ТЕОРИЈЕ ДРУШТВЕНИХ

КОНФЛИКАТА
• Друштвени конфликти су, од настанка социологије, предмет њених разматрања.
• Ипак, нису сви кофликте разматрали на исти начин. Док су их
• једни сматрали као покретаче друштвених промена (нпр. Маркс класне конфликте,
тј. класну борбу),
• други су их видели као друштвену болест коју треба лечити (класични, „радикални
функционализам“ [Тадић], од Конта, преко Спенсера, Парета и Вебера),
неразликујући политичку опозицију од криминала и психопатологије, пошто су све
те појаве „дисфункционалне“, односно „ненормалне“, на које се касније ослања
Парсонс и следбеници,
• трећи су механицистички преносили борбу за опстанак у природи на друштвене
односе (социјалдарвинисти, посебно де Гобино и Хјустон Стјуарт Чемберлен), што је
послужило за разна расистичка (аријевска, нацистичка) учења,
• док су их четврти разматрали са аспекта њиховог утицај на одрживост система
(„либерални функционалисти“ [Тадић] – Козер, Даредорф).
• У оквиру проучавања конфликтних теорија, ми ћемо се бавити само овом четвртом
струјом – теоријом сукоба (конфликата), која започиње са теоријом Георга Зимела.
• У свом делу Социологија Георг Зимел се темељно позабавио
питањем друштвених конфликата, придајући им истински
друштвени значај.
• Његов став је да је друштву подједнако потребно удруживање
колико и надметање.
• Сукоб не треба посматрати као узрок дисфункције, већ као извор
социјалне регулације која прожима мноштво поља и друштвених
форми (нпр. породица, политичка партија, индустрија, црква...).
Зимел набраја бројна својстав сукоба:
1. даје осећај појединцу да није потпупно притиснут у неком
друштвеном односу
2. што су учесници у интеракцији ближи, сукоб је живљи
3. сукоб открива унутрашње размирице (нпр. када се ученици
удруже против учитеља, из групе брзо отпадају они који су
били насјлабије везани за њу)
4. структурише друштвене односа
5. учвршћује друштвени идентитет, чак и када га не ствара.
• Према његовом схватaњу, структуру друштвених група сачињавају односи:
сарадње и сукоба, надређености и подређености, интеграције и дезинтеграције.
• Наведени односи су егзистенцијални и универзално важећи за све друштвене
групе. Нема потпуно хармоничне друштвене групе, јер би у том случају била
лишена развитка. Групе теже хармонији као и дисхармонији, распадању, као и
сједињавању. Сукоби нису просто „разорни чиниоци“, пошто и они, као и
друштвена сарадња, имају социјалну функцију.
• За Зимела, свака друштвена група је јединство сарадње и спора (сукоба).
Процеси сукоба су, за живот групе, подједнако важан као и процеси удруживања
и сарадње.
• Карактер функција и ефекти сукоба разликују се према структури односа која
влада у групи. Да би се те варијације схватиле, потребна је „казуистичка
анализа“, тј. такав поступак анализе општих појмова друштвених појава који
подразумева навођење разних „случајева“ до којих се долази применом
варијалбли. Појаве какве су: опозиција, љубомора, завист се мењају са основом
и степеном сличности и интеграцијом групе.
• Луис Козер који, често и неправедно у односу на Зимела,
полаже право на „очинство“ теорије конфликата, развија
функционалистичку анализу друштвених сукоба и
насиља.
• У вези са тим, његова главна дела су: Функције
друштвеног сукоба и Студија о друштвеном сукобу.
• У својој првој књизи он се враћа на трау Зимеловог
учења објасни да друштвени сукоби могу конструктивно
утицати не само на управљање друштвеним променама,
већ и на процесе интеграције друштвених структура.
• Козер друштвени сукоб дефинише као „борбу око
вредности и полагања права на статус који
недостаје, на моћ и средства, борбу у којој међусобно
супротстављени интереси један другог неминовно или
неутралишу, или повређују, или потпуно искључују“.
• Сукоб је фактор друштвене кохезији, даје одушка нетрпељивостима,
представља „сигурносни вентил“ и избегава тако да односи између
противника буду прекинути.
• Козер разлику праве и неправе сукобе.
• Прави сукоби настају осујећењем неког захтева унутар неког друштвеног
односа и калкулацијама добити појединачног партнера. Они су средствод а
се постигне резултат.
• Неправи сукоби нису проузроковани супротним циљевима противника већ
неопходношћу пражњења напетости бар једног од два противника. У
њиховој конструкцији, Козер се ослања на тековине психоанализе и указуе
на предности и недостатке Зимелових схватања. У тесним друштвеним
односима, увек учествује извесно непријатељство. То се односи пре свега
на интимне односе, нпр. у браку, док прави, циљнорационални сукоби не
имплицирају непријатељство и агресивност. Што је однос тешњи, сукоб је
интензивнији; може да бдуе и страстан и радикалан.
• На трагу Зимеловог учења, и Козер сматра да унутаргрупни сукоби
„чисте“ и спречавају „цепања“.
• Постојање сукоба може да буде позитиван знак за стабилност
односа и само крхке друштвене структуре не могу да допсуте
отворене сукобе.
• Сукоб са туђом групом јача њену унутрашњу чврстину, а сукоб са
другом групом одређује групну структуру и реакцију на
унутрашњи сукоб. Ово се пре свега тиче група које су у сталном
сукобу са другим групама, пре свега политичких партија.
• Такве, „у борби испорабне групе“ често су у потрази за
непријатељем. У идеолошким сукобима се не води лична борба,
већ борба за „идеале“ групе, па ову „деперсонализацију“ сукоба
Козер одређује као „идеологизацију“ и „објективизацију“.
• Козер са Зимелом дели и уверење да сукоб повезује противнике и
да у одређеним ситуацијама може постојати интерес за
сједињавањем са непријатељем (нпр. синдикати више воле да
преговарају са удружењем послодаваца, већ са сваким
послодавцем појединачно).
• Сукоби стварају и одржавају равнотежу моћи (Хладни рат је добар
пример за ово).
• Сукоби стварају уједињавања и коалиције.
• Козер анализира три функционалне димензије насиља:
1. Насиље у својим манифестацијама. Оно игра одређену улогу за оне који
га врше, па тако нпр. младим деликвентима даје могућност да се истакну
и добију признање и углед у оквиру своје банде
2. Насиље као знак опасности. Заједница понекад извлачи корист из
насилне акције, а пример је чартистички покрет у Енглеској
3. Насиље као катализатор. Козер посматра последице насиља по оне који
учествују у сукобу.
• Козер је псоветио и пажњу питању окончања сукоба, стављајући посебан
нагласак на механизме друштвене структуре који сукобе моге да регулишу
помоћу норми са крајњим циљем да се „бесконачни сукоб“ преведе у
„коначни“.
• У свом разматранју друштвених сукоба, Ралф Дареднорф је
пошао од Марсковог учења о класним супротностима, али
предмет његовог изучавања није била структура власти у
глобалном друштву, већ мноштво структура власти у различитим
видовима живота.
• У свом делу Класе и класни сукоби у индустријском друштву,
он класе дефинише као „социјалне групације које се
сукобљавају и чији основ одређења почива у учешћу или
искључености од власти, у било ком владавинском `удружењу`“.
• За њега је најважнији структурални сукоб онај око власти, при
чему он власт схвата у Веберовом значењеу као однос
надређености и подређености, у смислу да друштвену моћ има
онај за кога постоји вероватноћа да ће његова наредба бити
извршена од старне одређене групе људи.
• Неједнака расподела моћи у црквама, индустрији,
удружењима...лишава многе појединце тог ресурса. Преклапање
многих линија диференцирања увећава неједнакости, а тиме и
незадовољство.
• Структурални сукоби око власти, код Даредорфа се развијају на следећи
начин:
1. У сваком владавинску удружењу формирају се носиоци позитивних и
негативних улога власти две квазигрупе. Квазигрупа оних који владју је
заинтересована за status quo, а она којом се влада за његову промену
2. Ове квазигрупе се организују као интересне групе, ако постоје одређени
емпиријски услову, нпр. могућност комуникације, гаранције слободе
удруживања и материјална средства
3. Интересне групе су у сталном сукобу у вези са одржањем status quo-а, чији
облици и интензитет зависе од емпиријских услова, пре свега
индивидуалне покретљивости и механизма за регулисање друштвених
сукоба
4. Сукоб између интересних група води променама структуре социјалних веза,
кроз промене у њиховим односима власти. Степен ових промена одређују
емпиријски услови у које, пре свега, спада интезитет сукоба све до примене
силе.
• Даредорф сматра да социјална теорија треба да се подели на две области:
теорију консензуса и теорију сукоба.
• Теоретичари консензуса би проучавала вредносну интеграцију у друштву, а
теоретичари конфликата сукобе интереса и принуду која држи друштво на окупу
упркос тим сукобима.
• Друштво не може да постоји без сукоба и консензуса, при чему су они
међусобно условљени – не може да постоји сукоб, уколико претходно није
постојао консензус.
• Дарендорф се посвети стварању засебне теорије сукоба која, упркос свесној
ревизији, остаје у блиској повезаности са функционализмом.
• Повезаност са функционализмом се огледа у томе што главни предмет анализе
нису услови под којима расте интензивност класних сукоба, већ услови њиховог
стишавања, решавања и избегавања.
• Схватајући сукобе као нормалну друштвену појаву која се може регулисати, све
док не дотичу основну друштвену структуру. Тиме неолиберализам наслеђује од
класичног либерализма становиште да се из конкуренције рађа хармонија.