UDK: 130.

2 : 17"16/17"
DOI: 10.2298/FID1301311K
Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV (1), 2013.

Predrag Krsti

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Univerzitet u Beogradu

Religija i tolerancija: tematizovanje

odnosa u doba prosvetiteljstva
Apstrakt U ovom prilogu izlau se dva konkurentska prosvetiteljska modela tolerancije i iskuava njihov status i domet. U prvom delu rada se ukazuje
na granice one religijske tolerancije umerenog toka prosvetiteljstva koju
reprezentuju Lok i Volter i koja do danas dominira u javnom i akademskom
diskursu. Drugi deo kroz likove Spinoze, Bejla i Didroa, izlae koncepciju
univerzalne ili filozofske tolerancije radikalnih prosvetitelja. Zakljuuje
se da, uprkos njenoj teorijskoj nadmoi, izgledi drutvene implementacije
potonje, sreom ili ne, i dalje nisu vei nego to su bili u sedamnaestom i
osamnaestom veku.
Kljune rei rana moderna filozofija, Spinoza, Bejl, Lok, Volter, Didro, tolerancija, religija, prosvetiteljstvo

Pre nekoliko godina Emet Kenedi (Emmet Kennedy) zakljuuje raspravu o istoriji sekularizma pitanjem savremenog znaaja uvida u avanturu
istrajnih i krivudavih podvajanja i sukobljavanja religioznog i sekularnog. On nalazi da njihovo razlikovanje odreuje zapadnu civilizaciju i
predstavlja nezamenljiv instrument naeg razumevanja ko smo i opcija ko bismo mogli biti. Jedna nesumnjiva vajda koja ishodi iz te dihotomije jeste lekcija o tolerisanju razliitih religija, ali se nalazi da s druge
strane iste (istorijske) poduke stoji makar potencijalna opasnost da iz
javnog prostora ieznu sve tolerantne religije i ustupe mesto netolerantnim ideologijama. Upravo njihov aktuelni uspon, koji ilustruju Le
Penov (Jean-MarieLe Pen) pokret u Francuskoj i pokret islamista u svetu, prema Kenedijevom miljenju svedoi da problem i dalje postoji na
nain na koji ga je video Lok (Locke) zagovarajui toleranciju jo 1689.
godine (Kennedy 2006: 228).1 Umnogome saglasni sa ovom dijagnozom,
1 Kao oprezna sugestija koja ukazuje na mogue reenje problema sekularnosti
nudi se praktina opcija nedavno kanonizovanog sveca Hosemarije Eskriva de
Balagera (Josemara Escriv de Balaguer), osnivaa reda Opus Dei, budui da je
od 1928. godine kada je ustanovljen do danas, on pridobio stotine hiljada laika sa
svih kontinenata, odgovarajui na njihovu potrebu da posvete svoj obini ivot i
svakodnevni rad. Posebno se hvali univerzalizacija svetosti i materijalizacija duhovnog kojima se personalistika poruka Opus Dei kandiduje za onu primerenu
sintezu sakralnog i sekularnog koja nedostaje modernom svetu, za onu dimenziju
visokih ideala, vetina, praksi, institucija i zapitanosti nad recentnim iskustvom
koja se skladno inkorporira u moderan nain ivota (Kennedy 2006: 229).

311

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

krenuemo ipak drugim putem i ukazati da takva postavka problema

batini inherentne granice koje ga moda neminovno regeneriu, kao i
da drugaiji orijentiri za njegovo postavljanje, pa onda i reenje, odavno i naporedo postoje kao moda teorijski koherentnija i delotvornija
terapija.2

312

Hrianstvo je svakako bilo jedan od odluujuih momenata pri obrazovanju i profilisanju zapadne kulture. Hrianska crkva je, blagodarei tome, drugo vremena ne samo normirala moralno postupanje, nego
i gospodarila intelektualnim ivotom i kontrolisala politike strukture
drutva u kojem je obitavala. Njen politiki uticaj je postepeno poeo da
slabi, jaanjem dravnih struktura u etnaestom veku i sukobima ingerencija pape i svetovnih vlasti. Raspad hrianskog jedinstva tokom reformacije suoio je politike voe sa jo dramatinijom nevoljom: treba
li da prihvate deobe svojih podanika i usvoje politiku religiozne tolerancije ili da pokuaju da nametnu religioznu homogenost? Odluujui se
isprva za drugu opciju, koju su uz to sa nemilosrdnom vrstinom nastojali da sprovedu, izazvali su opti ratni poar u zapadnoj Evropi koji
je trajao gotovo itav vek i zavrio se klimavim Vestfalskim mirom 1648.
godine. Taj kompromis koji je bio modus vivendi, svojevrsni ugovor o
odranju graanskog mira (Rols 2003: 177178) a ne istinski pristanak
uz ideju tolerancije, ipak je posluio kao osnova da u drugoj polovini sedamnaestog veka disidentske manjine, naroito u Engleskoj i Francuskoj, istrajavaju na svom pravu da praktikuju bogosluenje u skladu sa
svojom saveu. Priznavanje tog prava i, sledstveno, privatizacija vere
zahtevali su, meutim, novo i sada kardinalno odvajanje crkve od drave (Edelman 2004: 229230).
Ve priznate crkve su, naravno, na razliite naine protestovale zbog
oduzimanja prava da primenjuju principe koje propovedaju u javnoj sferi i saobraavaju drutvo teolokim normama. U tome su moda jedino bile saglasne. Budui da, meutim, nisu postigle sporazum o uzajamnom priznanju, sam princip meusobnog tolerisanja postao je gorue
i jednako sporno pitanje. Prestavi da bude integrativni faktor zapadne kulture, sve ee tavie prepoznavana upravo kao dezintegrativna i
2 lanak je raen u okviru projekata Istraivanje klimatskih promena i njihovog
uticaja na ivotnu sredinu, praenje uticaja, adaptacija i ublaavanje, potprojekat
Etika i politike ivotne sredine: institucije, tehnike i norme pred izazovom promena
prirodnog okruenja (br. 43007) i Retke bolesti: molekularna patofiziologija, dijagnostiki i terapijski modaliteti i socijalni, etiki i pravni aspekti, potprojekat Bioetiki aspekti: moralno prihvatljivo u biotehnoloki i drutveno moguem (br. 41004),
koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije.

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

destruktivna drutvena ustanova, crkva je u osamnaestom veku konano bila izloena radikalnom osporavanju. Osuda je dobrim delom proizlazila iz uvida da se na religiji osnovana ili iznuena koncepcija tolerancije pokazala nedovoljnom ak i za praktikovanje one trpeljivosti
koju ispoveda, a nekmoli one koja bi do kraja nediskriminativno univerzalizovala vaenje tog naela.
Staro pitanje mirne koegzistencije razliitih veroispovesti steklo je tokom sedamnaestog veka izuzetnu popularnost i novi kvalitet zahvaljujui gubitku nade da e viedecenijski sukob proizvesti ma kakvo definitivno geografsko razdvajanje ili makar smanjenje zbunjujueg mnotva
sekti. I ustanove religijske tolerancije razvile su se u kasnom sedamnaestom veku ne toliko (ili ne uopte) voljom njenih zagovornika koliko
logikom zamora od neprestanog sukobljavanja politikih interesa. Prvi
tekstovi koji su tematizovali toleranciju su najzad doli vie kao teorijska advokatura sapostojanja mnotva denominacija koje je ve bilo na
sceni; vie su bili isprovocirani neposrednim dogaajima (pre svih politikim prevratom u Engleskoj 16881689. godine), nego to su ih inspirisali. Lokova dela Pismo o toleranciji i Razlonost hrianstva (Locke
1689; Locke 1695) u tom pogledu svakako imaju prioritet, a slede ih jo
subverzivnija Hrianstvo bez misterije Dona Tolanda (Toland 1696),
Istorijski i kritiki renik Pjera Bejla (Bayle 1697), Monteskjeova Persijska pisma (Montesquieu 1721), da bi do sredine osamnaestog veka estoka i iroka rasprava ukljuila i Istraivanja o ljudskom razumu Dejvida
Hjuma (Hume 1748), Volterove priloge Rasprava o toleranciji i Pitanja o
udima (Voltaire 1762; Voltaire 1765), te se zakljuila, recimo, Holbahovim (Holbach) Razgolienim hrianstvom i Sistemom prirode (Holbah
1761; Holbah 1770).
Napredak u trpeljivosti se, dakako, moe pratiti i na ovaj linearni nain, kao postepeno napredovanje u svesti o neophodnosti njenog zasnivanja nezavisno od crkvenog nauka ili nasuprot njemu, o poeljnosti
osvajanja sloboda pojedinih progonjenih ili nepriznatih grupacija, kao
i o jednakopravnom osnovu za praktikovanje vlastitih, koliko god majorizovanih, verovanja, uverenja i stilova ivota. Ali slika polja borbe
za toleranciju se moda i preciznije i plodotvornije moe sagledati kao
jedno podvajanje, kao sukob ne jednog jedinstvenog bloka zagovornika tolerancije protiv po definiciji netolerantnih inaugurisanih despota
i svetenstva, ve kao raskol unutar samog tog korpusa rivalskih teorija tolerancije; jedna svaa koja nije unutarporodina ve je konfrontacija konkurentskih familija koje s razliitih i motiva i svrha ukazuju na

313

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

jenu uputnost. Izvesne strukturalne tenzije ili ak i paradoksi jamano

n
postoje pri zastupanju svake tolerancije (videti Krsti 2004), ali ogranienja koja se nalaze u zamisli religijske tolerancije detektovala je i nastojala da izbegne jedna obuhvatnija vizija tolerancije ve u doba kada
su obe pristupile njenoj tematizaciji, sa svom estinom i armom opasnosti koja im je zajedniki ali nejednako pretila.

314

Donatan Izrael (Jonathan Israel) je ponajvie insistirao na tom uvidu,

koji emo u daljem toku teksta rekonstruisati. On najpre razlikuje dva
otro suprotstavljena pojma tolerancije koja su proizvela dva zaraena
(krila) prosvetiteljstva: umereno, koje je velialo monarhijsku mo, i radikalno, koje je zagovaralo demokratski republikanizam.3 S jedne strane je bilo ono to e postati poznato kao prihvatljivo lice tolerancije: tolerancija ukorenjena u holandskom politikom iskustvu i potom u delu
Dona Loka. Re je o verskoj toleranciji i to meu hrianskim crkvama a njena sutina se ogleda u slobodi veroispovesti i mirnoj koegzistenciji nesaglasnih teolokih doktrina. Ta tolerancija se, dakle, prevashodno tie slobode bogosluenja i bogoslovskih rasprava, a jedva da se
uzima u obzir sloboda miljenja i govora mimo konfesionalno odreene
slobode savesti (Dunn 1991: 174). Izrael smatra da se Loku (i) ovde amblematski suprotstavlja Spinoza (Spinoza), odnosno onaj sadraj njegovog uenja koji su verujui s dobrim razlogom izneli na zao glas, anatemisali i sistematski potiskivali. Spinozin primarni cilj je oblikovanje
slobode filozofiranja, slobode miljenja i govora, dok spasavanje dua
ne igra nikakvu ulogu ni u zastupanju tolerancije niti ak u odreivanju
onih njenih granica koje u odreenom drutvu mogu biti preporuljive
(Israel 2001: 265): U demokratskoj republici radikala nagovor na toleranciju nije motivisan aspiracijom pojedinaca na spiritualno iskupljenje, kao kod Loka i glavnog toka prosvetiteljstva, ve zahtevom za individualnom slobodom, slobodom miljenja i slobodom da se objave ideje
koje mogu biti filozofske u novom smislu koji su skovali Spinoza i njegovi sledbenici, a kasnije prigrlili engleski deisti i francuski philosophes:
3 Radikalno prosvetiteljstvo, shvaeno kao paket osnovnih koncepata i vrednosti,
najjezgrovitije se saima u osam kardinalnih taaka: (1) usvajanje filozofskog (matematiko-istorijskog) razuma kao iskljuivog kriterijuma istine; (2) odbacivanje
svih natprirodnih delatnosti, magije, bestelesnih duhova i boanske promisli; (3)
jednakost itavog oveanstva (rasna i polna); (4) sekularni univerzalizam u etici
osnovan na jednakosti, pravinosti, pravdi i milosru; (5) sveobuhvatna tolerancija i
sloboda misli osnovana na nezavisnom kritikom miljenju; (6) lina sloboda ivotnog stila i seksualnog ponaanja izmeu saglasnih odraslih, koja uva dostojanstvo
i slobodu nevenanih i homoseksualaca; (7) sloboda javnog izraavanja, politike
kritike i tampe; (8) demokratski republikanizam kao najlegitimniji vid politike
(Israel 2006: 864865).

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

u smislu ukorenjenosti u sisteme miljenja osnovane na prirodnom razumu i, sledstveno, nepodudarne sa crkvenom teolokom koncepcijom
Boga, oveka i univerzuma (Israel 2001: 267268).
Tolerancija koju ispovedaju Spinoza i nastavljai, dakle, filozofska je,
republikanska i izriito neteoloka (Israel 1994: 2428; Israel 2000:
107111). Osamnaestovekovni autori su, meutim, u velikoj veini bili
nespremni da prihvate tu drugu vrstu tolerancije, odnosno zahtev
radikala za slobodu miljenja i izraavanja, ukljuujui i izraavanje
ideja koje su nespojive sa sutinom crkvenog uenja otkrivene religije. Izraelova demontaa nadmetanja oko validne vizije tolerancije e
neto kasnije Loku i Spinozi pridruiti i Bejla i tada e se razlikovati
tri konkurentske doktrine tolerancije. Ocena (meu)konfesionalnih
ogranienja Lokove teorije tolerancije se, meutim, nee menjati (Israel
1994: 2021).

Religijska tolerancija: unutarporodini mir

Lok ili svakom svoje spasenje
Nesumnjivo prvi celoviti nagovor na toleranciju, tampan kao Pismo o
toleranciji anonimno na latinskom 1689. godine, toleranciju shvata kao
meusobnu toleranciju hriana koji se ispovedaju na razliite naine.
Moglo bi se rei da dokazivanje kako je tolerancija osnovna karakteristika istinske crkve tu predstavlja glavni Lokov zadatak: Tolerancija prema onima koji se od drugih razlikuju u religioznim pitanjima saglasna
je sa Jevaneljem Isusa Hrista i istinskim umom oveanstva, tako da je
uasno to su ljudi toliko zaslepljeni da ne vide nunost i prednost ove
tolerancije u jasnom svetlu (Locke 1978: 139). Istinski um oveanstva
i autentino hrianstvo, dakle, ne mogu da prosijaju ljudima i pokau
belodanost oite istine koja se sada spremno objavljuje: Nije raznolikost miljenja (koja se ne moe izbei), ve odbijanje tolerancije prema
onima sa razliitim miljenjem (koje je moglo da se dopusti) stvorilo svu
zbrku i ratove u hrianskom svetu zbog vere (Locke 1978: 140). Stvari se u tom pogledu nee promeniti sve dok se ne razvrgne pakt crkve
i drave, odnosno onaj nesreni sporazum svetenika i vladara koji e,
protivno propisima Jevanelja i nalozima milosra, reprodukovati nasilje sve dok princip persekucije zbog vere bude trajao i sve dok oni koji
treba da budu propovednici mira i sloge nastave svom svojom snagom
i umenou da pokreu ljude na oruje (Locke 1978: 170). Valja naime
da se tano razgranii zadatak graanske vlade od zadatka religije i da

315

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

se uspostavi pravina veza izmeu jedne i druge. Nadlenost vlasti treba da dopire samo do granica brige za stvari ovoga sveta, za graanske
interese kao to su ivot, sloboda, zdravlje i odsustvo telesnih bolova,
kao i posedovanje spoljanjih stvari. Ona nema nikakve veze sa onozemaljskim svetom, s obzirom da briga o dui svakog oveka pripada njemu samom i da je treba prepustiti njegovoj savesti (Locke 1978:
140149, 163). Na tom razgranienju domena uspostavljen prostor tolerancije, ima svoje (ne)ogranieno vaenje i zahteve koje postavlja pred
sve: Niko, ni pojedine osobe, ni crkve, pa ak ni drave, nema nikakvo
pravo da meusobno ugroava graanska prava i materijalna dobra pod
izlikom religije (Locke 1978: 147).

316

Iako e vremenom postajati sve tolerantniji i sve neskloniji nepogreivosti autoriteta, iako oprezno i preutno nagovetava kraj konfesionalne
drave i zvanine crkve i sekularizaciju sfere javnosti, i u ovom i u prethodnim zapisima o toleranciji, Lok nikada nee prei granicu i odustati
od hrianske vere ili istupiti iz Anglikanske crkve (Edelman 2004: 248;
Kennedy 2006: 109110). Lokova teorija tolerancije preteno je teoloka
koncepcija koja zagovara slobodu veroispovedanja, bogoslovske rasprave i religiozne prakse, utoliko ukoliko su one produetak slobode savesti, dok sloboda misli, rasprave i tampe u irem smislu ili sloboda izbora
ivotnog stila nisu njene teme. Ona tvrdi da je na svakom pojedincu ne
samo da preuzme odgovornost za spasenje vlastite due, ve i da otvoreno izvodi onaj vid oboavanja pomou kojeg veruje da to najbolje ini
(Dunn 1991: 174178; Israel 1994: 2021). Lokovska tolerancija, meutim,
izriito porie slobodu misli onima koji odbacuju boansko otkrovenje
i, jo i vie, slobodu postupanja onima koji prihvataju razliit moralni
kodeks od onog koji ono propisuje (Wootton 1993: 105110; Dunn 1991:
174178; Waldron 2002: 209210). Nevoljan da prihvati da je sveobuhvatna tolerancija moguna ili poeljna, Lok predlae sistem religiozne tolerancije, kadar da izae u susret postojeem pluralizmu hrianskih crkava i osnai slobodu izbora u stvarima vere korespondentno slabei i
dravnu kontrolu nad crkvama i poloaj dravnih crkava u drutvu dok
nepokolebljivo odbija da izae u susret nereligioznom, neverujuem i
libertinskom ivotnom stilu. On nije mogao da dopusti potpunu jednakost religioznog statusa i izraza agnosticima, budistima, konfuijancima, hindusima ili muslimanima jer ve iz njegovih teolokih premisa
sledi teorijska sputanost, a iz preferencija i nevoljnost, da proiri toleranciju na odreene grupe (Redwood 1976: 83; Wootton 1993: 104105).4
4 Da, naprotiv, ova danas uznemirujua restrikcija tolerancije kod Loka nije strukturalna nego kontekstualna, videti Rols 1998: 204205.

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

Lokova koncepcija tolerancije e se tako pokazati krnjom s obzirom na

makar est ogranienja. Tolerancija je tu pre svega bila privilegija ili
imunitet za drugaije vidove bogosluenja od onih koje je preko dravne crkve propisao suveren (Dunn 1991: 177179; Marshall 1994: 367
369). Nju su dakle mogle zahtevati samo formacije koje su predstavljale
i praktikovale javni vid bogotovanja: protestantski disidenti, katolici,
Jevreji, muslimani ili pripadnici drugih definisanih vera. Oni koji ne pripadaju nijednoj organizovanoj religiji ili ne afirmiu besmrtnost due,
bilo da su agnostici, deisti, konfuijanci ili indifferenti, iako nisu izriito iskljueni, ostali su u sivoj zoni bez jasnog statusa i priznatih prava.
Ali postoje i ogranienja unutar bloka koji se prethodno legitimie. Iako
se, naime, ini da sa sledbenicima priznate crkve, koja uz to poduava
onostrano spasenje i besmrtnost due, ne bi trebalo da bude potekoa,
Lok, poznato je, osporava bezuslovno tolerisanje katolika. Njihova odanost papi je sumnjiva: u sluaju konfrontacije oni bi je mogli pretpostaviti lojalnosti koja se polae dravi, traiti za sebe imunitet u odnosu
na nju i time osporiti autoritet vlade i ugroziti graanski mir (Park 1991:
14; Wootton 1993: 95; Fitzpatrick 2000: 38). Umnogome iste sumnje ja
vljaju se i s obzirom na muslimane: ini se da je Lok bio sklon da uskrati
toleranciju katolicima i da okolia u pogledu muslimana.
Iskljuenje ateista, u znaenju onih koji poriu boansku promisao,
tree je veliko ogranienje koje odreuje Lokovu koncepciju tolerancije. Ateistima nedostaje motivacija za bilo kakvu ljudsku odgovornost ili
graansku dunost, budui da im manjka vera u venu kaznu. Uopte
ne treba tolerisati, insistira Lok, one koji poriu postojanje Boga, zato
to obeanja, zaveti i zakletve, koji su veze ljudskog drutva, ne mogu
vaiti za ateiste. Loku se, kao i potom itavom umerenom toku prosvetiteljstva, ini da oduzimanje Boga, makar i samo u mislima, rastvara
sve (Locke 1993: 426; uporediti Lennon 1997: 190191). Ateistima uostalom nedostaje ikakva vera da bi potpali pod naelo trpeljivosti razliitih vera. Oni naprosto ne mogu polagati pravo na to da budu tolerisani
jer ne prihvataju nijedan priznati vid bogosluenja niti potrage za spasom svojih dua (Dunn 1991: 180182; Park 1991: 1417). Ako se ve pretpostavi da svako ljudsko bie ima besmrtnu duu, kadru za venu sreu ili bedu, da njeno spasenje zavisi od ispunjenja onih stvari u ovom
ivotu koje e osigurati boju milost, te da je sam bog propisao taj cilj,
odatle zaista sledi da je potovanje tih stvari najvia obaveza oveanstva, a da naa najvea panja, briga i revnost treba da budu poklonjene
potrazi za njim i njegovom ispunjenju, budui da nema niega na ovom

317

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

svetu to je vredno razmatranja u poreenju sa venou (Locke 1993:

421). Ovde argumentacija postaje prozirna. Principijelna tolerancija je
opravdana na osnovu toga to spasenje due ima prevashodstvo u ivotu oveka. Budui da nijedan svetovni autoritet ne moe da preuzme i
zastupa odgovornost za spasenje due, hrianska drava mora da d
primat pojedinevim religioznim verovanjima, dunostima i obredima
pred drugim preduzeima i da obezbedi potpunu i neogranienu slobodu u toj oblasti (Dunn 1984: 17; Wootton 1993; Marshall 1994: 119154,
329383). Ali samo u toj. Poto ateizam (koji odbacuje sve religije
izrekom se navode skepticizam, epikurejstvo i spinozizam niti veruje u udesno i natprirodno delo naeg spasenja, on sam sebe, ukratko,
iskljuuje iz domena onoga to moe da ima ma kakva prava na toleranciju (Locke 1692: 92).
318

I etvrto ogranienje religijske koncepcije tolerancije proistie iz teolo

kih premisa na kojima poiva: verujui da se iskupljenje odigrava isklju
ivo kroz crkvu i da je dunost hriana da utiu na preobraenje onih
koji to (jo) nisu, tolerisanje Jevreja (kao verovatno i muslimana) Lok u
svom Drugom pismu o toleranciji delom pravda, a zapravo zasniva, na
argumentu olakanja rada na njihovom privoenju hrianstvu (Matar
1997: 5762). Lokova teorija drutvenog ugovora namee peto ogranienje njegovom shvatanju tolerancije: ugovorna teorija vlasti spreava da
se dosledno i bezuslovno, kao univerzalni princip, podri ak i ograniena koncepcija hrianske tolerancije, budui da drutvo u kojem veina graana beskompromisno pripada nekoj posebnoj teolokoj orijentaciji uvek moe da odbaci toleranciju za volju uniformnosti (Michael
2003: 27, 38). Najzad, lokovski koncipirana tolerancija nedvosmisleno
odbacuje slobodu izbora ivotnog stila (Israel 2006: 140141).
Obeano uivanje tolerancije koje se deklarativno doputa svim miljenjima sa razumnim ogranienjem: ukoliko ne nameravaju da uspostave dominaciju nad drugima ili graanski imunitet crkve (Locke
1978: 166) tako se daljom specifikacijom prema kriterijumima teoloke i politike podobnosti uskrauje izreenim ili neizreenim, ali svakako nemalobrojnim njihovim vidovima. Lokova koncepcija tolerancije,
sa njenim naglaskom na temeljnim doktrinama religije kao bazinim
potporama moralnog poretka drutva, sve do sredine osamnaestog veka
je stoga koriena koliko da promovie toleranciju toliko i da opravda
njena ogranienja. Na taj nain se umereni glavni tok tolerancije institucionalizovao kao polusekularna etablirana doktrina autorizovane
netolerancije.

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

Volter ili svakom zatita od fanatika

Volter se 1762. godine u svojoj Raspravi o toleranciji ve osvre na borbu
za toleranciju sa oseanjem konano izvojevane pobede. On izjavljuje
da ivimo u razdoblju u kojem razum svakim danom sve vie prodire
u palate imunih i duane graana i trgovaca, u vreme kada napredak
razuma vie ne moe spreiti ni obzir prema prolosti ni strahopotovanje pred tradicijom i kada njegovi plodovi neodoljivo ulaze u punu
zrelost. Sa dozom patetike tolerancija se sad proglaava elementarnim
zahtevom razuma i razumeva kao sam princip filozofije, njena tavie sutina i pravi osnov (Voltaire 1989: 48). Volter detektuje da se po
zavretku Tridesetogodinjeg rata po prvi put desio temeljni drutveni
zaokret od netolerancije ka toleranciji, koji se dramatino suprotstavlja
jednoj dihotomiji koja je prethodno obeleavala svetsku istoriju: milenijumima je tolerancija dominirala u Kini i Japanu, dok je istrajna netolerancija karakterisala zemlje poput Portugala i panske imperije (Voltaire 1989: 4955). Pa i sada, taj istorijski preobraaj Volter primeuje
samo u jednom posebnom delu sveta: Nemakoj, Britaniji, Holandiji i
Francuskoj. On svejedno predstavlja nesumnjivi i kapitalni napredak u
istoriji oveanstva koji, prema Volterovom vienju, dugujemo intelektualnom proboju koji je u kasnom sedamnaestom veku nainilo jedno
novo i mono oruje: Filozofija, samo filozofija, ta sestra religije, otela
je oruje iz ruku koje je praznoverje toliko dugo prekrivalo krvlju, a ljudski duh, otreznivi se, iznenadio se preterivanjima do kojih je doveo fanataizam (Voltaire 1989: 49; uporediti Voltaire 1750: 6).5 Jo uvek preteklo zlo zanesenjatva e postepeno i neizbeno izleiti dobrodejstveni,
blagi, vaspitni, objedinjavajui, vrloviti, neprinudni a neodoljivi razum
(videti Kasirer 2003: 213214).
Taj dualizam tolerancije i netolerancije koji sada nastupa istorijski a
ne vie geografski, Volter jo galski sugestivno zaotrava, ukazujui na
neprilinost, pogubnost i teorijsku neobrazloivost drugog parnjaka.
Oita namera je da se netolerancija progna u varvarske predele neprosveenog doba, a da njen opozit, kao neka vrsta povratka zagubljenoj
5 Volter jedno poglavlje svoje Rasprave o toleranciji posveuje jedinim sluajevima
u kojima je netolerancija u skladu s ljudskom prirodom. Svi bi oni mogli stati pod
jedno ime: fanatizam. Jedino prema protagonistima takvog postupanja, misli Volter,
netrpeljivost je razumna, a slanje na robiju adekvatna protivmera. Svi ostali zasluuju tolerisanje. Da neka vlast ne bi imala pravo da kanjava greke ljudi, nuno je da
te greke ne budu zloini; one su zloini jedino kad uznemiruju drutvo: one uznemiruju drutvo ako potiu fanatizam; potrebno je, dakle, da ljudi ne budu fanatici da
bi zasluili toleranciju (Voltaire 1988: 109).

319

P redrag K rsti

320

Religija i tolerancija

izvornosti oveanstva, iznova iznikne i postane standard javnog ophoenja. Ta tolerancija nije nikada izazvala graanski rat; netolerancija je
prekrila zemlju leevima i krvlju. Pa prosudite sad, odluite se izmeu
ove dve suparnice: izmeu majke koja eli da joj ubiju sina i majke koja
poputa samo da bi on iveo! (Voltaire 1988: 43). Nazivajui u Filozofskom reniku trpeljivost platom ljudskosti, Volter insistira na razlozima za toleranciju koji lee u manjkavostima ljudske prirode, na tome da
smo svi sazdani od slabosti i zabluda, da smo slabi, nedosledni, podloni promenama, grekama: stoga je prvi zakon prirode da se podnosimo i da opratamo jedni drugima. Hoe li prut, kojeg vetar povije
u snopu, rei prutu do sebe, povijenom na drugu stranu: Povijaj se kao
ja, bednie, jer u podneti zahtev da te istrgnu i spale? (Volter 1973:
384, 385). Dve godine ranije, i Volterova Rasprava o toleranciji vrhuni
upravo tim optim naturalistiko-humanistikim argumentom za tolerisanje inoveraca: Na sve ljude treba gledati kao na nau brau, jer smo
svi mi deca istog oca i stvorenja istog Boga, jer nas je priroda sve rodila slabe i neuke, da bismo nekoliko trenutaka iveli na zemlji i pognojili je svojim leevima. Stoga je jedino uputno da, kao slabi pomaemo
jedni drugima, a kao neuki prosveujemo se i podnosimo meusobno
(Voltaire 1988: 118, 131).6
Volter je bio veoma tolerantan, meutim, jeste li znali da je svoj imetak uloio u trgovinu robljem? (Eko 2008: 132). Njegove kvalifikacije
Jevreja, u kojima dodue nije bio nimalo usamljen, takoe se upisuju
u jednu makar lokalnu istoriju beaa i predstavljaju neoekivanu
branu trpeljivosti na koju se inilo da se bezuslovno poziva (Schechter
2003: 7376). Od nedoslednosti je meutim moda ozbiljniji problem
to je Volterova perspektiva tolerancije ograniena i po obimu i po dubini. Njegov borbeni pokli crasez linfame! nikada nije bio poziv da
6 Protivotrov netoleranciji se na nain koji nije lien naivnosti nalazi u tritu:
Neka na berzi u Amsterdamu, Londonu, Suratu ili Basri, gebri, banijanci, Jevreji,
muhamedanci, kineski deikoli, bramini, grki hriani, rimohriani, hriani protestanti, hriani kvekeri trguju zajedno: oni nee podii no jedni na druge da bi
pridobili due za svoju veru. Zato smo se onda mi gotovo bez prekida ubijali jo
od sabora u Nikeji? Svaki pojedinac koji progoni svog brata oveka, prema Volterovom miljenju je obino udovite, pa teko da bi se drugaije moglo suditi
i vladama, sudovima i vladarima koji progone kultove razliite od njihovih. Ali tu
je i jo jedno reenje koje deli sa radikalnim prosvetiteljima, jedna sugestija koja se
tie proliferacije religija mira u dravi radi: Ako imate dve vere u kui, isklae se
meusobno; ako ih imate trideset, ivee mirno (Volter 1973: 386, 390). Kao model
slui, naravno, Engleska: kada bi tamo postojala samo jedna religija, javio bi se strah
od despotizma, kad bi bile dve, one bi jedna drugoj prerezale grkljan, ali je njih tridesetak, pa sve zajedno ive sreno i u miru (Volter 1990: 28).

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

se skri tradicionalna i konvencionalna vera; meta napada je uvek bila

netolerancija i uticaj crkvenih vlasti na kulturni ivot elita. Volterovom
razumevanju religioznosti je dakle manjkao korenitiji, a njegovom politikom reformatorstvu ikakav zaokret: kod njega se ne moe pronai
ozbiljno osporavanje statusa kraljeva, prineva, plemia, a do 1752. godine ak ni crkvenih stareina. Njegova simpatija za patnje naroda pod represijom je bila stvarna, ali uvek praena strahom od javnih nereda, to
ga je posledino navelo da istie prednosti jake vlasti, makar isto onoliko koliko i nunost reformi. Pa ak i iza te zebnje u pogledu revolucionarnog metea, koja je uostalom bila zajednika bezmalo svim francuskim prosvetiteljima, Volterovi radovi otkrivaju i jednu temeljnu tenju
da se ouvaju postojee drutvene institucije, dodue prikladno reformisane. On je branio religioznu toleranciju, slobodu tampe i reformu
krivinog zakona, no glavna tema njegove politike misli bila je odbrana
slobode i prava srednjih klasa, te zatita njihove svojine. Branio je princip jednakosti pred zakonom, ali nije bio pristalica drutvene jednakosti (uporediti Dimak 2008: 280281).
Pragmatika priroda Volterove misli i realna ogranienja onovremenog
drutva, koje pravde radi treba imati u vidu, ipak ne mogu da potru
uinak njegovih estokih protesta protiv represije i usredsreenosti na
praktina pitanja koji su vie doprineli ukidanju patnji oveanstva od
utopijskih shema njegovih savremenika. Tako je i njegovo investiranje
u filozofiju, iako povrno i sklono da previdi delatne uzroke prosvetiteljske tolerancije bedu i beznae nastale ratnim pustoenjima i pat
pozicijom posle sukoba katolicizma i protestantizma u pravu utoliko
to je intelektualnu artikulaciju te rezignacije i instinktivnog oseaja da
religiozne doktrine nisu najvanija stvar u ivotu ljudi, zaista mogla da
ponudi jedino filozofija. tavie, teorijski zasnovana i opravdana tolerancija bila je nezamisliva upravo bez rekonfiguracije odnosa teologije
i filozofije. Meutim, insistiranjem na lokovskom formatu nove slobode religije, Volter je skupa sa vodeim pravnim teoretiarima i dravnim
reformatorima instalirao onaj tip tolerancije koji rigorozno ograniava
slobodu miljenja, kritike i postupanja. Umereno prosvetiteljstvo je, u
svom otvorenom neprijateljstvu prema tolrance universelle radikalnog prosvetiteljstva i ponekad paninom strahu od njega, tako imalo
neliberalne implikacije koje se ne mogu prevideti, ukljuujui i blokiranje potrage ne vie za spasom due, nego za individualnom emancipacijom (Paradis 1991: 34).

321

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

Univerzalna tolerancija: precentrirana ekumena?

Spinoza ili svakom svoja sloboda miljenja

322

Druga velika moderna koncepcija tolerancije ili porodica njenih teorija

javila se sa Spinozom takoe u ranom prosvetiteljstvu. Prema Izraelovom tumaenju, ona se suprotstavlja hrianskom racionalizmu Loka,
a crkvu i oblike bogosluenja odguruje na margine razmatranja, naglasak jednoznano prebacujui sa slobode verovanja na slobodu miljenja
i tampe (Israel 2001: 266267). Glavni zadatak Spinozine politike teorije uvek je bio da dokae ne samo da takva sloboda moe biti podarena bez ugroavanja pobonosti i mira u dravi, ve i da mir u dravi i
pobonost zavise od te slobode (Spinoza 1925: 51). Sloboda bogosluenja je tako u Teoloko-politikom traktatu viena kao politiki problem,
a ne kao temelj izgradnje dobrog drutva, i samo se usputno diskutuje,
dok se ekstenzivno izlae poloaj religije u drutvu i teorija individualne slobode i tolerancije iz koje on ishodi. Religioznu slobodu, u svakom
sluaju, Spinoza tretira kao deo opte tolerancije, shvaene kao slobode
miljenja i izraavanja (Spinoza 1958: 410411).
U svom Politikom traktatu, kasnijem radu iz 1677. godine, Spinoza se
dodue detaljnije bavi slobodom savesti i bogosluenja, ali na nain koji
ponovo pokazuje da njegova koncepcija tolerancije smera da zasnuje individualnu slobodu miljenja, govora i pisanja (Spinoza 1958: 411; Spinoza 1925: 4957, 224). Sloboda religije razlikuje se od slobode da se iri
crkvena vlast, uticaj i vlasnitvo i tako je smetena u Spinozin sistem da
vazda ima sekundarni status u odnosu na slobodu miljenja i izraavanja i da je neizbeno povezana sa ogranienjem nezavisnosti svetenika
i prava koje crkve imaju nad svojim pripadnicima. Sloboda da se prihvati odreena vera, praktikuju religiozne dunosti koje ona nalae i ispovedaju naela koja njeno svetenstvo propisuje, ne samo da se mora potovati ve je ona politiki korisna za dravu ukoliko je dobro ureena,
to e rei, ukoliko je ta sloboda praena efikasnom zatitom od opasnosti religijske pomame i netolerancije.
Sama sloboda miljenja i izraavanja je kod Spinoze zasnovana na posebnoj koncepciji politike moi i na ulozi i funkcijama drave. Poistovetivi pravo drave sa njenom moi i ubeen da niko ne moe da
nadzire misli drugoga, on zakljuuje da je nastojanje drave da nadzire misli podanika i nemogue i neprikladno. Ako su pojedinci prilikom
uspostavljanja drave zbog bezbednosti morali da ustupe svoje prirodno pravo da postupaju kako im je volja, nisu se odrekli i svog prava da

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

r azmiljaju, prosuuju i izraavaju miljenja. Budui da svako zadrava pravo da samostalno misli i prosuuje, sledi da svako ima pravo i da
izrazi kakva god gledita eleo o religiji, politici, pravu i svemu drugom
to se odnosi na opti interes i dravu, pod uslovom dodue da se takva sloboda praktikuje bez podrivanja zakona drave. Izraavanje gledita o ovoj ili onoj uredbi, dogaaju, politikoj odluci ili javnoj slubi,
Spinoza smatra da postaje subverzivno i stoga podlono kazni samo ako
onemoguava sprovoenje zakona. Ta vododelnica izmeu izraavanja
miljenja i delanja (p)ostaje osnova za Spinozinu i spinozistiku koncepciju individualne slobode. U dravi treba da budu dozvoljene ma kakve misli, stavovi, govori i publikacije koje bezbedno mogu biti dozvoljene budui da je temeljna svrha drave, zaista, sloboda (Spinoza
1925: 293). Sloboda miljenja, osim to ovde bezbedno ukotvljuje slobodno pravo svakoga na pristup informacijama i idejama i njihov plasman, obezbeuje i spreman metar za procenjivanje dolinosti drava.
Spinoza ne sumnja da dobro ureena drava jemi svakom oveku istu
slobodu da filozofira, kao to je ona zajamena i religioznom verom
(Spinoza 1925: 295). Filozofija i teologija su potpuno odvojene, ali se ne
sukobljavaju (Spinoza 1925: 87, 226228, 232237). Nije vano ta pojedina uenja religijskih doktrina znae ili ta se veruje da znae, ve
njihova praktina vrednost s obzirom na odranje drutvene stabilnosti, disciplinovanje upravljanja dravom i unapreenje pravde i dobroinstva (Spinoza 1925: 225226; Israel 2000: 107). Konkurentske sveobuhvatne doktrine sa svojim moda nepomirljivim pogledima na svet
su tako pragmatiko-politiki izmirene. Izostanak prinude je kljuna
taka tog pomirenja: svako treba potpuno slobodno da prilagodi racionalne principe vere vlastitom razumevanju i interpretira ih na nain
koji mu pomae da ih bezrezervno prihvati (Spinoza 1925: 225; Preus 2001: 204205). Tvrdei, meutim, da je drutvo ravnoduno prema
teolokim pojmovima koje pojedinci prihvataju, Spinoza implicitno ne
dozvoljava da religijske doktrine sadre ita vie do alegorijsku istinu.
Funkcija takvih univerzalnih uenja nije onda da objasne stanje stvari ili uveaju autoritet crkava, ve jedino da unesu u drutvo maksime
dobrog vladanja. Poto je to, prema Spinozi, i sutina istinske religije,
dobroinstvo i pravda su jedino autentino merilo religioznosti, jedini univerzalni i verodostojni kriterijum istinske pobonosti (De Dijn
1995: 4244).
Samo sloboda miljenja i njegovog objavljivanja bez osude cenzora ili veine, a ne religiozna tolerancija, principijelno obezbeuje slobodu svih

323

P redrag K rsti

324

Religija i tolerancija

pod dravom i u dravi. Nastojei da to demonstrira, Spinozina teorija

tolerancije je kao nijedna druga teorija ranog prosvetiteljstva slobodu
savesti i bogosluenja potinila individualnoj slobodi miljenja i izraavanja i time prokrila neuporedivo prostraniji put za slobodu tampe i ljudska prava (Spinoza 1925: 295, 298). Princip da drutvo moe s
pravom da zahteva od pojedinca podreivanje s obzirom na njegove postupke, ali ne kada je re o miljenjima, mnjenjima i konverzaciji, nesumnjivo je znaio da ljudi treba da budu slobodni i da u tampanoj formi izraze svoja gledita. Svi napori da se ogranii izraavanje miljenja
i sloboda da se pie i objavljuje, insistira Spinoza, ne samo da podrivaju
sferu legitimne slobode ve predstavljaju stalnu opasnost po stabilnost
drave: Pravi raskolnici su oni koji denunciraju spise drugih i subverzivno podstiu nemirno mnotvo njihovih autora, a ne autori sami koji
naelno piu samo za naunike i pozivaju se samo na razum; pravi su
uznemiritelji, najzad, oni koji se u slobodnoj dravi uzalud trude da su
zbiju slobodu prosuivanja koja se ne moe uguiti (Spinoza 1925: 298).

Bejl ili svakom svoja (ne)vera

Bejlov pristup toleranciji se takoe suprotstavlja Lokovom, ali na jedan
drugaiji nain: ne toliko insistiranjem na politikoj poeljnosti gotovo
bezuslovne slobode govora, izraavanja i objavljivanja, koliko odvajanjem ne vie samo crkve od drave nego i morala od vere. Smerajui da
zasnuje moralni sistem iskljuivo na la lumire naturelle (Bayle 1686:
8695; uporediti Mori 1999: 290; Gros 1992: 2324), on proklamuje slobodu savesti i preobraenja koja daleko prevazilazi ono to je umereno
prosvetiteljstvo moglo da smatra dopustivim. Bejlovi argumenti za toleranciju ne privileguju verovanje u odnosu na druge vrste mnjenja i ne
pretpostavljaju da hriani a priori poseduju moralnu superiornost. U
Dodatku filozofskim komentarima Bejl upozorava da ako je opravdano,
kao to neki misle, da hrianska vera koristi prinudu da bi one koji nisu
hriani dovela u krilo Crkve, onda su i grko-rimske paganske vlasti
pre Konstantina (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus) sa
ne manje prava progonile hriane. Ili ak sa vie prava, budui da hrianska doktrina tada nije samo remetila kultove koje je podravala drava i javno prkosila zakonima tog vremena ve je, doputajui prinudu
u stvarima vere, naruavala i prirodnu religiju, zakone ovenosti, razuma i jednakosti (Bayle 1688: 167168; Bayle 1686: 89).
Bejlova teorija tolerancije poiva na skeptikom argumentu da ne postoji nain da se racionalno utvrdi da li postoji istinska vera. Vernici su

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

uvereni da joj pripadaju i ona ih vodi kroz ivot ali, poto se ne moe razumom dokazati da je neija vera istina i za nekog ko drugaije veruje,
svaija vera je za neke validna i istovremeno praznoverje onog nekog
drugog (Paradis 1991: 2528). Budui da razum ne moe da utvrdi istinitost ili lanost ma koje religije, odnosno legitimnost ili nelegitimnost
ma kog verovanja i od njega neodvojivog praznoverja, da ne postoje racionalna sredstva da se nekom ko veruje u apsurdnu doktrinu pokae da
njegova temeljna uverenja nemaju smisla, religija je, iako praktiki primarna, jedna potpuno iracionalna stvar (Bayle 1686: 300310; Gros 1992:
2829). Odatle neminovno, ako jo ne i izriito, sledi da racionalno reenje nalae priznanje iste slobode savesti i prava na praktikovanje reli
gijskih obreda svim disidentskim manjinama, bez obzira na to u kojoj
meri i u kom broju ih veina smatrala pogrenim. Razum, dakle, nikada
ne moe da opravda progon, a netolerancija je uvek i bezuslovno protivna mnotvu razliitih ideja prirodnog svetla (Bayle 1686: 9798).
Bejlova teorija tolerancije koja odbija da pripie ma kakvu uroenu moralnu superiornost hrianskoj ili bilo kojoj drugoj poziciji, dodatno
je isprovocirala reakcije verskih zajednica (ne)uvenom tezom da ateizam predstavlja najmanju moguu neprijatnost za drutvo (Bayle 1722:
281282), da nije vee zlo od idolatrije (Bayle 1722: 303) i da ne vodi
nuno kvarenju morala. Ispostavlja se da je, tavie, zamislivo da na temelju ateizma, a ne hrianske doktrine, moe dobro da se uredi drutvo (Bayle 1705: 5), a da bi drutvo koje je iskreno predano hrianskoj
etici bilo nesposobno da dugo odoli pretnjama suseda (Bayle 1705: 600).
U svojim poslednjim knjigama, Nastavak razliitih misli i Odgovor na
pitanja jednog provincijalca, Bejl dakle otvoreno tvrdi da jedno ateistiko drutvo moe biti i moralnije i funkcionalnije od hrianskog, verovatno i sklonije toleranciji, te da ne postoje osnove da se religija smatra uslovom moralnih vrednosti drutva (Bayle 1705: 591592, 598600,
757759). Bejl pritom uverava da ne napada religiju ve samo dokazuje
da filozofija nema posla sa verom i da ne moe da je podri (Bayle 1706:
642643). I pre i posle Bejlove smrti, meutim, praktino svi komentatori osuivali su ga da podstie ateizam i subverziju (Paradis 1991:
28), a sve do sredine osamnaestog veka njegova ubedljiva apologija i delotvorna promocija tolerancije vezivana je za radikalnu poziciju onog
spinozizma koji se suprotstavlja lokovskoj tradiciji.
Za razliku od Lokove teoloke tolerancije, tolerancija kod Bejla zaista
hotimice poiva iskljuivo na principima morala, na onim principa koje
su preesto zaklanjale ili negirale teoloke doktrine, ba kao to su,

325

P redrag K rsti

326

Religija i tolerancija

upravo nasuprot Hristovoj nameri, sve hrianske crkve progonile inoverce i jeretike i sistematski bile netolerantne (Bayle 1686: 8991; Paradis 1991: 32; Gros 2002: 296, 304). Opet za razliku od Loka, Bejlova tolerancija se ne tie izuzea iz vaeih crkvenih struktura i, s obzirom da ne
priznaje unapred nijednu priznatu crkvu, zapravo je manje teorija tolerancije, a vie teorija univerzalne slobode savesti koja podrazumeva ne
samo uzajamnu trpeljivost hriana, muslimana i Jevreja, te meusobno prihvatanje protestanata i katolika, nego i neophodnost da sve velike
crkve priznaju one manje, disidentske crkve kao jednake i da ne posta
vljaju nikakve barijere jednom u principu beskonanom umnoavanju
crkava (Gros 2002: 295296, 308309). Ali nije re ni samo o veroispovestima; pravo na savest u Bejlovoj koncepciji su jednako mogli ili morali
imati i deistiki slobodni mislioci, indiffrents i ateisti, uprkos Bejlovom
moda taktikom i svakako neubedljivom poricanju.7 Naime, poriui
da njegova teorija opravdava ateiste, on povrno dodaje da, ukoliko sekularne vlasti smatraju ateizam nespojivim sa njihovim zakonima, uvek
mogu da ga zabrane (Bayle 1705: 58; Bayle [1686]: 272276, 312313;
uporediti Lennon 1997: 187, 193). To zapaanje meutim nema snagu
7 Malo je linih ubeenja koja su bila stalno iznova izlagana sumnji i najirem
spektru tumaenja kao to je Bejlova (ne)vera: proglaavan je neutralnim istoriarem crkve, ateistom, kritiarem tradicionalne religije, prosveenim pironistikim
skeptikom, protestantskim hrianinom, fideistom, obinim pobonim vernikom.
Sasvim plauzibilno i, moglo bi se rei, danas dominirajue revizionistiko gledite
nalazi da je Bejlov skepticizam nesumnjivo bio u funkciji odbrane i promocije tolerancije prema onima koji drugaije misle, pre svega u stvarima religije ali i da bi
naglasio nunost vere. Tek su kasnije francuski philosophes, po svoj prilici tendenciozno, potonju intenciju tumaili kao puki konvencionalni izgovor (Braun 2008:
54). Javno priznata, konstantna i kontinuirana Bejlova poruka je meutim bila da
su neadekvatna i nekoherentna sva ovekova inetelektualna preduzea i da su upravo stoga potrebni vodii: vera i otkrovenje. Pisci osamnaestog veka su, prema ovoj
interpretaciji, tedro koristili Bejlove skeptike argumente kao municiju prosvetiteljstva protiv neprosveenih teologa i metafiziara i na taj nain ga predstavili buduim istoriarima ideja kao avangardu prosvetiteljstva, prethodnika ireligioznih,
empirijskih i naunih tendencija koje e unititi ideologiju ancien rgimea (Popkin
2003: 301). Nemogunost rekonstrukcije autentinosti Bejlove vere i crkvene pripadnosti onemoguava i procenu (ne)razumevanja sledee generacija prosvetitelja.
Ali je ovakav ili onakav uticaj nesporan i, moda, vaniji od utvrivanja istorijske
akuratnosti njegovih ionako nedostupnih namera. Kakva god bila istina o Bejlovim
linim religioznim uverenjima, njegovi skeptiki argumenti su osnaili prosvetiteljski stav da sva pitanja prirode, tekstova i filozofije, ali sada i etike i politike, mogu
biti istraivana samo ukoliko se ne pozivamo na veru, boga, teologiju ili crkveni autoritet. Prirodni razum, pod kojim Bejl podrazumeva filozofski um osnovan na geometrijskim standardima, uvek ima prednost pred verom (uporediti Bejl 1989 [1686];
Gros 2004: 417, 429). Stoga samo neteoloki, dakle filozofski ustanovljeni univerzalni moralni zakoni ili pravila drutva, mogu postati osnovom opteg dobra i pravde
i ujediniti sve ljude izvan njihovih religijskih razlika (Bayle 1705: 640641; McKenna
2004: 343).

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

koja bi osporila naelni manjak osnova da se prema Bejlovoj koncepciji

tolerancije ateistima ona uskrati ita vie nego ma kome drugom (Dunn
1991: 188190; Schneewind 1998: 279282).8
Najdalekosenija, najdramatinija i, pravo govorei, politika posledica
Spinozine i Bejlove teorije bila je izmetanje svih crkava iz njihove tradicionalne uloge neprikosnovenog pastira moralne istine. Neograniena sloboda savesti preokree drevnu proceduru prosuivanja vrednosti:
umesto da teolozi objave ta je ispravno i pogreno u skladu sa bojim
otkrovenjem, univerzalni moralni principi, koji su zasnovani iskljuivo na razumu filozofije i potpuno odvojeni od teolokih premisa, sada
sude svim religioznim doktrinama, postupcima crkve i njenoj istoriji
(Paradis 1991: 2931). Podrku za takvu gotovo niim ogranienu toleranciju Spinoza i Bejl e moi da pronau samo kod radikalnih pisaca. Meu zvunijim imenima, u njih se ubrajaju Toland, an-Frederik
Bernar (Jean-Frdric Bernard), Kolins (Collins), Tindal (Matthew Tindal), Mandevil (Mandeville 1720: naroito 241, 246), Radikati (Radicati), Moreli (Morelly), mit (Johann Lorenz Schmidt), Edelman (Johann
Christian Edelmann), La Bomej (Laurent Angliviel La Beaumelle), Darans (dArgens), Didro (Diderot) i, jo kasnije, Kondorse (Condorcet)
(Williams 2004: 120).

Didro ili sva sloboda svima

Inspirisana slobodarskim postavkama Bejla i Spinoze, sledea generacija radikalnih pisaca e zaokruiti (radikalno)prosvetiteljsku, prevratniku viziju drutva i morala. Za njih e svaka religija postati intrinsino indiferentna i u ishodu suprotstavljena optem interesu i dobrom
graaninu (Bernard 1711: 170171, 292; DArgens 1746: 1213; Moreli 1755:
102, 122123; La Mettrie 1796: 3940). Oni e potpuno izbaciti teologiju iz drutvenog prostora i svrgnuti crkvene autoritete kao arbitre onog
morala na kojem drutvo i zakoni treba da budu zasnovani. Istrajavae
na tome da je najvie dobro u etici dobro drutva i, delegitimiui svaku hijerarhiju, da stoga drutvo i novi moral moraju da budu izgraeni
iskljuivo na principima jednakosti. Brisanje dotad presudne razlike legitimne hrianske tolerancije, kako su je sebi predstavljali njeni zagovornici, i nelegitimne sveobuhvatne slobode miljenja i savesti areligioznog indiferentizma koju su personifikovali Bejl i Spinoza, moralo je
8 Za isti zakljuak u pogledu principa univerzalne religijske slobode koji zabranjuje prinudu, ali izveden iz suprotne pretpostavke neodvojivosti morala i religije kod
Bejla, videti Kasirer 2003: 211213.

327

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

tako najzad da se otvoreno i ofanzivno profilie ne vie samo kao teorijska projekcija nego i kao politiki program.9

328

Prema Didroovom miljenju, ne samo da Lokova sugestija da se drava povue i dozvoli crkvama laissez-faire ne predstavlja zadovoljavajue
reenje, nego se vie ne sme dopustiti, kao to su Bejl i Spinoza ipak dozvoljavali, ni nikakav moralni i drutveni uticaj hrianstva: on bi mogao biti jo samo tetan, budui da zavetava drutvu dva potpuno razliita, sukobljena i nepomirljiva merila razlikovanja onoga to je dobro
i onoga to je loe (Diderot 1763: 67; Cherni 2002: 488489). Nije vie
re samo o prevrtljivosti lika boga u kojoj e Holbah videti razlog nepostojanosti morala i ponaanja njegovih oboavalaca (Holbah 1963:
7779). Nije re ni samo o tome da ova ili ona religija progoni ili da je
veina religija netolerantna. Potekoa je, prema Didroovom uverenju,
u tome to vera u Boga, duhove, uda i transcendenciju kao takva teti
i drutvu i pojedincu, ak i kada je propagira crkva koja formalno odbacuje prinudu. Takve doktrine se izdaju za najsvetije i najtemeljnije ali
su ipak, u isto vreme i po definiciji, neshvatljive, nedokazive i mogu ih
tumaiti samo bogoslovi koji su posebno obueni za tu svrhu. Konfesionalna vera, odnosno sva religija, ukratko, unesreuje i razdire ljude,
ubeujui ih da su himere koje niko ne razume vanije nego kvalitet
i sadraj svakodnevnog ivota (uporediti Diderot 1763 : 6772; Duflo
2003: 390391; Ptzold 2002: 2527).
Perspektiva se potpuno izokree i samouvereno zaotrava ono to e zapravo postati osnovna spinozistika dilema: nije vie problem kako
izboriti mesto za slobodnu misao pod jarmom teolokih restrikcija ve,
obrnuto, kako pravi mislilac, priznajui da sloboda miljenja i izraavanja ukljuuje i slobodu verovanja i religioznog ubeenja, mirne savesti
moe ili sme da dopusti vlast crkve nad ljudima bez nastojanja da nametne ogranienja koja bi zatitila opte dobro i sekularni drutveni moral?10 Didro se u vie navrata i, po obiaju, ekvivokno vraa ovoj
9 Ve Moreli 1751. godine vie ne apeluje nego ukazuje da bi sekularna vlast trebalo
da nametne toleranciju crkvama i protiv njihove volje i stara se o njenom sprovoenju. Svaka crkva ili sekta u Evropi bi govorila posve drugaije, primeuje on, da
trenutnim okolnostima nije obavezana da prihvati princip tolerancije. Crkvenjaci
su, naprosto, po svojoj prirodi skloni da podstiu mrnju i netoleranciju, osuuju sve
svoje rivale kao idolopoklonike, jeretike i raskolnike. Intolrantisme svetenstva
se moe neutralisati, zakljuuje Moreli, jedino tako to vladari nikada nee uestvovati u teolokim sporovima i, ta god inae savetovali, nikada nee povreivati slobodu savesti svojih podanika (Morelly 1751: 4751).
10 Filozofija sada prema religiji takoe moe, mora ili ak treba da bude netolerantna. Na tu filozofsku netoleranciju ali se mladi Tirgo (Turgot) 1746. godine,

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

ilemi. Jednom on tvrdi da je apsolutna i savrena tolerancija gotovo

d
izmiljotina i da pre ili kasnije zavravaju u omrazi svi koji se pridravaju razliitih miljenja o boanstvu: svetenik je netrpeljiv ve po samom
svom poloaju i zarad ouvanja vlastitog kulta nije kadar da prizna da
su i drugi kultovi ugodni bogu, baka to je utuvio sebi u glavu da sav
moral poiva na religiji, to jest na njegovoj religiji i da bez vjere u boga,
to jest u njegova boga, nema ni drutvenih veza; narod je uvek saglasan
sa svetenikom u tom pogledu, a ministar i da hoe ne moe biti be
zbonik, pa e uvek, ne obraajui panju na zasluge, odavati potovanje onome koji dijeli njegovo miljenje (Didro 1958b: 194195). Na drugom mestu Didro konstatuje da se tolerancija postepeno ukorjenjuje i
pronie svugdje, da katolici i hugenoti prestaju da spaljuju jedni druge, i da to uopte nije malo. Ali daleko od toga da je dovoljno. Reklo bi
se da se to vie opaa kao signal pravca u kojem e stvar, s jedne strane,
neminovno dalje tei, zahvaljujui sveoptem zakonu prema kojem se
na naoj zemaljskoj kugli sve preobraava i mijenja, sve vene, sui, gasi,
umire i iezava, tom udesu kojem za nevolju ne moe umai ni svetenstvo, a s druge strane, kao upravo s obzirom na stvar tolerancije i/ili
dobro ureenog drutva poeljan razvoj dogaaja: Poto trpeljivost neizbjeno vodi ka ravnodunosti, ja smatram da e se hrianstvo odrati
jo svega dva-tri vijeka (Didro 1958a: 117). Na treem opet mestu, upravo odmeravajui autentinost i vrednost religija metrom ne ubedljivosti
apstraktnih razloga ili istorijskih injenica, ve dejstava koje one proizvode, izdvaja se jedna prirodna religija pred ili nad svim pozitivnim
religijama. Nema odluke u utakmici pojedinih istorijskih religija, od kojih svaka samoproklamuje apsolutnu nadmo, zatvara se i dogmatski
odbacuje sve druge. Ali uvek uva ili makar ne porie odnos prema prirodnoj religiji, tom majinskom tlu kojem se svaka od njih na neki nain jo osea obavezanom i od kojeg se nikada ne moe potpuno otrgnuti, tom second best svake pozitivne religije u imaginarnom glasanju svih
posle itanja Didroove prve knjige, Filozofske misli. Optuujui Tolanda i Kolinsa za
agresivnu netrpeljivost prema hrianstvu, on belei da je uo da i aftsberi (Shaftesbury) svoju mrnju prema hrianstvu dovodi do netolerancije (Turgot 1746 :
91). Edvard Gibon (Edward Gibbon) boravi u Parizu izmeu 28. januara i 9. maja
1763. godine, redovno poseuje salone i primeuje odvratnu netolerantnost ljudi od
pera: [N]isam mogao da prihvatim s odobravanjem netolerantnu revnost filozofa i
enciklopedista, prijatelja Helvecija i Holbaha: podsmevali su se skepticizmu Hjuma,
s dogmatskom zatucanou propovedali su ateizam i proklinjali sve vernike s podsmehom i prezirom (Gibbon 1966, 126: artje 2006: 172). Jakobi (Jacobi) prigovara
prosvetiteljima da su omoguili novu vrstu papstva, papstva koje je bilo isto toliko
netolerantno prema gleditima koja se s njim ne slau kao i rimsko papstvo, samo
to mu je nedostajalo ozakonjenje tradicijske mudrosti na koje se potonje moglo
osloniti (Jacobi 1782).

329

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

njih i time je spor reen za nepristrasnog, za isto filozofskog sudiju.

U prirodnoj religiji, iji su uostalom jeretici i raskolnici svi ovako ili onako verujui, tek treba traiti istinsku optost i istinsku venost. Njeno
posvedoenje ishodi iz njene neugasle prvobitnosti, nekrivotvorenosti,
onog apriorija koji se projavljuje kroz dogme svake ustanovljene religije
(videti Diderot 1746: 263, 268, 271; uporediti Kasirer 2003: 215-217).

330

U svom lanku Intolrance, koji je oko 1759. godine pisao za njegovu

i Dalamberovu (dAlembert) Enciklopediju, Didro meutim nedvosmisleno premeta iu rasprave sa unapreenja tolerancije na suzbijanje
moralnog zla i uasne nepravde netolerancije, te estoke strasti koja
primorava da mrzimo i da progonimo one koji su u zabludi. Ovaj obian smisao netolerancije potrebuje sada razluivanje dva pojma ili
dve vrste koje netrpeljivost u praksi poprima i koje bi se mogle lako pobrkati. Jedno je crkvena netrpeljivost koja se vrsto dri ubeenja da je
lana svaka religija osim one koju priznaje odreena crkva, bez obzira
na najsurovije progone koji gaze ljudsko dostojanstvo i poseu za ljudskim ivotom. Drugo je pak graanska netolerancija koja, za razliku
od tog heroizma koji je proizvodio crkvene muenike, stavlja van zakona i podvrgava najeim progonima one iji se pogledi na boga i vrenje kulta razlikuju od opteprihvaenog. Kada je re o prvom, Didrou
je stalo da pokae da je svaka crkvena netolerancija, blagodarei netolerantnoj osnovi samih dogmi koje svetenstvo ispoveda, ne samo nemoralna nego i bezbona: U religioznim pitanjima sva sredstva koja
pobuuju mrnju, negodovanje i prezir, bezbona su. Sva sredstva koja
pobuuju strasti i koristoljubive interese, bezbona su. Sva sredstva
koja kidaju prirodne veze, koja odvraaju oeve od djece, brau od brae, sestre od sestara, bezbona su. Sva sredstva, usmjerena na to da se
podignu ljudi i cijeli narodi jedan protiv drugog, da se zemlja zalije krvlju, bezbona su. Bezbonim se uopte pokazuje svako postupanje koje
spoljanjim zakonima potinjava onu ljudsku savest ija je dunost da
upravlja svim postupcima oveka. Vera se moe raspirivati, ali su jedina
zakonita sredstva za to prosveivanje, ubeivanje, molitva. Prinuda u
ma kom obliku je teorijski nedopustiva i praktino kontraproduktivna
(Didro 1958b: 175, 176177, 178).
U svom kardinalnom odvajanju moralne istine od sfere crkve, Didro se
tako pokazuje kao vei spinozista od Spinoze i vei bejlista od Bejla: ako
se prihvati da je vladar zatitnik svih podanika i da je njegova misija da ih uini srenim, onda je politiki potpuno neodgovorno da on, u
savezu sa crkvom, praktikuje ili oprata netoleranciju (videti Diderot

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

1992: 30; Proust 1995: 496; Cherni 2002: 489; Quintili 2001: 189190).
Tako je dosegnuta taka sistemskog osporavanja monopola crkve s koje
nije bilo povratka. Velika francuska Encyclopdie je jednu dotad strogo ogranienu raspravu smestila nepovratno u javni domen, sa sve neprijatnom posledicom izlaganja osudi cenzure. injenica da su cenzori
uglavnom zatvarali oi pred objavljivanjem njenog teksta mogla bi sugerisati da su stavovi znaajnog dela francuske i evropske politike elite
prema religioznim uverenjima podanika postali fleksibilniji. inilo se
da je ideja Republike uenih konano pred ostvarenjem.11 Autonomija
i kosmopolitske vrednosti koje je promovisala olakale su komunikaciju i samopouzdanje njenih lanova, ali ona jo nije bila platforma s koje
se moglo obratiti iroj javnosti. Moglo bi se rei da e joj neto vie od
pola veka po osnivanju, tek prosvetiteljstvo dodati i tu dimenziju, sa
svim trokovima i ambivalentnim posledicama koje je to nosilo.

Razvoj (real)politikih dogaaja u Evropi tokom osamnaestog veka pokazao je da irenje slobode savesti i bogotovanja, bez obzira koliko liberalno definisano, ne moe biti poistoveeno sa porastom slobode miljenja i izraavanja, a naroito ne sa slobodom iznoenja filozofskih
argumenata u Spinozinom ili Didroovom smislu koji neskriveno nastoje da oslabe crkvu, umanje mo svetenika, suprotstave se osnovama
otkrivene religije ili kritikuju vladare koji se proglaavaju zatitnicima
crkava (Wootton 1993: 109110). Kada su vlade pokuale da prate i legitimiu eroziju teorijske izvesnosti i preduzele korake koji su se mogli
tumaiti kao diranje u nasleeni doktrinarni i drutveni sistem vrednosti, izlagale su se znaajnom riziku nasilne reakcije naroda.12 Stoga
11 Rpublique des lettres jedno nezvanino meunarodno, danas bi se reklo,
umreavanje ljudi od pera koji su oseali potrebu za istraivanjem koje bi bilo nezavisno od crkve, drave i drutvenih poredaka ime verovatno duguje Pjeru Bejlu
kao uredniku i izdavau Nouvelles de la Rpublique des Lettres, asopisa koji je od
1684. do 1678. godine nastojao da okupi intelektualnu energiju Evrope. Ta neformalna i svakako nevladina (dez)organizacija vremenom je postajala sve sekularnija i s pravom se smatra avangardom osamnaestovekovnog prosvetiteljstva. Mnogi
njeni lanovi su u njoj nali jedino utoite u kojem se beskompromisno zastupala
i, moda vanije, praktikovala religijska i ne samo religijska tolerancija. Pripadnici
Republike su od uesnika u neposrednoj komunikaciji oekivali da se izdignu iznad
konfesionalnih razlika, a od korespondenata iz razliitih zemalja da iskorae iz ogranienja koja su im nametnuli lokalni vladari. Samo naizgled paradoksalno, upravo
blagodarei tim karakteristikama za koje su mislili da ih odvajaju, bili su svetovna
replika one ideje ili onog ideala koji je ve zastupala Respublica christiana (Waquet
1989: 494500; Daston 1991: 370375).
12 Najilustrativniji je verovatno austrijski sluaj videti Winter 1962; Rieser 1963;
Beales 2005: 287307; Osterloh 1970.

331

P redrag K rsti

Religija i tolerancija

su se radije uzdravale od kontroverznih mera i gotovo kompulzivno

odbijale sve to bi moglo protivreiti konvencionalnoj pobonosti i biti
protumaeno kao bogohuljenje. Zapravo, nigde u Evropi nije dolo do
stvarne tolerancije prirodnim putem i bez natezanja i sukoba. Pre je
re o istoriji opreznih i kolebljivih zakonodavnih reformi koja bi mogla da svedoi da su priznate crkve zadrale snanu drutvenu poziciju
(Munck 2002: 134139; Beales 2005: 1119). tavie, ne moemo da pretpostavimo da je prosvetiteljstvo donelo neumoljivu sekularizaciju ili,
kad smo kod toga, znaajnu relaksaciju uobiajene religiozne netolerancije (Munck 2002: 30). Slina je bila i sudbina zalaganja za slobodu
tampe i poputanje stega cenzure (Munck 2002: 143147).

332

Sintagma libertas philosophandi koja se pojavljuje u podnaslovu Spinozinog Tractatus theologico-politicus ukoliko je njeno znaenje pravo svakoga da ispita i, ako tako odlui, odbaci ili opovrgne i konano
doprinese smeni tradicionalnih teolokih i crkvenih struktura, kao i
drugih vrsta mnjenja i autoriteta i dalje je predstavljala zahtevan i
nedogledan zadatak. U njoj je sadrana ve ona prevratnika namera
kojom su radikalni prosvetitelji proeli termin filozofija. Odredbena
karakteristika njihove orijentacije postae upravo onaj okret od slobode bogosluenja ka slobodi misli i izraavanja koji je zaela Spinozina
filozofija. Oni se, meutim, vie uopte nisu alili na nedostatak religioznih sloboda. Svoja emancipatorska nastojanja usredsredili su na borbu za intelektualne slobode, koja e se pokazati dugotrajnom, mukotrpnom (Israel 2006: 135-163), a moda i neprestanom.
Primljeno: 15. mart 2013.
Prihvaeno: 7. april 2013.

Literatura
Bayle, P. (1992 [1686]), De la tolerance: Commentaire philosophique sur les paroles de Jesus-Christ Contrains-les dentrer, J.-M. Gros (prir), Paris: Presses Pocket. Delimini prevod: Bejl, P. (1989), Filozofsko tumaenje o
reima Isusa Hrista Natjeraj ih da dou, u I. Primorac (prir.), O toleranciji. Rasprave o demokratskoj kulturi, Beograd: Filip Vinji, str. 5171.
Bayle, P. (2002 [1688]), Supplment du Commentaire philosophique, u Y. C.
Zarka, F. Lessay & J. Rogers (prir.), Les fondements philosophiques de la
tolrance: en France et en Angleterre au XVIIe sicle, Paris: Presses Universitaires de France, tom 2, str. 19259.
Bayle, P. (1820 [1697]), Dictionnaire historique et critique, Nouvelle dition, tom 4, Paris: Desoer, Internet archive, dostupno na adresi: http://
ia700307.us.archive.org//load_djvu_applet.php?file=30/items/dictionnairehis40unkngoog/dictionnairehis40unkngoog.djvu (pristupljeno 1.
maja 2008).

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

Bayle, P. (1705), Continuation des Penses diverses crites un Docteur de Sorbonne, loccasion de la Comete qui parut au mois de Decembre 1680. Ou
Reponse plusieurs dificultez que Monsieur *** a proposes lAuteur,
tom 2, Rotterdam: Reinier Leers. Dostupno na internet stranici: http://
books.google.rs/books?hl=sr&id=G585AAAAcAAJ&q=christian#v=onep
age&q=sorbonne&f=false (pristupljeno 3. maja 2008).
Bayle, P. (1722), Continuation des penses diverses, crites un docteur de
Sorbonne, loccasion de la comete qui parut dec. 1680; ou Rponse
plusieurs dificultez que Monsieur *** a proposes lauteur, tom 1,
Amsterdam: H. Uytwerf. Dostupno na internet adresi: http://books.
google.rs/books?id=haoBAAAAYAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&so
urce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false (pristupljeno
3.maja 2008).
Beales, D. (2005), Enlightenment and Reform in Eighteenth-century Europe,
London: I. B. Taurus.
Bernard, J.-F.(1711), Rflexions morales, satiriques et comiques sur les moeurs
de notre sicle, Cologne: Pierre Marteau le Jeune. Dostupno na internet
adresi: http://books.google.rs/books?id=0SR2ghoBqaIC&printsec=front
cover&hl=sr#v=onepage&q&f=false (pristupljeno 1. septembra 2012).
Braun, S. (2008), Uvod, u S. Braun (prir.), Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva. Beograd: Plato Books, str. 4358.
Cherni, A. (2002), Diderot: lordre et le devenir, Genve: Droz.
DArgens, J. B. (1746), Songes philosophiques par lauteur des lettres juives, Berlin: bez oznake izdavaa. Dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/books?id=js0TAAAAQAAJ&pg=PA4&lpg=PA4&dq=D%E2%80%9
9Argens,+songs+philosophiques&source=bl&ots=R-RfUkGAhg&sig=PA
zZ4km1lkVzl7szy-MmbNmU0Os&hl=sr&sa=X&ei=2OvIUMHDFYXhtQa
AtoHAAQ&ved=0CE8Q6AEwBjgU#v=onepage&q=D%E2%80%99Argen
s%2C%20songs%20philosophiques&f=false (pristupljeno 2. marta 2012).
Daston, L. (1991), TheIdealand theRealityof theRepublicofLettersin the
Enlightenment,ScienceinContext4 (2): 367386.
De Dijn, H. (1995), Spinoza and Revealed Religion, Studia Spinozana 11: 3952.
Diderot, D. (1875-1877 [1746]), De la suffisance de la religion naturelle, u
uvres compltes de Diderot, J. Asszat (prir.), Paris: Garnier, str. 261273. Dostupno na internet adresi: http://fr.wikisource.org/wiki/De_la_
suffisance_de_la_religion_naturelle (pristupljeno 12. aprila 2009).
Diderot, D. (1990 [1763]), Additions aux Penses philosophiques, u D. Diderot,
OEuvres philosophiques, Paris: Garnier, str. 5772.
Diderot, D. (1992), Political Writings, J. H. Mason & R. Wokler (prir.), Cambridge: Cambridge University Press.
Didro, D. (1958a), Razgovor sa svetenikom Batrelemijem, u D. Didro, O religiji, Sarajevo: Svjetlost, str. 87123.
Didro, D. (1958b), Krae biljeke i lanci, u D. Didro, O religiji, Sarajevo: Svjetlost, str. 175211.
Dimak, P. (2008), Francusko prosvetiteljstvo II: deizam, moralnost i politika, u: S. Braun (prir.), Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva, Beograd: Plato Books, str. 272292.
Duflo, C. (2003), Diderot philosophe, Paris: H. Champion.
Dunn, J. (1984), Locke, Oxford: Oxford University Press.

333

P redrag K rsti

334

Religija i tolerancija

Dunn, J. (1991), The Claim to Freedom of Conscience: Freedom of Speech,

Freedom of Thought, Freedom of Worship?, u O. P. Grell, J. Israel & N.
Tyacke (prir.), From Persecution to Toleration: the Glorious Revolution
and Religion in England, Oxford: Clarendon Press, str. 171193.
Edelman, G. (2004), Enlightenment and the Intellectual Foundations of Modern
Culture, New Haven, CT, USA: Yale University Press.
Eko, U. (2008), Znamenje vremena, Gradac 35 (167168): 108135.
Fitzpatrick, M. (2000), Toleration and the Enlightenment Movement, u O. P.
Grell & R. Porter (prir.), Toleration in Enlightenment Europe, Cambridge:
Cambridge University Press, str. 2368.
Gibbon, E. (1966), Memoirs of My Life, G. A. Bonnard (prir.), London: Nelson.
Gros, J.-M. (1992), Introduction, u P. Bayle, De la tolerance: Commentaire
philosophique sur les paroles de Jesus-Christ Contrains-les dentrer,
J.-M. Gros (prir), Paris: Presses Pocket, str. 741.
Gros, J.-M. (2002), Bayle: de la tolrance la libert de conscience, u Y. C.
Zarka, F. Lessay & J. Rogers (prir.), Les fondements philosophiques de la
tolrance: en France et en Angleterre au XVIIe sicle, tom 1, Paris: PUF,
str. 295311.
Gros, J.-M. (2004), La tolrance et le problme thologico-politique, u A.
McKenna & G. Paganini (prir.), Pierre Bayle dans la Rpublique des
Lettres, Paris: H. Champion, str. 411439.
Holbah, P. (1963 [1761]), Razgolieno hrianstvo ili ispitivanje naela i posledica hrianske religije, Beograd: Rad.
Holbah, P. (1950 [1770]), Sistem prirode ili o zakonima fizikog i moralnog sveta, Beograd: Prosveta.
Hume, D. (1956 [1748]), Istraivanje o ljudskom razumu, Zagreb: Kultura.
Israel, J. I. (1994), Toleration in Seventeenth-Century Dutch and English
Thought, u S. Groenveld & M. Wintle (prir.),Britain and the
Netherlands XI: Religion, Scholarship and Art in Anglo-Dutch Relations
in the 17th Century,Zutphen: De Walburg Pers, str. 1330.
Israel, J. I. (2000), Spinoza, Locke and the Enlightenment Battle for Toleration, u O. P. Grell & R. Porter (prir.), Toleration in Enlightenment Europe,
Cambridge: Cambridge University Press, str. 102113.
Israel, J. I. (2001), Radical enlightenment: philosophy and the making of modernity, 16501750, New York: Oxford University Press.
Israel, J. I. (2006), Enlightenment Contested: Philosophy, Modernity, and the
Emancipation of Man 1670-1752, New York: Oxford University Press.
Jacobi, F. H. (1815 [1782]), Etwas das Lessing gesagt hat. Ein Commentar zu
den Reisen der Papste, u Friedrich Heinrich Jacobis Werke, C .J. F. von
Roth & F. Kppen (prir.), Leipzig: Gerhard Fleischer, tom II, str. 325-411.
Dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/books?id=eycCAAA
AQAAJ&printsec=frontcover&dq=bibliogroup:%22Friedrich+Heinrich+J
acobis+Werke+%5Bed.+by+C.J.F.+von+Roth+and+F.+K%C3%B6ppen.%
5D%22&hl=sr&sa=X&ei=bAolUbGuCKWM4gSH5IHwBw&ved=0CDQQ
6AEwAQ#v=snippet&q=an%20und%20fur%20sich&f=false (pristupljeno
27. novembra 2009).
Kasirer, E. (2003), Filozofija prosvetiteljstva, Beograd: Gutenbergova galaksija.
Kennedy, E. (2006), Secularism and Its Opponents from Augustine to Solzhenitsyn, Gordonsville, VA, USA: Palgrave Macmillan.
Krsti, P. (2004), Tolerancija, u: P. Krsti (prir.), Kritiki pojmovnik civilnog
drutva, tom 2, Beograd: Grupa 484, str. 123168.

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

La Mettrie, J. O. (1796), Discours prliminaire, u Oeuvres philosophiques de La

Mettrie, tom I, Berlin: C. Tutot, str. 164. Internet archive, dostupno na
adresi: http://ia600506.us.archive.org/13/items/oeuvresphilosoph01lameuoft/oeuvresphilosoph01lameuoft.pdf (pristupljeno 3. marta 2009).
Lennon, T. M. (1997), Bayle, Locke and the Metaphysics of Toleration, u M.
A. Stewart (prir.), Studies in Seventeenth-Century European Philosophy,
Oxford: Clarendon Press, str. 177195.
Locke, J. (1993 [1689]), A Letter Concerning Toleration, u J. Lock, Political
Writings, David Wootton (prir.), London: Penguin, str. 390-436. Prevod:
Locke, J. (1978), Pismo o toleranciji, u J. Locke, Dve rasprave o vladi kojima prethodi Patriarcha ser F. Filmera, a sledi Lockeovo Pismo o toleranciji, tom 2, Beograd: Mladost, str. 133175.
Locke, J. (2010 [1692]), Excerpts from A Third Letter for Toleration, u J. Locke,
A Letter concerning Toleration and Other Writings, M. Goldie (prir.), Indianapolis: Liberty Fund, str. 69104.
Locke, J. (1989 [1695]), The Reasonableness of Christianity: As delivered in the
Scriptures, Washington: Regnery Gateway.
Mandeville, B. (1720), Free Thoughts on Religion, the Church and National
Happiness, London: T. Jauncy & J. Roberts. Dostupno na internet adresi:
http://books.google.rs/books?id=gv4CAAAAQAAJ&printsec=frontco
ver&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false
(pristupljeno 22. aprila 2008).
Marshall, J. (1994), John Locke: Resistance, Religion and Responsibility, Cambridge: Cambridge University Press.
Matar, N. (1993), John Locke and the Jews, Journal of Ecclesiastical History
44: 4562.
McKenna, A. (2004), Pierre Bayle: moralisme et anthropologie, uA. McKenna
& G. Paganini (prir.), Pierre Bayle, religion, critique, philosophie, Paris: H.
Champion, str. 321347.
Michael, M. (2003), Locke, Religious Toleration and the Limits of Social Contract Theory, History of Philosophy Quarterly 20: 2140.
Monteskje, . (2004 [1721]), Persijska pisma, Beograd: Utopija.
Moreli, E.-G. (1957 [1755]), Zakonik prirode ili Istinski duh njenih zakona u svim
vremenima prenebregnut ili nepriznat, Beograd: Kultura.
Morelly, .-G. (2011 [1751]), Le Prince: Les Dlices Des Coeurs Ou Trait Des
Qualits Dun Grand Roi Et Sistme Gnral Dun Saga Gouvernement,
Par Mr. M****** ..., tom 2, Nabu Press.
Mori, G. (1999), Bayle philosophe, Paris: H. Champion .
Munck, T. (2002), The Enlightenment: A Comparative Social History 17211794,
London: Arnold.
Osterloh, K.-H. (1970), Joseph von Sonnenfels und die sterreichische Reformbewegung im Zeitalter des aufgeklrten Absolutismus: eine Studie
zum Zusammenhang von Kameralwissenschaft und Verwaltungspraxis,
Lbeck: Matthiesen.
Paradis, M. (1991), Les Fondements de la tolrance universelle chez Bayle,
u E. Groffier & M. Paradis (prir.), The Notion of Tolerance and Human
Rights, Ottawa: Carleton University Press, str. 2535.
Park, D. (1991), John Locke: Toleration and Civic Virtues, u E. Groffier& M.
Paradis (prir.), The Notion of Tolerance and Human Rights, Ottawa:
Carleton University Press, str. 1324.

335

P redrag K rsti

336

Religija i tolerancija

Ptzold,D. (2002), Spinoza,Aufklrung,Idealismus. Die Substanz der Moderne, Assen:Koninklijke Van Gorcum.
Popkin, R. H. (2003), History of Scepticism: From Savonarola to Bayle, Cary,
NC, USA: Oxford University Press.
Preus, J. S. (2001), Spinoza and the Irrelevance of Biblical Authority, Cambridge: Cambridge University Press.
Proust, J. (1995), Diderot el lEncyclopedie, Paris: A. Colin.
Quintili, P. (2001), La Pense critique de Diderot. Matrialisme, science et
posie lge de lEncyclopdie 17421782,Paris: H. Champion.
Redwood, J. A. (1976), Reason, Ridicule and Religion: The Age of Enlightenment
in England 16601750, London: Thames and Hudson.
Rieser, H. (1963), Der Geist des Josephinismus und sein Fortleben: der Kampf
der Kirche um ihre Freiheit, Vienna: Herder.
Rols, D. (1998), Teorija pravde, Beograd, Podgorica: JP Slubeni list SRJ, CID.
Rols, D. (2003), Pravo naroda sa Jo jednom o ideji javnog uma, Beograd:
Alexandria Press, Nova srpska politika misao.
Schechter, Ronald (2003), Obstinate Hebrews: Representations of Jews in France, 17151815, Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
Schneewind, J. B. (1998), The Invention of Autonomy: A History of Modern
Moral Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press.
Spinoza, B. de (1991 [1925]), Tractatus theologico-politicus, Gebhardt Edition, Leiden: Brill. Dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/
books?id=5cxCWSEx17cC&pg=PR4&lpg=PR4&dq=Spinoza,+Benedict+
de,+Tractatus+theologico-politicus,+(Gebhardt+edn.+1925),+trans.+S.+
Shirley+(Leiden,+1989).&source=bl&ots=PNxXrPBk37&sig=EKG_7W3v
W54ghmd9qd_5mM0nkdg&hl=sr&sa=X&ei=3QBOUe6dIuHV4gSj9YC
oBg&ved=0CEcQ6AEwBQ#v=onepage&q=Spinoza%2C%20Benedict%20de%2C%20Tractatus%20theologico-politicus%2C%20(Gebhardt%20
edn.%201925)%2C%20trans.%20S.%20Shirley%20(Leiden%2C%20
1989).&f=false (pristupljeno 12. oktobra 2007).
Spinoza, B. de (1958), The Political Works, A. G. Wernham (prir.), Oxford:
Clarendon Press.
artje, R. (2006), ovek od pera, u M. Vovel (prir.), ovek doba prosveenosti,
Beograd: Clio, str. 149198.
Toland, J. (1696), Christianity Not Mysterious or, A Treatise Shewing, That there is nothing in the Gospel Contrary to Reason, Nor Above it: And that
no Christian Doctrine can be properly calld a Mystery, London: Sam
Buckley, dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/books?id=
fHhOAAAAcAAJ&printsec=frontcover&vq=mysterious&hl=sr&source=g
bs_ge_summary_r&cad=0 (pristupljeno 12. jula 2012).
Turgot, A. R. J. (1913 [1746]), Rflexions sur les Penses philosophiques de Diderot, u G. Schelle (prir.), Oeuvres de Turgot et documents le concernant, tom I, Paris: Librarie F. Alcan, str. 87-97, Gallica, dostupno na internet adresi: http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/bpt6k112907d/f685.image
(pristupljeno 3. novembra 2010).
Voltaire, F.-M. A. de (1989 [1762]), Trait sur la tolrance, Ren Pomeau (prir.),
Paris: Garnier Flammarion. Prevod: Voltaire (1988), Rasprava o toleranciji, Zagreb: kolske novine.

RELIGIJSKI I FILOZOFSKI PLURALIZAM: SUSRET ISTOKA I ZAPADA

Voltaire, F.-M. A. de (1750), La Voix du sage et du peuple, Amsterdam: Le Sincere. Dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/books?id=SVQ
fHyM92PoC&printsec=frontcover&vq=fanatisme&hl=sr&source=gbs_ge_
summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false (pristupljeno 2. aprila 2009).
Voltaire, F.M. A. de (1765), Questions Sur Les Miracles, Monsieur le professeur Cl... par un Proposant, bez oznake mesta i godine izdanja. Dostupno na internet adresi: http://books.google.rs/books?id=m22e-OZllsIC&
printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onep
age&q&f=false (pristupljeno 3. maja 2009).
Volter (1973 [1764]), Filozofski renik, Novi Sad: Matica srpska.
Volter (1990 [1734]), Filozofska pisma, Beograd: Grafos.
Waldron, J. (2002),God,Locke and Equality: Christian Foundations of Lockes
Political Thought,Cambridge: CambridgeUniversity Press.
Waquet, F. (1989), Quest-ce que la rpublique des lettres? Essai de smantique historique, Bibliothque de lcole des Chartes 147: 473502.
Williams, D. (2004), Condorcet and Modernity, Cambridge: Cambridge University Press.
Winter, E. (1962), Der Josefinismus. Die Geschichte des osterreichischen
Reformkatholizismus, 17401848, Berlin: Rttem & Loening.
Wootton, D. (1993), Introduction, u J. Locke, Political Writings, D. Wootton
(prir.), London: Penguin, str. 94110.

Predrag Krsti
Religion and Tolerance: Thematization of the Relationship
in the Age of Enlightenment
Apstract
This paper presents the two competing models of Enlightenment tolerance
and testing their status and scope. In the first part of the paper the author
points out the limits of moderate Enlightenments religious tolerance
as represented by Locke and Voltaire. That notion of tolerance to this day
dominates in public and academic discourse. The second part of the paper,
through figures of Spinoza, Bayle and Diderot, presents the radical Enlightenments concept of universal or philosophical tolerance. The conclusion is that, despite its theoretical superiority, the prospects of social implementation of the latter, fortunately or not, are still no bigger than they
were in the seventeenth and eighteenth centuries.
Keywords early modern philosophy, Spinoza, Bayle, Locke, Voltaire, Diderot, tolerance, religion, enlightenment.

337