Универзитет у Бањој Луци

Филозофски Факултет
Студијски програм историја

Семинарски рад из предмета Српска и јужнословенска историја 1804-1918

БАЊА ЛУКА У ПОСЛЕДЊЕМ ВИЈЕКУ ОСМАНСКЕ

ВЛАСТИ (1804-1878)

Студент: Професор:
Невен Рогић проф. др Боривоје Милошевић

Бања Лука
2021. године
УВОД

Од првог помена у писаним изворима 1494. године па све до аустроугарске окупације

1878. године Бања Лука је била турска варош, чији је значај варирао у различитим
периодима. Због свог изразито важног стратешког значаја Бања Лука је у периоду од
1553. до 1639. године била средиште Босанског санџака, односно пашалука али је била
значајна и касније у регионалном контексту. У овом раду обрађена је историја Бања
Луке у последњем вијеку османске власти, од почетка XIX вијека до 1878. године.1
Отежавајућа околност у обрађивању ове теме је недостатак домаћих извора, што је
резултат великог процента неписмености становништва свих конфесија. Због тога,
основни извор представљају путописи, махом страни, којима морамо прилазити
опрезно због њихове субјективности. Међутим, иако субјективни, путописи често
садрже и документарне податке поред личних запажања те представљају важан
историјски извор.2 Важан домаћи извор представљају приповједања старих становника
Бање Луке који су памтили свједочанства својих предака или су сами свједочили
одређеним догађајима у раној младости. Њих је сакупљао Стојан Бијелић и објављивао
их у Врбашким новинама у раздобљу од 1933. до 1936. године.3 Као и путописи и ова
врста извора има одређене проблеме по питању поузданости. Приче о догађајима из
прошлости које су се преносиле у народу са кољена на кољено врло лако могу
садржати романтизоване, измјењене или потпуно неистините елементе. Исто важи и за
особе, нарочито старије, који се сјећају одређених догађаја из дјетињства и ране
младости. Таква сјећања лако могу бити магловита и измјењена.

БАЊА ЛУКА У ВРИЈЕМЕ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

1
За историју Бања Луке до почетка XIX вијека, погледати: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бања
Лука 1995, 5-84. (Даље: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала)
2
T. Jacek Lis, Bosna i Hercegovina u očima Poljaka – poljski putopisi o Bosni i Hercegovini u austrougarskom
razdoblju, Prilozi Instituta za historiju u Sarajevu 47, (2008) 91-104, 92-93.
3
Стојан Бијелић, Казивања паметара о прошлости Бања Луке и Крајине, приредио Ђорђе Микић, Бања
Лука 1996. (Даље: С. Бијелић, Казивања паметара)

2
 Период од почетка Првог српског устанка 1804. године па отприлике до 1835. године
у историографији је познат као Српска револуција. Корјените промјене задесиле су
Београдски пашалук гдје се српски народ ослободио османске власти и створио
аутономну кнежевину. Борбу за слободу употпунила је борба за модерну државу а
круна те борбе представља доношење Сретењског Устава 1835. године.4 Дух
револуције запљуснуо је и српски народ изван Београдског пашалука који је и даље
био под османском влашћу, између осталог и подручје Босанске Крајине. Босанска
Крајина је све до краја XVIII вијека била поприште ратова између Хабзбуршке
Монархије и Османског Царства због чега је много пропатила. Ратови су по правилу
били праћени разним злостављањима, пљачком и дизањем дажбина. Крајишки бегови
и капетани, који су учествовали у борбама против Срба у Београдском пашалуку,
доводили су свој плијен у Босанску Крајину а нису пријезали ни од злодјела над
народом.5
Посебно велик утисак на Србе у Босни оставио је турски пораз у Боју на Мишару
1806. године. Крајишки капетани учествовали су у овој бици а многи се из ње нису
вратили живи. Управо овај пораз турске војске распламсао је устаничке тежње међу
Србима у Босни, најприје у Крајини.6 Овога су били свјесни и сами Турци, што
илуструје једна епизода из Бања Луке. Бањалучки капетан забранио је хришћанима да
у град улазе са оружјем а казна за непоштовање те забране била је смрт вјешањем.
Забрањена је била и продаја барута и олова у граду. 7 У ово вријеме одиграла се буна у
селу Машићи на потезу између Бања Луке и Градишке, односно Лијевче Пољу, која је
убрзо угушена.8 Према једном извору, устаници који нису успјели да се спасу и
побјегну у Аустрију ухваћени су и њих шеснаест погубљени на Бањалучком пољу
набијањем на колац.9 Постоје и друге вијести које говоре о погубљењу шеснаесторице
хришћана у Бања Луци али је то тешко довести у везу са Машићком буном, за коју је

4
Детаљније у: В. Стојанчевић, Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до
1839. године, Историја српског народа V-1, Београд 1981, 7-161.
5
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 103-104.
6
В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, Београд 1939, 40-42 (Даље: Чубриловић, Први
српски устанак и босански Срби)
7
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 104.
8
С. Бијелић, Казивања паметара, 210-212., Микић, Бања Лука, 104-105. Бијелић доводи устанак у
Машићима у везу са Карађорђевим поузданицима у Славонији и његовом тежњом да се устанак
прошири на сјеверну Босну. Устанку је погодовао и сам положај Машића који се ослањају на планину
Козару а налазили су се и у близини аустријске границе. Неуспјех буне посљедица је слабог наоружања
и организовања и брзе освете турске војске која се повлачила из Мачве након пораза на Мишару.
9
Исто, 212.

3
упитно и када се тачно догодила. 10 Ипак, чак и ако немају везе са Машићком буном,
поменута погубљења у Бања Луци вјероватно имају непосредне везе са неким
припремним активностима за устанак.11 Бањалучки муселим је у јесен 1806. године
тражио да се организују летећи одреди са којима би гушио евентуалне буне а до краја
године и до Аустријанаца је допрла вијест да се Срби у Босанској Крајини припремају
на устанак.12
Наредне 1807. године почеле су озбиљније припреме за устанак од стране сарајевског
владике Бенедикта Краљевића и трговца Јована Јанчића. 13 По њему ће овај устанак
добити име „Јанчићева буна“. Устанак је заправо започео тек 1809. године, што указује
на разне проблеме током припреме самог устанка као што је откривање Јанчићевих
трагова 1808. године. Важан циљ устанка било је освајање Бања Луке, у којој су турске
власти поново разгласиле наредбу о забрани ношења и продаје оружја. Устаничко
расположење постојало је и међу бањалучким католицима.14
Иако је Јанчић одлагао почетак устанка, устаничко расположење кулминирало је
убиством бањалучког капетана 5. маја 1808. године. 15 Околности самог убиства и
његови узроци су магловити и нису сасвим јасни. Француски конзул у Травнику
Шомет де Фосе, датира убиство у април 1808. године а починиоца назива једноставно
„рајетином“.16 Услиједила је одмазда, а према де Фосеу из Бања Луке је протјерано сво
православно становништво које се склонило у Славонију. Њихову имовину
заплијенили су бањалучки муслимани, који су се оглушили на наредбу босанског
везира да врате земљу православцима и посјекли тринаест угледних православаца. 17

10
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 104. Забиљежен је разговор једног младића, који је прешао на
ислам, са својом мајком гдје се наводи како се зна да бањалучки капетан смиче људе и да је погубио
шеснаесторицу хришћана али се не наводи експлицитан разлог.
11
Једини извор који доводи погубљења у Бањалуци у везу са Машићком буном јесте збирка записа
Стојана Бијелића. У уводу овог рада већ је напоменуто да је та збирка састављена из сјећања старих
Бањалучана које је Бијелић прикупљао. Погубљења у Бањалуци су се вјероватно догодила, као што је
вјероватно било и погубљења и након Машићке буне, која се можда одиграла и послије 1806. године.
Имајући то у виду, можда су бањалучка погубљења 1806. године због своје бруталности накнадно ушла
у народно сјећање као посљедица Машићке буне. Алтернативно објашњене јесте да су се оба погубљења
догодила али да су се стопила у једно у народном сјећању.
12
В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, 43-44.
13
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 106. Бенедикт Краљевић је био у договору са карловачким
митрополитом Стратимировићем по чијем је налогу крстарио по Босни и организовао присталице
народног устанка.
14
Исто, 107 - 108. Наредба је гласила: „Сваки хришћанин који се са оружјем ухвати у граду, као и онај
трговац који је хришћанину продао олово или барут ће без милости и истраге бити погубљен.“
15
Исто, 108.
16
Приче француских путника са пута по отоманској Босни, приредио Мирослав Караулац, Нови Сад
1998, 154. (Даље: М. Караулац, Приче француских путника са пута по отоманској Босни)
17
Исто, 154. Босански везир је изгубио велики број прихода протјеривањем хришћана јер муслимани
нису били обавезни да плаћају порез и остале дажбине.

4
Тешко је утврдити тачан број протјераних породица. Негдје се наводи да у шездесет и
четири куће са околним земљиштем заплијењене су и продате, а другдје да је
протјерано 300 породица.18 Бијелић нам доноси романтизовану верзију догађаја. Према
причи, бањалучки јањичарски капетан Назиф-ага примјетио је лијепу Српкињу, иначе
кћерку једног пушкара те је желио учинити „елен-рзу“ над њом (напад на женски
образ, дословно силовање). Она је у помоћ позвала свога кума, који је сачекао капетана
када је дошао пушкареве кћерке и упуцао га.19
Тешко је утврдити да ли је ишта од овога тачно јер ово вјероватно представња
локалну бањалучку легенду. Само убиство капетана вјероватно је било унапријед
испланирано од људи који су припремали устанак. У прилог овоме говори чињеница да
је замјеник убијеног капетана обавјестио пограничне органе у Старој Градишци да су
за убиство осумњичена петорица хришћана. 20 Од њих петоро, четворица су убијена а
петио је платио новчану казну. Вијести које нам доносе извјештај капетановог
замјеника и француског конзула у Травнику су у овом случају вјероватно најближе
истини. Микић наводи да је капетаново име Салих али је он вјероватно иста особа као
и Назиф-ага из народне легенде.21
Јован Јанчић, који је у то вријеме активно радио у последњим припремама за устанак
негирао је да има везе са убиством капетана. Устанак је коначно букнуо у септембру
1809. године на подручју око планина Козаре, Просаре и Мотајице али је већ наредног
мјесеца крваво угушен.22 За нас је важно напоменути да је одмах по почетку устанка у
Градишку пристигла помоћ из Бања Луке.23 Ово може да значи да је у само Бањој Луци
и прије почетка устанка било устаничких симпатизера који су учествовали у
припремама за устанак и били спремни за дјеловање на његовом почетку.
Након слома устанка услиједила су бројна турска насиља над кметовима. У томе се
посебно истакао бањалучки Хасан-паша који је био заповједник турске војске против
Јанчићевих устаника. Против оваквог понашања турске војске били су и аге и бегови,

18
Упоредити: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 108. и В. Стојанчевић, Српски народ под турском
влашћу у првој половини XIX вијека, Историја српског народа V-1, Београд 1981, 215-251, 222. (Даље:
Стојанчевић, Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX вијека)
19
С. Бијелић, Казивања паметара, 209. Иако је према причи Назиф-ага био последњи бањалучки
јањичарски капетан, то свакако не може бити тачно јер се капетани помињу и касније.
20
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 109.
21
Исто, 108.
22
Детаљније о току устанка и његовом крају у: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 109-112., В.
Стојанчевић, Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX вијека, 222-223. и В. Чубриловић,
Први српски устанак и босански Срби, 115-130.
23
В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, 122.

5
јер су штету трпили њихови кметови.24 У сукобу са Хасан-Пашом био је и бањалучки
капетан, коме је паша пљачкао кметове те му је капетан узвраћао истом мјером. Да би
ријешио међусобне сукобе међу Турцима у Бања Луку је кренуо везир Ибрахим-
Хилми-паша који се до тада са војском налазио на Дрини у сукобу са Карађорђевим
устаницима. Иако су му бањалучки муслимани у почетку пружали отпор, на крају су
попустили и везир је ушао у Бања Луку 10. децембра 1809. године. Убрзо је сазвао
велики диван крајишких ага и бегова. Боравећи у Бањој Луци, везир је због насиља над
рајом казнио дављењем њих четворицу а деветоро оковао у ланце. Убијено је и
десеторо Срба због учествовања у устанку и један православни свештеник. Везир је
напустио Бања Луку 30. децембра и одвео са собом заробљенике у Травник.25
Након слома Јанчићеве буне дуго времена није било већег устанка Срба у Босанској
Крајини. Ипак, само политичко стање у Босанском пашалуку било је веома нестабилно.
Криза Османског Царства исходовала је у распаду тимарско-спахијског система и
појаве читлучења кметова.26 Реформе које су османски султани почели спроводити у
XIX вијеку наишли су на жесток отпор муслиманских феудалаца у Босанском
пашалуку што ће изњедрити многе сукобе. 27 Већ поменути француски конзул у
Травнику, 1807. и 1808. године пише да је Босански пашалук „у стању тоталног
расула“.28 Сукоби између крајишких капетана и сарајевских првака као и отпор
босанског беговата централној власти обиљежили су другу и трећу деценију XIX
вијека у Босанском пашалуку. Ови сукоби нису заобишли ни Бања Луку. По наредби
султана Махмуда II у поход на Босну кренуо је 1820. године Џелалудин-ага са циљем
да спроведе цареве реформе. Тада је побијено много истакнутих муслимана, чланова
босанског беговата, између осталог и бањалучки капетан. 29 У околини Бања Луке
вођене су жестоке борбе између војске босанског везира и крајишких опозиционара
1832. године. До фебруара 1833. године сама Бања Лука очишћена је од побуњеника
против централне власти али су борбе око ње вођене и у мају. Нови босански валија
Веџихи-паша успио је да смјени Хамза-ефендију бањалучког и његовог рођака, тимар-
дефтердара Мустафа-бега и да укине положај капетана.30
РАЗВОЈ БАЊА ЛУКЕ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВИЈЕКА

24
Исто, 126.
25
В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, 128-129.
26
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 133-134.
27
В. Стојанчевић, Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX вијека, 217-219.
28
М. Караулац, Приче француских путника са пута по отоманској Босни, 153.
29
В. Стојанчевић, Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX вијека, 226-227.
30
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 135.

6
 У поређењу са политичком историјом Бања Луке и њене околине, много мање
података у изворима имамо о унутрашњем развоју Бања Луке, њеном изгледу и броју
становника када је ријеч о првој половини XIX вијека. Према једном француском
извјештају из 1829. године, Бања Лука је имала око седам до осам хиљада становника. 31
Сам опис Бања Луке у овом извјештају врло је кратак и написан је из стратешког угла
посматрања. Помиње се тврђава на ушћу Врбање у Врбас, као и најбољи мост за улазак
у град.32 Путујући кроз Босну 1843. године, фрањевац Иван Фрањо Јукић (1818–1857)
даје нам кратак опис самог града. Он наводи да је Бања Лука два пута већа од Травника
и како се састоји из два дијела – горњег и доњег шехера. У свом кратком опису истакао
је плодност тла на коме лежи Бања Лука и дванаест топлица које се налазе на
различитим мјестима у горњем шехеру.33
Почетком XIX вијека османска власт у Бања Луци била је окупљена око личности
капетана. Последњи бањалучки капетан погубљен је у Сарајеву као противник
централне власти. Послије тога звање капетана је укинуто а њих су замјенили
муселими.34 Први бањалучи муселим био је Али-бег Џинић, који је на ту функцију био
постављен 1836. године. За породицу Али-бега сматра се да није поријеклом из Босне.
Презиме су наводно добили по неком Џини, капетану Градишке 1739. године. 35
Џинићи су били најмоћнија беговска породица у Бања Луци а велику моћ и богатство
имале су и аге из породице Ђумишића. Обе породице биле су активне у укмећивању
сеоског становништва у околини Бања Луке. Ђумишићи и Џинићи посебно су активни
били у подручију Змијања. Змијање, са центром у селу Ратково, пружало је отпор
укмећивању до 1840. године када је поклекло пред моћним агама и беговима. Није се
презало ни од присвајања црквених имања, па су тако Џинићи присвојили манастир
Гомионицу у Кмећанима. Џинићи су присвојили и добар дио црквених имања на
подручју између Бања Луке и Добоја.36 Иако су се Џинићи укмећивањем бавили још у
XVIII вијеку, њихово богаћење и највеће ширење посједа спада у период од 1832.
31
М. Караулац, Приче француских путника са пута по отоманској Босни, 203. Овај извјештај дио је
описа Босне у дјелу „Путовање у војне сврхе по Турској Царевини“ француског дипломате по имену
Луј-Огист-Феликс Барон Д'Божур.
32
Исто, 203-204.
33
Ivan Franjo Jukić, Putopisi i istorisko etnografski radovi, priredio Ilija Kecmanović, Sarajevo 1953, 83
(Даље: I. F. Jukić, Putopisi)
34
С. Бијелић, Казивања паметара, 130-131.
35
Ђ. Микић и Д. Поповић, Моћ и богатство бањалучких земљопосједника Џинића, Гласник Удружења
архивских радника Републике Српске I (2009), 202-222, 202-203. (Даље: Ђ. Микић и Д. Поповић, Моћ и
богатство бањалучких земљопосједника Џинића)
36
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 138-139.

7
године па до половине XIX вијека. Посљедица тога била је реформа султана Селима III
од када је започела пракса издавања тимара под закуп и њиховог претварања у
властелинства. Џинићи и Ђумишићи су ово највише искористили а нарочито Џинићи,
који су до половине XIX вијека постали најмоћнија породица у Бањој Луци. Своје
богатство Џинићи су ширили и на друге начине. Многи кметови стављали су се под
њихову заштиту плашећи се читлучења а Али-бег је чак сарађивао и са хајдуцима као
што је био Тома Ђаковић и са њима дијелио плијен. 37
Српски народ у Бања Луци окупљао се у српској вароши која се налазила са лијеве
стране Врбаса. Српска варош настала је послије бањалучке битке 1737. године када је
старија српска варош, Влах-махала, уништена. Њени становници су расељени али су
након неког времена добили дозволу да се поново населе у Бања Луци. 38 Сама Влах-
Махала налазила се на супротној, десној страни Врбаса на истоиоменом Влашком
бријегу.39 Када је Иван Фрањо Јукић пролазио кроз Бања Луку 1842. године забиљежио
је да име бријега потиче од имена напуштеног дрвеног објекта кога Бањалучани
називају влашком црквом.40 Међутим, очито је да је бријег назван по народу који га је
населио, „православним Власима“, односно Србима.41 Од порушене Влах-махале
остала је једино Ребровачка црква у којој су се и касније окупљали житељи српске
вароши.42 Руски конзул и путописац Александар Гиљфрединг (1831–1872) записао је
средином XIX вијека да се православно становништво у Бања Луку населило током
XIX вијека већином из Херцеговине, махом из требињског краја.43
У првој половини XIX вијека трговина међу бањалучким Србима била је још у
повојима. У почетку, Турци су забрањивали Србима да се баве трговином а касније је
она била ограничена на продају разнолике робе по околним селима и муслиманским
трговцима који су имали дућане у граду. Пошто су робу разносили у торбама били су
прозвани „торбарима“.44 Становници Влашког бријега бавили су се и сточарством и
земљорадњом. Постепен развој привреде код бањалучких Срба често је био прекидан

37
Ђ. Микић и Д. Поповић, Моћ и богатство бањалучких земљопосједника Џинића, 204-205.
38
С. Бијелић, Казивања паметара, 206.
39
Исто, 205.
40
I. F. Jukić, Putopisi, 73.
41
С. Бијелић, Казивања паметара, 89-92. и 205. Српско православно становништво називано је Власима
од стране муслиманског становништва. Сам назив „Власи“ нема етничко или национално значење већ је
означавао сточаре.
42
Исто, 206.
43
Александар Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, приредио Бранко Чулић,
Сарајево 1972, 321. (Даље: А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији)
44
Исто, 141-142.

8
самовољом и насиљем јањичара.45
Средиште окупљања муслиманских житеља Бања Луке била је Ферхат-пашине
џамија, изграђена у XVI вијеку. Она је била центар Ферхат-пашиног вакуфа који се,
између осталог, састојао од 200 дућана у самој Бања Луци, медресе и бројних чифлука
у бањалучком крају.46 У периоду од 1820-их до 1832. године надзорник Ферхат-
пашиног вакуфа и закупац чифлука у Колима код Бања Луке био је конвертит Омер
Кахримановић Он је рођен као Михајло Кормановић а прешао је на ислам заједно са
породицом 1820. године. Његов иметак био је на удару агинске породице Ђумишић,
који су га ухватили и објесили 1832. године. Године 1834. у Бања Луку је из Цариграда
дошао хафиз Мустафа Дибаг Исмаил-заде, који се оженио Кахримановићевом кћерком.
Он је постао централна личност у Ферхат-пашином вакуфу а обављао је функције
проповједника у џамији, мудериза медресе као и бањалучког муфтије. Њега ће
наслиједити његови потомци.47
Бањалучки хришћани су од османских власти добили 1831/1832. године дозволу за
оснивање школе за православну и католичку дјецу. Срби су тада могли добити једног
учитеља али не зна се да ли је школа заправо основана или не. Други документ који
говори о оснивању српске школе у Бања Луци је бујрунтија (дозвола, рјешење)
босанског безира из 1848. године. У њој се истиче како је примљена молба српских
трговаца (тајфеси раје) да добију једног учитеља. Ова молба је услишена и упућена је
наредба кадији и муселиму да се она изврши.48 Гиљфрединг, који пише крајем 50-их
година XIX вијека, забиљежио је да је хришћанска школа у Бањој Луци отворена
„недавно“.49 У напомени приређивача овог извора наводи се да је школа основана 1856.
године и да је први учитељ био Михаило Ђурковић. С друге стране, Ђорђе Микић
наводи податак да је, након неколико лоших учитеља 1840-их година, учитељску
дужност у бањалучкој школи преузео Иван (касније Фрањо) Јукић.50
Свакодневни живот у Бањој Луци био је праћен сталним присуством турске војске.
45
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 113.
46
С. Бијелић, Казивања паметара, 77-87.
47
С. Бијелић, Казивања паметара, 84.
48
Исто, 160-161. Из поменутог документа се види да, чак и ако је школа основана 1831/1832. године, она
је морала бити угашена до 1848. године када је упућено ново рјешење о оснивању школе.
49
А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 321.
50
Упореди: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 161-162. и А. Гиљфрединг, Путовање по
Херцеговини, Босни и Старој Србији, 321. Уколико је тачно да је Иван Фрањо Јукић био учитељ, школа
је морала бити активна и прије 1856. године јер је он протјеран из Босне 1851. године. Вјероватно то
било у периоду након 1848. и везирове дозволе о отварању школе. С обзиром да Микић наводи како је
Јукић преузео учитељске дужности „више из патриотизма него за награду“ могуће да је то била нека
његова лична иницијатива а да је Михаило Ђурковић био први прави запослени учитељ након 1856.
године.

9
Почетком XIX вијека бањалучко војно утврђење било је у рушевном стању. Године
1806. оно се састојало од шест бастиона са укупно 80 топова различитог калибра. Већ
наредне године стање је било знатно боље, када је утврђење попревљено и ојачано
француском помоћи. У насељу Врбања постојала је барутана, која је била изузетно
важна за успјешно функционисање артиљерије. Бања Лука је 1820-их година сматрана
градом са изврсном артиљеријом чији се одбрамбени гарнизон састојао од 6000
војника. Сировина за производњу артиљерије и ватреног оружја добављала се и из
околних рудника. Додатна фортификација Бања Луке извршена је 1847. године када је
Али-бег Џинић ископао хендек (шанац) око града дуж којег је поставио шест топова и
двије кумбаре.51

БАЊА ЛУКА У ДОБА ОМЕР-ПАШЕ ЛАТАСА

51
Б. Теиновић, Турска артиљерија у Бањој Луци (1806-1878), Војноисторијски Гласник 1/2020, (2020)
32-53. (Даље: Б. Теиновић, Турска артиљерија)

10
 Доношење Хатишерифа од Гилхане 1839. године изазвало је велико огорчење у
Босанском пашалуку. Овај хатишериф донио је низ важних промјена којима су се
муслимански феудалци у Босни противили. Најболнија одредба за њих била је
изједначавање хришћана и муслимана у правном погледу. На основу тога, сви грађани
Османског Царства плаћали су порез и били обавезни да служе у војсци. Босански
муслимани сматрали су султана издајником и називали га „ћаур-султан“. Појачан
отпор босанског беговата створио је од Босанског пашалука „државу у држави“ и такво
стање ће да траје све до доласка Омер-паше Латаса 1850. године. 52 Рани живот Омер-
паше Латаса везан је једним догађајем за Бања Луку, који је био прекретница у
његовом животу. Наиме, Омер-паша Латас рођен је као Михајло Латас у Војној
Крајини. У Босну је доспио из Госпића, гдје је обављао војну службу. Најприје је
боравио у Гламочу, а затим је преко Варцар Вакуфа прешао у Бања Луку 1827. године
гдје је примио ислам у Ферхат-пашиној медреси. Наводно је ту упознао младог
црквењака Ивана (касније Фрању) Јукића.53
Пошто је реформама у Османском Царству укинут спахијски ред у Босни је отпочео
процес читлучења. Поједине старе спахије постајале су читлук- сахибије и
употребљавали су сва могућа средства да присвоје за себе што више земље и кметова.
Међутим, пошто су се неке старе спахије и даље задржале, сељаци су сада имали два
господара – спахије и читлук-сахибије.54У овом периоду повећано је насиље бегова над
локалним становништвом. Дажбине су стално повећаване а у Турци су у Босанској
Крајини постали најбогатији и најнасилнији. Читлучење, присвајање земље сељака и
њихово укмећивање нарочито је убрзано након 1839. године. Уведено је „беглучење“,
односно обрађивање „беглука“ (бегове земље) без икакве надокнаде. Поред тога, свака
сељачка кућа морала је једном годишње да даје бегу по једног слугу и служавку.55
Овакво стање накратко је прекинуто 1848/1849. са новим босанским везиром Махмуд
Тахир-пашом.56 Он је покушао да из корјена промјени земљишне односе у Босни у
складу са реформском политиком централне власти. Од тада, сељаци су спахијама
плаћали десетину а новим господарима деветину. Аге и бегови су проглашени
власницима земље али сељацима дају земљу под закуп. Укинуто је беглучење, а
52
С. Бијелић, Казивања паметара, 219-220.
53
Исто, 223.
54
М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до 1878, Историја српског народа V-1,
Београд 1981, 449-527, 463-464. (Даље: М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до
1878)
55
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 139-140.
56
Детаљније о Тахир-пашином дјеловању у Босни у: G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini
1850-1852, Sarajevo 1977, 17-52. (Даље: G. Šljivo, Omer-paša Latas)

11
деветина је касније повећана на трећину. Сазван је скуп муслиманских првака,
православних и католичких свештеника како би се одредбе спровеле у дјело.57
Муслимански феудалци нису били задовољни овим реформама и нису их поштовали.
Босански везир оптужио је бањалучког бега Али-бега Џинића за неправилно
сакупљање пореза. Џинић је за ово оптужио хришћане а како би ту причу поткријепио
доказима наручио је убиство Мехмедаге Табаковића који је био задужен за сакупљање
пореза. Услиједиле су велике репресије, у Бања Луци је осамдесеторо људи завршило
је у оковима а осморо је убијено. 58 Убрзо је у Босни дошло до побуне племства.
Централна власт одлучила је да 1850. године у Босну пошаље Омер-пашу Латаса да на
силу спроведе султанове реформе.59 Он је у априлу именован посебним ферманом
Високе Порте за сераскера војног корпуса за пацификацију Босне. У међувремену је
умро Тахир-паша а наслиједио га је Хафиз-паша који се све припремао за дочек Омер-
Паше Латаса који је стигао у сарајево августа 1850. године.60
У Босанској Крајини избио је устанак муслимана који је организовао Але (Алија)
Кедић, који је у изворима описан као „ни ага ни бег, већ обична неписмена балија“.
Устанак се проширио на Цазин, Бихаћ, Петровац, Кулен Вакуф, Нови, Кључ и Сански
Мост.61 Але Бегић ипак није био господар цијеле ситуације. У Крајини је владало
безвлашће а насиља су била учестала. Крајишким муслиманима био је упућен позив да
се покоре султановим одредбама иначе ће бити силом приморани да то ураде. Иако су
побуњеници пружали отпор, поједини градови, као што је Варцар Вакуф, одлучили су
се покорити и слали су своје представнике. 62 Убрзо се Омер-паша запутио из Травника
са војском у Крајину како би примио крајишке посланике. У Бања Луци се задржао
свега неколико дана а затим се запутио у Приједор. Иако је првобитно планирао да
најприје покори Крајину, у њој се задржао свега мјесец дана и убрзо је морао
напустити. Разлог томе било је сазнање да Хафиз-паша кује завјеру против њега у
Сарајеву па се Омер-паша тамо и запутио.63
Током 1850. године Омер-паша је сломио беговску силу у Сарајеву, Тузли и
Мостару.64 Сломио је устанак бегова у Посавини под вођством Махмуд-паше Тузлића

57
М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до 1878 , 464-465. и Ђ. Микић, Бања Лука
на Крајини хвала, 140.
58
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 141.
59
М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до 1878, 465.
60
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 64-67.
61
С. Бијелић, Казивања паметара, 221.
62
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 65.
63
Исто, 72-74.
64
С. Бијелић, Казивања паметара, 220.

12
и у Херцеговини гдје је свргнуо моћног Али-пашу Ризванбеговића Сточевића. 65 У
међувремену, поново је избио устанак муслимана у Босанској Крајини, почетком
јануара 1851. године. Повод устанка била је одбрана старих феудалних права
муслимана а непосредан узрок сакупљање пореза од стране муслимана које је
предводио Јакубег, бихаћки кајмакам. На челу устанка поново се нашао Алија Кедић а
центар устанка био је у Цазину. Порез који је разрезан на муслиманске куће
непосредно је повезан са плановима Омер-паше Латаса. Латас је наредио Алибегу
Џинићу да обезбједи 600 кућа за војну посаду коју је планирао поставити у Бања Луци.
С друге стране, устаници су намјеравали да се запуте за Приједор с крајњим циљем да
спријече постављање војне посаде у Бања Луци.66
Устаници су сакупили велику војску, 5000 војника у Бихаћу уз појачање од 3000
људи из Крупе. Устаничка опсада Бања Луке започела је 26. фебруара 1851. године.
Пред Бања Луку је дошло око 7000 устаника под командом Алије Кедића. Њихову
војску, међутим, чинила је само пјешадија јер због тешког терена нису могли довести
артиљерију а надали су се и у подршку Бањалучана. Међутим, Бањалучани су показали
отпор а ишао им је у прилог и добар положај и бедеми града. Први јуриш устаника био
је одбијен а шесторо устаника изгубило је живот у њему. 67 Бијелићеви записи о овој
бици нису сасвим тачни. Према њему, устаници су са собом имали један топ из којег су
„опалили на Бања Луку“ јер „нијесу знали како ће их Бањолучани дочекати“ а пошто
нису имали отпора „сербер уђоше у град“. 68 Као што видимо, то није истинито јер
Бањалучани су пружали жесток отпор чак и након што су устаници у своје прве редове
поставили људе који су имали сроднике и пријатеље у Бања Луци.69
Иако је Бијелић забиљежио да је Али-бег Џинић побјегао у Котор Варош и прије
доласка устаничке војске он је био тај који је организовао одбрану Бања Луке. 70 Посада
Бања Луке чинила је око 100 људи уз делегацију Омер-паше Латаса. И поред почетног
отпора, Алибег се одлучио на капитулацију и 26. фебруара Бања Лука је пала. Тек
након потписивања капитулације Али-бег је напустио град. 71 Уласком устаника у Бања
Луку услиједила су иживљавања над локалним становништвом. Устаници су се
хвалили како ће све Влахе порајити и настанили су се по приватним кућама. Њихово

65
Детаљније у: G. Šljivo, Omer-paša Latas, 65-110.
66
Исто, 110.
67
Исто, 113.
68
С. Бијелић, Казивања паметара, 221.
69
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 113.
70
Упореди: С. Бијелић, Казивања паметара, 221. и G. Šljivo, Omer-paša Latas, 113.
71
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 113.

13
понашање најбоље илуструје примјер бањалучког газде Саве Милића у чијој су кући
била смјештена четири устаника. Њима је засметало што Саво има уређену косу по
европском обичају („аврапа“) и натјерали су га оде код берберина да обрије главу
иначе ће му је они скинути ханџаром (сабљом). Устаници су поставили Абиба
Шеранића за мутасерифа (највјероватније управника или команданта) Бања Луке.72
Услиједиле су велике борбе око Јајца и Травника а Омер-паша Латас успио је са
својом војском да порази устанике који су се повлачили ка Варцар Вакуфу. 73 Крајњи
циљ Омер-паше Латаса била је Бања Лука и оне се тамо запутио са првим дијелом
војске. Други дио војске кретао се између Санског Моста и Мајдана а трећи дио војске
је из Мостара стигао у Ливно.74 На путу између Јајца и Варцар Вакуфа, на Подрашници
сукобили су се устаници са Омер-пашином војском. 75 На путу за Бања Луку Омер-паша
је са собом водио већ поменутог Али-пашу Ризванбеговића Сточевића као
заробљеника. На 26 километара од Бања Луке, у селу Добрње, Али-паша је био
погубљен. Касније се проширила прича да је Али-паша погинуо у несрећном случају
тако што је стражару случајно опалила пушка.76
Овај пут је Бања Лука пала без борбе и услиједила је Омер-пашина освета над
устаницима. Мутасерифа Абиба Шеранића дао је да туку батнама, наводно 14 дана све
док није издахнуо, мада то није експлицитно наведено у литератури. 77 Ухапшен је био
и Али-бег Џинић, који се у међувремену био вратио у Бања Луку. 78 Његово имање било
је повјерено на управу газди Ђурђу Делићу Ристановићу након беговог одласка из
Бања Луке. Муслиманско становништво било је посебно оптерећено великим глобама,
а у куће Бањалучана који су подржавали устанике усељени су војници Арнаути.
Хришћани су били ослобођени давања а Омер-паша им је обећао новчану надокнаду од
сто хиљада гроша. Омер-паша остао је Бања Луци до 6. априла када се са војском
запутио у даље борбе са устаницима.79
Омер-пашина мисија у Босни није донијела хришћанима никакво посебно олакшање.
72
С. Бијелић, Казивања паметара, 221.
73
Детаљније у: G. Šljivo, Omer-paša Latas, 113-119.
74
Исто, 119.
75
С. Бијелић, Казивања паметара, 221.
76
Исто, 225. Овдје вјероватно видимо Омер-пашину пропаганду на дјелу. Он вјероватно не би могао
тако лако да прође са отвореним јавним погубљењем тако угледног муслиманског првака као што је био
Али-паша Ризванбеговић Сточевић па је због тога проширио ову причу о несрећном случају.
77
Упореди: С. Бијелић, Казивања паметара, 221-222. и G. Šljivo, Omer-paša Latas, 119.
78
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 119. Бијелић истиче да се Алибег Џинић вратио у Бања Луку након што је
Алија Кедић са војском кренуо на Јајце у борбу са Омер-пашом Латасом, како би повратио свој положај.
(Видјети: С. Бијелић, Казивања паметара, 221.) Микић наводи како је Алибег Џинић био оптужен да је
био у дослуху са Алијом Кедићем. (Видјети: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 142.)
79
G. Šljivo, Omer-paša Latas, 119-120.

14
У духу танзимата он је само дажбине одузео од спахија и преусмјерио их у корист
државе. Сеоско становништво у околини Бања Луке ипак се надало неким олакшицама
и у великом броју дошло је у град како би покушали поправити свој положај у духу
реформи које је Омер-паша спроводио. На оптужбе бањалучких муслимана, Омер-
паша је поједине сељаке похватао и казнио их батинама док су се остали повукли и
разбјежали. Иако му је касније упућено посланство које се пожалило на овај поступак,
Омер-пашин одговор био је да се хришћани „не смију мијешати у политичке ствари“.80
За протјеривање бањалучких Срба од стране Омер-паше Латаса почетком 1851.
године веже се једна прича о његовом разговору са Иваном Фрањом Јукићем. Наводно
је Јукић, који је боравио са Омер-пашом у Бања Луци, желио да преиспита
расположење пашино према идеји да се Босна и Херцеговина отцијепи од Османског
Царства као и Србија. Када би се то десило, говорио је Јукић, Омер-паша би био
гувернер над тим земљама. Када је паша упитао Јукића на кога би се могао ослонити
када би се то питање покренуло, Јукић му је одговорио да се може ослонити на Србе и
поименице му набројао неколико виђенијих Срба из Босне и Херцеговине. Међу
поменутима су били Бањалучани Тома Радуловић, Јово Пиштељић, Васо Бокоњић и
Саво Милић. Користећи ту информацију Омер-паша је похапсио многе бањалучке
Србе и послао их у Сарајево. Интервенцијом сарајевских Срба они су пуштени али
иста судбина није задесила Ивана Фрању Јукића, који је протјеран у Аустрију.81
Ни послије Омер-пашиних реформи живот просјечног сељака у Босни није био
нарочито бољи. Народ је нарочито био киван хришћанске закупнике десетине који су
били „и гори од Турака“. Године 1852. у Бању Луку је стигао аустријски конзул
Миленковић који је примјетио како је хришћанско становништво у очајном стању.
Бањалучки трговац Никола Бакић кажњен је батинама од стране мајора Али-аге зато
што му није испоручио довољну количину робе коју је овај тражио. Иживљавања је
било и од стране војске која је на бањалучкој пијаци напала „аустрисијског поданика“
Јову Голубовића. У самој Бањој Луци је по својим насилништвима био озлоглашен
Омер-ага, заптија бањалучког кајмакама. Због сопствене сигурности конзул
Миленковић је затражио да га удаље из Бања Луке.82 Незадовољно сељаштво Босанске
80
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 142.
81
С. Бијелић, Казивања паметара, 226-227. Тешко је утврдити да ли је ова прича истинита. Иако дјелује
фиктивно, могуће је да се Омер-паша Латас користио оваквим методама како би ријешио разна
унутрашња питања. Иван Фрањо Јукић је ту очигледно био главна мета због своје повезаности са
илирским покретом. Он је најприје осуђен на прогонство у Малу Азију али је на интервенцију
Максимилијана, брата аустирјског цара, спашен и одведен у Аустрију са напоменом да му је забрањено
да се икада врати у Османско Царство. (Видјети и: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 142.)
82
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 143-144.

15
Крајине покушавало је да своје проблеме ријеши и на друге начине, поред буна и
устанака. То се прије свега односило на покушаје мирних демонстрација. Јула 1854.
године окупило се на Бањалучком пољу око хиљаду сељака из Жупе (подручије са
десне обале Врбаса, између Лакташа и Прњавора). Придружили су им се и сељаци из
Клашница и околине Лакташа. Заповједнику турске војске није било јасно овакво
понашање сељака који је наредио да војсци да пуца на окупљен народ. Након што је
испаљен плотун у изворима се наводи да је око стотину људи је побијено мада број
жртава можда није тачан.83
Несређени аграрни односи, насилно узимање трећине и разних других дажбина
довели су до појачане хајдучије у Босанској Крајини. Међу истакнутим хајдуцима
половином XIX вијека истичу се Петар Пеција, Михајло Тадић, Петар Гарача и други. 84
Централне власти донијеле су 1856. Хатихумајун којим је покушано изједначавање
положаја хришћанског становништва са муслиманским. Ипак, Хатихумајун је у Босни
остао само мртво слово на папиру. У Бањој Луци га је прочитао бањалучки кајмакам
Адем-ефендија и то само на турском језику, док многи муслимани нису ни жељели да
присуствују читању. Доношење оваквог једног документа изазвало је револт код
бањалучких муслимана. Створена је завјера против хришћана коју су предводили
богати бањалучки муслимани Хаџи Назиф-ага, Хаџи Мехмед-бег Џинић и многи
други. Покољ хришћана спреман је за јун 1856. године али га је спријечила
интервенција кајмакама Адем-ефендије који је запријетио са војском. Иако у самој
Бањој Луци није дошло до покоља побијен је извјестан број хришћана у Старом
Мајдану и Козарцу.85
Средином августа 1856. године одржан је меџлис у Бањој Луци на којој је укинута
одредба Хатихумајуна која се односи на обавезну војну службу хришћанима и
захтјевано је потпуно извршење осталих одредби као и престанк прогона хришћана.
Хатихумајун који је требао да изједначи муслимане и хришћане довео је до супротног
ефекта. Плануле су друштвене али и националне супротности. 86 Накупљено
незадовољство довело је до масовног устанка у Босанској Крајини 1858. године који је
најприје започео у Кнешпољу, под вођством Петра Пеција, Петра Гараче, Симе Ћосића

83
С. Бијелић, Казивања паметара, 120-121. Ове демонстрације вјероватно су организоване због лоших
временских прилика претходних година као што су мразеви и суша у бањалучком крају, због чега је
сељаштво било још више оптерећено дажбинама. (Видјети: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 143-
144.)
84
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 145-146.
85
Исто, 146.
86
Исто, 147.

16
и других. У гушењу устанка учествовао је и Бањалучанин Назиф-ага Ђумишић.87
Послије устанка централна власт издала је 1859. године „Саферску наредбу“ која је
озаконила реформе које је спроводио још Тахир-паша. 88 Прије доношења наредбе
босански валија саставио је „танзимат меџлис“ (законодавно вијеће) на коме су сељаке
из бањалучког санџака заступали трговци Саво Милић и Ђорђо Узуновић. Наредба је
предвиђала, између осталог, укидање беглучења и обавезу спахија да сељаку набави
јарам волова, једну краву и сјеме уколико сељак то нема. Обавезе сељака биле су
плаћање десетине и трећине и давање појединих хакова, које је било забрањено
узимати под закуп од стране господара.89
Доношење Саферске наредбе мало је шта промјенило у аграрним односнима. Аге и
бегови и даље су се користиле насилним методама с циљем укмећивања слободних
сељака. На удару бањалучких спахија нарочито су била села на Змијању. Бањалучка
породица Џинић укметила је села Шимиће, Барловце и Ивањску. Процес укмећивања
био је углавном завршен до 1860. године. Џинићи су скупили нарочито богатство и за
њих се 1862. године говорило како имају више земље него сви босански хришћани. 90
Уз све невоље крајишких сељака у зиму 1859/1860. и прољеће 1860. године наступила
је велика глад у бањалучком крају. Организоване су и хуманитарне акције у којима је
учествовао бањалучки трговац Јово Пиштељић. Стање је било толико катастрофално
да је један Србин из Челинца у Бањој Луци продавао своје дијете 1862. године.91
Иако је акција Омер-паше Латаса привремено умирала босанске муслиманске
феудалце до корјенитих промјена у аграрним односима није дошло. У годинама након
Омер-пашиног одласка аге и бегови су још више акумулирале богатство него раније. У
Бањој Луци се највише истицала породица Џинића. Оваква муслиманска надмоћ је
спрјечавала било какву буну у самом граду за разлику од околине гдје је поново
долазило до буна и устанака.
БАЊА ЛУКА У ДОБА ВАСЕ ПЕЛАГИЋА

Иако је у Бањој Луци боравио релативно кратко, Васа Пелагић је у њој оставио дубок
траг. У његово вријеме, српска Богословија у Бањој Луци била је најугледнија српска

87
Детаљније о овом устанку у: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 148-151. и М. Екмечић, Српски
народ у Турској од средине XIX вијека до 1878, 478-479.
88
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 151.
89
С. Бијелић, Казивања паметара, 121.
90
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 153.
91
Исто, 154.

17
школа у Босни и Херцеговини. 92 Српску политичку активност у Бањој Луци је поред
турске власти спријечавала и римокатоличка пропаганда која је била изједначена са
аустријском политиком окупације Босне и Херцеговине. Ипак, један дио млађе
генерације босанских фрањеваца сарађивао је са Кнежевином Србијом преко Илије
Гарашaнина. Један од њих био је Тома Радуловић из Бања Луке који је за агента у
Босни предлаган још 1848. године.93 Дјеловање Васе Пелагића у Бањој Луци, као и
оснивање бањалучке Богословије нешто раније, управо је повезано са широм
национално-политичком акцијом коју су организовали српски кнез Михаило и његов
први сарадник Илија Гарашанин.94 Та политика вођена је преко низа агената широм
Босне. У једном списку из 1868. године наводи се, између осталог, име Васе Пелагића
као агента у Бањој Луци.95 Вјероватно је Пелагић и послат у Бања Луку као агент
српске владе. Управо Васо Пелагић и бањалучка Богословија успјели су да издејствују
српску политичку активност у Бањој Луци и Босанској Крајини.96
Оснивање Богословије у Бањој Луци датира из 1863. године. Раније је постојала
неуспјела иницијатива Гавре Вучковића Крајишника да се српска богословија оснује у
Сарајеву и на њу се надовезује оснивање бањалучке Богословије. 97 Васа Пелагић је и
раније тражио помоћ од српске владе за оснивање богословија у Призрену, Мостару и
Бањој Луци а владику зворничко-тузланског Дионисија наговарао је о потреби
оснивања богословије у Обудовцу.98 Године 1863. једна група Бањалучана отпутовала
је у Србију код кнеза Михаила да издејствује његову помоћ при изградњи православне
цркве у Бањој Луци. На овај захтјев Михаило је одговорио да би најприје требало
основати богословију јер у Бањој Луци нема образованог свештенства. Кнез је указао
делегацији на значај просвјете за културни развитак народа, говорећи да би просвјета
„нашем народу у Босни за нашу будућност била од веће користи него ма најљепше
92
Васо Пелагић рођен је у Горњем Жабару, данашњем Пелагићеву код Шамца. Боравио је на школовању
у Београду гдје је од српске владе регистрован као један од „државни питомац из неослобођених
области“. Прије доласка у Бању Луку боравио је у Брчком, гдје је за три године урадио много по питању
школства и образовања. Детаљније у: Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића из Босне и
Херцеговине 1869. године, Српски историјски часопис 2, (2019) 55-82, 55-56. (Даље: Б. Милошевић,
Протјеривање Васе Пелагића) и P. D. Pavlović, N. Živanović i K. Pantelić Babić, Vaso Pelagić, prvi
teoretičar fizičke kulture u Bosni i Hercegovini, Zbornik radova: Antropološki aspekti sporta, fizičkog
vaspitanja i rekreacije, Banja Luka 2013, 65-71, 65-66. (Даље: P. D. Pavlović i dr., Vaso Pelagić, prvi
teoretičar fizičke kulture)
93
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 167.
94
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 57.
95
M. Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960, 37-38. (Даље: M. Ekmečić, Ustanak u Bosni)
96
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 167.
97
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 167. Гавро Вучковић Крајишник био је српски трговац, писац,
национални радник и представник свих православних хришћана у Османском Царству при Цариградској
Патријаршији. (Видјети: Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 166.)
98
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 57.

18
цркве.“99
Убрзо је започело прикупљање финансијских средстава. У писму упућеном
Дабробосанске митрополије од 28. јануара 1864. година наведено је да је за протеклу
годину прикупљено свега 82.757 гроша, од чега 34.680 гроша из бањалучке нахије.
Поред Бања Луке, финансијска средства прикупљана су из прњаворске, тешањске,
дубичке, приједорске, сребреничке, власеничке и „козачке“ нахије. 100 Рад на оснивању
бањалучке Богословије текао је захваљујући представницима православних хришћана
у Бањој Луци међу којима су били Саво Милић, Ђорђо Делић, Јово Кнежевић, Јово
Пиштељић, Томо Радуловић, Никола Беслаћ, Ђорђо Зита, Ристо Спајић, Ђорђо
Узуновић и многи други.101
Почетне муке у оснивању богословије пратила је афера са дабробосанским
митрополитом Игњатијом. У то вријеме, митрополити дабробосански су били Грци
који су „трговали вјером“ и у замјену за новац рукополагали свештенике који нису
били ни писмени.102 Овакве методе желио је да примјерни митрополит Игњатије при
својој посјети Бањој Луци гдје је одмах почео да рукополаже за свештенике људе који
су му плаћали 100 или 200 дуката. Сазнавши за ово, истакнути Бањалучани Ђорђе
Делић, Саво Милић и Јово Пиштељић упутили су митрополиту писмо гдје су навели да
се митрополит не брине за напредак своје пастве већ за своју личну корист. 103
Митрополит Игњатије убрзо се вратио у Сарајево гдје се пожалио босанском валији на
поступак Бањалучана. Ђорђе Делић и Саво Милић били су ухапшени али су убрзо
ослобођени посредством утицајних сарајевских Срба. Митрополит је морао да се врати
у Бања Луку, измири се са Бањалучанима и подари 1000 дуката за изградњу
богословије.104
Наредних година прикупљање финансијских средстава није текло тако лако због чега
је Богословија започела са радом тек у октобру 1866. године. 105 Тешко је закључити
због чега је отварање Богословије било одложено за три године. Један од могућих
разлога свакако је мањак средстава, који можда нису ни могли бити тако брзо
прикупљени због неједнаког одзива грађана. 106 Додатни проблем вјероватно је стварала

99
С. Бијелић, Казивања паметара, 185.
100
Исто, 189-190. Термин „козачка“ нахија се највјероватније односио на Кнежпоље тј. на (Босански)
Нови (данашњи Нови Град) и Костајницу.
101
Исто, 188-189.
102
Исто, 186.
103
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 168.
104
Исто, 168-169.
105
С. Бијелић, Казивања паметара, 190.
106
Исто, 189.

19
и неслога која је владала међу богатим трговцима. Ово је још раније примјетио
Александар Гиљфрединг који је у свом путопису забиљежио да Бања Лука нема
православну цркву због неслоге унутар саме православне општине која је резултат
свађа „капиталиста“ који „не жртвују новац за опште добро“ те и онај новац
„намијењен за цркву или школу“ а који је предат њима на чување, „пропада у њиховим
џеповима“.107
Мјесец дана прије отварања Богословије, у септембру 1866. године, у Бања Луку су
стигли Васо Пелагић и Петар Митровић да у њој буду наставници. При отварању у
Богословију је уписано петоро ђака да би за два мјесеца дошло још петоро. Од тих
десет ђака, шесторо је било из Бања Луке а остали из других мјеста. У Богословију су
примани ђаци без обзира на старосну доб и претходно образовање. У почетку је школа
имала два разреда а изучавали су се и теолошки (катехизис, црквена историја, црквено
појање) и свјетовни предмети (српски језик, рачунство, земљопис, историја српског
народа, свјетска историја). Ученици су оцјењивани оцјенама од један до пет. 108 На
иницијативу Васе Пелагића, у Богословију је уведено и тјелесно вјежбање
(гимнастика) као обавезан предмет. Пелагић је придавао гимнастици нарочиту важност
коју је он дефинисао као „движање или разновидно гибање и кретање појединих удова
и цијелог тијела“. Као предмет, гимнастику је подијелио на вјештачку и природну
народну (рад на ливади, њиви, воћњаку, башти, шуми и на води.109
Богословија је била смјештена у згради гдје се налазила и основна мушка и женска
школа (на мјесту данашње Градске управе).110 Током 1867. године, Васа Пелагић је
радио на оснивању ђачког фонда а одржана је и прва Светосавска приребда у Бањој
Луци. Број ђака попео се на двадесет и девет. 111 Послије отварања Богословије вођени
су преговори са митрополитом Игњатијем, овај пут на миран и толерантан начин.
Резултат ових преговора било је доношење „Правила основана за Босанску Бањалучку
Богословску школу“ 25. фебруара 1868. године. Документ се састојао из седам глава у
којима су одређена различита правила о финансирању школе, току наставе, набављању
уџбеника и др.112 Наставници Богословије плаћани су из средстава српске владе у
износу од 620 дуката годишње.113 Ова помоћ добављана је из Кнежевине Србије преко

107
А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 166.
108
С. Бијелић, Казивања паметара, 190-192.
109
P. D. Pavlović i dr., Vaso Pelagić, prvi teoretičar fizičke kulture, 67-68.
110
С. Бијелић, Казивања паметара, 190.
111
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 61.
112
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 169-170.
113
Исто, 174.

20
Нићифора Дучића који се налазио на челу „Одбора за школе и учитеље у Старој
Србији, Маћедонији, Босни и Херцеговини“. За издржавање школе прикупљани су
разни добровољни прилози по Босанској Крајини али и цијелој Босни и Херцеговини
од сељака, свештеника, обичних грађана и трговаца. Гавро Вучковић Крајишник је
даровао школу са преко хиљаду гроша а сам Васа Пелагић се одрицао дијела плате.114
Васа Пелагић радио је и на просвјећивању цјелокупног становништва Бања Луке а не
само полазника његове школе. Увео је праксу полагања испита недјељом или
празницима како би и други људи могли да им присуствују не би ли нешто корисно
научили. Плод ове Пелагићеве тежње било је отварање српске читаонице у Бањој Луци
1868. године. Она се у почетку налазила у згради Богословије али је касније
премјештена у сјеверни дио данашње Господске улице.115
У овом периоду интензивно је дјеловала организација Уједињена омладина српска
која је радила на буђењу српске националне свијести у тада неослобођеним
дијеловима српског етничког простора. Њихов најватренији присталица из Босне био је
Васа Пелагић.116 Сам Пелагић је својим дјеловањем у Бањој Луци и цијелој Босанској
Крајини унио револуционарни дух. Ово се поклопило са тајном иницијативом српске
владе о подизању устанка у Крајини. Због свог политичког и просвјетног дјеловања
Пелагић се нашао на мети тадашњег босанског валије Топал Осман-паше. 117 Бањалучка
Богословија је под Васом Пелагићем постала центар окупљања српских родољуба и
анти-османских активности. Ово је увидио и аустријски конзул Станислав Драганчић
који је упозоравао бањалучког мутасерифа Али Риза-пашу на Пелагића и његову
Богословију чији су ђаци „више солдати за рат“. 118 Међу противницима бунтовног Васе
Пелагића нашли су се и поједини српски трговци и православни свештеници које је он
називао „чорбаџијама“ који су били забринути за своје интересе.119
Турске власти у Бањој Луци тражили су било какав разлог за хапшење Васе Пелагића
и нашли су га 1869. године када је искоришћен један безазлен сукоб бањалучких
богослова са турском стражом да се Пелагић уклони из Бања Луке. 120 Детаље ове сцене
знамо на основу Ристе Милића, сина Саве Милића, који је тада имао девет година.
Наиме, група бањалучких богослова враћала се из тадашње црквице гдје је обављала

114
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 61-63.
115
Исто, 64-66.
116
Исто, 67.
117
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 176-178.
118
Исто, 178.
119
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 68.
120
Исто, 69.

21
ноћна бдијења пошто је у току био Часни Пост. Враћајући се у глуво доба ноћи без
фењера, турски стражари су их зауставили говорећи им како свако ко током ноћи ходи
без фењера мора бити легитимисан. Пошто се све ово дешавало испред куће у којој је
становао Пелагић, енергични архимандрит изашао је да брани своје ђаке. Жустро се
расправљајући са стражарима Пелагић је увриједио султана („величанство“) рекавши
да је величанство „само једини Бог, а не онај ваш султан који има читав куплерај“. Због
увреде султана Пелагић је морао да се извини пред бањалучким пашом Али Ризом.
Дошавши паши Пелагић је у потпуности признао сву кривицу и почео вријеђати пашу
за кога је рекао како и он има куплерај, само мањи од султана. Ово је расрдило Али
Риза-пашу који је потом наредио да се Пелагић ухапси.121
По наредби турских власти Васо Пелагић је даље спроведен у Сарајево. Његов
одлазак из Бања Луке изазвао је огорчење и тугу код народа. Убрзо се сазнало да су на
судском процесу у Сарајеву против Пелагића свједочили и поједини Срби. Ученици
бањалучке Богословије одбили су да се врате у школске клупе док се Пелагић не
ослободи. Турске власти нису имале намјеру да Богословију затворе већ да је промјене
како би је боље контролисали.122 У Сарајеву је Васо Пелагић осуђен на 101 годину
робије послије осмомјесечне истраге. Из Сарајева је отпремљен у Цариград 6.
новембра 1869. а одатле у Кјутахију (Мала Азија) одакле је успио побјећи за Русију. 123
У школским каталозима бањалучке Богословије прогон Васе Пелагића забиљежен је
као „катастрофа“ због које је почетком 1869. године прекинуто предавање које је
настављено у августу.124 Школа је наставила да постоји до 1875. године а до тада је њу
завршило 56 младића од којих су многи постали свештеници у разним крајевима Босне
ширећи идеје Васе Пелагића.125
Многи Пелагићеви ђаци учествовали су устанку 1875–1878. Неки од њих су за
вријеме устанка били ангажовани за рад са избјеглицама из Босне у Бенковцу, Книну
Пакрацу и у Сарајеву код добротворке Аделине Ирби. 126 Када је устанак избио 1875.
године у Босну се вратио и Васо Пелагић, овај пут као присталица српског
социјализма.127 Почетком 70-их година XIX вијека као посљедица наглог реформисање
државе Османско Царство запало је још дубље у кризу. Да би се покрили трошкови
121
С. Бијелић, Казивања паметара, 196-198. На крају приповједања Ристо Милић је додао како је Васо
Пелагић заточен „једино због своје тврдоглавости и оштрог језика“.
122
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 70-71.
123
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 179.
124
С. Бијелић, Казивања паметара, 196.
125
Исто, 200. Млади бањалучки Богослови заузимали су упражњене парохије након рукоположења док
су неки постајали учитељи у новооснованим школама у Босни и Херцеговини.
126
Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића, 78-79.

22
реформе појачано је узимање одређених пореза највише десетине. Протести су
односили око двије трећине годишњег прихода што је посебно негативно утицало на
сељаштво. Послије 1872. године сви крајеви Османског Царства запали су дубоку
економску кризу која је захватила и Босански пашалук. Већ 1875. године у Босанској
Крајини сељаци нису могли отплатити дажбине ни од цјелог годишњег прихода.
Ништа боље стање није било ни у Херцеговини, због чега је и дошло до избијања
устанка исте године.128
Почетком 70-их година XIX вијека било је појачано устаничко расположење међу
Србима у Босанској Крајини. Због тога је у Бањој Луци дошло до стварања антисрпске
коалиције на челу са Фехим-ефендијом Ђумишићем. Између 1871. и 1872. године Срби
у Бањој Луци и Градишки били су у сукобу због постављања звона на цркву, што су им
власти браниле. Услиједила су бројна насиља муслимана. У априлу 1871. године
подметани су се чести пожари у хришћанском дијелу Бања Луке а покушано је да се
запали и српска црква. Муслимански трговци палили су српске дућане у Бањој Луци и
убили трговца Јована Наумовића. Бањалучки Срби су заштиту тражили од аустријског
конзула Драганчића.129
За разлику од градишких трговаца који су пребјегли у сусједну Славонију,
бањалучки трговци одлучили су написати писмо босанском валији у Сарајево. Писмо,
послато 20. јула 1873. године, иако има форму жалбе вјероватно је представљало
„последње упозорење“ турским властима пред избијање устанка. Иако у самом писму
није очит такав гест, очигледно су га турске власти тако разумјеле јер је убрзо дошло
до хапшења десеторице бањалучких трговаца који су пуштени на слободу тек у
децембру исте године (на Никољдан).130 Из садржаја писма сазнајемо да су Бањалучани
и раније слали писмо у Цариград, великом везиру Митхад-паши али да њихове молбе
нису биле услишене. У писму истичу њихово „бједно стање и зулуме“ који им се „међу
не бројених других зала чине“ и надају се адекватној заштити коју до тада нису
добили. Бањалучани једино желе да буду „рахат“ и да у миру воде трговачке послове.
Ипак, напомињу како одбијају било какву лажну помоћ коју сматрају „увредом наше

127
М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до 1878, 512. и M. Ekmečić, Ustanak u
Bosni, 61. Социјалистичка струја у устанку јавља се након 1872. године али је сам Васо Пелагић
пригрлио социјализам нешто раније а до тада је био истакнути српски националиста.
128
Исто, 510. Детаљније о устанку у Босни и Херцеговини 1875-1878. у: М. Екмечић, Српски народ у
Турској од средине XIX вијека до 1878, 498-527 и M. Ekmečić, Ustanak u Bosni, 12-364.
129
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 183.
130
„Обраћање“ бањалучких трговаца од 7. (20.) јула 1873. год. босанском валији Мустафа Асим Паши,
приредио Братислав Теиновић, Гласник Удружења музејских радника Републике Српске 6, (2008),
105-112, 105-106. (Даље: Б. Теиновић, „Обраћање“ бањалучких трговаца)

23
части и сигурности наше личности“.131
У исто вријеме када су Бањалучани слали писмо великом везиру у Цариград, октобра
1872. године, Јово Пиштељић и Јово Билбија послали су петицију аустријском конзулу
Драганчићу. У петицији су приказали јадно стање у којем се хришћани налазе и
напоменули да је у интересу аустријске владе да се заузме за хришћане. Пошто је
Драганчић о петицији обавјестио своју владу, афере у Бањој Луци и Градишки добиле
су међународни карактер.132 Током 1873. године турска влада је два пута слала своје
људе да истраже догађаје у Бањој Луци и Градишки. Први пут је то био извјесни
Османбег а други пут и сам валија Асим-паша. Турци су почели озбиљно оптуживати
аустријског конзула Драганчића да сарађује са бањалучким трговцима и да је
предводник „панславистичке струје“. На упуту аустријског министра Андраша,
генерални конзул из Сарајева Теодоровић био је дужан да испита ситуацију. На крају је
одлучено да се конзул Драганчевић повуче из Бања Луке 1873. године.133
Када је устанак избио 1875. године, Бања Лука и њено грађанство имали су велику
улогу у ширењу устаничких циљева по Босанској Крајини. 134 Бањалучки бег Фехим
Ђумишић саставио је октобра 1875. године комисију од најбогатијих и најуитацијних
муслимана у граду која је требала да разматра како да се опходе према устанку. Они су
чак успјели да смјене бањалучког мутасерифа јер није радио по њиховој вољи. 135
Оружани сукоб који се разбуктио у устанку оставио је тешке посљедице по Бања Луку
већ у јесен 1875. године. Један француски новинар који је тада боравио у Бањој Луци
забиљежио је како је она стално угрожена, да је српска црква спаљена и да је сво
православно становништво у бјекству.136
Босански муслимани су и у току устанка наставили противити реформама централне
власти у Цариграду, што је представљало покушај смиривања устанка. Порта је
децембра 1875. године донијела „реформски ферман“.137 Нарочит отпор реформама био
је присутан код муслимана у Босанској Крајини. У Бањој Луци је ферман прочитан
октобра 1876. године, уз велико негодовање локалних муслимана. Поново се Фехим-
бег Ђумишић истакао као предводник опозиције реформама и сазвао је састанак свих

131
Исто, 108. Писмо је потписало осамнаест бањалучких трговаца са својим печатима, што овом извору
даје и сигилографски, односно сфрагистички значај.
132
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 183-184.
133
Исто, 184-187. Посебну активност у овим аферама са српске стране показали су трговци Јово Билбија
уз Бања Луке и Васо Видовић из Градишке.
134
Исто, 192.
135
M. Ekmečić, Ustanak u Bosni, 178.
136
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 195.
137
Исто, 197.

24
угледнијих муслимана.138 Фехим Ђумишић задржао је свој положај у Бањој Луци чак и
након што се лажно исказао као присталица реформи и био изабран испред Бања Луке
у Турски парламент. Међутим већ од 1877. године отворено дјелује као предводник
босанских бегова који се противе реформама. Фехим-ефендија владао је у Бањој Луци
као султан и чинио многа злодјела над хришћанским становништвом.139
Због честих устаничких акција турска власт је на прољеће 1877. године прогласила
опсадно стање у бањалучком округу иако је устанак био истог интензитета као раније.
На овакву одлуку турских власти можда су утицали немири у селима Власенице и
Драгачево, оба у непосредној близини Бања Луке. Ипак, ова одлука није много утицала
на даљи ток устанка. Много важнија прекретница била је турска акција на Црне
Потоке, гдје је турска војска поразила устанике. 140 Након овог пораза услиједила су
чишћења у околини Бања Луке гдје су устаници још увијек били веома активни. 141
Велика активност устаника у околини Бања Луке забиљежена је и почетком 1878.
године, пред сам крај устанка и аустроугарску окупацију.142
Улазак аустроугарских трупа у Бању Луку није прошао без крви и борбе. Постојале
су одређене тежње о савезништву муслимана и Срба који су се противили окупацији.
али то није уродило плодом. Некада злогласни „бањалучки султан“ Фехим-ага
Ђумишић утекао је из града и затражио од аустроугарских власти азил у Трсту за себе
и своју породицу. Муслимани из Босанске Крајине нису жељели да предају Бања Луку
без борбе. У августу 1878. они су под вођством Хасан-бега Чекића из Санског Моста
напали Бања Луку. Прве жртве њиховог похода били су радници који су по налогу
аустроугарских власти почели градити пут на Сарачици. Побуњеници су заузели
Петрићевац а аустроугарској војсци долазила је помоћ из Босанске Градишке. Ипак,
сукоб је рјешен у аусторугарску корист а борбе је пратила велика пљачка.143
РАЗВОЈ БАЊА ЛУКЕ ОД ПОЛОВИНЕ XIX ВИЈЕКА ДО 1878. ГОДИНЕ

О броју становника у Бањој Луци половином XIX вијека имамо различите податке.
Негдје се наводи око 16.000 становника а негдје између 12.000 и 15.000. 144 Коју год
бројку прихватимо као тачно, то је и даље велики пораст броја становника у односу на
138
M. Ekmečić, Ustanak u Bosni, 177-178.
139
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 202-203.
140
M. Ekmečić, Ustanak u Bosni, 313-317.
141
M. Ekmečić, Ustanak u Bosni, 337.
142
Исто, 346.
143
Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, 209-212.
144
Упоредити: Б. Теиновић, Турска артиљерија, 38. и А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни
и Старој Србији, 320-321.

25
почетак XIX вијека када је он био вјероватно око 7000/8000.145 Доминантно
становништво у граду били су муслимани, друго мјесто су заузимали православци а
треће римокатолици. У самом граду доминантно становништво били су муслимани,
друго мјесто заузимали су православни хришћани а треће римокатолици. 146 Сам град
тада је био концентрисан на уском подручју обе обале ријеке Врбас, због чега је
Гиљфрединг примјетио да нигдје није видио „дужег а ужег града“.147
Иако је Бања Лука половином XIX вијека била градско насеље њено становништво се
бавило и пољопривредом. Од средине града налазиле су се њиве а у подножју
Старчевице гајиле су се разне воћарске културе и виногради. Због повољног положаја
и близине аустријске границе Бања Лука је била велики трговачки центар. Половином
XIX вијека она је била други по величини град у Босни, послије Сарајева. 148 У Бањој
Луци су од половине XIX вијека Срби били доминантни на пољу трговине. До 60-их
година XIX вијека издвојиле су многе српске трговачке породице као што су
Радуловићи, Пиштељићи, Милићи, Делићи, Кнежићи, Билбије, Узуновићи и многе
друге.149
Почетак слободне трговине у Бањој Луци везан је трговца Јефту Радуловића,
поријеклом из Требиња. Он је 1824. године успио од тадашњег босанског валије
Мустај-паше да издејствује дозволу за отварање трговачке радње његовог синовца
Томе Радуловића. До тада Срби нису смјели да имају било какве радње. 150 Богатство
бањалучких трговаца било је велико само на локалном нивоу и мало их је путовало по
робу у Трст и радије су то обављали у Сарајеву. 151 Гиљфрединг је богатије трговце
(„капиталисте“) сматрао егоистима који жртвују опште добро за лични профит. 152
Овакав негативан став према бањалучким трговцима гајили су неки ранији историчари
као што су Војислав Богићевић и Галиб Шљиво фокусирајући се на њихово
супротстављање Васи Пелагићу и сакупљања десетине од народа за Турке. Ипак,
новија историографија почевши од Милорада Екмечића указала је и на њихове
145
Погледати страну 8. овог семинарског рада.
146
А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 320. Гиљфрединг наводи податак
да Бања Лука има 1500 муслиманских, 70 православних и 40 римокатоличких кућа. Дакле, према већ
наведеним подацима број кућа скоро десет пута мањи од броја становника. То нам говори о величини
тадашњег просјечног домаћинства у Бањој Луци.
147
Исто, 321. Мисли се на горњи и доњи шехер (варош, насеље) односно данашње Српске Топлице.
148
Исто, 320.
149
С. Бијелић, Казивања паметара, 148.
150
Исто, 145-146.
151
А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 58. Иако су се неки трговци и из
Бање Луке, Ливна а нарочито Мостара половином XIX вијека сматрали богаташима Гиљфрединг њих
ипак сврстава у категорију дућанџија.
152
А. Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 166.

26
позитивне тековине. Бањалучки трговци представљали су српску националну
организацију која је током 60-их и 70-их година XIX вијека тежила ка рушењу
османске власти у Босни и Херцеговини. Они су били представници нове „национално-
либералне идеологије“.153
Насљедници Али-Бега Џинићи задржали су свој богатство у Бањој Луци и утицај
међу босанским беговима и у овом периоду. Ибрахим-бег Џинић је почетком 60-их
година XIX вијека имао велику улогу у турској служби и укмећивању сељака. Он је
априла 1861. година послат од стране бањалучког кајмакама у дервентски крај да
испита наводну појаву српске војске у тој области, што се испоставило као нетачно.
Велику моћ и богатство имали су Махмуд-бег и Рагиб-бег Џинић чији су се посједи
пружали од Тимара до Лијевча Поља. Од осталих Џинића који су у овом периоду били
активни вриједно је поменути и Шаћир-бега, Ибрахим-беговог брата.154
Пошто је црква која је остала у Влах-махали била давно спаљена Срби ни у овом
периоду нису имали своју црква а умјесто тога постојала је мала ћелија (капела) која је
коришћена умјесто цркве. Посједовањем неких бањалучких грађана, најприје Саве
Милића и бањалучког проте Јунгића, Срби су добили од Порте из Цариграда ферман
којим им је одобрено дау ограниченим димензијама изграде цркву. Иако је материјал
био набављен градњу цркве константно је ометао Назиф-ага Ђумишић који је одбио да
потпише ферман. На непоштовање одлука фермана зажмирио је и босански валија
Топал Осман-паша те црква није ни изграђена.155
Велики значај за развој бањалучке привреде имало је оснивање трапистичког
самостана Марија Звијезда у Бањој Луци јуна 1869. године. Они су у Бањој Луци
временом створили праву привредну оазу и бавили су се различтим привредним
активностима, од пољопривреде и сточарства до мануфактуре и разних врста заната.
Одмах по доласку они су почели крчити шуме гдје су сијали разне шитарице, садили
воћке и винову лозу. У почетку су трапистичку братију чинили отац Франц Пфанер
(Franz Pfanner) са неколицином присталица да би већ у октобру 1869. године њихов
број порастао на двадесет. Због примитивности пољопривредних алатки које је
користило локално становништво основали су своју властиту ковачницу. Од околних
сељака откупљивали су шљиве у сушили их у сушионицама што је био дио њиховог
плана о сузбијању алкохолизма код сељака. Њихове најзначајније дјелатности биле су
153
Б. Теиновић, „Обраћање“ бањалучких трговаца, 106-107.
154
Ђ. Микић и Д. Поповић, Моћ и богатство бањалучких земљопосједника Џинића, 207-208.
155
С. Бијелић, Казивања паметара, 170-171. Градњу цркве је поред турске власти ометала и самовоља
богатих трговаца, о чему је већ било ријечи (погледати страну 19. овог семинарског рада).

27
пчеларство, производња пива и производња сира. До 1874. године Траписти су
саградили циглану, каменолом, млинове, сушионицу шљива, пилану и многе друге
радионице и привредне објекте.156
Због бурних времена у последњим деценијама османске власти у Босни и
Херцеговини у Бањој Луци је у овом периоду било још јаче присуство турске војске.
Почетком 50-их година XIX вијека у Бањој Луци је постојало око 80 разних врста
топова који су били стационирани по тврђавама у Кастелу и Горњем Граду у
данашњем Шехеру. Додатно јачање турске војске у Бањој Луци услиједило је након
акције Омер-паше Латаса и за вријеме војних реформи султана Абдула Меџида (1839–
1861) за потребе ратовања против анти-реформских струја у Босанској Крајини. Ипак,
турска утврђења у овом периоду су била запуштена и у лошем стању што је била
одлика не само Бања Луке већ и цијелог Босанског Пашалука. У Бањој Луци је у
нарочито лошем стању била тврђава Кастел. Од љета 1876. године у Бања Луку је
стизала нова артиљерија за потребе гушења устанка као што су модерни њемачки
топови великог калибра и митраљези.157

ЗАКЉУЧАК

Због недостатка домаћих писаних извора већина овог рада природно је била
посвећена политичкој историји Бања Луке у последњем вијеку османске власти јер о
политичкој историји има много више података о изворима. Ипак, када је ријеч о

156
B. Teinović, Privredna oaza banjalučkih Trapista (1869/78-1941), Cleuna II, (2017) 126-143.
157
Б. Теиновић, Турска артиљерија, 39-44.

28
политичкој историји Бања Луке њу не треба посмтрати изоловано односно на локалном
нивоу. Умјесто тога, потребно ју је сагледати у једном ширем контексту догађаја и
процеса који су се у XIX вијеку одвијали у Босанском пашалуку па и цијелом
Османском Царству. Бања Луку ти процеси нису заобишли јер је она послије Сарајева
била највећи град у Босанском Пашалуку са великим стратешким значајем. Два
основна историјска процеса која су свој траг оставили у Бањој Луци јесте суков
централних османских власти са босанским агама и беговима и борба Срба за
ослобођење у националном али и социјалном смислу.
У позадини унутрашње кризе у Босанском пашалуку била је свеокупна криза у
Османском Царству и корјените привредне, друштвене и војне реформе који су од
почетка XIX вијека покушали спровести османске власти. Бањалучке аге и бегови су
били једни од носиоца отпора беговата у Босанској Крајини а највише су се истицали
чланови породица Џинић и Ђумишић. Они су искоришћавали распад османског
тимарског система и читлучењем, као и другим средствима, дошли до великих посједа
и богатстава у Бањој Луци и околини.
Први српски устанак и стварање аутономне и слободне Кнежевине Србије имало је
велики утицај на Србе у Босанском пашалуку. Због тог утицаја али и самог дјеловања
српске владе Срби у Босни су током XIX вијека водили неколико безуспјешних буна и
устанака за ослобођење од турске власти. Од буна и устанка који су се у потпуности
или дијелом одвијали у широј околини Бања Луке издвајају се Јанчићева буна 1809.
године, Кнешпољска буна 1858. године и устанак 1875–1878. Током свих ових
устанака турска власт у Бањој Луци остала је непољуљана. Због тога је улога Бања
Луке у самим устанцима била споредна а она се повремено огледала у подршци и
материјалној помоћи устанцима као што је случај у Јанчићевој буни. Бањалучки бегови
неријетко су и сами учествовали у гушењу устанака. Значајна је улога Фехим-бега
Ђумишића који је током устанка 1875–1878. практично независно управљао Бања
Луком једнако се борећи против српских устаника и централне власти.
Борба Срба у Босни и Херцеговини започела је као социјални покрет кметова против
својих феудалних господара. Ипак, она је временом попримила и национални карактер.
Национална борба Срба у Босни и Херцеговини није се одвијала само на бојном пољу.
Срби су почели да се политички организују и боре за отварање својих цркава и школа.
На челу ових тежњи у Бањој Луци налазили су се српски трговци који су повремено
штитили своје трговачке интересе али је њихов утицај у борби за национално
ослобођење ипак велик. Највећи утицај у српском националном покрету у Бањој Луци

29
имао је Васо Пелагић и Српска православна Богословија на чијем је челу био. Он је
увидио значај које је имало образовање и просвјета за буђење националног духа а
његови ученици служили су као свештеници или учитељи у разним крајевима Босне и
Херцеговине. Неки од њих учествовали су и устанку 1875–1878.
Политичку историју Бања Луке пратио је унутрашњи развој града о чему имамо
много мање података у изворима. Током последњег вијека османске власти у Бањој
Луци су доминирале двије гране привреде а то су пољопривреда и трговина. У првој
половини XIX вијека трговином су доминирали муслимани док је хришћанима било
забрањено да имају радње већ су само могли да продају робу муслиманских трговаца
по околним селима. То се све постепено мијења од 20-их година XIX вијека када је
отворена прва српска трговачка радња у Бањој Луци. Од половине XIX вијека Срби су
постали доминантни у бањалучкој трговини а извдвојило се и неколико богатих
трговачких породица. Велики утицај у Бањој Луци имале су богате бањалучке беговске
породице Џинића и Ђумишића. Велики значај за привредни развој Бања Луке имао је
трапистички самостан основан 1869. године. Траписти су са собом донијели низ тада
модерних привредних дјелатности којима су у Бањој Луци створили једну посебну
привредну оазу која се у каснијим периодима још више развијала.
Захваљујући привредном развоју а прије свега трговини број становника у Бањој
Луци био је у порасту током XIX вијека. Центар града био је подјељен у два шехера
(насеља, четврти) односно горњи и доњи шехер. Српско становништво било је махом
концентрисано у српској вароши која се налазила са лијеве стране Врбаса. До 1836.
године на врху локалне власти у Бањој Луци налазио се капетан а након укидања
капетанија 1836. године та позиција је замјењена позицијом муселима. Турска власт у
Бањој Луци манифестовала се не само у управном него и војном смислу. Као други
највећи град у Босанском пашалуку са значајним стратешким положајем, током XIX
вијека па све до аустроугарске окупације 1878. године у Бањој Луци се налазио велики
одред турске војске. Турска војска у Бањој Луци посједовала је и значајан број
артиљерије која је временом слабила али и доживљавала поједина унапријеђења.
Артиљерија је била већином концентрисана у бањалучкој тврђави а у насељу Врбања
постојала је и барутана.
Последњи трзај османске власте у Бањој Луци био је окршај војске босанског
беговата са аустроугарском војском у прољеће 1878. године. Пошто је аустоугарска
војска у Бању Луку већ ушла и прије овог сукоба, он много више представља отпор
домаћих муслиманских феудалаца него централне османске власти. Ипак, након што је

30
војска побуњених босанских бегова поражена у Бањој Луци је стара муслиманска власт
замјењена новом аустроугарском. На крају је важно напоменути да је Бања Лука у
последњем вијеку османске власти доживјела значајне промјене. Иако се данас
углавном аустроугарски период веже за модернизацију у привредни развој у Бањој
Луци и Босни и Херцеговини уопште, Бања Лука је до 1878. постала град који је на
локалном нивоу и за локалне стандарде ипак био развијен. Процеси који су обиљежили
аустроугарску управу у Бањој Луци као што су борба за црквено-школску аутономију,
развој привреде и трговине и слично узели су маха и прије 1878. године. Ипак,
аустроугарском окупацијом започела је нова ера у историји Бања Луке.

ИЗВОРИ

 Стојан Бијелић, Казивања паметара о прошлости Бања Луке и Крајине,

приредио Ђорђе Микић, Бања Лука 1996.
31
  Александар Гиљфрединг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,
приредио Бранко Чулић, Сарајево 1972.
 Ivan Franjo Jukić, Putopisi i istorisko etnografski radovi, priredio Ilija Kecmanović,
Sarajevo 1953.
 Приче француских путника са пута по отоманској Босни, приредио Мирослав
Караулац, Нови Сад 1998.
 „Обраћање“ бањалучких трговаца од 7. (20.) јула 1873. год. босанском валији
Мустафа Асим Паши, приредио Братислав Теиновић, Гласник Удружења
музејских радника Републике Српске 6, (2008), 105-112.

ЛИТЕРАТУРА

 М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине XIX вијека до 1878, Историја

српског народа V-1, Београд 1981, 449-527.

32
 M. Ekmečić, Ustanak u Bosni 1875-1878, Sarajevo 1960.
 T. Jacek Lis, Bosna i Hercegovina u očima Poljaka – poljski putopisi o Bosni i
Hercegovini u austrougarskom razdoblju, Prilozi Instituta za historiju u Sarajevu 47,
(2008) 91-104.
 Ђ. Микић, Бања Лука на Крајини хвала, Бања Лука 1995.
 Ђ. Микић и Д. Поповић, Моћ и богатство бањалучких земљопосједника
Џинића, Гласник Удружења архивских радника Републике Српске I (2009), 202-
222
 Б. Милошевић, Протјеривање Васе Пелагића из Босне и Херцеговине 1869.
године, Српски историјски часопис 2, (2019) 55-82.
 P. D. Pavlović, N. Živanović i K. Pantelić Babić, Vaso Pelagić, prvi teoretičar fizičke
kulture u Bosni i Hercegovini, Zbornik radova: Antropološki aspekti sporta, fizičkog
vaspitanja i rekreacije, Banja Luka 2013, 65-71.
 В. Стојанчевић, Српски народ под турском влашћу у првој половини XIX вијека,
Историја српског народа V-1, Београд 1981, 215-251.
 B. Teinović, Privredna oaza banjalučkih Trapista (1869/78-1941), Cleuna 2, (2017)
126-143.
 Б. Теиновић, Турска артиљерија у Бањој Луци (1806-1878), Војноисторијски
Гласник 1/2020, (2020) 32-53.
 В. Чубриловић, Први српски устанак и босански Срби, Београд 1939.
 G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini 1850-1852, Sarajevo 1977

33
34