УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ

МИТРОВИЦИ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Основи социологије права

Тема: Социолошке теорије

Ментор: Урош Шуваковић Студент: Тијана Вићентијевић

Косовска Митровица, 2022.

 САДРЖАЈ

1. УВОД ......................................................................................................................... 1
2. ТРИ ЛИНИЈЕ ПОДЕЛЕ СОЦИОЛОШКИХ ТЕОРИЈА ................................. 3
3. ФУНКЦИОНАЛИЗАМ ........................................................................................... 5
4. МАРКСИЗАМ ............................................................................................................6
5. СИМБОЛИЧКИ ИНТЕРАКЦИОНЗАМ ............................................................. 8
6. ПОСТМОДЕРНИЗАМ ............................................................................................. 9
7. ЛИСТА САВРЕМЕНИХ ТЕОРИЈА ................................................................... 10
8. ЗАКЉУЧАК ............................................................................................................ 11
ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................. 12
 1.УВОД

У социологији, социолошке теорије су изјаве о томе како и зашто су одређене чињенице

повезане. Ове теорије варирају од прецизних описа јединствених социјалних процеса, до
парадигми за анализу и интерпретацију. Неке социолошке теорије објашњавају аспекте
социјалног света и омогућавају предвиђање будућих догађаја, док друге функционишу као
шире перспективе које вод ка даљим социолошким анализама.
Кенет Алан је поставио разлику између социолошке теорије и социјалане теорије.
У Алановој употреби, социолошка теорија се састоји од апстрактних и проверивих
претпоставки о друштву. Често се ослања на научни метод, који као циљ има објективност,
и покушава да избегне доношење вредносних судова. Насупрот томе, социјална теорија, по
Алановом мишљењу, се фокусира на коментар и критику модерног друштва а не на
објашњење. Социјална теорија је често ближа Континенталној филозофији; стога, много се
мање бави објективношћу и постављањем проверивих претпоставки, и чешће доноси
нормативне судове. Социолошку теорију, углавном, стварају једино социолози, док
социјална теорија може често доћи из других дисциплина.
У познате социолошке теоретичаре спадају: Талкот Парсонс, Роберт К. Мертон, Рендал
Колинс, Џејмс Семуел Колман, Петар Блау, Маршал МекЛухан, Имануел Валерштајн,
Џорџ Хоманс, Харисон Вајт, Теда Скокпол, Жерард Ленски, Пјер ван дер Берг, i Џонатан
Х. Турнер.
Сама област социологије и социолошке теорије је релативно нова. Обе датарију из XVIII и
XIX века. Драстичне друштвене промене у овом периоду, као што су индустријализација,
урбанизација, и пораст демократских држава, довеле су до тога да, посебно западни
мислиоци постану свесни друштва. Најстарије социолошке теорије баве се ширим
историјским процесима који су повезани са овим променама. Од тада, социолошке теорије
су почеле да обухватају већину аспекта друштва, укључујући: заједниц, организације и
друштвене односе.

1
 2. TРИ ЛИНИЈЕ ПОДЕЛЕ СОЦИОЛОШКИХ ТЕОРИЈА

Изложене тенденције и слепи колосеци на којима би социологија понекад залутала

оставили су последице и у социолошкој теорији. И ако у прегледима социолошких теорија
постоји више подела и још више теоријскх струја, у основи најважније социолошке теорије
су: фнкционализам, марскизам и симболички интернационализам. Може се говорити и о
модерним социолошким теоријама (теорија краја историје, посмодернистичке теорије,
теорија ризичног друштва, теорија друштвене рефлексивности итд.), али оне, у крајњој
линији, представљају неку варијанту или покушаје синтезе класичних социолошких
теорија.

Када их поставимо у међусобни однос, откривамо неколико линија поделе социолошких

теорија. Прва линија поделе изражава се дихотомијом структура/делање. Друга је
дихотомија економизам/културизам, а трећа линија поделе означава се као дихотомија
консензус/конфликт.

а) Функционализам и марксизам су макросоциолошке тоерије које друштво посматрају

као целину, тј. систем, док интеракционизам друштво посматра у интеракцији малих
размера. У социологији се ове супростављене перспективе означавају као дихотомија
структура/дељење. У суштини реч је о разликама у односу на питање какав је однос
између појединца и друшства. Функционализам и марксизам дају примат друштву над
појединцем. Друштво има своју структуру, тј. институције преко којих се човек
организовано укључује у социјални живот. Институције (политичке, бразоване, привредне,
породичне, спортске, оружане итд.) које почивају на правилима (обичај, морал. Право)
организују, усмеравају и ограничавају људску акцију. Човеково понашање у највећој
могућој мери је последица деловања спољашњих околности (социјалних и природних).
Насупрот томе, интеракционизам наглашава стваралачку и активну улогу човека у
друштву. Његово делање испуњено је смислом и разлозима који усмеравају људску акцију.
Човек није креатура, већ креатор друштва.1

Постоје и приступи који покушавају да ублаже екстремне консеквенце ових гледишта и

дају реалну слику односа појединца и друштва. Појам који предлаже један од данас већих
светских социолога Ентони Гиденс јесте структуирање. Признаје се постојање чврстих
друштвених структура, тј. институција које претходе и издижу се изнад сваког појединца,
али се истиче активан однос човека према институцијама. Прво, у том смислу што
функционисање институција подразумева активности конкретних људи, и друго, важније,
ђто својим активностима човек стално обнавља, учвршћује, а на дуги рок, када се јави
потреба, мења и изнова гради институције на темељу којих функционише људска
заједница.

1
Саша Б. Бован: Основи социологије права,-пето издање, Београд, 2020, 76.

2
 На пример, политичке институције једне модерне парламентарне демократије чине
парламент, влада и судство као гране власти. Политичке странке су такође политичке
институције и оне борбом за власт на изборима могу да промене не само персонални
састав политичких институција, већ и правац њиховог деловања. Међутим, друштво не
може да функционише без институција, тако да се оне с временом учвршћују и даље у
дужем периоду представљају образац деловања.

б) Друга линија поделе позната је као дихотомија економизам/културализам. Овде је реч о

кључним чињеницама који обликују друштвени развој. Ово је линија поделе између
марксизма и функционализма као систематских и макросоциолошких теорија. Марксизам
и функционализам дају примат друштву над појединцем, али нису сагласни о кључним
спољашњим социјалним факторима који обликују људско понашање и усмеравају развој
друштва. Маркцисти дају примат економским и технолошким чиниоцима, док
функционалности дају предност културолошким факторима тј. једном систему вредности
неекономског, хуманистичког карактера (једнакост, солидаризам, људска и мањинска
права итд.).2

Чини се да све друштвено – економске формације, почевши од појаве приватне својине,

пружају убедљиве доказе да економско – технолошки чиниоци највише утичу на кретање
друштва. Међутим, класични функционализам тврди да су заједничке вредности
хуманистичног карактера, извор солидаризма и стабилности друштва, те кључна полуга
друштвеног развоја. Аутори из друге половине ХХ века, у контексту процеса
глобализације, истичу утицај нових информационих технологија и медија на друштвене
промене. Они кажу да модерно друштво јесте плуралистичко и разнолико, са безброј
информација, идеја и вредности, из различитих области, као и из најудаљенијих делова
света, које нас засипају преко медија и и инфомрационих мрежа.

Не може се оспорити деловање свих побројних фактора на људско понашање и развој

друштва. Међутим, базичне вредности савременог друштва су потрошачке вредности које
су последица снажног утицаја економских чинилаца на људску егзистенцију. Рационална
организација друштва такође је, у највећој могућој мери, последица деловања тржишних
закона тј. рационалне организације привредног живота.

в) Трећа линија поделе тј. дихотомија концензус/конфликт такође изражава

супростављеност иземеђу марсизма и функциинализма. У питању је дилема да ли је
друштво складна хармонична целина која функционише без већих проблема
(функционализам), или је због неједнакости у друштву и експлоатације, нека врста бурета
барута, заједница раздирана поделама и сукобима, где се мир одржава силом и
манипулацијом, у интересу пре свега владајућих слојева тј. економских и политичких
елита (марксизам). Као што је већ истакнуто ова, у крајњох линији изражава разлике у

2
Саша Б. Бован: Основи социологије права,-пето издање, Београд, 2020, 77.

3
односу на питање о кључним чиниоцима друштвеног развоја, те дилеме о знаају и односу
најважнијих друштвених група.3

3. ФУНКЦИОНАЛИЗАМ

Према функционалној теорији, може се уочити аналогија између друштва и организма.

Као што у организму сваки део има своју функцију, тако и у друштву сви његови делови
обављају своје функције и доприносе очувању складних односа унутар целине.
Функционализам јесте макросоциолошка теорија о друштву. То значи да друштво
посматра као систем, одноцно као целину састављену из делова који се налазе у
међусобном односу. Суштина функционализма се објашњава кроз три принципа односно
постулата:

а) Постулат функционалног јединства друштва. Према овом постулату, све друштвене

улоге доприносе стабилном функционисању друштвеног система као континента. Мертон,
за разлику од овог схватања, наглашава постојање дисфункција. Нису сва друштва складне
заједнице.

б) Постулат универзалне функционалности. Мертон побија идеју да сваки део система има
позитивну улогу, односно да су све функције позитивне. Оне могу бити функционалне за
неке групе људи, док су за друге нефункционалне.

в) Постулат функционалне нужности. Неке улоге могу обављати различите институције,

па је тешко одредити које су неопходне друштву, а које нису.

Р. Мертон у социологију уводи појам теорије средњег обима. Ове теорије се налазе
између научних претпоставки и опште теорије.

Он развија и концепте латентне (скривене) и манифестне (видљиве, отворене)

функције. Манифестни су отворени циљеви друштвене институције, док су латентни
скривени. Латентне функције могу бити позитивне или негативне. Позитивне латентне
функције су нежељене позитивне последице. На пример, манифест функција образовних
институција је образовање, док је латентна позитивна последица склапање пријатељства.
Мертон негативне латентне функције назива дисфункцијама. Различити облици
дискриминације током школовања могу изазвати антисоцијално понашање. Задатак
социолога је да открије латентне дисфункције (Мертон, 1979).4

3
Саша Б. Бован: Основи социологије права,-пето издање, Београд, 2020, 78.
4
Гордана Вуксановић, Социологија – Висока послова школа струковних студија, Нови Сад, 65-67.

4
 Теорија система је развијена у функционалистичкој традицији око 1960-их и почетком
20. века. Најистакнутији представник ове теорије је немачки социолог Никлас Луман
(Никлас Лухманн, 1927 - 1998). Супротно карактеру функције делова у систему, он истиче
утицај система на делове (Луман, 2001).

Талкот Парсонс (Talcott Persons, 1902 – 1979) види народно друштво као колективно
организоване појединце подређене јединственом систему институционализованих
вредности и норми. Основу унутрашње организације удружења чини нормативни поредак.
Нормативни поредак омогућава одржавање друштва по закону. Парсонс је развио општу
теорију за проучавање друштва познату као теорија акције. Полазну категорију за
објашњење друштва представља индивидуални рад. Индивидуално извођење дела: актер
који делује, циљ ка коме је радња усмерена, ситуација и нормативна оријентација. Према
овом схватању, конститутивни елементи друштвеног система су: индивидуално деловање,
колективно деловање, вредности и норме. Друштвени систем се састоји од четири
подсистема: културни поредак, правни поредак, политички поредак, економски поредак.
Парсонс истиче карактер културних и моралних вредности у друштвени систем. Према
његовом гледишту, промене у друштву доводе или до балансирања друштвеног система
или до структурних промена (Парсонс, 1988; Парсонс, 2009).

Слика друштва као складне и хармоничне целине, у којој нема сукоба или су они такви
да не уфрожавају друштво у његовим темељима, оспорава се и у овиру самог
функционализма. Р. Мертон истиче да постоје појаве које имају дезинеграционе
(негативне) последице за друштво. Тако, на пример, и религија за коју се врди да одражава
друштвену кохезију може бити дисфункционална појава када у истом друштву постоје
различите религије (на пример, Судан, који је у грађанско – верском рату између хришћана
и муслимана), или када су религиозне вредности у супротности са нерелигиозним које
прихвата највећи број људи (абортус, развод брака). Слично је и са наркоманијом.
Конзумирање наркотика може имаи позитивну функцију у смислу да мобилише заједницу
у покушају да се искорени или максимално сузбије та појава. Међутим, негативне
последице наркоманије су и више него очигледне за друштво, и самим тим превазлазе
било какве позитивне ефекте (разарање породице, високи трошкови лечења наркоманије,
проценат учешћа у тешким кривичним делима веома је велики међу наркоманима,
трговина наркотицима, као најопаснији облик организованог криминала тешко се сузбија и
подразумева огромне додатне трошкове за друштво итд.).

Ипак, у свакој варијанти функционализма потенцира стабилност и ред у друштву, а

игнорише поделе, неједнакости и сукобе засноване на класној, расној, полној, националној
или некој другој припадности.

5
 4. МАРКСИЗАМ

Марксизам је такође макросоциолошка теорија која друштво посматра као систем, тј. као
целину састављену из делова. Међутим, друштвени подсистеми се не посматрају са
становишта њиховог доприноса одржавању целине, већ пре свега према свом значају за
друштво. Тада се изводи закључак, да сви подсистеми нису подједнако значајни за
успешно функционисање друштвене заједнице. Марксисти тврде да је економски
подсистеми нису подједнако значајни за успешно функционисање друштвене заједнице.
Марксисти тврде да је економски подсистем генератор друштвеног развоја. Овај
подсистем чине материјална производња и људска репродукција.

Марксисти највећу пажњу посвећују изучавању економије. У анализи економске

инфаструктуре Маркс је увео неколко нових појмова. Хијерархију између друштвених
подсистема означава као однс базе (економија, људска репродукција) и надградње
(политике, правне и образовне институције). Појам производне снаге означава јединство
људских и технолошких потенцијала, док су производни односи односи између људи у
процесу производње. Односи у производњи се успостављају пре свега посредством
својине (у цивилизованим друштвима то је приватна својина), тако да у капиталистичком
индустријском друштву производни односи су односи између послодавца (власник
средстаа рада) и радника ( власници само своје радне снаге).

У функционисању економског подсистема Маркс је откиро противречност између рада

који је друштвени и присвајања које је приватно, јер послодавци у форми прогита
присвајају највећи део новостворене вредности. Тај феномен се назива експлотацијом.
Феминизам, као варијантна конфлитних теорија сматра да је експлоатацја нарочито
изражена у односима између полова.

Сфера полтике и државна организација, по марксизму, најупечатљивији су показатељ

друштвене неједнакости. И ако у оквиру модела представничке демократије грађани
учествују у политичком животу, политичке елите се регрутују из највиших друштвених
слојева. Осим тога, организација државе је тако формирана, да она каналише и ублажава
социјалне тензије, али увек са крајњим циљем заштите интереса друштвених елита.
Основна функција права је заштита интереса власника капитала (Маркс – право је у закон
преточена воља владајуће класе). Образовани систем такође пропагира систем вредности
владајућих слојева и пружа највеће животне шансе тим категоријама становништва, јер им
њихов материјални стандард и друштвени положај омогућавају квалитетније образовање и
предност у добијању атрактивнијих послова.

На ниву друштвене структуре такође октривамо експлоатацију. Међу друштвеним групама

које творе социјалну структуру, највише долази до изражаја класна организација друштва,
са сукобљеним интересима основних друшвених класа (буржоазија и пролетеријат).
Неједнакост и експлоатација карактеришу и односе између нација и раса (владајуће и

6
подређене нације). Универзална експлоатација постоји и у породици на нивоу односа
између мушкарца и жене.

Марксисти тврде да на развој друштва највише утичу економси чиниоци, а друштво се не

мења само путем мирних промена (адаптивне и еволутивне) већ и радикалних
(револуција), јер експлоатација ствара тензије које се не могу решити друачије него силом
и радикланим друштвеним променама (на пример, прелаз из феудализма у капитализам).
Марксизам не оспорава релативну стабилост друштва, али каже да темељ те стабилности
није друштвени консензус, већ сила и манипулација.

Марксизам је теоријски антипод функционализму. Зато се може рећи да је слика друштва

коју даје такође једнострана. Функционализам у друштву види само ред, поредак и
хармонију. Марксизам, са друге стране, потенцира неједнакост, експлоатацију, поделе и
сукобе.

Марксови ставови о поларизацији класа и заоштравању класних сукоба за сада нису

издржали пробу времена. Чини се да су западна друштва стабилнија неко икад.
Стабилност ових друштва доприносе повећање материјалног стандарда и развој средње
класе која се уметнула између буржоазије и пролетаријата. Осим тога, класне борбе у XIX
и првој половини ХХ века као резултат су имале стварне политичке и социјалне уступке
потчињеним класама. Поред тога што апарат силе стоји на располагању друштвеним
елитама када је то потребно, може се речи да стабилност друштва почива у великој мери
на прихватању доминантног система вредности од стране најширих социјалних слојева. На
то утиче каква – таква партиципација радничке класе у управљању привредом, синдикална
права, постојање левичарског партија, грађанске слободе и масовна култура. Осим тога и
сами марсисти увидели су да се објашњење друштва не може дати само на темељу
деловања економског детерминизма.

5. СИМБОЛИЧКИ ИНТЕРАКЦИОНИЗАМ

Функционализам и марксизам имају више додирних тачака. Прво, имају велике амбиције
јер желе да објасне друштво у целини. Друго, посматрају друштво као систем, тј. као
целину која се састоји из делова у међусобном односу. Треће, дају примат друштву над
појединцем, који је више пасиван производ неких спољашњих социјалних сила (у
марксизму то је економија, у функционализму – доминантан и заеднички систем
вредности).

Симболички интеракционизам заступа дијаметрално супротне ставове у односу на

функционализам и марксизам. Ово је типично америчка грана социологије. Ипак, њени
корени су у Веберовој концепцији разумевања. У крајњој линији, интеракционизам је
7
теоријски правац који наставља традицију историцизма. Историцизам је теоријска
негација позитивизма. У време уобличавања позитивистичке парадигме јавила се снажна
реакција на те идеје, нарочито на принцип јединства метода. Прво, у Немачкој (Вилдебалд,
Рикерд, Делтај), а касније и САД (Дјуи, Мид) развија се идеја да друштво не можемо
изједначити са природом, што значи да се методи изучавања природних појава не могу
применити у објашњењу друштва. То заправо значи да мотиве човековог делања не
можемо искључити из научне анализе, те да људско понашање не можемо посматрати као
пуку реакцију на спољашње надражаје, што подразумева примена методологије природних
наука.5

Може се рећи да је интеракционизам клатно теоријске критике сувише зањихао у

супротном смеру. Прво, ове теорије су покушај да друштво објаснимо полазећи од односа
два појединца. Дрго, анализа интеракције ограничава се на откривање значења и
идентификацију мотива људског делања. Треће, када се и ако се уопште истражују мотиви
акције, тј. човеков психички свет, занемарује се контекст њиховог настанка, односно
мотиви се посматрају независно од структура изван људи, које обликују те мотиве и
људску свест генерално. Четврто, и овако редукована слика друштва додатно је
поједностављена и осиромашена јер се социјално – психолошка анализа своди на језичку
анализу, тј. на разумевање значења. Тиме је драстично редукован контест људске акције, а
цела теорија се своди на теорију значења и тумачења.

Интеракција између два појединца, као полазна теоријска перспектива

интеракционизма, може сигурно обогатити наша знања о комуникацији између људи, али
и друштвених група. И то, тим пре што у тој интеракцији откривамо човека као биће које
мисли и ствара значења којима комуницира са другим људима. Још више, анализом
значења откривамо не само правила и логику комуникације већ и мотиве који људе
покрећу на акцију, као и то када и под којим условима индивидуална и колективна акција
утиче на обнављање или промену друштвених структура. Ипак, не можемо игнорисати
спољашње окружење које утиче на људску акцију. Разумевање значења треба да нас
одведе до мотива делања, али опет, те мотиве морамо сагледати у контексту спољашњих
структура које их детерминишу, чак и када људи нису свесни тога. Осим тога, за
интеракционисте језичка анализа (конструкција значења и језичко тумачење) постала је
сама себи циљ. Њени резултати могу бити релевантни за неке практичне професије где
вештина комуницирања долази до изражаја (политика, трговина, адвертајзинг), за
комуникологију као науку о интеракцији, или за науку о језику, али не толико за науку о
друштву. Интеракционизам би био плодотворнији да се развијао у правцу Веберових идеја
као покушај да се идеја друштвене акције уклопи у систематску слику друштва, као код Е.
Гиденса. Нажалост, већина аутора из овог табора не успева да се отргне снажним

5
Саша Б. Бован: Основи социологије права – пето издање, Београд 2020, 83.

8
културолошким утицајима друштва којим припадају, па ова теорија доживљава фиаско у
облику феноменологије и етнометодологије.6

6. ПОСТМОДЕРНИЗАМ

Постмодерне социолошке теорије ни у назнакама не обрађују нотмативну структуру

друштва и људског делања. Осим тога, без обзира на различиту терминологију и принципе
поделе, може се слободно рећи да ове теорије представљају неку од варијанта класичних
социолошких теорија или су покушај њихове синтезе, тј. превазилажења неких спорних
тачака или празнина и једностраности.

Тако, на пример, за теорије хаоса и феминизма може се рећи да су варијанта теорија

друштвених сукоба. Феноменологија и етнометодологија у суштини представљају до
крајњих консеквенци изведене идеје симболичког интеракционизма. Гиденсова теорија
структурирања је покушај да се ускладе макро и микросоциолошки приступ, а друштвену
теорију Ралфа Дарендорфа можемо посматрати као покушај превазилажења разлика
између марксизма и функционализма. Феноменологија и етнометодологија не оспоравају
друге теорије, него потребу за било каквом теоријом која треба да објасни (или барем
разуме) људска понашања. Полази се од тога да су разлике између људи толико велике да
су уопштавања (теорије) немгућа и непотребна.

У друштвеној пракси, ове теорије виде поље неограничене слободе и могућност избора, на
пример животног стила, места становања, пријатеља итд. Питање је да ли сопствену
социјалну позицију можемо променити личном одлуком да рецимо будемо белци, а не
црнци, или да будемо богати, а не сирмоашни.

Ове тероије су пример екстремног номинализма и психологизма, па је питање да ли се

уопште могу назвати теоријом или више спадају у сферу идеологије. Њихов јак идеолошки
набој сврстава их у реакционарне концепције које су израз конзервативне и себичне
оптике америчке стабиларне интелектуалне елита. У Европи где постоји много израженија
свест о друштвеном поретку и принципима његовог функционисања, ова гледишта су
ретка и налазимо их код недовршених интелектуалаца као хир, односно облик
интелектуалног херостратизма.

6
Ibid, 84.

9
 7. ЛИСТА САВРЕМЕНИХ ТЕОРИЈА

 Теорија аномије тежи да разуме стање недостатка норми где друштво даје мало
моралних смерница појединцима. Социолог Емил Диркем је видео да периоди
поремећаја доводе до великог поремећаја (аномије) и веће стопе самоубистава и
криминала. Мертон теоретизира да аномија (нормативни слом) и неке врсте
девијантног понашања у великој мјери проистичу из дисјункције између „културно
прописаних тежњи“ друштва и „друштвено структурираних питања за остваривање
тих тежњи“. У свом делу Подела рада у друштву, Диркем је описао аномију као
резултат неправедне расподеле рада у друштву. У ширем смислу, онда, у временима
великих преокрета, велики број појединаца „престаје да прихвата морални
легитимитет друштва“, како каже социолог Ентони Р. Мосон, са Универзитета Кил у
Великој Британији.7
 Критичка теорија је повезана са социолошком теоријом, с обзиром на групе као што
је Франкфуртска школа, која тежи да критикује и мења друштво и културу, а не само
да их документује и разуме.
 Теорија ангажмана је приступ који настоји да разуме сложеност друштвеног живота
кроз синтезу емпиријских истраживања са апстрактнијим слојевима анализе,
укључујући анализу начина праксе, и анализу основних категорија постојања као што
су време, простор, отелотворење. и знања.
 Утемељена теорија је систематска методологија у друштвеним наукама која укључује
генерисање теорија из података.
 Теорија мрежа је структурални приступ социологији који је најближе повезан са
радом Харисона Вајта, који види норме и понашање као уграђене у ланац друштвених
односа.
 Постколонијална теорија је модернистички приступ који се састоји од реакција и
анализа колонијализма.
 „Чиста социологија“ је теоријска парадигма коју је развио Доналд Блек која
објашњава варијације у друштвеном животу друштвеном геометријом, односно
локацијама у друштвеном простору.
 Теорија рационалног избора обликује друштвено понашање као интеракцију
појединаца који су максимално корисни.[20]
 Социјални конструктивизам је социолошка теорија знања која разматра како се
друштвени феномени развијају у одређеним друштвеним контекстима.

ЗАКЉУЧАК
7
https://sr.wikipedia.org/wiki/

10
 У социологији постоји много теорија. Свака од њих покушава да истражи и објасни
дати друштвени (државни) проблем скупом логичких, емпиријски проверених
тврдњи.Социолошке теорије се међусобно разликују по почетној замисли о природи
друштва, по избору проблем који истражују и методолошки приступ који примењују у
испитивању. Основна разлика између социолошких теорија може се видети у томе да ли
проучавање друштва у целини зависи од других делова стварности природе, привреде,
државе, или се заснива на претпоставци да је то једина посебна стварност која има
специфична својства и која се могу проучавати без свођења друштва на друге ентитете.

Вредност социолошке теорије одређена је степеном рационалног објашњења проблема

који истражује. То значи: колико је систематичан, објективан, поуздан и постојан у
резултатима истраживања и објашњењима. Теорија заснована на јачим и бољим
аргументима имаће већу вредност. Теоријска вредност социолошког гледишта биће већа
ако се оно заснива на вишеузрочном објашњењу (економско, психолошко, природно,
културно, политичко), али не и на објашњењу помоћу једног доминантног чиниоца.

ЛИТЕРАТУРА

11
Саша Б. Бован: Основи социологије права,-пето издање, Београд, 2020, 78.
Гордана Вуксановић, Социологија – Висока послова школа струковних студија, Нови Сад,
65-67.

ИНТЕРНЕТ РЕФЕРЕНЦЕ
https://sr.wikipedia.org/wiki/ 18.12.2022.

12