Osnovna jednačina bitak= vrednost

Umetnost je prema Ničeu organon filozofije. Niče kroz estetiku daje svoju ontologiju.
Tragedija saznaje tragičnu suštinu stvarnosti. Već tu dolazi do sukoba sa hriščanstvom i
njegovim obečanjem izbavljenja. Trafičan smisao žicota je potvrda života. Svi pojedinačni
oblici su samo trenutni oblici u bujici života u koju e oblici vračaju posle smrti. U kasnijoj
Ničeovoj filozofiji apolinijisko i dionizijsko se spajaju. Ničeova teorija umetnosti je
psihologija umetnosti, psihologija koja analizira dva umetnička nagona u sukobu koji se
sjedinjuju u tragediji.
Pokušaj samokritike: nije suprotnost dionizijskog apolinijsko već sokratizam, racionalizam.

Psihologija umetnosti i umetnost kao saznanje sveta

Rođenje tragedije nije delo iz filologije već prvo ničeovo filozofsko delo. Odbacivši
diskurzivan način mišljenja klasične filozofije on svoju filozofsku teoriju želi da iskaže kroz
estetiku. Apolon - bog obrazovanja i jasnoće. Dionis – Bog haosa, neumerenosti, seksualne
požude... Metafora za sukob slikarstva i muzike. Apolon je bog individualizacije, odvajanja i
razlikovanja, čovek upoznaje svet samo kroz predstave u prostoru i vremenu koje ne postoje u
svetu kao stvari po sebi. Apolonijsko ne može bez dionizijskog i obrnuto. Ne postoji
izbavljanje iz dionizijske suštine. Tragedije prikazuju individualizaciju kao koren patnje
čoveka.

,,Sokratizam” kao suparnik tragičke istine: O istini i laži u vanmoralnom

smislu

Sokrat je kriv za nestanak tragedije, U neograničenoj nauci se nazire umetnost. U logici

apolonijsko. I pra biče je pojava koja postaje svesna sebe u izvođenu tragedije.

Forma, stil i analiza Zaratustre

Prema Ničeu pravi pesnik je onaj koji stvara istinu. Tu se još više smanjuje razlika između
pesnika I filozofa. U Zaratustri Niče filozofira na način umetnika.

Večno vračanje istog: Sedam pečata – Zaratustra i viši ljudi

U liku savesnog duhom Niče daje tip naučnika

Negativna ontologija stvari

Umetnost kao tragična umetnost prikazuje suštinu sveta. U igri umetnika odražava se
suštinska igra sveta, kao volje za moć. Umetnost je potencirana seksualno (Relevantno za
rad o Frojdu). Tragična umetnost je saznanje volje za moć. Tragična umenost patnju
pretvara u uživanje. Ona prikazuje ono užasno kao lepo. Umetnost je spas onoga ko saznaje,
ko deluje i ko pati. Taj spas donosi Dionis.

Disciplina i vaspitanje – Dionizijski svet

Kod poznog Ničea apolonijski princip postaje volja za moć. Dionizijski princip postaje večno
vračanje istog. Ova dva principa se sjedinjuju u principu Dionisa.