Решења питања из ИПТа ,,Две расправе о влади“ Џона Лока

Влашковић Ивана
1.На шта освајач има, а на шта нема права освајач у праведном рату? ( XVI
поглавље, 97. страна )
Својим освајањем не добија власт над онима који су освајали са њим. Они који су се
борили на његовој страни, не могу да страдају због освајања, већ морају да буду бар
онолико слободни колико и раније. Људи који су освајали не треба да буду робови на
основу освајања и да носе своје ловорове венце да би показали да су жртве тријумфа
својих господара.

Освајач не добија никакву власт над онима који ни на који начин нису помогли, деловали
или се сагласили са силом која је употребљена против њега.

Власт коју освајач задобија над онима које победи у правичном рату је савршено
деспотска, има апсолутну власт над нјиховим животима, али нема право на њихове
поседе.

Погрешке оца нису никакви прекршаји деце, она могу да буду рационална и мирољубива
и поред зверства и неправде оца, отац може да изгуби властити живот, али не увлачи своју
децу у кривицу и уништење.

Освајач има право на накнаду за претрпљену штету, а деца имају право на имовину свог
оца ради свог издржавања. Пошто је основни закон природе очување свих, онај ко има,
мора понешто да одложи од свог пуног задовољења и да то преда онима који су у
опасности да без тога пропадну. Без обзира на уништен принос (4-5годишњи), освајач не
може да располаже потомсвом побеђених и не може да их лиши наследства.

Обећања која су изнуђена силом, не обавезују.

2. Шта каже о прерогативи? ( XIV поглавље, 90. страна )

Власт прерогативе била је лична власт руковођења државом, којом је располаго монарх.
То је била извршна власт која се могла употребити по сопственом нахођењу. На основу
природног закона, извршилац закона има власт да је употреби за добро друштва у многим
случајевима где домаћи закон не даје никакво упутство, док се законодавно тело на
подесан начин не сазове да би се постарало за то. Извршилац закона може да ублажи
строгост закона и да помилује неке кривце, будући да је циљ владе очување свих, онолико
колико је то могуће, кривци се могу поштедети где се докаже да то није на штету
невинога.Ову власт да се ради разборито ради општега добра, без законског прописа, а
понекад чак и против њега, представља оно што се назива прерогатива.

Народ је увидео да су нужна обзнањена ограничења прерогативе у случају када се он и

његови преци потпуно препуштају мудрости принчева. Онај ко влада у циљу општег
добра, не присваја ничије право. Али проблем настаје када принц има супротне интересе
од интереса народа. Прерогатива је увек била најшира у рукама наших најбољих и
најмудријих принчева(Енглеска), пошто народ није оспоравао оно што је учињено без
закона, ако је водило добром циљу. Прерогатива није ништа друго до власт чињења
општег добра без правила.

Власт сазивања парламента у Енглеској свакако је прерогатива краља с обзиром на време,

место и трајање, али за будуће добро нације.

Ко ће просудити да ли је прерогатива у конкретном случају за опште добро? Тамо где нема

судије на земљи, народ се може обратити једино Богу.

3.Шта Лок каже о убиству лопова? ( III поглавље, 18. страна )

Лопов не наноси повреду човеку, не обелодањује намеру да посегне за његовим животом,
сем што је употребио силу да би нешто дошло под његову власт, како би му одузео новац
или што му је воља. Човек нема разлога да не претпостави да онај ко би одузео његову
слободу, не би одузео све остало како би га имао у својој власти. Законито је да га сматра
као човека који се ставио у стање рата са њим и може да га убије.

Када људи живе у складу са умом, без заједничког претпоставњеног који има власт да
пресуђује између њих, онда је то природно стање. А сила или намера да се употреби сила
против другог, када нема заједничког претпостављеног, коме би се обратили за помоћ,
представља стање рата. Када закон који је донет ради мог одржања не може да се умеша
да би од присутног насиља обезбедио мој живот, који се не може надокнадити ако је
изгзбљен, онда ми допушта властиту одбрану и стање рата. Недостатак заједничког судије
ставља све људе у приодно стање; насиље без права над личношћу човека изазива стање
рата и где има и где нема заједничког судије.

4.Шта каже Лок о својини? ( V поглавље, 23. страна )

Природни ум: људи имају право на своје одржање (да једу, пију)

Откровење: Бог је дао земљу синовима човечјим као заједничко добро, без изричитог
уговора свих учесника о заједничкој употреби.
Бог је људима дао свет и ум да га употребљавају ради најбоље користи за живот и
удобност. Нико изворно нема приватно госпотство (које искључује остале), али ипак
морају да постоје начини присвајања.(Ако Индијанац нешто гаји, нико му то не може
одузети). Сваки човек има својину над својом личношћу, изузев њега нико други на то
нема право. Рад његовог тела и дело његових руку су са правом његови. Шта год узме тада
из стања које је пружила и у њему оставила природа, он је придодао радом нешто његово
и учини га властитом својином, њему је на основу овог рада нешто додато што сад
искључује право других људи.

Пример са сакупљањем жирова. Узимање неког дела од нога што је заједничко и његово
уклањање из стања у којем га је оставила природа, управо је оно што започиње природну
својину, без које заједнички пашњак није ни од какве користи. Да је потребна сагласност
за преузимање заједничког добра, онда деца или слуге не би могла да узимају храну без
додељивања по комаду. Извор воде је заједнички, онај ко је захвати за то употребљава
рад и оно што је захватио у врчу је његово. Зец припада ономе ко га за време потере гони.

Бог нам све даје изобилно на ужитак. Ужитак: онолико колико неко може да употреби
ради неке животне користи пре него се поквари.Земља је у оној мери човекова својина
колико је он обрађује. Када је човеку Бог дао земљу , наредио му је и да ради. То
присвајање земље на основу рада није било на нечију штету, пошто је још преостало
довољно. Нико не може некоме да замери што је узео да пије воду, иако је узео добар
гутљај, ако му остаје читава река.

Заједничку земљу нико не може да огради или присвоји без сагласности свих сукорисника,
јер је остала заједничка на основу закона, који не треба погазити. Природа је ваљано
успоставила границу својине мером људског рада и угодности живота. Нико не би могао
све да потчини, тако да не може да наруши право другога. Сваки човек би требало да има
онолико колико може да користи.

Људи су се сагласили за комад жутог метала, који би чували без трошења и пропадања,
треба да вреди велики комад меса или хрпу жита. Корисније је да се мали комад
употреби и допринесе, него да велики комади буду слободни. Све што је човек обрађивао
и убрао, сакупио и употребио пре него што се покварило, представљало је његово лично
право. Ако пропадне земља се може сматрати пустињом и постати посед другог.

Људи су установили границе својих посебних територија и повукли међе, поставили су

власништво оних који припадајуистом друштву. Својина од рада треба да има првенство у
односу на заједничко коришћење земље. Рад утискује различитост вредности у сваку
ствар. (#42 параграф лишће, вода, жир – хлеб , вино и одело, рад је створио много
корисније производе)
Ствари корисне за човеков живот могу временом пропасти, . Злато, сребро, дијаманти -
мњење и споразум су им дали вредност. Различити ступњеви радиности били су подесни
да људима дају поседе, проналазак новца пружио је могућност да их продуже и увећају.

Људи су се споразумели да земљишни посед буде несразмеран и неједнак, пошто су

пронашли начин како човек може поштено да има више земље него што сам може да
користи добијајући у замену за сувишак злато или сребро, који се могу згртати не
наносећи штету другоме, јер се ови метали не кваре и не пропадају у рукама власника.

5.Шта каже о узурпацији? ( XVII поглавље, 108. страна )

Освајањем може да се назове страна узурпација, узурпација је једна врста домаћег
освајања, са том разликом што узурпатор никада не може да има право на својој страни,
пошто узурпација постоји само тамо где је један задобио својину на ономе на чему други
има право. Ово је само промена личности, не и промена владе, ако узурпатор прошири
власт у односу на оно што је припадало принчевима пре њега, то је тиранија, придодата
узурпацији. У свим законитим владама одређивање личности које треба да држе управу
је нужан део. Све државе морају имати правила за одређивање оних који треба да имају
неког удела у јавној власти. Анархија је кад нема никакве владе, или да се саглашава да ће
власт бити монархијска, да се не прописује начин сазивања и одређивања личности која
треба да има власт. Ко год задобије вршење власти на било који други начин сем оног који
су закони заједнице прописали, тај нема никакво право да му се покорава, мада је облик
државе још увек очуван, пошто није личност коју су закони одредили или неко ко од њега
потиче, нити може да икад има право, све док народ нема слободу да се сагласи и док се
стварно не сагласи да му допусти и у његовим рукама потврди власт која је до тада била
узурпирана.

6. Шта каже о ограничењима законодавне власти? ( XI поглавље, 75.

страна )
Први и основни закон свих држава је установљење законодавне власти, пошто је први
природни закон очување друштва, и сваког појединца у њој. Одлуке законодавне власти
су врховне, ни једна друга одредба не може да има снагу и обавезност закона. Онај ко има
законодавну власт у држави, не може имати ништа више власти од неког човека у
природном стању. Нико не може предати више власти но што је има. Власт је ограничена
на заједничко добро друштва. Природни закон важи као вечно правило за све људе, и за
законодавце и за све друге. Правила која они доносе морају бити у складу са природним
законима, односно Божијом вољом чије проглашење он представља.
1. Треба да владају на основу објављених установљених закона, а не да буду недоследни у
појединачним случајевима.

2. Закони не треба да буду коначно намењени ни једном ни другом циљу сем добра
народа. Апсолутно арбитрарна власт или владање без установљених важећих закона, не
може да буде у складу са циљевима друштва и владе. (Боља је а.в. 100.000 него једног
човека)

3. Не треба да ударају порезе на својину народа, без сагласности народа, чист пример
налазимо у војсци, генерал због непослушности може да казни војника и смрћу, али му не
може одузети ни пени

4. Законодавно тело не може да пренесе власт доношења закона у неке друге руке.

7.Како се формира политичко друштво? ( VIII поглавље, 56. страна )

Људи су по природи слободни, тако да не могу бити лишени своје имовине и не могу бити
потчињени политичкој власти другога без њихове властите сагласности. Једини начин да
неко себе лиши природне слободе и стави се у окове грађанског друштва јесте да се
сагласи са другим људима да се здруже и уједине у заједницу, што не повређује слободу
осталих. Када се људи на овај начин сагласе да створе једну заједницу или владу, они се
тада одмах сједињују и чине једно политичко тело у коме већина има право да дела и
одлучује за остале. Акт већине се сматра акотом целине, ступањем у заједницу преузима
се обавеза да се потчини одлуци већине и да она за њега буде коначна. Ако се сагласност
већине у уму не прихвати као акт целине и није обавеза појединца, онда ништа друго сем
сагласности сваког појединца не може да учини нешто што би представљало акт целине.
Онде где већина не може да обавеже остале, тамо где не могу да делају као једно тело, па
ће сходно томе одмах бити распуштено. Оно што успоставља политичко друштво је
сагласност неког броја слободних људи.

Два приговора:

1. Нема примера у историји људског друштва да су се људи сагласили и на овај начин

започели и успоставили владу

2. По праву није могуће да људи тако треба да чине, пошто су сви људи рођени под
владом, треба да се потчине њој и нису слободни да започну нову владу.

Одговор:

1. Са државама је као са појединцима, оне обично не познају властито рођење и

детињство, и уколико нешто знају о свом пореклу то је захваљујући случајним
сведочанствима која су други сачували. (прича о Фалантесу и оснивању Тарента- параграф
103)

Ум је очигледно на нашој страни, људи су по природи слободни, и пошто историјски

примери показују да су владе света, које су почеле у миру, имале свој почетак заснован на
тој основи и да су биле створене сагаласношћу људи , онда може да буде мало места за
сумњу о томе где је право или какво је било мњење или пракса људи у првом
успостављању влада. Влада је започела са оцем тамо где је породица била довољно
велика. (Понавља разлоге за успостављање очинске влсти) Рат преноси команду у руке
краљеве искључиве власти. Изгледа да је у Израиљу главни посао њихових судија и првих
краљева био да буду војсковође у рату и предводници у њиховој војсци.

2. Докази против почетка политичких зајеница: Сви људи рођени су под владом и због
тога не могу да имају слободу да започну нову владу. Истина је да је неко под обавезом
ако је било какву дужност или обећање преузео на себе, али не може на основу било
каквог уговора на то да обавеже своју децу или своје потомство. Син, када постане човек,
потпуно је слободан као и отац. (пример за наслеђивање земље- оћеш наследство,
прихвати владу те земље) Влада не присваја власт над сином, зато што ју је имала над
оцем. Постоје изричита и прећутна сагласност за ступање у друштво. Прећутну сагласност
даје онај ко има неки посед. Сваки слободан човек може да оде и прикључи се некој
слободној држави или да се са другима сагласи да започне нову државу, у неком делу
света који је још слободан и незапоседнут. Онај ко је дао изричиту изјаву за сагласност да
припада некој држави, тај је трајно везан за њу.

Странци не постају поданици или чланови неке државе тиме што целог живота живе под
њеном владом и уживају њене повластице и заштиту, ништа не може да учини човека
таквим сем његовог стварног ступања у ту државу.

8.Који су разлози распада владе и да ли и због чега то доводи до распада

друштва? ( XIX поглавље, 114. страна )
Онај ко хоће да јасно говори о распаду владе, треба првенствено да постави разлику
између распада владе и распада друштва. Оно што ствара заједницу и изводи људе из
природног стања је једно политичко друштво, то је споразум који свако има са другима, да
се присаједини и делује као једно тело и да тако буде једна посебна држава. Уобичајен и
готово једини разлог због којег се ово јединство распада је упад стране силе која га осваја.
Кад год се друштво распадне , извесно је да влада тог друштва не може да и даље постоји.
Поред овог рушења споља, владе се распадају и изнутра. Разлози због којих се бладе
распадају изнутра:
1.Када се законодавно тело промени. Зак. тело је душа која држави даје облик, живот и
јединство, на основу тога поједини припадници имају узајаман утицај, симпатију и због
тога када је зак. тело разбијено или распуштено, долази до распада и смрти. Устав је први
и основни акт друштва, на основу којег се обезбеђује даље трајање његовог јединства под
управом лица које су уз сагласност и споразум народа, донела за то овлашћена лица.
Законодавна власт је предата истовремено трију различитих лица: 1) Једном наследном
лицу које располаже сталном врховном извршном влашћу сазивања и распуштања друга
два тела у оквиру одређених периода времена. 2) Скуштини наследног племства. 3)
Скупштини представника које је народ изабрао за одређено време

Законодавно тело може да се промени због:

1. Када такав појединац или принц уведе своју властиту арбитрарну вољу уместо
закона који представљају вољу друштва коју је законодавно тело прогласило. Ко
год уводи нове законе, а да за то није овлашћен основним уређењем друштва, или
руши старе, тај не признаје власт која их је донела и успоставља ново законодавно
тело.
2. Када принц спречи да се законодавно дело сазове у одговарајуће време или да
дела слободно сходно оним циљевима због којих је установљено, онда је
законодавно тело промењено. Нису имена оно што сачињава владе, већ употреба и
вршење оних власти које иду уз њих, тако да онај ко одузима слободу или спречава
делатност законодавног тела у његово одговарајуће време, у ствари руши
законодавно тело и уништава владу.
3. Када су арбитрарном вољом принца промењени бирачи или начин избора без
сагласности народа и супротно општим интересима, онда је законодавно тело
такође промењено.
4. Предаја народа у потчињеност страној сили, било да то чине принц или
законодавно тело, свакако представља промену законодавног тела и на тај начин
распад владе.

2. Онај ко располаже врховном извршном влашћу запостави и напусти то управљање, тако

да закони који су већ донети не могу да се изврше. Овим се на отворен начин доводи до
анархије и стога до потпуног распада владе у овим и у сличним случајевима. Када се влада
распадне, народ има слободу да се о себи стара успостављањем новог законодавног тела,
које се разликује од претходног изменом лица или облика владе, или и једног и другог.

3. Када било законодавно тело или принц делују супротно њиховом овлашћењу.

Законодавно тело дела противно овлашћењу које му је дато када покуша да посегне за
својином поданика и да учини себе или неки део заједнице господарем или арбитрарним
управљачем над животима, слободама и иметком народа. Кад год законодавно тело
прекрши ово основно правило и покуша да себи приграби или преда у било чије руке
апсолутну власт над животима , слободама и имовином народа, овим прекршајем
овлашћења оно губи власт коју је народ предао у његове руке због сасвим супротних
циљева.

Врховни извршилац има двоструко овлашћење које му је дато ( да има удела у

законодавном телу и да располаже врховним извршењем закона ), ради супротно и
једноме и другоме када преузима мере да успостави властиту арбитрарну вољу као закон
друштва. Ради супротно овлашћењу и када употреби силу, ризницу или службена звања
друштва да би подмитио представнике и задобио их за своје циљеве, или отворено
унапред обећава бирачима и одређује за њихов избор такве које је понудама, претњама и
обећањима придобио за своје намере.

Народ је задржао за себе избор својих представника. Пошто је народ неук и стално
мрзовољан, постављање темеља владе у колебљивом мњењу и непостојаној вољи народа
представља њено излагање сигурној пропасти и ниједна влада неће бити у стању да се
дуго одржи, ако народ може да успостави ново законодавно тело кад год је незадовољан
старим. Ако неко каже да је ова представа квасац за отворену побуну, ја одговарам:

1. Народ са којим се уопште лоше поступа и супротно праву биће спреман да себи
олакша бреме које га тешко притиска. Он ће желети прилику, која ретко оклева да
се понуди.
2. Револуције не настају одмах после незнатног погрешног вођења општих послова.
Народ ће без противљења и гунђања подносити велике погрешке владајуће елите.
Али уколико дуги низ злоупотреба које су усмерене на исто, постану видљиви за
народ, он може да се разбуди и преда владу у такве руке које могу да му осигурају
циљеве због којих је влада првобитно успостављена.
3. Доктрина о власти у рукама народа је најбоља заштита против побуне и
највероватније средствода се она спречи. Они који насупрот закону спроводе силу,
заиста спроводе побуну, односно уводе стање рата.

У оба горе поменута случаја када се законодавно тело променило или када законодавци
раде супротно циљу због кога су одређени- они су криви због побуне. Не треба осудити
онога ко брани сопствено право, већ онога ко посеже за тим правом. Ко год, било владар
или поданик, посегне за правом принца или народа и постави основу за обарање устава и
поретка неке праведне владе, тај је крив за највећи злочин за који је човек кадар, пошто
треба да одговара за сва она зла крви, пљачке и пустошења које разламање владе на
делове доноси земљи. Сви се слажу да поданицима или странцима који силом нападну
својину неког народа може силом одупрети, али се донедавно оспоравало да се то може
учинити и краљевима. Ко год употребљава силу без права, тај себе ставља у стање рата са
онима против којих је сила уперена.

И сам Баркли је рекао да у неким случајевима народ може пружити отпор краљу (иначе
типичан представник теорије апсолутне власти краљева). Он наводи два ограничења:

1. Пружање отпора мора да буде са поштовањем. Како да се пружи отпор сили без
узвраћања удраца, ако је ударац знак непоштовања? Исход овога: слобода
сиромашног човека је да тучен моли, а уништем борбама моли да се отуда врати са
неколико зуба. Због тога ономе ко сме да пружи отпор мора да се допусти да удара.
2. Мора да буде без одмазде или кажњавања, а разлог за то је што нижи не може да
кажњава вишег. Супротстављање сили силом представља стање рата које
изједначава странке, укида сваки ранији однос поштовања, надмоћности и
уважавања. Због тога Баркли на другом месту оспорава да је законито пружити
отпор краљу у било ком случају.

Баркли наводи два случаја на основу којих краљ сам себе може да лиши престола:

1. Уколико покуша да обори владу, односно ако намерава да уништи краљевство и

државу ( Нерон и Калигула, параграф 237)
2. Када краљ учини себе зависним од другога и господству другога потчини своје
краљевство, које су му његови преци оставили.

У оваквим случајевима Баркли, морао је да допусти да се краљу може пружити отпор и да

престаје да буде краљ. У чему год он нема никакву власт, ту он није никакав краљ и може
му се пружити отпор. Где год престаје власт, ту и краљ престаје да постоји, и постаје једнак
другим људима који немају никакву власт.

Ко ће бити судија да ли принц или законодавно тело раде противно свом овлашћењу?
Народ ће бити судија, јер ко ће бити судија да ли његов повереник или посланик ради у
складу са овлашћењем, до онај ко га је овластио. Где нема судије на земљи, тамо је судија
Бог на небу. Власт коју је сваки појединац предао друштву када је ступио у њега, не може
поново да се врати појединцима све док постоји друштво, већ ће увек остати у заједници.
У заједници зак. власт никада не може да се врати народу док влада постоји, зато што је
он предао своју политичку власт зак. телу и не може да је поврати. Али уколико је народ
поставио границе свог зак. тела и дао сву власт у руке неког лица или скупштине само
привремено или када је због грешака оних на власти она изгубљена, онда се власт враћа
друштву и народ има права да задржи зак. власт у својим рукама, да успостави нови облик
или да је под старим обликом преда у нове руке.
Бјукенен- енглески хуманиста који је тврдио да је народ извор политичке власт и осудио је
теорију божанског права монархије.

9. О тиранији? ( XVIII поглавље, 109. страна )

Као што је узурпација вршење власти на коју други има право, тако је тиранја вршење
власти изван права, на шта нико не може да има право. ( Употребљавање власти за своју
властиту корист, а не у корист народа) Учени краљеви знају разлику између:

Краља- поставља законе као ограничење своје власти, а добро заједнице је циљ његове
владе

Тиранина – све жртвује властитој вољи и прохтеву ( Сви облици владе су подложни овоме,
не само монархије)

Где год закон престаје, тиранија настаје, уколико је закон прекршен на туђу штету
(параграф 202). Сила се не треба супротстављати ничем другом до неправедној и
незаконитој сили. Ко год се супротстави у другом случају, навлачи на себе праведну осуду,
како Бога, тако и човека, али до такве пометње неће доћи, јер

1. Личност принца је у неким земљама неприкосновена- ослобађа принца свих

неугодности због чега је, док влада постоји безбедан од сваког насиља и било
какве повреде
2. Ова привилегија припада само краљевској личности, и она не спречава да се они
који употребљавају неправедну силу доведу у питање, мада се позивају на краљево
овлашћење, које закон не допушта. Краљ има власт једино на основу закона, он не
може никога да овласти да ради против закона. Овлашћење или наредба неког
владаоца ништавни су и безначајни као у неког приватног човека, када није
надлежан, против закона не може бити никаква надлежност.
3. Ако претпоставимо владу у којој личност врховног владаоца није неприкосновена,
ипак га ова доктрина о законитости отпора свакоме незаконитом вршењу ове
власти неће угрозити у сваком незнатном поводу, нити ће владу увући у размирице.
Ништа се не може сматрати непријатељском силом сем онога што не оставља
никаква средства такве апелације. И једино је таква сила оно што га ставља у стање
рата и чини законитим да му се пружи отпор. Пошто један употребљава силу која
угрожава мој живот , ја не бих могао да имам времена да се позовем на закон да
бих обезбедио свој живот, а када је она прошла, сувише је касно за апелацију.
Закон не би могао да поврати живот мом мртвом телу, губитак је ненадокнадив,
тада се у природном стању стављамо у стање рата са њим. Али у било ком другом
случају се позивамо на закон.
 4. Ако незаконити акти, које је почини владалац и даље постоје (на основу власти) ,
онда право отпора, чак и у таквим очигледним актима тираније, ипак неће
одједном или незнатним поводима да осујети владу. (параграфи 209 и 210)

10. Шта Лок каже о ропству? ( IV поглавље, 21. страна )

Природна слобода значи бити слободан од макакве више власти на земљи и не бити под
вољом или законодавном влашћу човека, већ само признавати природни закон за своје
правило. Слбода није слобода сваког да чини што му је воља, већ слобода људи под
владом значи имати постојано правило по којем се живи, које је заједничко сваком у
друштву и које је донела законодавна власт успостављена у њему (Слобода да поступам у
свим стварима по својој вољи, тамо где не постоји закон о томе)

Слобода од апсолутне арбитрарне власти је битна за одржање. Човек будући да нема

власт над својим животом, не може себе уговором да учини нечијим робом. Нико не може
да да више власти него што је има. Ропство је продужено стање рата између законитог
освајача и заробљеника. Али, уколико се они споразумеју о ограничењу власти на једној
страни и послушности на дргој, престаје стање рата и ропства толико дуго колико траје
уговор. Ниједан човек не може да пренесе власт над својим животом.

Јевреји и неки други народи су продавали себе...