УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ

ДРУШТВЕНА
СТРАТИФИКАЦИЈА

Mентор Студенти

Проф. Др Славиша Ковачевић Милица Недељковић 46769

Милица Ивановић 46961

Ниш, мај 2020. године

 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

САДРЖАЈ

1. Увод ........................................................................................................................... 3
2. Појам друштвене стратификације ...................................................................... 4
2.1. Системи стратификације – класе ................................................................. 5
2.2. Системи стратификације – ропство, касте, сталежи.................................. 6
3. Теорије друштвене стратификације ................................................................... 6
3.1. Функционалистичка теорија ........................................................................ 7
3.2. Теорија Карла Маркса .................................................................................. 7
3.3. Теорија Макса Вебера ................................................................................... 9
3.4. Теорија класе Ерика Олина Рајта .............................................................. 10
4. Облици стратификације..................................................................................... 11
4.1. Субјективна и објективна стратификација ............................................... 11
4.2. Појединачна, групна и друштвена стратификација ................................. 12
4.3. Отворени и затворени системи стратификације ...................................... 13
5. Савремени облици стратификације .................................................................. 14
3. Закључак ................................................................................................................. 16
4. Литература .............................................................................................................. 17

2
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

1. Увод

Питања друштвених неједнакости спадају у важну и сложену социолошку тему.

У свим људским друштвима постоје различити облици друштвених неједнакости,
односно друштвене стратификације, пре свега, у погледу богатства, моћи, утицаја или
угледа.

Неједнакости могу бити: расне, полне, према таленту и способностима, етничке,

старосно-генерацијске... Тешко је одредити који извор неједнакости је најважнији, али
је можда корисно указати на мишљење Хариет Бредли према којем „ни један извор
неједнакости нема примарну важност... сви су подједнако важни...”1

Према М. Поповићу, друштвене неједнакости, пре свега, произилазе из

неједнакости у располагању материјалним и другим друштвеним добрима, односно у
њиховом коришћењу.2

Неједнакости се тумаче и као резултат неравномерне дистрибуције добара,

престижа и моћи, а кад се систем друштвене неједнакости темељи на друштвеној
хијерархији, говори се о друштвеној стратификацији.

Аристотел, највећи грчки филозоф, сматрао је да друштвене неједнакости међу

људима проистичу из природних неједнакости, односно да се сваки човек рађа као роб
или као слободан грађанин.

Кроз историју постоје четири система стратификације: ропство, касте, сталежи

и класе. Неједнакост међу друштвеним слојевима се састоји од неколико најважнијих
елемената: материјалног богатства, угледа и моћи.

Друштвена стратификација је стална карактеристика било које организоване

друштвене групе. Цивилизација почиње са класном поделом и ова се подела одржава
све до данашњих дана. Облици и односи стратификације варирају, али њена суштина је
увек иста.

1
Хараламбос, М., Холборн, М. (2002), Социологија. Теме и перспективе, Загреб: Голден маркетинг, стр.
929.
2
Поповић, М. (1984), Класно-слојне неједнакости у југословенском друштву, Београд, Социологија, бр.
3–4.

3
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

2. Појам друштвене стратификације

Појам стратификације потиче из геологије и односи се на слојеве земље који су
вертикално поређани тако да један слој стоји испод или изнад другог. Овај појам,
представља добар начин за визуализацију друштвене структуре.

Друштва се састоје од људи, а ресурси друштва се неједнако дистрибуирају

кроз слојеве. Људи који имају више ресурса представљају горњи слој у друштвеној
стратификацији. Друге групе људи, са све мањим ресурсима, представљају доње
слојеве друштва.

Друштвене неједнакости утемељене су на три основна социјална подсистема:

економском, политичком и културном. На основу ових елемената, издвајају се и три
кључна критеријума друштвеног структурисања: друштвена моћ, својина (богатство) и
образовање.

Као облик друштвеног структурисања, П. Сорокин наводи и раслојавање према

занимањима, односно према професији за коју су се поједини чланови друштва
определили.3

Појам друштвене неједнакости односи се на постојање друштвено створених

неједнакости и претпоставља повластице које људи имају у односу на друге (богатство,
моћ, углед). Постоје, међутим, и становишта према којима је друштвена неједнакост
биолошки утемељена као: природна или физичка, старосна (генерацијска), расна,
духовна.

Појединци су рангирани у складу са заједничким системом вредности, који је

прихваћен и, према томе, оправдан, исправан и прикладан. То су „групне предоџбе које
дефинишу пожељне типове друштвеног система”. 4 Друштвена стратификација значи
диференцијацију становништва у хијерархијски постављене класе и огледа се у
постојању виших и нижих слојева.

Друштвена стратификација значи диференцијацију становништва у

хијерархијски постављене класе и огледа се у постојању виших и нижих слојева.
Стратификација значи и „систем структурисане друштвене неједнакости” 5 , односно
неједнакост која није случајног карактера, већ се распоређује према одређеном обрасцу;
она је релативно трајна и стабилна, чак друштвено оправдана и легитимна.6

3
Sorokin, P. A. (1939), Social and Cultural Hability, Glencoe 111, The Free Press, стр. 1113.
4
Parsons, T., Друштво, 1991; стр. 161
5
Жупанов, Ј., 1983: 65
6
Богдановић, М. (1987), Актуелност и значај социолошког проучавања друштвених неједнакости; у:
Друштвене неједнакости, Београд: Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета, стр.
25.

4
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

2.1. Системи стратификације – класе

Друштвена класа је појам који приликом описивања неког друштва означава

хијерахијску поделу између појединаца и друштвених група.

Тачне дефиниције класе, односно њихова подела у појединим друштвима, често

зависи од специфичних географских, економских, културних и других околности
појединог друштва, али и о идеологији појединих аутора који су се бавили том темом.

Додатни проблем код одређивања класа јесте тај што је велики део данашњег
света прихватио егалитаријанске принципе према којима су сви људи једнаки, па дакле
формалноправно не би требало да постоје никакве класе.

Међутим, оне постоје, односно постојале су чак и у државама и системима које

су из идеолошких разлога настојале понекад и драстичним мерама избрисати све
друштвене разлике.

2.1.1. Подела класа

Најчешћа и најједноставнија подела друштва на класе јесте подела на класу

људи који имају и класу људи који немају моћ, при чему се они који имају моћ
називају елитом или владајућом класом, док се они који немају моћ називају
потлаченом класом.

У најранијим и најпримитивнијим друштвима моћ је произлазила из супериорне

физичке снаге, односно старости која је са собом доносила животно искуство, а самим
тиме ауторитет.

У прошлости је порекло, односно припадност одређеној етничкој групи и/ли

раси такође био критеријум за припадност некој друштвеној класи. Данас се класе у
западним друштвима углавном одређују према материјалним критеријумима, а нешто
ређе и по критеријуму степена образовања, па је тако најпознатија подела на беле и
плаве оковратнике.

Ипак, најраспрострањенија и најшире прихваћена категоризација друштвених

класа у већини друштава данашњег света се заснива на подели на вишу, средњу и нижу
класу, при чему се као критеријуми за поделу користе различите комбинације порекла,
материјалног богатства, политичког утицаја, образовања, културе и начина живота.

5
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

2.2. Системи стратификације – ропство, касте, сталежи

Ропство је однос међу људима, групама људи или народима темељен на

економској, правној, моралној, идејној, политичкој или верској зависности и
покорности.7

У свом ужем смислу представља формалну институцију крајње зависности

једног од стране другог човека који је темељ друштвеног система званог
робовласништво. Особа која је роб нема никаква права, односно представља
власништво другог човека или групе - господара.

Она је присиљена да обавља рад и друге услуге за свог господара, а за то није

овлаштена примити никакву накнаду (иако из практичних разлога може очекивати
најосновнију храну и преноћиште).

Каста је унутар себе затворена друштвена скупина заснована на породичном

наслеђу и строгој хијерархији моћи и утицаја. Кастинска организација друштва још
увек делом егзистира на индијском потконтиненту.

Сталежи (енгл. Estates of the realm) познати и као државни сталежи или три
сталежа, били су основни слојеви у друштвеној хијерархији у хришћанској Европи од
средњег века до Француске револуције (1789).8

Пример, овај систем делио је све становнике државе у три или четири сталежа: у
Краљевини Француској, државу су чинили свештенство (Први сталеж), племство
(Други сталеж) и Трећи сталеж, који су чинили буржоазија и сељаштво.

У Скандинавији и Русији, грађани (градски трговци) били су одвојени од сељака

који су чинили најнижи, Четврти сталеж. Уз то, сиротиња без поседа била је изван
сталежа и без политичких права.

3. Теорије друштвене стратификације

Теорије Карла Маркса и Макса Вебара чине основу највећег броја социолошких
анализа класе и стратификације. Аутори који делују у марксистичкој традицији, даље
су развијали идеје чије је основе поставио Маркс. Док су други покушавали да
прошире Веберове претпоставке.

7
Brace 2004, стр. 162
8
„Енциклопедија Британика: Историја Европе”

6
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

3.1. Функционалистичка теорија

Функционалисти сматрају да је стратификација потребна и пожељна у друштву

како би најважније положаје у друштву попунили најспособнији појединци. Они
полазе од претпоставке да делови друштва користе интегралну целину и тврде како је
одређени ступањ реда и стабилности битан да би друштвени системи функционисали.

Дакле, ако су најважнији положаји у друштву уједно и најнаграђиванији, људи

ће се више школовати и преузимати одговорније положаје. Они се баве
функционисањем друштвене стратификације, њеним доприносом одржавању и
добробити друштва.

Функционалисти сматрају да управо та неједнакост мотивише људе. На темељу

свога рада, људи добијају награду, што додатно потиче такмичење и конкуренцију.

Проблем функционалистичке теорије је у томе што се поставља питање да ли је

та награда оправдано и заслужено добијена. Може ли се одредити који је друштвени
положај важнији од других, нпр. зашто је професор важнији од поштара.

Такође, функционалисти сматрају да ће појединац својим амбицијама и

талентом постићи положај, а ту се појављује проблем јер немају сви исте
предиспозиције за школовање.

3.2. Теорија Карла Маркса

Већина Марксових радова односи се на стратификацију и, пре свега, на

друштвену класу, али је он пропустио да пружи систематичну анализу појма класе.
Рукопис на којем је Маркс радио пред своју смрт прекида се баш на месу где поставља
питање; „Шта чини класу?“.

Марксов појам класе мора се стога реконструисати на основу његовог

целокупног дела. Теоретичари се споре око тога шта је Маркс заправо хтео да каже јер
текстови о којима расправљају нису увек и до краја конзистентни.

Маркс је друштвене класе одредио као групе људи који имају заједички однос
према средствима за производњу. Маркс као главни критеријум стратификације наводи
економско власништво, тј. власништво над средствима за производњу.

Он разликује две основне класе: капиталисте (који су власници средстава за

производњу) и пролетере (или радничку класу).Он сматра да радници током дана
произведу пуно више него што платом добију заузврат.

7
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
Дакле, не постоји поштена размена вредности
плате и вредности радне снаге, већ капиталиста (с
обзиром да је власник средстава за производњу) добија
профит тако што присваја део вредности радне снаге
без накнаде. Маркс је сматрао да та класна борба
постоји читаву људску историју и да је она покретач
друштва.

У модерним индустријским друштвима,

фабрике, пословни простори, машине и богатство или
капитал потребан за њихову куповину, постају важнији.
Две главне класе чине они који поседују ова нова
средства за производњу – индустријалаци или
капиталисти – и они који зарађују за живот продајући
оним првим своју радну снагу.

Према Марксу, однос међу класама експлоаторског је карактера. У феудалним

друштвима експлоатација се често јављала у облику директног преноса производа из
руку сељаштва у власништво аристократије.

Кметови су били принуђени да предају део својих производа аристократама,

или су морали да проведу одређени део дана у месецу на пољима феудалних господара,
како би произвели усеве које су трошили феудалци и њихова свита.

У модерним капиталистичким друштвима, радници произведу више него што је

послодавцима потребно да исплате трошкове њиховог унајмљивања. Тај вишак
вредности представља извор профита који капиталисти могу да користе за своје
потребе.

Примера ради, група радника у фабрици одеће мозе да произведе 100 одела
дневно. Продаја 75 процента одела обезбеђује довољно прихода за произвођача да
исплати радницима наднице и покрије прошкове постројења и опреме. Приход од
продаје преосталог дела предстаља профит.

Маркс је био погођен нејаднакостима које рађа капиталистички систем. Мада су

у прошлости аристократе живеле луксузно, сасвим другачије од сељаштва,
пољопривредна друшрва била су релативно сиромашна.

Маркс је користио термин пауперизација да

опише процес у коме радничка класа постаје све
сиромашнија у односу на класу капиталиста. Чак и
кад радници постају реално имућнији, јаз који их
дели од класе капиралиста све је већи.

8
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
Те неједнакости ноису биле само економског караткера по мишљењу Маркса.

Приметио је да развој модерних фабрика и механизација производње доводе до

тога да рад често постаје монотон и у великој мери угњетавачки.Рад који нам доноси
одређене доприносе, често је физички исцрпљујући и ментално заморан.

3.3. Теорија Макса Вебера

Веберов приступ стратификацији изграђен је на Марксовој анализи, али уз

извесне измене и допуне. Вебер је, као и Маркс, сматрао да друштво карактеришу
сукоби око моћи и ресурса.

Према Веберу, социјална стратификација није

само питање класе, како сматра Вебер, него зависи и од
два додатна аспекта: статуса и партије. Вебер
прихвара Марксово гледиште да се класа заснива на
објективно датим економским условима, он сматра да у
формирању класа важнију улогу играју разноврсни
други економски чиниоци, поред оних које је уочио
Маркс.

По Веберовом мишљењу, класне поделе настају

не само услед поседовања или непоседовања контроле
над средствима за производњу, него и због економских
разлога који немају непосредну везу са имовином.

Међу тим елементима нарочито спада знање, школске и друге квалификације, а

то све утиче на тип радног места који ће појединци добити.

Вебер је веровао да позиција појединца на тржишту има јак утицај на његове

укупне „животне шансе“. Они на менаџерским или професионалним пословима, на
пример зарађују више и имају повољније услове за рад, него радници на мануелним
пословима.

Стручне квалификације повећавају њихову вредност на тржишту. И на нижем

нивоу, високо квалификовани радници добијају веће наднице у односу на
полуквалификоване и оне неквалификоване.

Статус се односи, по Веберовој теорији, на разлике између друштвених група у

погледу поштовања или престижа које им придају други. У традиционалним
друштвима, сатус се често одређивао на основу сазнања о некој особи, стеченог из
вишеструких интеракција у различитим окружењима током дугог низа година.

9
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
Статус се највише испољава кроз животни стил људи. Људи истог статуса
формирају заједницу коју карактерише осећај заједничког индетитета.

Поседовање богатсва нормално доноси висок статус, али постоје и многи

изузеци. Израз „отмена сиротиња“ само је један пример. У Великој Британији, људи из
аристократских породица и даље уживају велико поштовање у друштву, мада су давно
изгубили своје богатство.

Што се тиче модерног друштва, Вебер је сматрао да стварање партије

представља значајан аспект моћи који може да утиче на стратификацију независно од
класе и статуса. Пратија се дефинише као група појединаца који заједно раде за исте
циљеве.

Вебер разликује три димензије стратификације:

 Економска - разлике међу скупинама у друштву очитују се разликама у

поседу имовине.
 Социјална - представља част, углед, признања итд. (друштвени престиж)
 Политичка - политичка моћ.

Вебер разликује четири друштвене класе:

 поседничку горњу класу;
 горњу класу без поседа (“бели оковратници” или пословна класа);
 друштвену класу – сви класни положаји међу којима је могућа размена, и
то лично или у низу генерација;
 физичке раднике.

3.4. Теорија класе Ерика Олина Рајта

Амерички социолог развио је врло утицајну тероију класе, која комбинује

одређене аспекте Марксовог и Веберовог приступа 9 . Према Рајту, постоје три
димензије контроле над економским ресурсима у модерној капиталистичкој
производњи, на основу којих је могуће дефинистати главе класе које данас постоје:

 Контрола над инвестицијама или новчаним капиталом

 Контрола над физичким средствима та производњу
 Контрола над радном снагом

9
Wright 1978,1985,1977.

10
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

Они који припадају капиталистичкој класи

контролишу све три димензије у оквиру производног
система. Припадници радничке класе немају контролу
ни над једном.

Између ове две главне класе постоје групације

чија је позиција мање јасна – то су менаџери и радници
бели оковратници. Такви су у стању да утичу на неке
аспекте производње, али им је ускраћена контрола над
другим.

4. Облици стратификације
Социјална стратификација заснива се на диференцирању појединаца унутар
глобалног друштва. Присутна су различита схватања о критеријумима диференцирања:

 Објективно и субјективно диференцирање, у зависности од тога да ли је

у питању субјективна оцена припадништва неком стратуму или се
примењују неки објективни критеријуми друштвеног вредновања;

 Појединачно, групно и друштвено, у зависности од основа и предмета

стратификације;

 Отворени и затворени системи стратификације, према могућностима

померања појединаца.

4.1. Субјективна и објективна стратификација

Субјективна стратификација се заснива на субјективном одређењу појма

друштвеног слоја као процена значаја друштвених улога од стране појединца. Како
појединци обављају различите улоге (social role) у друштву, они се рангирају и
распоређују на лествици, тј.хијерархији друштвених вредности. Оцену важности
друштвених улога врши сваки појединац.

На основу вредновања друштвених улога појединци стичу друштвени положај.

Друштвени положај се дефинише као оцена важности друштвене улоге коју она има у
неком друштву, односно углед који та улога има код других појединаца.

11
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
Груписање положаја формира друштвени слој који чине појединци сличног
друштвеног положаја. Друштвени положаји могу бити виши и нижи, па се и
друштвени слојеви одређују као виши и нижи у укупном друштвеном простору.
Разлика између друштвених слојева назива се друштвеном дистанцом.

Друштвени слојеви су релативно отворене

друштвене скупине, па је могућ прелазак појединца
из једног друштвеног слоја у други. Ова појава
прелажења из слоја у слој назива се друштвеном
покретљивошћу и представља битну
карактеристику друштвеног простора и друштвене
слојевитости.

Према субјективној стратификацији

хоризонтална покретљивост садржи промену друштвене улоге без промене друштвеног
положаја. Вертикална покретљивост је истовремена промена друштвене улоге и
друштвеног положаја.

Објективна стратификација друштвени слој одређује као скуп људи са

одређенимдруштвеним улогама у друштвеној подели рада. Из тих улога произилазе
друштвени положаји.

Друштвени положаји садрже друштвеноекономску одредбу, по којој сваки

појединац има своје место у расподели материјалног богатства, друштвене моћи и
друштвеног угледа.

Скуп сличних друштвених положаја чини друштвени слој. Друштвени слојеви

поређани су по друштвеној хијерархији као нижи и виши, између којих делују
хоризонтална и вертикална покретљивост.

Према објективној стартификацији, хоризонтална покретљивост је промена

друштвене улоге без промене друштвеног положаја, тј. места у расподели материјалног
богатства, друштвене моћи и друштвеног угледа.

Вертикална покретљивост означава промену друштвеног положаја и места у

расподели материјалног богатства, друштвене моћи и угледа.

4.2. Појединачна, групна и друштвена стратификација

Појединачна, групна и друштвена стратификација, донекле је садржана у

подели на субјективну и објективну слојевитост. Ова подела је произашла из
несагласности социолога по питању предмета и основа сврставања.

Неки аутори сматрају да се сврстава појединац, неки породица, а трећи

разноврсни облици груписања. Најчешће се сматра да се раслојава друштво као целина,

12
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
али су присутна и схватања о раслојавању група према различитим улогама појединаца
у њима.

Присутна су и схватања о социјалној стратификацији као специфичној вези

између појединаца и друштвених подгрупа, а која се испољава кроз хијерархију
друштвених положаја. Из тога произилазе две врсте стратификације:

 хијерархија појединца, породица и других друштвених група према

критеријумима богатства, прихода, угледа, моћи и власти,
 хијерархија друштвених, професионалних положаја које чине
генерације појединаца, због чега социјалне слојеве сачињавају групације
појединаца сличног положаја или ранга.

Из наведеног схватања произилази да је друштвени положај основ социјалне

стратификације, а сама стратификација је диференцирање појединаца према степену
институционализоване моћи. Институционализација моћи је процес расподељивања
ретких друштвених вредности.

4.3. Отворени и затворени системи стратификације

Осим наведених, присутна је и подела социјалне стратификације према

могућностима кретања појединца по хоризонталној и вертикалној лествици, на:

 отворене системе стратификације (као што је класни систем),

 затворене системе стратификације (као што су касте и сталежи)

13
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

5. Савремени облици стратификације

Савремена стратификација везује се за занимање појединца. Истраживања
обављена у САД, разликују стратификацију урбаних и руралних средина. Код урбаних,
основни критеријуми су доходак, богатство и научно знање.

Код руралних средина критеријуми стратификације су фактори наслеђа, рођења

и угледа. Посебно се примењује тзв. Варнерова студија о шест подељених стратума
(класа). Према овој подели становништво САД, шездесетих година прошлог века било
је у процентима подељено према следећој табели:10

Табела 1: Процентуална заступљеност занимања у САД

Извор: Раденовић Сурчулија, СОЦИОЛОШКА ХРЕСТОМАТИЈА, Београд

Позната је и студија Милса “Елита и власт”, која разликује: стару средњу

класу(предузимачи и ситни сопственици) и нову средњу класу, тзв. беле оковратнике,
службенике и неманулене раднике.

Међу савременим концепцијама посебно се издваја концепција Данијела Бела 11,

који индустријско друштво сматра друштвом знања у двојаком смислу, као

10
Раденовић Сурчулија, СОЦИОЛОШКА ХРЕСТОМАТИЈА, Београд, 1991, стр. 187.
11
Bell Daniel, THE COMMING OF POSTINDUSTRIAL SOCIETY, New York, 1974

14
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА
подстицање истраживања и развитка и одређивање значаја друштва – степеном
запослености и дохотка на основу врсте знања. Бел указује да су на помолу три
различите класе будућности:

 креативна елита научника, од свих професионалних група код њих је

забележена највећа стопа пораста:12
 средња класа инжењера и професора;
 техничари, средњошколци, студенти.

У основи ове стратификације на глобалном европском плану опстаје радничка

класа, али и владајућа класа. У савременим друштвима код којих је слаб синдикални
покрет, у порасту је значај професионалне стратификације, због чега неки социолози
говоре о “савременим сталежима по занимању”.13

12
Најпресуднија група у друштву знања су научници. Број научника порастао је са 46.000 у 1930. на
475.000 у 1964. години. У контексту осталих групација и изражено у процентима : у назначеном периоду
радна снага је порасла за око 50 процената, број инжењера се попео за око 370 процената, а број
научника за 1033 процента
13
Тенис, према: Раденовић П., оп. цит., стр. 289

15
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

3. Закључак

Стратификација представља друштвену слојевитост, то је место које заузимају

друштвене групе у друштвеној хијерархији. Стратификација представља посебан
облик друштвене неједнакости. Када говоримо о друштвеној стратификацији, мора се
направити разлика између друштвене неједнакости и стратификације.

Друштвена неједнакост значи постојање друштвено створених неједнакости,

док друштвена стратификација значи постојање друштвених слојева који се рангирају
један изнад другог, обично на темељу количине моћи, угледа или величине богатства
које појединци из одређених друштвених слојева поседују.

Они који припадају одређеном друштвеном слоју имаће развијену свест о

заједничким интересима и заједничком идентитету. Имаће сличан начин живота по
коме ће се разликовати од припадника других друштвених слојева.

Неједнакост међу друштвеним слојевима се састоји од неколико најважнијих

елемената: материјалног богатства, угледа и моћи.

Кроз историју постоје четири система стратификације: ропство, касте, сталежи

и класе. Теорије Карла Маркса и Макса Вебара чине основу највећег броја
социолошких анализа класе и стратификације.

Положај неке особе у стратификацијском систему битно утиче на сва подручја

њеног живота. Припадност одређеном друштвеном слоју може битно увећати или
смањити њене животне шансе.

Под животним шансама подразумева се да особа захваљујући припадности

одређеном друштвеном слоју добије оне ствари које су у његовом друштву дефинисане
као пожељне, а да избегне оне које су дефинисане као непожељне.

16
 ДРУШТВЕНА СТРАТИФИКАЦИЈА

4. Литература

 С. Нешковић, Социологија – основне категорије и постмодерно друштво,

Београд, 2010.
 С. Пантелић Вујанић, М. Чукановић – Каравидић, Социологија, Бања Лука,
2014.
 С. Раденовић , СОЦИОЛОШКА ХРЕСТОМАТИЈА, Београд, 1991.
 Belл Daniel, THE COMMING OF POSTINDUSTRIAL SOCIETY, New York,
1974
 Brace 2004
 „Енциклопедија Британика: Историја Европе”
 Sorokin, P. A. (1939), Social and Cultural Hability, Glencoe 111, The Free Press
 Т Parsons, Друштво, 1991
 Ј. Жупанов, 1983: 65
 М. Богдановић, М., Актуелност и значај социолошког проучавања
друштвених неједнакости; у: Друштвене неједнакости, Београд: Институт
за социолошка истраживања Филозофског факултета, 1987.
 М. Хараламбос, М. Холборн, Социологија. Теме и перспективе, Загреб:
Голден маркетинг, 2002.
 М. Поповић, Класно-слојне неједнакости у југословенском друштву, Београд,
1984.
 blogspot.com/2011/06/drustvene-nejednakosti-i-drustvena.html
 http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/4499-dru%C5%A1tvena-
stratifikacija-kao-rezultat-dru%C5%A1tvene-nejednakosti.html
 https://hr.wikipedia.org/wiki/drustvena_stratifikacija
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Друштвена_класа
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ропство
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Каста
 https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Сталежи

17