TEORIJA SUKOBA

Razvoj teorije sukoba može se, bar delimično, posmatrati kao reakcija na strukturalni funkcionalizam.
Međutim, treba napomenuti da teorija sukoba ima i druge osnove, kao što su marksistička teorija i Zimlov rad
o društvenom sukobu. Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka predstavljala je alternativu strukturalnom
funkcionalizmu, ali je bila potisnuta brojnim neomarksističkim teorijama. Jedan od glavnih doprinosa ove
teorije bio je način na koji je ona u SAD-u postavila osnove za razvoj teorija koje su daleko vernije osnivale
Marksov rad. Osnovni problem ove teorije je to što ona nikada u potpunosti nije uspela da se odvoji od svojih
strukturalno-funkcionalističkih korena. Više je bila neka vrsta strukturalnog funkcionalizma okrenutog
naglavačke, nego prava kritička teorija druptva. Kao takva, nudi sprecifično shvatanje društva.

RAD RALFA DARENDORFA

Kao i funkcionalisti, i teoretičari sukoba usmereni su na proučavanje društvenih struktura i ustanova. Teorija
sukoba predstavlja malo više od niza tvrdnji koje se često direktno suprotstavljaju funkcionalističkim
stavovima, to se najbolje može uočiti u radu Ralfa Darendorfa koji osnovama funkcionalističke teorije
protivstavlja osnove teorije sukoba.
☺ Za funkcionaliste, društvo je statično ili se, u najboljem slučaju, nalazi u stanju dinamičke ravnoteže, za
Ralfa i sve ostale teoretičare sukoba, društvo se uvek nalazi u procesu promene
☺ Dok funksionalisti naglašavaju elemente poretka i stabilnost društva, teoretičari sukoba u svakom delu
društvenog sistema vide neslogu i sukob
☺ Funkcionalisti smatraju da svaki element društva doprinosi njegovoj stabilnosti, teoretičari sukoba
smatraju da mnogi društveni elementi doprinose dezintegraciji i promeni društva
☺ F su skloni shvatanju da se društvo održava neformalnim normama, vrednostima i običajnim moralom,
dok TS veruju da svaka vrsta pretka proizilazi iz prinude koju sprovode oni na njegovom vrhu
☺ Dok se F usresređuju na koheziju proisteklu iz zajedničkih društvenih vrednosti, teoretičari sukoba
naglašavaju ulogu moći u održavanju poretka drštva.
Ralf je bio glavni zagovornik trvdnje da svako društvo ima dva lica (sukob i konsenzus) i da bi sociološka teorija
zbog toga trebalo da se podeli na dve oblasti: teorija sukoba i teoriju konsenzusa (jedan oblik teorije
konsenzusa je strukturalni funkcionalizam). Teoretičari konsenzusa proučavali bi vrednosnu integraciju u
društvu, a ovi drugi sukobe interesa i prinudu koja drži društvo na okupu uprkos tim sukobima. Smatrao je da
društvo ne može postojati bez sukoba i konsenzusa.
Uprkos poezanosti između konsenzusa i sukoba, Darendorf nije bio optimističan kada je u pitanju razvoj
jedinstvene sociološke teorije koja bi obuhvatala oba procesa, posvetio se stvaranju zasebne teorije.
Bio je pod snažnim uticajem strukturalnog funkcionalizma, napominjao je da funkcionalisti smatraju da
društveni sistem na okupu drže dobrovoljna saradnja ili opšti konsenzus ili i jedno i drugo. Ali, po mišljenju
teoretičara sukoba ono što društvo drži na okupu jeste prisilno ograničavanje. Prema tome neki položaji svojim
nosiocima donose vlast i autoritet nad drugima. Ta činjenica dovela je Darendorfa do teze da su društveni
sukobi uvek generisani nejednakom raspodelom vlasti.

1
VLAST
Darendorf se, poput socijalnih funkcionalista bavio širim društvenim strukturama. Najvažnija ideja za njegovu
tezu jeste da različiti položaji unutar društva donose različitu količinu vlasti. Vlast pripada položajima, a ne
pojedincma. On je bio zainteresovan ne samo za strukturu položaja, već i za sukobe koji među njima nastaju.
Smatrao je da najveći broj sukoba nastaje između položaja onih koji vladaju i onih koji su potčinjeni vlasti.
Prvi zadatak analize teorije sukoba jeste identifikacija različitih uloga koje u društvu obavljaju funkciju vlasti.
Suprotstavljao se naučnicima koji se usresređuju na nivo pojedinca.
Vlast vezana za položaje predstavlja ključni element Ralfove teorije. Ona uvek podrazumeva i nadređenost i
podređenost. Oni koji vladaju ne dominiraju zbog svojih psiholoških osobina, već zato što potčinjeni to od njih
očekuju. Kao i u slučaju vlasti, te osobine vezuju se za položaj, a ne za ljude. Vlast nije opšta pojava, već se
odnosi samo na unapred određena fizička i pravna lica. Tek kada je vlast postala legitimna, mogu se primeniti
negativne sankcije prema onima koji se njoj protive.
Smatrao je da vlasti nije konstantna, jer je povezana sa položajima, a ne sa ljudima. Onaj koji ima vlast u jednoj
grupi, ne mora imati i u drugoj. To sledi iz Darendorfovog argumenta da je društvo sastavljeno od mnoštva
delova koje je on nazvao imeprativno koordinisana udruženja. Ona se mogu posmatrati kao udruženja
pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti.
Unutar svakog udruženja vlast je dihotomna. Usled toga, u svakom udruženju mogu se oformiti isključivo dve
konfliktne grupe. Oni na položajima vlasti i oni na podređenim položajima imaju suprotstavljene interese.
Grupe na vrhu definisane su zajedničkim interesima, koji se razlikuju od interesa koji je zajednički nižim
grupama. Interesi su povezani sa društvenim položajima, a ne sa psihološkim karakteristikama pojedinaca koji
zauzimaju te položaje.
Oni koji imaju više položaje, teže da te položaje održe, dok oni koji zauzimaju podređene položaje teže da ga
promene. Sukob između ovih položaja uvek postoji, što znači da je legitimitet vlasti uvek neizvestan. Ovi
sukobi su objektivni jer podrazumevaju očekivanja povezane sa položajem. Ko neko zauzima određeni položaj,
od njega se očekivati ponašanje na određeni način. Pojedinci su prilagođeni svojijm položajima onda kada
doprinose sukobu vladajućih i podređenih. Ove neizvesne interese Ralf je nazivao latentnim interesima.
Manifestni interesi su latentni interesi kojih su pojedinci postali svesni. Analizu povezanosti ovde dve vrste
interesa, Ralf je video kao osnovni zadatak teorije sukoba. Akteri ne moraju biti svesni svojih interesa kako bi
delovali u skladu sa njima.

GRUPE, SUKOB I PROMENA

Darendorf je razlikovao tri opšte vrste grupa:
1) Kvazigrupe – mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes
(predstavljaju osnovu za drugu vrstu grupa)
2) Interesne grupe – prave grupe: nemaju samo zajednički interes, već i strukturu, cilj i članstvo
(imaju sposobnost da učestvuju u grupnom sukobu)
3) Konfliktne grupe – stvarno učestvuju u sukobu
2
Koncepti interesa i grupa ključni su za objašnjene sukoba. Pod idealnim uslovima, nikakve druge promenljive
nisu potrebne. Međutim, pošto uslovi nikada nisu idealni, mnogi činioci utiču na sukobe. Ralf spominje
tehničke uslove (odgovarajuće osoblje), političke uslove (opšta politička klima) i društvene uslove (mogućnost
komunikacije među članovima grupe). Još jedan važan uslov jeste način na koji se ljudi regrutuju u kvazigrupe.
Ako je regrutovanje posledica slučajnosti, mala je verovatnoća da će se iz kvazigrupe razviti interesna ili
konfilktna grupa. On nije smatrao (za razliku od Marksa) da će lumpenproletarijat oformiti konfliktnu grupu,
jer je regutovanje u ovoj situaciji slučajno. Međutim, kada je regrutovanje strukturalno determinisano, nastaje
pogodno tlo za nastanak interesnih i konfliktnih grupa.
Poslednji aspekt jeste odnos sukoba i promene. Dao je priznanje učenja Luisa Kozera koji je proučavao funkcije
sukoba u održavanju statusa quo. Međutim, Ralf je smatrao da je konzervativna ulooga sukoba samo jedan
deo društvene realnosti: sukob takođe dovodi do razvoja i promene. Smatrao je da konfliktne grupe učestvuju
u aktivnostima koje dovode do promena u društvenoj strukturi. Kada je sukob intenzivan, promene koje se
javljaju su radikalne. Kada je sukob praćen nasiljem, promene će biti iznenadne. Kakva god da je prirodna
sukoba, sociolozi moraju biti svesni odnosa između sukoba i promene kao i odnosa između sukoba i
postojećeh stanja (moraju imati osećaj za dinamične odnose između različitih elemenata društva). Prema
tome, teorijsko shvatanje ne mora nužno biti statično.

FUNKCIJE DRUŠTVENOG SUKOBA (ključni koncept)

Sukob može koristiti da učvrsti labavo struktuiranu grupu. U društvu koje se dezintegriše, sukob sa drugim
društvom može da obnovi jezgro raspadajućeg društva. Sukob s jednom grupom može služiti proizvodnji
kohezij, vodeći tako do saradnje sa drugim grupama. Unutar jednog društva sukob može neke izolovane
pojedince da ohrabri da preuzmi aktivnije društvene uloge. Sukob takodje ima funkciju komunikacije, pre
sukoba grupe mogu biti nesigurne u pogledu pozicije njihovog neprijatelja, ali kao rezultat sukoba pozicije i
granice između grupa često postaju jasnije. Sukob takođe omogućava stranama u sukobu da uvide kolika je
njihova relativna snaga. To može uvećati verovatnoću pomirenja ili mirnog saživota.
Gledajući iz teorijske perspektive, moguće je spariti funkcinalizam i teoriju skoba analizirajući funkcije
društvenog sukoba, Ipak, mora se prihvatiti činjenica da svaki sukob ima i disfunkcije.

OPŠTA TEORIJA SISTEMA

RAD NIKLASA LUMANA
Razvio je sociološki pristup koji kombinuje elemente Parsonsovog strukturalnog funkcionalizma s opštom
teorijom sistema i nekim konceptima kongnitivne biologije i kibernatike. Luman je kasne Parsonsove radove
shvatao kao opštu teoriju koja je dovoljno složena da predstavlja osnovu novog sociološkog pristupa.
Međutim, on kod Parsonsa uočava dva problema. Prvo, u Parsonsovoj teoriji nema mesta za
samoreferentnost (sposobnost društva da se u svojim operacijama odnosi na samo sebe). Samoreferentnost
je, po Lumanu, ključna za naše razumevanje sistema. Drugo, Parsons ne prihvata kontingentnost (slučajnost).
Budući da Parsons nije u stanju da vidi kakvo bi društvo moglo da bude, on ne može na adekvatan način da
sagleda kakvo ono zaista jeste.

3
Podsistemi koji za cilj imaju adaptaciju i postizanje cilja mogu da budu međusobno povezani na različite
načine. Prema tome, cilj analize je da shvati zašto sistem proizvodi određeni odnos između ta dva podsistema
u bilo kom trenutku. Luman pokuššava da odgovori na ta dva problema.
Sistem i okruženje. Ključ za shvatanje Lumanovog shvatanja jeste razlika koju je Luman pravio između sistema
i njegovog okruženja. Razlika se svodi na nivo složenosti. Sistem je uvek manje složen od svog okruženja.
Pojednostavljenje složenosti podrazumeva da smo prisiljeni da biramo između najmanje dve opcije. Svaki izbor
podrazumeva kontingentnost zbog toga što se uvek može izabrati drugačije, a kontingentnost podrazumeva
rizik. Sistemi neprekidno razvijaju nove podsisteme i upsostavljaju različite odnose između tih podsistema da
bi efikasno izašli na kraj sa svojim okruženjem. Kada to ne bi radili, složenost okruženja predstavljala bi ozbiljnu
pretnju po stabilnosti.

SAMOSTVARAJUĆI SISTEMI
Luman je najpoznatiji po svom konceptu o samostvaranju. On se odnosi na diverzifikaciju sistema. Ovaj
koncept primenjuje na sisteme kao što su privredni, politički, pravni i naučni sistemi, kao i na birokratiju i
mnoge druge sisteme. Samostvarajući sistemi imaju sledeće karakteristike:

1) Samostvarajući sistem proizvodi osnovne elemente koji čine sistem

2) Samostvarajući sistemi su samoorganizujući i to na dva načina: oni definišu sopstvene granice i
organizuju unutrašnje strukture. Sopstvene granice definišu praveći razliku između onoga što se
nalazi u okruženju. Unutar svojih granica, samostvarajući sistemi proizvode sopstvenu
strukturu.
3) Samos. sistemi su samoreferencijalni (svakom operacijom se odnose sami na sebe)
4) Samos. sistem je jedan zatvoren sistem – ne postoji direktna veza između sistema i njegovog
okruženja. Iako je on zatvoren, okruženju se mora dopustiti da poremeti unutrašnje predstave
sistema. Bez tih poremećaja, sile iz okruženja uništile bi sistem.

DIFERENCIJACIJA
Glavna karakteristika modernog društva je sve veća sistemska diferencijacija kojoj sistem izlazi na kraj sa
složenošću okruženja. Diferencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje postoje između
sistema i okruženja: to znači da unutar diferenciranog sistema postoje dve vrste orkuženja. Jedno jeste opšte
(zajedničko) za sve podsisteme i drugo je ono koje je različito unutar svakog podsistema. Svaki podsistem ima
različit pogled na unutrašnje okruženje sistema, što čini jednu veoma složenu i dinamičnu unutrašnju
strukturu. Diferencijacija unutar sistema jeste način kojim se sistem bavi promenama nastalim u okruženju.
Svaki sistem mora da održi svoju granicu koja ga odvaja od okruženja. Kada to ne bi bio u stanju, bio bi
potučen složenošću svog sistema, što bi moglo da dovede do njegovog sloma ili čak potpunog nestanka. Da bi
opstao, sistem mora biti u stanju da izađe na kraj sa raznovrsnošću u okruženju.
Svaka dobra organizacija se sporo prilagođava promena u orkuženju, međutim organizacije se razvijaju, tj.
promene u okruženju će se preslikati u strukturu organizacije.

4
  Preduzeće za proizvodnju automobila otvara novo odeljenje čiji je zadatak da se bavi novom situacijom
kao što je prisustvo računara na radnom mestu. Kao rezultat toga, zaposliće se novi radnici koji su
obučeni da upravljaju novom tehnologijom: izabraće se novi upravnik itd. Svako novo odeljenje
uvećava organizacionu složenost u sistemu jer se omogućavaju novi odnosi među odeljenjima.
Diferencijacija je sredstvo kojim se uvećava složenost sistema.
Raznovrsnost stvorena diferencijacijom omogućava bolju reakciju na izazove koji dolaze iz okruženja i bržu
evoluciju. Evolucija je proces selekcije iz raznovrsnosti. Što je raznovrsnost veća, kvalitetniji je odabir. Luman
smatra da se razvilo nekoliko oblika unutrašnje diferencijacije (one uvećavaju složenost sistema kroz
ponavaljanje diferencijacije između sistema i okruženja, unutar sistema. Složeniji oblici diferencijacije imaju
sposobnost da ubrzaju evoluciju sistema:
1) SEGMENTIRANA DIFERENCIJACIJA – konceptualno razdvaja delove sistema na osnovu potrebe da
neprekidno ponavljaju iste funkcije. Nejednakost je posledica slučajnih razlika, ali nema sistemsku
funkciju.
 Proizvođač automobila ima funkcionalno slične fabrike za proizvodnju na mnogo različitih lokacija.
Svaka lokacija organizovana je na sličan način, svaka ima istu strukturu i obavlja istu funkciju.
2) STRATIFIKACIJSKA DIFERENCIJACIJA – vertikalna diferencijacija po kojoj se rang ili status u sistemu
shvataju hijerarhijski. Svaki rang ispunjava određenu i posebnu funkciju u sistemu. Nejednakost je od
suštinske važnosti za sistem. Rangovi zavise jedan od drugi, sistem može opstati samo ako svi rangovi
međusobno sarađuju.
 Rangovi u preduzeću: direktor, upravnik, radnici, čistači... Više pozicije imaju više ugleda i privilegija
3) DIFERENCIJACIJA CENTAR-PERIFERIJA – predstavlja vezu između segmentirane i stratifikacijske
diferencijacije.
 Neke firme imaju fabrike u drugim zemljama, ali sedišta tih firmi ostaju u centru koji upravlja i
kontroliše preduzeća koja se nalaze na periferiji.
4) FUNKCIONALNA DIFERENCIJACIJA – najsloženiji oblik, dominira u savremenom društvu. Svaka funkcija
funkcija unutar sistema dodeljena je jednoj određenoj jedinici sistema. Funkcionalna je fleksibilnija od
stratifikacijske, ali ako jedan sistem ne uspe, ceo sistem pada.
Kod segmentirane diferencijacije, ako deo sistema ne uspe da izvrši svoju funkciju, to ne ugrožava
sistem. Međutim, kod složenijih oblika diferencijacije, feler može da proizvede probleme za društveni
sistem, pa čak i da dovede do njegovog sloma. Na jednoj strani, rast složenosti uvećava sposobnost
sistema da se bavi svojim okruženjem. Na drugoj strani, složenost uvećava rizik sloma sistema ako se
funkcija ne vrši na odgovarajući način.
U segmentiranom sistemu odnosi između različitih podsistema nisu strukturno različiti. U
stratifikovanom sistemu, odnosi između različitih položaja, u osnovi se razlikuju id idbisa uzmeđu istih
položaja. U funkcionalno izdiferenciranim sistemima različiti odnosi se multiplikuju. (odnosi za
računovodstvo i odeljenje za proizvodnju razlikuju se od odnosa između odeljenja računovodstva i
odeljenja za istraživanje).
Složeni oblici ne odbacuju manje složene, čak ih i zahtevaju. Prozvodnja automobila jeste jedan
stratifikovan sistem, ali ona sadrži više različitih fabrika.

5
 Pomoću koda razlikujemo elemente sistema od elemenata koji mu ne pripadaju. Kod je osnovni jezik
funkcionalnog sistema. Svaki sistem ima svoj kod. Kodovi mogu biti istina za sistem nauke, plaćanje, za
privredni sistem i legalnost, za pravni sistem itd. Koristi se da bi ograničio vrstu legitimne komunikacije.
Svaka komunikacija koja ne koristi kod nije legitimna i ne može se upotrebljavati.

 Kada se sastanu dva predsednika ili direktora, njihova tema će biti plaćanje ili neplaćanje, istina ili
neistina o nekom događaju i slično
U Lumanovoj teoriji, ni jedan sistem ne koristi kod drugog sistema.

PRIMENA SOCIOLOŠKIH KONCEPATA NA SAVREMENO DRUŠTVO (ključni koncept)

DA LI JE „RAT TERORIZMU“ FUNKCIONALAN?
Posle 11. septembra 2001. godine, SAD je započeo takozvani Rat terorizmu. On se može analizirati iz
čitavog niza teoretskih perspektiva, uključujući i strukturalno-funkcionalističku perspektivu. Rat se
kvalifikuje za takvu vrstu analize zato što predstavlja jednu strukturu koja je ponavljajuća i paternizovana.
Prvi problem: funkcija ovog rata, način na koji je on pomogao SAD da se prilagode realnosti u kojoj postoje
spoljni neprijatelji koji su sposobni i voljni da nanesu znatnu štetu zemlji. Osama Bin Laden stoji iza napada
11. septembra. Sadam Husein, pogrešno smatran saveznikom Al Kaide, sklonjen je sa vlasti i pogubljen.
Osmišljene su razne vrste bezbednosnih mera i od tad nije bilo više napada na SAD.
Međutim, postoji jedan broj disfunkcija. Među njima je visoka ekonomska cena koja se plaća za vođenje
tog rata, posebno izražena u okupaciji Iraka i borbi s onima koji se suprotstavljaju američkom prisustvu u
toj zemlji. Postoje i mnoge indirektne disfunkcije, kao što je gajenje maka u Avganistanu koje je znatno
uvećano nakon rata. Time je uvećan izvor kokaina za nelegalnu prodaju u mnogim zemljama uključujući i
SAD. Postavlja se pitanje da li je rat koristan ili ne? Za neke jeste, za neke ne, tj. za neke je funkcionalan a
za neke disfunkcionalan. Ne postoji jednostavan odgovor.

KRITIČKA TEORIJA I POJAVA KULTURNE INDUSTRIJE

Prve verzije ove teorije javile su se 1923. godine na Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu.
Međutim, tokom 1930. Institut su preuzeli nacisti, a teoretičari koji su na njemu radili bili su prinuđeni da
napuste Nemačku. Mnogi od njih su se doselili u SAD, gde su i nastale neke od najvažnijih ideja ove teorije.
Po završetku Drugog svetskog rata, mnogi su se vratili u Nemačku.
Kritički teoretičari su društveni i intelektualni kritičari. Oni u tom pogledu slede Marksa čiji je glavi predmet
rada bio kapitalistički privredni sistem. Razlog za to e što je u njegovo vreme ekonomija bila od veoma
velikog značaja za društvo. Međutim kritička teorija zasnovana je na ideji da je u rasponu od pola veka koji
je protekao između objavljivanja Marksovog Kapitala i trenutka od kada su prvi put počele da se pojavljuju
studije i kritičkoj teoriji, kapitalizam kao sistem prošao kroz dramatične promene. Najveća razlika je što je
kultura počela da dobija sve veći značaj, a ne ekonomija.

6
Marks i njegovi sledbenici su smatrali da kultura i država predstavljaju superstrukturu koja se izdiže nad
ekonomskom bazom. Tj. smatrali su da ekonomija ima primaran značaj i da se sve u društvu zasniva na
njoj. Tvrdili su da je kapitalistička privreda izuzetno moćna i da igra središnju ulogu u determinisanju
procesa i odnosa unutar države i kulturnog sistema. Kulturu i džavu smatrali su kao mehanizme kojima
kapitalisti manipulišu da bi unapredili svoje ekonomske interese. Međutim kritički teoretičari su tvrdili da je
kultura vremenom postala nezavisna od kapitalista i kapitalističkog društva.
Kritički teoretičari su se najviše bavili kulturnom industrijom i njenom sve većom dominacijom nad
društvom i pojedincem. Oni su posebno bili osetljivi na uspon onoga što danas zovemo masovnom
kulturom. Prvobitno su sredstva za širenje kulture bile novine, magizini, filmovi i radio-programi. Danas
postoje daleko bitnija sredstva, kao na primer televizija i Internet. Postoji mnogo razloga za stavljanje
kulture u središte teorije:
1. Kultira je sveprožimajuća, njen uticaj na nas daleko je snažniji od uticaja nkoji ima rad. Posledice rada
osećamo dok smo na radnom mestu, a posledice kulture osećamo 24 časadnevno.
2. Uticaj kulture je neprimetan – ona postepeno krči sebi put u ljudsku svest, menjajući način na koji ljut
misle i delaju
3. Dok rade, ljudi jasno vide da su podređeni višem položaju, što se vidi kada dobiju neko naređenje ili
kada dobiju otkuaz. Uticaj radnih odnosa na društvo je vidljiv, dok je uticaj kulture uglavnom nevidljiv.
Kultura dominira ljudima na različite načine, najpoznatiji jeste opijum za mase. Uljuljkan u polusvest
konzmacijom kulturne industrije, proletarijat će izgubiti sposobnost da razume revolucionarne poruke. To
je veoma prijatan i efikasan način kontrole.
Kulturna industrija igra mnogo neposredniju ulog u održavanju kapitalizma tako što sve veći broj ljudi
preobražava u potrošače. Time oni dobijaju jako bitnu ulogu u kapitalističkom sistemu, njihova potrpšnja
predstavlja važan pokretač kapitalističke proizvodnje (Henri Ford, početak 20. veka). Potpuno suprotno
Marksovom mišljenju, umesto da ljudi svoje slobodne vreme provode razmišljajući o revoluciji, oni su
postajali sve pasivniji revolucionari, ali sve aktivniji konzumenti proizvoda masovne kulture. Narastajuće
potrošačke potrebe podsticale su ih na sve veći rad, to je često podrazumevalo prekovremeni rad ili
nalaženje još jednog posla.
Kritikujući kulturnu industriju, kritička škola kritikuje i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi ključni
elementi današnje kulturne idustrije predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usledio nakon
vrhunca kritičke škole. Ipak ona se suprotstavila modernim tehnologijama koje je videla kao tehnološku silu
u kojoj leži glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu nove tehnologije, dešava se
suprotno. Glavni problem je bio način na koji se upotrebljava nova tehnologija. Kapitalisti koriste
tehnologiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapacitete i ograničili njihovu spospbnost da
se bude protiv postojećeg sistema.
Baveći se ulogom tehnologije, kritički teoretičar Herbet Markuze tvrdio je da se ona koristi da bi se
stvorilo, kako bi on to nazvao, jednodimenzionalno društvo. On je, poput Marksa, smatrao da u idealnom
svetu postoji dijalektička vzea između ljudi i širih struktura koje oni stvaraju (kao što je tehnologija). U
procesu stvaranja, upotrebe i menjanja tehnologija, ljudi bi trebalo da ispunjavaju svoje potrebe i
ispoljavaju svoje mogućnosti, tako bi napredovali i ljudi i tehnologija. U kapitalizmu je to pretvoreno u
jednostran odnos, ljudi stvaraju tehnologiju, ali nju poseduju i kontrolišu kapitalisti i koriste je u svoju

7
korist (da bi kontrolisali i eksploatisali radnike). Ljudi gube kreativnost i potpadaju pod kontrolu
tehnologije, time gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o tehnologiji, kao i o društvu koje ih
kontroliše. Bez te sposobnosti, ljudi nisu u stanju da se pobune protiv kapiralističkog sistema i da ga sruše.
Rešenje tog problema, Markuze je video i stvaranju društva u kome će ljudi kontrolisati tehnologiju, a ne
ona njih.
Kritički sociolozi tvrdili su da savremeno društvo postaje sve racionalizovanije. Neki od njih uvideli su da
n+je najveći problem današnjice racionalizacija, a ne kapitalizam. Naime, racionalizacije podupire i
tehnologiju i kulturnu industriju. Sve veća racionalizacija dovodi do pojave tehnokratskog mišljenja. Pod
njim se podrazumeva težnja ljudi da budu to efikasniji, tako što pokušavaju da pronađu što bolje sredstvo
za postizanje svojih ciljeva.
U kapitalizmu se i kapitalisti i proletarijat nalaze pod tehnokratskim načinom razmišljanja. Ali teoretičari su
više zabrinuti za proletarijat.
Ono što je izgubljeno u savremenom kapitalističkom društvu jeste razum. Upotreba razuma omogućava
nam da sredstva koja upotrebljavamo za dostizanje svojih ciljeva procenjujemo što bolje. Razum je za
kritičke mislioce nada humanosti. Kapitalizam je veom racionalan, ali ne i razuman. Za kritičke teoretičare
nada se nalazi u stvaranju društva kojim će vladati razum a ne tehnokratsko mišljenje, tj društva u kome će
humane vrednosti imati prioritet nad efikasnošću.
Drugim rečima, uprkos prividnoj racionalizaciji, kapitalizam je sistem protkan iracionalnostima. To vodi do
koncepta iracionalnosti racionalnosti, koji nam govori da racionalni sistemi imaju u sebi niz iracionalnosti.
U racionalnom svetu kapitalizma, iracionalno je da sistem bude destruktivan za pojedince i njhove potrebe
i sposobnosti.
Sve ovo, a posebno usresređenost na povećanu racionalizaciju, dovelo je do jednog pesimističkog pogleda
na budućnost. Kritički teoretičari nisu verovali da će doći trenutak kada će proletarijar zbaciti kapitaliste s
vlasti. Umesto toga, oni su previđali kontinuiranu i sve veću racionalizaciju u kulturi, tehnologiji i industriji
znanja. Budućnost je viđena kao neka vrsta gvozdenog kaveza. To se može povezati sa pogledom na
savremeno društvo koje je izložio Veber. Ljudi nastanak ovog kaveza nisu videli kao nešto loše, već je to bio
veoma udoban kavez koji je mnogo toga omogućavao ljudima. Ljudi su zavoleli svoje kaveze i žele da ih
napune što većim brojem dobara koje kapitalistički sistem neprestano izbacuje na tržište. Upravo u tome
leži problem, ljudi ne vide razlog za protest, ne vide da postoje problemi kao što su kontrola i eksploatacija.
Ti privlačni i prijatni metodi kontrole daleko su efikasniji od represivne kontrole kapitalista koja je
karakterisala rani kapitalizam.

OD FORDIZMA DO POSTFORDIZMA
Fordizam je pojam koji se odnosi na ideje, principe i sisteme koje je postavio Henri Ford u ranom 20. veku.
Ford je postao poznat po tome što je u svoju fabriku automobila uveo mehanizam pokretne trake, nakon
čega su automobili počeli masovno da se proizvode. Taj sistem uspešno je funkcionisao kroz najveći deo
20. veka, ali je počeo da opada tokom 70-ih godina, naročito nakon naftne krize iz 1973. godine, uspona
japanske automobilske industrije i saznanja da američke kompanije moraju da promene način prozvode.
8
 Kada je bila na vrhuncu, masovna prouvodnja došla je do velikog udara kritika. Pokretna traka viđena je
kao ekstreman primer kapitalističkog mehanizma pomoću kojeg se eksploatišu i kontrolišu radnici.
Glavne karakteristike fordizma:
1. Sistem masovnih proizvodnji orijentisan je na proizvodnju homogenih proizvoda.
 Potrošači su u prošlom veku mogli da kupe automobil bilo koje boje, dokle god je ta boja bila crna,
tokom godina potrošačima je ponuđen veći izbor ali su to bile zanemarljive varijacije, a automobili su u
suštili ostali isti
2. Fordistički sistemi bili su zasnovani na nefleksibilnim tehnologijama kao što je pokretna traka
 Budući da su hteli da proizvode isti kalup automobila, bila im je potrebna neflekibilna tehnoloogija, jer
bi fleksibilna dovela do neželjenih varijacija u proizvodima. Nefleksibilnost je stvarala čitav niz
problema kao što je adaptiranje pokretne trake prilikom uvođenja novih opcija.
3. Kao dopuna nefleksibilne tehnologije, stvorene su standardizovane rutine koje su nametnute
radnicima.
 To je doprinosilo još većoj uniformnosti proizvoda. Ali i tu su postojali problemi: radnici koji su bili
naučeni kako da ruku tim rutinama, nisu znali da se snađu u nepredviđenoj situaciji, kao i kada je
širenje asortimana postalo obavezno, radnici nisu znali kako da postupe sa fleksibilnom tehnologijom
4. Ovi sistemi bili su orijentisani na progresibno podizanje produktivnosti: osnovni cilj bio je proizvodnja
više dobara uz niže troškove
 Cilj je da se u istim uslovima proizvodi više nego ranije. Produktivnost se uvećavala pomoću
dekvalifikacije radnika. Produktivnost jeste znatno porasla, ali kvalitet predmeta je morao da trpi.
5. Nastali su masovni radnički sindikati koji su finkcionisali na birokratizovani način.
 Nezadovoljni platama i dekvalifikovanim poslovima, kao i ubrzanom proizvodnjom koja im ostavlja sve
manje vremena za odmor, radnici su osnovali velike sindikate. To je dovelo o sukoba kompanija i
sindikata što je prouzrokvalo dugačak period štrajkova.
6. Homogenosti u proizvodnji odgovarala. je homogenost u potrošnji.
 Iako su potrošači dobili veći izbor, suština je ostala ista, sve se i dalje zasnivalo na istom odnosno
sličnom proizvodu. Radnici su bili prinuđeni da se bave nekreativnim, repetitivnim poslovima.
Postfordizam je bio sušta suprotnost fordizmu
1. Ovi sistemi orijentisani su na proizvidnju čitavog niza visokospecijalizovanih proizvoda koji
zadovoljavaju najviše kriterijume, kako u pogledu stila tako i kvaliteta.
 Proizvode se automobili u svim bojama, koji imaju i mnoštvo novih opcija
2. Postaju veoma fleksibilni, želeći da proizvedu što više proizvoda.
 Prozvodni tokovu uglavnom su kratki, a prebacivanje na različite stilove mora se obaviti bro i relativno
jefitno. Nema prostora za neželjene varijacije u proivodnji.
3. Radnici moraju biti fleksibilni, dobijaju priliku da obavljaju čitav niz poslova.
 Moraju biti sposobni da se brzo prilagode promeni i nepredviđenim situacijama
4. Iako visok nivo produktivnosti ostaje norma i u postfordizmu, trend ka dekvalifikaciji je usporen, pa čak
i obrnut.
 Zahtevaju se radnici koji poseduju čitav niz različitih veština, kreativnije radnike koji su sposobni da
izađu na kraj sa promenama, poslovi su daleko zahtevniji
5. Radnički sindikati izgubili su svoju privlačnost

9
  Radnici imaju mogućnost da lako napuste trenutni posao i nađu novi
6. Heterogenost u proizvodnji povezana je sa heterogenošću u proizvodnji, to se ponekad naziva
procesom patikizacije
 Umesto jednog ili par tipova patika, današnji potrošači mogu da biraju čitav niz različitih modela, danas
postoje posebne patike za svaku aktivnost. Postfordistički potrošač, kao i postfordistički radnik žive u
jednom diverzifikovanijem svetu.
Nije moguće jasno odrediti prelazak iz fordizma u postfordizam. Iako današnjicu možemo nazvati
postfordizmom, ona sadrži mnoge karakteristike fordizma. Pokretne trake sa kratkim tokovima i dalje postoje.
Mnogi proizvodi koji danas nastaju u postfordističkom sistemu, bazirani su na fordizmu.
Megdonalizam – proces sličan fordizmu jer se zasnima na homogenim proizvodima, rigidnim tehnologijama,
standardizovanim radnim rutinama, homogenizaciji radnika i potrošača itd.

MODERNI SVETSKI SISTEM (ključni koncept)

Imanuel Volerstin izabrao je drugačiju jedinicu analize od onih koje su koristili mnogi marksistički teoretičari.
On nije analizirao radnike, klase i države, jer je smatrao da oni pružaju preuzak okvir za ono što on hoće da
dokaže. Umesto toga, on analizira ekonomske entitete koji počivaju na podeli rada koja nije ograničena
političkim ili kulturnim granicama. On zaključuje da je glavna jedinica analize svetski sistem: to je
samodovoljan društveni sistem sa skupom granica i konačnim životnim vekom. Iznutra sistem se sastojim od
struktura i grupa. Tvrdi da su do sada postojala samo dva svestska sistema: svetska imperija (Rimsko carstvo) i
drugi moderna kapitalistička svetska ekonomija. Svetska imperija bila je zasnovana na političkoj dominaciji,
dok je ovaj drugi zasnovan na ekonomskoj dominaciji. Kapitalistički sistem je stabilniji, ima širu bazu jer
obuhvata više država, ima ugrađen proces ekonomske stabilizacije.
Video je mogućnost pojave trećeg svetskog sistema – socijalističke svetske vlade. Ona integriše političku i
ekonomsku sferu, dok ih kapitalistički sistem razdvaja.
Unutar kapitalističkog svetskog privrednog sistema postoji centar, tj. dominantna geografska oblast koja
eksploatiše ostatak sistema. Periferija se sastoji od onih oblasti koje snabdevaju centar sirovinama i koje on
uveliko ekspolatiše. Poluperiferija je kategorija koja obuhvata skup regiona koji se nalaze između onij koji
ekspolatišu i onih su eksploatisani. Međunarodna podela eksploatacija se, za Volerstina, ne definiše državnim
granicama nego ekonomskom podelom rada u svetu.

PROCES CIVILIZOVANJA
Najvažnije delo Norberta Elijasa jeste studija o dugom istorijskom razvoju koji on naziva procesom civilizovana.
Elijas započinje svoje istraživanje u srednjovekovnoj Evropi. Predmet tog istraživanja je svakodnevno
ponašanje. Njegov izvor su najčešće knjige o manirima iz 13. i 19. veka. Proučavanjem tih knjiga on je uočio
dugotrajne promene u manirima i svakodnevnom ponašanju. Nekada je bilo prihvatljivo, vremenom postaje
10
sve neprihvatljivije. Ono što smo nekada smatrali normalnim, sada smatramo ne podnošljivim, sada nas
uznemirava ili ga se možda stidimo.

OBJAŠNJENE PROMENA: PRODUŽENJE LANACA ZAVISNOSTI

Elijas je opisao istorijske promene u svakodnevnom ponašanju. Ono što objašnjava te promene nalazi se na
makronivou, tj. na nivou države. Ključni razvoj video je u pojavi jakog državnog vladara – kralja. S kraljem se
pojavio stabilni centralni upravljački aparat kojim je bilo moguće kontrolisati prikupljanje poreza i vođenje
ratova. Oko kralja se razvio i dvor, na kome je moć bila jednako raspodeljenja, i to je od presudne važnosti za
Elijasov argument.
Pre pojave dvoja, najveću važnost su imali ratnici, odni su mogli da upotrebe silu zato što sa ostatkom društva
bili povezani sa kratkim lancem zavisnosti (relativno mali broj ljudi zavisio je od ratnika, kao i obrnuto, kada bi
ratnici morali da koriste silu, to ne bi uticalo na celinu, dok su plemići primenjivali lanac zavisnosti i na taj način
počeli da obraćaju pažnju na potrebe svojih podanika, svako brine o svakom).

STUDIJA SLUČAJA: LOV NA LISICE

Elijas smatra da se kroz istoriju može primeniti opšte opadanje nasilja u sportu. Lov na lisice u početku je bio
veoma nasilan sport, uobičajni ritual sastojao se u tome da se lisica najpre ubije, a potom pojede. Međutim,
tokom godina, ovaj sport postajao je sve civilizovaniji. Npr, umesto da ljudi ubijaju lisicu, ubijaju je lovački psi, i
nije više obavezno da ljudi na kraju lova pojedu lisicu. Ali samim tim, sport je postao manje uzbudljiv i
dosadan. Smatra se da kada bi se odobrilo nasilje u sportu, možda ga ne bi bilo toliko u drugim društvenim
aspektima.
Elijas ne smatra da je civilizacija nužno dobra. Manje civilizovana društva imaju mnoge prednosti nad
civilizovanim društvima. Sve veća civilizovanost često podrazumeva gubitak drugih aspekata života koji su
ljudima važni.

KOLONIZACIJA SVETA ŽIVOTA

Jirgen Habermas je s vremenom marksističku teoriju integrisao sa mnogim drugim teorijama da bi došao do
posebnog skupa teorijskih ideja. Plod te integracije jeste njegova teorija o većoj kolonizaciji sveta života.

SVET ŽIVOTA, SISTEM I KOLONIZACIJA

Ovaj koncept skovao je Alfred Šic. On se prvenstveno interesovao za intersubjektivne odnose unutar sveta
života. Habermas tom konceptu želi da priđe na jedan drugi način. On je zainteresovan za interpersonalnu
komunikaciju koja se odvija u svetu života. Ona bi trebalo da bude slobodna i otvorena, odnosno lišena bilo
kakvih ograničenja. Za Habermasa slobodna i otvorena komunikacija znači racionalizacija komunikacije unutar
sveta života. Oni koji se nalaze u međusobnoj interakciji racionalno su motivisani da postignu slobodnu i

11
otvorenu komunikaciju koja vodi uzajamnom razumevanju. Ljudi raspravljaju o problemima i do konsenzusa
dolaze isključivo na osnovu bolje argumentacije.
Sistem ima izvorište u svetu života, ali on razvija svoje posebne strukture kao što su porodica, pravni sistem,
država. Razvijajući se, te strukture postaju sve udaljenije. Racionalizacija ovde znači da sistem i njegove
strukture postaju sve diferenciraniji, složeniji i samodovoljniji. Što je najbitnije, moć sistema raste kao i njegova
moć da upravlja u kontroliše ono što se događa u svetu života.
Kolonizacija sveta života ima mnoge oblike, ali je najvažnije što sistem sam sebe namećana komunikaciji koja
se odvija unutar sveta života. Umesto da racionalne strukture uvećavaki svoj kapacitet sveta života za
komunikaciju i ostvare razumevanje i konsenzus, one te procese ugrožavaju namećući im spoljnu kontrolu.

RACIONALIZACIJA SISTEMA I SVETA ŽIVOTA

Za Habermasa, problem je u tome što sistem i racionalizacija koja je karakteristična za sistem, zadobijaju sve
veću kontrolu nad svetom života i njemu svojstvenim oblikom racionalizacije. Rešenje tog problema leži u
racionalizaciji i jednog i drugog.
Sistemu i njegovim strukturama mora se omogućiti da postanu sve diferencijarniji i složeniji. Na drugoj strani,
svet života mora se redefinisati tako da se probliži idealu slobodne komunikacije u kojoj bolji argumenti uvek
pobeđuju. Na taj način dva sistema bi se uzajamno obogatila, umesto što sistem deformiše svet života.

MOLOH
Entoni Gidens sebe smatra moternim teoretičarem. Smatra da mi i dalje živimo u modernom svetu, iako se
nalazimo u njegovoj poznoj fazi. On vidi modernost kao Moloha, snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve
pred sobom. Ljudi upravljaju Molohom, ali s obzirom na njegovomu veličinu i snagu, ne mogu potpuno
kontrolisati pravac u kom će se on kretati, niti brzinu koju će on dostići. Uvek postoji mogućnost da ljudi izgube
kontrolu nad Molohom i da sve što je u njemu, ili u njegovoj blizini bude uništeno. On ljudima može doneti
velike nagrade ali i mnoge opasnosti (uključujući i strah da mogu izgubiti kontrolu nad Molohom).
Koncepti Moloha je prilično apstraktan koncept. Moloh izražava rizike po ljudsko društvo koje su proizveli sami
ljudi. (primer sa fen penom).

PROSTOR I VREME
Naša sposobnost da kontrolišemo različite komponente savremenog Moloha komplikuje se činjenicom da su
te komponente sve udaljenije od nas u prostoru i vremenu. Tu pojavu Gidens naziva distancijacija. Više nije
neophodno da budemo blizu nečega da bismo na to izvršili nekakav uticaj. Isto to može da se kaže i za vreme.
Stvari koje su napravljene u prošlosti mogu imati katastrofalne posledice po nas koji živimo u današnjem
vremenu. Priroda modernog sveta zahteva od nas da verujemo eksperimentima koji upravljaju sistemima. U
suprotnom, savremeno društvo ne bi bilo moguće.

12
REFLEKSIVNOST
U savremenom svetu, ljudi nisu uvek voljnie da stvari prepuste nepoznatim ekspertima. Ljudi su refleksivni.
Oni neprestano razmišljaju o velikim problemima kao što su nuklearna tehnologija i genetsko istraživanje, ali i
o svemu onome što čini njihov svakodnevni život. Iako razmišljanje o problemima ima mali uticaj na te
problema, ono stvara stalan nelagodan uticaj zbog mogućih posledica tih problema kod ljudi. Neprekidno
preispitivanje i menjanje postupaka kod ljudi stvara još veći osećaj nelagodnosti. Malo šta može da se uradi
jednom za svagda. Umesto toga, svi naši postupci neprekidno su podložni preispitivanju, reviziji i modifikaciji.
Gidens taj proces naziva refleksijom. To je proces u kojem preispitivanje postupaka naposletku vodi njihove
promene.

RIZIČNO DRUŠTVO – ključni koncept

Iako ideja rizika zauzima značajno mesto u Gidensovoj teoriji, ona zauzima središnje mesto u teoriji Ulriha
Beka. Njegova najpoznatija knjiga zove se rizično društvo. On smatra da je savremeno društvo definisano
rizikom i načinima na koji rizik može da se spreči, minimaliuje ili kanališe.dok su prethodne generacije
solidarnost postizale tako što su težile ostvarivanju velikih pozitivnih ciljeva, ljude danas ujedinjuje negativan
cilj koji im nalaže da ne izazivaju opasnosti povezane sa različitim rizicima.
Mnogi današnji rizici proističu iz savremene industrije, ali ono što ih čini jedinstvenim nije samo to što su
opasniji nego ikada ranije, već i to što nisu prostorno i vremenski ograničeni.
Rizik je, kao i mnoge druge pojave u društvu stratifikovan. Za razliku od siromašnih društava i nižih slojevakoji
će skoro sigurno biti izloženi riziku, bogata društva i viši slojevi verovatno će izbeći rizik. Štaviše, bogatija
društva često izvoze rizik siromašnijim društvima. Čak ni viši slojevi ne mogu biti potpuno lišeni opasnosti rizika
u savremenom svetu. Jedan od razloga za to je efekat bumeranga. Tj. rizik pogađa i više slojeve i bogata
društva koji su najodgovorniji za njegovu proizvodnju.

NESIGURNOST I RIZICI
Gidens smatra da velika modernost u naše živote unosi velike rizike i nesigurnost. Odatle dolazi naša želja da
smanjimo rizik i nesigurnost. Nesigurnost se prevlada socijalizacijom u detinjstvu. Ako je ona uspešna, onda
nam omogućava da razvijemo sposobnost verovanja ne samo našim roditeljima, već i osobama od autoriteta u
načelu. Osim toga, naš život je prepun rutina koje stvaraju utisak da su naši životi sigurni. Ipak, uprkos njima i
uspešnoj socijalizaciji, bolno smo svesni rizika koji nas okružuje. Ti rizici su po prirodi globalni. Gidens se pita
zašto nastaju rizici:
1. Oni koji su stvorili Moloha i njegove različie sastavne delove napravili su greške; Moloh ima ugrađene
felere
2. Oni koji upravljaju Molohom prave greške; Moloh je podložan upravljačkim greškama
3. Ne možemo uvek tačno da predvidimo posledive modifikovanja Moloha ili stvaranja njegovih novih
delova, takve promene često imaju nenameravane posledice
4. Ljudi u načelu, a posebno eksperti, neprekidno reflektuju o Molohu i u tomo procesu stvaraju nova
saznanja o njemu. To novo znanje koje primenjujemo na Moloha omogućava Molohu da se kreće
13
 različitom brzinom i u različitim smerovima. Međutim, nova brzina ili smer mogu da proizvedu čitav niz
novih posledica

SIMBOLIČKI INTERAKCIONIZAM
Predmet ove teorije, kao i svih ostalih jeste društvena svakodnevnica. Njena posebnost jeste usresređenost na
interakciju (na delanje i pojedince kao dejstvenike) i simbole (i njhovo značenje). Suštinu ove teorije možemo
razumeti ako izložimo neke od njenih osnovnih pretpostavki i principa.
1. Ljudsko delovanje usmereno je na stvari, ali samo ako te stvari za ljude imaju neko značenje. Na
primer, na zastavu Republike Srbije naše delanje je usmereno tako što je pozdravimo i dignemo tri
prsta, dok drugi to neće raditi jer ona za njih nema isto značenje kao za nas.
2. Značenja uvek proizilaze iz naših interakcija s drugim ljudima. Kroz osnovnu školu učimo kako je naša
zastava pozitivan simbol, dok drugi uče kako je srpska zastava negativan simbol.
3. Ljudi ne samo da internalizuju značenja koja su naučili kroz društvenu interakciju, već su takođe
sposobni da ih modifikuju kroz interpretativni proces.
4. Ljudi za razliku od životinja, imaju jedinstvenu sposobnost da svesno upotrebljavaju simbole.
5. Ljudi postaju humani kroz društvenu interakciju, pogotovo tokom ranih godina socijalizacije unutar
kruga porodice i u školi. Mi se rađamo sa spposobnošću da postanemo humani, ali taj potencijal može
da se ostvari samo kroz ljudsku interakciju.
6. Kako je Mid objasnio, ljudi su svesni i sposobni da reflektuju o samima sebi i o onome što rade, i prema
tome, sposobni da oblikuju svoje delanje i interakcije. Ljudi poseduju svest i sopstvo. Posebno je
značajna naša sposobnost da ulazimo u interakciju sa samima sobom da bismo odlučili kako da ulazimo
u interakcije sa predmetima koji nas okružuju. Naše delanje je otuda u velikoj meri autonomno.
7. Ljudi biraju svoje ciljeve s obzirom na to kakve su životne situacije u kojima se nalaze. Mi definišemo
situacije, dajemo im značenje i onda delamo s obzirom na ta značenja.

KONCEPTUALNI DOPRINOS ČARLSA HORTONA KULIJA – ključni koncept

Najpoznatiji je po svom konceptu sopstva u ogledalu. Taj koncept izražava ideju da predstavu o sebi formiramo
ogledajući se u nekoj vrsti ogledala. Ogledalo na koje Kuli misli, zapravo jesu ljudi sa kojima ulazimo u
interakciju. Da bismo stvorili sliku o sebi i svom ponašanju, koristimo interakciju sa drugim ljudima. Ogledajući
se u tom ogledalu, utvrđujemo da li smo onakvi kakvima želimo da se predstavimo, te da li naši postupci imaju
željeno dejstvo i ostavljaju željeni utisak. U suprotnom možda bi trebalo da preispitamo svoje postupke i sliku
koju dajemo o sebi.
Drugi ključni koncept Kulija jeste koncept primarne grupe. To je intimni tip grupe u kojoj se ljudi suočavaju
licem u lice. One imaju odlučujuću ulogu u povezivanju pojedinca s većim društvom. Poseban značaj imaju
primarne grupe iz perioda mladosti, prvenstveno porodica i prijatelji.

DRAMATURGIJA

14
Herbert Blumer definisao je sopstvo na jedan veoma jednostavan način: spostvo predstavlja posledicu
činjenice da ljudi mogu biti objekti spostvenog delanja. Tj. ljudi imaju sposobnost da delaju ne samo prema
drugima, već i prema sebi. Oba tipa delovanja zasnovana su na tome kako ljudi sami sebe posmatraju.
Sposobnost delanja prema samom sebi omogućava čoveku da dela na svestan način a ne da ide na osnovu
svojih nagona. Ljudi ulaze u interakciju sa sobom kako bi istakli stvari prema kojima delaju ali i da bi istakli
značenja tih stvari.
Najvažnije delo o sopstvu jeste Kako se predstavljati u stvarnom životu - Erving Gofman. Njegova koncepcija
sopstva ukorenjena je na Midovim idejama, posebno na tenziji između ja i mene. Gofman je tu tenziju video
kao rascep između našeg spontanog i socijalizovanog sopstva, tj. kao razliku između onoga što želimo da
uradimo spontano i onoga što drugi očekuju od nas. Da bi se izborili sa ovom tenzijom, ljudi glume pred
drugima. Gofman se usresredio na dramaturgiju, to jest gledište da društveni život predstavlja niz dramskih
nastupa sličnih onim u pozorištu.

DRAMATURGIJA
Sopstvo predstavlja proizvod interakcije između aktera I publike.
Gofman je pretpostavljao da ljudi, kad uđu u interakciju, žele da predstave određenu sliku o sebi koju drugi
treba da prihvate.Čak I onda kad predstavljaju sebe, akteri su svesni da publika može da poremeti njihov
nastup.Iz tog razloga akteri moraju da kontrolišu publiku, naročito one njene delove koji mogu da izazovu
prekid. Akteri se nadaju da će slika o samima sebi koju predstavljaju publici biti dovoljno ubedljiva da ih
publika doživi onako kako oni to žele.Gofman je taj interes aktera nazvao upravljanje utiscima.U njega spadaju
tehnike koje akteri koriste da održe određene utiske uprkos problemima s kojima se susreću, kao i metode
koje koriste da bi prevazišli te probleme. Tehnike:
Pozornica - Gofman govori o pozornici kao delu nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan utvrđen i uopšten
način,definišući situaciju za one koji posmatraju nastup.
Okruženje - Odnosi se na fizičku scenu koja uglavnom mora da postoji da bi akteri izveli predstavu.
Lična fasada - Sastoji se od opreme koju publika poistovećuje sa izvođačima i očekuje od njih da je imaju sa
sobom. Ličnu fasadu Gofman je podelio na izgled I manir.
Izgled - obuhvata one elemente koji nam otkrivaju izvođačev društveni status.
Manir - govori publici koju vrstu uloge izvođač namerava da igra u određenoj situaciji. U zavisnosti od toga da li
je izraz lica grub ili blag, manir može da predstavlja pokazatelj potpuno drugačije vrste nastupa. Ako akter želi
da ga publika ozbiljno shvati I da se predstava izvede do kraja, izgled i manir moraju da budu konzistentni i
ubedljivi.
Mistifikacija - nastojanje izvođača da zbuni publiku ograničavajući kontakt koji ima s njom; prikrivanje svega
onoga što je prethodilo predstavi.
Tim - bilo koji skup pojedinaca koji sarađuje izvodeći neku uobičajenu aktivnost ili rutinu. Svaki član tima
upućen je na drugoga, jer prekid predstave najlakše nastaje ako je tim neusklađen I ako akteri nisu svesni da
predstavu izvode zajedno.

15
Svlačionica i spoljašnost - U svlačionici se akteri ponašaju potpuno drugačije nego na bini; tamo do izražaja
dolaze razni oblici neformalnog ponašanja koji na bini nikada ne mogu da se vide.Svlačionica se obično nalazi
blizu bine, ali je odvojena od nje. Spoljašnost- prostor koji nije ni bina ni svlačionica; on se bukvalno nalazi van
domena perfomansa.
Metode:
1. Tokom nastupa akteri mogu prikrivati neka svoja tajna zadovoljstva ukoliko smatraju da su ona
nespojiva s njihovim nastupom.
2. Akteri teže da prikriju greške koje su napravili pripremajući predstavu kao I mere koje su preduzeli da
isprave te greške.
3. Akteri smatraju da je neophodno da pokažu samo konačan proizvod, a prikriju pripremni process koji je
prethodio.
4. Za aktere je ponekad neophodno da od publike sakriju prljave poslove koji su bili uključeni u stvaranje
krajnjeg proizvoda.Prljavi poslovi obuhvataju nemoralne, nelegalne ili degradirajuće postupke.
5. Da bi naglasio neke aspekte predstave koji su mu važni, akter može da snizi druge standarde.
6. Naposletku, akter će verovatno smatrati neophodnim da sakrije sve uvrede, poniženja ili compromise
koje je morao da napravi ili kroz koje koje morao da prođe da bi predsstava mogla dase nastavi.

DISTANCA PREMA ULOZI – ključni concept

Odnosi se na stepen do kojeg se pojedinci odvajaju od uloga koje igraju.Npr. ako se starija deca igraju na
vrtešci ,ona će verovatno biti svesna da su suviše stara da bi uživala u takvoj vrsti zabave. Jedan od načina da
izađu na kraj sa takvim osećanjem jeste da se distanciraju od svoje uloge tako što će na podsmešljiv I
nezainteresovan način izvoditi naizgled opasne pokrete dok se nalaze na vrtešci.Izvodeći tu predstavu, starija
deca pokazuju publici da se nisu udubila u igru kao mlađa deca.

STIGMA – ključni koncept

Gofman se interesovao za procep koji postoji između onoga što bi neka osoba trebalo da bude, virtuelni
društveni identitet, i onoga što zaista jeste, stvarni društveni identitet. Svako ko oseća takav oblik procepa
jeste stigmatizovan. U slučaju diskreditovane stigma, akter pretpostavlja da su razlike između njega I
“normalne” osobe poznate ili uočljive članovima publike. Za nekoga koi ma diskreditovanu stigmu osnovni
problem jeste upravljanje tenzijom koja je prouzrokovana činjenicom da drugi znaju da problem postoji, a
najveći problem jeste baratanje informacijama tako da stigma ostane sakrivena od publike.

UPRAVLJANJE UTISCIMA
Upravljanje utiscima usmereno je na zaštitu od niza neočekivanih postupaka. Kao što su nenameravani pokreti,
prekidi ili pogrešni koraci, ali I od nameravanih postupaka kao što je na primer uređenje scene.

16
Gofman je bio zainteresovan za različite metode kojima se rešavaju ovakvi problemi.

 Jedan skup metoda obuhvata postupke koji su usmereni ka stvaranju dramaturške lojalnosti.Primer
takvih metoda bilo bi podsticanje visokog stepena lojalnosti unutar grupe, sprečavanje članova tima da
se identifikuju s publikom, kao I povremeno menjanje publike kako ne bi postala previše prisna s
izvođačima.
 Gofman je predlagao I različite oblike dramaturške discipline, kao što su zadržavanje prisebnosti kako
bi se izbegle greške,održavanje samokontrole, I kontrolisanje mimike I glasa tokom nastupa.
 Identifikuje različite vrste dramaturškog opreza, kao što su: prethodno isprobavanje nastupa ,
planiranje vanrednih situacija, odabir lojalnih članova tima, odabir dobre publike, uključivanje u manje
timove u kojima su nesuglasice manje verovatne, sprečavanje publike da dozna private informacije, I
planiranje celokupne predstave da bi se izbegli nepredviđeni događaji.

ETNOMETODOLOGIJA
Etnometodologija predstavlja analizu ponašanja običnih ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji
oni koriste zdravorazumsko znanje, procedure i razmatranja, koje im pomaže da steknu razumevanje takvih
situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju. Za razliku od Dirkema, etnometodolozi
tretiraju objektivnost društvenih činjenica kao postignuće članova – kao proizvod metodoloških aktivnosti
članova. Etnometodologija se bavi organizacijom svakodnevnog, običnog života i načinom na koji ljudi vlastitim
postupcima konstituišu društvene činjenice. Za etnometodologe su načini na koje prilazimo organizovanju
naših svakodnevnih života vanserijski.

OBJAŠNJENJA
Jedno od Garfinkelovih ključnih zapažanja o etnometodima jeste to da su oni refleksivno
objašnjavajući.Objašnjenja jesu načini na koje akteri definišu posebene situacije.Objašnjenje mora tako da
bude konstruisano da za sve aktere ima smisla. Etnometodolozi su posvetili veliku pažnju analizi ljudskih
objašnjenja kao I načinima na koje nudimo objašnjenja a drugi ih prihvataju ili odbacuju. To je jedan od razloga
zbog kojeg su se etnometodolozi bavili konverzacijskom analizom. Na primer, studetkinja traži od profesorke
da joj odloži ispit I za to navodi objašnjenja. Etnometodolozi se interesuju za prirodu tog objašnjenja ili za
objašnjavajuće prakse putem kojih studentkinja nudi objašnjenje, a profesorka ga prihvata ili odbacuje. Oni niti
osuđuju, niti veličaj prirodu objašnjenja.

NEKI PRIMERI
Etnometodologija je postal poznata i uticajna kroz svoja istraživanja i eksperimente. Najpoznatiji među tim
eksperimentima jesu eksperimenti prekida.
Cilj eksperimenta prekida jeste poremećaj uobičajenih procedura kako bi se istražili procesi u kojima se
svakodnevne radnje i njihova značenja konstruišu i rekonstruišu. Radi se o igri iks-oks. Pravila te igre dopuštaju
17
učesnicima da ucrtaju svoj znak unutar svakog od polja, ali jedan od tih učesnika u ovom eksperimentu
namerno krši pravilo i ucrtava znak između dva polja. Ako bi se ovo kršenje pravila pojavilo u stvarnom životu ,
prvi Igrač verovatno bi insistirao na tome da drugi igrač ponovi svoj potez i da ga odigra po pravilima. Ako se to
ne bi desilo, on bi pokušao da objasni zbog čega se drugi igrač tako ponaša, tj. zbog čega krši pravila.

OSTVARIVANJE RODA
Smatra se da ljudi ne mogu da ostvare rod. Seksualnost je očigledno postignuće; potrebno je da ljudi govore i
ponašaju se na određene načine da bi izgledali seksi. Obično se smatra da nije neophodno reći ili uraditi bilo
šta da bi neko smatrao da ste muškarac ili žena. Garfinkel je 1950-ih upoznao osobu po imenu Agnes. Činilo se
da je Agnes žena. Ne samo da je izgledala kao žena, već je imala praktično savršenu figuru i idealne proporcije.
Bila je lepa, bez malja na licu. To zapravo nije bila žena. U trenutku kad ju je upoznao, Agnes je pokušavala da
ubedi doktore da joj je neophodna operacija kojom bi se uklonile muške genitalije i umesto njih napravila
vagina. Morala je da nauči da se ponaša kao žena ako je želela da bude prihvaćena kao žena. Naučila je
opšteprihvaćena pravila ponašanja za žene I kao rezultat uspela je da se definiše kao žena.

TEORIJA RAZMENE DŽORDŽA HOMANSA (knjiga)

Homansova teorija razmene nastala je pod uticajem više teorija, ali je za njen razvoj najvažnija psihološka
teorija poznata kao biheviorizam. Biheviorističkog sociologa zanima u kakvom odnosu se nalaze posledice koje
akterovo ponašanje ima na okruženje I njegovo kasnije ponašanje.
Taj odnos predstavlja osnovu operantnog uslovljavanja ili procesa učenja kroz koji posledice nekog ponašanja
modifikuju to ponašanje.Ponašanje utiče na fizičko I društveno okruženje u kojem se javlja I obrnuto,
okruženje na različite načine povratno deluje na ponašanje.
Reakcija okruženja može biti pozitivna, negativna i neutralna. I ona utiče na akterovo kasnije ponašanje.
Homans pojedince nije smatrao izolovanim. On je društveno ponašanje pokušao da objasni psihološkim
principima. Principi koji se primenjuju na odnos između ljudskih bića i fizičkog okruženja isti su kao i oni koji se
odnose na slučajeve u kojima je okruženje sastavljeno od ljudskih bića.
Ljudi se normama ne podvrgavaju automatski, već tek nakon što procene da li od toga imaju koristi.
Pre Homansa, u sociologiji je vladao tzv. ortodoksni konsenzus koji je nastao na kraju prve polovine 20.veka,
pod uticajem funkcionalizma. Jedna od glavnih karakteristika tog konsenzusa bilo je odsustvo ili redukcija
dejstvenika I dejstvenosti.
Homans izražava žaljenje što je njegova teorija razmene nazvana tako, jer ju je on video kao biheviorističku
psihologiju primenjenu na posebne situacije.

OSNOVNE PROPOZICIJE
1. Propozicija uspeha. Što je više puta neki akter bio nagrađen za određeno delanje, veća je verovatnoća
da će to ponoviti.

18
  Ponašanje koje je u skladu sa pretpostavkom uspeha podrazumeva 3 faze: delanje neke osobe,
nagrađujući rezultat i ponavljanje istog delanja ili barem sličnog. Homans je izdvojio više elemenata
propozicije uspeha: prvo, iako je tačno da povećavana učestalost nagrađivanja void povećanoj
učestalosti delanja, tak reciprotet ne može da funkcionište u nedogled, drugo, što je kraći vremenski
period između ponašanja I nagrađivanja, veća je verovatnoća da će pojedinac ponoviti isto ponašanje, i
obrnuto, i konačno, veća je verovatnoća da će se ponašanje ponoviti kada je nagrađivanje povremeno,
a ne redovno.
2. Propozicija stimulusa. Ako je u prošlosti radnja neke osobe bila nagrađena kao rezultat odgovora na
poseban stimulus, ili skup stimulusa, onda će ta osoba ponoviti tu radnju kada se pojave stimulus koji
su slični onima iz prošlosti.
Generalizacija- tendencija ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima.
Diskriminacija- tendencija da se određeno ponašanje ponavlja samo pod posebnim uslovima koji su se
pokazali uspešnim u prošlosti.
3. Propozicija vrednosti. Što posledice neke radnje imaju veću vrednost za aktere, veća je verovatnoća da
će oni izvoditi tu radnju.
 Uvodi se concept nagrade i kažnjavanja
4. Propozicija deprivacija-zadovoljenje. Što su više puta u bliskoj prošlosti bili nagrađeni za neku radnju,
akteri će u budućnosti manje vrednovati tu vrstu nagrade. Trošak - propuštena nagrada; Profit- kada
br. Nagrada nadmaši troškove.
5. Propozicija agresija-odobravanje. Kada akteri ne dobiju očekivanu nagradu oni se ljute I veća je
verovatnoća da će se ponašati agresivno; Kada prime očekivanu nagradu, pogotovo ako je veća, akteri
će biti zadovoljni.
6. Propozicija racionalnosti. Dok bira između više ponuda ,akter će se opredeliti za ono delanje koje
donosi veće nagrade I koje ima veće izglede da bude nagrađeno.

TEORIJA RACIONALNOG IZBORA

Iako je uticala na razvoj teorije razmene, teorija racionalnog izboora dugo vremena je bila skrajnuta sa
mejnstrima sociološke teorije. Zahvaljujući naporima Džejmsa Kolmana, teorija racionalnog izbora postala je
jedna od popularnih teorija u savremenoj sociologiji.

MODEL U NAJOSNOVNIJIM CRTAMA

Osnovni principi teorije racionalnog izbora izvedeni sui z neoklasične ekonomije. Ova teorija kao osnovnu
jedini uzima aktere. Akteri su intencionalni, odnosno imaju ciljeve ka kojima su usmerena njihova delanja.
Akter takođe ima preferencije (vrednosti kojima teži). Ova teorija smatra da pojedince teže da uvećaju ličnu
korist.

19
Iako teorija racionalnog izbora započinje svrhom I intencijom aktera, ona mora da uzme u obzir najmanje dva
važna ograničenja delanja. Prvi je oskudnost resursa. Akteri imaju različite resurse, ali I različite pristupe nji,a.
sa oskudnošću resursa povezan je concept troška propuštene prilike: kada pokušava da ostvari neki cilj, akter
mora da void računa o troškovima koji nastaju prilikom propuštanja ostvarenja nekog drugog atraktivnog cilja.
On je bitan tek onda kada ustanovimo da li je on znatan ili zanemarljiv.

Drugi izvor ograničenja delanja pojedinca jesu društvene ustanove. Takva ograničenja pojavljuju se tokom
životnog veka i ispoljavaju se u normama koje vladaju u tim ustanovama. Racionalno delanje se uvek bavi
ishodima.

Mogu se navesti još dve ideje koje čine ovu teoriju:

1. Mehanizam agregacije pomoću kojeg se čitav niz individualnih radnji kombinuju da bi oblikovale
društveni ishod
2. Značaj informacije u donošenju racionalne odluke, sve više se prihvata stanovište da su kvantitet i
kvalitet dostupnih informacija promenljivi, a da ta promenljivost ozbiljno utiče na akterov izbor

OSNOVI DRUŠTVENE TEORIJE

Kolman tvrdi da sociologija treba da se bavi društvenim sistemima, ali da takvi makrofenomeninmoraju da se
objasne unutrašnjim činiocima. Idealno gledano, Kolman smatra da su ti unutrašnji činioci u društvenim
sistemima pojedinci. On se opredelio za pojedince iz nekoliko razloga:

1. Svi podaci se obično najpre prikupljaju na nivou pojedinaca, a onda da se sabiraju da bi se došlo do
nivoa Sistema
2. Na nivou pojedinca se obično vrše intervencije koje dovode do društvenih problema

Njegova teorija je specifična u tom smislu što prihvata concept nastajanja, kao I stanovište da se u analizi
Sistema treba usresrediti na unutrašnje činioce, ali da ti činioci ne moraju nužno biti pojedinci i njihovi
postupci i orijentacije.

Osnovna ideja njegove teorije jeste da pojedinci žele da ostvare svoje ciljeve na jedan svrhovit način, i da su i
ciljevi i delanje za ostvarivanje tih ciljeva uobličeni preferencijama tih pojedinaca. Iz toga se vidi njegova
usmerenost na racionalan izbor. Dva ključna elementa jesu akteri i resursi. Resursi su stvari nad kojima akteri
imaju kontrolu i za koje su zainteresovani. Međuzavisni akteri, od kojih svaki pokušava da unapredi I zadovolji
svoj inter, formiraju društveni sistem.

JEDNA INTEGRISANIJA TEORIJA RAZMENE

Ričard Emerson je 1972.god. objavio 2 eseja na ovu temu.
Tri osnovna pokretačka faktora:
20
 1. Za Emersona teorija razmene predstavljala je jedan širi okvir koji je želeo da upotrebi da bi
mogao da proširi svoje ranije interesovanje za koncepte moći i zavisnosti.
2. Smatrao je da može da iskoristi biheviorizam kao osnovu za svoju teoriju razmene , a da
istovremeno izbegne neke problem koji se pojavljuju kod Homansa.
3. Želeo je da se bavi društvenim strukturama i promenama, tako što bi analizirao društvene
odnose i društvene mreže i koristio ih kao osnovu koja bi se mogla upotrebiti kako za
mikroanalize , tako i za makronivoe analize.

U Emersonovom teorijskom sistemu akteri mogu da budu i pojedinci i veće korporativne strukture.
U svoja dva eseja,Emerson je postavio osnove svoje integrativne teorije razmene.
U prvom eseju bavio se psihološkim osnovama društvene razmene.
U drugom okrenuo se makronivou, odnosima razmene i mrežnim strukturama.
Karen Kuk ukazuje na to da je glavna ideja koja povezuje makro i mikro nivoe concept razmenske mrežne
structure- on može da poveže pojedinca ili dvočlanu grupu sa širim kolektivima, kao što su organizacija i
političke partije.
Ističe 3 osnovne pretpostavke teorije razmene:
1. Kada se ljudi nađu u situaciji za koju smatraju da donosi nagradu,ponašaće se racionalno.
2.Kada se ljuti zasite nagrada koje su dobili iz određene vrste situacija, te situacije za njih gube značaj.
3.Dobijena korist zavisi od koristi koje imate na raspolaganju kada ulazite u odnose razmene.

ODNOSI RAZMENE I MREŽA RAZMENE

Mreža razmene ima nekoliko odlika.
1. Takva mreža društvenih odnosa obuhvata niz pojedinačnih ili kolektivnih aktera.
2. Različiti akteri na raspolaganju imaju različite resurse.
Svi akteri u mreži, pojedinačni ili kolektivni imaju mogućnosti za razmenu i odnose razmene s drugima.
Određeni broj odnosa razmene stoji u uzajamnom odnosu zavisnosti, čime se formira pojedinačna mrežna
struktura.
Društvenu strukturu mogu formirati najmanje dva odnosa razmene među akterima.
Ako je tražnja za nekim dobrom veća, svi koji ga poseduju imaju moć nad onima koji ga nemaju.
Svaki odnos razmene deo je šire mreže razmene koja se sastoji od 2 ili više takvih odnosa.
Ako razmena u jednom odnosu utiče na razmenu u drugom odnosu ,za te odnose se može reći da su povezani.
Ta veza može biti pozitivna, ukoliko razmena iz jednog odnosa pozitivno utiče na razmenu u drugom odnosu.
Negativna je ukoliko razmena iz jednog odnosa onemogućava razmenu u drugom odnosu; a može da bude i
mešovita.

MOĆ – ZAVISNOST
21
Emerson definiše moć kao potencijalni trošak koji jedan akter može nametnuti drugom.Zavisnost
podrazumeva potencijalni trošak koji je akter, u okviru jednog odnosa, voljan da toleriše, tj. Koji je spreman da
plati.
U odnosu razmene, moć jednog aktera nad drugim predstavlja funkciju zavisnosti drugog aktera od prvog.
Nejednaka moć I zavisnost dovode do neravnoteže u odnosima, ali oni se vremenom kreću la uravnoteženijem
odnosu moć – zavisnost.
Linda Molm - U odnosima moći i zavisnosti naglašava ulogu negativnih ishoda- moć kazne; moć može da
proizlazi iz sposobnosti da se drugi nagrade, ali i da se kazne.Molm smatra da je moć kazne slabija od moći
nagrade.

INTEGRATIVNIJA TEORIJA RAZMENE

U objašnjavanju odnosa moći i zavisnosti, teorija razmene usresređuje se na dijadičke odnose između aktera.
Da bi fokus sa dijadičkog pristupa teoriji razmene prebacili na moć pozicije u okviru strukture, Kuk i Emerson
tvrde da je određenje moći neke pozicije bazirano na stepenu zavisnosti čitave strukture od same te pozicije.
Oni definišu teoriju razmene kao teoriju koja se bavi razmenama na raznim nivoima analize, uključujući tu
razmene među povezanim pojedincima, korporacijama i državama. Oni identifikuju dva koloseka u istoriji
teorije razmene:
1. Na mikronivou, koji se usmerava na društveno ponašanje kao razmenu
2. Na makronivou, koji posmatra društvenu strukturu kao razmenu

Ranjivost podrazumeva zavisnost mreže od pojedine strukturalne pozicije.

Kuk , Dzodi O’ Brajan i Piter Kolok identifikuju 3 savremena trenda koji su usmereni na jednu integrativniju
teoriju razmene.
1. Pojačana potreba istraživanja na terenu
2.Interesovanje se pomera s dijada na šire mreže razmene
3.Produbljuju se napori da se povežu teorija razmene i strukturalna sociologija

TEORIJA STRUKTURACIJE
Naglasak je na društvenim praksama koje se shematski ponavljaju. Za Gidensovu koncepciju tih praksi važni su
vreme i prostor: one se ponavljaju i prostiru kroz vreme. U samoj srži ove teorije nalazi se odnos dejstvenosti i
strukture. Neki smatraju da se ono što se u američkoj sociologiji naziva mikro-makro problemom, u Evropi
shvata kao problem odnosa dejstvenosti i strukture.
Dejstvenost i struktura ne mogu nastati odvojeno. Gidens to naziva dualitetom strukture. Njihova povezanost
ogleda se u dva aspekta prakse koje Gidens naziva proizvodnjom i reprodukcijom.

22
On insistira da je društvene prakse shvate kao rekurzivne (ponavljajuće). To znači nekoliko stvari:
1. Društvene prakse nisu stvorene mentalno od strane aktera
2. One nisu proizvod strukturnih društvenih uslova u kojima se akteri nalaze
3. S obzirom na to da se ljudi ispoljavaju kao dejstvenici, oni stvaraju svoju svest i strukturalne uslove koji
omogućavaju te prakse
Gidensa interesuje svest ili refleksivnost. Ona nam objašnjava da pojedinci ne ulaze u svakodnevne prakse na
jedan mehaničnki način, već vode računa o svom ponašanju I neprekidno ga preispituju, procenjuju i
samokritikuju. Radeći too, ljudi istovremeno menjaju svoje planove i ciljeve.
Nisu samo društveni akteri refleksivni, već i socijalni istraživači koji ih posmatraju. To je Gidensa dovelo do
poznate ideje o dvostrukoj hermenetici. Akteri koriste jezik da objasne ono što rade, a sociolozi koriste jezik da
objasne aktivnosti društvenih aktera.

ELEMENTI TEORIJE STRUKTURACIJE (knjiga)

Refleksija podrazumeva neprekidno preispitivanje naših identiteta.
Iz stalnog preispitivanja identiteta nastaje ontološka nesigurnost dejstvenika.To je nesigurnost koja nastaje iz
neprekidne refleksije tj.sposobnost dejstvenika da menjaju svoje životne planove i ciljeve.
U svojoj potrazi za osećanjem sigurnosti, akteri racionalizuju svet.Pod racionalizacijom, Gidens podrazumeva
razvoj rutina koje ne samo da akterima pružaju osećanje sigurnosti, već im omogućavaju da efikasno izađu na
kraj s društveniom stranom svog života.
Gidens pravi razliku između diskurzivne i praktične svesti.
Diskurzivna svest predstavlja sposobnost aktera da svoje aktivnosti opišu rečima i argumentovano navode
razloge za neko postupanje.
Praktična svest predstavlja aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo. Te aktivnosti ne iziskuju potrebu da
se izraze verbalno, ali ako bismo ljude pitali zašto se ponašaju baš na taj način, oni bi to znali da objasne.
Dejstvenost – podrazumeva da se nešto ne bi dogodilo onako kako se dogodilo da se akter nije umešao i
preduzeo aktivnost o kojoj je reč.
Nameravano delanje često ima nenameravane posledice.- neočekivane pozitivne i negativne posledice.
Akter prestaje da bude dejstvenik ako izgubi sposobnost da napravi promenu.
Konceptualno jezgro teorije strukturacije čine ideje strukture ,sistema i dualiteta strukture.
Struktura - neformalno definiše kao skup strukturišućih osobina koje sličnim društvenim praksama daju
sistemski oblik.
Društveni sistemi – reprodukovane društvene prakse , tj. Odnosi između aktera ili kolektiva koji se reprodukuju
i tako prerastaju u uobičajne i opšteprihvaćene društvene prakse.
Strukturacije – delatnici i strukture; međusobno su povezani do te mere da delatnici u stvari produkuju i
reprodukuju strukture u kojima žive.Struktura i dejstvenost ne mogu jedno bez drugog.

KULTURA I DEJSTVENOST

23
Ključna razlika između Gidensa i Arčerove jeste razlika između dualtiteta i dualizma.
Arčerova smatra da su struktura i dejstvenost u društvenom životu isprepletane, ali das u analitički različite
zbog čega njihov odnos naziva dualizmom a ne dualitetom.
Prva kritika za Gidensa: to što ima želju da odjednom ispita obe strane novčića.Tako propušta da istraži
međusobne odnose dveju strana- dejstvenosti i strukture.
Druga kritika: U teoriji strukturacije problem strukture i dejstvenosti potisnuo.
Dok je struktura oblast materijalnih fenomena i interesa, kultura podrazumeva nematerijalne fenomene i
ideje.

PREVAZILAŽENJE SUBJEKTIVIZMA I OBJEKTIVIZMA

Težnja ka prevazilaženju subjektivizma i objektivizma usmjerava Burdijea ka subjektivističkoj poziciji koja je
povezana sa simboličkim interakcionizmom. Međutim, Burdije kritikuje i nju.
-Simbolički interakcionizam Burdije uzima kao primjer subjektivizma, jer se ta teorija usredsređuje na način na
koji dejstvenici promišljaju, objašnjavaju i predstavljaju društveni svijet, dok istovremeno ignoriše šire
strukture u kojima se ti procesi odvijaju. Burdije smatra da su teorije kao što je simbolički interakcionizam
previše usmjerene na dejstvenost i da istovremeno ignorišu strukture.
Burdije se nasuprot tome, koncentriše na dijalektički odnos između objektivnih struktura i subjektivnih
fenomena. Objektivne strukture ograničavaju mišljenje, akciju i interakciju, kao i način na koji ljudi
predstavljaju svijet.
Da bi izbjegao dilemu objektivizam- subjektivizam, Burdije usmjerava pažnju na prakse
Prakse predtavljaju ishod dijalektičkog odnosa između strukture i dejstvenosti. Prakse nisu objektivno
determinisane, ali nisu ni proizvod slobodne volje.
Genetički strukturalizam definiše kao proučavanje objektivnih struktura koje su neodvojive od mentalnih
struktura koje, s druge strane, podrazumijevaju internalizaciju objektivnih struktura.
Burdije nedvosmisleno pripada strukturalističkoj perspektivi, ali se razlikuje od većine tradicionalnih
strukturalista.
Strukturalistička perspektiva je shvatanje da postoje skrivene ili potporne strukture koje determinišu ono što
se dešava u društvenom svijetu.
Međutim, ono što zaista razlikuje Burdijea od strukturalista jeste činjenica da on istovremeno usvaja jednu
konstruktivističku perspektivu.
Konstruktivistička perspektiva je shvatanje da percepcije, misli i aktivnosti stvaraju društvene strukture.
Iako Burdije nastoji da poveže strukturalizam i konstruktivizam što mu do određenog stepena i uspjeva, njegov
rad naginje ka strukturalizmu. Iz tog razloga, on se smatra poststrukturalistom.Njegov rad se u mnogo većoj
mjeri nastavlja na strukturalizam, nego na konstruktivizam. Burdijeov konstruktivizam ignoriše subjektivitet i
intencionalnost. Burdije je ,zapravo, zainteresovan za odnos između mentalnih i društvenih struktura.
Srž Burdijeovog rada i napora da poveže subjektivizam i objektivizam leži u njegovim konceptima habitusa i
polja, kao i u njihovom međusobnom dijalektičkom odnosu. Dok habitus postoji u umu aktera, polja postoje
izvan njihovog uma.

HABITUS

Burdije je najpoznatiji po svom konceptu habitusa.

24
Habitus je mentalna ili kognitivna struktura kroz koju se ljudi bave društvenim svijetom.
Ljudi posjeduju seriju internalizovanih shema kroz koje: opažaju, shvataju, vrijednuju i procjenjuju društveni
svijet. Kroz ove sheme ljudi istovremeno: stvaraju, opažaju i procjenjuju svoje prakse. Dijalektički gledano,
habitus nastaje internalizacijom društvenih struktura. Možemo reći da je habitus internalizovana ili otelovljena
društvena struktura. Habitus odražava objektivne podjele u klasnoj strukturi, kao što su starosne grupe, polovi
i društvene klase. On nastaje kao rezultat dugotrajnog zauzimanja određene pozicije u okviru društvenog
svijeta. Habitus, dakle, zavisi od prirode nečijeg položaja u društvu, što znači da nemaju svi isti habitus. U tom
smislu, habitus takođe može biti kolektivni fenomen. On omogućava akteru da razumije društveni svijet, ali
postojanje mnoštva habitusa znači da se društvene strukture ne nameću svim akterima na isti način.
Habitus koji se ispoljava u svakom pojedincu, stvoren je tokom životnog vijeka pojedinca i predstavlja funkciju
određene tačke društvene istorije u kojoj se javlja. Habitus je istovremeno postojan i prenosiv- tačnije može
se prenositi s jednog polja na drugo. Međutim, ljudi mogu imati neodgovarajući habitus, mogu patiti od onoga
što Burdije naziva histereza.
Histereza je stanje koje nastaje kada pojedinac ima habitus koji ne odgovara situaciji u kojoj
živi. Primjer: Kada neko ko potiče iz seoskog okruženja savremenog pretkapitalističkog društva počne da radi
na Vol stritu.
Habitus stvara društvo, ali i društvo stvara habitus.
Koncept habitusa omogućava Burdijeu da izbjegne izbor između subjektivizma i objektivizma.
Prakse posreduju između habitusa i društva. S jedne strane, kroz praksu se stvara habitus, a druge strane, kao
rezultat prakse stvara se društvo.
Habitus samo sugeriše šta bi ljudi trebalo da misle i šta bi trebalo da odluče da rade. Prema Burdijeu ljudi se
ponašaju razborito- imaju smisao za praktično. U svemu što ljudi rade, postoji logika, logika prakse
Habitus nije svijest, niti smo u stanju da jezički izrazimo kako on funkcioniše . Ne možemo ga ispitati
introspektivno, niti smo u stanju da ga kontrolišemo voljnim aktima. Iako nismo svjesni habitusa i njegovog
djelovanja, on se manifestuje u našim najpraktičnijim aktivnostima, kao što je način na koji jedemo, govorimo
ili tresemo nos.

POLJE
Burdije koncept polja posmatra relaciono, a ne strukturalno.
Polje je mreža odnosa među objektivnim položajima koji su unutar te mreže. Ti odnosi postoje odvojeno od
individualne svijesti i volje. Pozicije zauzimaju dejstvenici ili ustanove. Oni su ograničeni strukturom polja.
Društvo ima određeni broj poluautonomnih polja (kao što su npr. umjetnost, religija, visoko obrazovanje), od
kojih svako ima svoju posebnu logiku i među akterima stvara uvjerenje o tome šta se u svakom polju
vrijednuje.
Burdije polje vidi kao oblast borbe među ljudima koji zauzimaju pozicije u polju. Oni su, kao pojedinci ili
kolektivi, usmjereni na odbranu sopstvene pozicije ili njeno poboljšanje.
Polje je tip konkurentskog tržišta na kome se upotrebljavaju i raspoređuju različite vrste kapitala (ekonomski,
kulturni, društveni, simbolički). Međutim, polje moći (politike) jeste najvažnije
Pozicije različitih dejstvenika u okviru polja određene su veličinom i relativnom snagom kapitala koji posjeduju.
Kapital omogućava pojedincu da kontroliše sopstvenu sudbinu, kao i sudbinu drugih. Burdije pravi razliku
između 4 tipa kapitala:
1)Ekonomskog
2)Kulturnog
3)Društvenog
4)Simboličkog

25
Ekonomski kapita l- preuzet iz ekonomske sfere.
Kulturni kapital - uključuje različite oblike legitimnog znanja.
Društveni kapital - se sastoji od vrijednih društvenih odnosa među ljudima.
Simbolički kapital - proizilazi iz nečijeg ugleda i prestiža.

Burdije državu vidi kao poprište borbi za monopol nad onim što on naziva simboličko nasilje.
Simboličko nasilje: je blaža forma nasilja, jer je dejstvenik nad kojim se ono sprovodi uključen u njegovo
sprovođenje. Ono se sprovodi indirektno, najviše kroz kulturne mehanizme. Obrazovni sistem je glavna
ustanova kroz koju se sprovodi simboličko nasilje nad ljudima.
Naglašavajući značaj habitusa i polja, Burdije odbacuje podjelu na metodološki individualizam i metodološki
holizam i usvaja stanovište koje se može označiti kao metodološki relacionizam. Tačnije, on se prvenstveno
bavi odnosom habitusa i polja, smatrajući da odnos funkcioniše na dva osnovna načina. S jedne strane, polje
uslovljava habitus, a s druge strane, habitus čini da polje bude smisleno i vredno ulaganja energije.

Primena habitusa i polja: Distinkcija.

-Kroz svoj rad Burdije pokušava, između ostalog, da pokaže da kultura može biti legitiman predmet naučnog
proučavanja. On pokušava da kulturu, u smislu elitne kulture (npr. sklonost ka ozbiljnoj muzici), reintegriše s
kulturom u antropološkom smislu koja obuhvata sve oblike kulture, kako elitne tako i masovne (npr. kantri ili
rep muzika)
-Ukus je praksa koja služi, između ostalog, da pojedincu, kao i drugima, pruži osjećanje sopstvenog mjesta u
društvenom poretku. Ukus služi da poveže one koji imaju slične sklonosti i da ih razlikuje od onih koji imaju
drugačiji ukus.
-Iako su za Burdijea važni i habitus i polje, najznačajniji je njihov dijalektički odnos.Polje i habitus međusobno
se definišu. Izvan dijalektičkog odnosa između habitusa i polja, nastaju prakse, naročito kulturne prakse.
-Ljudi nastoje da se razlikuju u čitavom spektru kulturnih polja- pića koja piju, “sinalco” ili “happy day”,
automobila koje voze, “mercedes” ili “yugo”, ili ljetovališta koja posjećuju- Crnogorsko primorje ili Maldivi.
-Ljudi kroz ukuse pokazuju koliko su različiti od drugih. Npr. onaj ko kupi koncertni klavir razlikuje se od onoga
ko izabere harmoniku. To što se jedan izbor (koncertni klavir) vidi kao izraz visokog statusa, dok se drugi
(harmonika) smatra vulgarnim, rezultat je dominacije jednog gledišta i simboličkog nasilja koje se sprovodi nad
onima koji imaju drugačiji pogled na stvari.

-Refleksivna sociologija je upotreba teorijskih i empirijskih alata od strane sociologa zarad boljeg razumijevanja
sopstvene discipline.

PRELAZ OD INDUSTRIJSKOG KA PSOTINDUSTRIJSKOM DRUŠTVU

Rad Danijela Bela o dolasku postindustrijskog društva, predstavlja delimičan prelazak od modernih grand-
teorija ka postmodernoj socijalnoj misli i postmodernoj grand-teoriji. Bel kao modernista, svesno nudi teoriju
koja pokušava da zahvati veliki period novije društvene istorije. On takođe sa puno poleta kritikuje neke
aspekte postindustrijskog društva. Ono što Bel ima da kaže o industrijsko-postindustrijskim odnosima može se
smestiti u širu shemu društvenih promena koja takođe uključuje predindustrijska društva. Bel uočava prelaz od
predindustrijskih, preko industrijskih, ka postindustrijskim društvima.

26
Postindustrijsko društvo – glavni predmet Belovog istraživanja. U svakom društvu Bel razlikuje tri oblasti:
društvenu strukturu, politički sistem i kulturu. Dolazak postindustrijskog društva uglavnom utiče na društvenu
strukturu i nekoliko njenih glavnih delova: ekonomiju, rad, nauku i tehnologiju. Najvažnije promene u
društvenoj strukturi:
1. Unutar privredne strukture dolazi do prelaska sa proizvodnje robe na proizvodnju usluga - za
postindustrijsko društvo najvažnije su usluge iz oblasti zdravstva, obrazovanja, istraživanja i vladinih
usluga
2. Značaj manuelnog rada opada, a raste značaj profesionalnog i tehničkog rada – od posebnog značaja je
porast broja naučnika i inženjera
3. Umesto praktičnog znanja, sve važnije postaje teorijsko znanje – unapređenje znanja takođe stvara
potrebu za drugim inovacijama, kao što je pronalaženje odgovora na mnoga etička pitanja koja su
otvorena razvojem tehnologije kloniranja
4. Postindustrijsko društvo pokušava da proceni uticaj novih tehnologija i da ih kontrolište tamo gde je
neophodno
5. Da bi se upravljalo kontrolom i procenom, kao sve većom složenošću koja karakteriše postindustrijsko
društvo, neophodno je da se razvijaju i primenjuju nove intelektualne tehnologija, kao što su
kibernetika, teorija igara i informaciona teorija.
6. Stvara se novi odnos između naučnika i novih tehnologija – univerzitet i visoko obrazovanje su od
suštinske vrednosti, obrazovni sistem proizvodi eksperte koji imaju ključnu ulogu u stvaranju,
upravljanju i kontrolisanju novih tehnologija

Razlike između tipova društava:

1. U profesionalnom smislu, u predindustrijskom društvu preovlađuju poljoprivrednici, rudari, ribari i
nekvalifikovani radnici: u industrijskom društvu primetna je dominacija polukvalifikovanih radnika i
inženjera. Dok u industrijskom društvu dominiraju profesionalci i naučnici-tehničari.
2. Za svaki od ova tri tipa društva karakteristični su različite vrste izazova. Izazov u predindustrijskom
društvu sastoji se u tome da se iz prirode izvuku dobra. Najveći izazov za industrijsko društvo jeste kako
da na jedan inteligentan način koordiniše, programira, rasporedi i organizuje mašine. Glavni izazov u
postindustrijskom društvu predstavljaju drugi ljudi. Pojedinci koji obezbeđuju usluge drugim ljudima
načelno poseduju više informacija i znanja od onih kojima su usluge namenjene. To im daje veliku
prednost u ophođenju s klijentima.
3. U predindustrijskim društvima moć imaju zemljoposednici i vojska. Oni je vrše kroz direktnu upotrebu
sile. U industrijskim društvima, najveću moć imaju poslovni ljudi, iako oni svoj uticaj vrše indirektno,
preko političara. U postindustrijskom društvu, kao dominantne figure ističu se naučnici i istraživači.

KULTURA: Za Bela je od veike važnosti činjenica da u osnovi društvene strukture i kulture u postindustrijskom
društvu leže suštinski različiti principi. Dok se društvena struktura sa svojom usmerenošću na ekonomska
pitanja nalazi pod dominacijom racionalnosti i efikasnosti, kulturom dominiraju koncepti iracionalnosti
,samorealizacije i samozadovoljenja.Zastarele ideje samodiscipline, ograničenja i odložene gratifikacije koje
dominiraju društvenom strukturom postindustrijskog društva sukobljavaju se s hedonizmom koji dominira u
oblasti kulture.
Bel eksplicitno napada postmodernizam, povezujući ga s takvim iracionalnim i hedonističkim pojmovima kao
što su impuls, zadovoljstvo, neobuzdana sloboda i erotika.
Hedonizam je ,usled postojanja masovne proizvodnje i rasprodaje svih vrsta dobara, zamenio štedljivost i
asketizam.Tradicionalne vrednosti ,sve više slabe i nestaju, zamenjuje sve veće interesovanje za stvari kao što
su zadovoljstvo, igra , zabava i potreba da se drugima javno pokazuje sopstvena privatnost.
27
UNAPREĐENJE VEŠTINE UPRAVLJANJA
Mišela Fukoa mnogi vide kao prethodnika postmoderne socijalne teorije.
Postoji jedna osobina koja posebno izdvaja Fukoovu grand-teoriju od modernih velikih teorija.On ne vidi, ili
barem ne naglašava, kontinuitet koji je sastavni deo mnogih modernih velikih narativa.
Postoji nekoliko važnih razlika između Fukoove grand-teorije i grand-teorija modernista:
1. Modernisti često traže izvor ili početak društvenog razgovora.Za razliku od njih, Fuko pokušava
da opiše i analizira društvenu realnost u različitim vremenskim periodima.
2. Dok modernisti stavljaju naglasak na koherentnost, Fuko smatra da je nekoherentnost bitnija.
3. Za razliku od modernista koji u svemu vide kontinuitet, razvoj i napredak, Fuko stavlja naglasak
na diskonuitete, prelome i iznenadne obrte koji karakterišu društvenu istoriju.

Upravljanje- skup praksi i tehnika pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima.Najočigledniji oblik upravljanja
jeste upravljanje države njenim građanima.
U delu Rađanje biopolitike ,Fuko piše da ga interesuje veština, tj. Naopštiji oblik upravljanja koji prevazilazi
domen političkog.
Nadzirati i kažnjavati. Najbolji primer Fukoovog interesovanja za upravljanje koje nije vezano za domen
političkog ,nalazimo u njegovoj knjizi Nadzirati i kažnjavati.U toj studiji Fuko istražuje razvoj zatvorskog
sistema u Evropi između 1757. i 1830.god i dolazi do uvida u to da je mučenje zatvorenika zamenjeno
kontrolom putem zatvorskih pravila.Fuko zaključuje da je ta promena u sistemu tretmana zatvorenika imala
posledice po celu društvenu strukturu. Fuko tu promenu vidi kao nešto što se razvija po principu stani-kreni, a
ne nužno jednosmerno.
Mnogi modernisti tvrde da je ona proizvod jednog progresivnog razvoja: smatralo se da prelazak sa mučenja na
kontrolu zasnovanu na pravilima predstavlja napredak u humanizaciji tretmana kriminalaca.Kazna postaje sve
blaža,manje bolna i manje okrutna.Iz Fukoove perspektive, ta promena omogućila je sistemu ne samo veću
sposobnost da kažnjava ,već i sposobnost da upravlja ljudima uopšte.
Nametanje pravila ima mnogo veći broj prednosti od mučenja.
Prvo. pravila se u procesu devijantnosti mogu primeniti mnogo ranije od mučenja; ljudi mogu da se nauče
pravilima pre nego što počnu da razmišljaju na devijantan način.Pravila mogu da se primene u svakom trenutku,
čim se primeti prvi znak devijantnosti.Mučenje može da se primeni samo kada neka radnja, ili još češće, čitav
niz devijantnih radnji,nastupi.
Drugo. Nametanje pravila može da se primenjuje mnogo češće od mučenja.Pravila mogu da se uče i
obnavljaju.Mučenje ne može da se primenjuje nebrojano puta na jedan isti devijantni slučaj jer može da
prouzrokuje povredu, sakaćenje ili čak smrt devijantne osobe.Što se mučenje češće primenjuje, verovatnije je da
će oni koji prisustvuju tom činu i sami postati devijantni.
Treće. Nametanje pravila usko je povezano s racionalizacijom i birokratizacijom.To znači da su pravila
efikasnija, bezličnija, trezvenija i nepromenljivija od mučenja.Mučenje je često neefikasno;ono može da
postane veoma lično; i može da izazove emocije kako kod mučitelja i mučenog; tako i kod onih koji prisustvuju
činu mučenja.
Instrumenti nadziranja i kontrole.
Postoje 3 osnovna instrumenta koji kontrolišu i nadziru populaciju:

28
 1. Hijerarhijsko nadziranje – sposobnost službenika na vrhu organizacije da jednim pogledom
nadziru sve ono što se nalazi pod njihovom kontrolom.
Panoptikon – struktura koja nekome na vlasti ili na značajnom položaju omogućuje potpun
nadzor nad grupom ljudi.
Panoptikon i njegove varijacije predstavljaju suštinu onoga što Fuko naziva disciplinujućim
društvom; društvo koje vrši sveobuhvatnu kontrolu nad ljudima.
2. Normalizujući sudovi – Oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normalno, a šta nemoralno
u velikom broju oblasti.Ko god prekrši norme koje su sadržane u normalizujućim sudovima,
smatra se nemoralnim i može biti kažnjen od strane službenika ili njihovih pomoćnika.
3. Ispitivanje – Način nadziranja potčinjenih i donošenja sudova o tome šta oni rade.Ispitivanje
podrazumeva i hijerarhijsko nadziranje i davanje normalizujućih sudova.Pribegavaju mu oni koji
su na visokim položajima i koji donose normalizujuće sudove o tome šta je prihvatljivo a šta
neprihvatljivo ponašanje.

Razvoj disciplinujuće moći.Fukoova glavna opservacija jeste da se usled stvaranja novih i boljih metoda
disciplinujuće moći, kapacitet za kažnjavanje ljudi uvećao, a ne umanjio.Neko nas neprekidno posmatra,
prosuđuje i procenjuje.Ako prekršimo norme definisane normalizujućim sudovima bićemo kažnjeni.Fuko
smatra da se ne može reći da je došlo do liberalizacije i humanizacije procesa kažnjavanja.Pre se može reći da je
ono postalo sveobuhvatnije i podmuklije nego što je bilo nekada.
Zatvorski arhipelag – Slika društva koja proizlazi iz ideja da disciplina prožima društvo na nejednak način.To
znači da ona pogađa neke delove društva, a neke ne, ili da neke delove društva pogađa u jednom, a druge
delove u drugom trenutku.Tako nastaju brojni centar discipline unutar sveta u kojem je neko okruženje manje ili
više pogođeno širenjem disciplinskog društva.
Mikrofizika moći. To je koncept po kome moć postoji na mikronivou i ukjučuje radnje kojima se ona vrši kao i
radnje kojima se dovodi u pitanje.Fuko je imao razumevanja za opozicione sile unutar svakog od tih okruženja,
kao i za opozicione sile koje rade protiv celokupnog tog procesa.

OSTALE FUKOVE GRAND – TEORIJE

Ludilo i civilizacija. U jednoj od svojih najznačajnih knjiga Istorija ludila,Fuko istražuje istoriju odnosa između
ludila i psihijatrije.
Fuko kritikuje modernu grand-teoriju koja tvrdi da je razvoj psihijatrije i porast broja psihijatrijskih ustanova u
poslednjih nekoliko decenija doveo do unapređenja naučnog, medicinskog i humanog tretmana ludih.On tvrdi
da je došlo do porasta sposobnosti zdravih da razdvoje lude od ostatka populacije i da nad njima vrše
represiju.Fuko je imao na umu sve veći broj bolnica i institucija u koje su se slali mentalno bolesni i u kojima su
ljudi često tretirani na ponižavajući način.Takođe je imao na umu i kontrolu koju psihijatri,psiholozi i ostali
lekari koji se bave mentalnim zdravljem imaju nad ljudima koji imaju psihološke probleme.
Fuko smatra da od kraja 1960-ih god. prisustvujemo deinstitucionalizaciji mentalno bolesnih.
Deinstitucionalizacija- proces tokom kojeg je veliki broj psihijatrijskih ustanova zatvoren.
Mnogi mentalno oboleli ljudi bili su pušteni na slobodi,gde su uskoro postali ono što danas nazivamo
beskućnicima ili uličarima.
Mnogi od onih koji su pušteni iz mentalnih ustanova, nikada tamo nisu ni stigli, primorani su da uzimaju teške
psihotropičke droge koje nad njima uspostavljaju mentalnu i fizičku kontrolu.
29
Grand – teorija seksualnosti. Istorija seksualnosti kritikuje modernu grand-teoriju po kojoj je vikotorijanizam
doveo do represije seksualnosti, pogotovo do represije diskursa o seksualnosti.Fuko zauzima obrnut stav po
pitanju diskursa seksualnosti.Nasuprot opšteprihvaćenom mišljenju da je konzervativizam viktorijanskog doba
potiskivao seksualnost, on tvrdi kako je u društvu počelo mnogo više da se priča o seksu.Došlo je do
povećanog broja analiza, procena,klasifikacija, specifikacija i uzročnih i kvantitativnih studija o
seksualnosti.Moderna pozicija naglašavala je veću represiju, a Fuko veću slobodu.
Umesto pokušaja da kontroliše smrt, društvo se u 18.veku preusmerilo na pokušaj da kontroliše život
,pogotovo seksualne odnose.
Prvo. Društvo je pokušavalo da kontroliše pojedinca disciplinujući njegovo telo, pogotovo njegove seksualne
aktivnosti.
Drugo. Društvo je pokušavalo da kontroliše populaciju kao celinu, tako što je nastojalo da kontroliše i reguliše
rast populacije, njeno zdravlje, životni vek.
Verovao je da kroz nadu u seksualnosti, ljudi mogu da prevaziđu pokušaje kontrole ne samo svojih
seksualnosti,već i svojih života.

POSTMODERNA SOCIOLOGIJA; SOCIOLOGIJA POSTMODERNOSTI

Uprkos svojim simpatijama za postomernu sociologiju, Bauman se načelno suprotstavlja njenom razvoju.
Jedan od razloga za to jeste da bi radikalno drugačija postmoderna sociologija mogla da napusti formativna
pitanja koja čine osnove sociologije kao discipline. Takođe joj se suprotstavlja i zato što bi ona po svojoj prirodi
trebalo da bude veoma rzličita od moderne sociologije. Smatra da bismo trebali da razvijemo sociologiju
postmodernosti. Dok se postmoderna sociologija razilazi s modernom sociologijom, sociologija
postmodernosti održava kontinuitet s modernom sociologiju tako što se i dalje odlikuje racionalnim i
sistematskim diskursom i pokušajima da razvije model postmodernog društva. Definišu se nekoliko glavnih
načela sociološke teorije postmodernosti:
1. Postmoderni svet je složen i nepredvidiv.
2. Složen je, jer mu nedostaje centralna organizacija koja definiše ciljeve.
3. Spoljni svet je teritorija u kojoj vladaju rivalstvo i protivrečna značenja.
4. Egzistencijalna situacija aktera veoma je fluidna. U svakom datom trenutku stvaranje identiteta
podrazumeva rastvaranje nekih postojećih elemenata i prikupljanje novih elemenata.
5. Jedino što je konstantno u svemu tome jeste telo. Može se reći da akteri nisu prisiljeni, već su zavedeni
da rade ono što rade.
6. U nedostatku unapred smišljenog životnog projekta, akterima je potreban skup orijentacionih tačaka
koji će ih voditi kroz život. To im omogućuju različiti drugi akteri.
7. Pristup resursima razlikuje se među akterima u zavisnosti od količine resursa koje već imaju na
raspolaganju. Najvažniji resurs je znanje.

DA LI SE UČIMO DA ŽIVIMO SA AMBIVALENCIJOM?

Ambivalencija (dvoznačnost, dvosmislenost) je osoben proizvod modernosti (ne prihvata razlike) ali
postmodernost nudi mogućnost da prevaziđemo taj problem tako što ćemo jednostavno prihvatiti

30
ambivalenciju i naučiti da živimo sa njom umjesto da je eliminišemo. Postmodernost prihvata neuređenost
svijeta,toleriše razlike,razvija tolerantnije društvo.

Povezuje neotribalizam sa postmodernošću. Kretanja ka novim plemenima ili zajednicama predstavljaju

pribježište za strance i čitav niz etničkih, religioznih i političkih grupa. Društvo toleriše te zajednice i njihove
grupe.

 Neotribalizam – postmoderno kretanje ka stvaranju čitavog niza zajednica koje predstavljaju pribežišta
za strance, odnosno niz religioznih, etničkih i političkih grupa

POSTMODERNA ETIKA

Stari etički sistem nije adekvatan za postmoderno društvo. Jasno je da postmoderna etika mora da odbaci
mnogo toga što predstavlja sastavni deo moderne etike. Ona mora da odbaci koncepte kao što su prisilna
normativna regulacija I potragu za stvarima kao što su temelji, univerzalnost i apsolutno. Takođe, neophodno
je da se odbaci potraga modernosti za neambivalentnim I neprotivrečenim etičkim kodom. To ne znači da
velika etička pitanja u postmodernosti gube svoj značaj.

Moralni kod, posmatran iz postmodernističke perspektive, pun je ambivalencija I protivrečnosti. Postmoderna

teorija vidi moralna pitanja:

1. Ljudi nisu dobri ni loši, već moralno ambivalentni.

2. Moralni fenomeni nisu ni regularni, ni ponavljajući.

3. Moralnost je inherentno pretrpana protivrečnostima.

4. Ne postoji univerzalna moralnost.

5. Moralnost jeste, i uvek će ostati iracionalna.

6. Iako postmoderni moral odbacuje moderni prisilni oblik morala, on ne prihvata ideju da je sve moguće
– što je ideja porpunog relativizma.

7. Bauman se zalaže za jedan etički sistem koji izvire iz sebe samog. On je zasnovan na ideji da jedan treba
da bude za drugog pre nego što se nađe u prilici da bude sa drugim.

Nerazrešive moralne dileme: ni Bauman, ni postmodernizam nisu u stanju da ponude jedan novi etički kod koji
bi zmaenio moderni. Kao rezultat toga, osuđeni smo da živimo sa nerazrešivim moralnim dilemama. Jedini
konačni etički autoritet nalazi se u subjektivnosti pojedinca. Izazov postmodernog sveta sastoji se u tome da se
pokaže kako se može živeti moralno u odsustvu etičkog koda.

TEORIJE GLOBALIZACIJE
31
Globalizacija – širenje određenih praksi, odnosa ,svesti i organizacije društvenog života po celom svetu. Proces
koji svakodnevno transformiše nacije i živote milijardi ljudi širom sveta.
Značaj globalizacije i njenih posledica može se uočiti na svakom koraku, a možda je najvidljiviji po redovnim
protestima koji prate sastanke na visokom nivou globalnih organizacija, kao što su STO ( Svetska trgovinska
organizacija) i MMF (Međunarodni monetarni fond).Intenzitet i nivo protesta protiv tih organizacija pokazuju
da ljudi širom sveta smatraju da globalizacija važna i da u velikoj meri utiče na njihove živote.
Globalizacija može da se analizira kulturno, ekonomski, politički i institucionalizovano.Unutar svake od ovih
perspektiva može se govoriti o homogenosti ili heterogenosti.Globalizacija kulture može da se posmatra kao
transnacionalna ekspanzija opštih kodova i praksi, ili kao proces u kojem mnogi globalni i lokalni kulturni
sadržaji ulaze u interakciju da bi stvorili neku vrstu pastiša ili koktela iz kojeg će se kasnije razviti čitav niz
kulturnih hibrida.Trend homogenosti često se vezuje za kulturni imperijalizam, tj. uticaj jedne posebne kulture
na veliki br.drugih kultura.
Teoretičari koji se usmeravaju na ekonomske činioce, naglašavaju njihovu sve veću važnost, oni globalizaciju
vide kao proces širenja tržišne ekonomije na različite regione sveta.

GLAVNI SOCIJALNI TEORETIČARI O GLOBALIZACIJI

Entoni Gidens i “odbegli svet” globalizacije

Gidens smatra da postoji jaka veza između globalizacije i rizika.Po njegovom mišljenju, najveći deo odbleglog
sveta globalizacije naazi se izvan naše kontrole.On nije potpuno pesimističan.Postoje načini da ograničimo
probleme koje je stvorio odbegli svet, ali ne postoji način da ga u potpunosti kontrolišemo.
Gidens polaže nadu u demokratiju, pogotovo u međunarodne i transnacionalne oblike demokratije kao što je
Evropska unija.
Gidens smatra da Zapad i SAD igraju značajnu ulogu u procesu globalizacije.On smatra da globalizacija jeste
oslabila lokalne kulture, ali da ih je s druge strane, osnažila i oživela.
Donosi zanimljiv zaključak da globalizacija gura postojeće kulture na marginu, proizvodeći nove oblasti koje
mogu da presecaju nacije.Kao primer,Gidens navodi područje oko Barselone u severnoj Španiji koje zalazi u
Francusku.
-Po Gidensu, glavni sukob koji se danas odvija na globalnom nivou jeste sukob između fundamentalizma i
kosmopolitizma.Gidens predviđa stvaranje “globalnog kosmopolitskog društva”.
Fundamentalizam koristi globalne sile da bi ostvario svoje ciljeve.Može imati različite oblike- religiozni, etnički,
nacionalistički , politički, ali kakav god oblik da ima, on je po Gidensu problematičan iz dva razloga.Prvo, zato
što je u suprotnosti s kosmopolitizmom.Drugo, zato što je povezan sa nasiljem.

ULRIH BEK I POLITIKA GLOBALIZACIJE

Suština Bekove teorije nalazi se u njegovoj distinkciji između globalizma i globalnosti.
Globalizam – gledište da svetom dominira ekonomija i da prisustvujemo stvaranju hegemonije kapitalističkog
svetskog tržišta i neoliberalne ideologije koja ga podupire.Za Beka, takvo gledište podrazumeva monokauzalno
i linearno razmišljanje.
Svet je za Beka, mnogo multideminzionalniji i kreće se u više pravaca.Bek u razmatranje uzima probleme koji
se vezuju za kapitalističko svetsko tržište, uključujući i činjenicu da na njemu postoji čitav niz barijera slobodnoj
32
trgovini, kao i veliki broj gubitnika, a ne samo pobednika.
Dok je Bek kritikovao globalizam, on je podržavao ideju globalnosti po kojoj zatvoreni prostori, pogotovo oni
što se vezuju za nacije, postaju sve iluziorniji.Oni postaju iluziorni jer globalizacija,koja obuhvata procese u koje
su uključeni transnacionalni akteri s različitim količinama moći, identitetima, preseca i potkopava nacionalne
države.Ti transnacionalni procesi nisu po prirodi samo ekonomski, već obuhvataju i ekologiju, kulturu , politiku
i civilno društvo.
Dok transnacionalni procesi postoje jedno duže vreme, globalnost predstavlja novinu iz najmanje 3 razloga.
Prvo. Njen uticaj kroz geografski prostor opsežniji je nego ikada ranije.
Drugo. Njen uticaj kroz vreme daleko je stabilniji; iako vreme prolazi ,njen uticaj neprekidno traje.
Treće. Postoji daleko veća gustina u njenim različitim elementima, uključujući tu i transnacionalne odnose i
mreže.

ZIGMUNT BAUMAN O POSLEDICAMA GLOBALIZACIJE

Bauman globalizaciju vidi kao “prostorni rat”.Po njegovom gledištu, mobilnost je u današnjem svetu postala
najvažniji i diferencirajući faktor društvene stratifikacije.
U prostornom ratu, pobeđuju oni koji su mobilni, sposobni da se slobdno kreću po celoj planeti i u tom
procesu stvaraju značenja za sebe.Oni se kreću oslobođeni prostornih prepreka, a kada negde moraju da se
“prizemlje” uspevaju da se izoluju u prosore ograđene zidovima i obezbeđene policijskim snagama.Tu mogu da
se zaštite od gubitnika u prostornom ratu. Gubitnicima, na drugoj strani, ne samo da nedostaje mobilnost, već
su oni degradirani i ograničeni na teritorije lišene značenja ili čak sposobnost da formulišu značenje.Dok elita
preteruje u svojim mogućnostima za kretanje, ostali se osećaju zatvoreno u svojim domovima koji im ne nude
velike izglede za kretanje.Gubitnici se osećaju poniženima zbog nedostatka mobilnosti, ali i zbog činjenice da
mogu da vide elitu kako se slobodno kreće gde god poželi.
Dobitnici žive u vremenu, gubitnici žive u prostoru. Taj prostor nalazi se izvan njihove kontrole.On je težak,
otporan, elastičan, nedodirljiv i sposoban da sputa vreme.
Turisti – Oni koji se kreću po svetu zato što to žele.
Vagabundi – Oni koji se kreću po svetu jer smatraju da je njihova okolina nepodnošljiva i neprijateljska.
Turisti imaju i svoje probleme.Prvo, oni su opterećeni nesposobnošću da uspore; teško je uvek biti u pokretu i
kretati se velikom brzinom.Drugo, mobilnost podrazumeva neprekidan niz izbora, a svaki izbor sa sobom nosi
čitav niz rizika i opasnosti.

KULTURNA TEORIJA
Jan Nederven Piters identifikovao je tri glavne paradigme u teoretisanju kulturnih aspekata globalizacije.

Kulturni diferencijalizam
Pripadnici ovog teorijskog pravca tvrde da između kultura postoje trajne razlike na koje globalizacija ili bilo koji
drugi procesi ne utiču.Time se ne želi reći da nijedan od ovih procesa, a pogotovo globalizacija, ne utiče na
kulture,već da oni na njih ne utiču suštinski.
Globalizacija se pojavljuje samo na površini, dok je kulturni sadržaj nedirnut globalizacijom.
Slika na kojoj je svet predstavljen kao bilijarski sto, a kulture kao bilijarske kugle koje udaraju jedna o drugu ,
33
zastrašuje svet.
Iako ova paradigma ima dugu istoriju, ona je tek poslednjih god. privukla veću pažnju.Dva su razloga za to.Prvi
je teroristički napad od 11.septembra 2001.god i ratovi u Avganistanu i Iraku koji su nakon toga usledili. Drugi,
sve veći multikulturalizam SAD i zapadnoevropskih zemalja, kao i velike razlike između većinske i manjinske
populacije u tim zemljama.
Najpoznatiji primer ove paradigme nalazimo u knjizi Samjuela Hantingtona Sukob civilizacija i ponovno
stvaranje svetskog poretka iz 1996.god.Poreklo aktuelne svetske situacije Hantington vidi u rekonfiguraciji
sveta koja je usledila nakon završetka hladnog rata, kada je diferencijacija počela da se zasniva na kulturnim
razlikama.
Hantington upotrebljava koncept civilizacije da bi opisao najširi nivo tih kultura i kulturnih identiteta.Pravi
razliku između sedam ili osam svetskih civilizacija – siničke,japanske,zapadnoevropske,
severnoameričke,hindu, islamske i pravoslavne.
On smatra da se te civilizacije razlikuju po osnovnim filozofskim pretpostavkama, temeljnim vrednostima,
društvenim odnosima, običajima i sveopštim pogledom na život.
Civilizacije su:
1. Najdugovečnija ljudska udruženja
2. Najširi nivo kulturnog identiteta
3. Najširi tip subjektivnog samoidentiteta
4. Uglavnom nepodudarne s državnim granicama
5. Totaliteti
6. Usko povezane s religijom i rasom

Prva faza. Više od tri hiljade godina pre Hrista do 1500. posle Hrista, civilizacije su bile odvojene prostorno i
vremenski, zbog čega dodira među njima skoro da i nije bilo.
Druga faza. Počinje posle 1500.god i važi sve do kraja Drugog svetskog rata, karakteriše neprekidan
dominantni i jednosmerni uticaj zapadne civilizacije na sve druge civilizacije.Nastanak i širenje
gradova,trgovine..
Treća faza. multicivilizacijski sistem- može se pratiti od kraja ekspanzije Zapada i početka revolta protiv njega.
Period posle Prvog svetskog rata pa sve do otprilike 1990.god. Karakterističan je po sukobu ideja, pogotovo
sukobu kapitalističkih i komunističkih ideologija.
Hantingtona kritikuju zbog njegovih kontroverznih gledišta o islamskoj civilizaciji i muslimanima.On tvrdi da
svugde gde muslimani i nemuslimani žive jedni pored drugih postoji šansa za nasilan sukob. Za to najviše
optužuje muslimane i njihovu sklonost ka upotrebi nasilja.

Kulturna konvergencija
Dok je prethodna paradigma ukorenjena u ideji trajnih razlika između kultura i civilizacija koje opstaju uprkos
globalizaciji,ova paradigma utemeljena je na ideji globalizacije koja vodi do sve veće identičnosti u svetu.
Teoretičari konvergencije smatraju da se kulture menjaju pod uticajem globalizacije.Kulture iz različitih delova
sveta počinju sve više da liče jedna na drugu.
Ovi teoretičari smatraju da prisustvujemo globalnoj asimilaciji koja se odvija po uputstvima dominantnih
34
društava i grupa u svetu.
Mekdonaldizacija – proces u kome principi funkcionisanja rewstorana brze hrane osvajaju jedan po jedan
sektor američkog društva, kao i ostatak sveta.
Prvo, mekdonaldizovano društvo naglašava efikasnost, tj. težnju da se pronađe najbolji mogući način za
postizanje željenog cilja.
Drugo, velika važnost pridaje se kalkulabilnosti, ili insistiranju na kvantitetu, koje često može da bude na štetu
kvaliteta.Različiti aspekti rada u restoranima brze hrane nalaze se pod diktaturom vremena.
Treće, insistira na predvidivosti, način funkcionisanja Mekdonaldsovih restorana uvek je isti, bez obzira na to
u kom delu sveta se nalaze.
Četvrto, kontrola. Najveći deo te kontrole omogućava tehnologija. Iako tehnologija trenutno dominira
zaposlenima, ona će ih vremenoom sve više zamenjivati.
Peto, i potrošači i zaposleni pate od iracionalnosti racionalnosti.Primer, efikasnost restorana brze hrane često
je zamenjena neefikasnošću koja se povezuje s dugim redovima ljudi na kasama.

Mekdonaldizacija, ekspanzionizam i globalizacija.

Ogromna većina novih restorana otvara se svake godine u inostranstvu.Starbaks, sve popularniji
mekdnaldizovani lanac kafića.Blokbaster sada ima oko dve hiljade klubova u 28 drugih zemalja sveta, pored
SAD.
Pariz, čija bi ljubav za prefinjenom kuhinjom mogla da vas navede da pomislite kako su Francuzi otporni na
brzu hran u, ima ogroman br. kroasanterija.
U Indiji, lanac restorana pod nazivom Nirulas koji prodaje ovčije pljeskavice.
Mekdonaldizacija je obišla pun krug.
“Globalizacija ničega “. Podrazumeva sve veću homogenizaciju sve većeg broja nacija u pogledu različitih
oblika ničega.Između globalizacije i ničega postoji odnos elektivnog afiniteta.
Grobalizacija - imperijalističke ambicije, želje i potrebe nacija, korporacija i organizacija da se nametnu u
različitim geografskim oblastima.
Pod pojmon ništa podrazumeva se prazan oblik, oblik lišen bilo kakvog posebnog sadržaja.Nešto bi moglo da
se definiše kao pun oblik, tj. oblik bogat posebnim sadržajem.Dobar primera ničega su tržni centri koji
predstavljaju prazne strukture čije se kopije mogu lako napraviti po celom svetu.
Postoji četiri podtipa ničega.To su:

 “ne-mesta” ili okruženja koja su uglavnom lišena sadržaja.

 “ne-stvari” kao što su kreditne kartice koje se gotovo uopšte ne razlikuju jedne od drugih i koje
funkcionišu na identičan način
 “ne-ljudi” ili zaposleni u ne-mestima koji sa svojim mušterijama komuniciraju na gotovo
identičan način, služeći se uputstvima.
 “ne-usluge” kao što su usluge koje za nas, umesto blagajnika obavljaju bankomati.

Kulturna hibridizacija
Naglašava mešanje kultura koje je posledica globalizacije, kao i proizvodnja novih i jedinstvenih hibridnih
kultura koje se ne mogu svesti iti na lokalnu, niti na globalnu kulturu.

35
Hibridizacija –predstavlja jedan veoma pozitivan, možda pomalo i romantičan, pogled na globalizaciju kao
jedan kreativni proces iz koga nastaju nove kulturne realnosti i koji dovodi do povećane heterogenosti u
različitim delovima sveta.
Glokalizacija – uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog koje, u različitim geografskim oblastima, rezultira
jedinstvenim ishodima.
Prateći Ronalda Robertsona, moguće je izdvojiti nekoliko suštinskih elemenata glokalizacije:
1. Svet je više pluralistički.
2. Pojedinci i lokalne grupe imaju veliku moć prilagođavanja,inovacije i manevrisanja unutar
glokalizovanog sveta.
3. Društveni procesi su relacioni i kontingentni.
4. Dobra i mediji se ne vide kao prisilni; oni obezbeđuju materijal koji se koristi u
pojedinačnom i grupnom stvaranju glokalizovanih podela sveta.

Još jedan koncept koji je usko povezan sa glokalizacijom jeste kreolizacija; kombinacija kultura koji su
prethodno bile odvojene jedna od druge; često se upotrebljava naizmenično s hibridizacijom.
Apudarejevi predeli. Knjiga Ardzuna Apaduraja pod nazivom Modernost na slobodi stavlja naglasak na
globalne tokove i tačke prekida između njih.Ti tokovi širom sveta stvaraju jedinstvene kulturne realnosti;
njihov konačni proizvod jesu kulturni hibridi.
Apaduraj razlikuje 5 globalnih tokova.To su :
1. Etnopredeli- obuhvataju pokretljive grupe i pojedince koji igraju veoma važnu ulogu u
promenljivom svetu koji nastanjujemo.
2. Tehnopredeli- neprekidno fluidne, globalne konfiguracije široko rasprostranjenih
mehaničkih i informacionih tehnologija
3. Finansijski predeli- obuhvataju procese u kojima se ogromne sume novca, putem
spekulativnog kupovanja dobara na tržištima novca i berzama, velikom brzinom kreću po
celom svetu.
4. Medijski predeli – obuvataju kiako elektronske kapacitete za proizvodnju i prenos
informacija širom sveta, tako i slike sveta koje ti mediji stvaraju i šire.
5. Idejni predeli – predstavljaju skup slika, oni su uglavnom ograničeni na političke slike koje
proizvodi država

Kada govorimo o Apadurajevim predelima, posebno je važno napomenuti tri stvari.

Prvo, njih treba razumeti kao globalne procese koji su delimično ili potpuno nezavisni od bilo koje nacionalone
države.
Drugo, globalni tokovi se ne javljaju samo unutar predela, već sve više i unutar tačaka prekida između njih.
Treće, pet predela različito utiču na teritorije a prekidi između njih dovode do važnih oblika razlika među
kulturama.

EKONOMSKA TEORIJA
36
Transnacionalni kapitalizam
Lesli Skler pravi razliku između dva sistema globalizacije.
Prvi- kapitalistički sistem globalizacije- danas je dominantan.
Drugi- socijalistički sistem koji još uvek ne postoji,ali njegov nastanak nagoveštavaju narastujući
antiglobalizacijski pokreti, pogotovo oni koji su orijentisani ka unapređenju ljudskih prava širom sveta.
Skler daje prioritet ekonomskim transnacionalnim praksama.Glavnu ulogu u njima imaju transnacionalne
korporacije; korporacije koje dominiraju savremenom kapitalističkom globalnom ekonomijom; njihovo
delovanje uglavnom nije sputano granicama nacionalnih država.
Drugi tip transnacionalnih praksi političke je prirode.Glavnu ulogu u njima igra transnacionalna kapitalistička
klasa.
Transnacionalna kapitalistička klasa- klasa koja nije sastavljena od kapitalista u tradicionalnom marksističkom
shvatanju tog pojma; njeni članovi ne moraju da poseduju sredstva za proizvodnju.Obuhvata četiri
frakcije.Korporativnu frakciju čine izvršni organi transnacionalnih korporacija i njihovi lokalni ogranci; državnu
frakciju čine globalizirajuća država i međudržavne birokrate i političare; tehnička frakcija sastoji se od
globalizirajućih profesionalaca dok potroška frakcija obuhvata trgovce i izvršne organe velikih medija.

Imperija
U knjizi Imperija, koju su napisali Majkl Hart i Antonio Negri analiziraju postmodernizaciju globalne
ekonomije.Oni povezuju modernost s imperijalizmom.Njegova glavna karakteristika jeste to da nacija iz centra
kontroliše i eksploatiše veliki broj drugih država širom sveta.
U imperiji ne postoji centar; ona je deteritorijalizovana i virtualna kada se sagleda iz ugla komunkacije,zbog
čega se spektakl imperije nalazi svuda.Ona je sveprisutna.
Imperija ne postoji u potpunosti.Ona je još uvek u procesu nastanka.
U imperiji ne postoji jedinstvena,centralna vlast.U Imperiji je vlast raspršena kroz društvo i zemljasku kuglu.
Imperija nema geograske i teritorijalne granice.Ona nema vremenske granice;ona nastoji da ukine istoriju i
uspostavi se kao večnost.Njoj nedostaje i donja granica jer pokušava da se proširi naniže, u dubini društva.
Imperija je daleko ambicioznija od imperijalizma, jer pokušava da kontroliše celookupnost života sve do
njegovih najnižih nivoa.
Ključ globalne moći imperije leži u činjenici da ona predstavlja novu sudsku vlast.Ona počiva na ustavu
poretka, na normama.
Imperija može ,u ime onoga što je ispravno, da interveniše bilo gde u svetu da bi rešila pitanja koja smatra
humanitarnim problemima i nametnula mir onima koji to ne žele.
Imperija nije zasnovana na sili, već na sposobnosti da predstavi silu u službi onoga što je ispravno.
Imperija je zasnovana na trostrukom imperativu.
Prvo, ona pokušava da obuhvati sve što može.Ona želi da se predstavi kao velikodušna i nastupa pod
liberalnom maskom.
Drugo, imperija pravi razliku i afirmiše razlike.
Treće, jednom kada se razlike uspostave, imperija pokušava da ih hijerarhizuje i upravlja njihovom
hijerarhijom.
Mnoštvo- skup ljudi iz celog sveta koji održava imperiju na različite načine, ali koji takođe ima , bar

37
potencijalnu, moć da zbaci imperiju i stvori kontraimperiju.

POLITIČKA TEORIJA
Politikolog Dzejms Rozenau. Naslov njegove knjige i koncept kojim Rozenau pokušava da obuhvati fenomen
globalizacije jeste udaljena blizina; ceo svet sve više karakteriše osećaj da je ono što se čini udaljenim zapravo
veoma blizu.
Fragmegracija – koncept kojim Rozenau želi da kaže da je svet istovremeno fragmentiran i integrisan. On je
lokalan, decentralizovan i fragmentiran, iako je istovremeno globalan, centralizovan i integrisan.
Njegov najvažniji doprinos problemu političke globalizacije predstavlja identifikaciju različtih izvora
fragmegracije savremenog sveta.
1. Razvoj novih mikroelektronskih tehnologija ( mobilni telefon, internet i elektronska pošta)
vode do sužavanja sveta.
2. Revolucija veštine- analoitičke veštine koje nekim ljudima pružaju sposobnost da sopstvenu
situaciju dovedu u vezu s širom ili čak globalnom situacijom
3. Organizaciona eksplozija- masovno umnožavanje volonterskih organizacija , pogoztovo
nevladinih organizacija
4. Grananje globalnih struktura – grananje između država na jednoj strani i širokog spektra
nevladinih org. na drugoj strani.
5. Porast pokretljivosti – sve veće kretanje ljudi po svetu (turizam, potraga za poslom,
migracije..)
6. Slabljenje teritorijalnosti i državne suverenosti; decentralizacija vlade – državna moć
oslabila je zbog svoje nesposobnosti da kontroliše i usmerava čitav niz globalnih procesa.
7. Kriza vlasti izazvana sve većim podgrupisanjem, decentralizacijom – dezintegracija države
dešava se paralelno sa erozijom njene vlasti i autoriteta
8. Globalizacija nacionalnih ekonomija- sve veća važnost transnacionalnih ekonomskih mreža
svih vrsta u velikoj meri doprinela je fragmegraciji i opadanju važnosti države.

38
39