DRUŠTVENE PRETPOSTAVKE POLITIKE: DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA I POLITIČKA

KULTURA

27. Društvene klase i društvena stratifikacija

Socijalne i kulturne pretpostavke su posebno vezane za razumevanje političkog života jednog društva. U
svim društvima postoji društvena nejednakost. Reč je o neravnopravnoj raspodeli moći, ugleda, bogatstva
u društvu. Klasne podele, korespondiraju sa materijalnim i socijalnim nejednakostima, a koji su u vezi sa
tipom poslova koje ljudi obavljaju. Zanimanje je jedan od ključnih faktora koji određuju socijalni položaj
pojedinca, njihove životne šanse i nivo materijalne udobnosti. Pojam društvene klase vezan je za
marksističku tradiciju. Za Marksa, klasa predstavlja grupu ljudi koji imaju istovetan odnos prema
“sredstvima za proizvodnju”. U predindustrijskim društvima dve klase činili su zemljoposednici i oni koji
suaktivno učestvovali u obradi zemlje. U industrijskom društvu postoji radnička klasa i klasa kapitalista.
Po Marksu, odnos među klasama je eksploatotorskog karaktera. Pauperizacija je process u kojem radnička
klasa postaje sve siromašnija i siromašnija u odnosu na klasu kapitalista. Po Veberu, društvena
stratifikacija nije samo pitanje klase već i dva dodatna aspekta: statusa i partije. Status se odnosi na razlike
između društvenih grupa u pogledu poštovanja ili prestiža koji im drugi ukazuju. Status se izražava kroz
način života koji ljudi vode. U savremenim društvima po Veberu, stvaranje partija predstavlja značajan
aspekt moći koji može da utiče na stratifikacije nezavisno od klasa i statusa. Potrebno je napraviti razliku
između društvene nejednakosti i društvene stratifikacije. Po Majklu Haralambosu, “ Društvena stratifikacija
je poseban oblik društvene nejednakosti, kada su društvene grupe rangirane jedne iznad drugih, obično na
temelju količine moći, ugleda i bogatstva koje njihovi članovi poseduju”. Po Entoniju Gidensu, pojedinci
igrupe imaju nejednak pristup nagradama na osnovu svoje pozicije unutar stratifikacione šeme: “ Stoga se
strtifikacija može najjednostavnije definisatikao strukturalna nejednakost između različitih grupa ljudi”.
Društvo se može posmatrati kao celina koja se sastoji od hijerarhijski postavljenih “stratuma”, u kojoj se
privilegovani nalaze na vrhu a oni manje privilegovani na dnu. Kretanje iz jednog društvenog sloja u drugi
naziva se društvena pokretljivost. Društvena pokretljivost može biti horizontalna i vertikalna. Vertikalna
pokretljivost odnosi se na kretanje pojedinaca nadole ili nagore po društveno – ekonomskoj lestvici. Neki
stratifikacijski sistemi su zatvoreni – kaste. Horizontalna pokretljivost podrazumeva kretanje u
geografskom smislu iz sela u gradove, iz jednog grada u drugi, iz grada u grad, ili iz oblasti u oblast. Postoje
dva načina praćenja i proučavanja socijalne pokretljivosti. Prvo, mogu se posmatrati karijere pojedinaca u
toku njegove radne karijere - intrageneracijska pokretljivost. I drugo, može se pratiti koiko se deca bave
istim zanimanjima kao njihovi roditelji ili roditelji njihovih roditelja – intergeneracijska pokretljivost.
Težnja ka društvenoj jednakosti, po Tokvilu, jeste “nezasita strast”demokratskih društava, što može doći u
sukob sa slobodom pojedinca.

28. Promene u socijalnoj strukturi

Socijalna struktura bitno utiče na političke procese u jednom društvu: Pod ovim se podrazumeva društvena
stratifikacija, načini na koji su države podeljene na osnovu religije, rase, etničkog porekla, jezika, zatim
stepen obrazovanja, načini i stilovi života. Socijalno – ekonomska transformacija zapadnih društava
naročito je usledila nakon Drugog svetskog rata u drugoj polovini XX veka. Zabeležen je veći ekonomski
rast nego ikada u ranijoj istoriji. Došlo je do opadanja poljoprivrednog sektora, zaposlenost u industrijskom
sektoru bila je stabilnija ili u opadanju. Došlo je do smene zaposlenih u sektoru usluga. Povećao se broj
zaposlenih u javnom sektoru. Kako ističe Sejmor Martin Lipset “Podela prihoda i profesionalne veštine
promenili su se od piramidalnog oblika, karakterističnog za kraj 19. i početak 20. veka, u trapezoid koji je
ispupčen na sredini. Zabeleženo je opadanje ruralnog stanovništva i širenje gradskih jezgara – metropola.
Radno mesto i mesto boravka više nisu stopljeni, već razdvojeni, ponekad kilometrima. To je stvorilo nove
mogućnosti za karijeru, interese, veću socijalnu i ekonomsku mobilnost Komunalne organizacione forme
su zamenjene dobrovoljnim organizacijama koje su postale manje institucionalizovane i više neformalne.
Brzo su se širile mogućnosti za obrazovanje. Paralelno sa porastom mogućnosti, a samim tim i stepena
obrazovanja, povećala se i informisanost građana. U period posle WW2 zapadne zemlje pokazale su
tendenciju širenja i uvećanja uloge vlade u društvu. To se ogledalo u kontroli nacionalne ekonomije,
zaštitnika građana, socijalne sigurnosti građana i uipšte socijalnih potreba, što je dalo karakteristike “države
blagostanja”.To znači das u u jednom relativno dugom period građani u ovim društvima uživali visok
životni standard i relativnu sigurnost, ali je bivala sve veća zavisnost od države. Alen Turen smatra “Ako
je imovina bila kriterijum za članstvo u dosadašnjoj dominantnoj klasi, novu dominantnu klasu karakteriše
znanje i određen stepen obrazovanja”. Sa porastom moći i tržišta u ekonomskoj arena, postindustrijske
politike su obeležene stišavanjem ideološkog konflikta oko uloge države. Građanstvo, sada na višem
stepenu obrazovanja, sve više je počelo da se bavi neekonomskim ili socijalnim temama – životnom
sredinom, zdravstvom, kvalitetom obrazovanja, kulturom, pravima žena i manjina, širenjem demokratije i
slobode, kako u zemlji tako i u inostranstvu, i na kraju pitanjima ličnog morala, posebno zato što utiču na
porodične problem i seksualno ponašanje. Nove socijalno - ekonomske karakteristike promenile su
kompletno javno polje. Rasel Dalton navodi da veće mogućnosti za obrazovanje proizvode porast političkih
veština i izvora i daju najprefinjeniju javnost u istoriji demokratije. Promena ekonomskih uslova života
redefinisala je pitanja za koja su građani zainteresovani. Jedan od egekata ovih promena jeste i sve veće
uključivanje javnosti u polje politike. Građani su sada roširili načine svog delovanja: protesti, akcione grupe
građana i nekonvencionalna politička participacija. Kao posledica razvijenog industrijskog društva javili su
se novi socijalni zahtevi i politički ciljevi. To su zahtevi za socijalnom jednakošću, zaštita životne sredine,
opasnost od širenja nuklearne energije, jednakost polova i ljudska prava. Sve ove promene, do kojih je
došlo, odrazile su se u životu političkih partija. Slabljenje klasnih razlika reflektovalo se na eroziju glasanja
na socijalnoj osnovi. Došlo je do slabljenja partijske identifikacije. U istočnoj Evropi neophodno je bilo
izvršiti promene u ekonomskoj strukturi, što neminovno menja i socijalni profil ovih društava. Kako ističe
Georg Sorensen “ Tri osnovne ekonomske promene se moraju dogoditi da bi se ekonomija transformisala:

1. Zatvorena ekonomija mora se integrisati u svetsko tržište

2. Centralno – planska mora postati tržišo orjentisana
3. Društvena i državna svojina moraju preći u privatno vlasništvo

Ovo neminovno vodi ka posledicama u vidu “gubitnika – dobitnika” tranzicije.

29. Društvene osnove demokratije

Ideja Sejmora Lipseta bila je postojanje jake i nezavisne srednje klase osnovni društveni preduslov za to je
konsoldacija demokratskog poretka. Srednja klasa uglavnom ima svoje uporište u privatnoj svojini i
obrazovanju i zainteresovana je za ekonomski napredak, vladavinu prava i društvenu stabilnost. Sa svojim
sistemom vrednosti srednja klasa gravitira u političkom centru i izbegava ekstremne leve i desne pozicije.
Srednji slojevi u stabilnim demokratijama i u bivšim socijalističkim društvima bitno se razlikuju. Lipset je
u svom antologijskom tekstu Neke društvene potrebe demokratije utvrdio “što je nacija bogatija to su veći
izgledi da će se u njoj održati demokratija”. Odnos između bogatstva i opstanka demokratije meri se bruto
nacionalnim proizvodom po glavi stanovnika. Veći stepen ekonomskog razvoja odražava se na demokratiju
na dva načina. Prvo, što je veći stepen ekonomskog razvoja ljudi imjau veći životni standard i bolje
obrazovanje, što se odražava na jačanje demokratije. Drugo, veći ekonomski standard doprinosi
legitimisanju novih demokratija jer u početku one imaju problem sa očekivanjem materijalnog prosperiteta.
U odnosu na ovu generalizaciju postoje dva izuzetka. Prvo, zemlje koje su bogate naftom su relativno
bogate ali ne i demokratske. Drugo, efekti bogatstva na demokratiju najjači su u Zapadnoj Evropi i Americi.
U zemljama Bliskog i Srednjeg istoka prihod je iz prirodnih izvora a ne od privrednog rasta zasnovanog na
povećanju produktivnosti. Privreda se oslanja na jednu granu i nije diverzifikovana dovoljno da bi proizvela
različite centre moći, već su bogatstvo i moć koncentrisani, najčešće u istim rukama , tako da nema osova
za jačanje opozicije koja bi uravnotežavala moć. Obilje podataka govori da postojji negativna korelacija
između obraovanja i autoritarnosti. Lipset je došao do kzaključka da je u radničkoj klasi postojala jaka
sklonost ka diktaturi koja se manifestovala kroz podršku komunistima u Italiji, Nemačkoj, Španiji i kroz
dve populističke diktature u Latinskoj Americi, Huana Perona u Argentini i Getulija Vargasa u Brazilu.
Zagovornici teorije modernizacije verovali su da promene u socijalnoj strukturi, urbanizacija, jppovećanje
stepena obrazovanja, koji se odražavaju na stručne kvalifikacije i rast životnog standard, natapaju i
prožimaju teorije demokratizacije Điljermo O Donel, smatra da se autoritarrnost širi iz onih industrijalaca
koji supstituišu uvoznu robu domaćom. Vofgang Merkel ukazuje na začaj nejednakosti. Po njemu, ako
neravnopravna raspodela ekonomskih resursa ne stvara samo velikuu razliku između prihoda i bogatstva
građana, već i konzistentno potiskuje određeni deo populacije ispod granice siromaštva, to će se negativno
odraziti na demokratske procese. Prema Merkelu, me može se održavati politička jednakost ako postoji
ekstremna ekonomsko - društvena nejednakost.

30. Politička kultura

Za Ratka Božovića kultura je “relativno autonomna oblast ljudskog iskustva”. To znači autonomna od
uticaja spolja, a pre svega od politike. Za razliku od kulture, politička kultura jedne zemlje znači kako
njeni građani vide politiku. To su dominantna uverenja i verovanja, norme i vrednosti. Politička kultura
jedne zemlje označava sve aktvnosti koje se odnose na preovlađajuća politička verovanja, norme i vrednosti
neke grupe i društva. Verovanja se shvataju kao ono što ljudi misled a je činjeno ispravno ili pogrešno.
Vrednosti znače ono za šta ljudi misled a je moralno dobro ili loše. Norme su smernice za ponašanje koje
se društveno sankcioniše, bilo formalno ili neformalno. Po Almondu i Verbi “ pojam politička kultura
odnosi se na specifične političke orijentacije – stavove o političkom sistemu i raznim njegovim delovima,
te stavove o ulozi pojedinaca u sistemu”. Za političku kulturu kažu “ Politička kultura nacije je specifična
distribucija obrazaca usmerenosti prema političkim objektima među pripadnicima te nacije”. Almond i
Verba identifikuju tri tipa političke kulture prohijalna, podanička i participativna. Parohijalna politička
kultura vezuje se za plemenska i tradicionalna društva, veliko naglašavanje lojalnosti vođi, ne očekuju
promene koje bi pokrenuo politički sistem. Podanička politička kultura vezuje se za podanički odnos
prema autoritetu vlasti, prema kojoj je građanin afektivno orijentisan – “može njome da se ponosi” ili “može
i da mu se ne sviđa”. Participativna politička kultura je ona u kojoj su pripadnici okrenuti prema društvu
i sistemu u celini, prema administrativnim i politilkim strukturama, prema ulaznim i izlaznim aspektima
političkog sistema. Građani mogu biti pozitivno i negativno orjentisani prema političkim subjektima..
Uglavnom su proaktivno orjentisani. Moguče je istovremeno prisustvo svake od ova tri tipa političke
kulture, ali sa različitim stepenom intenziteta, to je mešovita politička kultura koju su nazvali – civilna
kultura. Nju karakteriše trostruka ravnoteža: ravnoteža između ideoloških potkultura nekog društva,
ravnoteža između tri idealna tipa političke kulture ( porohijalne, participativne i podaničke) i ravnoteža
između parohijalnih, podaničkih i participativnih stavova i vrednosti u svesti svakog pojedinca.

31. Politička kultura i političke institucije

U svojim empirijskim istraživanjima Almond i Verba zaključili su da bi institucije morale biti u

skladu sa verovanjima i prihvaćene, odnosno legitimne kako bi bile stabilne. Za tu svrhu uveli su izraz
“kongurentnost”. To pre svega važi za demokratske institucije koje su u skladu sa preferencama, zahtevima
i očekivanjima građana. Komparativnim istraživanjima došlo se do zaključka:

1. Da učesnici u protestima imaju veći stepen formalnog obrazovaja, veće političke veštine i da se
osećaju moćnijima od onij koji ne učestvuju.
2. Učesnici protesta snažnije izražavaju demokratske norme, ali ne manje snažno od onih koji ne
učestvuju.
3. Učesnici protesta, generalno, aktivniji i angažovaniji od onih koji ne učestvuju.

U modernom svetu ljudi su postal kritičniji prema institucijama vlasti i došlo je do smanjenja poverenja u
hijerarhijske strukture. To znači da je došlo do slabljenja veza birača sa strankama i predstavničkim
institucijama. Navike i politička kultura sporije se menjaju od institucija. Za prihvatanje i funkcionisanje
političkih institucija važna je veza institucija i društvenih normi. Ova veza nije jednostrana već je prožeta
uzajamnošću. Aocijalni i politički akteri stvaraju i podržavaju institucije. Klaus Ofe kaže “ Građani čine
dobre instituccije, a institucije su dobre u onoj meri u kojoj proizvode i gaje dobre građane”. Prilikom
odabira političkih institucija nužno je uzeti u obzir i kulturne razlike regiona, država i nacija. Dakle,
institucije je relativno lako uvesti, ali je relativno teško steći naviku da se institucijama podvrgavate.
Promena vlastii i promena političkihh institucija ne vode nužno promenama političke culture. Kod Rusoa
“Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, no znam jednu još korisniju – odgojiti naciju za
vladavinu”. U funkcionisanju savremenih kompleksnih društava, demokratske političke institucije
povezuju ključne stepene posredovanja i agregacije između, sa jedne strane, strukturarnih faktora i, sa
druge, ne samo individual, već i različitih grupa u okviru kojih seuštvo organizuje različite interese i
identitete. Neinstitucionalizovana, odnosno nekonsolidovana demokratija karakteriše stanje u kojem
dddeluje neformalna ali jaka praksa – klijentelizma, patrimonijalizma i korupcije. Demokratija koja
ispunjava očekicanja i institucije koje us delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske culture.
Arend Lajphart smatra da je za konsensualnu demokratiju poželjno posmatranje tradicije u kojoj se prednost
daje pomirenju, uzajamnom prilagođavanju i kompromisu. Po njemu, “dobra vest” sastoji se u tome što
nije teško pisati ustave i druge osnovne zakone i druge osnovne zakonekojima se omogućuje uvođenje
konsensualne demokratije sa institucijama podele vlasti. “Loša vest” po njemu je što je konsensualnoj
demokratiji teško da se ukoreni i napreduje ukoliko ne dobije podršku konsensualne političke kulture.
Polazeći od stave Gabrijela Almonda i Sidni Verbe das u strukturni i kulturni elementi varjable usred
“jednog složenog sistema uzročnosti koji dejstvuje u raznim pravcima”, Lajphart smatra da, kao što u
početku konsensualna kultura može pomoći usvajanju konsensulanih institucija, isto tako te institucije
imaju potencijal da jednu u početku suprotstavljenu kulturu učine manje takvom i više konsesualnom.
Normativna osnova – kakav poredak treba da bude, prethodi ustanovama kakav jeste. Normativni pristup
u analizi jednog društva znači: 1. Identifikovati vrednosti i principena kojima to društvo počiva i 2.
vrednosti i principe koje to društvo treba da prihvati da bismo ga mogli odrediti kao “dobro uređeno
društvo”.

32. Politička kultura i demokratija

Postoji neposrena veza između socijalne strukture sistema vrednosti i verovanja i legitimnosti
političkih institucija, odnosno postoji veza između političke kulture i demokratije. Postoje dva uzročna
procesa. Po jednom, društvene strukture koje karakterišu stanovništvo stvaraju određena verovanja među
pripadnicima grupe ili društva u celini. Po drugom, verovanja stvaraju posebne tipove sistema koje građani
prihvataju i smatraju legitimnim. Rastuće vrednosti “samoizražavanja” povećavaju osećaj građanskog
delovanja i kritičke javnosti. Inglehart piše da se “više od polovine varijansi postojanosti demokratskih
institucija može pripisati samo učincima demokratske političke kulture”. On je definisao građansku kulturu
kao koherentan sindrom ličnog zadovoljstva životom, zadovoljstvo politikom i međuljudsko poverenje i
podršku postojećem političkom poretku. Inglehartov model uzroka temelji se na pretpostavci o
jednosmernoj prouzrokovanosti – građanska kultura ima uticaj na demokratijum a demokratija nema uticaj
na građansku kulturu. Po Almondu i Verbi, građanin nije neprekidno aktivvan u politici. Građanin u
građanskoj kulturi ima “rezervu uticajnosti “. On se politikom ne bavi neprestano niti nadgleda ponašanje
donosioca političkih odluka na aktivan način, već on ima mogućnost delovanja ako se pojavi potreba.
Almond i Verba sugerišu da uzoran građanin “nije aktivan građanin već potencijalno aktivan građanin”.
Do određenog stupnja konsolidacije demokratije potreban je nizak nivo aktivnog učešća demosa.

33. Kulturološke teorije tranzicije

Wolfgang Merkel u Transformaciji političkih sustava bavi se prelaskom iz jednog poretka u drugi,
tačnije: prelaz iz diktature u demokratiju, iz planske ekonomije u tržišnu, kao i promena društva od
zatvorenog ka otvorenom. Kulturnim činiocima teže se manipuliše, menjaju se sporije a deluju dugoročnije
od političkih institucija. Po Merkelu, “u analizi i pretpostavki i prepreka demokratizacije važne su duboko
ukorenjene religijsko – kulturne tradicije zato što one – za razliku od političkih institucija i društvenih
struktura – izmiču kratkoročno usmerenim promenama”. Važne su dve dimenzije: religiozno – kulturna i
socijalni kapital. U pogledu prve, Merkel iznosi preovlađujuću pretpostavku po kojoj fundamentalistička
religijska kultura sprečava širenje normi i načina ponašanja u društvu koji doprinose demokratiji. Osnovna
pretpostavka je da su formalne političke institucije nestabilne i da nisu dovoljno “institucionalizovane”, ako
nemaju odgovarajuću društvenu podršku civilne (građanske) kulture koja je sklona i naklonjena
demokratiji. Norberto Bobio tvrdi da ni u jednoj zemlji demokratija ne može da opstane ako ne postane
“navika”. Ako odnose u društvu obeležavaju neformale norme uzajamnog poverenja i građanskog
angažmana u takvom društvu se “civilizira” vladavina, ali se i stabiliziraju demokratske političke institucije
i počinju da budu delotvorne. Legitimacijska osnova civilnog društva je partikularna i slabija od
legirimacijske osnove tela predstavničke demokratije uspostavljenih pomoću univerzalnih biračkih prava.
Demokratija se ne može opisati ako je ne podupre snažna građanska kultura i ne podržavaju građani odani
idealima, kao što su vladavina prava, sloboda pojedinca, slobodna i otvorena rasprava, vladavina većinei
zaštita manjina. Građansko društvo ne samo što kontroliše izabrane predstavnike i državnu administraciju
već obezbeđuje zamenu za mnoge funkcije koje su pripadale državi. Drugi važan aspekt kulture koji je
izvan verskog obeležja je “socijalni kapital”.

34. Socijalni kapital

 Socijalni kapital se odnosi na društvene i kulturne činioce koji označavaju društvenu povezanost.
Dominacija i sve veće mešanje države i potiskivanje društvenih odnosa uslovilo je potrebu za obnavljanjem
građanske odgovornosti i civilnog društva. Tradicija socijalnog kapitala potiče od Tokvila koji je istraživao
američko društvo, opisujući ga kao zemlju vibrantnog civilnog društva. Raspravi o socijalnom ili
društvenom kapitalu doprinelu su Pjer Burdije, Džejms Koleman i naročito Robert Patman. Koleman je
ukazao da što se više pojedinci i grupe oslanjaju jedni na druge to je njihov socijalni kapital veći. Patman
je u svojoj studiji, Kako demokratiju učiniti delotvornom, na primeru Italije pokazao da politička kultura
nepostedno vodi ka većoj uspešnosti i stabilnosti političkog sistema. Politička kultura, po njemu, je kanal
kroz koji prošlost utiče na sadašnjost. Viši stepen socijalnog kapitala u značajnoj meri uticao je na
funkcionisanje političkih institucija. Interpersonalno poverenje utiče na sposobnost nekog društva za
kolektivno delovanje. Drugi aspekt poverenja koji se smatra važnijim za demokratiju jeste političko
poverenje koje se meri kao poverenje u skup društvenih institucija kao što su parlament i vlada. Patnam
analizirajući promene u Americi ukazuje na pozitivnu korelaciju između socijalnog kapitala i delotvornosti
političkih institucija. Po njemu, civilni angažman u Americi opao do zabrinjavajućeg nivoa. Oni postaju
posmatrači umesto da budu učesnici u demokratskom procesu i demokratija zbog toga trpi. On beleži pad
u poseti javnih mitinga vezanih za lokalna, gradska ili školska pitanja. Umesto toga, ljudi sede u svojim
domovima ispred TV-a ili kompijutera. Patnam je ukazao na smanjenje i eroziju socijalnog kapitala u SAD
jer se smanjuje broj udruženja, klubova, javnih okupljanja i aktivizma građana, kako u lokalnim
akticnostima tako i u strankama. Društveni kapital upućuje na veze između pojedinaca – društvene mreže i
norme uzajamnosti i poverenja koje proizilaze iz njih. Društveni kapital povezan je sa građanskom vrlinom.
Društvene veze uključuju uzajamne obaveze. Društvene veze uključuju one koje su deo njih i isključuju
druge, što može biti njihova mana. Uzorke ove promene Patnam vidi u uticaju televizije, promena u
strukturi porodice i sve većoj geografskoj pokretljivosti stanovništva. Patnam pravi razliku između
povezujućeg i preklapajućeg socijalnog kapitala. Povezujući socijalni kapital drži na okupu ljude koji su
međusobno slični po određenim društvenim i identitetskim obeležijima, kao što su etnička pripadnost,
religija i društvena klasa. Preklapajući socijalni kapital povezuje ljude koji nisu međusobno slični.
Gledajući iz perspektive javnog dobra učinci povezujućeg socijalnog kapitala su negativni jer
homogenizuju pripadnike određene grupe ali uzrokuju antagonizam prema onima koji im ne pripadaju.
Učinci preklapajućeg socijalnog kapitala su pozitivni jer stvaraju poverenje među pripadnicima različitih
grupa. Socijalni kapital operacionalizuje se i meri kategorijama obrazovanja, treninga i iskustva, ili, kako
ga Patnam definiše, kao trijada mreža, normi i poverenja. Patnamov pristup socijalnom kapitalu gleda na
individualizaciju kao process koji dovodi u pitanje poverenje među ljudima i smanjuje kolektivno
delovanje. Nasuprot njemu, Inglehart i Velzel tumače individualizaciju kao pozitivan trend koji osnažuje
ljude da utiču na svoje obavete, solidarnosti i akcije koje preferiraju. Po njima individualizacija pogoduje
demokratiji. Rasel Dalton nije ubeđen da je politički angažman, iako je Patnam identifikovao važne
promene u američkom političkom procesu, opao na svim poljima, ili da je model koji Patnam opisuje u
SAD primenljiv na ostale demokratije. Porast lokalnih aktivnosti je izgleda zajednička karakteristika
savremenih demokratija.

35. Politička kultura postkomunističkih društava

Za postkomunistička društva, koja su u značajnoj meri bila izložena prisustvu velikih imperija,
preovlađujući tip predstavljala je autoritarna politička kultura. Ideal autoritarne vlasti je da od građana
napravi poslušnike, odnosno da ih oblikuje poput gline u rukama, i zato teško podnosi neposlušnost.
Problem sa “kulturom sećanja” i “politikom sećanja” sadržana je u pitanju u kojoj meri prošlost dominira
nad sadašnjošću i u kojoj meri nije završeno suočavanje sa prošlošću, odnosno koliko su narodi ili građani
ovih prostora u “zamci nedovršene prošlosti”. Politička kultura nam, uz političku istoriju, pomaže da
razumemo “procese dugog trajanja”. Naročito je teško za kratko vreme podići ekonomski standard i
promeniti političku kulturu i navike ljudi. Iskustvo dugog pamćenja ukazuje na dominaciju kolektivizma
nad individualizmom što pomaže da se lakše i bolje razume kako je komunizam relativno brzo supstituisan
nacionalizmom kao osobitom formom kolekticnog identiteta. Demokratija koja ispunjava očekivanja i
institucije koje su delotvorne takođe mogu uticati na jačanje građanske kulture.

DRUŠTVENI KONFLIKTI I DRUŠTVENI KONSENZUS

36. Društveni konflikti, društveni konsenzus i društvene promene

Sejmor Martin Lipset ističe “Koliko god to čudno zvučalo, stabilna demokratija zahteva
manifestovanje sukoba i razdora kako bi se odvijala borba za vladajuće pozicije, javljao izazov vladajućoj
stranci i menjale stranke na vlasti, ali bez “consensusa” – bez političkog sistema koji dozvoljava mirnu igru
snaga, prihvatanja odluka koje donose oni na vlasti od onih “van” vlasti, priznavanje prava onih “van” vlasti
od strane onih na vlasti – ne može biti demokratija”. Država je samo jedna od političkih institucija a
političke institucije su samo jedan od mnogih grozdova socijalnih institucija. Tokvil je bio prvi važniji
predstavnik ideje da “demokratija podrazumeva ravnotežu između sila sukoba i “consensusa”. U tom
smislu, Veber je video birokratizaciju kao institucionalni oblik svojstven svim modernism društvima, a po
Mihelsu je oligarhija – vladavina male grupe ljudi koji kooptiraju svoje sledbenike, proces zjaednički svim
organizacijama. Teorije koje se bave delovanjem postojećih političkih institucija, shvatajući ih kao element
koji teži stvaranju ravnoteže u društvenom sistemu i one koje vode ka narušavanju ravnoteže i stvaranju
mogućnosti za promenu. Prva struja povezana je sa funkcionalistima, strujom koja je bila uticajna pedesetih
godina XX veka. Unutar te struje nastao je pojam “stabilne demokratije”. Šta je fundamentalni odnos
između delova (aktera) teoretičari sukoba i teoretičari poretka daju različite odgovore. Teoretičari poretka
tvrde da su to harmonija, consensus i saradnja, dok teoretičari sukoba tvrde das u to kompeticija, konflikt,
dominacija i subordinacija. Prvi smatraju da akteri imaju srodne interese i bazični konsenzus oko društvenih
normi i vrednosti. Drugi tvrde da su stvari koje akteri žele deficitirane. Kod prvih društvo je visoko
intefrisano, kod drugih društvo je slabo integrisano. Tip društvene promene u prvom modelu je postepen,
prilagodljiv i reformski. U drugom modelu društvena promena jeiznenadna i revolucionarna. U pogledu
stabilnosti, u prvom modelu društvo je stabilno u drugom je nestabilno.

Entoni Gidens izdvaja tri glavna faktora koji su neprestano uticali na društvene promene: fizičko
okruženje, politička organizacija i kulturni činioci. Entoni Gidens tvrdi kako ljudi proizvode i svojim
delovanjem reprodukuju društveni svet, ali nisu u stanju da ga potpuno kontrolišu. Po Alenu Turenu, u
svetu koji se ubrzano menja središnji problem političke sociologije jeste razumevanje procesa proizvodnje
i kontrole društvanih promena. Klasično industrijsko društvo koncentrisano je na sferu rada, klasa i
raspodele resursa i bogatstva među njima. Kako komentariše Kejt Neš, “dok je industrijsko društvo
organizovano oko manufakturne proizvodnje, u postindustrijskom društvu najznačajniji resursi su znanje i
informacije”. Po Turenu, to dovodi do novih oblika sukoba, koji više nisu primarno klasni, već imaju više
kulturnu nego ekonomsku dimenziju. Demokratski proces postao je više inkluzivan odnosno zahtevao je
veće uključivanje građana. Porast vrednosti idividualizma povećao je sumnju u hijerarhijske organizacije
kontrolisane od strane elita, kao što su političke partije, birokratija i velike interesne grupe. Prema Raselu
Daltonu, protesti, društveni pokreti, smanjenje partijskog članstva i politički skepticizam poremetili su
tradicionalne forme i doveli do novih modela građanske participacije. Po Ronaldu Inglehartu kada se
zadovolje potrebe prvog reda, ispoljavaju se novi zahtevi i nove “postmaterijalističke vrednosti” koje se
odnose na kvalitet života. Više nisu primarna pitanja ekonomskog rasta i raaspodele, što je bilo
karakteristično za društva oskudice i ekonomske nesigurnosti, već više intelektualna i estetska zadovoljstva.
☺

37. Društveni konflikti: vrste i načini regulisanja

Politička sociologija razmatra uzorke i konsekvence date distribucije moći unutar ili između
društava, ali isto tako proučava i socijalne i političke konflikte koji vode promeni alokacije moći. Teorije
društvenih sukoba naglašavaju značaj struktura u okviru društva i razvijaju model u nameri da objasne kako
društvo funkcioniše, oni više ističu značaj podela u društvu. Društvo se sastoji od različitih grupa koje slede
svoje interese. To znači da će postojati različiti konflikti u društvu jer jedne grupe izvlače veću korist od
drugih. U pristupu razumevanju i proučavanju društvenih konflikata razlikuju se marksisti i pluralisti.
Marksizam je društvene konflikte svodio na klasni sukob i na njih gledao kao nuždu i privremenu potrebu.
Pluralisti pozitivno vrednnuju konflikte, jer u pluralističkom društvu postoje razlike u interesima,
vrednostima, stavovima i indentitetima, usled čega nastaju antagonizmi, neslaganja, takmičenje i
sukobljavnja. Ovde je reč i o neminovnosti konflikata i pozitivnom vrednovanju, jer se različiti društveni
akteri bore i takmiče za vlast i za sticanje legitimacije. Tokom XX veka protestne politike dovele su do
države blagostanja i građanski aktivizam, pored političkih i građanskih prava, prenet je i proširen na
ekonomski i socijalni teren zahtevajući minimalne uslove obrazovanja, zdravstva, ekonomskog blagostanja
i sigurnosti. Luis Kozer smatra da se društveni sukob određuje “kao borba oko vrednosti i zahteva za
oskudnim položajima moći i resursima, u kojoj su ciljevi protivnika da neutrališu, povrede i unište svoje
suparnike. Ralf Darendorf izvor sukoba ne vidi u klasnim i proizvodnim odnosima, već u nejednakoj
raspodeli moći zmeđu pojedinaca i grupa. Po Darendorfu, mehanizmi vezani za industrijsku demokratiju i
politička demokartija čine umerenijim pojavu i intezitet sukoba. To sprečava jednu opštu pobunu. Sejmor
Martin Lipset i Stein Rokan u studiji Partijski sistemi i opredeljivanje birača primećuju das u političke
partije više politički preduzimači nalik mašinama sposobnim za upravljanje međusobno suprotstavljenim
zahtevima, nego što su katalizatori trajnih sukoba. U društvu ne postoji samo društvena podela rad kapital,
što znači da ne postoji samo klasno glasanje. Postoje i druge varijable, kao što su religijska, etnička, jezička
pitanja. Njihova anlazi objašnjava nastanak zapadnoevropskih partijskih sistema, baziranih na strukturu
rascepa sa uporedno – istorijskom rekonstrukcijom političkih konflikata. Svoju teoriju Lipset i Rokan
temelje na četiri rascepa: centar – perigerija, država – crkva, selo – grad, vlasnici –radnici, koji su rezultat
nacionalnih, grđanskih i industrijskih revolucija. Klasa je glavni kriterijum za oredeljivanje birača ako nema
drugih društvenih podela. Rascepi mogu biti preklapajući i ukrštajući. Rascepi mogu da podstiču jedan
drugog i da budu kumulirajući, kao što jedan može da neutrališe drugi. Poltički konflikti prema Dalu, su
oni koji dovode u pitanje ponašanje ili strukturu državne uprave, a svoje uzorke mogu imati u ekonomskoj,
socijalnoj i kulturnoj sferi. Za Diveržea “politička borba odvija se na dva plana: s jedne strane, između
pojedinaca, grupa i klasa koje se bore za osvajanje, podelu ili uticaj u vlasti, a sa druge strane, između vlasti
koja komanduje i građana koji joj se opiru”.

U zavisnosti od vrste društvenih grupa koje učestvuju u konfliktu, oni mogu biti klasni, rasni,
nacionalni i religijski. U zavisnosti od uticaja na politički sistem, konflikti mogu biti sistemski – koji
osporavaju postojeći sistem i umereni – koji se odvijaju u okviru pravila postojećeg sistema. U razlikovanju
sukoba kao sredstva i sukoba kao cilja Luis Kozer vidi kriterijum po kojem se razlikuju “realistični” i
“nerealistični” konflikti. Realistični konflikti su oni koji se zasnivaju na određenim zahtevimaunutar odnosa
strana u konfliktu i koji pretpostavljaju sredstva za postizanje određenog cilja. Nasuprot njima “nerealistični
sukobi, iako uključuju interakciju dveju ili više osoba, nisu uslovljeni suprotstavljenim ciljevima
protivnika, nego potrebom za popuštanjem tenzije, bar kod jednog od njih”. Za Karla Fridriha “rešenje
sporova je prvobitna funkcija svakog političkog poretka”.

Konfliki se regulišu institucionalizacijomi društvenom kontrolom. Kenet Baulding, nudi tri

mogućnosti i načina regulisanja konflikta. Prvi način regulisanja konflikta je izbegavanje, pri čemu se strane
u sukobu udaljavaju jedna od druge. Drugi način regulisanja konflikata je osvajanje. Ako se konflikt ne
može regulisati ni na jedan od navedenih načina pribegava se proceduralnom regulisanju spora.

38. DIjalog – susret razlika

Dijalog je susret razlika u traganju za zajedničkim imeniteljem, zajedničkim temeljima i

zajedničkim vrednostima. Pretpostavka za svaki dijalog je tolerancija da se do rešenja dođe snagom
argumenata a ne argumentom snage. Ako nema mogućnosti da se čuju različita mišljenja onda nema ni
dijaloga. AKo se politička volja javno ne artikuliše ona može postati samovolja i nevolja. Tukidid je rekao
da javna reč ne škodi demokratiji. Mora da postoji i odgovornost za izgovorenu reč. Za dijalog je važno da
nam reči budu blage a dokazi jaki. Javnim dijalogom dolazi do oblikovanja javnog dobra i čuvanja javnog
interesa. Dijalogom se oblikuje kritička javnost. Javnim dijalogom se postiže konsenzus o temeljnim
pitanjima političke zajednice. Učešćem u javnim debatama pomažemo u kreiranju javnih politika. Politika
koja nije rezultat dijaloga, deliberacije, dogovora i konsenzusa, postaje politika sile i nasilja koju prate laž
i manipulacija. Prblem za vođenje dijaloga je odsustvo demokratske političke kulture koja osim tolerancije,
pretpostavlja i kulturu dijaloga. Javna scena neretko odiše isključivošću, crno – belim pogledom,
provincijalizacijom, nespremnošću za dručafije mišljenje, koje je uslov uspona svakog mišljenja. U
okolnostima i u ambijentu u kojem nikome nije stalo do mišljenja nema ni sučeljavanja mišljenja. U tom
slučaju, mišljenje je nepoželjno i prognano. Dijalog je podstrekač mišljenja i način da podelimo
odgovornost. Ako ne mislimo i govorimo javno ono što mislimo nismo građani već podanici. Dijalog
pretpostavlja slobodne ljude. Javni angažman kao čin slobode nije izvodljiv bez autonomije u mišljenju,
kritičke pozicije i kritičkog stava. LJudi više znaju protiv čega sun ego za šta su. DO demokratije se ne
dolazi tako što očekujemo da neko drugi uradi posao umesto nas, niti tako što ostajemo u svom toplom
domu iza spuštenih roletni, već što preuzimamo odgovornost za sebe i za društvo u kojem živimo. Svako
je odgovoran za svoj govor i za svoje ćutanje. Demokratija zahteva učešće u donošenju odluka, učešće u
javnoj debati, sučeljavanje u javnom prostoru i kreiranju politike. Kao što je pluralizam odgovor na
monizam tako je i dijalog odgovor na monolog. Ljudski žvot počiva na univerzalnim značenjima i
vrednostima. Ako se odbaci nasilje ostaje samo razgovor za rešavanje sporova i sukoba. Dijalog je most za
susret razlika.

39. Demokratija između konflikta i konsenzusa

Demokratija pretpostavlja takmičenje i traga za merom odnosa između konflikta i konsenzusa

među pojedincima i grupama u društvu. Polazeći od pretpostavke da je politika process u kome se različiti
interesi međusobno usaglašavaju, Endru Hejvud ističe da je politika neraskidivo vezana sa pojavama
sukoba i saradnje. Na politiku se gleda kao na sredstvo za rešavanje sukoba i to saglasnošću,
predusretljivošću ipregovorima, pre nego nasiljem i golom silom. Potrebno je napraviti razliku između
kompromisa i konsenzusa. Sposobnost za kompromis je prvi korak do konsenzusa. Po Hejvudu, kompromis
znači das u sve strane učinile ustupak, pri čemu niko nije u potpunosti zadovoljan. Dok konsenzus znači
sporazum čiji sadržaj prihvata širok krug ili veliki broj pojedinaca i grupa. On razlikuje proceduralni i
supstancijalni konsenzus. Proceduralni konsenzus je “želja da se odluke donesu konsulatacijamai
pregovaranjem, bilo među političkim partijama ili zastupnika interesnih grupa”, dok supstancijalni
konsenzus je preklapanje ideoloških pozicija dve ili više političkih partija, koji se iskazuje u sporazumu o
osnovnim ciljevima politike”. Po Aronu, postoje dve metode. Prva se sastoji u izuzimanju mnogih funkcija
, ljudi i odluka iz međustranačkog nadmetanja. Drugo je “utvrđivanje granica delovanja vlastodržaca,
odnosno da se omeđi područije unutar kojeg vlastodršci imaju pravo da odnose odluke. Po Sartoriju, kada
postoji konsenzus na nivou zajednice i o temeljima – posebno o pravilima za rešavanje sukoba – onda se
narod slobodno može sukobljavati oko politika. Konsenzus se shvara kao “pluralistička jednoglasnost”.
Konsenzus se mora postići i stvoriti u odnosu na “entropičnost disenzusa”. Sartori piše kako konsenzus
“znači zajedno osećati”, odnosno to je zajednički osećaj koji svi dele, vezujući ili bar povezujući. Po njemu
u odnosu na demokratiju treba praviti razliku između tri nivoa konsenzusa i to :

1. Prihvatanje krajnjih vrednosti, to je konsenzus na nivou zajednice, konsenzus uverenja o

vrednosti
2. Prihvatanje pravila igre, to je konsenzus na nivou režima o proceduralnim pravilima
3. Prihvatanje vlade, to je konsenzus na nivou vlade o politikama vlade

Po Sartoriju, konsenzus koji je stvarno neophodan jeste “ proceduralni konsenzus”, odnosno dogovor o
takozvanim pravilima igre. Primarno pravilo na nivou režima, po njemu, je ono pravilo koje odlučuje o
tome kako se odlučuje, koje utvrđuje “metod rešavanja konflikta”. U kojoj meri je partijski sistem obeležen
sukobom i konsenzusom zavisi ne samo od ideoloških razlika, tradicije i političke kulture već i od
postojanja samog poretka. U konkurentskoj borbi partije su spremne da žrtvuju i temeljna načela i temeljne
vrednosti političke zajednice radi svojih vlastitih dobitaka. Po Aronu onaj ko ne vidi aspekt borbe za vlast
naivan je, a onaj koji ne vidi ništa drugo osim aspekta borbe za vlast lažni je realista. Pluralistička društva
pretpostavljaju postojanje različitih interesa, političkih razlika, društvenih grupa i organizacija nezavisnih
jednih od drugih i od vladajuće strukture, a samim tim i suprotstavljanje i borbu tih grupa. Gotovo da
preovladava stanovište da socijalna homogenost i politički konsenzus doprinose stabilnosti demokratije.

40. Temelji bazičnog konsenzusa

Sukob i kompeticija u modernism društvima smatraju se normalnim. Važno je da ase odvijaju u

legalnim okvirima, da imaju takmičarsku formuj, da nude alternative, da ih krasi razmena argumenata.
Huan Linc i Alfred Stepan pišu “tranzicije mogu početi a da se nikad ne završe iako na vlast ne doše novi
autoritarni režim”. Drugo, naglašavaju potrebu da se dođe do saglasnosti o institucionalnom aranžmanu
demokratskog sistema vladavine i posebno značaj odlučivanja na demokratskoj političkoj areni,
rezimirajući da ovakva institucionalna neopredeljenost oko ključnih postupaka za stvaranje demokratije
može učiniti ne samo da se u tranzicija ne dovrši već i da se odloži bilo kakva konsolidacija demokratije.
Učvršćivanje i konsolidacija demokratije, zahteva da se razvija navika za normiranje i procedure regulisanja
demokratskog konflikta. Ključni deo tog procesa je stepen institucionalne rutinizacije. Bazični konsenzus,
kao zajednički osećaj koji svi dele, gotovo je neuhvatljiv i teško svodljiv pojam. On se može odrediti kao
najmanji zajednički imenitelj u jednoj političkoj zajednici. To znači dogovor, sporazum i saglasnost o
najvišim vrednostima koje omogućavaju zajednički život kao što su mir, sloboda, jednakost pred zakonom,
ljudka prava i slobode i kvalitet života. Postojanje konsenzusa znači da niko ne dovodi u pitanje političku
zajednicu. Što je širi konsenzus to znači da je veća uključenost građana. Konsenzus može biti prećutni i
apriorni, ugrađen u “kolektivnu memoriju” građana u “nasleđe navika”, u “sistem verovanja”, ali i izričit i
pretočen u normu kada je opšteprihvaćen. Postkomunistička društva nalaze se pred imperativom paralelno
oblikuju procese redefinicije kolektivnog identiteta, uspostave demokratije, tržišne ekonomije i socijalne
pravde. Prema Podunavcu, “bazični konsenzus koji se uspostavlja kao jedno neupitno polje van političke
borbe, uslov je da se politika u okviru jednog društva može oblikovati kao polje mirnog, miroljubivog i
kalkulabilnog rešavanja konflikata. Za Gabrijela Almonda i Sidni Verbu, ako u društvu nema konsenzusa,
malo je mogućnosti za mirno rešavanje političkih razlika koje se povezuju sa demokratskim procesom. Za
demokratiju je veoma važno da se politička kompeticija odvija po unapred regulisanim pravilima igre.
Sukob o temeljnim pitanjima nije moguća osnova ni demokratije ni bilo kojeg političkog poretka, jer
“stranke ostaju sigurno na sveni samo ako uspeju naći ravnotežu između srančarenja i nepristrasnog
vladannja, lojalnosti stranci i lojalnosti državi, stranačkog interesa i opšteg interesa”. Demokratija teži da
redukuje socijalne antagonizme. Saznanjem da imaju više šansi ako igraju demokratsku igru nego ako
dobiju saradnju socijalne grupe i politički akteri pregovaraju i postižu kompromise.

DRUŠTVENI POKRETI I INTERESNE GRUPE

41. Društveni pokreti

Društveni pokret je fenomen koji pripada dinamici savremenog društva. Kada demokratske
političke institucije nisu u stanju da nađu rešenje na velike i značajne probleme, ili kada se
neadekvatno suočavaju sa izazovima bilo time što ih ignorišu ili potcenju, na scenu stupaju
društveni pokretu, jer ljudi hoće da uzmu ne samo učešća već i kontrolu nad ključnim problemima
u svom životu. Termin društveni pokret prvi je upotrebio Lorenc fon Štajn u knjizi Istorija
društvenog pokreta u Francuskoj od 1789. do danas. Društveni pokreti imaju dublje korene u
društvenom nasleđu i nisu vremenski ograničeni. Sastoje se od individua i organizaviia koje
sinhronizuju njihovo delovanje. Društveni pokreti su deo procesa oblikovanja politike, izražavanja
zahteva, ali obuhvataju i mnogo šire okvire uključujući pitanja vrednosti i kulture.Marksistička
tradicija vezuje društvene pokrete za interese klasa i njihov društveni konflikt oko resursa. Na
marksističku tradiciju oslanja se i Alen Turen, kada kaže da je društveni pokret organizovano
kolektivno delovanje putem kojeg se, u određenoj konkretno-istorijskoj celini, klasni akter bori za
društveno rukovođenje istoricitetom. Po Turenu, društveni pokreti se sastoje iz tri principa čije
kombinovanje čini društveni pokret:
-princip identiteta (pokret i ljudi u njemu treba da su svesni svog vlastistog identiteta)
-princip opozicije (pokret treba jasno da identifikuje protiv koga se bori)
-princip totaliteta (pokret treba da bude svestan cilja svoje borbe, odnosno svoje
istoričnosti)
Emil Dirkem je video društvene pokrete kao kolektivni izraz društvene disfunkcije i anomije koja
predstavlja neuspeh društva da integriše različite društvene grupe. Gistav le Bon, video je
društvene pokrete kao fenomene koji pokazuju gubljene individualnosti u masi. Za Jirgena
Habermasa, društveni pokreti su odbrana ''sveta života'', vrednosti zajednice i porodice koje svet
sistema ugrožava. Sidni Tarou ukazuje na ''značaj interekacije'' ali i da se radi o kolektivnom
suprostavljanju. Interakcija je složena, odvija se kako unutar pokreta, tako i između pokreta i onih
koji su izvan njega (Dimitrijević). Za učešće u pokretu važan je društveni kontekst, ali i
individualno uverenje i opredeljenje koje je uslovljeno tim kontekstom. Društveni pokret
legitimiše se namerom i željom da ispravi nepravdu. Reagujući na uočenu nepravdu, društveni
pokret se obraća onima koji su izvan njega. Tili to obraćanje naziva BPUD poruke. Poruka glasi:
mi smo 1)brojni 2)posvećeni 3)ujedinjeni i 4)dostojni. Društveni pokreti predstavljaju
najznačajniji oblik kolektvnog delovanja. Mogu se razumeti i kao racionalno preduzeće aktivnosti
sa ciljem da se postignu neki politički ciljevi i zahtevi. U poredjenju sa političkim partijama i
interesnim udruženjima, društveni pokreti više ukazuju na neke dublje društvene probleme i na
društvenu disfunkciju. Aktivisti pokreta koriste sve dostupne kanale političkog uticaja.
Organizatori mobilišu pristalice u skladu sa praksama koje nudi odredjeni institucionalni okvir,
kao što su glasanje, lobiranje, peticije, štrajkovi, ali u skladu sa prirodom svog pokreta. Oni
kreiraju, analiziraju društvene probleme i nude rešenje. U odnosu na industrijsko društvo kada je
preovladavao klasni konflikt, novi društveni kontekst, do kojeg dolazi sa postindustrijskim
društvom, uslovio je i nastanak novih društvenih pokreta. Došlo je do nastanka nove i obrazovanije
srednje klase. U analiziranju društvenih pokreta fokus je na faktorima koji ih uzrokuju, kao i
naporima organizatora da ih generišu, spoljenjem okruženje koje se održava na pitanja koja
pokreću, taktikama koje primenjuju i njihovom krajnjem uticaju. U obzir se uzimaju zahtevi
pokreta, resursi kao što su novac, stručnost i javna podrška. Entoni Oberšal deli resurse na
materijalne (radna mesta, novac i prava naprevise robu i usluge) i nematerijalne (autoritet,
opredeljenje, prijateljstvo, sposobnost..). Društveni pokreti imaju organizatore, određene grupe,
simpatizere, fanatike, ali i protivnike, kao i radoznale prolaznike. Uže jezgro oblikuje zahteve,
priprema argumente i osmišljava srategije, ali im nije lako da održe potpunu kontrolu pokreta.
Aktivisti društvenih pokreta, kao i birači, retko kada dobijaju sve što zahtevaju, ali mogu ponekad
postići ne očekivane rezultate. Društveni pokreti. dovode u pitanje postojeće javne politike, a
ponekad ih i menjaju. Njihov cilj je promena ne samo određenih javnih politika, već i šire kulturne
i institucionalne strukture. Uticaj društvenih pokreta se ogleda u četiri međusobno povezane
oblasti: 1) javne politike 2) političke organizacije 3) kultura 4) na same učesnike.
1)U pogledu javnih politika, društveni pokreti se organizuju i mobilišu oko specifičnih zahteva
upućenih vladi. Društveni pokreti mogu uticati na pitanja koje vlada postavlja na dnevni red.
2)Kada je reč o organizacijama, na primer, zelene partije su proizišle iz društvenih pokreta
(mirovnih i ekoloških).
3)Kada je reč o kulturi, društveni pokreti se bore na širem kulturnom planom. Menjajući stil i način
života, društveni pokreti sa aktivistima i organizacijama dovode i do širih kulturnih promena koje
su iznad glavnih tokova poltike i društva čiji će se efekti videti u budućnosti.
4)Društveni pokreti odražavaju se dugoročno i na same aktiviste. Iskustva i identiteti aktivista
oblikovani tokom društvenog protesta trajno će obeležiti njihov lični i politički angažman i njihov
živote.

42. Stari i novi društveni pokreti

U klasične ili stare društvene pokrete, obično se ubraja radnički pokret. Radnički pokret
je institucionalizovan krajem XIX veka širenjem prava glasa. Po Čarlsu Tiliju, radnički pokret i
moderna država razvijali su se paralelno. Spremnost države da reaguje na zahteve radnika i davanje
povlastica potvrđuju da je radnički pokret menjao i samu državu. To je kulminiralo u formama
korporativističk socijalne država i države blagostanja nakon WW2.
Po Pavloviću ključna paradigma kroz koju treba posmatrati nove društvene pokrete u celeni je
paradigma kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. Bitna odlika modernog društva je
nastojanje sistema poretka, da sebi podredi sistem života. Novi društveni pokreti predstavljaju
''novu levicu''. Društveni pokreti kao forme nekonvencionalne političke participacije pridaju veći
značaj raznim manjinama, ali nastoje da pridobiju većinu za svoje zahteve. Blajme ističe da je
novo u društvenin pokretima novo to što više nema tematske konzistentnosti kao u starim pokretima
19.veka. Za ove ''postmoderne'' pokrete se može reći da nužno ne teže vlasti koliko priznavaju
samostalnosti u vlastitom načinu životu. Kod novih društvenih pokreta došlo je do promena u
orijentaciji, organizaciji i stilu. Kejt Neš zapaža nekoliko karakteristika novih društvenih pokreta.
Oni su : 1) univerzalni; 2) orijentisani na građansko društvo, nepoverenje prema centralnim
institucijma, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila, simboličnu politiku protesta; 3)
organizovani na neformalan, ''opušten'' način; 4) zavise od masovnih medija preko kojih se
upućuju apeli. “Po Vukašinu Pavloviću, logika i smisao društvenih pokreta i promena koje oni
izazivaju moraju se kristalizovati u institucijama koje obezbeđuju konsolidaciju i stabilnost
društvenih pokreta. Društvo koje bi permanentno živelo u mobilnom stanju društvenih pokreta,
bez solidnih institucija i procedura, teško da bi moglo da nađe neophodan minimum ravnoteže.”

43. Umreženi društveni pokreti (od 2008)

(Društveni pokreti u doba interneta)

Četrdesetak godina nakon 1968, koja se uzima za godinu novih društvenih pokreta, usledio
je talas protesta i društvenih pokreta širom sveta, koji su naročito intenzivirani nakon ekonomske
krize 2008.godine. Masovni protesti i pokreti u kratko vreme desili su se u različitim delovima
sveta. Reč je o umreženim društvenim pokretima ili društvenim pokretima u doba interneta, koji
su počeli na društvenim mrežama kao svojevrsnom prostoru autonomije i slobode. Manuel Kastel
( Mreže revolta i nade, društveni pokreti u doba revolta ) - Društvene institucije kreiraju oni koji
poseduju moć i to u skladu sa vlastitim vrednostima i interesima. Postojeći sistemi moći dovedeni
su u pitanje demonopolizovanim komunikacionim kanalima koje je omogućio razvoj interneta i
društvenih mreža. Oni su doneli dve velike prednosti : 1.oni su besplatni, 2. Oni su teže
kontrolosani. Po njemu, presudan i stabilan izvor moći u savremenom društvu predstavlja kreiranje
značenja. Sistem zasnovan na prisili ne može dugo da opstane. Kreiranje značenja je proces koji
se odvija putem komunikacije koja je ''proces razmene značenja razmenom informacija''.
Komunikacija se odigrava u javnoj sferi, njen proces je olakšan a mogućnosti značajno proširene
razvojem interneta i društvenih mreža. Vlade i korporacije nemaju potpunu kontrolu nad
internetom. U umreženom društvu, po Kastelsu, moć imaju programeri koji mogu da kodiraju
svaku od mreža od kojih zavisi život ljudi (vlada, parlament, finansije, mediji…) i skretničari koji
upravljaju vezama između različitih mreža. Ako se moć reprodukuje i sprovodi u skladu sa
programiranjem i prespajanjem mreža, kontramoć nastaje reprogramiranjem mreža oko drugačijih
interesa i vrednosti artikulisanjem i preusmeravanjem mreža u pravcu otpora i društvenih
promena. Umreženi društveni pokreti potiču iz dublje ekonomske krize i krize legitimiteta. Svaka
vlast je nepravedna po svojoj prirodi jer kada može da raspodeljuje i redistribuira, ona ne propušta
priliku, a to čini najpre u svom užem krugu, a ne pravedno. Dijagnozu stanja nakon svetske
finansijske krize Manuel Kastel daje na sledeći način: Finansijski magovu su od predmeta javne
zavisti postali mete sveopšteg prezira. Političari su prikazani kao korumprirani i lažljivi. Vlade su
razobličene. Mediji su osumnjičeni. Bez poverenja nista ne funkcioniše. Kriza je dovela do dubljeg
socijalnog jaza i povećanja društvene nejednakosti. Različiti društveni i politički konteksti imaju i
različite pojavne oblike koji izazivaju ''mreže revolza i nade'' kako ih naziva Kastels. To su
ekonomska eksploatacija, beznadežno siromaštvo, nepravična nejednakost, nedemokratska
politika, represivna država, nepravedno sudstvo, rasizam, ksenofobija, kulturno negiranje,
cenzura, policijska brutalnost, ratno huškanje, verski fanatizam… Osećaj novostečene snage,
oslobođenost straha, osećaj nastao iz gađenja ili podstaknutog besa prema vlastitim vladama i
političkoj borbi - ono što povezuje političke pobune, buntovnička iskustva, bez obzira na različite
kulturne, ekonomske i političke kontekste. Iskra protesta bio je neki incident ili ga je pokrenulo
neko emocionalno preterivanjr zbog nekog nepodnošljivog događaja. Za društvenu mobilizaciju
najvažnije emocije su strah, koji izaziva negativan efekat i elan, koji izaziva pozitivan efekat. Kada
se veliki broj ljudi oseća poniženo, eksploatisano, zapostavljeno ili loše predstavljeno, oni su
spremni da svoju ljutnju pretvore u akciju, čime prevladavaju strah. Novina je što više nisu
potrebne glasine, brošure i manifesti za komunikaciju. Klasični mediji više ne mogu da pokriju
niti da prekrij širenje informacija putem društvenih mreža. Svojim umrežavanjem, društveni
pokreti grade javni prostor gde mogu javno da deluju, razmatraju, odlučuju, iniciraju, pokreću i
pretvaraju ga u autonoman politički prostor. Taj javni prostor društvenih mreža svoju realizaciju
ostvaruje okupiranjem gradskog prostora. Mešavina besplatne komunikacije na Fejsbuku, Jutjubu
i Tviteru i osvajanja gradskog prevoza stvorila je javni prostor slobode. Mobilizacija je vršena
online. Na internetu ili putem interneta ''mreže revolta i nade su se povezale''. Ivan Krastev to
opisuje na sledeći način: Iskra protesta zapaljena uz pomoć društvenih medija. Novi društveni
pokreti sebe konceptualizuju kao mreže i postali su ubeđeni da mreže mogu da pobede hijerarhiju.
Talas protesta i pokreta poslednjih nekoliko godina ima različite forme, ciljeve i oblike, ali svi oni
osporavaju status quo. Mogućnost represije u umreženom društvu nisu iste i efekat je slabiji. Kada
policija interveniše, slike i vesti se brzo šire, što donosi novi mobilizacijski potencijal. Političke
stranke i političari više služe bankama nego građanima. Stvorena je slika da političari žive u svom
zavtorenom svetu ispunjenom privilegijama, ravnodušni za probleme građana, reprodukujući
svoju moć, manipulišući izborima. Politika nije nikada potpuno nezavisna od moći novca. Većina
građana ne veruje u politički proces, onakav kakav je. Kako zapaža Kastels pokreti nemaju
zamerke na princip predstavničke demokratije, već osuđuju praksu takve demokratije onako kako
se ona danas praktikuje i ne priznaju njen legitimitet. Ukazuje na to da protestni pokreti traže veću
participaciju a ne bolju reprezentaciju. Po Krastevu prvo, u demokratskim zemljama, ljudi se ne
bune samo protiv elita, već i protiv izborne demokratije koja je postala sistem za perpetuiranje
moći tih elita. Drugo, ona upućuje na to da u situaciji sve većeg nepoverenja prema političkim
elitama ljudi gledaju na popularne masovne proteste ne kao na način da se ispravi demokratija,
već kao na alternativu izbornoj demokratiji. Ljudi ne protestuju zato što su srednja klasa, već zato
što nisu a žele da budu. Sve veći su bili zahtevi, ne samo za većom participacijom, već i
deliberacijom, čime bi se obezbedilo učešće građana u procesu konsulativnog donošenja odluka.
Nijedan drustveni pokret nije jedinstveni pokret.

44. Karakteristike umreženih društvenih procesa

1. Započinju na društvenim mrežama a zatim poseduju gradski prostor. Nisu svi društveni
protesti izraz umreženih društvenih pokreta.
2. Ne postoji jedno težište i žarište. Određene studije su pokazale da korišćenje interneta
osnažuje ljude, pojačava osećanja sigurnosti, lične slobode i uticaja i ima pozitivan efekat
na lično blagostanje.
3. Ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u svom posebnom identitetu.
4. Društveni pokretu su u velikoj meri neočekivani i spontani. Nastaju iz ogorčenosti i
nezadovoljstva građana vlašću.
5. Umreženi društveni pokreti uglavnom su neliderski pokreti jer horizontalna mreža
pretpostavlja saradnju i solidarnost bez potrebe za vođstvom.
6. To su krajnje ’autorefleksivni’ pokreti koji neprekidno preispituju o tome ko su, šta žele
da postignu, koju vrstu demokratskog društva priželjkuju, ali i kako da izbegnu klopke i
zamke.
7. Oni su nenasilni, u smislu da ne pokušavaju nasilni preokret. Utemeljuju se na
miroljubivoj građanskoj neposlušnosti. Stvarajući zajedništvo aktivisti prevazilaze strah..
8. Ovi pokreti su retko programski. Orijentacije se otkrivaju u diskursu. Ono po čemu će ovi
protesti biti upamćeni, po Krastevu, su video snimci, ne manifesti; hepeninzi, a ne govori;
teorije zavere, a ne politički traktati. Primećuje da, pošto nisu sigurni ko vlada, učesnici
protesta napadaju čitav sistem vladavine.
9. Imamo revolucionarne pokrete, ali ne i revolucionarne ishode, jer su revolucije bez
ideologije ili projekta.
10. Iako su društveni pokreti fundamentalno politički, njihov uticaj na politiku je više
indirektan, jer nameću neke teme i uspostavljaju zahteve koji, kada zadobiju podršku
javnosti, bivaju prihvaćeni od određenih stranaka i lidera. Uticaj pokreta na javne politike
je, barem kratkoročno, ograničem, jer promena javnih politika zahteva
institucionalizaciju.

45. Poređenje društvenih pokreta 1968.i protesta i pokreta nakon 2008.

1. Društveni pokreti šezdesetih bili su univerzalni, a umreženi društveni pokreti su partikularni;

2. Šezdesetih su zavisili od masovnih medija, a umreženi društveni pokreti od društvenih mreža;
3. Šezdesetih je kontekst bio rat u Vijetnamu, atomska bomba i zagađenje životne sredine, a za
umrežene društvene pokrete svetska ekonomska kriza, porast društvene nejednakosti i sve dublji
jaz;
4. Tada je bio protest protiv autoriteta, a umreženi društveni pokreti osporavanje, moć i sistem;
5. Šezdesetih su mladi bili orijentisani na građansko društvo, uz nepoverenje prema centralnim
institucijama, više zainteresovani za aspekte kulture, životnog stila i simboličnu politiku protesta,
a umreženi društveni pokreti ispoljavaju kosmopolitsku kulturu iako su ukorenjeni u svom
posebnom identitetu.
6. Tada su proresti bili organizovani na javnom prostoru, na neformalan i ‘opušten’ način. Danas
je javni prostor društvenih pokreta izgrađen kao hibridni prostor između društvenih mreža na
internetu i okupiranog gradskog prostora, koji u interakciji povezuje sajber prostor.
Transformacija između stare politike, prisutne u institucijama, i nove politike, prisutne u pokretu,
odigrava se u glavama ljudi.

Samo glasanje nije dovoljno, iako ono verovatno presudno utiče na distribuciju političke moći.
Pojedini izlivi nezadovoljstva, koji (po)gađaju one koji su zaodeveni legitimitetom glasačke kutije,
mogu biti atak na demokratiju koliko i njeno osveženje. Umreženi društveni pokreti postali su
agensi promene svesti i promene odnosa prema politici i političarima. Na taj su kreirali način za
dublje društvene i političke promene. Gledano istorijski, društveni pokreti su poluge društvenih
promena. Mi kao građani, imamo pravo da postavljamo pitanje onima koji vladaju u naše ime, da
li oni vladaju uz naš pristanak i saglasnost, da li oni vladaju u skladu sa izbornim obećanjima i
mandatom koji smo im poverili, da li oni vladaju poštujući ljudsko dostojanstvo. Mi imamo pravo
da postavimo pitanje njihovog legitimiteta. Kada krše pravila, obećanja i dogovorem imamo pravo
da im otkažemo poslušnost. Pokazalo se da su partije i izbori neretko sputani oblici i forme politike,
za razliku od društvenih pokreta koji su nesputani. Uticajem na javno mnjenje, društveni pokreti
pripremaju teren za političke promene i procese koje neko drugi kanališe. Kada su politički zahtevi
društvenih pokreta u saglasju sa delovanjem institucija i kada su one spremne da ih uvaže, može
voditi ka amortizovanju potresa i ka značajnim usklađivanjem ili štelovanjem sistema. To je
ujedno izraz njegove fleksibilnosti koja održava stabilnost. Kada je jaz između pokreta i institucija
dubok i nepromistiv, to može voditi ka društvenoj nestabilnosti. Iskazivanje nezadovoljstva
građana ukazuje na potrebama za novim formama politike, novim principimai novim akterima.
Duh pokreta gotov uvek je otpor nepravdi. Za većinu građana političke institucije i političke elite
su neefikasne i nelegitimne. Društveni pokreti su bili i ostali nosioci društvenih promena, koji
reflektuju nekoliko relacionih odnosa: Odnos između države i društva; Svet života (i rada) i svet
sistema; Odnos između slobode i poretka; Odnos između dinamike društva i stabilnosti sistema;
Odnos između (ne)delotvornosti institucija i demokratije ulice; Odnos između političke
participacije i političke reprezentacije;Odnos između poretka i alternative.Društveni pokreti i
političke institucije međusobno se ignorišu. Za demokratiju je važno da se međusobno uvaže i
prihvate poruke. Stvari potencijal i domete društvenih pokreta nije moguće realizovati bez
interakcije društvenih pokreta sa političkim institucijama, kako bi došlo do izvesnih društvenih
promena.

46. Interesne grupe - Određenje pojma i Različiti pristupi u proučavanju interesnih grupa

Interesna grupa je svaki organizovani akter koji ima za cilj da izvrši uticaj na oblikovanje javne
politike. Neke grupe i organizacije mogu biti neformalne. Interesne grupe su pretežno dobrovoljne
organizacije privatnog sektora. Interesne grupe se definišu kao organizacije koje epeluju na vlast,
ali ne učestvuju na izborima. Po Grahamu Vilsonu, interesne grupe zahtevaju određenu autonomiju
u odnosu na vladu i političke partije. Interesna grupa je svaka organizacija koja nastoji da utiče na
javnu politiku. Interesne grupe mogu biti i vladine agencije(ministarstva, javne korporacije),
vladina tela (republike, državice, pokrajina, gradovi, opštine, okruzi). Neke od njih mogu biti
otvorenije a neke zatvorenije za uticaje i delovanje spolja. Društveni pokreti se uglavom uključuju
u razmatranje. Uticaji mogu biti formalni i neformalno, oni koji deluju tajno - anonimni(nevidljivi)
i oni koji deluju javno - vidljivi.
Interesne grupe mogu biti sektorske i strukovne. Sektori mogu biti različiti: sektor biznisa, rada,
obrazovanja, zdravstva, religijski, etički, javni i privatni. Sektori, nužno i a priori, nisu interesne
grupe, ali kada stave u prvi plan neki svoj zajednički interes koji žele da pretoče u javne politike,
onda imaju iste reference kao interesne grupe. Izraz Peak assotiations koristi se za strukovna
udruženja ili asocijacije asocijacija, krovna udruženja(udruženja poslodavaca, udruženja malih i
srednjih preduzeća, mlekara…) Studije i istraživanja interesnih grupa naročito se razvijaju od kraja
pedesetih godina kroz studije slučaja ili uporedne studije. U odnosu na različite pristupe, izdvajaju
se pluralistički, marksistički, elitistički i korporativni pristup.
Pluralisti smatraju da interesne grupe igraju centralnu ulogu u političkom procesu u kojem
poseduju određenu moć da utiču na ishode politike. Ovaj pristup polazi od toga da je moć
fragmentirana i disperzirana među različitim kompetativnim interesnim grupama, pri čemu su
političke odluke i ishodi politike rezultat kompleksnih interakcija i pregovora između različitih
grupa u društvu. Pluralizam traga za nekom vrstom koncepta provera i ravnoteža kako bi se
sprečilo da bilo koja grupa dominira procesom kreiranja politike. Ovaj pluralistički model
interesnih grupa izložen je kritici jer je koncentrisan na resurse i ponašanje interesnih grupa, a
manje posvećuje pažnju vladinim interesima i aktivnostima, zapostavljajući faktore kao što je
međunarodni ekonomski razvoj. Klasični pluralizam podrazumeva proceduralni konsenzus među
interesnim grupama a zapostavlja mogućnost da postoje akteri koji odbijaju da igraju po pravilima
igra. U odnosima sa vladom, neke interesne grupe mogu biti favorizovane. Savršena kompeticija
retko egzistira zato što mogućnosti pojedinih oblasti politike nisu potpuno otvorene za interesne
grupe. Institucionalni odnosi vlade i specifičnih interesnih grupa mogu isključivati ostale.
Marksisti polaze od pretpostavke da postoji nejednaka moć koja proizilazi iz klasne strukture
društva. Klasni interesi, po marksistima, predstavljaju temelj društva. Država je instrument
kontrole od strane dominantne klase kako bi zaštitila njenu privatnu svojinu i tako je održala na
vlasti. Kritičari su ukazali na pojednostavljivanje strukture interesnih grupa u društvu svođenjem
na klase. Važan kulturni element kapitalizma je “konzumerizam”. Kapitalisti nastoje da uspostave
bližu vezu između korporacija i nacionalnih ekonomskih interesa. Važno je i pitanje održivog
razvoja.
Elitistička teorija polazi od pretpostavke da su vrhovi interesnih grupa politički aktivni i neelitni
delovi politički pasivni. Elitisti smatraju da je društvena moć u značajnoj meri određena
formalnom organizacijom. Za jedan broj elitista važno je pitanje uključenosti i pripadnosti
određenoj eliti. Kada je neka grupa elitna, one dominiraju posedujući neke resurse koji joj pružaju
posebnu moć da vlada u određenim političkim procesima.
Korporativistički model razvija se u Evropi od sredine sedamdesetih da bi opadao od osamdesetih,
u vreme kada se akademski počinje proučavati. Korporativizam je nastojao da prepozna i reguliše
saradnju države i određenih grupa sa ciljem da postigne određeni sklad između različitih interesa
i interesnih grupa i obaveze učesnika u procesu da promovišu zajedničko dobro i društvenu
solidarnost. Predstavnici ovih grupa ne samo da su inkorporirani u državu u procesu konsultacija
i zakonodavne rasprave, već učestvuju i u procesu donošenja odluka, ali i asistiraju državi u
implementaciji javnih politika oko kojih su saglasni. Interesne grupe u okviru korporativističkog
modela postaju inkorporirane u državu i one više nisu privatni agenti već javni akteri sa
odgovornošću da obezbede stabilnost i predvidljivost u dogovorenim politikama. Većina
interesnih grupa koja participira u korporativnom modelu su ekonomske :grupe, kao što su biznis,
sindikati, poljoprivrednici i profesionalne grupe. Ova varijanta korporativizma naziva se
“društveni korporativizam”, “demokratski korporativizam” ili “nekorporativizam”. Ona je često
rezultat serije sporazuma postignutih između vlade i korporativnih interesnih grupa precizirajući
prava i obaveze. Ovaj korporativizam se razlikuje od “državnog korporativizma” u kojem
autoritarna država drži strogu kontrolu svih interesno grupnih aktivnosti, poput diktature i fašizma.
Državnocentrična perspektiva sa argumentom u prilog autonomije države ukazuje da ona kao
entitet ima i svoju ekonomsku i neekonomsku agendu čiji rezultat nije uslovljen delovanjem
interesnih grupa, već državne strukture njene formacije i uticaja na proces kreiranja politike. U
okviru državnocentrične perspektive, državni ciljevi su oblikovani od strane državne
organizacione strukture i interesima njenih zvaničnika, uz savete političkih eksperata koji nastoje
da se ponašaju kap zvanični predstavnici uzimajući u obzir interese posebne državne agencije.

47. Vrste interesnih grupa. Načini delovanja. Strategije i taktike interesnih grupa
U svim političkim društvima aktivnosti društvenih interesnih grupa, sa ciljem uticaja na
javne politike, sadrže dva procesa: -najpre žele da utiču na kriranje politika i donosioce
odluka(poslanike, ministre, činovnike, državnu upravu, javnu administraciju)
-oni moraju da utiču na donosioce odluka u interesu svoje grupe
Ideja pluralizma je da nijedna pojedinačna elita i njen interes ne dominiraju u svakoj oblasti
politike, već da svaka grupa može da iskaže svoje interese i preference, nudeći informacije,
raspravu, pregovore i kompromis. Vlada arbitrira, u skladu sa “hijerarhijom” uticaja. Uticaj i
efekar delovanja interesnih grupa zavisi od više faktora: šta imate da ponudite, šta znate i koga
znate. Interesi mogu biti pojedinačni i opšti, uži i širi. Odnosi među interesnim grupama su odnosi
moći. Moć interesnih grupa, između ostalog, zasniva se na upravljanju resursima koje imaju i
njihovom stavljaju u funkciju ostvarenja interesa. Delovanje interesnih grupa usmereno je ka
centrima moći. Pitanje je da li određeni akter deluje unutar ili izvan takozvane policy mreže. Policy
mreže usmerene su na kreiranje javnih politika, odnosno putem njih se utiče na proces formulisanja
i donošenja određenih javnih politika. Ipak, formalno, malo njih je eksplicitno prepoznato kao
akteri u okviru policy procesa. Interesne grupe u svom delovanju služe se različitim strategijama i
taktikama. Strategije su generalniji planovi uticaja, dok su taktike specifičnije aktivnosti za
postizanje željenih ciljeva. Interesne grupe koriste tri mehanizma uticaja: 1. Direktna interakcija
sa ljudima u institucijama koje kreiraju politike, 2. Indirektan uticaj kroz političke stranke i 3.
Indirektan uticaj kroz javno mnjenje. Različiti resursi bitno utiču i na strategije i na taktike,
odnosno forme i načine delovanja. U odnosu na moć uplitanja u stvaranje javnih politika, u svom
načinu delovanja, interesne grupe mogu se podeliti i na one koje su: za zaključivanje političkih
razmena sa Vladom(kolektivni ugovori, tripartitna partnerstva); za upuštanje u konfliktnu politiku
(štrajkovi, protesti, blokade); za vlast privatnih interesa koja nanosi štetu(potezi poslovnih
korporacija). Politička razmena u ekonomskoj sferi odvija se između poslovnih udruženja i
sindikata, sa jedne strane, i vlade, sa druge. Jedan od problema u delovanju sindikata je opasnost
od ugrožavanja socijalne stabilnosti. Zato je važna mobilizacijska snaga, ali ne i njena stalna
upotreba. Konfliktna politika spada u neku vrstu lobiranja spolja. Štrajkovi se smatraju jednim od
važnih sredstava u delovanju sindikata. Upuštanje organizacija rada u konfliktnu politiku ima za
cilj da prisili institucije na kompromis(npr.oko cene rada). Vlast privatnih interesa je model u
kojem država prenosi svoje nadležnosti u donošenju obavezujućih odluka na interesne grupe. U
poslednje vreme postoji trend regulacijskog upravljanja. Ono ima za cilj da samostalne agencije
stvaraju javne politike zadržavajući interesne grupe van tog procesa, kako bi oslobodile vladu
negativnih posledica izbornog pritiska na nju. Polazna ideja bila je da je bolje da nezavisne
agencije stvaraju javne politike poput nezavisnih banaka u monetarnoj politici, nezavisna tela za
kontrolu konkuretnosti i sl. Međutim, nema garancije da regulatorna tela ne služe interesu nekoga
ko je stekao dominantan položaj u procesu odlučivanja agencije ili njenom konstituisanju.

48. Pozitivni i negativni efekti u delovanju interesnih grupa

Spolji uticaj interesnih grupa kolokvijalno se pokvira terminom “međunarodna zajednica”.

Spoljno delovanje može u pravcu podrške i “ohrabrivanja”, ali, istovremeno, postoje grupe koje
nastoje da usporavaju i zaustavljaju procese, odnosno pojedine interesne grupe ponekad teže da
odlože i zaustave demokratske procese. U delovanju interesnih grupa identifikuju se pozitivni i
negativni efekti, odnosno njihove prednosti i mane. Prednosti se ogledaju u tome što se njihovim
delovanjem pojedini važni poslovi mogu ubrzati i efikasnije obaviti, što nameću nekakav realan
odnos u društvu, što često na sistematičniji način artikulišu određene ineterese. One nude rešenja
kojima biraju korektiv vlastima i omogućavaju prečice da se brže donose odluke i kreira politika.
Nedostaci su što utiču na politiku bez mandata od strane građana, često i bez legaliteta i bez
legitimiteta. Često se ne zna ko šta i za koga radi. Interesne grupe nastoje da ostvare uži i, neretko,
pojedinačni interes a zapostavljaju interes šire grupe i društva u celini. Interesne grupe u privredi
mogu da završe formiranjem kartela, monopola i da definišu cenu.
Neretko se lobiranje i interesne grupe dovode u vezu sa korporacijom. Većina građana, odnosno
šira javnost, uglavnom nepovoljno reaguje na interesne grupe. U vrednosnoj strukturi
neobrazovanijih dominira autoritarizam, etatizam, potreba za redistribucijom, dok su kod
vladajućih struktura prisutnije liberalne vrednosti. Građani su nepoverljivi jer vide da je
pregovaračka moć onih koji zastupaju njihov interes veoma ograničena. Političari često imaju i
neposrednu finansijsku ili neku drugu korist. Oni su više upućeni kako funkcioniše sistem, bolje
su informisani i obavešteni o društvenim procesima. Pojedine interesne grupe mogu da budu
veoma organizovane i efikasne. Poslovne (biznis) interesne grupe uvek su najbolje organizovane
i najuticajnije. Moćne su poslovne grupe koje hoće da očuvaju monopole i sektorske politike, ili
status quo. Uticaj interesnih grupa vezuje se, uglavnom, za resore i oblasti koje ih najviše
interesuju. Najuticajniji su oni koji raspolažu najvećom količinom novca i koji su najbliži
političkoj eliti. To su multinacionalne kompanije, koje deluju sofisticiranije i obazrivije, pre svega
uvažavajući zakone u sopstvenim zemljama. Najveći poslovi vezuju se za državu. Država je,
najčešće poslodavac. Istovremeno, država je često uslovljena ili ucenjena. Za objašnjenje društava
u tranziciji koristi se fenomen “zarobljene države”, koja je karakteristična za okolnosti u kojima
vlada ne može samostalno da formuliše i sprovodi sopstvenu politiku zbog nedostatka upravljačko-
institucionalnih kapaciteta. Interesne grupe i te kako utiču na socijalno-ekonomske rezultate i
ishode u određenoj zemlji. Ne postoji saglasnost oko toga da li interesne grupe održavaju ili
potkopavaju demokratiju. Ono što je izvesno, interesne grupe odslikavaju kakve su javne politike
vlada pojedinih država - da li je država socijalne sigurnosti ili (neo)liberalna. U organizacionom
stepenu analize, potrebno je identifikovati pet problema sa kojima se interesne grupe suočavaju
tokom svog delovanja: forma organizacije, mobilizacija resursa, strukturna transformacija, interno
upravljanje i identifikovanje kolektivnih interesa.

49. Paradoks kolektivnog delovanja ( Mankur Olson)

Mankur Olson u svojoj studiji Logika kolektivnog delovanja polazi od pretpostavke teorije
racionalnog izbora da individualno delovanje određuje računica troškova koji se ulažu i koristi
koje se očekuju od tog delovanja. Kada se javna dobra proizvedu, nijedan pojedinac koji pripada
određenoj političkoj zajednici ne može biti isključen iz njihovog korišćenja, bez obzira da li je
doprineo njihovom stvaraju ili nije. Na taj način dolazi do "paradoksa kolektivnog delovanja". Ako
pojedinci misle samo na sebe i na sopstvene interese, oni neće pridonositi stvaranju zajedničkih
dobara i radije će "švercovati", očekujući da to obavi neko drugi umesto njih. Ako svako tako
razmišlja, kolektivno dobro se neće proizvesti. Po Mankuru Olsonu, do toga ne dolazi jer selektivni
podsticaju preovladavaju nad "švercovanjem". Učesnici u proizvodnji javnog dobra očekuju da
dobiju neke privatne koristi koje su dostupne samo onima koji učestvuju. Uloga lidera je da
balansiraju selektivne podsticaje i javno dobro, odnosno interese članova grupe pojedinačno i
grupe u celini. Interesne grupe deluju da bi ostvarile svoje interese, ali racionalne pojedince u
grupama motivišu selektivne koristi da se pridruže i deluju u tim grupama. Hipotetički, moguće je
da pojedinci u grupi altruistički zanemare ličnu dobit, što je izuzetak, dok je, po Olsonu, sebično
ponašanje pojedinca u grupi - pravilo. Da bi ostvarili svoje interese, pojedinci se udružuju u
organizacije, koja ima za cilj postizanje zajedničkih ciljeva njenih članova. Na primer, od sindikata
se očekuje da obezbede bolje uslove rada, što je zajednički interes radnika. Olson se slaže sa
Bentlijem da "ne postoji grupa bez vlastitog interesa". Međutim, članovi grupe ili organizacije
imaju i individualne interese koji se razlikuju od interesa drugih članova grupe ili organizacije.
Bentli pripada pluralističkom pristupu u proučavanju interesnih grupa. Pluralizam naglašava
spontanost, slobodu i dobrovoljnost privatnih udruženja naspram prinudnog i prisilnog karaktera
države. Po pluralistima, struktura društva je "asocijacijska". To znači da postoji razlika da li su
pojedinci izolovani (kao u nedemokratskim - totalitarnim državama) ili udruženi i zajedno jači. Po
Bentliju, smer državne politike je rezultanta pritisaka različitih interesnih grupa. Vlast je, prema
njemu, "prilagođavanje i uravnotezavanje interesa". Po Trumanu, kada je to nužno pojaviće se
dobrovoljna udruženja, organizovaće se Interesne grupe i izvršiti grupni pritisak kako bi se
stabilizovali odnosi u društvu. Udruženja uspostavljaju vezu sa institucijama vlasti kada im je
potrebna. Kada dođe do poremećaja u vidu nezaposlenosti, poremećaja cena, javljaju se udruženja
vlasnika, radnika, poljoprivrednika koja deluju na vlada kako bi ublažila posledice koje ih
pogađaju. Grupe koje smatraju da su zakinute ili pogođene vrše organizovani politički pritidak.
Truman je zanemario interese pojedinaca, a jedino su važni grupni interesi, grupni stavovi i grupni
pritisci. Pluralisti smatraju da će različite grupe jedna drugu držati u šaci zbog ravnoteže moći
među njima. Olson razlikuje tri vrste interesnih grupa: "povlašćene", "srednje" i "latentne".
Glavna razlika je između malih (povlašćenih i intermedijarnih) i velikih (latentnih) grupa. U malim
grupama ( poput porodice) svaki član ima odnos licem u lice sa drugim članovima. U primitivnim
društvima, na šta je ukazivao i Talkot Parsons, postoji osećaj da društvenom strukturom
preovladava "srodstvo". U razvijenim društvima mnogo veću ulogu imaju nerodbinske strukture
(država, crkva, poslovne organizacije). Po Olsonu, ako se izbace instinkt ili sklonost prema nekoj
vrsti delovanja, ostaje interes ili potreba kao zahtev za formiranje ili održavanje dobrovoljnog
udruženja. Ljudi se prirodno udružuju ili pridružuju. Iako članovi imaju interes da postignu
kolektivno dobro, nemaju isti interes da snose troškove tog kolektivnog dobra. Ono što čini grupa
zavisi od toga šta čine pojedinci u toj grupi zavisno od predanost koje za njih predstavljaju
alternativni pravci delovanja. Male grupe "posebnih interesa", "vlastitih interesa" imaju
nesrazmerznu moć i često mogu poraziti velike grupe koje bi obično trebalo prevladati u
demokratiji. To se dešava, između ostalog, što su manje grupe aktivne i organizovane, za razliku
od velikih koje su neaktivne i neorganizovane. Neorganizovane grupe ne mogu ni da artikulišu
zahteve, ni da izvrše pritisak na vladu. Pluralisti su umanjili značaj formalnih organizacija, koje
su "samo faza ili stupanj interakcije" ili ze upoređuje sa "pesmom s kojom vojske staraca idu u
boj". Grupe sa manjim brojem članova su efikasnije u odnosu na ukupnu korist i troškove za
pribavljanje nekog kolektivnog dobra. Olson primećuje da će samo "posebna" i "selektivna" korist
stimulisati racionalnog pojedinca u latentnoj grupi da deluje na grupno orijentisan način, on je
svestan da ekonokski interesi nisu jedini, jer su ljudi motivisani i željom za sticanje prestiža,
poštovanja i prijateljstva. Pojedince, dakle, drže i podstiču društvene nagrade i društvene kazne u
vidu "selektivnih koristi".
Po Olsonu, lobiji velikih ekonomskih grupa nusproizvodi su organizacija koje su sposobne
'mobilisati' neke latentne grupe pomoću 'selektivnih podsticaja'. Jedini organizacije koje raspolažu
'selektivnim podsticajima' su one koje imaju 1) imaju ovlašćenja i sposobnost da sprovode prisilu
ili 2) imaju nekakav izvor pozitivnih podsticaja koje mogu ponuditi pojedincima u latentnoj grupi.
Pojedinac će podržati delovanje određene grupe ili ako je prinuđen da plaća određenoj organizaciji
ili lobističkoj grupi ili ako će ostvariti neku nekolektivnu dobit. Po Olsonu, potencijalna politička
moć latentne grupe mobiliziraće se samo ako se zadovolji jedan ili oba navedena uslova. Na
primer, sindikati su dominantna politička snaga zato što posluju i s poslodavcima, koje mogu
prisiliti da zapošljavaju samo članove sindikata.

50. Kritika Olsonove "logike kolektivnog delovanja"

Olson je smatrao da je otkrio "logiku kolektivnog delovanja", ali se dešavalo, suprotno njegovoj
teoriji, da se povećao broj sindikata u zemljama u kojima članstvo u sindikatu nije uključivalo
selektivne koristi. Takođe, događaji iz 1968. pokrenuli su čitav talas građanskog aktivizma i
društvenih pokreta širom sveta čiji podsticaji nisu bili u duhu Olsonove interpretacije.
Ofe i Vizental, analizirajući praksu udruživanja rada i kapitala, predložili su razlikovanje interesa
prema sposobnosti interesnih grupa da se upliću u proces stvaranja javnih politika, a ne samo po
tome da li je neki interes javan ili privatan. Oni ističu strukturnu zavisnost političara od vlasnika
kapitala, čija gledišta uzimaju u obzir nezavisno od toga da li su oni organizovani ili ne.
Interesne grupe lobiraju za javna dobra, koja su namenjena svakome koga se tiču, nezavisno od
toga da li je učestvovao u troškovima u njihovom pribavljanju ili nije. Selektivne koristi svojim
članovima, za razliku od javnih dobara, su isključive. Lobiji se, takođe, mogu služiti i selektivnim
štetama. Unutar malih grupa "strateško međusobno delovanje" znači da svaki akter svoju odluku
temelji na nekom očekivanju odluka ostalih, te da je ishod funkcija međusobno zavisnih odluka
svih aktera.
Kako primećuje Meklin, po Olsonu, "zajedničko obeležje svih velikih ekonomskih grupa sa
značajnim organizacijama za lobiranje je da su organizovane radi nekog drugog cilja", što znači
da su delatnosti lobiranja nusproizvod njihovog glavnog cilja. Takođe, Olson neretko zaboravlja
politiku. Političarima je stalo do glasova kao i do interesa. Političari vode računa i obzirni su prema
interesnim grupama iz tri razloga. Prvo, interesne grupe mogu imati i glasačku moć. O odnosu na
stav političara o pitanjima koja se tiču interesnih grupa one mogu savetovati svoje članove kako
da glasaju (na primer, sindikati). Drugo, interesne grupe mogu biti korisne političarima kako bi
plaćale njihove troškove. Treće, političarima su često potrebni stručno znanje i veština interesnih
grupa kako bi svoju politiku sproveli na području i u oblasti neke grupe. Meklin zaključuje da moć
lobija i moć birača često vuku u suprotnim pravcima, ali pravac koji izaberu političari mora biti
pod uticajem oba. Moć birača ne premašuje uvek moć interesnih grupa.
Herbert Kičhelt i Filip Rem upućuju na nekoliko rešenja "paradoksa kolektivnog delovanja". Prvo,
postoje neki politički preduzetnici koji politički angažman ne smatraju skupim. Drugo, Olson
polazi od pretpostavke da učesnici političku participaciju smatraju troškom. Međutim, ima onih
koji pridaju značaj solidarnosti zajedničkog delovanja sa drugim ljudima. Treće, akteri mogu
potcenjivati troškove participacije, ili su ih vođe navele da veruju da je dobit i korist veća od
uloženog. Četvrto, društvene mreže mogu poslužiti kao sredstvo nadzora, što neke pojedince može
podstaći da se promeni da se priključe a da to nije selektivna korist već zajednički interes.

51. Odnos interesnih grupa i drugih aktera. Interesne grupe i demokratija.

Kada se radi o odnosu interesnih grupa sa drugim akterima, Vlada je, u principu najmoćnija jer je
najveći poslodavac i jer ima najmoćnije mehanizme i resurse. Od ostalih entiteta, najuticajnije su
grupe stranih investitora. Političke partije imaju nešto intenzivniji domen delovanja u javnoj,
odnosno političkoj sferi. U odnosu na partije, interesne grupe se bave nešto užim i
specijalizovanim pitanjima, i ne pretenduju da steknu vlast (ne učestvuju na izborima), već da
izvrše uticaj na nju. Dva atributa razlikuju interesne grupe od političkih partija. Prvo, političke
partije zauzimaju pozicije o širem spektru pitanja, dok se interesne grupe fokusiraju samo na
nekoliko pitanja. Drugo, dok političke partije teže vršenju vlasti, interesne grupe samo žele da
utiču na određena pitanja javne politike. I interesne grupe i političke partije bave se povezivanjem
građana i njihove vlade. I jedne i druge nastoje da izvrše uticaj na društvo i državu. Dok su političke
partije dominantne u izbornoj sferi i areni, interesne grupe su najprisutnije u procesu kreiranja
javnih politika. Ponekad interesne grupe svoje ideje, interese i političke ciljeve inkorporiraju i u
političke programe. Neretko, interesne grupe, političke partije i državne institucije deluju poput
sistema spojenih sudova.
Političke partije i sindikati su potencijalni takmaci i partneri. Političke partije su medijatori ne
samo između građana i države, već i između različitih grupa u civilnom društvu. Interesne grupe i
partije mogu biti inverzne organizacije. Ako su interesne gruoe jače partije su slabije i obrnuto.
Partije i interesne grupe se istovremeno međusobno takmiče, ali i sarađuju. Različite organizacione
forme mogu vremenom doživeti transformaciju uključujući društvene pokrete, religijske sekte,
profesionalna društva i udruženja, akademske institucije, neprofitne fondacije, poslovne
organizacije, vladine agencije - koje mogu prerasti u organizovane interesne grupe. Društveni
pokreti koji imaju uspeha u masovnim protestima, pridobijanju javnosti i prihvatanju njihove
politike za postizanje cilja društvene promene mogu prerasti u lobističke organizacije, političke
partije ili neprofitne fondacije (Partije zelenih, NVO, agencije za smanjenje zagađenosti, zaštitu
životinja).
Interesne grupe uvek egzistiraju u društvu. Na političkom tržištu egzistiraju različiti interesi i među
njima se mogu odvijati konsensualno-kompetativni procesi sa ciljem da se utiče na kreiranje javnih
politika. Procesom demokratizacije, konsolidacije institucija, opadaju neformalne grupe i postaju
formalnije, transparentniji proces kreiranja politike i šansa da one budu prihvatljivije. Neformalne
interesne grupe brže se prilagođavaju svim promenama, veći problem imaju one grupe koje su
institucionalizovane, jer imaju manje mogućnosti za sivo delovanje. Sa druge strane, legalizacija i
formalizovanje omogućava javnu kontrolu, transparentnost i veću odgovornost nosilaca vlasti. Za
predstavnike vlasti interesne grupe mogu biti važan izvor informacija i podrške, kao i mogućnost
otvaranja kanala za konsultovanje u politici sa onima kojih se određeni problem ili pitanje najviše
tiče. Političarima su interesne grupe važne jer mogu imati glasačku moć, mogu pomoći u plaćanju
troškova i mogu pružiti potrebno znanje i veštine. U društvu uvek postoje uticajni pojedinci i
uticajne grupe. Izvori uticaja mogu biti različiti. To je često pitanje resursa, ali i stvar dobre ili loše
reputacije, poverenja, imidža. Uticaj tradicije i političke kulture može se identifikovati u
pretežnom očekivanju da država servisira određene oblasti, umesto samoorganizovanja,
udruživanja i preduzetničke delatnosti. U pluralističkim društvima, država je arena za nadmetanje
između različitih interesa.
Postojale su sumnje od Rusoa, Medisona i Šumpetera da interesne grupe izopačuju demokratiju
zato što im političari izlaze u susret i pružaju grupama ono što žele, ne nastojeći otkriti šta želi
narod. Demokratija nije fer sistem, jer jedna grupa uvek ima moć nad drugom. Moć grupa i moćne
grupe slabe procesom demokratizacije.

GLOBALIZACIJA I ANTIGLOBALIZACIJA
70. Debate o globalizaciji
Globalizacija je univerzalan process ili set procesa koji generiraju međupovezanost i međuzavisnosz
između država i društava povezujući ih u jedan moderan svetski sistem. Ona uključuje i podrazumeva
čitav spektar ekonomske, ekološke i društvene međuzavisnosti kroz takozvane crosss – border transakcije.
Očigledan je porast uloge nedržavnih aktera, multinacionalnih korporacija, religijskih grupa, nevladinih
organizacija i terorističkih grupa u odnosu na tradicionalnu i dominantnu ulogu nacionalnih država. Kada
govorimo o globalizaciji, reč je zapravo o procesima koji imaju svoje korene u prošlosti, a sam pojam je
relativno nov i figurira od 60’ godina 20 veka, a naaročito od 90’ godina 20 veka, nakon kolapsa
komunizma i SSSR-a, Smatra se da je pojam jako oblikovan pod uticajem ideje Maršala Makluana o
“globalnom selu”. Kako ističe Ronald Robertson, globalizacija kao ideja odnosi se na smanjivanje sveta,
ali i na jačanje svesti o svetu kao celini. Intelektualna rasprava o globalizaciji razapeta je između priče o
modernizmu i postmodernizmu. Individue su transformisane od proizvođača u potrošače i one zamnjuju
klasnu, religijsku i etničku pripadnost.
“Naš način razumevanja i tumačenja sveta se promenio ili traži promenu” - Endru Hejvud
Modernističu misao po Hejvudu, karakteriše utemeljenost, verovanje da je moguće saopštiti objektivnu
istinu i univerzalne vrednosti, obično povezano sa čvrstom verom u progres, postmodernizam je anti-
foundationalism. Vukašin Pavlović “Postmoderističke teorije gledaju na globalizaciju kao na
diskontinuitet u odnosu na modernist”, odnosno po njima postoji jasan postmodernistički obrt, koji je pre
svega kulturološki i konceptualan”. U tom smislu globalizaciju karakterišu brze promene, fragmentacija,
kulturni pluralizami relativizam, lični i kolektivni identiteti su hibridni i promenljivi, linije razlikovanja
su izmešane i u pokretu. Stiče se utisak da se pojmu globalizacije prilazi u asocijacijama i aprioristički,
uprkos njenoj složenosti, kompleksnosti i višedimenzionalnosti. Ulrih Bek pravi razliku između
globalizacije, globalnosti i globalizma. Globalizam je jedno ideološko stanovište koje svodi globalizaciju
na ekonomsku dimenziju. To je idologija vladavine svetskog tržišta. Globalnost znači realno i aktuelno
stanje uspostavljenog svetskog društva. To je po njemu, stanje “druge modernosti”. Globalizacija
označava procese kojima se umanjuje uloga nacionalnih država od strne mreže transnacionalnih aktera.
Učesnike “uzavrele debate” o globalizaciji Dejvid Held je podelio na hiperglobaliste, skeptike i
transformacioniste. Za hiperglobaliste , država nije više vrhovni autoritet nad društvom i ekonomijom.
“Nova era” je obeležena globalnim tržištem. Za neoliberale to je trijumf individualne slobode, a za
marksiste trijumf globalnog kapitalizma. Za skeptike, globalizacija je u suštini mit koji pokriva
segmentiranost međunarodne ekonomije u tri glavna regionalna blika (Evrope, pacifičke Azije i S.
Amerike) pri čemu nacionalne vlade ostaju veoma moćne. Prema transformacionalistima, države i društva
širom planete prolaze kroz process dubokih promena u kome pokušavaju da se adaptiraju na sve
međuzavisniji ali istovremeno i visoko rizičan svet. Arjun Apanduraj razlikuje pet globalnih sfera, i to:
etno – sfera, tehno – sfera, finaso – sfera, media – sfera i ideo – sfera.

71. Različite dimenzije globalizacije

Međupovezanost i međuzavisnost prisutna je na različitim nivoima i u različitim oblastima i tokovima.
Društvena odgovornost držva ne prestaje pred nacionalnim granicama već se pruža i preko njih. Izvesno
je das u horizont i okvir koji nude nacionalne države odavno postali pretesni za savremenog čoveka.
Ekonomska dimenzija globalizacije ogleda se kroz porast međudržavnih transakcija i protoka kapitala,
roba i usluga, odnosno deteritorijalizacije tržišta. Tretiranje i shvatanje globalizacije primarno ili čak
isključivo, kao ekonomski fenomen, Entoni Gidens naziva “fundamentalnom greškom”. Globalizacija se
odnosi na skup promena a ne na jednodimenzijalnu promenu. Nacionalne države moraju da privuku
kapital, ljude i znanje da bi preživele na svetskom tržištu i postaju “zapetljane u protivurečnosti” ako
pokušaju da se isključe i izoluju od ostatka sveta. Ravnoteža između ekonomije i politike narušena je u
korist ekonomije.
Ideološka dimenzija. Rasprave o globalizaciji su idološki obojene i ona sama nije ideološki neutralna.
Novi talas globalizacije dovodi se u vezu sa krajem hladnog rata i kolapsom komunizma. Hladni rat je bio
obeležen ideološkom bitkom između kapitalizma i komunizma. Kraj hladnog ratabio je inspiracija da se
objavi i “Kraj istorije”. Fukujama nije tvrdio das u političke ideje postale irelevantne, već da je poseban
set zapadnog liberalizma trijumfovao nad ostalim rivalima. Napredak liberalne demokratije u 20 veku bio
je impresivan. Kada je reč o ideologijama, kako zapaža Dejvid Held, očigledno je kako “nijedna od
velikih tradicija u društvenim istraživanjima – liberali, konzervativci i marksisti – nema jednstvenu
perspektivu globalizacije kao društveno - ekonomskog fenomena. Neoliberalizam je potisnuo
redistributinu politiku države blagostanja, a za njene nostalgičare i levičare globalizacija je neoliberalni
projekat. Šta god da predstavlja u ideološkom smislu – postmodernizam, kraj istorije, kraj ideologije, ono
što je svim ovim napadima i kvalifikacijama zajedničko jeste to das u i oni ideološki. Svaki od tih
različitih pristupa preedstavlja u suštini jedan pokušaj da se partikularan set političkih ideja i vrednosti
pokaže superiornijim u odnosu na rivalske i da to predstavi kao bezuslovan trijumf. “Implozija
komunizma” simultano je praćena “eksplozijom nacionalizma”, ali i religijskog fundamentalizma. Jedan
kolektivistički obrazac zamenjen je drugim. Globalizacija kao d aide i u pravcu slabljenja i u pravcu
jačanja nacionalističkih osećanja. Nacionalizam nastaje i kao reakcija na globalizaciju.
Međuzavisnost i međupovezanost. Fukujama sa pravom ističe “Ono što zaista ujedinjuje svet danas jesu
tehnologija i ekonomija”. Na ove dimenzije nam ukazuje Dejvid Held kada kaže: “Globalizacija,
inicijalno, može biti shvaćena kao širenje, produbljivanje i ubrzavanje svetske međuzavisnosti u svim
aspektima modernog društvenog života, od kulture do kriminala, od finansija do duhovnosti”. Globalno
civilno društvo oviluje samoorganizovanim, posredujućim grupama i organizacijama, koje su relativno
nezavisne kako od javnih vlasti tako i od privatnih ekonomskih aktera. Globalna svetska mreža podseća
na umreženo globalno civilno društvo. Internet je olakšao građanima i otežao vladama da kontrolišu
protok informacija, vrednosti, znanja i ideja. Ulrih Bek će to drugačije reći. Po njemu globalizacija ne
znači svetsku državu, “već da budemo precizniji, svetsko društvo bez svetske države, bez svetske vlade”.
Suverenost je danas podeljena između nacionalnih, internacionalnih, i regionalnih vlasti. Suverenost se
danas može razumeti “manje kao teritorijalno definisana granica, a više kao političko pogađanje oko
resursa u okviru kompleksne transnacionalne mreže”.
Ekološka dimenzija. Napetost između čoveka i prirode je u usponu. Čovek ubrzano podređuje prirodu
svojim konzumentskim i profitabilnim ciljevima i ponaša se kao njen vladar. Susret i sukob čoveka sa
prirodom koliko predstavlja opasnost za prirodu jođ je veća opasnost za čoveka. Sama činjenica života na
planeti “pozajmljenoj od potomaka” naglašava čovekovu odgovornost. Čovek zato, kultivišući prirodu,
najpre mora kultivisati svoje nagone, požude, želje, i potrebe i stvarne i zamišljene.
Kulturna i tehnološka dimenzija. Naše je polazište da modernism društvima vlada kulturni pluralizam,
lični i kolektivniidentiteti su hibridni ipromenljivi a vrlo često i mešoviti. Na delu je procvat dijaspore.
Ako se prihvati postojanje mnoštva kultura, njihova različitost i legitimnost različitih izraza ljudskog
duha, postavlja se pitanje njihovih dodira, susreta, sukoba ukrštanja, međuuticaja i potiskivanja i
ujednačavnja. Na jednom polju globbalizacija je izjednačena sa “vesternizacijom”, pa čak i
“amerikanizacijom”. To viđenje je često označeno kao “kokakolonizacija” i “mekdonalizacija”. Iz takvve
perspective postoji opasnost poništavanjema “malih” kultura i nacionalnih identiteta. Elektronski mediji,
a pre svega televizija, omogućavaju gledanje i praćenje događaja širom sveta i učestvovanje u njima.
Državama je teže da kontrolišu takve kanale a građanima je lakše da dođu do poželjnih informacija.
Globalni mediji su pomogli trasirali put širenju konzumerizma, kosmopolitskog životnog stila i masovne
kulture. Reč je kako ističe Lesli Skler, o “povećanju potrošačkih očekivanja i aspiraccija nezavisno od
kupovne moći”. Robne marke, ili logo, postali su važniji i od samog proizvoda. Konzumerizam je
istovremeno i način života. “Brendomanija” i “logomanija” su esencija konzumerizma, odnosno,
potrošačkog društva. Mario Vargas Ljosa smatra da globalizacija ne guši lokalne kulture već ih samo
oslobađa od ideoloških stega nacionalizma. Ljosa vidi modernizaciju kao neizbežan proces, iako zbog nje
nestaju mnogi tradicionalni načini života, ali u isto vreme “ona otvara nove mogućnosti; ona je važan
korak napred za celokupno ljudsko društvo”. Iščezavanje granica i sve veća međuzavisnost sveta podstiču
nove generacije da uče o drugim kulturama, i to ne samo iz hobija, već zato “jer je danas sposobnost da se
govori nekoliko jezika i da se uspešno plovi kroz razne kulture postal ključna za profesinalni uspeh”. Oni
koji su za odbramveno zatvaranje, svojim postojanje kažu mnogo o kulturi, ali oni su u većini slučajeva
neznalice; oni prikrivaju svoju pravu lokaciju, a to je nacionalizam. Ta lokalistička i isključiteljska vizija
je u raskoraku sa univerzaliznom kulture. Po njemu, iz lekcija koje od kultura možemo naučiti, vidi se da
samim kulturama nije potrebno da ih štite “ni birokrati ni komesari, ni gvozdene rešetke, ni carinska
izolacija da bi ostale žive i bujne”. To ih “samo sparuši ili čak trivijalizuje”. Kulture moraju živeti
slobodno. Specifičnost interneta i mreže, kao novog medija, ogleda se u tome što su stari mediji deo
novog medija. Novine imaju svoja online izdanja. Preko interneta se može gledati televizija. Danas se
preko interneta vrši gotovo besplatan transport i transfer ogromne količine informacija, Informacije, kao i
ideje, i dalje ostaju skupe, a možda i najskuplja “roba”, ali njihov protok, transfer i transport postaju
najjeftiniji i najbrži.
73. Kritika globalizacije i antiglobalisti
Jedan deo kritike je idološke prirode: jedni su protiv “neoliberalizma”, drugi su “anarhisti” i treći su
protiv “kapitalizma”. Pojedini autori, kao što je Ulrih Bek, smatraju da oštricu treba usmeriti ka kritici
“neoliberalizma”. To podrazumeva kritiku “njezine ekonomske jednodimenzionalnosti, njezinog
lineranog jednosmernog razmišljanja, njezinog svetsko – tržišnog autoritarizma, koji se pravi da je
nepolitičan a snažno politički deluje” Jedni su protiv bogataša, drugi protiv svetske vladavine bez svetske
vlade. Ipak dve globalne tendencije su zabrinjavajuće. Prva je sve veći porast nejednakosti, kako unutar
društva tako i globalno. Drugo je veća razlika između industrijski razvijenih država i zemalja u razvoju.
Obično se to naziva bogati sever i siromašni jug. Organizacije koje se protive globalizaciji poput
“Grinpisa” ili “Oxfama”, i same su globalne po svom delovanju.
Početkom dvadeset prvog veka imamo stravičan i zabrinjavajući porast nejednakosti po kojem bogati
postaju sve bogatiji a siromašni sve siromašniji. Za samo mali broj ljudi rezevisana je vertikalna
mobilnost. Sve veća koncentracija bogatstva i sve dublji jaz između bogatih i siromapnih otežava borbu
protiv siromaštva. Ta današnja klasa superbogatih je za većinu ljudi nevidljiva. Njihove vile, helikopteri,
limuzine, jahte, umetničke kolekcije pripadaju zoni nestvarnog koja je previše udaljena da bi izazivala
otpor. Stiglic to objašnjava “ Najbogatiji procenat poseduje najbolje kuće/obrazovanje/lekare/stil života
ali izgleda jednu stvar novac ne može da kupi: razumevanje da njihova sudbina zavisi od toga kako živi
ostalih 99% stanovništva” ☹. Za porast nejednakosti jedni smatraju da je to problem ekonomije, drugi da
je to problem demokratije, a treći da je to problem javnog mnjenja. U interpretacijama uzorka, posledica,
kao i reagovanja na ove tendencije, imamo ideološki jaz. Globalizacija je proizvela svoje dobitnike i
gubitnike. Gubitnici globalizacije su zemlje u razvoju, niže i srednje klase u bogatom svetu. Gubitnike
globalizacije čine, parlamenti i neke druge demokratske institucije. Dobitnici globalizacije po Branku
Milanoviću koji smatra da “u devet od deset slučajeva to su ljudi iz azijskih ekonomija u ekspanziji,
prvenstveno iz KIne, ali i Indije, Tajlanda, Vijetnama i Indonezije”. Ovi pokazatelji navode neke autore
da se umesto o “američkom snu”, govori o “azijskoj drami”, o “kineskom snu”, o “blistavoj Indiji”,
misleći na ekonomska čuda. Dobitnici globalizacije su izvršna vlast, birokratija, protektivne interesne
grupe i sudstvo.
Globalizacija je proizvela i svoje neprijatelje i svoju opoziciju. U zemljama u razvoju, globalizacija se
shvata kao određena forma zapadnog, naročito američkog imperijalizma. U razvijenom svetu
antiglovalistički pokret vođen je različitim idejama socijalizma, anarhizma i ekologizma. Njihova
okupljanja su, uglavnom, neka vrwsta kontrasamita organizovanih kao reakcija na skupove predstavnika
razvijenih zemalja na kojim oni tretiraju globalna svetska pitanja. Svetski socijalni forum, započet 2001
godine, nastao je kao reakcija na globalne elitne krugove koji su težili da se okupe u globalna udruženja i
održe globalne konferencije. Počevši od 2000 godine, sastanci u Davosu postali su glavna meta
“antiglobalistima”. Jedna od značajnih ličnosti čije ime i delo obeležavaju ovaj pokretje nesumnjivo
Naomi Klajn, pisac bestselera No logo. Po njenom mišljenju, ovaj pokret još uvek nije artikulisao gde
zapravo ide. Protesti antiglobalista su difuzni, oštri i ponekad nasilni. Zasluga antiglobalističkog pokreta
je što se uspostavlja neka vrsta protivteže kojom se preispituju savremeni procesi. Ispada da ni ostvarenje
antiglobalističkih zahteva nije moguće bez globalizacije, odnosno i antiglobalistički pokret postaje
globalan. Za rešenje pitanja koja postavljaju antiglobalisti potrebno je više a ne manje globalizacije. Po
Gidensu, “uticaj tradicije i običaja na naše živote sve više opada”. Dinamika globalizacije u neposrednoj
je vezi sa karakterom i prirodom društvenih promena.
Mnogi globalni fenomeni manifestuju se na nivou nacionalnih država. Kako poentira Gidens; “U svetu
vlda radikalna neravnoteža u odnosu na to ko drži poluge moći a ko ne”. Zemlje u razvoju su se oduvek
žalile da sistem nije naklonjen njihovim interesima, jer “veliki igrači kroje pravila”. Stanovništvo bogatih
zemalja optužuje globalizaciju što im oduzima dobro plaćene poslove i šalje ih u daleke zemlje gde je
jeftinija radna snaga a manji porez. Klaus Ofe smatra da bi se savladao izazov modernizacije država i njen
kapacitet lza donošenje i sprovođenje pravila moraju da se ojačaju, umesto da se pusti na volju tržišnim
snagama. Postavlja se pitanje da li je država “servis” globalnog nivoa odlučivanja ili je “subject” koji ima
svoje nadležnosti. Po Vučini Vasoviću, globalizacija pruža nove mogućnosti integracije i komunikacije u
vidu kompresije vremena i prostora, faktički smanjuje regulativne kapacitete države. Država u
globalističkom kontekstu gubi deo svoje moći i suverenossti u četiri linije: jedan deo prelazi u ekonomski
podsistem, drugi se seli gore u naddržavne institucije, treći ide prema lokalnoj zajednici koja dobija na
značaju i četvrti ide na pobočne subjekte koji se manje ili više odnose na civilno društvo. U poslednjih
četrdeset – pedeset godina, teritorijalna država izgubila je tradicionalni monopol na oružanu silu. Po
Hobsbaumu, “svet je ušao u eru neadekvatne države, a u mnogim slučajevima i države koja slabi ili je
oslabila”.
Protivrečnosti globalizacije i demokratije. Vučina Vasović ukazuje na deparlamentarizacije organizacije
vlasti, u vidu:
1. Jačanja prezidencijalizacije politike
2.Partijske kolonizacije parlamentarizma.
3. Korporativizma
4. Samomarginalizacija i ruiniranje iznutra.

Demokratija se dovodi u pitanje sa jedne i društvenim protestima i pokretima sa druge, usponom

populizma.

74. Opadanje srednje klase – socio – ekonomski populizam

Od pada berlinskog zida 1989, preko svetske ekonomske krize 2008, sve do 2019. Prošlo je
tridesetak godina koje su obeležene padom komunizma, usponom globalizacije, ekonomskim rastom
Kine, razvojem interneta i društvenih mreža. Uspon globalizacije, doveo je do porasta globalne
nejednakosti. Promene u globalnoj nejednakosti mogu biti uzrokovane različitim razlozima, kao što su
ekonomski, politički ili tranzicija. Branko Milanović razlikuje dve vrste “sila” koje smanjuju nivo
nejednakosti: jedne su “zloćudne” sile i “dobroćudne” sile. Ovaj talas globalizacije osujetio je rast
dohotka srednje klase u bogatom svetu. Dobitnici su ljudi koji na globalnom nivou čine jedan posto na
vrhu. Oni dolaze iz bogatih ekonomija. Kako naglašava Milanović, kapitalizam danas prvi put dominira
čitavom zemaljskom kuglom, do te mere da i oni koji mu se protive ne mogu da ponude realistične
alternative. Kapitalizam i demokratija uglavnom idu zajedno. Mada je kapitalizam postojao i bez
demokratije. To znači da je moguć raskid kapitalizma i demokratije. Porast nejednakosti igra važnu ulogu
u razdvajanju kapitalizma i demokratije, jer bogati imaju neuporedivo veću političku moć nego pripadnici
srednje klase i siromašni. Porast nejednakosti dovodi u pitanje srednju klasu, jer ona postaje i manje
brojna i ekonomski manje moćna u poređenju sa bogatima nego pre trideset godina. Pad dohotka srednje
klase odrazio se na rast udela u dohotku za ljude na vrhu. Opadanje srednje klase i smanjivanje njene
ekonomske moći dovodi do određenih društvenih i političkih posledica. Jedna od posledica je opadanje
podrške za pružanje socijalnih usluga putem javnih službi, prvenstveno u obrazovanju i zdravstvu. Po
Milanoviću, udaljavanje od demokratije javlja se u dva oblika. Prvi se odnosi na SAD, na sve veću ulogu
novca u politici i na uticaj novca na donošenje političkih odluka, za šta koristi izraz plutokratija. Bogati
koji imaju koristi od globalizacije računaju da oni koji imaju štete – srednji slojevi, mogu da ugroze
njihove interese i zato se fokusiraju na suzbijanje demokratije, iako cilj “nije svesno tako definisan”.
Suzbijanje se odvija na dva paralelna načina: 1. Potiskivanje glasa siromašnih i 2. Oblikovanje javnog
mnjenja kod pripadnika srednjih klasa i siromašnih. Drugi efekat kojim se pripadnici srednje klase i
siromašni odvraćaju od zaštite sopstvenih ekonomskih interesa je sračunato skretanje pažnje na neke
druge teme. Čitaoci novina, gledaoci televizije ili korisnici interneta bombarduju se raznim problemima,
čime se skreće pažnja javnosti sa osnovnih ekonomskih i društvenih problema, kao što su nezaposlenost,
broj zatvorenika, ratni profile i rupe u poreskim zakonima kroz koje bogati uspevaju da provuku milijarde
dolara. Bogati finansiraju kampanje, veći procenat bogatih učestvuje na izborima, finansiraju medije i
utiču na javno mnjenje. Kada je reč o evropskim zemljama, postoji nekoliko razlika u odnosu na SAD.
Prvo, ovi sistemi manje su podložni uticaju novca na politiku; drugo, na politički život snažno utiče
problem priliva imigranata i njihova integracija, ali Evropa ima problem sa niskim rastom populacije: i
treće, postojeproblemi sa disfunkcionalnošću EU. Zato se reakcija srednje klase na pritiske globalizacije
iskazuje kao populizam i “nativizam”. Postoji strah da siromašni dobijaju od socijalne države kroz pomoć
za nezaposlene i socijalnu pomoć. Slabljenje partija centra i osipanje partija levice otvorilo je put usponu
antisistemskih populističkih partija, naročito u zemljama zapadne i centralne Evrope. Kod mnogih koji su
razočarani politikom, takav antisistemski pristup je prijemčiv i dobrodošao. Kako primećuje Milanović
“uspon takvih partija ima još jedan efekat - vodeće partije desnog centra se pomeraju udesno”. Za razliku
od “plutokratije” u SAD, koja nastoji da oddrži globalizaciju žrtvujući ključne elemente demokratije,
populizam (u Evropi) pokušava da sačuva privid demokratije i smanji izloženost globalizaciji.

75. Imigrantska kriza – osnov za kulturni populizam

Pretpostavlja se da postoje tri uzroka migracija u Evropi danas: dešavanja na Bliskom istoku, građanski
ratovi i sukobi u Africi i ekonomska neizvesnost na Zapadnom Balkanu. Evropa je suočena sa pitanjima
identiteta, očuvanja svojih vrednosti, ali i sa strukturnim problemom – demografijom . Evropsko
stanovništvo stari, ekonomski aktivno stanovništvo je opterećeno izdržavanjem penzionera. Visok nivo
socijalne sigurnosti otvara pitanja održivosti ekonomskog prosperiteta. Migracija je “samo jedan od
aspekata globalizacije”. Evropske nacije su istorijski bile etnički homogene. Migranti koji dolaze imaju
drugu veru, navike, kulturne obrasce i poglede na svet i na život. Postoje problemoi integracije
imigranata, i to ne samo u prvoj, već i u drugoj i u trećoj generaciji. Imigranti su moguća rešenja
demografskih problema i priliv talenata, ali postoji strah da imigranti mogu da ugroze održivost socijalne
države. Jedan od zajedničkih imenitelja evropskih desničara je antimigrantska politika na talasu velikog
broja izbeglica iz Afrike.

76. Kriza u Evrozoni i deficit demokratije – antisistemski populizam

U Evropi u zamci, Klaus Ofe navodi više razloga krize u Evrozoni, deficit demokratije i plodnog tla za
uspon desničarskih partija. To su vremensko poklapanje nerešene dužničke krize i njenih posledica po
rast i zaposlenost; širenje terorističke taktike samoublilačkih misija sa svojom nihilističkom estetikom
nasilja; pokretanje ogromnog talasa izbeglica; uvučenost Rusije, Turske i SAD u vojne sukobe, svaka sa
svojom agendum koje su međusobno u neskladu; rušenje šengenskog režima otvorenih granica kao
jednog od najznačajnih i najpopularnijih dostignuća evropskih integracija ikada; nesposobnost EU da
kontroliše spoljne granice i suverenitetske sumnje; problem “proširenja na istok” ili, u pogledu sa istoka
“pristupanje”; demokratski deficit i, konačno “Bregzit” dovele su do straha i nesigurnosti kako starih
članica tako i “evropske periferije”. Dominiraju interesi članica, identitetska pitanja i strasti koje ih
pokreću. Politički preduzetnici koriste ovu krizu za političku mobilizaciju, a sve ij je više čak i u
Evropskom parlamentu. Sve je dublji jaz između građana EU i političkih elita. Nije reč samo o
populističkoj pobuni protiv establišmenta, već i pobuna glasača protiv meritokratske elite u Briselu koja
je izgubila dodir sa društvima koja i trebalo da zastupaju i kojima bi trebalo da se služe. Građani i partije
služe samo u vreme izbora, a onda se elita odvoji, udalji i otuđi od njih. Na pitanje ko su gospodari
evropskih integracija Maja Kovačević, odgovara na sledeći način: “To su neizabrani suvereni, ili izabrani
u nacionalnim arenama, a koji odlučuju o evropskoj budućnosti, dakle i o pitanjima građana u državama
članicama koji nisu glasali za njih. To su oni koji ili nemaju ili su nedovoljne, labave, neretko i pokidane
veze između njih i građana EU. Kao i u nacionalnim državama i unutar EU, prisutna je tendencija
prevlasti izvršne vlasti. Beleži se jačanje uloge Evropskog saveta. Evropski savet nema kome da polaže
račune ni da odgovara! Na početku faktička moć vremenom je institucionalizvovana, preuzimajući
prerogative, jačajući nadležnosti a sa sve slabijim mehanizmima nadzora i kontrole. Oni nisu samo
savetnici u tom smislu reči već i donosioci bitnih političkih odluka. Donošenje odluka rezultat je dilova,
pregovora, dogovora, kompromisa van očiju javnosti. Bar do Bregzita. Evropski parlament je u EU
poslovima postao mesto ratifikacije za odluke donete negde drugde odd strane nekog drugog, a ne
izabranih predstavnika. Evropski parlament je bez direktnog legitimiteta od strane građana EU, već
izabran u nacionalnim arenama. Poslanici EP su bez partijske discipline, bez jasnog mandata, ali sa
značajnom autonomijom. Slaba je odgovornost i reprezentativnost, a samim tim nagriženi su demokratski
principi i vrednosti. Nema jasne relacije vlast – opozicija. Partijska elita nejčešće ne sedi u EP. Građani
država članica nalaze se u rascepu “nas” protiv Brisela, a zamerka se sastoji u tome da se suviše stvari iz
oblasti javnih politika izmešta iz arene nacionalne politike i prebacuje na evropski nivo, gde su
mehanizmi polaganja računa slabi. Anti – EU mobilizacija sa linija nacionalističke desnice često je
amalgamski spojena s antiliberalnim, antidemokratskim, poluautoritarnim i verskim političkim
doktrinama i osećanjima. Upravo one institucije EU koje imaju najveći uticaj na svakodnevni život ljudi
jesu one koje su najudaljenije od demokratskog polaganja računa: Evropska centralna banka, Evropski
sud pravde i Evropska komisija. U evropskim pitanjima nacionalne vlade ne ponašaju se sasvim
odgovorno u svojim državama. Elite kao da se više legitimišu spolja nego iznutra, više odozgo nego
odozdo. Sa jedne strane su interesi građana, a sa druge, moć banaka i korporacija. “Domaći zadaci”
diktiraju se spolja. Narod neće političare koji rade po diktatu banaka i korporacija, već da brinu o
interesima onih koji su ih birali. EU ne voli neposlušne lidere. Građani zahtevaju više učešća i forme
neposredne demokratije. Argument neposredne demokratije je da građani hoće da deluju i učestvuju u
političkom životu svakoga dana, a ne svake četiri godine.

77. Desni zaokret – Levi zaokret – Populisti na vlasti

U većem broju evropskih državana scenu su stupile desničarske, nacionalističke, a neretko i ksenofobične
reakcije koje su nagrizale temelje EU. Antievropske i desničarske tendencije zabaležene u VB, Najdžel
Faradž i UKIP osvojio je veliki broj glasova 2014 i doprineo izjašnjavanju građana VB na referedumu
2016. da izađe iz EU. Uspeh Nacionalnog fronta na predstavničkim izborima u Francuskoj 2017. Ulazak
Partije slobode u vladu u Austriji. U Italiji je Liga ušla u Vladu. Desničarska partija Pravi finci zabležila
je uson u Finskoj. Sličan uspeh zabležile su desničarske partije u ostalim skandinavskim zemljama..
Grčka – Partija zlatna zora…Nemačka – Alternativa za Nemačku (2017 ušla u Bundestag i postala
parlamentarna stranka u svih 16 pokrajna). U Mađarskoj kada je Viktor Orban došao na vlast postao je
populista i koristi izraz “neliberalna demokratija”. Neoliberalna demokratija je oblik autoritarne pokitike
koja dozvoljava glasanje na izborima, ali ne poštuje vladavinu prava i prava manjina. Iskazuje sklonost
teorijama zavere i katastrofične interpretacije, lako uspostavlja komunikaciju sa običnim svetom. Radnici
sve manje glasaju za levičarske a sve više za desničarske partije. Time je značajno narušen balans između
levice i desnice u Evropi.
Levi zaokret, ili populisti na levici, mogu se ilustrovati na primeru Ciprasa i Sirize u Grčkoj,
Pabla Iglesijasa i Podemosa u Španiji i Džeremija Korbama i Laburista u VB. Siriza, sa Ciprasom na čelu,
došla je na vlast u protivljenju i kritičkom stavu u odnosu na Brisel i na Evropsku centralnu banku, sa
jedne strane i sa stavom nema budućnosti sa starim partijama. Međutim, vremenom su postali taoci svojih
nerealnih obećanja datih biračima. Nakon krize 2008. banke su gubitke stvorene špekulacijama prebacile
na države, a one su to prenele na društvo. Grčka je lišena mogućnosti pozajmljivanja, postala zavisna od
kredita MMF-a i Evropske banke, koji su bili praćeni izuzetno teškim programom štednje. Stopa
nezaposlenosti mladih je veća od 60% u Grčkoj. Oandan Sirizi u Grčkoj je Podemos u Španiji, sa Pablom
Iglesijasom na čelu. Podemos, jedna od najmlađih evropskih stranaka, na izborima za Evropski parlament
osvojila je pet poslaničkih mandata. Na parlamentarnim izborima 2015. Podemos je postala relativni
pobednik, pod sloganima “Dug je nelegitiman”, “Dvopartizam je otišao u istoriju”, “Nećemo diktat
banaka”, “Politička elita kleči pred finansijskim institucijama”. Laburisti su na kongresu u 2015 – oj
izabrali Džeremija Korbina za lidera. Korbin je dobro stajao na društvenim mreža, i za tri meseca od
anonimnog parlamentarca evoluirao do kandidata koji je dobio 60% glasova. Za Korbina su one grupe i
pokreti koji su protiv poskupljenja školarine, antiratni pokret i sindikalni pokret. Korbin insistira na
javnom vlasništvu nad železnicom i energijom. Zalaže se za prekid politike štednje, koju podržavaju
finansijski i poslovni krugovi, i naklonjen je konceptu javnog investiranja, energetskog i transportnog
sektora i države blagostanja što ima pozitivan odjek u javnosti. Ishod ispoljavanja nezadovoljstva
establišmentom u SAD bila je pobeda Donalda Trampa, čija je protivkandidatkinja bila izrazita
predstavnica establišmenta Hilari Klinton.
Prema izveštaja Instituta Toni Bler, populisti imaju vlast u sedam država Centralne i Istočne
Evrope, u još dve zemlje su manji koalicioni partneri, a u još tri države čine najvažniju opoziciju. U
ovakvoj atmosferi, Makron je došao na vlast koristeći trend neuadovoljstva građana sistemom. Njegova
partija “Francuska u pokretu”, koja je nastala neposredno pre izbora, bila je udaljena od establišmenta,
slavljena je u levičarskoj štampi, ali je njegova politika od početka bila naklonjena bogatima. Umesto
empatije za niže slojeve govorio je ljudima da su sami krivi zato što nisu uspeli u životu i nemaju posao.
Političari koji pokazuju prezir prema svojim građanima, prezir građana prema njima postaje sve veći.
Njegova popularnost pala je za kratko vreme, a onda su se desili protesti “Žutih prsluka”. Gledajući
globalno, verovatno je 2016. godina prekretnica kada je Tramp došao na vlast i kada su britanci glasali za
Bregzit. Prema izveštajima Freedom House – a, najveći potres liberalnom demokratskom poretku došao
je izborom populističkog američkog predsednika Donalda Trampa, koji je polarizovao američko društvo,
koji je osporio ključne demokratske institucije – pravosuđe, masovne medije i integritet izbornog procesa,
koji vređa imigrante, rasne i verske manjine, dovodi u pitanje međunarodnu trgovinu i angažman,
američku podršku civilnom društvu i liberalne demokratske norme u inostranstvu.
78. Od protestne politike do protestnog glasanja

U državama u kojima je zabeležen uspon desničarskih stranaka i rast populizma, nije bilo značajnijeg
društvenog pokreta. Manuel Kastels ovo tumači dubljim istorijskim i kulturnim razlozima skrivenim u
praksama odnosa društva i države. Po Ivanu Krastevu postoji obrnut odnos između masovnih protesta i
pojave novih radikalnih stranaka čiji je cilj fundamentalna promena sistema. Ponekad je razlikovanje
autonomnih društvenih pokreta i populista zamagljeno. Politika protesta i pokreta imaju zajedničke
uzorke, smanjenje srednje klase, porast nejednakosti i sve veći socijalni jaz, usmerenost protiv
globalizacije, protiv sistema, protiv elite i protiv predstavničke demokratije. Populisti su usmereni protiv
imigranata. Više se zna protiv čega sun ego što su jasno i precizno formulisali za šta su. Dok populizam
zavodi ljude željne promena, protestna politika ih trezni i budi. Lakše se okreće protiv manjinskih grupa i
pogrešno targetuje krivce. Druga sličnost se sastoji u tome što učesnici protesta i umreženih društvenih
pokreta, kao i populisti, obilno koriste internet i društvene mreže za plasiranje svojih sadržaja, širenje
ideja i mobilisanje svojih pristalica. Samo izražavanje nezadovoljstva nije dovoljno da nastane uspeđna
politika. To može biti samo inicijalna kapisla. Dok političke partije nemju kapaciteta niti mobilizacijskih
potencijala da građane iz politike protesta i pokreta preusmere i/ili pridobiju nekim političkim idealom ili
eventualno harizmom njihovog lidera. Prijemčivost lidera je istrošena. Novi se nisu nametnuli, jer im stari
blokiraju prolaz ka vrhu. Prizivanje katastrofičnih scenarija i proizvodnja vanrednog stanja zahteva da
glasovi idu ka onima koji nude “red i sigurnost”. Pod izgovorom sigurnosti suspenduju se građanske
slobode. Stabilokratija odnosi prevagnu nad demokratijom. Za javnu reč nije bilo potrebno više hrabrosti.
Gotovo nijedna zemlja nije pošteđena populizma. Kako zaključuje Branko Milanović, “Populizam je
korak nazad kojim se države udaljavaju od globalizacije i od demokratije”.

79. Razmišljanja o rešenjima

Kada je reč o traženju rešenja za problem koje je donela globalizacija, jedni ih vide u politici njenog
odbacivanja i zaobilaženju po svaku cenu, drugi u neophodnosti saradnje i prilagođavanja. Prvi pristup
zasniva se na verovanju da se samo uz povratak nacionalnim okvirima može ponovo izgraditi dobro
društvo. Za povratak nacionalnim okvirima, po Ulrihu Beku , postoje leva i desna nostalgija. Prva
idealizuje socijalnu a druga nacionalnu državu. Reformisti i transformacionisti su pobornici
“alterglobalizacije” ili “kontraglobalizacije”. Deglobalizacija zahteva oporavak ekološke celovitosti,
ekonomskog blagostanja, kulturne bezbednosti, samoopredeljenja i mira. Deni Rodik ukazuje da imamo
tri mogućnosti da upravljamo tenzijama između nacionalne demokratije i globalnih tržišta. Prvo možemo
da ograničimo demokratiju u cilju minimiziranja međunarodnih transakcionih troškova, bez obzira na
ekonomske i socijalne udare koje globalna privreda sa vremena na vreme proizvodi. Drugo, možemo da
ograničimo globalizaciju, u nadi da ćemo izgrditi demokratsku legitimnost kod kuće. I treće, možemo da
globalizujemo demokratiju po ceni nacionalnog suvereniteta. Zahtevi hiperglobalizacije traže istiskivanje
domaćih politika: “izolovanje tela koja kreiraju ekonomsku politiku, nastanak socijalnog osiguranja,
zalaganje za niske korporativne poreze, erozija društvenog sporazuma između preduzetnika i radne snage
i zamena domaćih razvojnih ciljeva potrebom da se zadrži poverenje tržišta. Jednom kada su zahtevi
globalne privrede izdiktirali pravila igre, pristup vođenju nacionalne politike i kontrola nad njom
neizbežno moraju da postanu ograničeni na domaće grupe. Upravo je naša istorija kako starija tako i
novija, uslovila niz kontekstualnih poteškoća u promišljanju i shvatanju globalizacijskih procesa u
savremenom društvu. Među najvažnije faktore možemo navesti sledeće: nataloženo iskustvo totalitarizma
i dugogodišnja zatvorenost društva i države, odnosno odsustvo žive komunikacije sa svetom i
okruženjem; zatim, nedovršena politička zajednica i nerešena pitanja klasičnog identiteta; život u
nedovršenoj i neomeđenoj državi,uz napomenu da granice nisu bedemi, kao što otvoerene granice ne
znače i šuplje granice; sveža iskustva NATO intervencije; propuštene šanse i zakasnelo pozicioniranje u
globalnim promenama u međunarodnim odnosima. Reorganizovanje svojih života i delovanje institucija i
organizacija valja preusmeravati duž ose “lokalno – globalno”. Takozvana glokalizacija podrazumeva
složenu akciju globalizujućih i lokalizujućih tendencija kao sinteza partikularističkih i univerzalističkih
vrednosti. Odgovor ne leži u izolaciji već u otvorenosti, saradnji i adaptaciji. Alternativa globalizaciji nije
balkanizacija, kao pojam koji znači usitnjavanje država, ali i izvanevropski proces. Osim toga geto –
društvo danas može biti zatvoreno samo spolja – sankcijama i izolacijom, ali ne i iznutra, jer su razvijeni,
oprobani i potvrđeni mehanizmi i instrumenti intervencija i prodora u dubinu strukture zatvorenih
zajednica i društava. Pretpostavka da se pronađe ili dobije što bolja uloga i zauzme što bolje mesto je da
se razložno i kritički što bolje shvati realnost i prihvati neminovnost globalizacijskih procesa. Uspeh u
tome može biti odličan podsticaj da se izvrši prilagođavanje i modernizacija,,odnosno da se uradi bar ono
što zavisi od nas, ili ono jedino što zavisi samo od nas.