Универзитет у Бањој Луци

Филозофски Факултет
Студијски програм историја

Просеминарски рад из предмета Општа историја новог вијека 1

ШТА БИ БИЛО ДА ЈЕ ЗАИСТА ОСТВАРЕНА ЦРКВЕНА

УНИЈА ИЗМЕЂУ ЗАПАДА И ВИЗАНТИЈЕ, СРЕДИНОМ XV
ВИЈЕКА?

Студент: Професор:
Невен Рогић проф. др Славојка Бештић Бронза

Бања Лука
2022. године
УВОД

Убрзо након великог црквеног раскола 1054. године на обе стране су се јављале идеје
о поновној унији двају Цркава. Међутим, ово питање је за обе стране увијек било
проблематично, нарочито за Византију, која је морала прихватити папин примат у
црквеним питањима уколико се унија оствари. Додатни проблем стварала је чињеница
да су разлози за унију увијек били политички а не вјерски и питање уније покретали су
цареви док је у Цркви често владала опозиција том питању.
Још су византијски цареви из династије Комнина (1081-1185), који су иначе били
про-западно оријентисани, покретали питање црквене уније. Први византијски цар који
је стварно потписао унију био је Михајло VIII Палеолог (1261-1282). Ипак, унија ни
тада није заправо остварена а цар Михајло VIII је њено потписивање искористио за
своју политичку добит. Управо тада настао је велики раздор у византијском друштву
али је православље ипак однијело превагу све до половине XIV вијека када је питање
уније поново било отворено.
Ипак, тада су разлози за њено потписивање били потпуно другачији. Изморена
грађанским ратовима који су трајали три деценије, Византија је била на издисају и под
великом пријетњом Турака Османлија. Практично неспособни да се самостално бране,
византијски цареви су једини излаз видјели у потписивању уније са Римом како би од
западних држава добили помоћ. Ишло се толико далеко да је цар Јован V Палеолог
(1354-1391) и сам прешао на римокатоличанство у Риму. Ипак, до краја постојања
Византијског Царства унија није била остварена због велике опозиције која је
постојала у народу и у дијеловима Цркве, нарочито међу нижим свештенством.
Нарочито активну унионистичку политику водио је цар Јован VIII Палеолог (1425-
1448) који је 1439. године на сабору у Фиренци лично потписао унију са Римом. Ипак,
и та унија је остала само мртво слово на папиру док је у пракси остала неостварена.
У овом раду размотрићемо питање шта би се догодило да је унија стварно остварена
након сабора у Фиренци 1439. године? Какве би то имало политичке, а какве црквене
посљедице у Византији, до које мјере би унија уопште била остварена и тако даље.
ШТА БИ БИЛО ДА ЈЕ ЗАИСТА ОСТВАРЕНА ЦРКВЕНА УНИЈА ИЗМЕЂУ
ЗАПАДА И ВИЗАНТИЈЕ, СРЕДИНОМ XV ВИЈЕКА?

Одредбама Сабора у Фиренци из 1439. године византијска Црква задржала је свој

грчки православни одбор али је прихватила папу као врховног вјерског поглавара и сва
теолошка питања су морала бити рјешавана у складу са унијом. У стварности, унија је
пропала, између осталог, због великог отпора нижег свештенства. То је било веома
значајно с обзиром да су свештеници проповједали међу обичним народом и могли су
ширити незадовољство. Значајне су такође биле проповједи Марка Евгеника, епископа
ефеског, јединог епископа који није хтио потписати унију 1439. године.
Дакле, да би унија била остварена и на терену ова два елемента би морала бити
промјењена. Чак и ако узмемо да је Марко Ефески поптисао унију то и даље оставља
проблем нижег свештенства који је био много значајнији због директног контакта са
народом. Такође, велики отпор постојао је и у монаштву. Тешко је замислити да би
виши црквени кругови у Византији успјели придобити цјелокупну црквену
организацију на страну уније. Много је реалније замислити да је дио нижег
свештенства и монаштва пришао про-унијатски оријентисаним епископима. Они би у
том случају представљали „званичну“ Цркву и вјероватно би остале анти-
унионистичке елементе екскомуницирали из саме Цркве.
Иако то није драстично велика разлика од стварног сљеда догађаја, оваквим актом
екскомуницирања анти-унионистичког крила и бољег организовања про-
унионистичког би унији дао на тежини и шансу да се она оствари на много ширем
нивоу. Уз благослов цара и врха државе они би онда могли проповједати унију међу
становништвом и можда промјенити мишљење одређеног дијела вјерника. Овакав рад
на терену, који је недостајао код потписивања пријашње Уније, вјероватно би
обрадовао и Римску Цркву која би радила на јачању Уније са своје стране.
Не треба заборавити да је основни циљ потписивања уније било издејствовање
помоћи са Запада за борбу са Турцима Османлијама. Чак и да је Унија остварена, или
боље речено била на путу остварења, њене политичке посљедице се не би пуно
промјениле него што су биле и у стварном сљеду догађаја. Потписивање Уније био је
очајнички потез у врло очајној ситуацији. Још од краја XIV вијека Визнтија је била
сведена на Цариград са ужом околином уз енклаву на Пелопонезу која је ионако била
практично самостална у виду Морејске Деспотовине. Очекивана помоћ са Запада ни у
овом случају не би стигла. У стварном сљеду догађаја помоћ Византији од стране
западних земаља је била заиста скромна, скоро непостојећа. Међутим разлог томе није
био због тога што је црквена унија пропала, већ једноставно зато што западне државе
то нису жељеле да ураде. Оне су биле преокупиране својим политичким проблемима.
Османлије су за њих биле далеко и оне нису схватале проблем њиховог продирања у
Европу.
Због тога, чак и у алтернативном сценарију гдје је унија потписана и остварена на
одређеном нивоу, помоћ Византији од римокатоличких земаља би вјероватно пружила
једино Угарска. Угарска је била довољно близу Балкана да буде угрожена од
Османлија и схватала је њихову опасност. И у стварности она је била једина
римокатоличка држава која је у првој половини XV вијека организовала крсташке
ратове против Османлија и ратовала против њих, додуше без великог успјеха. Уколико
би унија била остварена, Угарска би вјероватно слала директну помоћ Византији али
ни то је највјероватније не би спасило. Чак ни остварена унија не би спасила Византију
од коначни пропасти 1453. године и не би утицала на даљи ток политичке историје.
Ипак, остварена унија би утицала на даљи ток историје хришћанства у грчким
земљама. Поставља се питање да ли би већина грчких епископа, монаха и свештеника
што су прихватили унију одрекло ње након што би увидјели да им то није помогло у
одбрани отаџбине. Рецимо да је унијатских кругова и даље остало. Они су ипак у
Византији постојали још од времена Михајла VIII. Такође, уколико је унија 1439.
стварно побједила у одређеним круговима епископата, монаштва и свештенства то би
вјероватно дало већи елан Римској Цркви да продубљује унију директним дјеловањем
у Грчким земљама. Током XIV и прве половине XV вијека одређен број византијских
интелектуалаца и црквених лица чак је и отишао у Италију гдје су примили
римокатоличанство и ушли у службу Римске Цркве. Папа би вјероватно управо њих
користио за продубљивање уније међу Грцима.
С друге стране, сама чињеница да унија није успјела да сачува Византију дала би
већи елан анти-унионистичким круговима чије би дјеловање било још јаче. Током
последњих година постојања Византије унија би вјероватно више заживјела у центру
него на периферији. Центар отпора унији вјероватно би била Морејска Деспотовина
која је чак и надживјела пад Цариграда за неколико година.
Уколико би унијатска Црква стварно успјела да се консолидује и преживи током
наредних деценија сасвим је могуће да би она постојала и данас у одређеној форми.
Сама цариградска патријаршија би се вјероватно одрекла уније након пада Цариграда
1453. године јер би се цариградски патријарх споразумио са султаном Мехмедом II,
као што и јесте. Ипак, унијатски кругови вјероватно не би изумрли и унијатство би то
тада вјероватно у одређеној мјери пустило корјење међу Грцима. Уколико би унијатске
тенденције преживјеле пад Цариграда сасвим је могуће да би поред православне
Цариградске Патријаршије постојала и друга унијатска грчка Црква. Она би вјероватно
окупљала сразмјерно мање вјерника, вјероватно у оним грчким подручијима која су
током средњег вијека дуго била под влашћу крсташких држава, Венеције и Ђенове. У
том случају она би вјероватно преживјела и до данашњих дана. Вјерска ситуација у
Грчкој би према томе била слична као што је у данашњој Украјини гдје постоји
аутокефална православна Црква и унијатска „гркокатоличка“ Црква.
ЗАКЉУЧАК

Чак и да је црквена унија између Византије и Рима остварена 1439. године она не би
промјенила политичку историју и исход догађаја би вјероватно био потпуно исти. За
велику промјену која би сачувала Византију од Турака је тада ипак било превише
касно. Међутим, уколико би унију прихватили одређени византијски црквени кругови
они би вјероватно наставили дјеловати уз помоћ Рима и након пада Цариграда. Крајњи
резултат тога био би стварање нове црквене организације у Грчкој, независне од
Цариградске Патријаршије, која би остала у унији са Римом.