajan, pa se nadam ako Bog da, i komandanti budu na visini” (6. mart 1943. g., Br. 2044 od 222: br. 319), Зборник, XIV/2,
стр. 438. Неосновани оптимизам српских официра који се толико пута од 27 марта 1941 показао погубним.

204
преокрет783. Борбена спремност и отпор црногорских четника су у целини били
најслабији784. Нејборбенији је био Лимско-санџачки одред Воје Лукачевића, као и они
из источне Босне785.
Све слабости четничког покрета и његовог командног кадра дошли су до изражаја у
пуној мери. Пуч од 27 марта 1941 као да је предодредио све оно што је уследило за
време рата и окупације, државни преврат, издаја савезника, рат и општи хаос, од ”боље
рат него пакт - боље гроб него роб”, све ове ставке су се нанизале за ратних и поратних
година. Како је 27 март био опредељујући за читави рат и његове последице, тако и 7
март 1943 на Неретви код Јабланице, предодређује однос снага за други део рата, исход
и последице грађанског рата за другу половину 20 века и касније.
Грађански рат између шартизана и четника био је највећи улог у свеопштем и
вишеструком рату на простору Југославије, ако ништа друго стога јер се исход светског
рата није могао одлучити на Балкану као споредном, иако важном ратишту, као што се
то добрим делом догодило крајем 1918 на исходишту Првог светског рата.
Као и током већег дела грађанског рата, борба за Неретву показује сву сложеност
односа снага и непомирљивог сукоба између четника и партизана у коме су сва
средства била коришћена786. Италијани су у највећој мери пружали логистичку подршку
четницима, повремено чак и партизанима, ако не изнудом онда тако што је најлакше
било разоружати италијанске снаге и гарнизоне како би се дошло до наоружања и
осталог плена. Стратешка подршка Италијана четницима је била неспорна не само
током борби за Херцеговину у долини Неретве, иако због борбене слабости и
пасивности италијанске војске она није имала већег значаја за исход ове готово једно-
месечне борбе. Неупоредиво одлучујући је био значај немачког удела787. Највећи успех
немачке стратегије и тактике је био у међусобном сатирању и исцрпљивању снага
између партизана и четника788. Мартовски преговори партизанских највиших војних и
паријских званичника у Загребу били су одлучујући за исход сукоба на Неретви789.
Готово годину дана после њихове потпуне победе и прогона партизанских снага ка
западној Босни, четници су очекивали повратак својих замљака и рођака као борбама у

783
Дража је 18 марта стигао у Калиновик са Ђуришићем и 2.314 његових четника: ”Onaj čovek (Дража
Михаиловић)61 večeras stigao sa Pavlom62 zdravo i veselo” (...) ”Kad je Draža Mihailović izašao na položaje kod
Kalinovika da neposredno rukovodi borbenim operacijama, Vrhovna komanda je i dalje ostala u s. Lipovu, kod Kolašina”,
Зборник, XIV/2, стр. 543, 548 ф-н 92.
784
”Br. 2486 od Ištvana: br. 173 16. III. — Sa velikom ofanzivnom snagom i odlučnošću probijaju se komunisti Srbiji. Naše
trupe su inferiornije po borbenom duhu i osećanju ideje. Osim onih iz Pive što su pobegli tokom poslednja dva dana (Odnosi
se na četnike 1. i 2. durmitorske brigade),22 vratio sam vozom za Nikšić obolelih 250 Veskovićevih i Bajovih. Karakteristika
crnogorskih trupa da su raznežene, neće da se maknu bez sudelovanja talijanskih trupa, posle svake borbe postavljaju nove
zahteve za materijalom, inače neće da maknu bez talijanskih mazgi” (...) ”U crnogorskim redovima ima veliki broj zelenaša i
komunista koji neće da prihvate borbu (...) Obe Durmitorske brigade i Sandžaklije ranije su napustile položaj, opljačkali
srpska sela i otišli kućama” (18 март 43), Зборник, XIV/2, стр. 537 ф-н 22, 542.
785
”Od naših trupa brigade Mostarska i Stolačka nikakve. Brigade Istočne Bosne najbolje. Jevđević”, Зборник, XIV/2, 357.
786
”ovaj građanski rat koji uzima sve više maha upravo ide na ruku neprijatelju i, zaista, postoje dokazi koji pokazuju da su
Nemci i Italijani podstrekivali taj sukob tako što su protivničke strane snabdevali oružjem”, Зборник, XIV/2, 992.
787
”U pismu majora Ostojića od 20. marta koje je upućeno Pavlu Đurišiću o stanju kod jedinica Zetskog četničkog odreda i
hercegovačkih četnika majora Baćovića, između ostalog, piše: »Baju i Baćovića zahvatila panika. Gotovi su da pozovu
Nemce u Nevesinje. Zabranio sam ovo do rešenja 570« (D. Mihailović — prim, red.), Arhiv VII, Ca, k. 161, reg. br.
53/3—21” (Зборник, XIV/2, стр. 543 ф-н 59).
788
Амб. Рендл Ховарду Дугласу (22-IV-43): ”pojavio se problem da su Nemci saterali partizane na jug što je
neminovno dovelo do njihovog konflikta sa Mihailovičem, a to je upravo ono što su Nemci i želeli... ako Italijani snabdevaju
Mihailovića oružjem i ako su partizani uspeli da dobiju oružje od Nemaca, veća verovatnoća da Nemci i Italijani snabdevaju
obe strane u nameri da se ovi međusobno unište; pre je to u pitanju nego da su Italijani i Nemci na suprotnim stranama”,
Зборник, XIV/2, 993, 995.
789
С. Јаковљевић, Скривена историја, 463.

205
Босни прекаљених осветника790. Био се пронео и глас да су партизани у преговорима с
Немцима791. Командант Друге Дурмиторске бригаде Иван Ружић говори Николи
Бојовићу пре битке: ”нећу да водим ове људе на кланицу”. Биле су то територијалне
јединице састављене од братственика и племеника. Само је Павле Ђуришић имао
елитне мобилне јединице али се неких 6.000 његових четника задржало ”чишћењем
терена” по Санџаку. Баћовић је заостао у Мостару, Јевђевићеви Херцеговни нису
примили борбу, иако су са околних висова посматрали дебакл сабораца на
мостобрану792. Пошто је зауставио преосталу половину Дурмитораца у бегу све до
Калиновика и Шћепан поља, само је Воја Лукачевић са својим Санџаклијама чинио све
што је било могуће да спасе што се још спасти може после масовног преласка
непријатеља на леву обалу реке, али је већ било прекасно за било какав ефикасни
отпор, понајмање за преокрет ситуације. Потоње жестоке борбе биле су пре свега борбе
отступнице и очајничког пружања отпора након великог дебакла.
”Ђуришић је био својеглав човјек, оптерећен великим амбицијама, подложан сплеткама и није
трпио ничија наређења. Одлуке је углавном доносио на своју руку. Ђуришић се арогантно
држао и понашао и према ђенералу Блажу Ђукановићу и пуковнику Бају Станишићу793…до
Лашићевог и Михаиловићевог сусрета дошло је 7 јула 1942 године у селу Крш, испод
Дурмитора, одакле ђенерал Михаиловић креће према Херцеговини”794.
Бајо Станишић и ђенерал Ђукановић795 били су друго крило самовоље локалних
команданата, који су после Ђуришића највише допринели немоћи Михаиловића у
Црној Гори. Касније је свој допринос општој анархији дао и Воја Лукачевић. Далеко
највећа слабост и опасност је била у сарадњи четничких команданата са зеленашима и

790
”Br. 2332 do Ištvana: br. 138 12. III. — Situacija na levoj obali Neretve je ozbiljna. Grupa kapetana Lukačevića u kojoj
je pored domaćih bosanaca bilo i Crnogoraca razbijena je i rasturena.121 Obe durmitorske brigade i Sandžaklije izdali su, jer
su javno izjavili da neće da se bore protiv svojih sinova, sestara i braće koji se nalaze u redovima komunista. Pri nailasku
komunista iste su pozdravljali sa pesnicom sa uzvikom: »Smrt fašizmu«. Bosanci u sastavu ove grupe borili su se junački, ali
izdati od Crnogoraca bili su opkoljeni i masakrirani od komunista. Nastaviće se”, Зборник XIV/2, стр. 456.
791
”8. - Друг Ђидо се вратио из Загреба са 16 другова у замену за заробљене Немце... Колико је тамо могао сазнати,
Немци не намеравају преузимати офанзивне акције према овим нашим снагама. Тражену помоћ од Немаца
Италијани нису добили”, Бр. 146, Наређење штаба Прве пролетерске дивизије од марта 1943..., за разбијање
четника..., Зборник, XIV/11, стр. 297.
792
”Br. 2150 od 222: br. 333 8.IIL - Da se iz Drinskog korpusa uputi 500 ljudi ovde kod mene u rezervu i za svaki slučaj. Da
se izvrši popuna hranom i municijom. Tek kad se ovo ostvari moći ćemo ponovo pristupiti tučenju boljševika na levoj a
potom na desnoj obali. Zaprepašten Obr sam neposlušnošeu, samovoljom, nesposobnošću i nepodnošenjem izveštaja od
strane većine komandanata kao i liierovanjem lažnih i kontradiktornih vesti. Teži su mi oni nego komunisti i svi ostali.
Br. 2151 od 222: br. 334 8.III. — Nastavak. Molim Vas u interesu naše svete stvari za koju se borimo da preko Baćovićeve
stanice naredite svima komandantima poimenično i Jevđeviću da bezuslovno izvršavaju moja naređenja, da im objasnite da
su neposredno meni potčinjeni za vreme operacija i zapretite prekim sudom po mome traženju a da sa Baćovićem prekinete
neposredno opštenje dok sam ja ovde. To i slanje prekog suda su jedini način da se nateraju na poslušnost i da operacije
uspeju. Branko.”, Зборник XIV/2, стр. 445.
793
”За ђенерала Ђукановића и пуковника Станишића, Ђуришић каже да су издајници, пошто су одбијали наређења
да изврше хитну мобилизацију и отпочну борбу противу партизана. Као што се и показало, такво њихово понашање
било је кобно за краљевску војску у Црној Гори, а њих је коштало живота”, Д. Радевић, Братоубилачки рат, 229.
794
”…ђенерал Михаиловић, док се налазио у Црној Гори, није пуштао Ђуришића да сам командује војском. Па и
када је пошао са њим пут Калиновика, Павле је самовољно напустио положај. Ђуришића уопште није занимало ни
шта раде сусједни команданти, нити Врховна команда” (Д. Радевић, Братоубилачки рат, 211, 126-127).
795
”Од ослобођења Калиновика и, негде у исто време, Невесиња пала су главна упоришта четника који су толико
потучени и разбијени да више никад неће представљати неку озбиљнију војну снагу… Блажо Ђукановић је преузео
команду од Баја Секулића, кога су његови четници назвали ”баксуз Бајо” и од војводе Павла Ђуришића, да би
спречио расуло ”национлних снага” (С. Оровић, Ратни дневник, 371), потпуковник југословенске краљевске
војске који је пришао партизанима и изневерио очекивања његових Васојевића, као за време аустријске
окупације генерал Вешовић, Саво Оровић не помиње заробљавање и депортацију Павла Ђуришића од
стране Немаца, маја 1943. Партизански ВШ дуго у њега није имао довољно поверења и држао га је по
страни, док се он доказивао како је знао и умео, у рату и касније у служби ратне пропаганде, њених
замена теза и ловачких прича, као оне о 1.000 италијанских жртвава у тешком партизанском поразу у
нападу на Пљевља, 1 децембра 1941 (С.Оровић, н.д., 127).

206
федералистима, још више него зависност од помоћи италијанског окупатора, све оно на
шта Михаиловић није био у стању да утиче упркос бројним настојањима.
”Изјутра 14. маја дјелови 1. брдске дивизије упали су у Колашин и разоружали дјелове
Лимсконсанџачиих четничких одреда (три летеће бригаде, питабски батаљон и остало јединице
које су се у граду затекле) на челу са његовим штабом. Том цриликом је око - 2000 четника
разоружано и спроведено у Андријевицу” (…) око 450 је интернирана, међу којима око 40
официра и извјестан број четничких функционера. Интернирани су комплетан штаб Лимско-
санџачких четничних одреда на челу с Павлом Ђуришићем, командант Лимског корпуса
Милорад Т. Јоксимовић, срески командант Радосав Јоксимовић и други. .140796 142

”Ђорђије Лашић је процјењивао да краљевској војсци у Црној Гори пријети велика опасност од
зеленашког покрета Крста Поповића. Ђенерал Ђукановић је на ту чињеницу упозорио писмом
7 јуна мајора Лашића”797.
”Ђенерала Дражу Михаиловића су крајем те 1942 године новинари Сједињених Америчких
Држава и Велике Британије прогласили за једног од најпопуларнијих војсковођа
Антихитлеровске коалиције, заједно са маршалом Тимошенком и генералом Макартуром”798.

Никола Бојовић је на мосту и током продора првих партизанских одељења у црним

униформама, само са црвеним петокракама, и опкољен упорно одбијао да се повуче,
иако је већ био изгубио пола људства.
На фронту дуж реке Неретве први је Лукачевић са својим ”Коњичким одредом” храбро
настојао да се супротстави надмоћним партизанским снагама, Друге пролетерске
дивизије, које 7 марта на срушеном мосту код Јабланице, пробијају одбрану малобројне
и слабо наоружане Друге Дурмиторске бригаде Николе Бојовића, којој у помоћ не
притиче ниједна четничка јединица. Анархија код црногорских четника и самовоља
њихових команданата, доводе до надмоћног и брзог пробијања фронта на Неретви,
пресудни пораз четника, који је диктирао свим њиховим неопозивим и готово
узастопним поразима после тога.
”Територија Црне Горе налази се претежно у рукама партизана. Немачка власт се простире у
само пет од 15 срезова и ту спада приобални појас и градови: Цетиње, Подгорица, Никшић и
Даниловград. Четничке јединице у виду жандармерије и милиције, које сарађују са Вермахтом,
броје око 2.500 људи. Спремност морално поколебаних четника и њихових присталица да
сарађују са нама диктирана је изостанком енглеске помоћи и страхом да без подршке Вермахта,
а у условима слабог командовања и недостатка аутоматског наоружања, буду уништени од
стране врло добро наоружаних Титових банди…”799.

Према исказу једног од непосредних учесника: ”Nikola je stalno vodio borbu protiv
partizana na prostoru Zlatnog Bora do Vranovine gdje je ranjen, a Milan Bojović poginuo.
Pošto je ranjen, a borbe više nije niko vodio protiv partizana, Nikola je sa svojom pratnjom i
ono vojnika što je još ostalo od Durmitorske brigade prešao Taru na Uzlupu i došao je na
Rudine sa namjerom da odmah ide ka Žabljaku, da ne bi partizani i pozadinci zauzeli Žabljak
prije njegovog dolaska. Bio je ranjen u desnu stranu grudi, ali on se kretao i ponašao kao da
nije ranjen”800.
BR. 144
IZVEŠTAJ POMOĆNIKA DELEGATA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA ZA CRNU GORU OD 2. MAJA 1943. DRAŽI

796
Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, , 353.
797
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 127.
798
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 128-129.
799
”У својим сећањима Нојбахер за Ђуришића пише: Он је био опасан немачки савезник. Мени је било савршено
јасно да бисмо ми за Павла Ђуришића, у случају инвазије западних сила на Балкан, поново постали његов највећи
непријатељ”, Х. Нојбахер, Специјални задатак Балкан, 175-176), према: Д. Радевић, Братоубилачки рат,
186, 189.
800
ДСБ 1, стр. 414.

207
MIHAILOVIĆU O BORBAMA ČETNIKA PROTIV JEDINICA NOVJ KOD ŠAVNIKA, JAVORJA I ŠAHOVlCA1 2 - V
- 1943 g.
SITUACIJA:
1. Po zvaničnom i potvrđenom izveštaju cd jutros, komunisti su tučeni i proterani iz mesta: Gat, Gora,2
Samobor, Lipnik, Avtovac, Fojnica i Gacko.3 Razbijeni komunisti se povlače iz Ravna ka Čemernom. 2. Od
Bijele ka Šavniku4 napada kapetan Ružić5 sa oko 700 ljudi (povećano brojno stanje jer mu mnogi iz Šavničkog
prebegavaju i bore se pod njegovom komandom protiv komunista). Po približavanju vatre, naši komandanti na
Sinjajevini računaju da se borba vodi kod samog Savnika.6 Verovatno je da 'kapetan Ružić zauzme Šavnik u toku
ovog dana, ukoliko komunisti ne bace prema njemu nove snage sa drugih strana. 3. Na sektoru koje drže naše
jedinice na Sinjajevini (linija: Javorje - Crvene Grede – Starac - Pečarac koja se proteže preko Sinjajevine
pravcem jugozapad - severoistok) nije bilo većih borbi izuzev što je juče ujutru na pravcu prema Crvenim
Gredama (kod beranskog odreda) došlo do borbe sa komunistima kojom su prilikom oni imali 11 mrtvih. Kod
nas nije bilo gubitaka. Na Sinjajevini ima 1200 naših ljudi pored II jurišne brigade koja je danas pošla tamo jer je
već počelo pregrupisavanje trupa na Sinjajevini za udar na šavnički srez koji će uslediti kroz nekoliko dana.7
Danas pošao da objedini sve ove snage major Andrija Vesković (Зборник, XIV/2, стр. 657).
Недолазак, односно кашњење, и долазак са једва половином предвиђеног људства,
потом и напуштање положаја на фронту против партизана на Неретви, може се
сматрати чином издаје од стране Ђуришића. Тим пре што су борбе на Неретви марта
1943 значиле прекретницу у грађанском рату, не само у Црној Гори, наго у грађанском
рату између четника и партизана уопште.
”…начелник Оперативног одељења Врховне команде, подпуковник Мирко Лалатовић, такође
саботира Михаиловићеве директиве, који ће, касније, са Црногорцима кренути са Ђуришићем у
одступницу и катастрофу”801.
Колико год да је и сам допринео таквом стању, избором погрешне стратегије и тактике,
илузорним очекивањем искрцавања савезника и осталих заблуда, Михаиловић је
трагични јунак и жртва свеколике издаје802.
Давид Мартин, пo завршетку Другог светског рата, тада новинар, написао је 1946.
године књигу “Издани савезник; Нецензурисани приказ Тита и Михаиловића”. Његова књига
“Родољуб или издајник; Случај генерала Михаиловића”, издата тридесет две године касније од
стране Хуверовог института при Станфорд универзитету, представља продубљенију и
свеобухватнију обраду исте теме. “Родољуб или Издајник”, и поред мањих пропуста јесте до
сада најдокументованија и најобјективнија књига везана за судбину четничког покрета и
српског народа, кретање светске политике — нарочито западних савезника Британије и
Америке по питању Југославије за време Другог светског рата803.
Сведочење о потоњем врбовању Ђуришића од стране Бејлија потврђује британско
тражење замене за ДМ, које се могло очекивати од почетака 1943, као што упућује и на
нејасне мотивације симптоматичног кашњење Ђуришићевих снага, али и других
команданата који су већином упорно избегавали учешће у борбама на Неретви.
”Пуковник Бели га је прво обавестио како је добио наређење од његове команде да пронађе једног,
по могућству, млађег храброг и одважног српског официра од Чичиних команданата са терена који
би се примио да замени ђенерала Дражу Михаиловића и напао је са разним критикама Чичу. Такође
је, одмах рекао у колико не нађе никога ко ће да се прими ове дужности да ће они да нас напусте.
Изразио је своје мишљење и почео да ми ласка и казао да он мисли да би ја био та најпогоднија
личност да заменим Чичу. Ја сам овим био врло изненађен и упитао сам пуковника Белиа, да ли је
то мишљење и наређење нашег Краља и наше Владе и да ли Чича зна за све ово. На ово је пуковник
Бели одговорио да нико ништа о овоме не зна него је то само сугестија и тражење Черчилово,
такође поновио да ако неће нико да се прими, они ће нас за врло кратко време потпуно напустити.
Овај предлог пуковника Белиа, по Павловом причању, Чичу није ни мало изненадио, пошто је
раније био обавештен од председника владе г. Пурића, да Черчил тражи да се смени ђен.

801
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 223.
802
Давид Мартин: „На Универзитету. у Лондону, 1973. године, пуковник С. Вилијам Бели ( S. William Baily), на
Конференцији о британској политици према покретима отпора, јавно је изјавио да је Дража Маихаиловић у сваком
погледу био саботиран, као и Енглеска војна мисија код њега”, Ђ. Радојевић, ”Шта странци и историја кажу о Дражи
Михаиловићу”, Његош 55 (јун 1986), 8.
803
David Martin, Patriot or Traitor; The Case of General Mihailovich. Hoover Institution Press, Stanford
University, Stanford 1978. 499 стр. Из приказа: И. Лубарда, ”Родољуб или издајник”, Његош 42 (1979).

208
Михаиловић и поставе једног млађег официра који ће прекинути борбу са комунистима и
сарађивати са истима”804.

Плодови издаја и слика пораза

Пораз снага ЈВО дуж Неретве, у коме је епизода на мосту код Јабланице имала више
симболички, иако не мање прворазредни војнички значај, била је преломна за даљи
однос снага и ток грађанског рата, најпре у Црној Гори, потом и на целом простору
окупиране Југославије. Народ у Црној Гори је био дубоко подељен и упркос свежем
сећању на партизанске злочине већ засићен окупаторском и четничком влашћу.
Комунисти, од којих је не тако мали број остао притајен у Црној Гори и за које четници
нису много марили805, умешно су користили српски слободарски дух за распиривање
незадовољства због сарадње с окупатором806. Користили су и подвојеност између
мањинских федералиста и зеленаша (сепаратиста) према већинским националним
снагама Ђуришића807 и Станишића808. Све сложеније стање условљавале су наслеђене
противуречности које стичу злокобну тежину и значај. Политички далеко искуснији, па
и војнички спремнији командни кадар, од оног којим је располагао Дража
Михаиловић809, имао би крајње неизвестан и тешко остварив задатак. Тим пре што је и
избегличка влада била далеко од спремности и компетенције који би иоле одговарали
готово непремостивим изазовима грађанског рата у условима непријатељске окупације.
Изанђали државни и административни апарат, нарочито у још увек патријахалној и
племенској Црној Гори, није се могао носити са вишеслојним сукобима. Ослонац на
италијанског окупатора у борби против партизана био је црногорска специфичност коју

804
Ч. Б. Радовић, ”Из равногорске борбе”, Његош 56 (1986), 54-55.
805
"U Piperima ima jedna četa partizana oko 30-40, koja živi u Kameniku u trojkama. Među njima je najaktivniji Vojo
Todorović.23 U Bjelopavlićima ima isto tako jedna četa oko 40, koja živi isto po trojkama i s vremena na vrijeme se sastaje.
U srezu nikšićkom vodi Milivoje Maksimović jednu četu od 40 partizana. U Župi21 se u svom selu polulegalno kreće Obrad
Bojović. U Crmnici u Dupilu ima 14 partizana. U cijelom srezu andrijevačkom partizana sa partijcima ima svega 15 ljudi.
Vjerovatno da ima i u drugim mjestima partizanskih grupica, ali ovi drugovi nemju tačnih podataka. Zna se da je sa grupom
partizana u srezu beranskom Radonja Golubović i u selu Godinje u Crmnici neki drug Leko25 sa još 3-4 druga. Ima više
pojedinaca koji su se zabili u duboku ilegalnost i nemaju ni s kim nikakvih dodira, kao na pr. Lazar Đurović i Milisav
Koljenšić.26 Po našem mišljenju stanje je takvo u Crnoj Gori kakvoga smo ga i mi zamišljali. Iz svega ovoga stanje je bolje
nego kada smo napustili Crnu Goru i poboljšava se iz dana u dan", Зборник IV/35, br. 76, str. 285.
806
”Na osnovu onoga što ovi trojica pričaju, a Mugoša će i tamo doći, stanje u Crnoj Gori je slijedeće: sve činjenice govore
da su se Crnogorci zasitili četnićko-italijanske blagodeti, a naročito četničke. Narod uviđa da je pod teškim uslovima i
zaveden i izvršio izdaju prema svojim vlastitim interesima i prema svojoj svetoj započetoj oslobodilačkoj borbi, ali kaže da
jedva čeka momenat da strese tu ljagu. U narodu se govori da su partizani bili dobri i da je njihova vlast bila poštena uz
zamjerku što je mnogo ljudi ubijano. Po selima i u vojsci izbjegavaju da prime ma kakvu funkciju - prosto narod počinje da
bježi od te četničke vlasti. U žandarme, za kmetove, vodnike i komandire četa primaju se naši ljudi uglavnom po odobrenju.
Bajo11 je u Bjelopavlićima12 izgubio svaku podršku”, Зборник IV/35, str. 282.
807
”Уз то се зна да Михаиловић, у то вријеме, није био у вези са Ђуришићем, који није извршавао Михаиловићева
наређења од априла 1943 године”; ”Тако су Ђуришићеве формације биле под њемачким и Љотићевим утицајем,
потпуно истргнуте из Михаиловићеве команде”, Д. Радевић, Братоубилачки рат, 220, 258.
808
”На територији црногорског Јужног фронта, за који су били задужени ђенерал Ђукановић и пуковник Станишић,
ситуација је била веома неповољна, поготово што су они послије четничког пораза на Неретви, распустили војску.
Владало је право расуло. Иако је ђенерал Ђукановић формирао нови штаб, издавши наређење за разоружање
Италијана, то није имао ко да спроведе” (…) ”…Станишић 5 октобра напада партизане у области Никшића.
Међутим, партизанима у помоћ прискачу Њемци, па се четничке јединице повлаче у околне планине” (Д. Радевић,
Братоубилачки рат, 169, 171-172).
809
Према немачком извештају од 25 априла 1943: ”DM-četnici. Opremu i hranu isporučuju Italijani, zbog toga je
ima dovoljno. Naoružanja i municije ima isto tako u dovoljnoj količini. Nama gotovo nikakvog teškog oružja! Četnici nose
delimično civilna [odela], delimično srpske ili italijanske uniforme, ali uvek sa srpskom vojničkom ili kakvom drugom
kapom sa srpskim orlom. Četnički sastavi su se u dosadašnjim borbama sa komunistima pokazali podređenim, i to iz sledećih
razloga: a) Komandanti, DM na čelu, precenjuju borbenu vrednost svojih trupa i kvalitet nižih starešina tako da su se uvek
poduzimale operacije kojima četnici nisu bili dorasli. b) Nedisciplina i kukavičluk mnogih nižih starešina. c) Četničke
jedinice su najvećim delom čisto samozaštitni sastavi, koji se izvan svog prebivališta samo nerado bore, u brojnim
slučajevima dezertiraju da bi se vratili u svoj zavičaj, a u mnogim slučajevima, štaviše, prelaze komunistima”, Dokumenti
Nemačkog rajha, Зборник, XII/2, (AVI1, NAV—T-315, r. 1243, s. 801—8).

209
је Дража хтео не хтео нервољно прихватао. Савезничка помоћ је била симболична и
подршка све уздржаније810, а четници нису имали партизанску стратегију - што горе то
боље - у погледу регрутације и наоружавања отетог од окупатора или добијеног од
НДХ какву су имали партизани811. Њихов партијски врх, као и остали кадар, био је
научен на гвоздену бољшевичку дисциплину и неограничену верност Стаљину, што
значи да су морали да показују резултате борбе и против окупатора а не само против
четника812. Они су веровали да њихово време тек долази, док су четници бранили
дотадашњи поредак који је сломом у априлском рату изгубио већ пољуљано поверење
народа. Избегличка влада није имала могућности ни ауторитета да утиче на понашање
њеног министра војног, као ни британски савезник који се све теже сналазио у све
сложенијим приликама на терену. Борбе на Неретви настављају се током пролећа.
”Весковићев Одред, јачине од око 2.500 бораца, стигао је у Калиновик 26 фебруара 1943
године, продуживши према Неретви. Смјестили су се на лијеву обалу ријеке, придружиши се
Михаиловићевим формацијама јачине од око 10.000 бораца. Сукобили су се са Другом
пролетерском дивизијом НОВЈ, 11 и 12 марта, претрпевши велике губитке. Михаиловићев
командант ове операције, Захарије Остојић, одмах је извијестио Врховну команду о великом
поразу, тражећи најстрожије казне за командни кадар и себе лично”813.
”Послије бројних Ђуришићевих грешака (пријеких судова и стријељања на Брези, угледних
људи и родољуба, Лукачевићевог терора и рогљи…), Лашић је југословенску краљевску војску
у Црној Гори, покушавао да представи у новом, бољем свијетлу”814.
” У том тренутку Лашићева црногорска краљевска војска бројала је преко 20 хиљада бораца
под оружјем и спадала је међу најјаче војне формације у Југославији. Међутим, проблем је био
што све краљевске јединице никада нијесу једновремено ступиле у борбу”815.
”Перхинек, 3 октобра, пише ђенералу Михаиловићу: ”Зеленаши у Црној Гори најприсније
сарађују са Њемцима и обични су им шпијуни. Отворено раде противу нас…”816.
Однос са Италијанима је био принудан и дволичан с обе стране817, што се још боље
видело на Неретви где су једни мислили да искористе друге са познатим исходом.
Италијани нису имали мотивацију да гину ни за сопствену замљу и војску, а камоли
штитећи Црну Гору од повратка партизана.
”У Резолуцији је тада наглашено: ”да се у Црној Гори налазе снаге од преко 5.000 партизана и да
четници разбијени послије Неретве не могу да им се супротставе без италијанске помоћи”, Тражи
се, ”да талијанске власти одбаце зеленаше и федералисте као зло равно комунизму… »818.
”…да би деморалисали црногорски народ, они су пошли трагом ранијег окупатора, Аустрије. И као
што су Аустријанци у првом светском рату оскрнавили гроб Његошев на Ловћену, преносећи му

810
”У тако колебљивој средини као што је Црна Гора, издаја Западних савезника произвела је код народа најтеже
последице, поготово захваљујући бесомучној кампањи радио Лондона” (Д. Радевић, Братоубилачки рат, 184).
811
У НДХ: ”Moral trupa je vrlo nizak, što se vidi iz slabe borbenosti jedinica protiv ustanika i čestog prelaženja
partizanima čitavih jedinica sa oficirima na čelu, zajedno sa oružjem i opremom. I ustaška milicija prolazi kroz fazu teške
krize i dezorganizacije”, IZVEŠTAJ GENERALA ĐUZEPA PIJEKA OD 18. JANUARA 1943. MINISTARSTVU INOSTRANIH
POSLOVA O VOJNO- -POLITIČKOJ SITUACIJI NA TERITORIJI NDH, бр 12, Зборник, XIII/3, стр. 49.
812
Према немачком извештају за партизане: ”Oprema je usled višemesečnih borbi loša, naoružanje i municija u
dovoljnoj količini. Usled najstrože discipline, koju nadziru politički komesari, trupa je čvrsto u rukama svojih vođa. Uprkos
premorenosti borbom, pre svega prisilno regrutovanih, komunisti se bore do poslednjeg čoveka, jer računaju da će biti
streljani ako prebegnu ili padnu u ropstvo”, Зборник, XII/2, стр.
813
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 131.
814
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 145.
815
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 151.
816
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 153.
817
”Италијанска влада је тражила бар неки елемент као ослонац за далматинску политику, па је помислила да га је
нашла у намученој српској мањини коју покушава да придобије за своју ствар. У ствари, Рим је већ уочио суштину
Павелићеве перфидности, којим усташки поглавник, након што је издао сопствену земљу, сад издаје и своје
сараднике фашисте у корист нових заштитника који су следбеници нацизма. (…) Зашто онда Дража Михаиловић не
би извукао неку корист у овим повољним околностима? Зар неутралисање противника није задатак сваког војника,
нарочито кад му недостају оружје и материјал?”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 213.
818
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 144.

210
кости на Цетиње, тако су Италијани покушавали да артиљеријским гранатама сруше Његошеву
капелу на Ловћену (…) тим нечовечним поступцима се није користио ни ”ђаво Шваба” ни ”лукави
Латинин”. Јер су они могли само окупирати нашу земљу, али не и покорити је”819.
Изгубивши се из Бејлијевог видокруга820, после слома на Неретви Дража се склонио из
Липова у Крш удаљен свега 20-30км на северној страни Сињајевине, одакле је могао
брже прећи Тару, прећи у Санџак и даље ка Србији. Од 16 марта Бејлију821 није било
познато где се налази Дража822, који се пожалио Николи што га је ”бацио” у Крш, док је
у непосредној близини, у Зминици на два километра од ратне аерописте у Његовуђи823,
сместио његовог ривала и непријатеља, ђенерала Љубу Новаковића. Смештени у
великој новој кући Бошка Бојовића, Новаковићу није било први пут да дели коначиште
с британском војном мисијом824, као када је био конфиниран заједно са мајором
Атертоном у Фочи априла 1942.
”Dana 24. maja Kairo je javio Fungusu da prenese Titovom štabu da bi se vojna misija spustila
padobranima iste noći (24/25. maja) na određeno mesto sa 1500 kilograma sanitetskog materijala.
Čekamo Engleze i materijal 25. V noću u Njegovuđskom polju, gdje oni traže. Neka više ne odlažu,
jer Nijemci s većim snagama hoće da prodru od Kolašina preko Sinjajevine i nije isključeno da će tu
biti za nekoliko dana poprište borbe. U slučaju nevremena čekamo ih drugu večer”825.
Прву британску мисију послану Брозу предводи капетан Бил Стјуарт, иначе инжењер,
који је као син британског конзула рођен у Сарајеву 1901 године. Као шеф одељења за
везу при Врховном штабу партизанском, његова мисија биће најкраћа јер, већ две
седмице по слетању на Његовуђи (у ноћи 27/28 маја), 9 јуна постаје жртва немачке
офанзиве на Озрену. То је био већ други шеф британске мисије који после Атертона
гине у партизанској зони одговорности, што није омело Черчилово опредељење у
корист Брозових комуниста. Стаљинова несаломљива воља као да је оправдавала

819
С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 209.
820
"Prva misija koju je uputila Uprava za specijalne operativne zadatke iz Kaira spustila se padobranima 21. aprila 1943. u
blizini Sekovića (istočna Bosna). Nju su sačinjavali Stevan (Stiv) Serdar, Milan Družić i Džordž Diklić. Iste noći blizu Brinja
(u Lici) spustila su se trojica i to: Petar Erdeljan, Pavle Pavić i Aleksandar Simić. Njima se 18. maja 1943. pridružio prvi
britanski oficir Viljem Džons (William Jones) sa još dvojicom britanskih oficira i jednim Britancem bez čina" (25-V-43),
Зборник, XIV/2, стр. 997 ф-н 2.
821
”Praktično, on mi je dao voljno” (телеграм Бејлија од 3 априла 1943); ”Mihailović je napustio Lipovo 16. marta i
otputovao preko Foče u Kalinovik”; ”5 U potpunosti podržavam Bailey-ev zahtev i ocenjujem da situacija nalaže najhitniju
akciju od strane britanske vlade. Jasno je da Mihailović sada lično komanduje u borbi za odbranu Foče i nada se da će moći
da izbegne kontakt sa Bailey-em dok ne uspe da se oslobodi pritiska Partizana. Ukoliko Partizani, što izgleda veoma
verovatno, nastave da razbijaju redove Četnika slažemo se sa Bailey-evim mišljenjem da bi ga u tom slučaju Mihailović
mogao da ostavi na cedilu” (”Redakcija nije utvrdila ko je dopisao sledeći tekst”); ”Od Bailey-a se vrlo često krilo šta
Mihailović preduzima, a nedavno nije bio u mogućnosti da stupi u kontakt sa njim gotovo četiri nedelje” (12 април 1943),
Зборник, XIV/2, стр. 987, 988 ф-н 3, 5; 992.
822
”Sinoć je došao drugi izveštaj iz Bijelog Polja, da se nalazite na terenu od Zaostra do Bara Kraljskih”, Писмо Васа
Ђуришића од 1 маја 1943: Зборник, XIV/2, стр. 656.
823
”Konačna naređenja višim komandantima Tito je izdao toga jutra, pred sam naš susret, i kad smo se mi pojavili među
drvećem, konferencija se upravo završavala. Lanac partizanskih jedinica koje su štitile brda oko mesta našeg spuštanja kod
Njegovuđa sada se povlačio. Neprijateljske patrole bile su u neposrednom dodiru s njima”. (...) ”Prihvatna grupa otišla je u
selo Njegovuđe, gde joj je naređeno da načini gomile od granja u obliku krsta sv. Andreje, koje će zapaliti samo kad iznad
toga rejona bude kružio avion nepoznat osmatračima po svom obliku. Ako bi se vatre zapalile prerano, mogli bi ih primetiti
Nemci, pa bi ih njihovi lovci prilikom noćnog patroliranja mogli bombardovati ili bi neprijatelj, na osnovu ranijeg iskustva sa
sličnim britanskim grupama, posluživši se varkom, pokušao da nas namami da se spustimo na njihove položaje”.
”Britanski avion trebalo je da stigne između deset i dva časa noću između 24. i 25. maja. Osmatrači su uzalud čekali. U zoru
su gomile granja skrivene u okolnu šumu. Sledeće večeri, u sumrak, ponovo su postavljene na Njegovuđskom polju. Pored
svake hrpe nalazio se jedan vojnik sa šibicama”, V. Dikin, Bojovna planina, prolog,
824
Извештај Павла Ђуришића Дражи од 1 маја 1943 помиње Бајлија у вези са бацањем из авиона
савезничке помоћи на Сињајевину, што може да значи и на Његовуђу: ”Interesuje me šta je sa puk. Milošem
(Пуковник Бејли) - bacanjem. Nikako to na Bjelasici već na Sinjajevini. Ima prostora, a tu je vojska” (...) ”U istom izveštaju
Đurišić navodi kako je kap. Karnjela informisan o tome da je Draža tražio od britanskih vlasti da mu se pošalje 85.000 funti
sterlinga za kupovinu naoružanja i municije od Italijana, kao i to da će četnici naoružanje dobiti od V. Britanije (AVII, Ča, k.
131, reg. br. 7/4”, Зборник, XIV/2, стр. 654, ф-н 6.
825
В. Дикин, Бојовна планина, стр. 97.

211
наслеђени опсесивни страх Енглеза од Русије, док Черчил није могао имати поверења у
Србе знајући за њихову слабост ка Русима. Без обзира на идеолошко опредељење, Броз
је и стога уливао више поверења од Драже, што ће се у највећој мери већ 1948 показати
као далековида политичка инвестиција. Као заменик Стјуартов, капетан Вилијам (Бил)
Дикин, Черчилов сарадник и биограф, показао се као најподеснији протагонист за
преокрет којим је британски премијер напустио једног и приклонио се другом
савезнику у јеку грађанског рата на тлу Југославије. Утолико је драгоценије његово
иако недоречено писање о ненападању између партизана и усташа у западној Босни.
Веома кратак је био почетни део мисије ”Типикал” на Дурмиторској висоравни, иако је
Дикину о том делу боравка писао изгледа више по сећању, падају у очи његови снажни
утисци, упркос варљивом сећању у неким описима. Остали од укупно шест чланова ове
мисије били су подофицир Иван Старчевић Џон, британски официр југословенског
порекла, преводилац; наредник Џон Кембел, радио-телеграфисти Волтер Роутон и
Перец Розенберг826. Непосредно по слетању на Његовуђи, мисија је по свему судећи
неко време боравила у оближњој кући Бошка Бојовића, у Зминици.
Равногорски покрет у Србији и онај у Црној Гори у највећој мери су се разликовали, јер
су услови окупације били различити, док су противуречности на терену биле такође
поледица окупационог режима. Док је у Србији то био у првом реду покрет отпора
против окупатора, у Црној Гори је у првом плану био најкрвавији грађански рат, који
намећу комунисти Милована Ђиласа, још пре почетка отворених сукоба између
партизана и четника у Србији, окктобра-новембра 1941. Различити су били и сами
услови окупације, док су Немци били изразито непријатељски оријентисани против
Срба и Србије, Италијани су настојали да придобију Црну Гору и Црногорце. Отпор
четника је у Црној Гори је настао у условима бољшевичког терора и партизанске
страховладе, после 13-јулског устанка, који избија први дан после проглашења
сепаратистичке, фашистичке и антисрпске творевине Секуле Дрљевића. Отпор
страховлади Ђиласа и комунистичког терора официри југословенске војске показује се
да нису били у стању да до краја успешно спроведу без подршке италијанског
окупатора и принудног савеза са његовим најближим срадницима, аутономашима и
федералистама827. Ови су неминовно изводили двоструку игру, јер им циљеви нису
могли бити исти као циљеви официра југословенске војске у отаџбини и већинском
српском становништву. Раскорак који су Ђиласови комунисти 1943 умели пресудно да
искористе, пружајући зеленашима и више но што су они могли очекивати828. Спрега
фашиста и комуниста остаће зла коб Црне Горе.
”Четничка обавештајна служба је открила да зеленаше директно помажу Хрвати Анта
Павелића. Притом Супић набраја имена познатих зеленаша у Београду, међу њима и адвоката
Радоја Вукчевића”829.

826
J. Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks (https://books.google.co
m/books?id=yoCaAAAAIAAJ&printsec=frontcover), Stanford University Press, Stanford 1975.ISBN 978-0-8047-0857- 9.
В. Кучан, Борци Сутјеске, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1996.
827
”Истог дана Перхинек је Врховној команди послао још један радиограм у коме каже: Националисти са
Вуксановићем и Ненадовићем Војом потписаше неки уговор са зеленашима Новицом Радовићем и Јовићевићем о
општој борби против комуниста без политичких тенденција, али се одмах приметило да зеленаши лажу и да
пактирају са комунистима” (Д. Радевић, Братоубилачки рат, 186-187).
828
”Не само просрпски елементи - бјелаши, већ и аутономисти-зеленаши, заступају мишљење да у крајној линији,
није могуће постојање самосталне Црне Горе, већ је нужан њен наслон на једну већу државну заједницу…” (Д.
Радевић, Братоубилачки рат, 186).
829
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 227.

212
 Припадници Југословенске војске у отаџбини
Како су се односи између Британаца и Михајловића неминовно погоршавали, тако је и
узајамно поверење са Брозом и његовим покретом расло у чему је важну или готово
одлучујући удео имао и сам Дикин830. Веома сложене прилике у условима вишеструке
окупације и вишестраног грађанског рата наметале су политичка опредељења и војне
савезе у складу са интересима сукобљених страна и фракција. Званична верзија не
одражава хаос ратних догађаја јер је једини интерес победника био у митској црно-
белој слици епских размера са беспрекорним победницима и дехуманизованим
губитницима као на монтираном стаљинистичком суђењу генералу Михајловићу 1946
године.
Писање Вилијама Дикина је стога корисно за разумевање мотивација британских
опредељења за Броза и напуштање Михајовића током комплексних збивања и
мистификација које није увек било могуће прозрети или на њих утицати. Везивање за
балканско ратиште што већег броја непријатељских снага било је Британцима од
највећег значаја. Број од 33 дивизије које су морале бити коришћене на простору
Југославије одређивао је интерес савезника и број њихових мисија на том простору.
Како се однос снага мењао у корист партизана, тако је поклањан већи значај мисијама у
њиховим зонама одговорности. Наразјашњен нестанак Атертонове групе утолико је
лакше амортизован уколико је већи значај придаван партизанском покрету отпора,
посебно од његове консолидације у Бихаћкој енклави од друге половине 1942.
Прилично безбедан боравак Главног штаба и главнице партизанских снага (”све четири
бригаде”831), иако бројчано не тако значајних, од око 4.000 бораца832, према процени
Боба Дикина, указује на несвакидашње прилике у условима не мале концентрације
окупаторских и домаћих непријатељских снага, са обе стране Дрине. Још теже је

830
Томе није превише сметао неразјашњени нестанак Атертона и О Донована, као ни експлицитност
Брозових директива, као оне у свечаном говору од понедељка 2 марта у Фочи, поводом оснивања Друге
пролетерске бригаде: ”Ми ћемо пуцати и на рођеног оца – ако иде против народа” (Дедијер, Дневник.
Први део, 99), тачније против КПЈ која се самопрогласила за народ, Брозов биограф није записао шта се
дешавало с онима који нису били спремни на слепу послушност у име народа и његовог доживотног
пресудитеља. ”Ми вође нисмо могли бити колебљиви (...) Убијање је функција... револуције, тим пре што је у
Партији још увек било неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора (...) Ко хоће рат и
револуцију мора у идеји, у себи бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и
братственика”, М. Ђилас, Револуционарни рат, 93, 102; Реџић, Грађански рат, стр. 270-271. Реч ”највећег
сина...” није се могла олако схватати: ”У Херцеговини је био обичај да, у жељи да докажу сву преданост партији,
синови играју коло око побијених реакционарних очева. И о томе извештава Ђилас (...) Темпо је с поносом саопштио
Титу како су борци новооснованог босанског ударног пролетерског батаљона одазвали на његов поздравни говор.
”Када сам им поновио твоје речи”, каже, ”да се надамо да ниједном од њих неће задрхтати рука кад буде морао
пуцати на свог властитог оца, цела дворана се затресла од једног јединог громког: И НА ОЦА!”, Бајт, Берманов
досије, стр. 390.
831
Дедијер, стр. 208
832
У време Ужичке републике било је укупно око 6.000 бораца, Бајт, Берманов досије, стр. 311.

213
разумети готово двоструко дужи боравак партизанских све већих снага на својеврсној
заштићеној и знатно већој зони Бихаћке републике. Неминовно се поставља питање
чему 33 окупаторске дивизије, а како тек објаснити пасивност војних снага НДХ на
готово домаку Бањалуке и Загреба, осим ако није постојао договор о ненападању
између старих савезника на послу разбијања Југославије, предратних усташа и
комуниста833.
Следећи талас ликвидација се дешава од 1943 године када се партизани после битке на
Неретви враћају у Црну Гору у којој настављају терор из 1941-1942. Тако је у
манастиру Острогу, 24 октобра 1943 убијен у борби пуковник Бајо Станишић, док се
генерал Блажо Ђукановић, заједно са адвокатом Бошком Бојовићем из Жупе никшићке,
и групом од 25 других угледних Црногораца са њиховим пратиоцима, који су се
предали на реч партизанима, брутално поубијани834.
”…наредба Партизанског штаба за Црну Гору, партизанским командантима, од 5 фебруара
1943, коју је потписао Милован Ђилас: ”Одмах без размиљања или тражења додатних
објашњења под хитно организујте напад на Васојевићко племе, јер су они велики Срби. Треба
их најстрожије казнити убијајући све редом, све ко није за нашу идеологију и жене и дјецу не
питајући за кривце. Куће конфисковати а потом запалити, стоку заплијенити…”835.
”Партизани су тих мјесеци ликвидирали велики број четничких команданата и виђенијих људи,
међу којима: мајора Андрију Весковића, Вуксана Бакића, капетана Панта Саичића, Бранислава
Бакића, Миливоја Обрадовића, Милију Ћеранића, Мирка Вуковића, Рајка Нововића, Момчила
Ћоровића, судије - Голуба Миковића, Станка Маријановића и Милисава Дабетића. Крајем
августа Лашић депешом јавља Михаиловићу о назавидном стању у црногорској краљевској
војсци, као последице тешког пораза у Босни”836.

Од смртне пресуде до краја у Околишту

На Велики Петак, 23 априла 1943 године, партизанска јединица долази Бошковој кући у
Зминицу и уручује му позив од Пека Дапчевића837. Бошко захтева гаранције и јахаћег
коња те се сусреће с командантом II пролетерске дивизије838. Пеко му пружа руку с
речима ”Пеко Дапчевић, комуниста”, Бошко узвраћа: ”Бошко Бојовић, националиста”.
Пеко упорно тражи од Бошка да се реактивира као срески начелник, ”бићеш ми глава

833
Пред полазак за Западну Босну, 22 јуна 1942, Иво Лола који се недавно вратио из Загреба, одређен је
да образложи ”партијској ћелији” премештање главнице партизанских снага и њиховог Врховног штаба:
”Објаснио је зашто не идемо у Србију. Сем Недићеваца имали бисмо да се боримо са Немцима и недирнутом
бугарском војском. Ми ћемо поћи у Србију под повољнијим условима. Засад смо изабрали територију између
Италијана и усташа”, Дедијер, Дневник. Први део, стр. 197.
834
Зборник 3/1 (1950), стр. 435; ”Поред Ђукановића и др Тошковића, стријељани су: адвокат Бошко
Бојовић, савјетник Станишићевог штаба и члан Националног комитета за Црну Гору, мајор Јанко Пајовић, начелник
интендантуре Главне националне команде, капетан Радоје Ћетковић, обавјештајни официр Станишићевог штаба,
капетан Ђорђије Бецић, потпоручник Војислав Вујовић, Владо Дамјановић, срески начелник у пензији и други”, Р.
Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 412 ф.-н. 195.
835
Цитирано према: Д. Радевић, Братоубилачки рат (Црна Гора 1941-9945), (Књига 1, док. бр. 36), 108.
836
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 145-146.
837
”На Дрини 6 априла 1943 г.”, Пеко Дабчевић, у име Главног штаба НОВ и ПО за Црну Гору и Боку
Которску позива народ Црне Горе за ”ступање у јединствени фронт борбе против окупатора”, притом
апелује:”Обновите БАДЊЕ ВЕЧЕ - вече истраге потурицама” (четницима), да би се у новом ”Позиву”... ”На
црногорској граници”, од 15 априла обратио: ”црногорским четницима, који нијесте огрезли у злочинима, вама
намученим и поштеним Црногорцима мјесто је у нашој Народно-ослободилачкој војсци. Ми вам пружамо братску
руку. Ми вас позивамо у наше редове за част и славу црногорског имена”. Крајем априла Пекови партизани: ”ти
носе слободу, братску слогу, да исправе старе грешке уколико их је било и да се тако братски повежемо у још
чвршће борбено коло противу крвавог фашизма и домаћих водећих изрода. Старе грешке праштаћемо једни другима
јер доста је било неслоге и братоубилачког међусобног убијања и клања”. Следећи Пеков документ, бр. 24, носи
датум 1 мај 1943 год. у Шавнику”, Зборник III/5, стр. 10-14, 30, 31.
838
Према извештајима италијанског VI армијског корпуса од 20 априла 1943, партизанске јединице су
држале Шавник и Пошћење, 21 стижу до Косанице, 24 априла: ”Nacionalistička formacija treba da je
ponovo zauzela Zabljak gdje bi se još vodile borbe”, Zbornik, III/5, стр. 322, 324, 328.

214
над три среза”, Бошко узвраћа како и због година није више спреман за политику, на
Пеково инсистирање пресеца: ”Хвала ти на повјерењу синко, све би ти био – Стаљинов
комесар никада”. Након безбедног повратка у Зминицу, ускоро стиже смртна казна,
потом и потере. Овако је сведочила Бошкова удова Радојка, лета 1981, у истој Бошковој
кући у Зминици.
Другарски позив на сарадњу, мобилизацију или чак командовање, није било упутно
одбити, ако је и било могуће бар за неко време избећи строгу партијску дисциплину,
важније је бити у служби против небројених припадника ”пете колоне и шпијуна:
”Вечерас сам разговарао са Веком Булатовићем, потпуковником. Он пристаје на све, једино
моли да га са овим не сматрамо да се уписао у комунисте. Одлучно је за борбу против пете
колоне и шпијуна. Предложио сам Гл. Штабу да га наименује за Команданта...” (14-12-1941
год., потпис: ”Павле”839.
”Наша борба је редовно објављивала списак побијених, који се у сваком броју завршавао с
изазовним ”наставља се”. Према изјави Пака Дапчевића, на ту идеју је дошао М. Ђилас”840.
”Партизанске јединице избегавале сукобе са Италијанима, а нападале искључиво четнике (...)
закључили смо да су у време свог петомесечног владања стрељали више од 700 људи”841.

Поучени такозваним ”лијевим скретањима” 1941-1942, годину дана после изгона из

Црне Горе и Херцеговине842, партизанско руководство је настојало да придобије народ
преко оно мало преосталих угледних људи који се нису сасвим определили и у које је
народ имао поверење. Бошко је настојао да се Шаранци поштеде од крвавог пира који
су локални комунисти спровели у Шавничком округу, под руководством Моше Пијаде
на Жабљаку. Захваљујући умерености Николе Бојовића и утицају Бошковом, Шаранци
су били нешто мање закрвљени и подељени него Језерци, Дробњаци и Ускоци. Осим
Кнежевића, од којих само једна утицајна и угледна кућа није била партизанска, већина
Шаранаца је била четнички расположена843. Томе је допринела и брутална ликвидација
браће Џаковића844 с краја 1941845 за коју је морала бити доведена јединица од стотинак
партизана из Никшића846, што значи да се налогодавци овог свирепог злочина нису

839
III 3 – 34 (41) ДАЦГ
840
В. Дедијер, Нови прилози..., II, стр. 715-716; Бајт, Берманов досије, стр. 269.
841
Бајт, Берманов досије, стр. 269.
842
Тако у преотетом Невесињу, после крвавих борби крајем марта 1943, Баћовић извештава:
”Karakteristično je da komunisti nisu nikome pa ni našim najsigurnijim porodicama apsolutno ništa uradili, niti su koga ubili.
Razvili su bili odmah ogromnu propagandu, sastanke, pozorišne predstave, letke”, Зборник XIV/2, стр. 559.
843
”...власт народноослободилачких одбора лабава и није одговарала задацима који су јој постављени и то се
нарочито одражава у Шаранцима и Ускоцима. У ускочкој општини то је и дан данас. У дурм. Општини наша власт
се осјећа у пуном смислу и народ је признаје за своју потпуну власт...”, У допису ”Окружном комитету КПЈ
Никшић” од 15 јануара 1942, потписаном: ”За Мјесни комитет КПЈ Шавник, Јован Ђуровић”, III 3 – 6 (42) ДАЦГ
844
”Џаковић С. Периша, судија среског суда, стар 40 година, општина шаранска, срез шавнички. Одвели га
партизани : Маројевић Миланко и Перовић Бранко са војском. Стријељан па заклан у Жабљаку као четник. Љеш
пронађен у Жабљаку” ; ”Џаковић С. Наход, капетан, стар 32…” ; ”Џаковић С. Перко, земљорадник, стар 45
година… », Пакао или комунизам у Црној Гори, Требиње 1991, стр. 19. Четврти брат је био лекар, због
недостатка лекара а и због противљења неких партизана, као Велимира Кнеже-вића, није одмах убијен
него као тешко рањен остављен с отвореним ранама и убијен кад више није био потребан.
845
”М.К. је одлучио да се ликвидира и трећи брат Перишин - Момчило, по занимању љекар. Сви чланови М.К. нису
били за његову ликвидацију, такође није за то ни ћелија у Шаранцима, као ни друг пол. комесар одреда који је из
Шаранаца - Велимир Кнежевић”, Зборник, III/2, бр. 19, стр. 38.
”Момчило Џаковић, љекар. Стријељали га комунисти 10-X-1945 г. Комунисима предали га Енглези у децембру 1944
године, у Херцеговини, кад и Војислава Лукачевића”, Н. Џаковић, Препород..., стр. 172.
846
”Наша чета са Маројевићем која је била послата у Срез шавнички да ликвидира Перишу Џаковића и његову
банду, у томе је успјела. Периша са још … ухваћен је жив и предат Штабу Дурмиторског одреда. Један Перишин
брат је убијен, јер није хтио положити оружје засједи која га је позвала да се преда”, Извјештај штаба Никшићког
НОП одреда од 21 јануара 1942…, Главном штабу НОП одреда за Црну Гору и Боку, Зборник… III/2, 71.
”Та чета је, изгледа, позвана јер се знало да у Језеро-шаранском одреду има премало оних који би уперили пушку на

215
могли довољно поуздати у локалне партизане. Слично је било и с ликвидацијом старог
и угледног комитског вође Спасоја Тадића у Пиви, којом приликом су били
ликвидирани и партизани као Тадија Тадић и други пивски такозвани ”колебљивци”.
”Наступајући с демагошом пропагандом о социјалним проблемима на првом мјесту, смишљено
уочавајући стварност и ширећи одговарајуће погледе, по везане са овом, на најразличитије
видове питања правде, комунисти су најплодније вршили свој посао. У сиромашној, догађајима
повријеђеној Црној Гори, већ окрвављеног тла, напрегнутом крајностима изразите неслоге, не
бијаше им тешко распиривати и нову и старе злоћудности. Безмало, направиће се клима, толико
одређена нарастањем незадовољства изашлог из тијела објективних узрока својих, да ће
разумни налазити уточиште разборитост у оклијевању и пасивности. (...) између примитивца и
интелектуалца комунисте, у српској средини уопште, нестало је квалитативне разлике (...)
Црној Гори, као и свеколиком српском народу, то донесе покору праву. Никада, кроз цијелу
њену историју, достојанство Црне Горе не паде ниже нити се Црноигорци нађоше беспомоћ-
нији него што им се приреди од комуниста, особито крајем 1941 и до половине 1942 године”847.

На Ђурђев дан 1943 партизани изненада продиру са Жабљака у Зминицу, четници у

нереду отступају остављајући ражањ с печеницом код језера Бојовића, док Никола
огорчен овим расулом галами: ”дајте ми чету пролетера да разбуцам ову поган”.
Партизани су били надмоћни бројем и наоружањем, жељни плена и освете. Бошко се
повлачио с осталима, њим и Драгоје Симићевић који је заборавио у Зминици ћесу с
дуваном, упрос Бошковим упозорењима враћа се по дуван, наилази на наступајуће
партизане, брани се до последњег метка и јуначки гине у борби.
Никола бива заробљен од стране Немаца у Колашину, заједно с Павлом Ђуришићем и
осталим официрима и снагама ЈВО које су Немци опколили и разоружали848. Када је
немачки мајор наредио Николи да одложи оружје, овај је то одлучно одбио, немачки
подофицир прилази да му одузме официрски револвер, на шта га Никола ошамари,
немачки мајор спречава подофицира да пуца у Николу. Спроведен у немачки логор у
Косовској Митровици, потом на Бањицу, Никола бива злостављан и чудом преживљава
до депортације у концентрациони логор у Немачкој где дочекује крај рата849. Још већим
чудом, личном храброшћу и џентлменском реакцијом британског официра бива
поштеђен испоручивању партизанима на крају рата. Остатак живота проводи у
Енглеској где умире 2004 године у дубокој старости. Сахрањен је на Новом гробљу у
Београду у складу с његовим аманетом: ”само у српску земљу”, остаде му гробница на
гробљу Бојовића, под црквом у родној Зминици.
Наставак разговора у Лутону
"Nemci su te odveli u zarobljenički logor u Stri?
U Stri u Poljskoj.
Koliko si bio u Striu u Poljskoj ?
Bio sam u Striu u Poljskoj do kraja 1944 godine, a od tada su me vodili po svim logorima u
Nemačkoj, završio sam u Osnabriku.
Koliko logora si promenio?
Ja mislim najmanje četiri, pet logora"850.

Освета ликвидатора

ове угледне и часне људе, који би пуцали у Џаковиће...”, Б. Симоновић, ”Лијева скретања” у дурмиторском
крају 1941/42. године: трагедија Џаковића и Томића, Дан, 20 мај 2013.
847
Н. Џаковић, Препород..., стр. 21.
848
”Команданта Дурмиторскот корпуса, односно 1. дурмитороке бригаде ко]и се противио разоружању Њемци су
интернирали”, Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, , 354.
849
Најпре у логору Стри, да би крај рата дочекао у Оснабрику.
850
Luton, 16. januara 1995 godine, Engleska. Nikola Bojović odgovara na pitanja Jovana R Bojovića.

216
"Kad smo stigli na put, na mjestu gdje je trebalo da pređemo preko puta i dalje da produžimo
Markovoj kući, ja vidjeh na putu neku hartiju veličine šibica. Ta hartija bijaše tako presavijena kako se
savijaju pisma bez koverta napisana samo na jednoj strani hartije. Prvo se obje strane po dužini saviju
tako da se ivice susretnu na sredini i onda se presavije po sredini i oba se kraja uvuku jedan u drugi.
Na hartiji napisana dosta krupnim slоvima ćirilicom: "SKKPJ". Ja otvorim pismo da pročitam kad
vidim da je tekst napisan šifrovano. Pozovem Moma da se odmah vratimo stričevoj kući. Pokažem
Momu onaj naslov od pet slova i kažem da je to Sreski komitet Komunističke partije Jugoslavije, pa ili
on nekome šalje, ili neko šalje komitetu.
Vratimo se kući strica Petra i ja Momu kažem pokušaću da dešifrujem ovo pismo. Dok smo mi ovo
govorili vidimo onog čovjeka što je prije projahao konja da se sada vraća, ali ne jaše nego polako ide i
zagleda put. Odmah smo zaključili da je on to pismo nosio i da ga je izgubio, pa ga sada traži. Ja
pokušah da dešifrujem pismo, ali šta je ključ pitao sam se jer bez toga nema dešifrovanja. Odlučih da
probam da nije šifra odnosno ključ Internacionala. Napisah na drugoj hartiji ovaj ključ i napravih
uspravnih kolona koliko Internacionala ima slova. Počeh da unosim vodoravno slova u kolone ispod
ključa kad se ono pokaza da sam zaista pronašao ključ šifre. Pošto sam sve upisao, Momo i ja
pročitasmo ovakav tekst: Odmah pristupiti likvidađji neprijatelja broj: 1. 3. i 4. SKKPJ. Ko li je
označen ovim brojevima? Što nema broja 2. Razmišljajud o ovom iznenadnom otkriću dođe mi na um
da bi onaj broj 2. koga nema u šifri mogao biti pokojni Momčilo Ćorović, a ostali: Boško, Luka i ja.
Sa ovim zaključkom složi se i Momo.
Nađosmo i Luku kod Boška u kući. Kad pokazah šifru i njenu sadržinu, kao sve ostale okolnosti u vezi
sa tim. Nijesu znali da smo ja i Momo tog dana htjeli da idemo iz Zminice. Luka se jako uznemiri, jer
je shvatio ovu šifru zaista da se odnosi i na njega i pitao se šta da radi. On je bio spreman da ide sa
mnom i Momom, ali se pitao šta će sa Bogdanovim sinovima. Moram otići kući da razgovaram sa
Jovankom i djecom, ali obavezno danas da napustimo Zminicu.
Kad Luka ode kući meni Boško reče: Drago, ja sam star i ne kadar za put i veranje po šumi. Imam
jedno dobro sklonište i nije mi žao umrijeti, a nastojaću samo da se zamijenim. Ta mi je njegova priča
bila ubedljiva. Uostalom ne znam da su partizani zaista namjeravali i zašto da ga likvidiraju, jer on
nije bio aktivni četnik, pa čak je dolazio u sukob sa Nikolom pokušavajući da neke osumnječene Ijude
zaštiti. Poznata je činjenica da je on spasio partizana Živana Kneževića koga su htjeli da ubiju neki
četnici. Njegova sva krivica bila je što je prije rata bio predsjednik Udruženja četnika u Pljevljima.
Luka se vrati kod Boška i kaza da će sa nama ići Bogdanovi sinovi Vuko i Nono, koji namjeravaju da
pođu za Beograd ako to bude moguće. Momo reče da će sa nama da pođu Momir Markov i Sreto
Mirkov. Dogovorismo se da se u sumrak svi iskupimo kod Luke i onda čemo preko Šarigore i gornjih
Šaranaca stići na most na Tari pod Premćanima"851.
Оправдана одлука као што показује даљи развој догађаја.

”БР. 50
ИЗВЈЕШТАЈ ШТАБА ДУРМИТОРСКОГ НОП ОДРЕДА ОД 26 СЕПТЕМБРА 1943 ГОД. ШТАБУ ДРУГОГ
УДАРНОГ КОРПУСА 0 ОРГАНИЗАЦИЈИ ВОЈНИХ ВЛАСТИ У ПОЗАДИНИ ШТАБ ДУР. Н. О. ОДРЕДА
Број — сл. 26-1Х-43 У 19 часова . Боан
ШТАБУ II УДАРНОГ КОРПУСА
Положај
Извјештавамо вас о сљедећем:
1) На подручју Штаба одреда организовали смо пет команди мјеста и увели их у посао.
Команде мјеста су постављене на Жабљаку, у Шавнику, Боану, Пишчу и Пивском Манастиру.
При свим командама мјеста приступило се формирању посадних чета. Истовремено са
образовањем војних власти у позадини, приступило се и организацији народне власти.
Општински НОО функционишу у Жупи и Планини Пиви као и на Жабљаку. У осталим
општинама су у току формирања. Одржан је доста успио збор на Боану у току данашњег дана а
сјутра 27 о. м. одржаће се општински зборови у Шавнику и Пишчу. Обавијештени смо да су у
току 23 и 24 о. м. неколике четничке групе кренуле у правцу Липова. Међу овима су се
налазили: Станиша Јауковић852 са око 30 људи; Бошко Бојовић853 са око 20 људи, и Милош

851
Д. С. Бојовић, Сећања и размишљања II, str. 29-30, из рукописа.
852
”Станиша Јауковић, ухваћен у Словенијн приликом наступања наших снага. Стријељан у Колашину
по пресуди Народног суда”.

217
Башовић854 са неких 15—20 ускока” (20 Zbornik, tom III, knj. 5)855.
На претходни, 26 септембра, надовезује се извештај потпуковника Обрада Цицмила856
од 22 октобра:
”Послије извјештаја који смо вам послали о растурању четничких банди са Струга и Јаворја
имали смо покрет са оба батаљона ради прогањања и уништења четничких банди на подручју
Команде мјеста Жабљак и Негобуђа. У Шаранцима је наш I Ударни батаљон имао сукоб са
групом бандита око Бошка Бојовића 20 о. м. Имали смо два рањена друга, од којих један теже
рањен и умро је данас. Бандити су имали једног мртвог и једног рањеног”857.
Тешко је замислити да се читав партизански батаљон повуче после сукоба са групом од
20 ”бандита”, да чак има већи број рањених, познавање терена, тешки митраљез и
искуство старог комите, указују да се тако нешто могло догодити.
Октобра 1943 партизански батаљон под командом Обрада Цицмила долази у потеру за
Бошком у Зминицу. Бошко се повлачи према Сињајевини с двадесетак људи,
наоружани поред осталог и тешким митраљезом Бредом. Отвара ватру на наступајући
стрељачки строј партизански, коси их пуцајући по ногама, од више рањених један
партизан подлеже ранама док се остали повлаче. Извештај не помиње Бошковог сина
Илију, мобилисаног у санитетску службу на Жабљаку и који је био послат са
батаљоном у потеру за оцем који је могао не знајући убити старијег сина.
Бошко се месецима крио на Шаригори, на месту званом Гариштина, у шуми која му је
иначе припадала. Најближи рођак Вељко Бојовић носио му је храну и преобуку у
катаву где се склањао и за комитских дана. Причао је како је трагове заметао смрчевом
граном, као и то како су партизани, који су у више наврата долазили да га заробе,
намерно гледали на другу страну претварајући се да не виде дим од Бошкове ватре.
Са Бошком се склањао у катаву и млађи син, гимназијалац Петар, касније је описивао
Бошкову аскезу и побожност, без које, иако јој сам иначе није био склон: ”не би никад
могао издржати све што је морао преживети на крају и нарочито после рата”.

853
”Бошко Бојовић. један од организатора четника у Шаранцима у периоду послије Пете офанзиве. Погинуо је у
борбама у Босни - приликом повлачења Њемаца”. Није погинуо у борбама, нити има ничег заједничког са
повлачењем Немаца, умро је од запаљења, децембра 1944 у селу Oколиштe, код Фоче. ”Четрnаестог јула
Тошковић је са Лашићем отпутото у правцу Куча, у намјери да ухвати везу с Бошком Бојовићем и другим
личностима „погодним за посао" (Р. Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори, 362). Овде је, по свему
судећи, реч о Бошку Бојовићу адвокату из Жупе Никшићке.
854
”Мнлош Башовнћ, ухваћен у планинн Војнику јануара 1945 год., покушао је да побјегне и у бјекству је убијен”.
855
20 Zbornik, tom III, knj. 5, Борбе у Црној Гори, јануар-октобар 1943, Београд 1954, стр. 122-123.
856
Указ о произвођењу и унапређењу ”Цицмил Обрад”-а у чин потпуковника од стране партизанског ВШ
–објављен је маја 1943, С. Оровић, Ратни дневник 1941-1945, Београд 1972, стр. 397.
857
"Исто тако 17 о. м. група политичких радника са терена одржавала је конференцију у селу Црна Гора (Пива) међу
којима се налазио и друг Крсто Шарац, замјеник политичког комесара Планинопивског територијалног батаљона.
Док је одржавана конференција (било је напољу и око 9 часова увече) неко је припуцао и убио друга Шарца, као и
ранио још једнога друга. Предузели смо извиђање у томе правцу, а интервенисаћемо и са батаљоном. О свему ћемо
вам поднијети опширан извјештај док завршимо предузете акције на терену", Бр 5, ИЗВЈЕШТАЈ ШТАБА
ДУРМИТОРСКОГ НОП ОДРЕДА..., Строго пов. сл., 22 октобра 1943 год., ГЛАВНОМ ШТАБУ НОВ И ПО ЗА
ЦРНУ ГОРУ И БОКУ, За штаб одреда командант-мајор, Обрад Цицмил, Зборник, том III, књ. 6, 17.

218
 Унапређење у чин мајора резервног капетана I класе Бошка И. Бојовића од 17 августа 1944
(велика захвалност господину Радоју Караџићу за овај драгоцени документ).

У зиму 1943-1944 Бошко у јануару гази Тару и отступа преко Затарја ка Босни. Од
мраза му отпадају сви нокти са ногу. Негде код Косанице свраћа у кућу да затражи
воде, не знајући да у њој заседа локални партизански штаб. Замотане главе у шал због
вејавице, само му се очи виде, држи у приправности скривену испод капута скраћену
пушку. Партизански стражар отвара врата, дају му да се напије воде, несметано
наставља пут кроз снежне наносе.
Сматра се да је стигао да види тек рођеног сина Павла пре него је одступио пут Босне.
Прате га оба одрасла сина и шачица људства. Исцрпљен запаљењем бешике од гажења
Таре, болује у селу Околишту код Фоче, где умире почетком децембра 1944. Сахрањен
крај цркве Светих Константина и Јелене на узвишењу са кога поглед пуца до
Дурмитора, у којој се у поратним годинама једно време чувала чудотворна икона,
”красница” Богородице из Чајнича, гроб му је сачуван и ограђен иако без натписа и
имена, јер је УДБА долазила да се распитује за њега. Народ је чувао гроб ”оног старог”
како се изразио један мештанин када су Бошкови потомци давали 40-годишњи помен.
Том приликом је домаћин куће у којој је Бошко умро казивао како су уз њега тада били
два сина од којих је старији био ”доктор”, бдијући над очевим одром пре сахране млађи
је нешто пјевушио, старији га прекори: ”јеси ли сишо с ума, отац ти умро а ти пјеваш. -
Радујем се што им неће жив пасти шака” процедио је млађи.

Илија Бошков син

Бошкови синови су касније отступали придруживши се Ђуришићевим снагама све до
тешких борби и погибије на Левча пољу. Увидевши са елитним јединицама дивизије
Ивана Ружића како узалуд јуришају и гину у ноћној борби покушавајући да пробију
обруч Немаца, усташа и партизана, старији Бошков син привољава млађег да се неким
чудом спасу од неминовне погибије. Ђуришић је управо после те тешке и узалудне
борбе донео одлуку да распусти војску која је остала без муниције858.

858
”У тој бици с уједињеним усташама и комунистима муниције je нестало”… ”Овој катастрофи додата je и друга и
то исте ноћи кад je требало доћи до последњег удара на Лијевчу пољу. До позадине, у којој сам био пo својој
функцији, дођоше гласови да je наш фронт разбијен, јер су неки одреди положили оружје, кад у њему није било
више ниједног метка. To je био последњи удар коме се нисмо надали, јер смо противнике тешко потценили. После
њега Ђуришић je донео одлуку да се војска распушта и сви предају на милост или немилост горкој судбини.
Муниција нас je победила, јер да je ње било, било би и борбе до последњега. Али међу свима преживелим борцима

219
 Илија на принудном раду, априла 1946 године
Пре заробљавања Илија и Перо су се крили у пећини код Херцеговачких Голеша
заједно са свештеником Душаном Пријовићем. Било је ту још бегунаца. Обесхрабрени
и да би лакше издржали живот у збегу тешили су се како им не може бити горе од овога
што их је снашло него само боље. На то им отац Душан, који се већ дуже крио јер су му
партизани још 1942 обећали да ће га убити, рече: ”има и горе од овога – у зли час”, као
да је знао шта ће га снаћи – партизани су га заробили, зверски мучили читава три дана –
до те мере да су и мобилисани муслимани у њиховим редовима говорили како није
људски поступити на тај начин са свештеником. Прота Душан је коначно убијен на
Светог Саву 1946 – његов син Спасоје сазнао је за смрт оца док је у цркви учествовао
на Светосавској академији као дете од 12 година. Прота Душан је уврштен у ред светих
у календар Српске православне Цркве, као новомученик, од стране Митрополије
црногорско-приморске, заједно са 28 других свештеномученика које су комунисти
убили после завршетка рата у Херцеговини, Рашкој и Црној Гори859.
Према сведочењу присутног Абида Полимца:
”Официр Црногорац је тражио од подређеног да му донесе батину да туче свештеника. Овај
је донио окресану, која овом свирепом официру није била довољно „добра“ и којом је ударио
доносиоца, уз ријечи: „Ово си ми донио“! Тражио је од њега да донесе батину „с чапорцима“,
како би мучење било болније. Мучење је било пропраћено богохуљењем и питањима: „Вјерујеш
ли сад у Бога?“, као и тражењем да каже гдје су неки људи које су гонили (ово је посвједочио
и Крсто Живковић, предсједник општине Сјеверин). Кад би га питали ко га је хранио за
вријеме скривања, одговарао је само: „Добри људи“. При изласку, један официр (поменути
Абид Полимац зна и име овог официра, али, будући да ми то нисмо чули од самог Абида, већ
од Душана Јаворца, којем је Абид све ово причао, али који је име овог официра заборавио, не
можемо ни навести име. Сам Абид је недавно преминуо) скочио је на попова леђа, уз ријечи:
„Ђиха, ђиха“. Латиф Гибаница, Муслиман, који је био ту и гледао, рекао је: „Видите, људи, да
ли доликује једном официру да јаше свештеника?“860
”Четири официра краљевске војске у отаџбини, чланови првог покрета отпора у поробљеној
Европи, званично признатог од свих савезничких влада, случајно су заноћили у кући
свештеника Душана 1943 године, изјутра су их партизани претњама да ће запалити кућу пуну
деце и остале чељади, обећањима и гаранцијом натерали да се предају, да би их одмах затим
без суда и кривице брутално убили, ускоро су запалили кућу и остале зграде оца Душана уз
обећање да ће и њему пресудити. Три године се племенити свештеник отац Душан крио на
тромеђи Црне Горе, Србије и Босне, у пећини у Батковиће, код Херцеговачких Голеши, са

није више било ни једног, који je имао више од пет метака, a већина - ни два (...) Војвода Павле рекао ми je да вам
све ово кажем и у његово, и у моје име, разрешавајући вас сваке даље ратне дужности”, Р. Бацковић, ”Смрт ме није
хтела”, Његош 17 (1966), 165.
859
”15 маја 2005 године у манастиру Житомислићу била је канононизација Свештеномученика Дабробосанских и
милешевских, међу којима и Душана Пријовића, пароха бучевског. Урађена је икона ових 29 Свештеномученика”,
Животопис Свештеномученика Душана Пријовића Пароха Бучевског (1906-1946)”, Нови Србљак, Београд
2016.
860
Животопис Свештеномученика Душана Пријовића Пароха Бучевског (1906-1946)”, Београд 2016, 7.

220
групом млађих људи који су крајем и после рата почели да се предају у време опште амнестије.
Тешили су се како су могли говорећи да од овог зла тешко може бити веће, на шта би отац
Душан узвратио – има, има, - па шта може бити горе од овога ? – има у зо час (у зли час) - рекао
би отац Душан. Када је остао само са једним сапатником, овај је предложио да се бране кад
дођу да их заробе и убију и да последње метке сачувају за себе да се убију, на шта је отац
Душан узвратио да ће као Христов следбеник радије поднети све муке као што је и његов
Господ пострадао. Толико су га крвнички и душмански мучили комунистички зликовци и
понижавали да су се чак и муслимани у њиховим редовима згрозили – један је рекао како не
доликује официру УДБЕ да јаше свештеника који би му могао бити отац. Отац Душан је све
издржао хвалећи Бога и држећи сам себи опело под највећим терором, као старохришћански
првомученици, све док га нису после три дана Голготе брутално убили крволоци чија су имена
позната и којима се сваки траг осим злочина занавек затро”861.
После предаје или заробљавања од стране партизана, код Горажда, 21 априла 1945:
Од јесени 1943, после пуштања из италијанског логора у Подгорици, који су Немци
испразнили по капитуацији Италије, Бошков старији син Илија био је референт у
санитету партизанског штаба на Жабљаку, од јануара 1944, био је под заштитом шефа
болнице др Момира Алексића-Дамјановића, који му је на тај начин спасао живот:
”После тога био сам пом. Референта санитета при Дурмиторском Одреду, а касније референт
Ком. Места у Жабљаку, где сам остао до краја августа 44 год862.
За време VIII офанзиве преда сам се четницима и ступио сам у одред Рад. Раилића а касније код
Лукачевића до децембра месеца 44 год. Касније сам био са Ружићем од кога сам се одвојио
јануара 45 год. и био на терену Романијског и Зеничког Корпуса, где сам оста до 21 априла, где
сам се предао партизанима код Горажда.

861
Б. Бојовић, ”Живот га упутио на узвишену несебичност” - † СПАСОЈЕ-САША ПРИЈОВИЋ (1934-2022),
Пљеваљске новине, 9 фебруар 2022.
862
”...касније сам почетком јануара мобилисан на дужности помоћника референта санитета Дурмиторског одреда.
На овој дужности остао сам у љето 1944г. Када је услиједила VIII офанзива против партизана, која ме је затекла у
болници III дивизије код Колашина. Мислећи да ће наступити критична ситуација за партизане одлучио сам пођем
код своје куће и да се прикријем, у шуми, док би непријатељска офанзива прошла. Кад сам дошао кући партизани су
били отступили, али сам се нашао са секретаром Општинског Народно Ослободилачког Одбора, Живком Дедејићем
и са чланом Одбора Јаковом Бојовићем. Ја сам остао са збјегом у Кучајевици док су ова двојица одборника
покушавали да се пробију у правцу партизана, поново су се вратили и Бојовић Јаков се самном повезао и код збјега
смо остали неколико дана. После доласка четника ја сам се у догвору са Јаковом упутио код њих и са њима остао, а
Јаков је и даље остао у шуми. Са четницима сам у Шаранце остао свега 2 дана одакле сам пошао за Пљевља ради
виђења са оцем. Пошто сам дошао у Пљевља позвао ме мајор Рајлић који ме је поставио на дужности санитета у I
Пљеваљској Јуришној бригади, на којој сам дужности остао све до октобра мјесеца 1944 г. Од ове јединице сам се
одвојио код Требиња јер је јединица извршила покрет и од дана мога ступања у њој дошла преко Фоче-Калиновика-
Невесиња до Требиња. Одвајајући се од ове јединице пошао сам са неком комором до близу Борачких језера у селу
Долове. У овом селу смо остали око мјесец дана одржавајући везу са мајором Лукачевићем. Напомињем да сам у
овом селу и за наведено вријеме одржавао везу са партизанским позадинцима од којих знам Милеву Сарић, и преко
које сам покушавао да побјегнем од четника али у овоме нијесам успио. Са јединицом мајора Лукачевића пошао сам
за Фочу и ту сам се задржао око мјесец дана када сам се и оженио са Штефицом Јурчевић коју раније нијесам
познавао. О њој знам само да је била сестра нудиља од чега је себи зарађивала потребе за живот. Премјештајући се
из мјеста у мјесто, дуже вријеме остали смо у околини Сарајева, гдје сам у селу Средњем одржавао везу са
партизанским позадинцима и са др. Левијем - званим Ђокићем, који ми се представио као партизански позадинац, и
ја сам ово повјеровао јер сам чуо да је он омогућио бјегство др. Ђорђију Вулетићу и др. Павлетићу који су били
заробљени од стране четника.
Са четницима сам оступао све до планине Звијезде код Кладња, одакле сам се вратио за Црну Гору са намјером да се
пријавим партизанским властима. Враћајући се за Црну Гору, састао сам се са четницима Вука Калајита који су се
такође враћали овамо, и имали намјеру да се пробију за Србију. За ову њихову намјеру сазнао сам од војника. Са
њима сам путовао 2 дана и у близини Горажда сам се одвојио од њих, јер сам чуо да се у Горажду налази Новица
Шехеровић на дужности Команданта Подручја, чију сам фамилију познавао из партизана а која је такође мене
познавала раније као партизана. У једном селу близу Горажда пријавио сам се одборнику, који ме је одвео у команду
мјеста, а ова ме предала ОЗН-и. Одатле сам преко Пљеваља спроведен за Никшић”.
Више немам шта рећи. Записник ми је прочитан и све моје ријечи у њему тачно уведене и признајем га за свој.
Ислиједио Петар Парутовић (?) у три примјерка 719170761
Писмен Илија Бојовић”, Одјељење округ Никшићки 516
11-VI-1945 год.
Саслушање, Среско Поверенство ОЗН-е, Никшић, 8-VI-1945 год.

221
Кроз читаво време док сам био у четницима радио сам као медицинар”863.
Током одступања преко Босне, марта 1945, као задужени за санитет, успео је да
спроведе воз крцат рањеницима и тифусарима до болнице у Сарајеву и на тај начин
већини њих спасе живот. Помагала му је тадашња жена болничарка Штефица Јурчевић,
Хрватица, са којом се оженио у Фочи крајем 1944, као и др. Леви звани Ђокић.
Вешти одговори и одбрана током истраге нису спречили иследнике да пресеку са
недвосмисленим закључком и карактеристиком који су били готово равни пресуди:
”Одељење заштите народа - ОЗНА за округ Никшићки Одељења заш. народа за Црну Гору
пов. Број 369, Никшић 26-VI-1945
Судском Вијећу I Команде подручја - Никшић
Према решењу овог Одјелења, а по завршеној истрази упућује се томе Суду непријатељ
народног покрета:
1. Бојовић Бошков Илија, студент медицине из Зминице, оп. Шаранска, стар 25 година:
Заклети непријатељ народне борбе и као син познатог четничког првака Бошка Бојовића био је
стално у четничким редовима, ма да је био ради његова кукавичлука и случајно код Италијана у
затвору око годину дана у затвору. Као лукав и перфидан тип у критичним ситуацијама остајао
је кадкад на територију који су држали партизани, те је за вријеме VIII офанзиве дезертирао из
партизана као санитетски референт и пребјегао на страну четника побјегао код четника мајору
Раилићу, те је био санитет у Пљеваљској јуришној бригади. Отступио за Босну и сарађивао са
Војом Лукачевићем, а прољетос се вратио са четницима Вука Калајића, па кад су били
опкољени: предао се у близини Горажда.
Треба му судити као издајнику и казнити га најстрожије, јер је као интелектуалац потпуно
свјесно чинио издају.
Прилог: саслушање окривљеног.
2. Бојовић Бошков Петар, ђак завршеног IV разреда гимназије из Зминице, стар 19 година:
Као син познате четничке фамилије припадао је стално четницима, а од прољећа 1944 године и
оружано је учествовао у борби против партизана више пута, па је оступио за Босну са оцем и
братом одакле се вратио прољетос и предао партизанима код Горажда.
Поред тога био је два пута дезертер из партизанских одреда.
Треба га осудити што строжије, а најмање принудним радом.
Прилог: саслушање окривљеног.
Начелник, Новица Ракочевић
Следује пресуда: Суд. бр. 181/45
У име народа
Судско Вијеће прве команде подручја В. обл. другог Ударног корпуса Ј.А. у Никшићу, које
сачињавају: Претсједник вијећа Вујовић Ђорђије, капетан и чланови Марковић Лабуд и
Мартиновић Илија капетан, уз сарадњу записничара Дубљевић Љубомира, по оптужници
војног тужиоца исте команде у Никшићу од 7 јула т.г. у кривичном предмету против Ненезића
Драгића, Роћеновића Милана и других, због дјела из чл. 14 Уредбе о војним судовима, након
одржаног главног претреса дана 8 јула 1945 године, саслушавши оптужбу војног тужиоца и
одбрану окривљених, у присуству истих донијело је и јавно прогласило следећу:
Пресуду
9. Бојовић Илија, син Бошка и Јелене рођ. Шаулић од год. 25 студент медицине, ожењен, без
дјеце, из Зминице, општина Шаранска, срез Шавнички, нежењен, вјера православна,
Црногорац, раније неосуђиван, сада се налази у истражном затвору.
10. Бојовић Петар, син Бошка и Радојке рођ. Дамјановић од год. 19, ђак свршени 4 разреда
гимназије, из Зминице, општина Шаранска, срез Шавнички, нежењен, вјера православна,
Црногорац, раније неосуђиван, сада се налази у истражном затвору.
Криви су: Изостављено
Осуђује: и то:
Бојовић Илију на три године принудног рада без лишења слободе.
Бојовић Петра на годину дана принудног рада без лишења слободе864.

863
Саслушање, Среско Поверенство ОЗН-е, Бр. 107, Пљевље 29-4-1945 год.

222
Разлози изостављено”.
После имена записничара и претсједника вијећа Вуковић Ђорђија, следи потпис: Шеф Отсјека -
мајор Максим Вуковић
Потом и карактеристика:
”Бојовић Илија, пролази кроз картотеку антинародних елемената. Регистрован је у II. A. Рођен
у Зминици, Плевље од оца Бошка и мајке Јелене, студент медицине. Регистрован је од округа
Никшић. Образац број 4 налази се код УДБ-е за Србију. Заклети непријатељ НОП-а. Син
познатог четника Бошка Бојовића. Каткада је био на партизанској територији, дезертирао из
партизана оступио за Босну.
Гимназију учио у Плевљу, Никшићу, Колашину, Титограду, Ужицу, Сарајеву и најзад завршио
у Београду. Окупација га је затекла као студента медицине. Био је ухапшен од стране окупатора
италијанског војног суда у Цетињу и налазио се у затвору од 29.VII.1941 г. до 29.XI.1943
године. По изласку из затвора вршио је дужност лекара у дурмиторском партизанском одреду.
2. августа 1944 заробљен је од стране четника. Код четника се налазио све до 14.IV.1945 г. када
се јавио народним властима. Одлуком војног ратног суда I -ог обласног подручја, II. ударног
Корпуса осуђен је на 3 године принудног рада, на лишење слободе и 2 године губитка
грађанских и политичких права. Крајем априла 1946 г. ослобођен је издржавања казне”.
У Извештају непотписаног достављача из првих послератних година у Београду, наводе
се појединости о Илији Бојовићу којих нема у претходној документацији:
”У својој молби Президијуму навео је погрешне податке о себи наводећи да се добровољно
предао партизанским јединицама, док је у ствари био заробљен и да је осуђен на две године,
док је уствари био прво осуђен на смрт, а тек после му је смањена казна. То су два најкрупнија
нетачна податка, које наводи у часу кад тражи повратак грађанских права поред опште
нетачности целе молбе, као на пример да је у четничким редовима вршио само дужност лекара
и сл. (...) ...по отпуштању из затвора имао одређено место боравишта па се илегално и сад у
Београду задржава, јер је за њим издата потерница… Освета је једина жеља која га покреће,
освета за колонама невино изгинуле његове браће четника, за колону невино убијених стараца
и деце, као и силованих девојака и жена од стране партизана.
Између осталог причао је о једној својој љубавној авантури, коју је имао са једном балеткињом
из Н. Позоришта, званом Пина, која је тобоже виши Партијски функционер, ако не из Ц.К. С
њом се упознао док је радио као благајник у Н. Позоришту 1946.865, кад је у року од два месеца
око 20 хиљада динара успио да добије или присвоји (остало ми је нејасно)… Порицала сам
могућност таквог понашања од стране једне партијке, а још мање партијског функционера...”.

"SMRT BOŠKOVE MAJKE IKONIJE

Boškova majka Ikonija, žena Radojka, kćerke Milica i Vida, sin Pavle-Mićko i Petar-Pero živjeli su
takoreći bijednim životom odmah iza rata. Najstariji sin Ilija iz prvog braka sa čuvenom Jelenom
Šaulić, crnogorskom heroinom čuvenom po komitovanju protiv Austrougarske u toku Prvog svjetskog
rata živio je u Beogradu i nije izgleda ni održavao veze sa ostaаlom imenovanom Boškovom
porodicom. Milica je studirala u Zagrebu, a izdržavala se pletući džempere i marame. Pero je kao đak
osuđen 1947. godine na visoku kaznu, Mićko je takođe bio u nekoj školi. Vida je jedino radila u nekoj
trgovinskoj radnji i od te njene zarade su živjeli. Sreća je bila što su imali od ranije svoju kuću u
Pljevljima. Bilo mi je žao Vide slabašne kao slamka kako riba patose u trgovinskoj radnji, koja se
nalazila ispod kancelarija GNO Pljevlja. Hrabrio sam je da izdrži, a da će doći bolji dani.
Bio sam se prehladio i sa temperaturom sam ležao kod kuće kad dođe Vida i reče mi da je
Ikonija umrla, pa je došla da pita da li da je sahrane po crkvenom običaju ili ne. Onda se i o tome

864
"Prvo je suđeno Diku Grujičiću i kažnjen je tri godine prinudnog rada.
Onda je suđeno đacima i izrečene su stroge kazne: Peru Boškovu Bojoviću, Vaju Živkovu Joviću, Tomašu Ljubovu
Ceroviću, Velizaru Srbijanoviću. Blaže kazne izrečene su Dimitriju Lazovom Goluboviću i Pašiću, jer su bili mladi, a
oslobođena je Nata Nikova Rabren", Приватни архив, str. 197.
865
У једном од осталих ”извештаја”, под ознаком ”Јанко”, наводи се: ”Говори се о некој сексуалној вези са
партијком Пином из Н. Позоришта, која се због те везе са њим развела са својим мужем. (Ја сам овај податак
провјерио; има у Н. Позоришту једна Пина-Дрогања, која се је развела са својим мужем. Члан је Партије и
пријатељица је жене Оскара Данона. Да ли је она та, то нисам могао утврдити.)”.

223
mnogo vodilo računa i nije smatran prijatelj poretka ko je sahranjivao svoje po crkvenom obredu. Pa
ne samo to, nego se mnogo zamjeralo i onom ko prisustvuje takvoj sahrani. Znao sam da je ona, kao
stara žena, bila religiozna i kada bi bilo po njenoj volji da bi se sahranila po crkvenom običaju, a opet
sam znao da mnogi oni koji bi došli na sahranu, ne smiju doći ako sahrana bude po crkvenom običaju.
Znao sam i to: da je pokojni Boško živ on bi je sahranio po crkvenom običaju. Pitao sam Vidu hoće li
je ko imati da sahrani ako bude sahrana po crkvenom običaju? - Hoće rekla je. Onda je sahranite po
crkvenom običaju, a da mi nije ove temperature došao bih i ja.
Tako je Ikonija sahranjena i u to vrijeme po crkvenom običaju. Da se ne zaboravi moram
navesti i ovo sjećanje"866.
Иконија (1864-1959) је умрла у кући Стевана Бојовића и његове супруге Ајкуне,
родитеља Мома Бојовића, касније професора књижевности и председника општине Пљеваљске,
о коме и о чијем сведочењу је већ било речи. Праунука од најстаријег унука пазила је прве
године кад се родио 1948 у Београду. Он је своју прабаку посетио десетак година касније у
Пљевљима.
Иконијина млађа кћер Даринка умрла је у Прагу (1895-1962), сахрањена је у крипти
православне цркве у којој се као реликвија чува крвава кошуља краља Александра, прве жртве
фашизма у Марсеју 1934, у најави светског рата. У тој крипти херојски су изгинули
православни Чеси атентатори на Хитлеровог гувернера Чешке, Хајнриха 1942.
Илија Бошков старији син умро је од последица туберкулозе стечене у италијанском
логору и сахрањен у Београду 1971. Млађи син Петар умро је 1981, такође у Београду.
Најмлађи Павле-Мићко умро је 2001 и сахрањен је у Пљевљима. Ђерке Милица и Вида умрле
су .

Један живот и један пут

Започет 1888 у Зминици, животни пут Бошка Бојовића старијег настављен је његовим
одласком у Америку 1903, одакле 1912 долази као добровољац на опсаду Скадра 1912.
Најпре као подофицир војске Црне Горе, потом као комитски четовођа и војвода, није
одлагао оружје све до ослобођења Никшића 15 новембра 1918 за које је имао посебне
заслуге. Једва 23 године мира живео је у Пљевљима, Шавнику, Бољанићима и Зминици
као срески начелник и председник комитске организације у том делу Црне Горе.
Одлазио је у посете сестри и зету у Праг. Рат је највећим делом провео у Зминици у
настојању да умањи последице грађанског рата у коме није непосредно учествовао.
Осуђен на смрт од партизанског преког суда због одбијања сарадње и начелничке
службе понуђене од команданта Прве партизанске армије, био је принуђен да се крије
као у време аустроугарске окупације, све док није одступио крајем 1944 и умро од
тешке прехладе у селу Околишту код Фоче, октобра исте године.
Животни пут Бошка Бојовића од свега неких четрдесетак година обележен је
трагичним приликама прве половине ”предугог 20 века”, како га историчари називају,
са два балканска и два светска рата, који су оставили најдубље последице на Балкану
али и у Европи - његовој предимензираној кобној сенци. Од сеоског дечака са високо-
планинске висоравни, који са 15 година одлази у велики туђи свет, до одговорног за
надзорни одбор Потпорне организације српских исељеника, маршала или федералног
шерифа, професионалног коцкара, у почетку и шумског радника, рудара или радника
на прузи, у Монтани, северозападу, све до западне обале, преко ”Скадарског блата”,
Брегалнице, Мојковца, комитског четовања, Никшића, Пљеваља, страхота грађанског
рата под плаштом окупације и Другог светског рата. Све до покоја у - након последњег
рата у истом веку запустелог - села на неких 1.000м надморске висине у источној Босни
– географска је размера животног пута примереног великом делу његове генерације.

866
DSB II 147.

224
Покољења за пјесму створеног – коме потомци нису сплели заслужене вијенце – нека
ови редови буду ма и најмања надокнада за ту неправду и организовани самозаборав.

225
 ANEX

Геноцид у Србији
”Ускоро по уласку комунистичких снага у Београд, генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић
су изјавили да правда “укључује освету”.10 Оваквим изјавама подстицан је “етос одмазде”, како
је то приметио Иван Јанковић.11 Када је на насловној страни Политике, 27. новембра 1944,
објављен списак од 105 особа које су стрељане одлуком Првог корпуса НОВЈ, страх се још
више раширио Београдом, јер је постало извесно да су гласине о хиљадама стрељаних
неистомишљеника биле тачне867. Три недеље раније књижевник Марко Ристић објавио је напис
на насловној страни Политике. Он се заложио да се направе два инвентара: “инвентар моралне
лепоте (несебичности, хероизма и свести), и инвентар страхоте и срамоте.” О овом другом
инвентару Ристић је приметио следеће: “На то нас обавезује и будућност и наша и наше деце.
Јер неуклоњени издајник је квасац будућег издајства, а некажњени злочинац подстрек за
будућа злочинства. Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без
потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча
Поповић и Пеко Дапчевић, ‘обухвата освету’, ‘укључује освету’, – без насилне смрти
фашизма.”12 Ристић је овим текстом само описао оно што се већ догађало у Београду…”868.
Ако би се број жртава водио пропорционално у односу на број становништва
територије на којој се одиграо, тада би Југославија имала несрећно прво место, као што
је иначе случај за укупан број жртава у Светском рату на њеном простору, од којих
далеко највећи број као недело усташа и партизана. Крваво коло партизанско у Црној
Гори и суседним областима није дакле никакав изузетак у злочиначком дејству КПЈ,
иако по пропорционалном укупном броју жртава и бруталности убијања нема
преседана и поређења на простору Југославије869.

Паклена страховлада комунистичког терора једва да је остављала већег избора од онога

који су спроводиле усташе у НДХ870. Темељ и преимућство оба терора били су
бестијална крвожедност и некрофилска стратегија. Дотле да су и сами окупатори тешко
могли држати с њима корак у проливању српске крви. Стратешка предност је била на
страни већег терора и најмањег избора који нуде тоталитарне идеологије. Удаљени
савезници готово немоћни, најштедрији туђом крвљу и животима, исход рата још увек
неизвестан871.

867
”Кад су Срби 27 марта 1941 године, извели државни удар који је допринео да Југославија уђе у рат на страни
савезника, нико у Београду није помислио да ће тај политички акт једног дана довести до тога да у град уђу трупе
под командом једног Хрвата (…) иако се за Србе данас реч Хрват не може заменити идејом о борби против усташа и
партизана”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 267.
868
С. Г. Марковић, ”Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског
диктатора”, Hereticus 1 (2005), стр. 4.
869
”На крају једног оваквог прорачуна - да ли Срби имају или немају право да се уједине? Какав су грех они
учинили (осим што су најбројнији) да би им неко укинуо то право. Извесно, постоји у српском федерализму
мишљење о доминацији, али онда се можемо питати да ли је таква политичка амбиција компензована њиховим
правом на сигурност након ратног искуства (…) Питају се како је могуће да, на крају, велика победа Савезника
донесе најтежи историјски пораз Србима и Србији након храброг прихватања тако неравноправне борбе коју ниједан
други народ у Европи није тако отворено повео против Немачке”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 246-247.
870
”Трагедија која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији била је ужасна. Серијски масакри, потпуна
ектерминација насеља са српском популацијом. Ти градови су данас руине и заједничке гробнице хиљада
унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући их, имали смо утисак да сви ти региони пливају у крви.
Људски разум одбија да поверује у очигледну и преживљену тортуру. Шпанска инквизиција, немачки масакри у
Пољској, чак и кинеска тортура, изгледају као дечја игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила
против те несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен незаштићени
народ који није могао да умакне џелатима, Шта да кажем и како да опишем оно чега се као човек стидим?!”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944, Чачак 2022, стр. 166.
871
Као илузорно показало се далековидо размишљање савременог француског аналитичара: ”Независно од
савезничког циља (укључујући и Русе), сигурни смо да више не може бити речи о томе да се на Балкану, а нарочито

226
Као први покрет отпора у окупираној Европи присталице Драже Михаиловића су
опредељени против окупатора очекују победу савезника. Оријентисани на диверзантске
акције и избегавање директних сукоба, напад Хитлера на СССР, потом герилске акције
и све масовније репресалије окупатора воде ка ескалацији која не оставља другог
избора од непосредне оружане конфронтације. Као у Србији тако и у Црној Гори
спонтаност отпора поробљивачима убрзо се претвара у крвави сукоб између два
непомирљива покрета отпора872. Сукоб партизана и четника који ставља у други план
отпор окупатору, беспоштедни грађански рат који највише користе окупатори. Добро
знајући да нису у прилици да промене сами неравноправни однос снага против
заједничког непријатеља, једни и други се опредељују на борбу за државно наслеђе у
очекивању глобалног ратног исхода873. Као фанатизовани бољшевици, неупоредиво
организованији и дисциплиновани припадници КПЈ, очекујући брзу победу Црвене
армије уништавају своје класне непријатеље и терором приморавају остале да
попуњавају њихове проређене редове874. Као више стихијски, војнички и официрски са
далеко спонтанијом подршком у народу, покрет ДМ се исцрпљује у поделама и
противуречностима које су већ довеле до срамног и жалосног слома државне
организације и војне силе југословенске краљевине875. Недић и његова жандармерија,
као и Љотићев Добровољачки корпус, уз такозване легализоване четнике Косте
Пећанца, сви у служби Немаца, не остављају готово никаквог простора партизанима.
Као ни четницима равногорцима ДМ, чије се заједничко тежиште деловања измешта
силом прилика у Црну Гору, Санџак, источне Херцеговину и Босну, италијанско-
усташку окупациону зону са неупоредиво већим простором деловања, највише подесан
за међусобно затирање, у првом реду на штету покрета отпора и борбе против
окупатора876.

у Југославији и Грчкој, практикује политика мешања и утицаја без искреног договора са народом (…) Можемо ли на
време одстранити оне који замишљају да је за неке балканске земље довољно да их усрећимо неким стандардним
обрасцем стављајући их у фабричке калупе или на једнократну употребу у том провереном људском дењку?”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944,
872
”Борба између српског националног отпора и партизана постала је толико жестока у последње време да је талас
терора запљуснуо читаву земљу”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 267.
873
Такозвана лева скретања у зиму и пролеће 1941-1942, Бранко Петрановић приписује партијском врху
КПЈ, у првом реду самом Јосипу Брозу, који је наводно због губитка радио везе са Коминтерном дошао
до процене да се савезничка коалиција распада, те да је стога дошло време за социјалну револуцију
уместо ослободилачке борбе, што више личи на Брозово правдање када су му од Стаљина, преко
Димитрова, стигле критике за бољшевички радикализам партизана, који је имао најпогубније последице
за оба покрета и капацитет њиховог отпора против окупатора. Броз и његова екипа примили су те
критике ”само на речима”, Милован Ђилас, Југославија у рату 1941-1942, Превентивне ликвидације.
874
”Патње које Срби већ четири године подносе (патње за које је и комунизам делимично одговоран) подстичу их да
се заштите снагом која их никад није издала - националном Армијом и Православном црквом (…) Срби с правом
стрепе да ће у федералној (комунистичкој) Југославији Хрвати успети да се правно ограде од почињених злочина за
које би требало да плате јер је много учињених недела према бившој Југославији, а нарочито према Србима”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944, 259.
875
”Тако у радиограму од 4 фебруара 1944 потпуковник Лашић извјештава ђенерала Михаиловића: Господине
министре, неколико пута Вас извештавах о правом стању ствари у овом крају. Тражио сам да се обједини
командовање, али се то до сада не уради. Нема никаквог јединства у нашој заједничкој борби. Последице овога су
врло кобне за овај крај и за наш општи циљ. Нико никога не слуша а већина трчи лево и десно. Комунисти имају од
овога доста користи, а наш покрет само штету. Овако је и раније рађено, а последице знамо. Ово не би требало више
дозвољавати”, Зборник, том 14, књига 3, 366, цитат према: Д. Радевић, Братоубилачки рат, 195.
876
”…уместо да и вође (генерал Михаиловић и Тито) по сваку цену теже међусобном приближавању, они су
изабрали да буду увучени у ту политичку борбу и ривалство које је допринело да се одлуке о будућности земље
доносе у иностранству. Од сада, будућност Југославије није више у њиховим рукама (…) Због тога нам чудније
изгледа Михаиловићев став који, не само да није успео да придобије за своју ствар западне демократије већ их је
окренуо против себе (…) Упркос незадовољству и неодобравању Савезника, он је прихватио неравноправну борбу са
бројним непријатељима: Немцима, усташама, Титовим партизанима”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 241.

227
После ужичког дебакла и погибије преко 2.000 људи, уместо у Црној Гори и на
дурмиторској слободној територији, Броз мудро налази заветрину на усташкој
територији у Фочи под заштитом преосталих око 4.000 србијанских партизана од којих
су готово сваки четврти остали без наоружања. После једва избегнутог заробљавања од
стране Немаца, Дража коначно налази уточиште у Црној Гори са неупоредиво слабијим
окупационим италијанским режимом и у време најжешћих локалних борби које се
завршавају поразом и изгоном партизана ка територији НДХ у западној Босни877. За
непуних годину дана у Бихаћу и пространој слободној територији партизани користе
резерве људства претекле у збеговима од усташког истребљења, те вишеструко
умножавају своје редове формирајући пролетерске бригаде и дивизије. Припадници
највишег руководства КПЈ и СКОЈ-а истовремено месецима слободно бораве у центру
Загреба преговарајући са одговарајућим саговорницима усташа и Вермахта878. Извесно
је да усташки стожер, Вермахт и Абвер нису имали шта да изгубе у тим договорима са
највећим непријатељима српских националиста из Србије и из Црне Горе. Иако највећи
присталица британске подршке Брозу, Вилијам Дикин сведочи о свом непосредном
увиду ненападања и мирне коегзистенције усташа и партизана на терену западне
Босне879.
Ван домашаја Немаца у селу Липову код Колашина, као домаћин британске војне
мисије, Михајловић се у исто време заглибљује у црногорским противуречностма под
окриљем италијанског окупационог режима. Савез између црногорских сепаратиста,
федералиста, легализованих и нелегалних четника ДМ, противу партизана био је
кратког даха у Црној Гори880. Италијани су вешто користили поделе између српских
националиста и црногорских сепаратиста, који су као агресивна мањина били спремни
на све за остварење својих циљева881. Настао као одговор на страховладу партизана, тај
савез је носио потенцијал готово неминовних сукоба које је само комунистички терор
могао да одложи882. Под растућим утицајем његовог ”злог духа”, како су Британци
прозвали Драгишу Васића, Дража је постепено али неминовно губио подршку

877
”Титови партизани су се жестоко борили против Срба, додуше, нешто мање крволочно од усташа. Они су, у
међувремену, само брутално наставили са екстерминацијом, наводно, српских националиста и српског сељаштва. У
партизанским редовима налазио се велики број Павелићевих усташа. Они су напустили Поглавника након немачке
катастрофе испред Стаљинграда”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 245-246.
878
”…борба је настављена не само да би се заштитила популација коју су партизани нападали без престанка (више
су се борили против Срба него против Немаца)…”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 269.
879
Далекосежна по значењу су Дикинова запажања о односу ненападања између усташких и
партизанских снага у Западној Босни 1942-1943: ”U toku sledeća tri dana upoznali smo se, u malom, sa okolnostima
u kojima se živelo na slobodnoj teritoriji. Oko hiljadu metara istočno nalиazio se ustaski garnizon od nekih osam hiljada
ljudi. Mogli smo kroz dvogled posmatrati njihovo kretanje. Ova snaga mogla je likvidirati partizansku stražu u svakom
trenutku i preseći puteve snabdevanja koji prolaze kroz ovaj rejon. Ali postojala je neka vrsta nesigurne, nepisane
ravnoteže…”, В. Дикин, Бојовна планина, стр. 103.
880
”Чињеница да је Лашић био дубоко у праву, јер је нетрпељивост међу четничким командантима допринијела
поразу код Колашина и у Васојевићима. Подпуковник Лашић, чијем захтјеву се придружује и Лукачевић, наредних
дана узалудно траже појачања из Србије од Михаиловића. Михаиловић се изговарао ангажовањем србијанскиг снага
у чишћењу Србије од комуниста, пошто је био убијеђен да се црногорске јединице од маја месеца не могу натјерати
да ступе у борбу због очигледног расула”, Д. Радевић, Братоубилачки рат, 169
881
”Завршетак .војних операција нротив снага народноослободилачког покрета означио је истовремено и крај
четничкосепаратистичке коалиције. Равнотежа која је у контрареволуционарнам фронту до тада постојала у
извјесном смислу, прије свега благодарећи окупаторској политици сада је нарушена обостраном тежњом да се из
привремене побједе извуче максимална корист за себе”, Р.Пајевић, Контрареволуција, 256.
882
Извештај о стању у Црној Гори после одступања партизана у Босну: ”Што се тиче односа између четника
и федералиста по нашем мишљењу постоји сукоб који ми искоришћавамо, али их окупатор држи чврсто, повлачећи
час једне час друге, али не дозвољава да се међусобно туку” (…), ”О партизанима као цјелини говоре добро,
оптужују вођство због стријељања и бацања у јаме (...) Војничке акције отажано је изводити због масовне предаје
партијаца и партизана...”, ”31 јула 1942 године” – ”Другарском Централном комитету КПЈ” шаље извјештај:
”Ц.К.К.П.Ј за Црну Гору, Боку и Санџак”, III 1 – 5 (42) ДАЦГ

228
британског савезника883, који је желео и припремао његову смену884, поред осталог и
код југословенске владе Слободана Јовановића.
”Да би се боље проценио став Драже Михаиловића, потребно је знати да у Србији постоје
истински савезници Осовине. То су генерал Недић и његова Влада у Београду, Љотић, који је
оперисао углавном у централној Србији са својим малобројном националном гардом, генерал
Рупник, који је био командант Беле гарде у Словенији, словеначки дисиденти, који су се
налазили у четницима са својим командантом Новаком који је касније смењен од стране
генерала Михаиловића и, на крају, генерал Ђукановић у Црној Гори, који је био директан агент
Италијана”885.
Противуречности Црне Горе дошле су до пуног изражаја током окупације и грађанског
рата. Њих је најбоље искористила КПЈ и њен главни и одговорни представник у Црној
Гори, Милован Ђилас, и то на врло прагматичан и ефикасан начин, најмањој групи у
троуглу унутрашњег сукоба, сепаратистима, аутономашима и федералистама, дао је
знатно више него што су тражили и могли очекивати - не само државност него и нацију
која до тада није постојала. Шема на којој се одржава АВНОЈ-ска Црна Гора886 све до
коначног отцепљења и најновијих заплета.
”Претпостављамо да је потчињеност наметнутој партизанској доктрини привремена, али да она
скрива мрачне и одлучне пројекте (…) Хоће ли она успети да се одржи у потресима, мада
помирења Срба и Хрвата као њеног темеља нема? Да ли ће ова нова Југославија опет бити
изложена владавини једнопартијске диктатуре да би се, упркос свему, одржала. Да ли ћемо, у
случају да се појаве нереди (до њих ће доћи неминовно кад диктатура буде укинута), поново
видети те велике западне нације како долазе овде да би силом наметнуле своју медијацију
завађеним југословенским народима. Историја је ту да потврди. Ако односи на Балкану никада
нису могли бити решени, то је зато што су стране силе увек и превише користиле систем
заштите и заштићених (…) Ми се морамо запитати да ли уједињење Срба у будућности
представља опасност за мир на Балкану или, супротно од тога, њихово уједињење служи миру;
да ли подела Срба, усвајањем ексецивног федерализма служи миру на Балкану или га, напротив
угрожава”887.
Наметнут од стране комунистичког руководства, грађански рат у Црној Гори као
жариште унутрашњег сукоба и победа четника с пролећа 1942, били су највећа грешка
и кобна замка, као и погубна илузија Михаиловићевог покрета. Као што је изгон
партизана у Босну био њихова одлучујућа предност, пре свега због спреге са усташама
и НДХ, као и неупоредиво веће резерве људства, које омогућују партизанима настанак
надмоћног војног, људског и логистичког потенцијала. Подривена унутрашњим

883
”Партизански покрет је настао у Србији након уласка Русије у рат. Са друге стране је настао и покрет Драже
Михаиловића који се појавио три месеца раније у истој области”, ”…кад се у региону чују одјеци комунистичких
бомби и када пратимо јуначке подухвате људи око Драже Михаиловића (…) Срби су монархисти исто онако колико
су и верници - више вођени смислом за правду него мистицизмом. Више традиционалисти него комформисти”, Ж.
Изар, Југославија 1939-1944, стр. 183, 214.
884
Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 270.
885
Крајем Другог светског рата француски новинар и обавештајац Жан Изар објављује свој ратни
дневник и геостратешку студију настале током светског рата на простору Југославије, Ж. Изар,
Југославија 1939-1944, стр. 212 ( Jean Hussard, Vu en Yougoslavie 1939-1944, Genève 1945).
886
”Национални комитет за ослобођење (АВНОЈ) увелико је преузео хрватске боје да би могао бити тако лако
прихваћен од стране Срба. Ниједан признати српски политичар, ниједан познати војсковођа, ни духовни великан
нити универзитетски професор, који би сутра евентуално могао утицати на народно мнење, није био члан тог
комитета. Политички програм тандема Рибар-Тито (обојица су били Хрвати) био је оно што је додатно иритирало
српски патриотизам и у крајњем случају шовинизам. Потребно је још поменути да је овај програм претерано
инспирисан и протежиран из иностранства”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 246.
887
”Дефинитивно, југословенски проблем је добио аспект који нас је превазилазио. Кад је на Техеранској
конференцији генерал Михаиловић жртвован… на чије место су желели да нам поставе три Хрвата: Тита, Рибара и
Шубашића”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 272.

229
противуречностима, сарадњом са окупатором888, невеликог људског и материјалног
потенцијала, Црна Гора се показала као истовремено највећа жртва и слабост српских
националиста, осталих без савезника и подршке, напокон и без подршке краља у чије
име су се борили против комуниста и за кога су гинули.

Архивска грађа која се чува у Државном Архиву Црне Горе, као и у другим Архивима,
већином објављена после рата, почев од 1950, од стране официра, архивиста и
историчара ЈНА, представља изворну документацију првог реда.
BR. 113
IZVEŠTAJ KOMANDANTA DURMITORSKOG ČETNIČKOG ODREDA OD 29. JUNA 1942. DRAŽI
MIHAILOVIĆU O SITUACIJI U SANDŽAKU I DURMITORSKOM SREZU889
”Na Kamenoj gori bila je glavna partizanska snaga, prema kojoj je bio moj odred jačine 400 četnika890.
S molbom na nadležnost. 29 juna 1942. g. Položaj
M.P.8 KOMANDANT kapetan, Nikola S. Bojović”

Проглас Ђенерала Љуба Новаковића – ”29 децембар 1941 положај код Сарајева”
”Браћо Црногорци и Херцеговци”
”Браћо, ето вам мога мишљења и кратке исповијести мојих скромних диела, која ми дају морално
право и намећу братску дужност да, као ваш брат... упутим... овај апел на вас, браћо Црногорци и
Херцеговци, с молбом да наоружани хитно и у што већем броју дођете најкраћим путам овамо
(десет од сто може бити и ненаоружано)”891.
Уз патетични патриотски проглас генерала Новаковића, који ”са положаја код Сарајева”, позива
Црногорце и Херцеговце на продужетак оружаног отпора у Босну, налази се и такође оверен препис
њеховог циркулара:
За Црну Гору упућује се Храбри Спасоје Дабановић из Црмнице, коњички наредник Краљеве Гарде,
који је за своје досадашње заслуге у четовању предложен за унапређење у чин потпоручника и за
одликовање Карађорђевом звездом војничког реда.
Ови храбри борци уживају моје потпуно поверење...”892.
Коментар прогласу и циркулару није потребан.
Није била велика разлика по интонацији са партизанским прогласима из тог времана
или раније, као: ”Народу неослобођених крајева Црне Горе и Боке”893.

BR. 142
IZVEŠTAJ KOMANDANTA ZETSKOG ČETNIČKOG ODREDA OD APRILA 1943. O BORBAMA ODREDA I
NIKŠIĆKE BRIGADE PROTIV NOVJ U DOLINI NERETVE U FEBRUARU, MARTU I POČETKOM APRILA
1943. GODINE1 POHOD CRNOGORACA U BOSNU I HERCEGOVINU

888
”…начелник Оперативног одељења Врховне команде, подпуковник Мирко Лалатовић, такође саботира
Михаиловићеве директиве, који ће, касније, са Црногорцима кренути са Ђуришићем у одступницу и
катастрофу”,”Очигледно је да је за Ђуришићеве јединице било кобно то што су крај рата дочекали међу њемачким
формацијама, са којима су се повлачили. Уз то су склопили савез са љотићевцима, пртеобративши се у Црногорску
народну војску, сепаратисте и црногорског усташе Секуле Дрљевића”, Д. Радевић, Братоубилачки рат, 223,253.

889
”Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 140, reg. br. 2/3 (CG-V-1397)”, Zbornik dokumenata
Vojno-istorijskog instituta: tom XIV - Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića - Knjiga 1, стр. 391-396.
890
”Prvi napad na Kamenu Goru (koju su branili 2. zlatarski NOP bataljon i jedna desetina iz Mileševskog NOP bataljona)
četnici su izvršili 16. maja 1942. i uspeli da je zauzmu. Sutradan su pomenute partizanske snage, uz pomoć 4. pljevaljskog
NOP bataljona, izvršile protiv-napad, razbile četnike i povratile izgubljene položaje. Sledeći četnički napad na Kamenu Goru
izveden je 21. maja kada su je zauzeli bez otpora. U rejonu Kamene Gore tada su se nalazili 2. zlatarski i 2. i 4. pljevaljski
NOP bataljon. Pod uticajem neprijateljske propagande i demoralizacije boraca, 4. pljevaljski bataljon se posle tih borbi
raspao. Potpunije o tome, M. Ćuković, n.d., str. 314—324. Vidi dok. br. 93, 94, 97 i 98”.
891
Br. 389 - XI 1д – 8 (41) ДАЦГ
892
Br. 389 - XI 1д – 8 (41) ДАЦГ
893
IV 2б - 8 (42) ДАЦГ

230
Od snaga upućeni su: sa teritorije pukovnika g. Stanišića894 tri četnička bataljona Zetskog Letećeg odreda i
Nikšićka brigada svega 2.500 ljudi a sa teritorije kapetana Đurišića14 oko 2.500 ljudi895. Ukupno 5000 boraca.
Sve ove trupe bile su slabo naoružane, naročito u automatskim oruđima i bacačima, čime je stvorena velika
nesrazmjera u odnosu na naoružanje kojim su raspolagali komunisti- 2631
5) Bitka kod Jablanice (u džepu Neretve) (4—12 marta)
Za vreme operacija protivu 9 proleterske divizije vođena je bitka kod Jablanice896 u džepu r. Neretve-31
U ovoj bitci najžešću borbu vodili su Crnogorski četnici (Đurić897, Ružić i Bojović898) koji su imali velike
gubitke — oko 550 mrtvih i ranjenih. Proboj nije mogao biti sprečen i ako su borbe vođene na uzastopnim
položajima sve do Boračkog jezera kada su ostaci ovih trupa upućeni kućama36 radi popune i reorganizacije da bi
posle izašli na položaj na granici Crne Gore — Čemerno — Ravno.

894
Бр. 55 (26-2-43) ”Radi jedinstvenog komandovanja i koordinacije borbenih dejstava sve četničke snage za tu situaciju
podeljene su u tri kolone. Leva kolona: Zetski četnički odred, Nikšićka brigada i delovi Trebinjske brigade, jačine oko 2000
ljudi. Komandant kolone je bio major Blažo Gojnić. Srednja kolona: Kombinovana i Nevesinjska brigada, jačine 1500 ljudi.
Rad Leve i Srednje kolone objedinjavao je pukovnik Bajo Stanišić. Desna kolona: Konjička grupa, jačine oko 3500 ljudi.
Komandant Desne kolone bio je kapetan Voja Lukačević. Nešto više o tome vidi dok. br. 59 i 85”, Зборник XIV/2, 280 ф-
н 2.
895
Бр. 56, 28-2-43, Пуковнику Станишићу: ”Ваше колоне нису ништа урадиле, ово доказује потпуну
неспособност командног особља и несхватање идеје напада (...) Prava je sramota da sve Vaše mnogobrojne starešine
većinom aktivne i sa svima vojničkim školama da ih uče kako se radi. Rezervni kapetan Vojislav Lukačević, koji sjajno radi
protivu glavnih snaga komunista u neprekidnim danonoćnim borbama već deset dana i to bez artiljerije i automatskih oruđa”,
мајор Остојић, Зборник XIV/2, стр. 284.
896
"Tad su na levoj obali Neretve, na prostoru Rama — Jablanica — Javorik dejstvovala 3 bataljona 2. dalmatinske brigade,
2. proleterska, 1. proleterska i 4. proleterska (crnogorska) brigada (Зборник IV, knj. 11, dok. br. 214)".
897
”Odnosi se na Vojislava Lukačevića, koji je tada imao pseudonim »Nikola Đurić«”.
898
”Лева колона: командант капетан Никола Бојовић. Јачина 500 војника”, Зборник XIV/2, стр. 22.

231
Терор без избора
Несразмерни терор у невеликој Црној Гори и у њеном окружењу, далеко је од
јединственог иако му је тешко наћи противтежу899, ако се изузме геноцид без преседана
и поређења у НДХ који се може поредити само са нацистичким холокаустом.
Партизани су свуда где им се пружила прилика остављали трагове својих масовних
злочина. Срби су били њихова главна мета и жртва, као што су то били Јевреји за
нацисте. Убијали су и санџачке муслимане, што је мање познато, као и далматинске
католике, Хрвате, што је још мање познато, тим пре и више је потребно и значајно да се
и та завера ћутања не препусти тами заборава. Партизанске јаме којима су препуштали
све који би се испречили на путу бољшевичког отимања за власт остављају своје
трагове у најширем спектру њихових недела. Тако су и на далматинским острвима
пунили јаме свима који су били против окупатора мимо партизанске воље и комесарске
страховладе. Капитулација Италије, септембра 1943 дочекана је од стране Далматинаца
као прилика да се афирмише покрет и воља за ослобођењем у континуитету са
југословенском државношћу900. Као и у другим крајевима, све до Словеније, упркос
свему и код муслимана, Далматинци се у све већем броју изјашњавају за покрет отпора
Драже Михаиловића, министра војног југословенске владе у избеглиштву. Партизани
су у крви затрли овај патриотски покрет на Рабу, Цресу, Лошињу, Силби, Олибу, Крку,
као и у Словенији и другим знаним и незнаним деловима окупиране земље. Писана од
стране ученог католичког свештеника и професора гимназије дон Јерка Гршковића,
про-Југословенска Резолуција стотина становника Пуната и Врбника на Крку, изазвала
је још један од партизанских масовних злочина:
”Тито је, плашећи се монархиста, на Крк упутио др Ивана Рибара901, који се два пута састао са
крчким бискупом Сребренићем, који је 1941 зграду бискупије уступио усташама902 (…) Тито је
22 септембра послао наредбу: ”Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте” (…) део
заробљеника је одмах масакриран ножевима и бацан у море, на згражење становника Лошиња.
Исту судбину доживели су и монархисти, који су приликом капитулације Италије заузели
острва Силбу и Олиб (…) ни приликом њихове ликвидације нису трошени меци. Други део

899
”Хрватска издаја Југославије и сарадња са нацистичким силама оног доба и у овим различитим интерпретацијама
(текстовима) остаје изгледа као идеал и за будуће хрватске генерације”, ”Када је 1941 године разбијена Југославија,
католички клер у Хрватској се свуда појављивао заједно са усташама као учесник и промотер масакра Срба (…) како
да објаснимо ћутање Ватикана ако су се фантазми Хрватске цркве и бивши хабзбуршки менталитет појавили у свим
злочинима католичких свештеника против православних Срба?”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 163, 223.
900
”Било је необично што је пуно Далматинаца католика дошло и придружило се тој интимној манифестацији, која
је добила изглед колективне почасти (прослава рођендана краља Петра, 6 септембра)… Сваки пут кад Србија и њен
национални култ славе неки празник, слободни духом, Далматинци и понеки странци, труде се да својим присуством
искажу солидарност са патњама Срба”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, стр. 183.
901
”Хрвате, прикривено али постојано, подржава Титова и Рибарова доктрина да будућа Југославија постане
федерална и да се посебно рачуна на мањине… Сви ови народи би могли бити употребљени у напорима и плановима
за стварање антисрпске коалиције што је, у ствари, реалан циљ и намера тог новог Титовог федерализма”, Ж. Изар,
Југославија 1939-1944, 337. ”Путем ових веза, у августу 1942. евакуисан је из Београда и др Иван Рибар. Он је у
пратњи Елзе Метерли и Бране Перовић (Нешковићеве будуће супруге) најпре прешао у Земун, а потом са
легитимацијом која је гласила на име „високог усташког функционера“ возом отпутовао за Загреб, где га је
прихватио Иван Стево Крајачић (…) у вези са његовим одласком пажњу привлачи чињеница да је отпутовао у НДХ
са усташким документима. То није био јединствен случај у комуникацији партијских канала између Београда и
Загреба”, Н. Девић, Партизански покрет у Србији 1941-1945, Београд 2019, 404 ф.-н. 1138.
902
”Ево, већ је више од годину дана како у масакру над Србима од стране Хрвата увиђамо флагрантну кривицу
католичких свештеника. Рим одаје утисак да није нарочито потресен тим злочинима. Не само да врховни поглавар
католицизма није изговорио ниједну реч против злочина већ је и одбио да одговори на, са свих страна пристигле,
молбе за папску помоћ у корист десеткованих Срба.На тај начин, Сарајевски надбискуп господин Шарић активно
подстиче на масакрирање Срба, док Загребачки надбискуп Степинац присуствује свечаном отварању Павелићевог
Парламента не изговарајући ни једну реч против усташког режима у свом говору. Папа Пије 12 прима Павелића у
званичну аудијенцију… Ватикан дели индулигенције све до игнорисања незамисливих злочина”, Ж. Изар,
Југославија 1939-1944, стр. 224.

232
ухапшених четника (њих око 140) одвезен је са Лошиња у Цриквеницу бродом којим је
управљао Јурај Бонаћи, дотад усташки заповедник луке Цриквеница (касније адмирал ЈНА).
Одатле су одведени до једне јаме код села Грижане и ту су завршили свој животни пут. Старци,
жене и деца доведени су на исто стратиште неколико дана касније, вероватно преко Раба. У
Цриквеници се још пре тридесетак година причало да се запомагање из јаме чуло данима и да
су две-три домаће жене Хрватице биле убијене јер су полуживима давале храну и воду. У јами
код Цриквенице и данас леже збратимљени православни и католици монархисти тих крајева,
као и око 150 невиних жена, деце и стараца, Срба из Лике”903.
Светски рат јесте био праћен небројеним злочинима према цивилном становништву и
ратним заробљеницима. Као залог да се не понове, од највећег је значаја неприкривање
и осуда свих злочиначких подухвата, без разлике са чије стране и према коме су били
почињени904. Као да нису били довољни сви масакри током ратних година, у Словенији
су вољом Јосипа Броза ратна дејства продужена за читаву седмицу, колико је било
потребно за организовано истребљење ратних и цивилних заробљеника. По речима
Александра Сољженицина то је био највећи за тако кратко време почињен злочин
током читавог другог светског рата. Према процени државне комисије убијено је око
200.000** људи. Око половина је било састављено од Руса и Украјинаца, припадника
квислиншких формација које су Британци препустили партизанима. Остали су били
Југословени, међу којима и знатан део Словенаца, око 10.000**, међу којима и
словеначки четници. Процентуално најбројнији су били црногорски четници, којих је
заједно са цивилним жртвама убијено најмање 10.000 код Зиданог Моста и на другим
стратиштима905. Само у једној од масовних гробница, рударском окну Барбарин ров код
Цеља**, процењено је да садржи око 3.000 жртава међу којима око 30% цивила906.
Крваво коло нових господара настављено је после ратних дејстава ништа мање у ужој
Србији где је државна комисија за ”тајне масовне гробнице” пописала готово 60.000
убијених од стране партизана од 1944 до 1946907. Посебна комисија утврдила је око
80.000 жртава само у Војводини, од којих је већина Срба. Број жртава на Косову и
Метохији није утврђен нити процењиван. Масовне и готово геноцидне размере
злочиначких подухвата и организованог истребљења толиког броја људи, жена и деце,
указују на одговорност која ставља Јосипа Броза у ред највећих злочинаца 20 века, ако

903
Н. Милованчев, ”Инцидент у Врбнику 2019 - последица захтева из 1943 године”, Политика, 11.03.2019.
904
”у диоцези Горњи Карловац покрај Загреба где је живело четири стотине шездесет хиљада Срба православаца,
две стотине осамдесет хиљада је убијено, педесет хиљада је побегло у шуме и планине, око педесет хиљада је
избегло у Србију. Осталих четрдесет хиљада душа је било принуђено да се покатоличи. Како онда да не поверујемо
да је Католичка хрватска црква најзад победила непопустљиво православље и да је, захваљујући неком виду
прећутног одобрења од стране Ватикана, срећна што је коначно срушила зид који већ вековима стоји на њеном
путу?”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 224-225.
905
Као савременик и непосредни сведок, касније генерал ЈНА, је дао упечатљиви опис тих збивања, међу
осталим посебно упечатљив о црногорским четницима, као и да је најмање страдало усташа, важно и
одважно сведочење, посебно за време кад је објављено, М. Баста, Агонија и слом НДХ, Београд 1974**.
906
Влада и Скупштина Словеније су од 90-тих година предузеле неопходне законодавне и извршне мере
за превазилажење трагичне и запретене прошлости некада заједничке државе. Владина комисија је од
1995 до 2009 евидентирала око 600 масовних гробница од којих је највећа позната противтенковски ров у
Тезну са око 15.000 посмртних остатака, као и окна рудника Худој Јами код Лашког са око 10.000
убијених (крајем маја и почетком јуна 1945) ратних заробљеника и цивила. ”Do maja 2009. dr Mitja Ferenc je
u saradnji s Matejom Baudaž i poznavaocima pojedinih grobnica, kriminalistima, rodbinom žrtava i drugima popisao 600
lokacija skrivenih grobnica.9 Istraživanje nije obuhvatilo samo grobnice posleratnih pokolja, već sve prikrivene grobnice, pa
i one iz vremena rata, kao i grobnice poginulih u završnim borbama o kojima niko nije vodio računa ili za koje se nije znalo”,
M. Ferenc, ”(Zle)Huda Jama. Zločin u rudarskom oknu Barbara rov u Hudoj Jami kod Laškog”, Heretikus (2001
– 1-2), str. 37, 40.
907
С. Г. Марковић, ”Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског
диктатора”, Hereticus 1 (2005), стр. 4.

233
не одмах иза Хитлера и Стаљина908, док по броју жртвованих српских живота стаје у
ред уз Павелића909.

Геноцид у Словенији
Спискови стрељаних, свештенство, учитељи, после Броза први одговоран за смрт
15.000 Црногораца и Митрополита Јоаникија (11 јун 1945), документовано су
одговорни и извршитељи Милован Ђилас и Василије-Чиле Ковачевић910.
Марко Милуновић-Пипер, свједочио да је почетком маја ”10.000 црногорских бораца
предвођена мајорима Васом Вукчевићем и Мирашом Савићем, упутила према
Дравограду где су се налазили митрополит Јоаникије са 60 свештеника и бивши
црногорски министар Саво Вулетић. Око 2.000 бораца из те групе, партизани су, пошто
су их заробили, заједно са свештеницима911, стријељали у Техерју код Цеља”.
”Групу која је кренула пут Камника партизани су напали и заробили око 1.500 људи… пошто
су их везали жицом, све изнад 17 година си, прича Пипер, стријељали у близини Камника”.
”Они који нијесу заробљени код Камника, њих око 1.500 бораца, успјели су да се пробију преко
Караванки у Аустрију… Ту групу Енглези опкољавају тенковима и разоружавају при прелазу
моста на Драви да би их 24 маја 1945… отпремили партизанима, који су одмах стријељали 54
црногорска борца код мјеста Хрушица. Остале су постријељали у шуми код Радовљице, на
мосту на Сави и код Јасенице”912.
”У Марибору су партизани стационирали око 5.000 бораца црногорске краљевске војске.
Пустили су око 250 младића до 17 година, а остале све постријељали”; ”…између Зиданог
мооста и Трбовља, заробили су групу од 650 Ђуришићевих бораца… стријељали у једној шуми
близу Зиданог моста”913.
”нас је било око 800 бораца из Дурмиторске бригаде… са нама је био и брат Светозара
Вукмановића-Темпа, свештеник Лука Вукмановић, са сином Чедом. Ноћу су нас изводили у
групама и стријељали. Нас око 300 испод 18 година спасио је партизански руководилац Милан
Гаговић, који је био Пивљанин. Остали Дурмиторци су сви ликвидирани… Чедо Вукмановић,
синовац Темпов, који је тада преживио масакр јер није био пунољетан, тврди да су борце и
цивиле из збјега у околини Камника, ликвидирали војници Пете црногорске пролетерске
бригаде из састава Треће пролетерске дивизије, којом је командовао генерал Саво Бурић”914.
”У Словенији је до сада откривено око 600 масовних гробница у којима се налазе кости
десетина хиљада људи које су током маја и јуна 1945 стријељали партизани. Тако је утврђено
да је у околини Камника ликвидирано највише црногорских бораца и цивила - чак неколико
хиљада. Црногорци су ликвидирани и у Кочевском Рогу, Трбовљу, Похорју, Зиданом мосту,

908
”Карл Фридрих и Збигњев Бжежински приметили су у свом знаменитом делу Тоталитарна диктатура и
аутократија да Југославија никада није напустила совјетски блок “већ је избачена, у великој мери насупрот својим
жељама. Као друго, Југославија је вероватно била најкомунизованији сателит у Источној Европи до времена расцепа
1948”, С. Г. Марковић, ”Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског
диктатора”, Hereticus 1 (2005), стр. 3.
909
”Хрватска католичка црква је одговорнија за верску мржњу него сам католицизам (…) Хрватски католицизам би
требало да буде први који тако нешто одобрава јер је, скривен иза насиља и диктатуре, у извесним моментима
поистовећивао судбину своје земље са плановима Осовине. Греси хрватских свештеника ограничили су простор
њиховог утицаја на народ”, Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 227.
910
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 301.**
911
”У току садашње драме, Православна црква је похитала да помогне свом народу да га заштити и да,
ако треба, са њим и умре… никакво страно уплитање нема утицаја на њену мисију. Католицизам никад
неће моћи да учини нешто против овакве моралне снаге”,јЈО Ж. Изар, Југославија 1939-1944, 226.
912
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 269-270.
913
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 270, 271.
914
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 272-273.

234
Хтаром Храснику код Трбовља, у шумама према Водицама близу Љубљане, Ланцову код
Радовљице, Тезну близу Марибора.
Иако је о сваком убијеном вођена прецизна биљешка, до сада није пронађен ниједан
партизански документ са наредбом за ликвидације. То потврђује да је о томе вођена посебна
брига, како се не би оставио било чији траг о великој касапници и злочинима извршеним без
икаквог суђења и доказане кривице. Дакле, наређења су издавана усменим путем”915.
”Списак ликвидираних - Партизани Треће ударне дивизије НОВЈ коју су чиниле Пета,
Седма и Девета црногорска бригада, инжињериски и артиљериски батаљон су почев од 9 до 28
маја 1945 године, по наређењу Милована Ђиласа, а у сагласност највишег партијског и
државног руководства Југославије, по кратком поступку, широм Словеније, ликвидирали
десетину хиљада своје заробљене браће, припадника Југословенске краљевске војске из Црне
Горе…
У прецизно вођеним списковима стријељаних, који су депешама прослеђивани, прво
штабовима црногорских бригада и Треће пролетерске дивизије, под командом генерала Сава
Бурића, Радована Вуксановића и Душана Драговића, а онда лично Миловану Ђиласу у Београд,
”за личну употребу”, како је назначено у депешама…
Из депеша које су тих мајских дана 1945 године стизале из Словеније у Београд преписујемо
спискове стријељаних по срезовима”916.

Мученичка смрт и ”Страдање митрополита Јоаникија917”

После предаје 12 маја код Цеља, према Операцијском дневнику Осме црногорске пролетерске
бригаде:
”Митрополит Јоаникије Липовац затим је спроведен за Загреб, код генерала Пека Дапчевића,
команданта Прве армије НОВЈ. Дапчевић је о томе хитно извијестио Милована Ђиласа, који је
наредио да се митрополит одмах спроведе за Београд. На железничкој станици Топчидер чекао
га је лично Ђилас са Василијем Чилем Ковачевићем, пуковником ОЗНЕ. Послије испитивања и
мучења у Београду, митрополит Јоаникије је, по Ђиласовом наређењу, отпремљен у вилу
”Малер” у Аранђеловцу.
Мистерију шта се тамо све догађало и како је завршио митрополит црногорско-приморски
Јоаникије, разријешио је, 1985 године, Радојица-Рака Ивановић, начелник ОЗНЕ за срез
Опленачки, тада већ пензионисани мајор југословенске УДБЕ, из села Крћевца код
Крагујевца”918…
”Када је стигао у вилу Ивановић се сјећа да су му довели измученог човјека, подбулог од
батина. Пошто су му донијели и Јоаникијев досије он га је отворио и почео да чита. У њему је
Милован Ђилас дословце написао:
”Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику италијанских
окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића.
Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити народни суд а
ако буде требало и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Опрезно
са њим”919…

915
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 278-279.
916
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 279-280. 280-298.
917
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 58 **
918
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 299.
919
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 300-301.

235
”У Аранђеловац је 11 јуна 1945 године, стигао и Милован Ђилас са Василијем-Чилем
Ковачевићем. Довели су им митрополита Јоаникија са којим су разговарали више од два сата.
Том приликом су га, тврди Ивановић, тукли и псовали.
Слободан Пенезић-Крцун и Ћећа Стефановић дошли су 15 јуна да га обиђу и нијесу га
малтретирали…
Коначно, свједочи Радојица Ивановић, 18 јуна из Београда у Аранђеловац стижу Василије-Чиле
Ковачевић, један веома бруталан и сиров човјек, и Павле Баљевић, официр ОЗНЕ. Предвече су
извели митрополита Јоаникија. Упитао сам Ковачевића, куда ће са њим. Одговорио ми је:
”Ту у Букович, подно Букуље, где ће му бити добро, а ти гледај своја посла”920.

920
Д. Радевић, Братоубилачки рат, 301-302.

236
 САДРЖАЈ

Први део
Исељеништво из Црне Горе у Америку
Увод 7
1. Прекоморско исељавање из Црне Горе - узроци и последице 11
Од Шаранаца до Елис Исланда (Њујорк) 17
Исељеништво у Америци 21
Добротворно потпорна друштва
- установе српског исељеништва из Боке и Црне Горе
Почетци српске штампе 27
Бошко Илијин у Америци 30
Друштвене организације и окупљање добровољаца 35

2. Балкански ратови 1912-1913 у црногорској штампи 43

Прећутани добровољци 41
Опсада Скадра, балкански рат и велике силе 49
Скадарска криза и ”неутралност” великих сила 53

3. Од Монтане и ”дивљег запада” до Скадра и брдовитог Балкана 57

4. КОМИТСКИ ЧЕТОВОЂА - ВОЈВОДА (1916-1918) 63

Из победничке војске у комите 65
Борба подно Пирлитора 70
После ослобођења и уједињења 83

5. Између два светска рата 87

Зминица и њен комун 90
Епилог - од баштиника до пролетера 97

ДРУГИ ДЕО
ТОТАЛНИ РАТ У ЦРНОЈ ГОРИ - ИЗМЕЂУ ЦРНОГ И ЦРВЕНОГ ТЕРОРА 203
Алај барјак Секуле Дрљевића 204
Југославија у рату 207
Катарза лажне симетрије 212
Бољшевичка револуција под окриљем окупације (1941-1943) 218
Источна Херцеговина 219
Иста мета исто одстојање 220
Међусобни сукоб узима маха 221
Црна Гора жртва терора 221
Терор и у Санџаку (Рашкој) 228
”Пета колона” и превентивне ликвидације 230
Нова власт 235
Митра Митровић Ђилас и реторика мржње 236
Љубав за народ руковођена дамаром мржње: 237
Два лица без нијанси црвено-црног тоталитаризма 241
Простор најрадикалнијих опречности 242
Комитски војвода између четника и партизана 244
Капетан Никола Бојовић 246
Напад на Пљевља, 1 децембра 1941. 248
Дурмиторска слободна територија 251
Крваво коло дурмиторско – Сведочења 252

237
Убијање Томића (Јевтовића) из Буковице 253
Протојереј Боана Митар Лопушина 254
Злочин без казне 261
Терор под Дурмитром: ”Увели су прави систем страховладе” 265
У Зминици крај Његовуђе 271
Од почетка 1942 до маја 1943 272
Мајор Теренс Атертон 275
Бригадни генерал Љуба Новаковић (1883-1943) 277
Партизани и Добровољачка војска 281
Црна Гора у наслеђеним и новим противуречностима и ратним сукобима 284
Генерал без војске и отпор без савезника 286
Прекретница на Неретви 288
Неретва 290
Према казивању Николе Бојовића, снимљеног у Лутону 1995 године: 295
Милорад Рајак, Чикаго, пратилац Николе Бојовића 189
Последице: - сећање Митра Лопушине 203
Плодови издаја и слика пораза 209
Од смртне пресуде до краја у Околишту 214
Освета ликвидатора 208
ANEX

238
Професор на УНИВЕРЗИТЕТУ ДРУШТВЕНИХ НАУКА - ECOLE DES HAUTES ETUDES EN SCIENCES
SOCIALES, у Паризу
Научни саветник, БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ, у пензији
Професор на CENTER FOR PEACE AND DEVELOPMENT OF THE UNIVERSITY FOR PEACE
ESTABLISHED BY THE UNITED NATIONS, Београд
Бошко Бојовић је историчар, филолог и социолог Балкана и Југоисточне Европе

Од истог аутора:
Владарска идеологија у српском средњем веку (на француском: L’idéologie monarchique
dans les hagio-biographies dynastiques du Moyen-Age serbe), ORIENTALIA CHRISTIANA ANALECTA,
PONTIFICIUM INSTITUTUM ORIENTALIUM STUDIORUM, Roma 1995 (LII + 727).

Дубровник и Османлијско царство - Raguse et l’Empire ottoman (1430-1520), CENTRE PIERRE

BELON DES ÉTUDES BYZANTINES, NÉO-HELLÉNIQUES ET SUD-EST EUROPÉENNES - ECOLE DES HAUTES ETUDES EN
SCIENCES SOCIALES, Paris 1998 (LII + 421).

Владарство и светост у српском средњем веку, предговор: S. ĆIRKOVIĆ, Službeni list,

Београд 1999.

Византијски свет (VIII-XIII век) - Le monde byzantin (VIIIe-XIIIe siècle). Economie et

société, Editions du Temps, Paris 2006.

Византијски миленијум (324-1453): Le millénaire byzantin (324-1453), Ellipses, Paris

2008.

Хиландар и румунске земље (XV-XVII век) : Chilandar (Mont-Athos) et les pays roumains
(XVe-XVIIe siècle). Les actes des princes moldo-valaques des Archives de Chilandar. Etude historique
et philologique, De Boccard, Paris 2010.

Косово и западни Балкан. Питање регионалне стабилности и европске безбедности:

Kosovo et les Balkans Occidentaux. Question de stabilité régionale et de sécurité européenne.
Après dix ans de protectorat: minorités et le patrimoine culturel en sursis, CENTRE EUROPÉEN POUR
LA PAIX ET LE DÉVELOPPEMENT DE L’UNIVERSITÉ POUR LA PAIX DES NATIONS UNIES, Belgrade 2011.

Косово и Западни Балкан: питање регионалне стабилности и европске безбедности,

Медиа центар Одбрана, Београд 2014.

Од тржишне привреде до државног монопола. Племенити метали Србије и Босне између

Венеције о Османлијског царства у 15. и 16. веку, Continuum-Svečanik, Београд 2014.

Византија – Балкан – Европа. Припадност и оностраност, Службени гласник, Београд

2014.

КОСОВО И МЕТОХИЈА – етничко насиље у служби великих сила, ΠΑΙΔΕΙΑ, Београд 2015.

Доминација лажне савести, CENTER FOR PEACE AND DEVELOPMENT OF THE UNIVERSITY FOR
PEACE ESTABLISHED BY THE UNITED NATIONS, Београд 2017.

Српска Православна Црква: историја-духовност-савременост: Eglise orthodoxe serbe:

histoire-spiritualité-modernité, Cerf, Paris 2017.

239
Јелена Шаулић-Бојовић (1896-1921) – учитељица и ратник, Медија центар Одбрана,
Београд 2018.

Историјска и православна сведочења на простору румунских земаља (V-XVI век):

Marturii Ortodoxe si Istorice in Spatul Romanesc – in secolele V-XVI (Ed. S. Staretu, B.
Bojović), Creator, Brasov 2021.

Академије. Академске елите на фону европских противуречности, Архив Војводине,

Нови Сад 2021.

Жена у Великом рату. Јелена Шаулић Бојовић (1896-1921): Une femme dans la Grande
guerre. Jelena Šaulić Bojović (1896-1921) Enseignante-Resistante-Ecrivaine, ΠΑΙΔΕΙΑ,
Belgrade-Paris 2022.

АМФИЛОХИЈЕ Апостол Христов. Од Мораче до Трона цетињскога, ПРОМЕТЕЈ, Нови

Сад 2023, друго допуњено и проширено издање.

Велика захвалност маестру Војиславу Јуришићу за реконструкцију ове фотографије из 1918 године.

Следећи документ уметнути на стр. 219, испред пасуса који почиње са: ”У зиму 1943-1044…”

Унапређење у чин мајора резервног капетана I класе Бошка И. Бојовића од 17 августа 1944
(велика захвалност господину Радоју Караџићу за овај драгоцени документ).

240
241