Филолошки факултет Униферзитета у Београду

Књижевно-теоријска терминологија и изучавање културе

Идентитет, идентификација и субјекат и однос теорије идентитета и политике

Проф. Ана Коларић Елена Павловић, 2014/1245

 У овом раду покушаћу да представим главне ставке Калеровог текста Идентитет,
идентификација и субјекат, а потом ћу пажњу посветити питању које он и износи, а које ми се
чини посебно важним – „каква је веза између критике есенцијалистичког концепта идентитета
(...) и психолошких и политичких захтева за идентитетом?“1

У односу на заузети став према томе да ли је сопство дато или се ствара, као и да ли оно
треба бити разматрано у индивидуалним или друштвеним категоријама, Калер раздваја четири
основне струје мишљења. Прва струја идентитет види као нешто што треба бити разматрано
кроз катеогорије датог и индивидуалног; друга кроз категорије датог и друштвеног; трећа –
створеног и индивидуалног; а четврта струја идентитет разматра кроз категорије створеног и
друштвеног.2

Прва струја изразито је есенцијалистичка, те јој Калер не посвећује претерану пажњу у

даљем тексту, јер многе потешкоће и не постоје ако је „датост“ премиса. Преостале три струје,
међутим, у мањој или већој мери су конструктивистичке, те самим тим долазимо и до
проблематике појма „идентитет“. Аутор и сам најчешће избегава тај појам у овом тексту, те
уместо њега користи термин „субејкат“. Он наглашава двозначност тог појма – субјекат као
поданик, али и као онај који чини, уз напомену да је теорија „склона тврдњи да неко мора бити
подвргнут различитим уређењима (...) да би уопште могао бити субјекат.“3

Калер сматра да је књижевност изразито важна како за расправу о питању идентитета,

тако и за сам идентитет. Прве свега, он сматра да књижевна дела нуде низ начина формирања
идентитета4, као и да се већи део новије теорије може „сматрати покушајем да се разреше
парадокси настали у разматрањима идентитета у књижевности.“ 5 Аутор, међутим, сматра да
књижевности није само поставила идентитет као тему, већ да има и важну улогу у стварању
идентитета читалаца. Калер истиче да се књижевност, одавно, или терети за кварење своје
публике, или да јој се приписује могућност оплемењивања читаоца. Он експлицира питање које
проистиче из ових разматрања – да ли дискурс ствара идентитете, или претстаља оне који ве
постоје?6 Како видимо из даљег текста, одговори доминантних теорија били би да је идентитет:
нешто што се створи; нешто што се ствара, али никада не задобија коначан облик; нешто што
се континуирано ствара, али у односу на претходно постојеће наклоности. У сва три случаја у
питању је процес идентификације – идентитет, дакле, није нешто што је дато, већ се ствара.

Последње две теме које Калер обрађује у овом тексту су питања односа идентификације
и заједнице, и идентитета и одговорности. Теорија је дошла до питања одговорности при
расправи о слободи субјекта. С једне стране је становиште да је субјекат сасвим одређен
спољним факторима, дискурсом, те самим тим он не може сносити одговорност за позиције
које заузима, као ни за своје делање. 7 С друге стране, субјекту се приписује већа слобода, те се
сматра да он може заузети став и делати независно од, или упркос спољашњим околностима.
Проблем с којим се суочавају они наклоњени првом становишту јесте пасифизација субјеката,
које сама историја оповргава, склоност сагледавању света као датог, а не као променљивог.
Проблем са другим становиштем је његов потенцијал за скретање разговора од одговорности ка
1
Џонатан Калер, „Идентитет, индетификација и субјекат“, у Теорија књижевности: сасвим кратак увод,
Београд: Службени гласник, 2009), стр. 133.
2
Исто, стр. 125.
3
Исто, стр. 127.
4
Исто, стр. 127.
5
Исто, стр. 128.
6
Исто, стр. 130.
7
Исто, стр. 134-136.
кривици – тј. занемаривање спољних фактора који нужно ограничавају у одређеној мери
појединца (па тако, нпр. нећемо кривити колонизованог што му је било потребно извесно време
да се ослободи колонизатора, нити је објективо рећи да он сноси одговорност за то). 8 Након
пружања овог прегледа, Калер закључује да би било боље усмерити енергију на питања о томе
како се идентитети изграђују, као и каква је улога дискурзивне праксе у тој изградњи.

У том духу, задржаћу се на теми коју је Калер претходно обрадио у тексту, тј. на
идентитете заједнице, и укратко ћу се задржати – колико дужина рада дозвољава – на неким
питањима које Калеров текст не обрађује експлицитно, али побуђује размишљање о њима. Као
и у претходним случајевима, „идентификација има важну улугу и у стварању идентитета
заједнице.“9 Калер сматра да члановима маргинализованих заједница приче омогућавају
идентификацију са неком потенцијалном заједницом тиме што им показују ко су и шта би
могли да буду, будећи уједно у њима и жељу да такву заједницу и створе. Овде бих додала
становиште да су приче потребне и доминантним групама, поготово у империјалистичким
земљама – путем њих се граде и потврђују становишта о заслужености и праву на повлашћене
позиције које такве групе заузимају. „Теоријске расправе у овој области посебно су се
усредсредиле на пожељност и политичку корисност различитих концепата идентитета“. 10 Калер
овде наглашава проблематику односа критике есенцијалистичког концепта идентитета и
психолошких и политичких захтева за идентитетом. С једне стране, дакле, имамо наметнут или
преузет идентитет групе, а са друге – идентитет појединца, као и разматрање политичког
потенцијала таквих идентитета. „Како настојања политике која се залаже за еманципацију
друштва захтева да, на пример, жене, црнци или Ирци имају стабилне идентитете, излазе на
крај са психоаналитичким схватањем несвесног, као и са схватањем о подељености субјекта?
(...) Разматрање група које су током историје маргинализоване одвија се у два смера: с једне
стране, критичка преиспитивања показују да прихватање одређених особина, попут сексуалне
опредењености, пола или спољашњих телесних карактеристика, као суштински важних за
дефинисање групе, није оправдано, при чему се одбија да овај суштински идентитет буде
приписан свим члановима групе, без обзира на то који је фактори одређују. С друге стране,
идентитете који су им наметнути, групе могу да преокрену у сопствену корист.“11

Хтела бих да нагласим да се на овој теми не задржавам јер мислим да имам да кажем
нешто што није до сад речено, већ јер ми се чини да је управо ово питање данас у друштву
којем припадам актуелно, те да је корисно одредити се према њему, и расправљати изнова о
томе.

Посматраћу први приступ – по ком се неке особине не могу узети као суштинске – као
хетерогени приступ, а други као хомогени. Како Калер и показује на примеру у свом тексту,
хомогени приступ користи се када су маргинализоване групе то што јесу – маргинализоване, те
се морају борити за своја права. Хетерогени приступ, а под утиском сам да је о њему углавном
реч када се о маргинализованим групама говори у позитивном светлу на јавној сцени, чини ми
се као опасан. Наравно да свака хомогенизација носи са собом одређени вид репресије према
припадницима групе, али им уједно пружа и основ за пружање отпора. Како још увек није
смишљено друштво које би неометано функционисало ван државе, маргинализовани субјекат
мора, по мом мишљењу, тражити своју позицију унутар ње. Држава, као таква, не може да се
бави сваком појединачном индивидуом, те је за постизање циљева унутар државе потребно да

8
Исто, стр. 136-137.
9
Исто, стр. 132.
10
Исто, стр. 133.
11
Исто, стр. 133.
то буду циљеви групе. Једном када се почетна позиција маргинализоване групе освоји и
учврсти, онда се може полако радити на појединцима унутар ње. Тешко је, макар мени,
замислити Индију као земљу која се ослобађа од колонизатора, а у којој нпр. жене не учествују
у ослобођењу јер им оно не решава проблем патријархата. То не значи да сексистичке норме
нису битне, већ само да, за сада, историја не садржи искуство ниједне групе која је постигла
неку већу промену тако што је покушала да промени све одједном.

Примера ради, замислимо положај бисексуалне жене у Србији данас. Она може да се
определи за борбу за бољу државу која би (под претпоставком успешности, наравно) довела до
побољшања свеукупног, а самим тим и њеног стања у држави; може да се определи искључиво
за борбу против патријархата и сексистичких норми које он подразумева, и тиме побољша
позицију жена; може да се определи за борбу против хомофобије и хетеронормативности и
тиме да побољша позицију лгбт популације; може да се определи за борбу против
дискриминисања бисексуалних особа унутар лгбт популације као и од стране хетеросексуалне
популације, и тиме побољша положај бисексуалних особа; може да се определи ни за једну од
тих борби, што би јој можда, истини за вољу, и донело неку личну корист у виду неке
потенцијалне државне функције, а може и да се обредели и за све одједном, али то би већ
претпостављало невероватну наклоност и самог система али и публике којој се обраћа. Наравно
да је захтев да раздвоји јавно од приватног неправедан и тежак, али она као припадник ма које
од ових маргинализованих група, чини ми се, има обавезу да, оног тренутка када успе да освоји
простор у јавној сфери, да све од себе да осветли проблем с којим се суочава најшира
маргинализована група којој припада, како би иједна од тих група у некој будућности могла да
освоји свој тренутак.

Чини ми се да се претерано хетерогене теорије, одбацујући све што им се чини као (или
што јесте) есенцијалистичко, уз сво уважавање когнитивне функције коју носе, одузимају
управо маргинализованим групама главну тачку ослонца. У данашњем свету, битно је то што
жена јесте жена, црнац јесте црнац, хомосексуалац јесте хомосексуалац, и радник јесте радник.
У неком будућем свету, у коме то неће бити суштинске особине, нисам сигурна да ће теорија
идентификације бити неопходна.

Литература:

 Џонатан Калер, „Идентитет, индетификација и субјекат“, у Теорија књижевности:

сасвим кратак увод, превео Драган Илић (Београд: Службени гласник, 2009)