Универзитет у Бањој Луци

Филозофски факултет
Студијски програм Историја

Просеминарски рад из предмета Историја Византије 1

ЈУСТИНИЈАН У СВЈЕТЛУ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ

Студент: Професор:
Невен Рогић доц. др Борис Бабић
Бања Лука
2021. године
УВОД

Пропашћу Западног римског царства 476. године није престала да постоји и римска
историја. Источно римско царство, које је лакше пребродило све недаће које су
задесиле римску државу у њеном позном периоду, наставиће да постоји до дубоко у
средњи вијек. Међутим, Источно римско царство временом ће доживјети значајне
промјене, и у каснијим периодима ће се потпуно разликовати од својих античких
коријена. Каснији историчари су због тога наденули тој држави назив Византија, чији
су темељи почивали на римском државном уређењу, хеленистичкој култури и
хришћанској вјери.
У раним периодима свога постојaња, византијска историја представља само наставак
римске историје па се и сама Византија не разликује пуно од некадашњег позног
Римског царства. Чекајући своју прилику и чувајући свој положај, Источно римско
царство је за разлику од Западног доживјело привредни и културни препород крајем V
и почетком VI вијека. Тај просперитет искористио је византијски цар Јустинијан (527 –
565) који је скоро цијелу своју владавину посветио амбициозном пројекту повратку
изгубљених територија некадашњег Западног римског царства.
Основни извори за вријеме владавине цара Јустинијана долазе из пера историчара
Прокопија из (палестинске) Цезареје који је био и царев савременик. Његов значај
произилази и из чињенице да је он био лични свједок догађајима о којима је писао јер
је био правни савјетник и секретар у штабу војсковође Велизара. Његова „Историја
ратова“ и „О грађевинама“ писана су у похвалном стилу и они величају цара
Јустинијана и подухвате које је он иницирао.
Потпуно другачији тон има његово дјело насловљено „Тајна историја“. Писано је
између писања два „похвална“ дјела (половином VI вијека). У њему Прокопије
жестоко критикује Јустинијана, његову супругу Теодору и све његове сараднике,
дајући нам потпуно другачији приказ од његових осталих дјела. „Тајна историја“ дуго
је била непозната и од када је поново откривена изазива полемике и неслагања
научника око аутентичности њеног садржаја. У овом раду приказана је Јустинијанова
личност из угла Прокопијеве „Тајне историје“. Циљ рада је да се коришћењем
савремених научних сазнања Јустинијанова личност прикаже на објективнији начин
али и да се покуша објаснити неријетко претјерана Прокопијева пристрасност.
ЦАР ЈУСТИНИЈАН (526 – 565)
 Прокопије је сам на почетку своје „Тајне историје“ рекао шта жели да постигне са
њом. Он је њу написао као животопис Јустинијана и Теодоре, али и као поуку и утјеху
за будућа покољења ако буду трпила злодјела као што их је, према њему, трпио
ромејски народ за вријеме цара Јустинијана. Дакле, ово дјело је писано са јасном
намјером, коју је писац имао у мислима и прије него што је започео писање, што је
битно да би се разумио карактер овога дјела и што га по правилу чини пристрасним.
Сам почетак дјела посвећен је Велизару а за Јустинијана и Теодору већ на почетку
Прокопије каже да су „уништили ромејску државу“.1 Већ ту се види тенденција која
постоји при опису Јустинијана и која се прожима кроз цијелу „Тајну историју“.
Своје излагање о Јустинијану Прокопије започиње са његовим поријеклом, односно
са успоном на власт његовог ујака Јустина (518 – 527). Већ за вријеме његовог
царевања, Јустинијан је почео водити политику Царства, што примјећује и Прокопије,
али и каже да је већ тад Јустинијан за Ромеје постао „виновник несрећа“ за које свијет
то тада није ни чуо.2 И за тај период Јустинијан је описан као тиранин који убија
невине људе и отима њихову имовину. Међутим, Јустинијан је за вријеме владавине
свога ујака постигао значајне резултате за Царство. Прекинуо је са монофизитском
вјерском политиком претходног цара Анастасија (491 – 518) и издејствовао помирење
са Римом, што је било значајно за потоње освајање запада. 3
Сви Јустинијанови поступци, било да су они политички или војни подухвати,
приказани су у „Тајној историји“ у складу са Прокопијевим тиранским описом њега
као владара. Готово да не постоји царев потез који Прокопије није осудио. Према
њему, освајање Италије и Либије (односно сјеверозападне обале Африке) био је само
царев изговор да наноси зла људима.4 Поставља се питање зашто је Прокопије тако
оштро осудио Јустинијанове освајачке походе?

1
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 44. – „A sada ću ispričati kakvi su to ljudi bili
Justinijan i Teodora i način na koji su oni uništili romejsku državu“ (Сам назив Ромеји и Ромејска држава
или Ромејско царство се стално прожимају кроз Прокопијево дјело што свједочи о томе да је идеја о
једном и универзалном Римском царству и даље било живо у тадашњој Византији).
2
Исто, стр. 46. – „Njegov sestrić, koji je tada još uvek bio mlad, upravljao je celokupnom vladom i postao je za
Romeje vinovnik nesreća o kakvima svet verovatno nikada ranije nije ni čuo.“
3
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996, стр. 88.
4
Војсковођа Велизар освојио је сјеверозападну обалу Африке 533. године и уништио вандалску државу.
Започео је освајање Италије 535. Међутим након готске побуне под вођством Тотиле, морао је да се
повуче па је освајање Италије довршио Нарзес 555. године. Освајања су заокружена заузећем
југоисточних обала Шпаније и сва медитеранска острва. Тако је Средоземно море поново постало
„римско језеро“.
 Када говори о освајачким походима, а и уопште о Јустинијану као владару,
Прокопије стално напомиње како је због њих много људи настрадало. Иако је он лично
учествовао у многим од тих похода па је и могао да лично посвједочи разарању и
уништавању он ипак то очито преувеличава. Па тако на једном мјесту каже како би
било пребројати „сва зрнца пијеска“ него број људи које је цар поубијао. 5 Управо ту
говори и о Либији за коју каже да је била скроз опустила, па чак наводи и да је
побијено „миријаде миријада миријада“ људи.6 Очигледно је да овдје Прокопије
намјерно преувеличава бројке како би што више оцрнио цара.
Међутим, разлози његове критике освајања можда ипак имају неку дубљу подлогу.
Ратна освајања на западу ослабиле су одбране на истоку Царства, гдје је персијски цар
Хозроје прекршио примирје на које је претходно пристао и упао у Византију већ 540.
године. Да би тај проблем ријешили, Византинци су морали да купе мир, и да повећају
данак који су исплаћивали Персији. Иако је мир напослијетку постигнут, растућа моћ
Персије је постепено постајала све већа опасност за Царство. 7 Проблеми су такође
настајали и на Балкану због недостатка војске на граници, те су племена Анта и
Словена све чешће упадала и пљачкала унутрашњост. Могуће је да је ове догађаје
Прокопије повезао са форсирањем рата на западу те да је, између осталог, и због тога
кривио и осудио цара.
И унутрашња политика Јустинијанова није избјегла оштру осуду. Прокопије се и ту
доста трудио да своју критику уклопи у саму представу Јустинијана као тиранина који
заправо жели само на нанесе зло ромејској држави и народу. Па тако Прокопије каже
како је Јустинијан подржавао странку „плавих“ само зато да би што више упропастио
државу.8 Међутим, оно што је Прокопије очигледно прећутао јесте да је сукоб странака
постојао још из доба цара Анастасија, и да је имао вјерски карактер. Као што је већ
речено, Јустинијан је ријешио проблем монофизитизма који је цар Анастасије започео
и подржавао је странку „плавих“ зато што је та странка подржвала правовјерно
хришћанство. Међутим убрзо је Јустинијан почео да предузима оштре мјере против
странака са циљем да централизује власт.

5
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 98. – „Lakše bi čovek prebrojao sva zrnca peska
nego broj onih koje je car poubijao“
6
Исто, стр. 98. („миријада“ је уствари грчка ријеч за 10.000 односно словима десет хиљада)
7
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996, стр. 90.
8
Још раније су у Византији постојале „странке“ односно деме које су настале од навијачких група на
хиподрому. Постепено су остале двије најјаче странке „плавих“ и „зелених“ које су играле значајну
улогу у византијском друштву у раном периоду. Странке су имале различит друштвени састав и вјерска
опредјељења те су често долазиле у сукоб.
 Ово је резултовало у примирју двије некада супротстављене странке, које су заједно
побуниле против цара и царске власти. Ову побуну, названу „побуна ника“ (на грчком
„ника“ значи „побјеђуј“) Прокопије спомиње само узгред на неколико мјеста али није
пропустио да спомене како су након гушења те побуне услиједила бројна убиства и
отимања имовине чиновницима и побуњеницима. 9 Иако Прокопије често претјерује,
устанак дема стварно јесте угушен у крвљу а положај обичног становништва се стално
погоршавао како због централизовања власти, тако и због пореза наметнутих због
сталних ратова.10
Из данашње перспективе ми знамо да је Јустинијанова унутрашња политика и
реформа државе била значајна како за Византију тако и за цјелокупну средњовјековну
цивилизацију. Кодификација права коју је он извршио, позната под називом Corpu iuris
civilis, била је највећа до тада у римској историји и садржавала је царске законе од доба
цара Хадријана (117 – 138).11 Међутим Прокопије ни за то нема лијепе ријечи, и веома
је критичан према царевим унутрашњим реформама. Према њему је цар је направио
„неред у свему“ и да је оно што је раније било забрањено он уводио у устав. 12 Све ово
је опет уклопљено у већ поменуту идеју да је цар све радио из личних разлога, да би
уништио Царство и да све носи његово име. Прокопијево мишљење о Јустинијановој
унутрашњој политици може да се сумира у једној његовој реченици: „Кад је, дакле,
Јустинијан преузео престо, успео је врло брзо да начини збрку и неред у свему.“ 13 Ако
то узмемо у обзир Јустинијанове реформе изгледају хаотичне, без некаквог плана за
оште добро и у потпуности усмјерене ка личној користи. Та оцјена је претјерана, јер
Јустинијанове административне мјере су стварно имале за циљ да појачају управни
апарат, сузбију корупцију и обезбједе пореске приходе.14 Оно што би се у „Тајној
историји“ могло узети као евидентно јесу помени о миту, корупцији, убијању
недужних и разним другим малверзацијама.

9
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 74.
10
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996, стр. 92. (Порезе које је цар Јустинијан наметао
становништву и Прокопије је детаљно описао у 23. глави „Тајне историје“, па ту чак и критикује цара
због тога што је одбијао да отписује дугове становништву што је некада био обичај да римски цареви
раде).
11
Сам Јустинијан није лично био аутор закона, већ је за сакупљање и објављивање био задужен познати
правник Трибонијан, али цар јесте био главни иницијатор тог процеса и он због тога носи његово име.
12
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 67. (Постоји један одређен догађај који је могао
понукати Прокопија да напише овакво виђење промјене закона. Наиме, да би се вјенчао Теодором, која
је била плесчаица у циркусу и скромног поријекла, Јустинијан је стварно морао да промјени закон који
је такав брак бранио. Он то стварно јесте урадио из личне користи и несумњиво је то утицало на
Прокопијеву критику).
13
Исто, стр. 67.
14
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996, стр. 92.
 Приче о томе прожимају се кроз практично читаво дјело и, иако понекад видно
претјеране, могу да нам пруже увид у то да су се и на разне непоштене начине реформе
спроводиле. У привредном погледу Византија је за вријеме Јустинијана доживјела
процват. Успостављали су трогвачке везе са разним народима и настојали да
контролишу трговачке путеве који воде ка просторима изнад Црног Мора, просторима
Кавказа па и Индијском океану. У Јустинијаново вријеме, откривена је у Византији и
тајна производње свиле, преко прокријумчарене свилене бубе. Производња свиле је
касније постала једна од најважнијих привредних грана Византије. 15
Поред уобичајених отимања имовине, и стицања богатства крађом и разним другим
малверзацијама, Прокопије пружа и критику Јустинијановог мијешања у привреду.
Свуда је, према њему, Јустинијан имао своје људе те је контролисао трговину и преко
тога се богатио. Прокопије је, међутим, очигледно примјетио рапидно трошење новца
који је цар Анастасије брижљиво штедио и напунио царску благајну. Иако је он ово
очигледно исправно примјетио али трошење новца најчешће је приписивао царевом
личном богаћењу и трошење на „бесмислене грађевине“ и „пријатеље варваре“. 16 Иако
је ова примједба можда на мјесту, у стварности, пражњењу царске касе највише су
допринјели освајачки походи на западу. Пражњење царске касе имало је за посљедицу
повећање намета и пореза али и престанак финансирања јавних добара као што су
хиподроми, позоришта и циркуси, као и укидање снадбјевања храном јавних
служитеља као што су љекари и учитељи. И ово је, према Прокопију, Јустинијан
урадио само да лиши становнике градова утјехе и начини их несрећним. 17
Прокопије је често говорио о самом Јустинијановом карактеру као човјека и тежио је
да га опише у најгорем могућем свјетлу. Па је тако за цара често говорио да је наиван,
зао, љубитељ убиства, бестидан, и невјерник који искоришћава вјеру за богаћење. Да
би осуди царевог карактера дао историјску подлогу, Прокопије га пореди са римским
царем Домицијаном (81 – 96).18

15
Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996, стр. 93.
16
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 104. (Цар Јустинијан је стварно улагао много у
градитељску дјелатност, али Прокопије помиње само „бесмислене грађевине поред мора. Чињеница је
међутим, да је градитељска дјелатност у овом периоду била на врхунцу. Грађене су многи сакрални,
свјетовни објекти и утврђења а то је свакако изискивало много новца.)
17
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 132 – 133.
18
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 54. (Поређење са овим римским царем није
случајно. Домицијан је за вријеме своје владавине владао апсолутистички и својим поступцима је
умањиаво утицај Сената. Убијен је у преврату а сви натписи и његови помени у документима су
уништени. Због свега тога он је доста негативно описан у дјелима римских историчара који су били
наклоњени сенаторском сталежу. Због тога ово поређење уопште није случајно.)
 Једна занимљива идеја прожима се кроз цијело Прокопијево писање а то је да је цар
Јустинијан демон, односно демонског поријекла. Преноси нам разне легенде, које су
наводно кружиле народом о томе како је његов отац уствари „невидљиви демон“ који
је посјетио његову мајку, како се цар пред очевицима мијењао у неко „чудно
привиђење“ и слично.19 Овакве приче помињу се често у „Тајној историји“ па тако на
самом крају дјела, Прокопије констатује да ће истина о Јустинијану сазнати тек када он
умре уколико је уопште човјек или пак „владар демона“.20
Тешко је утврдити да ли су овакве легенде и приче заправо постојале. Међутим,
очито је шта је Прокопију био циљ и за шта их је хтио искористити. Наиме, он је са
тим цијелој причи о Јустинијану и његовој супрузи Теодори (која је једанако лоше
осуђена као и он) дао религиозну позадину. Према њему, не само да је Јустинијан сам
изазивао несреће већ је и само његово „демонско“ постојање изазивало несреће
читавом ромејском народу. Па тако је Јустинијан „крив“ за све природне недаће које су
тада задесиле Царство, као што су куга, земљотреси и поплаве. Све то је, у ствари, била
Божија казна.21

19
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 75 – 76.
20
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 153. – „Kad, dakle, Justinijan umre, ako je čovek, ili
završi svoj život kao vladar demona, svi oni koji ga budu nadživeli, saznaće istinu.“
21
Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004, стр. 102 – 103.
ЗАКЉУЧАК

Отвара се питање због чега је Прокопије овако негативно описао цара Јустинијана
док је у исто вријеме за јавност паралелно писао похвална дјела о цару и његовим
дјелима? Очито је из свега наведеног које су биле Прокопијеве намјере али прави
разлог зашто се прихватио писања „Тајне историје“ остаје под знаком питања. Без
обзира на све то, Прокопије је и даље био најважнији историчар свога доба. Могуће је
да је Прокопије, као свједок догађаја које је описивао, видио наличје Јустинијанове
владавине и предвидио да ће она имати лоше посљедице. Лоше посљедице освајачких
похода, на примјер, су се већ за његовог живота догодиле, као што је већ објашњено у
раду. Одатле можда толико претјерана критика али прави разлози су нам и даље
непознати.
С обзиром на Прокопијеву претјерану пристрасност „Тајна историја“ може да
изгледа као извор који се слабо може користити у историографији. Иако пристрасно, то
дјело је ипак писано слободно, те пружа и неке занимљиве информације које иначе не
би могли да нађемо у другим дјелима тога времена. Остала Прокопијева дјела
(„Историја ратова“ и „О грађевинама“) су тотално супротна од „Тајне историје“ јер су
писана у похвалном стилу па су и она пристрасна на другачији начин. Због тога је
потребно заједно сагледати сва дјела и поредити их да би се истина пронашла негдје на
средини.
ЛИТЕРАТУРА

1. Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, Beograd 2004.

2. Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1996.