KOMUNITARISTIČKO SHVATANJE

LIČNOG IDENTITETA

Mašan Bogdanovski

Apstrakt: U ovom radu nastojim da prvo ocrtam problemski okvir u okviru kojeg
se kreće diskusija između komunitarista i liberala o pitanjima individualnog i
kolektivnog identiteta. Posle identifikovanja glavnih tačaka ovog spora, a pre svega
osnovnih postavki komunitarističke kritike, utvrdiću da mnoga rešenja u najširem
kontekstu diskusije zavise od sasvim specifičnih pretpostavki koje se tiču teorije ličnog
identiteta. Naročito je skrenuta pažnja na brojne nesvesne pretpostavke na koje se
komunitaristički kritičari liberalizma implicitno pozivaju i koje zadiru u najširi krug
filozofskih disciplina.
Ključne reči: komunitarizam, liberalizam, individua, zajednica, identitet, lični
identitet
Problemski okvir
Cilj ovog rada je pre svega da pruži celovit pregled argumenata u okviru
jednog od problema koji zauzimaju središnje mesto u radovima
“komunitarističkih” kritičara liberalizma. Rasprava između rolsovskog
liberalizma i njegovih oponenata koji su dobili ovu sklepanu etiketu najveći
zamah je poprimila u toku osamdesetih i, donekle transformisana, vodi se i
danas, donoseći sa sobom poplavu knjiga i članaka u kojima se na najrazličitije
načine obrađuje problematika individualnog i kolektivnog identiteta. Valja
odmah napomenuti da ću se u jednom značajnom delu svog rada usredsrediti na
manjkavosti koje poseduju izlaganja različitih stanovišta u ovoj debati, a koje su
posledica nereflektovanog podrazumevanja brojnih psiholoških, epistemoloških
i metafizičkih stavova o ličnom iden- titetu. Naravno, do tih manjkavosti ne
dolazi zbog inherentnih nedostataka pomenutih psiholoških, epistemoloških i
metafizičkih stanovišta, već zbog toga što veliki broj autora koji se spore oko
ovog ili onog aspekta problema identiteta u političkoj filozofiji ne uviđa da
vrednost njihovih argumenata u ogromnoj meri zavisi od održivosti tih
nesvesno uvedenih predpostavki koje u svojim radovima često i ne pominju.
Međutim, te moje namere kao prvo nameću zadatak da se prikaže slika
identiteta ličnosti na kojoj počiva Rolsova (Rawls) teorija pravde kao
nepristrasnosti (fairness) u ulozi paradigmatične artikulacije savremenog
liberalizma. U toku izlaganja ove teorije iskristalisaće se nekoliko kritičnih
tačaka na koje su u svojim napadima na liberalizam usredsređeni pre svih Majkl
Sandel (Michael Sandel), Majkl Volzer (Michael Walzer), Čarls Tejlor (Charles
Taylor) i Alasdir Mekintajer (Alasdair MacIntyre). Zatim ću uočiti zajedničke
odlike gledišta ovih najuglednijih komunitarista, kao i momente u kojima se
njihovi pogledi na problematiku identiteta razilaze.
Pre nego što pređem na preispitivanje trenutnog stanja u razmatranju ovih
pitanja u svetu, moram neizostavno ukazati na vrednosti i domašaje
argumentacije tzv. “novog Rolsa” koji je pod uticajem komunitarističke kritike
znatno izmenio svoje prvobitno stanovište iz “Teorije pravde”. Možda su

1
razmere približavanja gledišta takve da su mnogi autori ipak u pravu kada tvrde
da je Rols zapravo postao komunitarista, kao i to da je napustio svoje gledište o
identitetu individua u prvobitnom položaju. U priloženoj bibliografiji naveo
sam i nekoliko radova savremenih filozofa u kojima je očigledno da je, pod
uticajem ovakvih promena, u velikoj meri došlo do slabljenja oštrice tog
aspekta komunitarno-liberalnog spora koji se odnosi na identitet individua.
Žarišta komunitarističke kritike
Sada ću nastojati da pregledno izdvojim ključna mesta na kojima je u
stvari i došlo do spora kojim se bavim. Ta pitanja predstavljaju neku vrstu
koordinatnog sistema za argumente koji su za komunitarističko shvatanje ličnog
identiteta najrelevantniji i koji u velikoj meri predodređuju redosled i strukturu
mog istraživa- nja. Pre svega to su:

1. Liberalističko shvatanje ličnosti

Ovde se kritika liberalizma usredsređuje na rolsovsku libe- ralnu
koncepciju ličnosti kao “antecedentno individuirane” i “neopterećene”
(unencumbered) ili, drugim rečima, na koncepciju koja ne ostavlja prostora za
mogućnost da sklonosti i privrženosti koje se u individuama razvijaju u ciljeve,
vrednosti i koncepcije dobra, kao i zajednica, postanu konstitutivni deo
njihovog identiteta.
2. Asocijalni individualizam
Pod ovaj naslov mogu da potpadaju dve odvojive teme. Pre svega to je
filozofska greška koja se sastoji u pretpostavljanju da bilo koje ciljeve,
vrednosti i identitet individue (nezavisno od njihovog sadržaja) možemo
posmatrati kao da postoje nezavisno od šire zajednice čiji je individua
pripadnik. Druga je supstantivna greška koja se sastoji u neuspehu da se uoči
pravi značaj onih naročitih ljudskih dobara čiji sadržaj inherentno pripada
zajednici (a naročito značaj dobra koga predstavlja sama politička zajednica).
3. Univerzalnost
Ovde je pitanje da li je Rolsova teorija pravde namenjena za univerzalnu
primenu i primenu na svaku kulturu, bez poklanjanja pažnje specifičnostima
raznih kultura. Volzer, na primer, nastoji da ospori vrednost takvom vidu
političke teorije koga pronalazi kod Rolsa.
4. Subjektivizam
Tu se debata usredsređuje na gledište da je izbor ciljeva, vrednosti i
koncepcija dobra od strane individue arbitrarni izraz njenih preferencija koji
suštinski ne podleže racionalnom opravdanju.
5. Lažna neutralnost
Pod ovaj naslov bi se zapravo mogla podvesti teza da je liberalizam
daleko manje neutralan u pogledu sukobljenih koncepcija dobra nego što to
izgleda da je slučaj. Naime, komunitaristi nastoje da pokažu da svaka teorija
koja pokušava da spreči uvođenje neke “debele” (“thick”) koncepcije dobra u
političku arenu i sama mora da se poziva na jednu takvu koncepciju u svoju
sopstvenu odbranu. Liberalno društvo koje bi proisteklo iz primene neke takve
teorije moglo bi da vrši diskriminaciju prema koncepcijama dobra pojedinih
2
građana i to na način koji nije eksplicitno sankcionisan potrebom da se zaštiti
autonomija svih građana.
Pojedinačna gledišta najistaknutijih komunitarista
Navedeni središnji momenti spora o kojem je reč mogu se naći, neki
izraženije, a neki manje izraženo, u delima svih naj- značajnijih autora koji su
dobili naziv komunitariste. Time se done- kle može opravdati posmatranje
komunitarizma kao jednog manje-više uobličenog i izdvojenog “pravca”
mišljenja u savremenoj političkoj filozofiji.
Sandelov komunitarizam, na primer, ogleda se u njegovom nastojanju da
rehabilituje mogućnosti koje koncepcija ličnosti kao antecedentno individuirane
prema njemu isključuje. Sve dok tako shvaćena osoba ima integritet kojem je
dat prioritet i nezavisnost u odnosu na izbor ciljeva, ona je nesposobna da
razvije povezanosti sa tim ciljevima koje su delimično ili potpuno konstitutivne
za njen identitet. Jednu od vrsta konstitutivnih povezanosti na koje Sandel
stavlja snažan naglasak predstavljaju povezanosti sa zajednicama čiji je
individua član, a naročito sa političkom zajedni- com.
Za Volzera značenja dobara, a stoga i sama priroda dobara za koje bilo
koja teorija pravde mora da uspostavi distributivne principe, ne mogu biti
obuhvaćena nezavisno od specifičnih i izuzetno raznolikih socio-kulturnih
konteksta u kojima se ona proizvode, susreću i koriste. Pošto su njihova
značenja socijalna značenja, dobra u vezi kojih se postavlja pitanje o pravdi su
društvena dobra. Kao posledica toga, bilo praksa političkog teoretiziranja, bilo
sam koncept socijalne pravde moraju se razumeti kao inkorporirani u okvire
zajednice i relativni u odnosu na njih.
Prema Mekintajerovom shvatanju odnosa individue i zajednice, svaki
pokušaj da se pruži koherentno gledište o osobi i moralu shvaćenom u smislu
racionalnog poduhvata mora voditi računa o učešću individua u bitno socijalnim
fenomenima kao što su prakse (practices) i tradicije. Pri tom pripadnost
zajednici nije samo od suštinskog značaja za jednu vrstu ljudskog dobra, već je
konstitutivna za mogućnost dostizanja bilo kojeg ljudskog dobra.
Tejlor smatra da se svaka adekvatna koncepcija morala, praktičkog
rasuđivanja i ličnosti, mora pozivati na kvalitativne okvire koji mogu biti
ustanovljeni, održavani i dostizani samo kroz članstvo u lingvističkoj zajednici.
Ako su ljudska bića autointerpretirajuće životinje i ako su jezici koji su
neophodni za takvu autointerpretaciju na suštinski način socijalni fenomen,
onda je društvo strukturni preduslov ljudskog moralnog delanja i delanja uopšte.
Stavove ova četiri autora povezuje zasnivanje kritike libe- ralizma na
naročitoj koncepciji ličnosti, ličnosti koja je orijentisana prema zajednici.
Tejlorova temeljna perspektiva iz koje posmatra ljudska bića kao
autointerpretirajuće životinje u lingvističkim zajednicama veoma je slična
Mekintajerovom neoaristotelovskom gledištu prema kojem ljudska bića mogu
razumevati sebe kao ličnosti i moralne subjekte samo kroz pojmove i standarde
koji su im dode- ljeni praksama i tradicijama. Na sličan način, Volzerova
metodologija političkog teoretiziranja zavisi od njegovog posmatranja ljudskih
bića kao bića koje proizvode kulturu i naseljavaju kulturu. Takođe, Sandelovo
nastojanje da spasi i obnovi značaj rasprave o, za lični identitet konstitutivnim,

3
 vezanostima za zajednicu može se interpretirati kao naglašavanje stepena
nerazdvojne povezanosti identiteta individua i identifikacije sa manjim ili većim
zajednicama kojima individua pripada.
To optuživanje liberala za asocijalni individualizam, moralni
subjektivizam i nedovoljnu neutralnost u pogledu različitih koncepcija dobra, u
velikoj meri zavisi od toga što je liberalima pripisana koncepcija “antecedentno
individuirane ličnosti”. Ako je liberalna koncepcija ličnosti zaista takva onda se
ona iz temelja protivi onoj koja stoji u osnovi radova komunitarista. Jer, ako su
osobe antecedentno individuirane, onda je mogućnost razvijanja konstitutivnih
vezanosti za zajednicu isključena, a ideja da stvaranje, naseljavanje i održavanje
zajedničkih okvira života može biti sastavni deo iden- titeta ličnosti ostaje izvan
mogućnosti razumevanja.
Psihološke i logičko metafizičke pretpostavke
Iz ovoga se može uvideti da komunitaristi, pored normativne teze kojom
se daje prioritet vrednostima zajednice nad univerzalnim ljudskim pravima i
slobodama, zastupaju i niz deskriptivnih teza o prirodi individua. Tim tezama se
tvrdi da su individue proizvod društva i da je identitet individua oblikovan
zajednicom.
Kada se u filozofiji govori o problemu ličnog identiteta, obično se pod tim
podrazumeva prispitivanje nužnih i dovoljnih uslova da se o bilo kojoj osobi
govori kao o jednoj istoj osobi u različitim trenucima i različitim prostornim
lokalizacijama. Posta- vivši ovako problem na isključivo logičko-metafizički
način, mi se zapravo pitamo koji su nužni i dovoljni uslovi da osobe smatramo
entitetima. Međutim, komunitaristi nastoje da pitanje ličnog iden- titeta
postavljaju na isključivo psihološki način, istražujući karakter osobe i, u skladu
s tim, njena najdublja uverenja, kao i vrednosti do kojih joj je suštinski stalo.
Komunitaristi nas svojim deskriptivnim tezama o prirodi individua zapravo
uveravaju da je lični identitet individue determinisan društvenim, kulturnim i
etničkim kontekstom kojem individua pripada.
Iako su inspirisani Aristotelovom i Hegelovom političkom filozofijom i
iako se nalaze u dugotrajnom sporu sa liberalizmom, komunitaristi nisu spremni
da prihvate jedno dosledno hegelijansko shvatanje identiteta individua. Prema
ovom shvatanju, identitet individue je logički nemoguć bez države kojoj ta
osoba pripada. Iako bi neki od njih bili skloni da brane radikalno stanovište
prema kojem je identitet individua u potpunosti određen vrednostima zajednice,
oni ne žele da to promovišu kao jednu jaku metafizičku tezu, već im je, kako mi
se čini, stalo da njihovo gledište filozofska javnost usvoji kao neku vrstu
psihološkog zakona.

Završni deo mog rada će pokušati da pruži jedan originalni doprinos ovoj diskusiji upravo
rasvetljavanjem nekih epistemolo- ških i logičko-metafizičkih teza o ličnom identitetu koje
stoje u osnovi komunitarističke kritike liberalističkog shvatanja identiteta individua. Naime,
nastojaću da pokažem kako snaga te kritike u velikoj meri počiva na domašajima jednog
shvatanja ličnog identi- teta koje je logičko-metafizičke i epistemološke prirode. Mada ko-
munitaristi nikako ne žele da na pomenuti način postanu hegelija- nci, oni implicitno
zastupaju drugačije, veoma specifično gledište o prirodi identiteta individua. U krajnjoj liniji,
što je jedino kod Sandela donekle eksplicitno izraženo, to gledište podrazumeva odbacivanje

4
postojanja takvog entiteta kao što je ličnost ili osoba ko- ja logički (dakle ne vremenski)
prethodi svojim ciljevima i svojstvi- ma. Na taj način, individue sa kojima se susrećemo u
Rolsovoj verziji prvobitnog položaja zapravo su lišene svakog aspekta iden- titeta.

To su momenti u kojima savremena filozofska istraživanja na planu ličnog

identiteta koja tradicionalno pripadaju “teorijskim” disciplinama filozofije
mogu da odigraju ključnu ulogu u razre- šavanju odgovarajućih sporova u
političkoj filozofiji. Na žalost, učesnici liberalno-komunitarnog spora su vrlo
malo pažnje posvetili ovim istraživanjima, a može se pokazati da neki od ishoda
te diskusije mogu upravo da zavise od rešenja na epistemološkom ili logičkom
planu. Zato će ovaj rad sadržati i jedan pokušaj da se takva situacija makar
donekle prevaziđe.
Selektivna bibliografija:
Arblaster, A., The Rise and Decline of Western Liberalism, Blackwell: Oxford 1984.
Avineri, S., Hegel's Theory of the Modern State, Cambridge University Press:
Cambridge 1989.
Caney, S., "Liberalism and Communitarianism: a Misconceived Debate", Political
Studies, Vol. 40, 1992.
Dworkin, R., A Matter of Principle, Oxford University Press: Oxford 1985.
Glintić, T., Pravda, sloboda, jednakost, Filozofsko društvo Srbije: Beograd 1995.
Gray, J., Liberalism, Open University Press: Milton Keynes 1986.
Habermas, J., Legitimation Crisis, Beacon Press: Boston 1975.
Holmes, S., “The Permanent Structure of Antiliberal Thought”, u zborniku Liberalism
and The Moral Life, priredio N. Rosenblum, Harvard University Press: Harvard
1989, str. 227-53.
Kukathas, C., Pettit, P., Rawls: A Theory of Justice and its Critics, Polity: Cambridge
1990.
Kymlicka, W., Liberalism, Community and Culture, Oxford University Press: Oxford
1989.
MacIntyre, A., After Virtue, Duckworth: London 1981.
Whose Justice¿ Which Rationality¿ Duckworth: London 1988.
Three Rival Versions of Moral Enquiry Duckworth: London 1990.
Michael, N., "The Limits of Individualism", Journal of Philosophy, 69, 18 (1972.)
Nozick, R., Anarchy, State and Utopia, Blackwell: Oxford 1974.
Rawls, J. A Theory of Justice, Harvard University Press: Cambridge, MA 1971.
“Fairness to Goodness”, Philosophical Review, 84#1975, str. 536-54.
“Justice as Fairness: Political not Metaphysical”, Philosophy and Public Affairs, 14, 3
(1985), str. 223-51.
“The Idea of an Overlapping Consensus”, Oxford Juornal of Legal Studies, 7, 1
(1987), str. 1-25.
“The Priority of Right and Ideas of the Good”, Philosophy and Public Affairs, 17, 4
(1988), str. 251-76.
“The Domain of the Political and Overlapping Consensus”, New York University Law
Review, 64, 2 (1989), str. 233-55.
Raz, J., The Morality of Freedom, Oxford University Press: Oxford 1986.
Sandel, M., Liberalism and the Limits of Justice, Cambridge University Press:
Cambridge 1982.

5
Sen, A.K., Williams, B. (priređivači), Utilitarianism and Beyond, Cambridge
Unoversity Press: Cambridge 1982.
Stupar, M., Teorije o političkim dužnostima, Filozofsko društvo Srbije: Beograd 1996.
Taylor, C., Hegel, Cambridge University Press: Cambridge 1975.
Philosophical Papers, Cambridge University Press, Cambridge 1985.
“Cross Purposes: The Liberal-Communitarian Debate” u zborniku N. Rozenbluma
Liberalism and The Moral Life, Harvard University Press: Cambridge, MA
1989., str. 159-82.
Sources of the Self, Cambridge University Press: Cambridge 1990.
Walzer, M., Spheres of Justice, Basic Books: New York 1983.
“Liberalism and the Art of Separation”, Political Theory, 12, 3 (1984), str. 315-30.
Interpretation and Social Criticism, Harvard University Press: Cambridge, MA 1987.
The Company of Critics, Peter Halban: London 1989.