Potovanje ili priznanje

vladimir gvozden

PREV. TOMISLAV KARGAIN, CENTAR ZA MULTIKULTURALNOST, NOVI SAD, 2003.

Kanadski filozof arls Tejlor (1931), predava na Makgil univerzitetu u Montrealu i autor poznatih Izvorita sopstva, u eseju "Politika priznanja" smelo je pristupio pokuaju filozofskog razumevanja kulturalnih razlika i zahteva za njihovim priznanjem. "Nemali broj faktora u savremenoj politici izazvan je potrebom, a ponekad i zahtevom za priznanjem... zahtev, meutim, u dananjoj politici dolazi do izraaja na mnogo naina, tamo gde se zastupaju interesi manjina ili 'subalternih' grupa, u nekim formama feminizma, a i u onome to se danas naziva politikom 'multikulturalizma'", itamo ve na samom poetku njegove rasprave. Ukratko, Tejlor je zagrizao tvrd orah: kako pomiriti klasini liberalizam sa multikulturalistikim zahtevima za priznavanjem posebne kulture? "Politika priznanja" bila je povod za jednu iroku i znaajnu diskusiju o odnosu proceduralne ustavne demokratije i politike koja priznaje razliitost kulturalnih identiteta. Knjiga se prvi put pojavila 1992. godine pod naslovom Multikulturalizam i"Politika priznanja" i ubrzo bila prevedena na italijanski, francuski i nemaki. Potonje izdanje dopunjeno je i opirnim komentarom Jirgena Habermasa, a za izdanje iz 1994. koje je prole godine prevedeno na srpski pozvan je i vodei afro-ameriki intelektualac K. Entoni-Apaja da d svoje vienje Tejlorovog razumevanja "politike priznanja". Tako smo na kraju dobili jednu bogatu knjigu koja nam nudi niz raznolikih argumenata u pogledu novijih potencijalno razdornih izazova grupnih prava. U svom ogledu komunitarista Tejlor ispituje mogunosti da u cilju afirmisanja jednakog dostajanstva individua moramo priznati kulture kojima oni pripadaju. On takoe iznosi tvrdnju, pod uticajem ruskog teoretiara knjievnosti Mihaila Bahtina, da su individualni identiteti drutveno i dijaloki konstruisani. Nepriznavanje moe biti osnova za ugnjetavanje i dominaciju, a posebno je vano razlikovati potovanje i priznanje. Klasino izvorite liberalne teorije je Kantova postavka u kojem su sutinske osobine sopstva autonomija i dostojanstvo. Shodno tome, potujemo razliite kulture zato to potujemo razliite izbore koje ine individue. Meutim, za Tejlora potovanje nije isto to i priznavanje kultura i njihovih pripadnika. "Priznavanje" nije prosto oblik ljubaznosti koji dugujemo jedni drugima, nego je "vitalna ljudska potreba", utemeljena na injenici da je ivot "dijaloki", odnosno da sebe doivljavamo kroz kontakte s drugima. Tejlorova shvatanja multikulturalizma iz "Politike priznanja" jesu posledica njegove koncepcije sopstva i shvatanja dobra: potovanje drugih kultura, a da se pri tom ne priznaju njihove vrednosti jeste nesaglasno sa shvatanjem da su sopstva drutveno i dijaloki formirana.

Meutim, pitanje koje se neminovno postavlja glasi: kako je mogue istovremeno braniti ideju jednakog dostojanstva i tvrdnju da su sopstva drutveno i dijaloki konstituisana? Zanimljivo je da se Tejlor dosta olako suoava s moguim problemima istiui da tu naprosto postoje izvesne tekoe. U svetu u kojem, prema procenama od pre desetak godina, postoje 184 nezavisne drave u kojima ivi 600 ivih jezikih grupa i oko 5000 etnikih grupa, ak i ako je "stapanje" horizonata ostvarljivo, ono nuno mora biti selektivno, to iznova otvara nelagodno pitanje rukovodeih principa prilikom odabira kultura koje e uestvovati u dijalogu. Sam Tejlor se oprezno zalae za to da se izmene osnovne pretpostavke komunikacije, mada je svestan da to jo uvek ne znai mogunost pravine komunikacije. Stoga po njemu "priznanje" ne moe biti zakonski zahtev, ve poeljan oblik ponaanja. Najkrae reeno, posle itanja ovog eseja moda se samo ponovo uveravamo u to da bi bila mnogo vea teta odbaciti izazove multikulturalizma nego ih naprosto potiskivati pre nego to izbiju u akutnoj formi. Komentari Jirgena Habermasa, Stivena Rokefelera ili K. Entonija Apaje ukazuju na svu sloenost problema. Posebno je zanimljiv primer potonjeg, koji bi, kao crnac i homoseksualac, savreno trebalo da se uklopi u Tejlorov obrazac multikulturalizma u elji za vlastitim priznanjem. Ipak, upravo je Apaja najotriji u kritici stavova iznetih u "Politici priznanja". Ukratko, njegov pravac izlaganja se odnosi na to da bi priznanje mnogo vie vodilo ka "zamrzavanju identiteta" to protivrei dinamizmu, pa i dijaloginosti, za koji se Tejlor ranije zalagao. Apaja je naprosto mnogo vie na strani proceduralnog liberalizma, jer "izmeu politike priznanja i politike prisile ne postoje jasne granice". ini se da Tejlorov filozofski argument o vanosti priznanja isuvie olako preskae kljuno pitanje: ko i na koji nain sprovodi samo priznanje? Kao to je pronicljivo istakao Teri Iglton: "Ili smo svi zarobljenici kulture, ili je moemo prevazii negujui ironijski duhovni stav. Ali, on je privilegija nekolicine odabranih." ini se da je ovaj manjak adresata osnovni problem "politike priznanja". Putevi prevazilaenja njenih ogranienja bie svakako putevi zasnivanja multikulturalizma koji e razviti stabilnije vrednosne obrasce mada, kako se ini, ne u Tejlorovom duhu nekakve nadvrednosti, ve u boljem promiljanju, utemeljenju i razvijanju onih ve postojeih vrednosti proceduralizma kroz koje bi se oprezno kombinovali potovanje i priznanje.

Olja Nusic

Kritika

NACIONALIZAM I MODERNOST
Charles Taylor, Prizivanje graanskog drutva, Beogradski krug, Beograd 2000

arls Tejlor je filozof i univerzitetski predava u Montrealu, najpoznatiji Kanadski teoretiar koji se bavi pitanjima iz oblasti politike i socijalne filozofije. Objavio je vie knjiga od kojih su posebnu panju privukle: Hegel and Modern Society, Sources of the Self: The Making of the Modern Identity, The Malaise of Modernity, Multiculturalism and the Politics of recognition... Tejlor je predstavnik pravca koji se u politikoj filozofiji naziva komunitarizam, a nastao je osamdesetih godina kao odgovor na neka ogranienja liberalne politike teorije. Glavna ideja komunitarizma jeste da individualna prava moraju da budu uravnoteena sa socijalnom odgovornou, te da autonomni pojedinac ne postoji izolovano, nego uoblien i odreen vrednostima kulture, odnosno zajednice. Meutim, ovde se ne radi o tradicionalnoj zajednici shvaenoj kao represivnoj veini ili patrijarhalnoj prodici. Komunitaristi veruju u zatitu ljudskih prava, ali isto tako smatraju da ta prava moraju biti shvaena u irem okviru, u ravnotei sa socijalnim aspektom ivota oveka. Oni dakle pomeraju ravnoteu sa istog ja ka neemu to to ja konstituie u dinamikom sukobu ka onome mi. Zanimljivo je da je ovaj filozof posebno aktivan u diskusijam vezanim za pitanje Kvebeka. Kada je re o nacionalizmu, on sam istie da mu stav o ovom pitanju najvie oblikuje njegovo mesto kao itelja Kvebeka i Kanaanina koji ivi u Montrealu i suoava se za Kvebek egzistencijalnim pitanjima nezavisnost: da ili ne?(premda sam nije Kanaanin francuskog porekla zalae se za pravo na samoopredeljenje Kvebeana). Prizivanje graanskog drutva je zbirka Tejlorovih eseja (prireiva je Obrad Savi) nastala u okviru projekta Demokratski seminar 2000. koji je Beogradski krug organizovao u saradnji sa New School for Social Research, New York. Pojedini tekstovi iz ovog zbornika dobijeni su od autora kao rukopisi, a delom su preuzeti iz njegove knjige Philosophical Arguments.

arls Tejlor je interesantan za ovdanju publiku jer se bavi pitanjima koja su na neto drugaiji nain i ovde u fokusu interesa: nacionalizmom kao sutinski modernim fenomenom, problemom samoopredeljenja, secesije ... Ovom knjigom obuhvaena je i kritika koju komunitarizam upuuje liberalizmu to nae itaoce upoznaje sa jednom aktuelnom filozofskom polemikom. Budui da je Tejlor ovde malo prevoen (samo nekoliko tekstova) moda je nedostatak ovog zbornika to nema napomena koje bi uvele u osnovne postavke komunitarizma i Tejlorove filozofije. No, veoma iscrpna bibliografija prua mogunost detaljnijeg upoznavanja sa radom ovog autora.