Анализа Полибијеве „Историје“

Полибије је рођен у Аркадији око 200. године п.н.е. Учествовао је у политичком

животу Грка и својевремено је био један од руководилаца Ахајског савеза. Након
Трећег македонског рата, хиљаду талаца из Ахаје је одведено у Италију. Међу њима је
био и Полибије. Он је у односу на остале био у повољнијем односу. Као таоц је био у
Риму и склопио је пријатељства са многим битним личностима, највише са Сципијем
Емлијаном. Са њим ће учествовати у експедицији у Африци, и био је присутан у
опсади Картагине 146. године п.н.е. За вријеме боравка у Риму Полибије је драстично
промијенио своје ставове и поглед на свијет. Постао је велики присталица Римске
власти и за њега је било неизбјежно да Римљани освоје цијело Средоземље.
Такви политички ставови као и близак однос са значајним римским личностима,
омогућио му је одређене повластице. Да ли је Полибијева промјена политичких ставова
била оправдана у очима тадашњих Грка је тешко питање. Антички Грци су били
подијељени у односу на многе ствари и вјероватно је и тадашња Грчка јавност била
подијељена и по питању Полибија. Када је Филип II био опасност Атини, одређени
политичари су били наклоњени ширењу Македоније јер су сматрали да је то најбоље за
Грке. Полибије је исто тако сматрао да је Римска експанзија неизбјежна за Грке.
Међутим он је свој утицај искористио да Грцима помогне и ту је несумњиво урадио
добру ствар, јер је успио да добије одређене повластице у прилагођавању закона
Грцима. Грци су му се одужили и био је поштован у многим градовима.
По резултатима које је за свој народ постигао, може се рећи да је Полибијева
промјена ставова оправдана. Јер да није промјенио ставове и учествовао у политичком
животу Рима, вјероватно не би успио помоћи Грцима да задрже своју културу и начин
живота, што је била велика повластица с обзиром како су остали народи завршили.
Остаје питање да ли је Полибије промјенио ставове из практичних разлога како би
успио да помогне своме народу. У почетку му је можда то и био циљ, међутим он је
развио једно дивљење према римској држави које се и види у његовом дјелу.
Полибијево дјело „Историје“ је једино његово сачувано дјело. Међутим, дјело данас
можемо читати само захваљујући бројним фрагментима каснијих писаца. Полибије је
желио да напише општу политичку историју тада њему познатих народа у околини
Средоземног мора. Покрива период између 264. и 146. године п.н.е. Подјељена је на
осам књига. Како је и сам исказао у дјелу, Полибијева намјера била је да прошлост
представи објективно и непристрасно. Посматрао је пажљиво узроке, поводе и
посљедице. Такође је велики значај придодавао и улози личности. Сматрао је да је
предуслов за бављење политиком познавање историјских догађаја.
Иако је он врло значајан извор, то није био случај у потпуности. Иако је пажљиво
приступао својим изворима (за посљедња поглавља користио је и своје лична искуства)
он је стављао општу историју у контекст римских освајања. Идеја водиља његовог
дјела била је неизбјежно римско освајање Средоземља. Због тога се може рећи да
Полибије није био у потпуности објективан, јер је из контекста његове садашњости
поосматрао прошлост. Историчар би, по мени, требао да пиште у контексту прошлости
и да преко ње посматра садашњост а не обрнуто.
За разлику од Тит Ливија који се никада није бавио политиком, Полибије је био врло
активан у политичком животу што му је вјероватно помогло у разумијевању
политичких догађаја. Он је писао општу историју, а Тит Ливије историју Рима.
Узроци и поводи Пунских ратова

1) Први пунски рат – Започео је на Сицилији. До директног сукоба водило је неколико

ствари. Мамертинци, који су били кампански плаћеници освојили су Месану и
пљачкали сусједне градове. Били су пријетња граду Сиракузи и Хијерон II (владар
Сиракузе) обратио се Картагини за помоћ. Мамертинци су се пак подијелили па су се
неки обратили Картагини а неки Римљанима за помоћ. Римљани су се упочетку
двоумили да ли да пошаљу Мамертинцима помоћ или не, али на крају су ипак
одлучили да пошаљу. Командант војске која је послата био је конзул Апије Клаудије.
Дакле, помоћ Мамертинцима је био само повод да Римљани уђу у сукоб али њихови
интереси су били другачији. У Полибијевој „Историји“ јасно се види да су Римљани
жељели уклонити пријетњу коју су видјели у Картагињанима. Полибије каже да су
Римљани „зазирали од Картагињана, који су тада имали превласт на мору“.
Картагињани су тада у својим рукама имали значајан дио сјеверне Африке, југа
Пиринејског полуострва и дио Сицилије. Уколико би освојили цијелу Сицилију и
Месену, лако би могли прећи у Италију. Римљани су од тога и стријепили а то је и био
повод за рат.
2) Други пунски рат – О њему Полибије пише у трећој књизи своје „Историје“. У
случају овога рата он је много детаљније описао шта су узроци а шта поводи. Наводи
чак и мишљења неких других историчара по том питању. Па тако каже, да неки
историчари сматрају узроцима рата двије ствари: картагињанска опсада града Сагунта
и њихов прелазак ријеке Ибер (тиме прекршивши договор са Римљанима о граници на
тој ријеци). Полибије сматра да су ови догађаји свакако почетак рата, односно поводи,
али никако узрок. Према њему, узроци рата леже у три ствари:
 личности Хамилкара, Ханибаловог оца, који је водио побуну против Римљана у
Картагини, која је угушена
 повлачење Картагињана са Сардиније и римски намети (морали су да плате
хиљаду и двије стотине талената)
 успијех Картагињана у покоравању Иберије (јужни дијелови Пиринејског
полуострва)
Дакле, према Полибију, иако је Хамилкар умро 10 године прије избијања Другог
пунског рата, његов дух и гњев против Римљана пренио се на његовог сина Ханибала,
који је био вођа Картагињана у поменутом рату.
Први римски бродови

До Пунских ратова, римска војска је била копнена, и за разлику од осталих народа

Италије (поготово Етрураца и Грка) нису имали развијену морнарицу нити систем
бродоградње уопште. Картагињани су у вријеме уочи Првог пунског рата били највећа
поморска сила у Медитерану и побјеђивали су Римљане на мору. Тада су Римљани
први пут одлучили да изграде бродове. Према Полибију, одлучили су да изграде сто
пентера и двадесет тријера. У изградњи пентера (бродови са пет редова веслача испод
палубе) Римљни нису имали никаквог искуства, те је према Полибију то био доказ
срчаности и смјелости римског карактера. Полибије такође каже, да су на самом
почетку рата Римљани користили бродове грчких колонија Тарента, Локре, Елеје и
Неаполиса те да су прве бродове почели градити тек након што се један картагински
брод насукао на обалу Италије и пао у руке Римљанима.
Римљани су тај брод искористили као модел на основу којег су изградили цијелу
флоту. Римљани су показали изузетну сналажљивост када су успјели да изуче модел
картагинског брода довољно добро да изграде флоту. Међутим треба узети у обзир да
су на почетку рата Римљани користили бродове грчких колоније, те им је можда овдје
послужила и срећа да им један брод падне читав у руке. Како год, ратна ситуација и
опасност од Картагињана очигледно их је натјерала да брзо размишљају и дјелују и
успјешно су се прилагодили датој ситуацији.

Други пунски рат

Главна стратешка грешка Римљана на почетку рата је управо била то што нису
успјели да предвиде да ће Ханибал предузети тако ризичан потез као што је прелазак
преко Алпа. Када су сазнали за Ханибалов план, било је већ превише касно и морали
су да врате одреде које су послали за Африку и Шпанију. Дакле Ханибал је имао
фактор изненађења на својој страни и Римљани нису имали превише времена да
консолидују своје снаге, што им је на почетку рата представљало велике проблеме.
Овим фактором изненађења, Ханибал је успио да осигура себи моменат продирања
кроз Италију, иако је и то дошло по цијену губитка много војске при јако тешком
преласку преко Алпа. Такође, Римљанима није ишло у корист и унутрашњи сукоби
који су настајали у држави јер су многи покорени народи прелазили на страну
Ханибала.
Мислим да је Фабијан Максим одиграо кључну улогу у заустављању овог
Ханибаловог момента. Својим герилским начином ратовања он је успио да избјегне
велике директне сукобе са Ханибалом и умјесто тога он га је „подбадао“ са страна и на
тај начин не само ослабио већ ослабљену Ханибалову војску него је и купио довољно
времена да Римљани консолидују своју стратегију. Дакле, иако је стратешки приступ
на крају побједио, герилски начин ратовања Фабијана Максима је била једна врло
корисна мјера у тренутку неизвјесности која је сигурно помогла Римљанима да
побједе. Да су Римљани одмах прибјегли изравном сукобу са Ханибалом засигурно не
би завршили рат успјшно као што јесу.