Приказ расправе Држава и друштво у рановизантијског доба од

Георгија Острогоског

Ова расправа у оригиналу је објављена на њемачком језику у часопису „Historia

Mundi“ 1956. године. За овај приказ коришћено је издање на српском језику из
зборника радова Георгија Острогорског под насловом „Привреда и друштво у
Византијском царству“ у издању „Просвете“ из Београда. У овој расправи, аутор се
хронолошки ограничио на период рани период византијске историје. Он обухвата
период од оснивања Цариграда 324. године до владавине цара Ираклија (610 – 641).
Укратко су приказане главне промјене у области привреде, друштва и државног
уређења које су обиљежиле тај период. Констатује се да је овај период прелазни
период у сваком погледу те да се Византија у том тренутку не разликује много од
позног Римског царства.
Већ на почетку расправе аутор је издвојио кризу III вијека као кључан период у
трансформацији онога што је било античко Римско царство у оно што ће касније
постати Византија. У првом сегменту расправе, издвојене су најважније црте
привредне историје рановизантијског периода. Источни дио Римског царства, наиме,
лакше је поднио кризу и остао је у наредним периода јачи од западног дијела Царства
јер је био гушће насељен и привредно јачи. На истоку је био и већи број хришћана.
Преломно доба у историји привреде римске државе чиниле су реформе цара
Диоклецијана (284 – 305.) када ће цијело Царство прећи на натуралну привреду. Исток
је међутим врло брзо поново прешао на новчану привреду монетарним реформама цара
Константина Великог (306 – 337.) и новац ће у цијелом рановизантијском периоду бити
кључ привредног богатства Византије. Међутим, криза III вијека и Диоклецијанове
привредне реформе ипак су оставили посљедице. Људи су морали бити везани за
посједе (сељаци за земљу, занатлије за еснафе и слично), а у пољопривредној сфери све
више је јачао крупни велепосјед наспрам ситног посједа. Робове су потиснули колони
али су се они постепено све више налазили у кметовском положају.
Након излагања о привредној историји аутор је прешао на промјене које су се десиле
у државној управи и царској власти и идеологији. Као основу за ове али и остале
промјене аутор наводи реформе које су спровели цареви Диоклецијан и Константин
Велики. То је био један велики отклон од ранијег принципата по којем је цар био само
највиши магистрат (чиновник). Магистратура је тада била замјењена бирократијом која
је била потчињена цару и држава је постала деспотија.
Циљ Диоклецијанових реформи јесте да ојача чиновнички апарат и поврати углед
царској личности. Ово је учињено тако што је створен велики број чиновника, од којих
нико нема превише моћи а сви су потчињени цару. Провинције су уситњене и уведене
су двије нове административне јединице, дијецеза и префектура. Дијецеза је
обухватала неколико провинција а префектура (било их је четири) неколико дијецеза.
Рим више није био главни град а сама Италија је изгубила свој некадашњи значај.
Царством су управљала два владара (августа) и два савладара (цезара). Сама личност
цара је сада доминирала политиком и цар је био врховни господар државе и својих
поданика. Ако на то додамо хришћанство видимо да је у Византији цар био не само
свјетовни господар него и Божији изабраник, симбол цијеле хришћанске васељене и
заштитник Цркве и праве вјере. На крају овог сегмента аутор закључује да су се
основна начела Диоклецијанових и Константинових реформи – централизација,
бирократизација и аутократија задржала кроз цијелу византијску историју. Ипак; сенат,
војска и удружења грађана (деме) задржале су одређен утицај у раном периоду. Сенат
и војска су главну улогу играли када је долазило до смјене власти а деме су биле одраз
народне воље.
Аутор даље говори о Цркви и хришћанској религији као новом чиниоцу у римској
држави и политици. И по том питању аутор овај период сматра прелазним. Односи
између свјетовне и црквене власти су били компликовани и Цркви је доста времена
требало да стекне утицај који је касније имала. Неке паганске титуле су се и даље
задржавале па су тако титулу pontifex maximus цареви носили све до 379. године. Само
проглашавање цара је у почетку био свјетовни чин, и обављао се аклаковањем војске и
уздизањем цара на штит. Први пут је цар крунисан од стране патријарха тек 457.
године а и тада је то било само допуна уздизању на штит. Тек у VII вијеку крунисање
цара је постало вјерска церемонија. Историју хришћанства су у IV и V вијеку
обиљележиле христолошке распре. Највише сукоба било је око аријанства,
несторијанства а нарочито монофизитизма. Вјерски сукоб одразио се и на политичке
сукобе Цариграда и провинције. Већина источних провинција (нарочито Сирија и
Египат) биле су монофизитске, и оне су преко монофизитизма истицали и своју борбу
за слободу. Због тога су источне провинције тако лако потпале под арапску власт у VII
вијеку.
 На крају је аутор дао приказ војне и политичке историје рановизантијског периода.
Крајем IV и у V вијеку Источно римско царство мучили су исти проблеми као и
Западно, односно варварске најезде. Након пораза римске војске код Хадријанопоља
378. године Готи су преплавили Балканско полуострво под вођством Алариха. Њихова
доминација трајаће све до почетка V вијека када одлазе на Запад и пљачкају Рим 410.
године.
Након тога услиједио је кратак предах за Источно римско царство све до 440 – их
година. Тада је главни проблем представљао Атила, вођа Хуна. Они су годинама
пљачкали Царство које је било принуђено да им плаћа све већи данак. Хунска
доминација прекинута је Атилином смрћу. Али опасност од варвара тада још није
престала. Византија је поново била у опасности од варваризације због Теодорихових
Острогота а германски војсковођа Алана Аспар је већ од половине V вијека држао
конце у византијској политици. Тај проблем рјешен је само помоћи Исавријанаца а из
тог народа потекао је и цар Зенон (474 – 475 и 476 – 491). Етнички проблем рјешен је
тек доласком на власт цара Анастасија (491 – 518) који је био етнички ромејски цар. Од
тада, царство је почело привредно да јача. Нови и последњи велики полет Источног
римског, односно византијског царства десио се за вријме владавине Јустинијана (527 –
565). Он је успио да поврати велики дио изгубљених територија некадашњег Западног
римског царства. Грчко – римска култура поново је била доминантна у свијету. Много
већи значај из периода Јустинијана има кодификација римског права, односно Corpus
iuris civilis. Велика освајања на западу су међутим направила и велике проблеме.
Царство је било привредно исцрпљено, а на истоку је Персија искористила византијску
преокупацију западом и отпочела низ ратова. На Балкану, разна словенска и аварска
племена почињу све чешће да упадају на византијску територију.
Царство је покушао да спаси цар Маврикије (582 – 602.) који је успјешно побједио
Персију, и водио ратове против Словена на дунавској граници. У Равени и Картагини,
основао је егзархате, као посебне управне јединице у којима је била обједињена војна и
цивилна власт. То је била претеча потоњег тематског уређења. Маврикијев живот и
власт завршили су се побуном војске под центурионом Фоком, који је осам година
држао царску титулу (602 – 610). У том периоду анархије, Балкан је био преплављен
Словенима, а позноримско државно уређење почело је да се распада. Византија је била
изједена грађанским ратовима и окружена непријатељима са свих страна.
Расправа се завршава приказом промјена којима је рановизантијски период завршен.
Вријеме цара Ираклија (610 – 641.) и његових насљедника ће напокон завршити период
трансформације Византије из позноантичке у средњовјековну државу. Грчки језик
постао је званични, а ново тематско уређењо је било спроведено ради што лакше
одбране од разних спољних непријатеља. Од тада наступа средњевизантијски период.