Универзитет у Београду

Факултет политичких наука

Докторске академске студије
Модул: Међународне и европске студије

ЕСЕЈ
Критички текст о поглављу „Политичка филозофија и политичка мисао“ из дела Увод у
модерну политичку теорију Нормана Берија

Предмет: Теоријско-епистемолошки и методолошки приступи

Професор: проф. др Илија Вујачић Студенткиња: Јована Перић

Број индекса: 25/2017

Београд, децембар 2017

„Политичка филозофија и политичка мисао“ прво је поглавље у делу Увод у модерну
полиитичку теорију Нормана Берија. Ова књига спада међу уџбенике веома коришћене
широм света из области савремене политичке мисли. Она врши упознавање са радом
утицајних аутора, али и мноштвом концепата без којих се не може замислити ваљана
научна, филозофска, па и политичка расправа – слобода, право, правда, моћ, држава.

У наведеном поглављу, уводном по својој позицији и карактеру, аутор промишља тренутно

стање у политичкој теорији, место и важност језика у политичкој теорији, представља
позиције либералног индивидуализма, политичког либерализма, објашњава опадање
марксизма и јачање комунитаријанизма и завршава оцртавањем основних карактеристка
феминизма.

Бери пише са позиције методолошког или рационалног индивидуализма и то чини сасвим

транспарентно. Тај приступ узима индивидуалног актера, појединца, за полазну тачку у
сваком истраживању, а било који колективитет (нпр. друштво, држава, институције) може
бити схваћен „једино помоћу индивидуалних мотива и одлука“. 1 Дакле, колективитети нису
виђени као стварни ентитети, већ само једноставне скупине појединаца. Међутим, приметно
је и да аутор задире у идеолошку димензију. Но, о томе ће више речи бити нешто касније.

У својој краткој анализи постојећег стања у политичкој теорији, Бери исправно закључује
како постоје велике тешкоће и спорови приликом одређења садржаја предмета политичке
теорије, те да се ради о еклектичком предмету, који се заснива на мноштву дисциплина. Он
прави вишеслојни отклон од позитивизма, истицањем да је политичка теорија аналитичка
по стилу, јер се бави методологијом, појмовима и „логиком политичког процењивања
вредности“.2 Уз то, такође исправно, одбацује тврдње да је политичка филозофија мртва,
позивајући се на рад аутора попут Ролса, Нозика, Дворкина, Волцера.3

Убедљиво најзначајнији део поглавља јесте онај који се тиче значаја језика у политичкој
филозофији и теорији, будући да оцртава став аутора за који се опредељује и у наставку

1
Норман Бери, Увод у модерну политику теорију, Службени гласник, Београд 2012, стр.9.
2
Исто, стр. 14.
3
Тврдње о смрти политичке филозофије потекле су од теоретичара Ласлета, који ју је прогласио у свој есеју
из 1956. године, а илуструју опште расположење међу логичким позитивистима тога доба. Више у: Steve
Buckler, “Normativna teorija”, u: Garry Stocker i David Marsh, Teorije i metode u političkoj znanosti, Fаkultet
političkih znanosti, Zagreb, 2005.

1
књиге. Наиме, Бери заузима позицију бављења појмовним питањима и сматра да је
разјашњвање појмова веома важно у политичкој анализи. Непрецизну одређеност појмова
којима обилују расправе о политици, друштву и праву идентификује као главну тешкоћу,
чиме су произведене вечне расправе. Тиме се, према његовом мишљењу рађају многе
теорије које деформишу појаве. Стога је међу теоретичарима политике порасло
интересовање за питање језика.

Бери супротставља два становишта на пољу појмовних питања. Прво је оно које одликује
методолошки номинализам и које негује идеју неутралног политичког речника. Ради се о
скупу вредносно и идеолошки неутралних појмова, очишћеном од двосмислности који би
био увод у право научно истраживање. Ово становиште деле позитивисти и лингвистички
филозофи. Насупрот стоји становиште о „суштинској спорности појмова“, чији заступници
верују да не постоји језгро значења одређеног појма, те да не може постојати неутрално
становиште, већ само могу постојати присталице и противници. Политички појмови су
суштински спорни јер они доносе конкурентске облике живота, а погрешно је веровати да
се било која ствар може појмовно описати. Као сликовит пример наведен је појам правде,
са мноштвом супротних значења и супротстављених пројекција исправног које са собом
носи овај појам. Бери тачно примећуе да је теорија о суштинској спорности појмова сасвим
у складу са либералним друштвом које допушта расправу. Међутим, његова позиција
далеко је ближа методолошком номинализму – он верује да трагање за неутралним
речником политичких појмова може бити ванредно тежак задатак, али би одустајање од
њега потенцијално довело до пада у релативизам и изазвало озбиљну сумњу у могућу
политичку науку.

Беријев став је извесно оправдан. Непрецизно одређени појмови или чак потпуно одсуство
одређења доводе до многосмислености, заблуда и неспоразума. Ово једнако важи за сферу
филозофије и теорије као и за практичну сферу, где наведене непрецизности могу изазвати
далеко веће проблеме, који производе изузетно далекосежне последице. Узмимо веома
актуелан пример. Тероризам као појам има мноштво дефиниција, што доводи до
неадекватног одговора на његове појавне облике. Последице су познате, а људске жртве су
највећа и најпоразнија од њих. Овај пример показује да су политички појмови врло
непрецизни, како у расправама политичких мислилаца (слобода, право, правда), тако и у

2
пракси политичких делатника (политички систем, регулатива, тероризам,
самоопредељење). Стога није тешко разумети оправданост задатка који Бери поставља –
проналажење неутралног политичког речника. Међутим, требало би довести у озбиљну
сумњу могућност остварења овог задатка. Далеко би реалније било прихватити да је
неутралност политичких појмова немогућа, али би требало наставити ка њој стремити као
идеалу. Такође, тај идеални неутрални речник требало би редуковати на најмање заједничке
садржаоце појмова, а појмове додатно уситнити. Овакав подухват означио би нови
револуционарни талас у политичкој теорији.

Зашто овај задатак није суштински остварив? Због бити друштвених наука, која се не може
поистоветити са бити природних наука. Друштво није непроменљива датост. Оно се
трансформише кроз време, а добија различите форме и на различитим географским
ширинама и дужинама. Стога је неприхватљив Беријев став о деформисању појава кроз
бескрајне расправе које порађају теорије. Напротив, управо су те бескрајне расправе од
суштинске важности за наведену бит друштвених, па и политичких наука. Имајући ово на
уму, друштвене науке су, неупитно, могуће. Расправе представљају својеврсна мисаона
сита, кроз које појмови пролазе и тежи се проналажењу њихове суштине. Тај се проналазак
неће догодити, већ вредност лежи у самој тежњи ка проналаску.

Још један разлог за највећу важност овог дела поглавља јесте његов капацитет подстицања
даље расправе и додатног промишљања. Исправно би било рећи да Бери имплицитно
поставља више питања него што даје одговора, али управо у томе лежи вредност оваквих
текстова.

У наставку одломка Бери представља неколико основних праваца политичке теорије.

Најпре представља основне постулате класичног либерализма, који обухвата објашњења и
процену. Важно је приметити да започиње представљање класичног либерализма
ограђивањем од позитивизма и индутивног приступа. Наводе да либерали изводе друшвене
законе дедуктивно, из људске природе која се сматра непроменљивом. Свако објашњење
даје се искључиво са индивидуалистичке позиције – „друштвени процеси су разумљиви
само као реконструкције изведене из индивидуалних делатности“.4 Класични либерали

4
Норман Бери, наведено дело, стр. 26.

3
инстистирају на правилима и њиховом слеђењу, јер се њима утврђују стандарди понашања.
Бери потом говори о савременим тенденцијама у либерализму, који је изнедрио далеко
егалитарније и амбициозније пројекте. Као заједничку основу за оба либерална правца
узима примат права над добрим.

Проласком кроз основне карактеристике класичног либерализма које сам аутор наводи,
сасвим је јасно да он припада управо баш школи мишљења. На пример, одбија могућност
да колективни ентитети (попут државе) постоје у емпиријском свету. 5 Међутим, ово ће
посебно бити јасно у одељку у ком се Бери бави марксизмом.

Управо део о марксизму открива највеће слабости читавог одломка и могуће је упутити
више замерки. Наиме, Бери доживљава својеврстан „пад у идеологију“ – не успева да се
реши идеолошког баласта приликом осврта на марксизам, те уместо приказа и критике
марксизма са теоријског, филозофског или научног становишта имамо прилику да
прочитамо помало острашћен идеолошки текст. Недостаје научног стила и неутралног
речника, а провлачи се тон ликовања и цинизма, посебно y редовима у којима говори о
слому комунизма у Совјетском Савезу и Источној Европи. О опасности мешања
методолошког индивидуализма и политичког индивидуализма повезаног са идеологијом,
тојест о преклапању епистемолошког и вредносног индивидуализма говорили су и аутори
попут Вебера и Шумпетера и инсистирали на њиховом одвајању. 6 Бери је пао на овом
испиту, (који, руку на срце, није лак) и тако изневерио један од постулата на коме сами
класични либерали инсистирају – вредносној неутралности.7

Вредност одломку подиже освртање на критике које су упућене либерализму, попут оне
која се односи на немогућност класичног либерализма да објасни настанак институција.
Такође, Бери посвећује велику пажњу комунитаријанизму, као највећем изазивачу
либерализму и од ког је зебња међу либералима сасвим разумљива и оправдана. Феминизам
је у одломку само контурисан, са основним карактеристикама првог и другог таласа.

5
Исто, стр. 16.
6
Видети: Сузана Игњатовић, „ Повезаност методолошког, културног и политичког индивидуализма у
друштвеним наукама“, у: Сузана Игњатовић и Александар Бошковић (урс.), Индивидуализам, Институт
друштвених наука, Београд, 2017, стр 32.
7
Видети: Норман Бери, наведено дело, стр. 25.

4
Поред свих наведених мањкавости, одломак „Политичка филозофија и политичка мисао“
веома је значајан, због давања значајног импулса политичкој теорији и филозофији.
Посебну тежину има анализа значаја језика и идеја о неутралном политичком речнику, који
би олакшао истраживање у политичким наукама уопште.

Литература:

Бери, Норман. Увод у модерну политику теорију. Службени гласник. Београд: 2012.

Buckler, Steve. “Normativna teorija”. U: Garry Stocker i David Marsh, Teorije i metode u
političkoj znanosti. Fakultet političkih znanosti. Zagreb: 2005.

Игњатовић, Сузана. „ Повезаност методолошког, културног и политичког индивидуализма

у друштвеним наукама“. У: Сузана Игњатовић и Александар Бошковић (урс.)
Индивидуализам. Институт друштвених наука. Београд: 2017.