▪Функционализам и позитивизам – 'француска школа'

Емил Диркем (се ослањао на Контову и Спенсерову теорију) се сматра утемељивачем

социологије као академске дисциплине, пошто је основао прво одељење за социологију у Европи
на елитном универзитету у Паризу. Заступао је реалистичко схватање друштва као целине, која се
не може свести на збир својих делова. Он сматра да је друштво својеврсна реалност која постоји
независно од појединаца (а разликује се и од природе), па као такво треба да постане предмет
засебне науке – социологије. Он је истицао да задатак социологије није да утврђује индивидуалне
мотиве чинова који су на први поглед искључиво лични, као што је самоубиство, него да установи
друштвене условљености великог броја таквих чинова (недостатак друштвених норми и
интеграције појединаца у заједницу) и да на основу ње сачини њихову типологију (аномијско,
фаталистичко, егоистичко, алтруистичко самоубиство). Уместо да примењују социолошке методе
на изучавање појединаца, социолози би требало најпре да испитају друштвене чињенице –
аспекте друштвеног живота који обликују наше делатности као појединаца, као што је стање
економије или утицај религије. Диркем је веровао да друштва имају своју сопствену реалност –
односно, друштво је нешто више од поступака и интереса његових појединачних чланова. Према
Диркему, друштвене чиљенице јесу начини делања, размишљања или осећања који се налазе
изван појединца и имају своју сопствену реалност ван живота и спознаје појединачних људи.
Друга карактеристика друштвених чињеница јесте да оне делују принудно на појединце.
Међутим, људи често не препознају такву принуду. То стога што се људи, уопштено говорећи,
често слободно покоравају друштвеним чињеницама, верујући да то раде по слободном избору.
Заправо, сматра Диркем људи честоједноставно следе обрасце који имају општу важност у
њиховом друштву. Друштвене чињенице могу ограничавати људско делање на различите начине,
крећући се од отвореног кажњавања (у случају злочина, на пример) преко друштвеног
одбацивања (у случају неприхватљивог понашања) па до простог неразумевања (у случају
погрешне употребе језика).

Полазећи од методолошког начела да 'друштвене чињенице треба проучавати као

ствари', Диркем је промовисао класични позитивистички став по којем социологија треба да тежи
објективном сазнању попут природних наука. То подразумева могућност да социологија
непосредно посматра, мери, збраја и уопштава објективне чињенице о друштву. Он је признао да
је друштвене чињенице тешко истраживати. Зато што су невидљиве и неопипљиве друштвене
чињенице се не могу директно посматрати. Уместо тога, њихова својства морају се откривати
индиректно, анализирајући њихове ефекте или разматрајући покушаје који се чине како би се оне
изразиле, као што су закони, религијски текстови или писана правила понашања. Диркем је
наглашавао да је приликом испитивања друштвених чињеница важно напустити предрасуде и
идеологију. Научни став захтева ум који је отворен и прихвата доказе који долазе од чула и који је
слободан од унапред створених мишљења која долазе споља. Диркем је сматрао да се научни
појмови могу створити само кроз научну праксу. Он је позивао социологе да проучавају ствари
какве оне заиста јесу и да стварају нове појмове који одсликавају праву природу друштвене
стварности.

Диркем је резимирао разлику која постоји између функционалне анализе друштвених

организама и њиховог узрочног објашњења. Док функционална анализа испитује допринос
посебних друштвених чињеница остваривању потреба целокупног друштвеног организма,
узрочна анализа испитује настанак једних друштвених чињеница из других, које су им
претходиле. Примењујући ова методолошка начела на објашњење настанка модерног друштва,
Диркем је указао да су повећања материјалне густине (мреже транспорта, пијаца, градова) и
динамичке густине (међусобног деловања и конкуренције већег броја становника градова) довели
до растакања механичке солидарности сеоских заједница, до успостављања поделе рада која је
обезбеђивала интеграцију специјалиста путем органске солидарности. Механичка солидарност се
заснива, по Диркему, на међусобној сличности појединаца и преовлађује у једноставним
друштвима, док се органска солидарност, карактеристична за развијена друштва, заснива на
подели рада и узајамној зависности специјалиста. Друштвена и морална солидарност, по
Диркему, одржава друштвену заједницу и чува је од пада у стање хаоса. Солидарност је сачувана
кад се појединци успешно интегришу у друштвене групе и кад поступају по једном скупу
заједничких вредности и обичаја. У свом првом важном делу 'О подели друштвеног рада', Диркем
је пружио једну анализу социјалне промене по којој је појава индустријске ере значила настанак
новог облика солидарности. Према Диркему, традиционалне културе са неразвијеном поделом
рада карактерише механичка солидарност. Пошто је већина чланова друштва укључена у слична
занимања, они су међусобно повезани заједничким искуством и убеђењима. Снага ових
заједничких убеђења је репресивна – заједница брзо кажњава сваког ко оспорава традиционалне
начине живота. На тај начин мало је простора остављено за појединчна неслагања у
размишљањима. Механичка солидарност, према томе, утемељена је на усаглашености мишљења
и сличности веровања. Међутим, снаге индустријализације и урбанизације довеле су до веће
поделе рада, што је, с друге стране, допринело разарању овог облика солидарности.
Специјализација задатака и све већа друштвена подвојеност у напредним друштвима довели су
до успостављања новог поретка у којем је до изражаја дошла органска солидарност, сматра
Диркем. Друштва која карактерише органска солидарност повезана су економском
међузависношћу људи и уочавању значај заслуга других људи. Како се подела рада развијала,
људи су постајали све зависнији једни од других, јер је свака особа желела робу и услуге које су
обезбеђивали људи у другим занимањима. Односи економске узајамности или репроцитета и
међусобна зависност почели су да замењују заједничка веровања у стварању социјалног
консензуса. На овај начин, Диркем је у свету развијене поделе рада пронашао темељ поретка и
моралности, који је могао да замени религиозне садржаје колективне свести из 'примитивних
друштава'.1

Ипак, процеси промене у савременом свету тако су брзи и снажни да узрокују и главне
потешкоће у друштву. Оне могу имати разоран утицај на традиционалне стилове живота, морал,
религијска веровања и свакодневне обрасце, а да при том не обезбеде нове јасне вредности.
Диркем је повезивао ове нестабилне услове са аномијом, осећајем бесциљности или очаја
изазваним савременим друштвеним развојем. Традиционалне моралне контроле и стандарди,
које је некада обезбеђивала религија, углавном су нестали са савременим друштвеним развојем
па су многи појединци у савременом друштву обузети осећајем да њихов свакодневни живот
нема никаквог смисла.

1
Диркем је наглашавао интеграцију делова друштвеног организма, мада је био свестан сукоба и класних
борби у модерним индустријским друштвима. Сматрао је да су ови друштвени проблеми пролазни и да че
нестати током друштвеног развоја и професионалног удруживања разних занимања и отклањања поделе
рада, која је наметнута и супротна склоностима људи.