Овај рад дистрибуиран је као дискусија од стране Стенфорд института за

истраживања економске политике

Дискусиони рад No. 06-39

Наука, технологије и иновација за економски раст : истраживање

спроведено на вези истраживачке политике и праксе STIG система

Philippe Aghion
Paul A. David
Dominique Foray
Jul 2007
(прегледан) Октобар, 2008

Институт Стенфорд за истраживања економске политике, на Универзитету Стенфорд

подржава истраживања утицаја питања која се тичу економске и јавне политике. SIEPR
дискусија - серија извештаја о истраживању политике и анализе спроведене су од стране
истраживача који су повезани са Институтом. Радни документ у овој серији одражавају
ставове аутора али не и нужно ставове института Стафорд за истраживања економске
политике.
 Наука, технологије и иновација за економски раст : истраживање
спроведено на вези истраживачке политике и праксе STIG система

Philippe Aghion*, Paul A. David**, Dominique Foray***1

Октобар, 2008

АПСТРАКТ
Овај рад се одражава на важности приступа теоријских система независним политичким
питањима, која се односе на диманику науке, технологије и иновација, као и на њихов
однос према економском расту. С обзиом на приступ који карактерише велики део
тренутне актуелне економске литературе, третмане технологије и политике раста, ми овде
можемо поставити суштинско питање : каква врста системских парадигми је вероватна да
докаже нарочиту плодност у том конкретном проблему – домену? Еволуциони, нео -
Шумпетеровски и комплексни приступи система динамике су концептуално атрактивни, а
ми испитујемо њихове врлине и ограничења. Оба квалитета су лако видљива када се
покушавају повезати теоријски системи и релевантна истраживања повезана са
практичном политиком у овој области.

1
* Department of Economics, Harvard University, ** Department of Economics, Stanford University & All Souls
College, Oxford & UNU-MERIT (Maastricht, Netherlands), *** College of Management of Technology, Ecole
Polytechnique Fédérale de Lausanne

2
 Признања

Иницијална верзија овог документа је представљена на СПРУ 40.о Годишњици

коференције о Будућности Науке, Технологије и Иновација: Повезивање Истраживања са
Праксом, који је одржан на Универзитету у Суссексу, 11-13 Септембара 2006. Аутори су
захвални за коментаре и сугестије примљене том приликом од стране W. E. Steinmueller,
Nick von Tunzelmann и Giovani Dosi, међу осталим учесницима конференције; а потом, од
Gabriel Goddard, Larry Goulder и Luc Soete. Дужина оригиналног нацрта онемогућава
додавање још више страна, које су нам биле неопходне да се обрадена све занимљиве
тачке којим нас наши пријатељи и колеге позивају да тражимо. Три анонимна рецензента
су била од велике помоћи у процесу реструктурирања и кондензације која даје тренутну
верзију. Прихватамо пуну одговорност за било какве недостатке - како додавања тако и
пропуста - да остане. На крају, али не мање важно, срдачно захваљујемо двојици уредника
овог специјалног издање за критичко читање и конструктивне интеракције током
припреме рукописа.

Контакт аутора : P. A. David, Department of Economics, Stanford University,

Stanford, CA 94305-6072. email: pad@stanford.edu

3
 Садржај :

1. Увод.....................................................................................................................................................5
2. Ка већој динамичкој перспективи система за анализу политике..................................................12
2.1. Неуспех тржишта као образложење за политику: јавна добра и проблеми присвајања.....12
2.2. Отворена наука и власничко истраживање: дивни, али погрешни организациони режими
15
2.3. STIG политика комплексних системс: између неадекватне координације и неумерености
импулса..................................................................................................................................................18
2.4. Институције и људска организација: систем структуре или инструменти политике (или
обоје)?....................................................................................................................................................22
3. Одабир ремонт - алата за решавање неуспеха тржишта: неутрални vs не-неутрални
инструменти..............................................................................................................................................25
4. Политичка комплементарност у великом динамичком систему перспективе.................................30
4.1. Образовање....................................................................................................................................30
4.2. Конкуренција.................................................................................................................................31
4.3. Макроекономија............................................................................................................................31
4.4. Тржиште рада................................................................................................................................32
5. Од теорије до праксе: колико је стварни простор ограничен за ефикасно деловање политике?.. .33
5.1. Тешкоће практичне примене........................................................................................................33
5.2. Унапређење уметности управљања динамиком сложеног система иновација.........................35
6. Закључивање упозорења о амбицијама истраживања и праксе Stig политике................................37
Признања..................................................................................................................................................39
Референце.................................................................................................................................................40

4
 1. Увод

Напредак у истраживању науке економске политике и политике технологије као и

доприноси научног знања социологије као и нашег разумевања друштвеног обликовања
технологије, привукли су све већу пажњу последњих година 2, као и покретање кључних
питања о социјалној жељености правца кретања ка којима је усмерен развој кретања
научних и технолошких истраживања модерног друштва (видети на пример : Callon et al.,
2001, Ripp, 2003). Економска истраживања која се тичу ствари науке и технологије, су
међутим, остале преокупиране нечим другим. Интересовања за R&D иновације су тек
недавно повећана међу академским економистима 3, чак и они имају предиспозицију да
прате дисциплину матрице. (Helpman, 1998, Džef i dr., 2004, Romer, 2001, Klette i Moen,
2000).
Несумњиво, овај развој одржава широко заједничко схватање да се виши нивои
стопе расте које уживају неке од националних економија могу приписати већем успеху тих
земаља у експлотацији у настојањима проширивања технолошких могућности. Већину
економиста у овој области је заинтригирала могућност да се забележени позитивни
резултати могу пратити на ефикасним програмима политике, то јест, програмима чија је
компаративна ефикасност проистекла из правилног редоследа подстицаја који дају
одговарајућу мешавину истраживачког и комерцијално - оријентисаног R&D и на
инвестиције приватног сектора у технологији отелотворења капитала и обуке људских
ресурса (Mohnen and Roller, 2001, Trajtenberg, 2002).
2
Погледати, на пример, раст чланства и проширивање активности Европске асоцијације за проучавање науке
и технологије и америчког друштва за проучавање науке и друштва. Тема Европске комисије Наука у
друштву за FP7 (2007-2013) обухвата финансијску подршку за мултидисциплинарна истраживања која се
тичу интеракције науке - друштва као система и пројекте који комбинују Наука и стручност друштва са
дизајном наука политике и имплементације које припадају другим специфичним S&T пољима.
[Видетиhttp://ec.europa.eu/research/sciencesociety/index.cfm?fuseaction=public.topic&id=76].
Дирекција америчке националне социолошко – научне фондације, понашања и економија (СБК) креирала је
програм Наука, Технологија и друштво (СТС), укључујући два програмске области које се тренутно
фокусирају на студије друштвене науке, технике и технологије (ССС), и студије од политике, науке,
технике и технологије (СПС).
[Видетиhttp://www.nsf.gov/funding/pgm_summ.jsp?pims_id=5324&org=SES&from=hoe].
3
The National Bureau of Economic Research Working Paper Series је главни излаз за матицу академских
истраживања о овим предметима, иако је једва једна свеобухватна. Google претрага (на дан 11.10.08) дала је
17.200 означака за NBER Vorking Papers" + "R&D, и 2,730 NBER Vorking Papers + Економика иновација.
Дискусиони радови Центра за истраживања економске политике заузимају сличан положај за истраживање
на енглеском језику: Google претрага за те области, замењујући CEPR дискусионе радове дала је 12.900
делова за R&D и 2.330 за Економске иновације.

5
 У највећем делу економске литературе, избегава се дискусија о расподели средстава
за различите врсте отркића и проналазака, односно избора међу алтернативним начинима
на којима нове технолошке могућности могу бити распоређене. Уместо тога анализа
појединаца схвата истраживачке делатности као апсорбцију хомогеног прототка
инвестиција привреде, а то заузврат доводи до неизвесниог тока додатака за залихе
генеричког знања. Надаље, претпоставља се да иновације могу бити набројане као низ
конкретних технолошких могућности које се под правим економским условима могу
регенерисати као нове иновације што носи са собом нижу цену или квалитет нове робе или
услуга – или можда обоје. Осим тога, бројне информације које је дало истраживање
указују да се могу увећати залихе (генеричких) знања и низ специфичних техничких
могућности. Артикулација ове динамике, као и позитивне повратне информације које
доприносе одржавању акумулације научног и техничког знања основа су за процес раста,
док игнорисање у појединостима о диференцираним оутпутима истраживања је лепа
финеса у овој концептуалној шеми. То је постигнуто хомогенизацијом уређаја удруживања
последице хетерогених информационих новина са повећањима укупне ефикасности
агрегата употребе инпута у привреди у целини, или, алтернативно, у великим
индустријским секторима.
Још један корак који служи за обављање анализа из позитивних у нормативне
области јесте корак којим се избегава да буде уплетен у избор између конкретних
друштвених опција па је усмерен на веома генеричку класу проблема политике. Ово
питање заправо гласи да ли се прави ниво инвестиција издваја за производњу и
дистрибуцију нових истраживачких резултата – односно да ли су институциализовани и
неформални процеси информација и генерације знања оптимални или треба оптимизовати
мере јавне политике, тако да би се добила жељена дугорочна стопа технолошких
иновација и раст продуктивности.4

4
После опште употребе у економији, израз информација овде се односи на знање које је смањено и
претворено у порукама које могу лако да комуницирају међу доносиоцима агената - процес који подразумева
меру кодификација, у смислу преправљања у социјално интелигентан и стога заразан код. Трансформација
знања у информацијама је неопходан услов за размену знања као робе. Оба процеса производње и
дистрибуције знања и информација су централне теме за политику технологије.

6
 Уместо да се третирају као одвојене и засебне теме 5, наука технологије и иновација
често се разматрају у динамчном и опште уравнотеженом контексту, а то је начин
карактеристике анализе у савременој макроекономској теорији раста. Настала
истраживања агенде једноставно одузимају дах - одузима дах на један елегантан начин,
заиста, за све оне који се воде логиком економије матрица. Свакако је импресивна
кохерентност која је овој шеми пренета за анализу различитих питања. И за већину
економиста она се ваља добро научити.
Овде, пак није намера да се поведе расправа о естетици теорије. Овде питање није
теорија ради теорије, већ уместо тога се говори о теоријским и емпиријским
истраживањима ради информисаности и доброј политици праксе. Поставља се питање да
ли политика наука, технологија и иновација може бити пројектовања и вреднована у
оквиру теоријског система? Требало би очекивати динамичан оквир опште равнотеже,
који би био доминантна парадигма за теорију раста, да би се обезбедиле одговарајуће
смернице за политику истраживача са којима се суочавају у реалности тако да би
представљале убедљиве аргументе за проактивну политику владе.
Поставља се и питање у ком правцу би требало понудити избор и пројектовање
програма тако да утичу на производњу, дистрибуцију и коришћење научног и техничког
знања и информација. Неки истраживачи (нпр. Нелсон, 2005) изразили су озбиљну
интелектуалну сумњу у том погледу, тврдећи да логика опште конкурентне равнотеже
анализа почива на емпиријским претпоставкама да ли су они важни, и да би требало да се
виде примери многих економиста који су упропастили случај за било коју јавну
интервенцију у рад тржишта.
Покушај владе да утиче на алокацију ресурса од свеприсутне и одрживе политичке
активности би, у том контексту, требало да буде оправдан на основу приватне олакшице
које пружа слободно тржиште које систематски лоше обавља, заиста слабије од
прописаних интервенција. Али онда, каже се даље, ако не конкурентна генерална
5
Третман ове теме као подспецијалитет у оквиру истраживачког домена са ознаком економија науке,
технологије и иновација могао би се очекивати, јер су у таквом облику признати у потпуности од стране
матрице англосанске литературе. Али такво поље са додатим подобластима може се наћи у часопису
широких половних класификацијионих шема економске литературе. Овај пропуст представља занимљиву
аномалију за студенте науке социологије. Објашњење се може наћи прегледом повезаних загонети: Водећи
дипломирани економисти програма у САД, а по узору на њих и друга места, не третирају економију науке и
технологије, као области специјализације за докторске студенте, мада дипломирани курсеви о тој теми нуде
неке од тих одељења. Сасвим другачија ситуација преовлађује у многим универзитетима широм Европе.

7
димамичка равнотежа, какве теорије могу послужити као водич за преписивање лекова
када тржишта пропада?
Повећање свести о интимним и вишеструким технолошким и иновацијским везама
са непретком у науци мењају са једне стране и скуп друштвено – економских иснтитуција
које делују у датом контексту, а са друге стране охабрују концептуализацију науке,
технологије, иновације и раста система (STIGS) као одговарајућих субјеката за
истраживање оријентисане политике. Алтернативни концептуални оквири, укључујући и
оне који су више подложни еволутивном анализом динамике сложених система, могу лако
бити центар овог рада.
Системи размишљања у ширем смислу су довољно свеобухватни да се прихвате као
стил анализе опште равнотеже која је позната у редовима економије и новији напредак у
теорији сиситема који током последње две деценије губе свој утицај у анализама физике,
хемије и биологије као еколошких наука. Уосталом, на енглеском реч систем потиче од
грчке речи sustema који заправо значи окупљање мноштва појединачних делова који
заједно стварају интеракцију делова у један већи систем. 6
Истраживање модерних система и систематизације обухвата један холистички
приступ уместо редукционистичког приступа у развоју логичне, математичке, инжињеринг
и филозофске парадигме или оквира за проучавање динамике физичких, технолошких,
биолошких, социјалних и когнитивних система. За економсите је привлачна хетеродоксна
перспектива која одступа од конвенционалног становишта да равнотежа ошште анализе
лежи у претпоствкама које омогућавају да се представе у погледу природе интеракције
између конститутивних елемената (агенти) економског система. 7
6
На интелектуалним коренима модерног развоја истраживања система и његовог односа према кибернетици
и теорији комплексности, погледајте François (1999). Међу истакнутим економистима, Simon (1962) је дао
пионирски допринос савременом теоријском разматрању сложених система. О примени теоријских система
приступима науке и технологија – политике вођења политике дискутовало је неколико научника, посебно је
Sagesti’s (1972) у својој монографији која је примењена за дизајнирање политика за развој економије. За
даљу карактеризацију модерног развоја у систем размишљања, и неке корисне референце, могу се
консултовати текст на сајту Wikipedia : http://en.wikipedia.org/wiki/Systems_science
7
Термин комплексан систем нема стандардно значење и користи се на различите начине. Неки аутори га
користе за означавање детерминистичких система са хаотичном динамиком; други говоре да се он односи на
ћелијске аутомате, поремећене систем многих тела неуронске мреже, адаптиве алгоритме, структуре
формирање система. Daniel Stein (1989: p. XIV) када је у питању увођење термина од стране the Santa Fe
Institutute series of Lectures in Sciences of Complexity, примећује да комплексни системи деле имовину
излагања изненађујуће и неочекивано је понашање да је то власништво система у целини и не може се
закључити или извести испитивањем понашања појединачних саставних елемената у изолацији. Дакле,
заједничка карактеристика истраживања комплексности је синтетички приступ. Гешталт приступ, за
разлику од редукционизма.

8
 Позитивне повратне информације извор су динамичких процеса нестабилности који
доводе на постојање у систему више атраткрора или равнотеже конфигурацијама. У
такозваном композитним (или квази) системима који су отворени у неким аспектима (не
јако интегрисани), масовна апсорпција енергије може водити систем довољно далеко од
равнотеже позитивне повратне спреге које могу да изазову осцилације – растуће
амплитуде док се не пређе критични праг нестабилности.
Као пионирски рад – када је у питању ова тематика је рад Prigogine (1955) 8 који
говори о успостављању реда у тим тачкама па је могуће да се систем подвргне
бифуркацији према вишим нивоима сложености, кроз појаву нових, а самим тим и
дисапативним) конфигурацијама које постају стабилизоване на вишим нивоима ентропије.
Проширења ове концептуализације у циљу процеса економског развоја, укључује
квалитативне трансформације - то јест, организационе промене обележене појавом
структура веће сложености, а не само квантитативним понављањима којима проширује
неизмењену конфигурацију система – која је вршила снажан апел, као нацрт једног
економисте да истражи еволутивне економске парадигме. 9 За друге, постојање микро-
економске структуре и односа између агената у привреди који доводе до позитивних
повратних информација (у напредни и развоју привреде подједнако) представља
једноставан основ за очекивање да пролазне историјске околности могу да играју улогу у
одабиру међу мноштвом потенцијалних конфигурација које могу постати стабилизовани
non-ergodic системи (David 2005, 2007).
Свакако модели у економији као сложеном систему могу се похвалити за усвајање,
као возила анализе које су логички више у складу са потрагом за просветљених јавних
политика усмерених на руководећим елемената STIG система опседнутог условима
непотпуних информација, продорима спољашњих самојачајућих, и генерисаних препрека
за улазак са конкуренцијом. Такви услови су вероватно произведени из тржишта резултата
које хронично остаје знатно мање него друштвено - ефикасно у статичком смислу
8
За наредне генерализације и проширење друштвених процеса видети Prigogine (1980) и Prigogine
and Stengers (1984). Видети Haken (1978) који говори о самоорганизујућим системима и Синергији, Bak
(1996) који говори о само - организованој критичности и бифуркацији у композитним системима.
9
Verspargen (2005). Доказ таквих процеса у формалним моделима, који их истражује по
стохастичким методама симулације је била један плодна линија истраживања која је била продуктиван увид
у индустријску динамику, на пример, употреба пријатељског моделирања Malerba and Osenigo (2000), и
Malerba, Nelson et.al (2006). О спровођењу на мање формализованом еволутивном приступу динамике
организационих екологија, говори Metcalfe (2007), који ипак стиже до важних сазнања која су више
експлицитно фокусиранљ на давање смерница за науку, технологију и политике иновација.

9
расподеле средстава, али такође може да пропадне у циљу реализације иновација, раста и
секуларних побољшања у економском благостању. Важно питање које се онда поставља је
да ли би, у таквој парадигми, заиста било изводљиво да се дизајнирају и процене
одговарајуће политичке интервенције. У овом раду поново је низ омиљених тема у том
духу, и разматрају се неке импликације усвајања перспективе већих система за анализу
политике.
Овај документ је такође написан у циљу да подстакне неке мултидисциплинарне
дискусије. Много од онога што желимо да представимо овде се ослања на опште идеје и
увидом у теорије система - а посебно интердисциплинарног поља, чији су оснивачи
окупили теоријске концепте и принципе из онтологије, филозофије науке, физике,
биологије и инжењеринга. Истраживање теорија система је пронашао пут од различитих
домена, истраживања укључујући и многе друштвене науке. Што се тиче политике
технологије, препознајемо врлине једног системског приступа техничким променама и
иновацијама. Такав приступ помаже да се истакне и увиђање неколико карактеристика
процеса иновација и технолошких промена које су од директног значаја за политике
технологије.
Ове карактеристике укључују: више праваца везе на истом месту у времену између
фаза технолошких промена, кумулативне процесе током времена који доводе до повратне
информације и lock – in ефеката, зависност од технолошких промена по знању и
асимилација информација путем учења, јединствени карактер детаља о путу развоја и
процес дифузије за сваку иновацију, системски и међусобно зависне природе процеса
технолошких промена. Импликације ових карактеристика за политику технологију, то јест,
од приступа историјских система за технолошке промене и иновације јесу су главни
предмет расправе у следећим поглављима.
Наша дискусија о овим тешким питањима прати линију аргумента која је
постављена у наредних пет делова. Одељак 2 представља преглед STIG политике која
интегрише неуспех тржишта и образложење за политику у оквиру шире перспективе
система. Разлог неуспеха тржишта за политику технологије укорењен је у радовима
Nelsona (1959) and Arrowa (1962) који су недавно и више проширени узимајући у обзир
путање импликације иновација комплементарности, координације и система неуспеха и
економике еволуције технологија и институција Сваки од ових концептуалних развоја

10
подразумева одређену артикулацију приступа неуспеха тржишта у широј перспективи
система, као и одговарајућу потрагу за средствима и инструментима политике. Arrow
(1962) истиче да у односу на основна или истраживачко научна истраживања, несигурност
представља посебане препреке за мобилизацију приватних инвестиција профита, који
често компликује дуготрајне хоризонте потребне пре истраге која доноси плодове
практичне примене.10
Одељак 3 отвара кутију са алатом како би разговарали о тврдњама да ли су
исправној политици потребни инструменти који су неутрални и неспецифични у вези са
технологијама и фирмама, као и да се процени у којој мери STIG перспектива даје неке
економске разлоге за ненеутралне политичке интервенције. Та перспектива је проширена
у делу 4, која испитује кључне аспекте међузависности између STIG политике и других
врста економске политике које се баве формирањем људског капитала, макроекономских
перформанси, ефикасном конкуренцијом, ефикасностшћу и флексибилношћу тржишта
рада, као и стабилностшћу и одзиву финансијских институција.
Потенцијалне слабости које су уско фокусиране на политику технологије јесу
вероватно материјализоване имајући у виду да нису узете у обзир комплементарне
компоненте целог економског система. Одељак 5 заузима питање практичних и трошкова
стварних политичких интервенција. Разумевање базичних принципа тржишних поремећаја
не води нас врло далеко у погледу практичних препорука о изградњи ефикасне политике
интервенцијама које морају бити извршене у реалном времену.
Практичне тешкоће пројектовања интервенције за систем такве комплексности
представља огромни изазов, јер барем један од услова који позивају на владине
интервенције подразумева и важне аспекте понашања система који могу бити својства која
се појављују и које се не могу поуздано закључити из познавања особина његових
саставних делова. У закључку са неколико упозорења и подсећања на опасности политике
иновација које чекају истраживача политике и практичара, указује се на то да њихов рад на
великим и сложеним системима треба оцењивати на основу уочених исхода политике.

10
Поређења ради, примењени индустријски R&D пројекти се предузимају када је расподела
трошкова, а време чекања пре исплата се могу реализовати што је много компактније. Али неизвесности о
томе што нико неће открити су дакле око утакмице између оних који су окренути резултатима истраживања
и способност ентитета који је спровео истраживање на комерцијалној експлоатацији доприноси смањењу
очекивања величине користи да ће бити у стању да приватно одговарају.

11
 2. Ка већој динамичкој перспективи система за анализу политике

Модерни економски разлози за политику интервенције у овој области (као и у

другим) почивају пре свега на успостављању убедљивих разлога за доношење закључка
који би у одсуству резултата били субоптимални. Тај корак, који је неопходан, али није и
сасвим довољан за сврху практичне политике, има корене у сада већ класичним
формалним изјавама о проблематичном функционисању конкурентних тржишних процеса
који се баве информацијама, самим тим и инпутима и оутпутима истраживања економске
робе.

2.1. Неуспех тржишта као образложење за политику: јавна добра и

проблеми присвајања

Савремени економисти су пратили дела Nelsona (1959) и Arrowa (1962) који тврде да
идеја потенцијалне вредности сваког појединачног купца не одговара његовој вредности
друштвеног мноштва, јер ће у том случају друштвено мноштво бити збир увећаних
користи чланова друштва од којих произилази њихово појединачно коришћење те идеје.
Те приватне користи, међутим, неће бити лако откривене у спремности да плате све стране
које би тим подухватом нешто добиле. Један откривени део знања од стране својих
проналазача неће одмах користити другима, који су у стању да учествују у њеном
поседовању уз мале додатне трошкове. Поставља се питање зашто би онда понудили да
сносе било који од почетних трошкова спровођења оригиналне мисли у реалност?
Роба која се истовремено даје на коришћење одређеном броју агената понекада се
дефинише као неривалска роба у употреби (видети Ромер, 1990), или има имовинску
бесконачност, растегљивост и способност да створи интертемпорално знање преливања.
(видети на пример, Dasgupta i David, 1994; Aghion i Hovitt, 1998). Ова карактеристика је
екстремни облик смањења маргиналних трошкова као што је повећан обим коришћења:
иако цена прве употребе нових знања и информација може бити велика, по томе што
обухвата трошкове своје генерације, даљи случајеви њеног коришћења намећу
занемарљиво мали инкрементални трошак. Понекад се сматра да оштећење ове
формулације мора да игнорише трошкове обуке потенцијалних корисника који ће бити у
могућности да пронађу и схвате увоз информација, или да знају шта да раде са њима. Али,

12
иако је тачно да се развој људске способност схвата као могућност да се искористе знања
и информације - то су процеси који подразумевају фиксне трошкове, постојање овог
другог и не упропашћавају тврдњу да поновно коришћење информација оштећује нити
намеће значајне даље (маргиналне) трошкове. Друга нарочита власништва знања или
информација која би овде требало да се истакну јесу тешкоће које се јављају у вези
трошкова а које подразумевају да задрже искључиву контролу над њима – док их
истовремено стављају на коришћење. Иако је могуће задржати тајну нових информација
или нових знања, производња видљивих резултата, на други начин оствариво ће открити (у
најмању руку) постојање метода за добијање тог ефекта.
Дефиниција значења говора економиста о јавним добрима се добија из дуплих својства
неривалске употребе и скупих искључења других из поседовања. Иако је термин постао
познат, конфузија се задржава око његовог значења и последица. То не значи да таква роба
не може бити у приватној испоруци, нити да то значи да владина агенција треба или мора
да произведе, нити идентификује јавна добра са аспекта рес публица, скупа ствари које
остају у јавном домену. Претпоставка је да из природе јавних добара да процеси
конкуретног тржишта неће радити ефикаснан посао расподеле средстава за њихову
производњу (на пример у близини друштвеног оптимума). Када таква тржишта дају
ефикасне расподеле ресурса, она то чине зато што се појављују додатни трошкови и
користи од употребе робе додељеним корисницима. У случају јавних добара, међутим,
такви задаци нису аутоматски и они се посебно тешко организују у условима
конкуренције. Откривање чак опште природе и значаја робе купцу (а камоли његове тачне
спецификације) постиже се конзумирањем тржишне трансакције које могу да пружају
вредна трансакциона преливања потенцијалним купцима, који су слободни онда да оду.
Сложене условне одредбе уговора и значајна мера поверења су потребни за успешно
спроведену маркетинг идеју, и њихово уређење је далеко непроценљиво, посебно у
преговорима дужине руке међу партијама које немају симетричне приступе свим
релевантним информације.
Уговарање за стварање спецификација информационе робе може да се утврди, али она
још увек не постоје у свом потпуном значењу. Још увек су препуна већих ризика, а и
фортиори као основне неизвесности окружују трансакционе аранжмане који укључују
напоре за производњу заиста нових открића и проналазака. Ово доводи до закључка да су

13
налази научних истраживања, као нове информације, озбиљно потцењене и да се оне
директно продају кроз савршено конкурентна тржишта. Као друго, оне зато не успевају да
обезбеде довољно подстицаја да постигну друштвено пожељан ниво инвестиција у њихову
производњу. Све горе наведено описује шта је довело до одређивања проблема
апропријабилности, чије постојање се позива на матрицу економске литературе као
примарног разлога за владине интервенције у области научног и технолошког
истраживања путем различитих инструмената јавне политике (Nelson, 1959, Arrov, 1962).11
Друге две врсте неуспеха тржишта наводе се у литератури као допринос дијагнозе
хроничног стања подулагања у научно - технолошка истраживања у приватном сектору.
Прво, вредност основног истраживања је више претпоставка него примењено истраживање
и стога је већа вероватноћа да ће бити потцењено од стране приватних фирми и
појединаца. Они ће вероватно бити више усмерени ка ризику неповољних услова него што
би било да делују колективно преко владе и да на тај начин могу избећи предузимање
основног истраживања у свакој великој мери због веће неизвесности. Основна
истраживања односе се и на дужу гестацију кашњења од примењених истраживања. Ако
приватне стопе попуста прелазе социјалне цене, било због миопа или због несавршеног
тржишта капитала, постоји случај за пружање јавних помоћи основним истраживањима.
Друго, неправилности на тржишту капитала које има тенденцију да напусте ограничена
истраживачка средства, посебно када се суочавају са вероватноћом да ће истраживачки
пројекат имати продужено трајање и да ће проћи дуго времена пре него што се резултати
могу комерцијално експлоатисати. R&D може бити извор неуспеха тржишта по себи, када
су истраживачи, иноватори и финансијери јасни ентитети. Мала и тек покренута предузећа
суочавају се са већим трошком капитала од својих већих конкурената. Постоји често јаз
између стопе приноса коју захтева предузетник који улаже своје властите фондове и оних
који траже стране инвеститоре. Осим ако је иноватор већ богат, неке новине неће успети
да се обезбеди само зато што су трошкови спољног капитала превисоки - чак и када би
11
Аров (1962) истиче да у односу на основно или истраживачко - научно истраживање, несигурност
представља посебне препреке за мобилизацију приватних инвестиција тржења за профит, који се често могу
објаснити дугогодишњим хоризонтима потребним пре истрага које носе плодове практичних апликација.
Поређења ради, примењени индустријски R&D пројекти се предузимају када је расподела трошкова, а време
чекања пре исплата се може реализовати много компактније. Али неизвесности, које се односе на овај аспект
нико неће открити, јесу дакле око утакмице између тих евентуалних резултата истраживања и способности
ентитета који је спровело истраживање за комерцијално експлоатисане налазе који доприносе смањењу
очекивања прикладне величине користи.

14
иноватори прошли приватни стопу приноса (или период исплате) препреке су средства
која су доступна на нормалним каматама. Ово је стандардни низ проблема који позива на
неку врсту одговора политици. Број принципа који су напредовали као смернице за такве
интервенције су мање убедљиве него што се то може учинити на први поглед.

2.2. Отворена наука и власничко истраживање: дивни, али погрешни

организациони режими

Оправдање за интервенцију владе у области научног и технолошког истраживања и

развоја нуди део конвенционалног неуспеха тржишта, оно признаје разлику између
истраживачких или суштинских или основних истраживања, с једне стране, и примењених
или комерцијално оријентисаних R&D с друге стране. Посебна потреба за
субвенционисање је пронађена у већем степену несигурности, и дужем временском
хоризонту над којима би истраживачки програми те врсте требало уопште да се одржавају.
Ова линија аргументације, међутим, неадекватно одговара када је у питању постојање два
сасвим различита организациона и подстицајна механизама које подржава влада и који се
одржавају како би се обезбедила економска подршка за истраживачке активности. Недавна
институционална анализа у вези са такозваном новом економијом науке је понудила
функционалистичко објашњење за отворена дела институционалних комплекса модерне
науке, која је традиционално била (и у многим земљама је још увек) уско повезана са
понашањем истраживања у јавним институтима и универзитетима (видети Dasgupta i
Davida, 1994; David 2003).
Модерно образложење јавне политике подржава отворену науку која се фокусира на
економским и социјалним аспектима ефикасности брзе и потпуне информације о потрази
за знањем, и подршке улози неформалних и институционалних норми које имају
тенденцију да се ојачају кооперативна понашања међу научницима. Она наглашава
усклађеност кључне норме обелодањивања у оквиру угледа колегијума заснованог система
награђивања који се темељи на потврђеним тврдњама приоритета у открићу или
проналасцима. Укратко, брза откривања омогућавају брзу потврду налаза, смањују

15
прекомерно дуплирање истраживачких напора, повећавају домен комплементарности и
стварају повољна преливања међу истраживачким програмима.12
Третирање нових сазнања, која се своде на јавни домен у потпуности експлоатишу
јавна добра – то су особине које омогућавају знање и информације које се могу заједнички
користити и поново искористити на неодређено време и на тај начин промовисати бржи
раст залиха знања. Ово је у супротности са контролом информација и ограничењима
приступа која су углавном потребна како би се одговарајуће приватне материјалне користи
заштитиле од поседовања (научних и технолошких знања). У власништву R&D режима,
открића и изуми се морају или одржати тајним или се заштитити стицањем монополским
правима на њиховој комерцијалној експлоатацији. У супротном, неограничени улазак
конкурентних корисника може да уништи личну профитабилност улагања у истраживање
и развој.
Онда се може рећи да је режим власничке технологије (као облик друштвене
организације) погодан за максимизацију приватног богатства акција које одражавају
тренутне и очекиване будуће токове економске ренте (стварање екстра нормалног
профита). Док потенцијална награда од ексклузивних експлоатационих права има овај
ефекат (јачањем подстицаја за приватне инвестиције у истраживање и развој и иновативне
комерцијализације на основу нових информација), ограничења која монопол
интелектуалне својине намеће о употреби тог знања може смањити социјалну корист
приноса. За разлику од тога, отворена наука (опет као облик друштвене организације)
позива на либерално ширење нових информација, јер то више доприноси како
максимизацији стопе раста акција друштва поузданог знања тако и подизању маргиналних
друштвених стопа на повратак из истраживачких трошкова. Али, такође, донекле је
погрешан институционални механизам - ривалитет за приоритет у откривању открића и
проналазака који могу изазвати ускраћивање информација (на пример привремена
обустава сарадње) међу блиским такмичарима у појединим областима у току истраживања.
Штавише, присталице обелодањивање норме теже акценту да отворена наука не може

12
То је проблем праћења напора истраживања које би било неопходно и за отворени систем науке и режима
интелектуалне својине везати награде истраживача на један или други начин тако да се приоритети у
производњи могу посматрати као истраживачки резултати, који могу поднети тестирање валидности и
валоризације - да ли директно при процени вршњака, или посредно преко њихове примене на тржишту роба
и услуга.

16
постати економски самоодржива, она је дужна да брзо открије оно што су научили и на тај
начин да се одрекне контроле над својом економском експлоатацијом. Њиховим
истраживањима потребна је подршка добротворних покровитеља или агенција јавног
финансирања.
Ова два карактеристична организациона режима на тај начин служе сасвим
различитим сврхама које су комплементарне и веома плодне када коегзистирају на макро -
институционалном нивоу. Ова функционална јукстапозиција указује на логично
објашњење за своју коегзистенцију, као и на настављање институционалних и културних
раздвајања између заједница истраживача које чине Републику науке и оних који се баве
комерцијално – оријентисаним R&D који се води по власничким правилима. Њихово
одржавање на продуктивном балансу, дакле, представља централни задатак на који
правила обавештајне науке и технологије морају бити усмерене. Ипак, балансирање
алокације ресурса у макро - институционалном нивоу који покушавају да одрже оба
режима у оквиру једне организације су сасвим различити искази. Ови алтернативи
механизми ресурса доделе нису у потпуности компатибилни у оквиру заједничког
институционалног оквира. А фортиори, у оквиру исте организације пројекта биће
нестабилни конкурентни – тенденција је да ће крхки подстицаји договора о сарадњи на
микро – нивоу бити нарушени.13

2.3. STIG политика комплексних системс: између неадекватне

координације и неумерености импулса

13
Асиметрије у транзиционим процесима од отворености до ограничења приступа и приватне имовине, с
једне стране, и из приватне имовине на отвореност, с друге стране, су анализирали David и Forai (2001): за
разлику од бившег процеса, у potonjiма нема спонтане фазне транзиције. Тако, појединац (девијантно)
доноси одлуку (у правцу отворености и сарадње) у кјој је мање вероватно да ће да се ствара кретање ка новој
равнотежи која се заснива се на отворености и сарадњи него што је то случај у којем девијантна одлука
ограничава приступ који може да изазове мрежу међусобно подржавања очекивања од задруге, и отвореног
приступа који може да постане покидан. Озбиљност претње, међутим, може се ублажити ако је мета фирма
која је предузела претходне инвестиције у изградњи својих властитих патената, стварајући базу из које се
подносе парнице у знак одмазде. Улога овог механизма у вођењу циклус самоојачања - патентирање су
добро анализирали и пажљиво документовали Hall и Ziedonis (2001), који су утврдили да је у САД
полупроводничкој индустрији за патенте портфолиа почео рапидно да расте током 1980-тих не као резултат
повећаног улагања у истраживање и развој да се искорис нове иновативне могућности, али као део
међусобно армираних перцепција фирми о њиховим слабостима и последичних потреба за самостално
заштитним стратегијама патента трговине и унакрсног лиценцирања.

17
 Немогућност приватних агената да координирају своје инвестиционе планове у циљу
стварања заједничких позитивних екстерналија, а самим тим и повећања и приватног и
друштвеног повратка из њихових иновација је историјски била призната у периодима
дубоке технолошке транзиције. Прилично новија перцепција је да на такав начин
одражавају неспособним генерички извор тржишног неуспеха, који се позива на
корективне фискалне политике. Ова перцепција се заснива на недавном погледу на
економију као развијању сложеног система, који се одликује позитивном динамиком
повратних информација у појединим класама тржишта, односно, селф - ојачањем
механизама у којима управљање иновативним комплементарностима игра главну улогу у
одређивању мотивације, а имплементација децентрализованих приватних инвестиција у
истраживање и развој (R&D). Позитивна повратна спрега која проистиче из екстерналија у
усвајању стандарда за интероперабилност у телекомуникацијама и дигиталних система за
прераду информација могу произвести два оштра контраста облика лоше расподеле.
Проблем кокошке и јајета може да доведе до неуспеха у постизању критичног нивоа
почетног усвајања било ког стандарда који би водио њено ширење напред, тако да ће
тржиште остати погођено разноврсностима не-интероперабилних уређаја, и последичних
губитака потенцијала предности мреже. С друге стране, сада је широко признато да
динамична нестабилност која ствара позитивне екстерналије може генерисати хватање у
коло у усвајању стандарда који навршава критичну масу на самом почетку развоја
технологије мрежа. Неумереност импулса који је створен на тај начин може водити процес
усвајања до тачке на којој индустријски стандард постаје дубоко укорењен, и кога не може
да помери конкуренција из техничке супериорне алтернативе. Већина корисника би радије
била у стању да врши избор ван контекста од осталих стандарда доминантно инсталираних
база корисника.14
Атрактивно је размишљати о коришћењу структуре о подстицајима на микро нивоу и
створене комплементарности у техничким системима и организационим механизмима за
појачавање позитивних повратних ефеката кључних политичких интервенција у циљу да
се покрене економија или њихови велики сектори, да се развијаја нова техничко –
економска путања која би пребацила средства од нижих продуктивности и у будућности
14
Видети, на пример, рад Dejvid и Greenstein (1990) за преглед литературе о економији о Ц
компатибилности, односно интероперабилности стандардизације као једног индустријског пољу илустрација
двостраног проблема који представља позитивни аспект на екстерном тржишту.

18
проширити прилику још већих инвестиција продуктивности. Ова визија подстиче став да
STIG политика треба да тражи идентификацију и подстицање одређених класа технологије
које омогућавају природне полуге које су заслућне за подизање стопе раста у економији
привреде.
Концепт опште намене технологије (GPT) и његов однос према иновацијама,
побољшању продуктивности и убрзање привредног раста нуди атрактивно образложење за
интервенцију владе (Dejvid, 1991; Bresnahan и Trajtenberg, 1995; Helpman, 1998; David и
Vright, 2003). Међутим, аспекте ГПТ-а треба учинити најатрактивнијим за планирање јавне
политике јер они често доводе до приметно врућих области приватноих технолошких
истраживања, где оне који се њима баве су одушевљени улагањима у могућности
комерцијализације за које верују да ће бити актуелне (биотехнологија, нано технологија,
синтетичка биологије). Ако ГПТ образложење за фокусиране програме јавних инвестиција
позива убедљиво на улагање, треба бити у стању да се направи случај динамике развоја и
ширења нове класе технологија које ће вероватно бити карактерисане јаким иновацијама
комплементарности између изума и коизума апликације. (Bresnahan, 2003)
У испитивању механизама кроз које је ГПТ у облику информација технологија
допринела економском расту крајем двадесетог века, (Bresnahan, 2003) истиче да појава
повећања повратка размера експоната у економији на нивоу целе економије, почива на
комплементарности сасвим различитих облика иновативних активности. Позитивна
повратна спрега између проналаска нових информационих технологија и апликација
копроналаска у новим областима одвијају се истовремено у многим појединачним
тржиштима; где постоје могућности иновативног у два домена проналаска, процес је налик
крсту катализе са позитивним повратним информацијама које враћају назад и напред и
које се односе на одржавање временски продуженог ток напретка. Развој веома опште
научног и технолошког знања, излазећи из истраживања појединих основних физичких
појава је у великом броју различитих области где се признаје потенцијал применљивости, а
заузврат, чини заједничку основу за специјализована инжењерска достигнућа у
различитим индустријским кластерима. На тај начин су створене могућности за даље
иновације које реализују нове технолошке функционалности из дизајна производа и
система које подразумевају приближавање претходно различитим технолошким
кластерима, а понекад и експлоатацију комплементарности између старијих и новијих

19
кластера. Конвергенција између области рачунарства и области комуникационих
технологија које су подстакле развој рачунарских мрежа је добар пример за то.
Биоинформатика (рачунарска биологија) која се развија на раскрсници метода
молекуларне биологије и софтвера је такође добар пример технолошке конвергенције која
укључује снажне комплементарности сасвим различитих облика иновативних активности.
Када ствари иду добро на овај начин, може се одступити са страхопоштовањем када
је у питању одвијање процеса и њених способности да се одрже високе маргиналне
друштвене и приватне стопе поврата на инвестиције у дужем временском периоду. Ипак,
сложени односи између проналаска и примене стране у развоју привредних активности у
ГПТ – у имају у својој суштини, услове који су потенцијални извор неуспеха тржишта.
Ово су истовремено и интертемпоралне спољни фактори створени између проналаска и
апликације које су описане од стране Bresnahanа (2003), али искуство које је стечено у
доношењу одлука може да обезбеди информационе екстерналије и преливања од
пионирских корисника на колебљивим усвојиоцима.
Предвиђање могућности да могу да уче и добит из искуства других могу створити
подстицаје који успоравају усвајање. Расположивости радне снаге са одговарајућим
техничким вештинама и стање информационих технологија и одлука у усвајању у
пословним фирмама често међусобно зависи, али је мало вероватно да може да се оствари
спонтано док је дифузија прилично далеко напредовала. Осим тога, друштвене користи од
брзог ширења нове технологије могу се одложити, иако су важне могу се чак изгубити у
потпуности екстерним мрежама ако превише предузећа сматрају да одлагањем својих
улагања у њено стицање, они могу ослободити вођење пионира у овој области. Радна снага
се граду са потребним техничким вештинама које су могле да буду дате корисницима са
сношењем почетних трошкова истраживања и обуке. Динамички пропусти у координацији
стога вероватно произилазе из саме структуре комплементарности у што је дубоко
позитивна повратна спрега повезана са развојем ГПТ са седиштем ситуацији кокошке и
јајета ако се аутоматски не реше да ступе у пословање, вишак инертности и
неспособности система да се у потпуности искористе потенцијали у ГПТ који су доња
страна овог јаког новчића. Одговарајуће реакције политике у тако сложеним
подешавањима су сразмерно више тешко прописане него оне које су у вези са случајевима
који укључују углавном изоловано тржиште неуспеха (видети поглавље 2.1). Они су ближе

20
природи стратегија за израду координиране политике интервенција на тржиштима
производа и фактора инпута које су уско у комбинацији са научним истраживањима и
тржишно оријентисаним R&D.
Нагласак пада на значај креирања интегрисани скупа међусобно компатибилних и
пожељно међусобно појачаваних политичких активности у распону од истраживања које је
влада спонзорисала и јавних финансирања основних истраживања у универзитетским и
државним лабораторијама, R&D субвенција и пореских кредита подстицаја за више
институционално утемељену политику која је донела више одговарајуће тржишта рада и
индустријске односе за увођење нових иновација које ће се вероватно покренути. Али
овде, поред тога, врло је вероватно да ће бити потребно да се владина политика фокусира
на страни тражње: јавна политика која подржава иновације доказала је да је посебно
ефикасно финансирање за истраживање и развој у комбинацији са комплементарним
политикама које подржавају усвајање иновација.
Деликатан проблем дизајна политика је изазов пре свега због питања времена и
самих динамичких процеса који су препуни неизвесности: и друго, зато што се не може
игнорисати сложеност изградње техничких повезаних система кроз акције
децентрализованих иноватора и произвођача компоненти самокоординисаних система. Тај
изазов за креирање политике је посебно критичан за оне на којој су екстерне мреже и
ефекти кључни извор позитивне повратне информације. Посебна пажња мора бити
посвећена благовременом стварању услова интероперабилности, односно техничке
компатибилности, јер они омогућавају реализацију економске комплементарности и
успешне тржишне и нетршижне интеракције између организационих и временски
распоређених истраживача, проналазача, иноватора и крајњих корисника.

2.4. Институције и људска организација: систем структуре или инструменти

политике (или обоје)?

Институције уопште, специјализоване институције и организације које се баве

стварањем и преносом технолошког знања нису ни фиксне ни егзогено одређене. Они се
појављују и развијају у великој мери ендогено, обликоване по природи и економског и

21
друштвеног значаја врсте знања са којима су у корелацији, служе интересима и ресурси су
у стању да управљају кроз оба тржишта и политичке процеса. Али, пошто
институционалне и организационе структуре су мање пластичне и постепено
прилагодљиве него технологија, они мобилишу и распоређују средства за стабилизацију
оних делове свог окружења у којем се мења – иначе би вероватно утицали на економске
ренте које уживају у њима. (видети, David 1994).
Аутозаштитни одговори ове врсте могу да појачају стазу других комплементарних
елемената институционалне структуре и могу да раде на принципу тако да ометају
користне иновације на другим местима у систему. Конгломерат је друга стратегија која
може послужити у одбрамбене сврхе: институције понекад преузимају нове атрактивне
функције које заправо немају јаке комплементарности са основним функцијама и дубоко
су уграђене у рутине организације, али пружају додатни приступ ресурсима, укључујући и
коалицију погодности са другим субјектима.
Ипак, као отпорни на нарушавање својих унутрашњих рутина, формалне
институције које настоје да стабилизују своје спољне средине могу постати слепе када је у
питању јачину снага против којих раде. Они су стога подложне мешању и прилажењу
опасно близу границе њихове континуиране одрживости и постају нефункционалане.
Њихови ресурси, могу бити предмет наглих и катастрофалних промена: на пример, могу
бити подвргнуте политички наметнутој реформи, и заробљене и апсорбоване од стране
других организација, или растворене и замењене новонасталим институцијама.
Њихови неуспеси могу се пратити на застарелим институцијама или другачијим
функционисањем процедура. Нетржишне институције и организације, односно, оне чија
подршка ресурса није повучена од стране њихових способности да продају робу и
производе приватним лицима у конкурентним тржиштима у циљу финансирања своје
пословања, ипак нису ослобођене притисака који их могу трансформисати, па чак и
угасити.
Економски разлози за реформе институција које директно утичу на перформансе
STIG система због тога се раздвајају на две гране: интервенција да се промене институције
које се сматрају да су доприносиле неефикасаним исходима процеса на тржишту и
реформе у унутрашњим организационим структурама и подстицајима јавних установа које
лоше обављају посао у пружању услуга путем нетржишних канала. Уколико истраживања

22
и обука производа истраживачких организација у јавном сектору, укључујући и владине
институција, универзитете, политехничке школама и слично, нису цењене и
дистрибуиране путем тржишних канала, критеријуми за одређивање места и времена
циљане интервенције су нејасни.
Општа теоријска сазнања из економске литературе о организационом дизајну (нпр.
Sah i Stiglitz, 1988) указују да су бољи услови када програм захтева висок ниво
специјализоване стручности, где информације о којима треба да се заснива алокација
ресурса нису симетрично дистрибуиране, и где планирање активности веома зависи од
неизвесног исхода секвенцијалних фаза производње, децентрализација контроле дневног
реда и равних организација.
Овај принцип изгледа као разумно оправдање великих фокусираних националних
програма који имају за циљ да мобилишу напоре више јавних (и приватно
субвенционисаних) истраживања и обуку организација, укључујући истраживања
универзитета, да се такође створи инфраструктура знања која подржава иновације у новом
истраживачком домену - нанотехнологија, на пример. Ипак, по истом принципу, то је
осетљив суштински проблем координације и инерционог отпора у одзив система наглих
промена до којих може доћи у спољним научним и интелектуалним срединама, или у
условима који утичу на државни или приватни инвестициони сектор подршке.
Постоје многи случајеви где ће бити израђена иновација за унутрашњу
институционалну реформу, јер је представа приватних R&D лабораторија и
истраживачких организација јавног сектора којима се негативно утиче понашањем агента
са личним интересима. Још један лист ће бити потребан да се у потпуности развије и
представи генеза и могуће решење приступа таквим ситуацијама, посебно када је у питању
организација која је баферована против притисака тржишне конкуренције или екстерних
преузимања; или где ће се вероватно пореметити функционално ефикасне подстанице које
су заробљене у оквиру ширег нефункционалног система таквих екстремних средстава.
Реформа макро-институционалних аранжмана, која представља правни режим права
интелектуалне својине, и оквирзаконодавног и управног права чије је структура власти
универзитета - индустрија R&D програма и пројеката, као и финансирање истраживања
обуке у области науке и технике, чији је подухват оптерећен тешкоћама. То су структуре
(можда се под појмом систем подразумева много на путу реда и интенционалности) које

23
су еволуирале у појединачне, на један завистан начин, који реагује на маргинама до
актуелних притисака и могућности да придобију спољну подршку узимањем нове мисије у
којима оне не могу бити посебно погодна. Модерни патенти и ауторска права система нуде
упечатљив случај правних институција чија улога у економији је сада еволуирала од своје
почетне историјске сврхе, и на које су друге организације постале прилагођене до тачке
њиховог коришћења за стратешке циљеве а биле су прилично штетне по тобожње сврхе на
којима почива њихов захтев за легитимитет. (Видети, на пример, две новије књиге о том
питању: Jaffe i Lerner, 2004, Bessen i Meurer, 2008).
Институционална политика је свакако важна као и друге класе државних
интервенција о којима је више било речи раније (поглавља 2.1 и 2.3), али институције нису
ни технологије ни роба. Иако економисти имају много да допринесу анализом интерних
подстицаја и правила структуре одређених постојећих организација и институција, они су
развили технике за процену алтернативног механизма дизајна у сличним конкретним
ситуацијама. Садашње стање економског истраживања о институционалној динамици
нуди мало или нимало уопште, априори тачке смернице за политику реформатора. Они
који желе да стимулишу иновације, кажу, да ће реформисати право интелектуалне својине,
начин рада патентних канцеларија, или организације истраживачких универзитета. Они
наводе добре савете онима који студирају историју организација и професионалних
култура, као и облика индивидуалног понашања и институционалних перформанса, али и
специфичности материјала подстицајних структура које су еволуирале (ендогено) у њима.
У овом одељк је прегледана литература о неуспеху на тржишту. Полазећи од
Nelson/Arrow формулација проблема апропријабилност, у наше истраживање укључени су
појмови иновација комплементарности и неадекватне координације и ендогеног развоја
институција. То су три теме које су структурирале прошлост али и новије истраживање
усмерено на пољу политике технологије, док се постепено шири динамична перспектива
система. Створене су основе за развој политике алата и инструмената којима се сада треба
окренути.

3. Одабир ремонт - алата за решавање неуспеха тржишта: неутрални vs не-

неутрални инструменти

24
 Већина неуспеха на тржишту отежава улагања у истраживање и развој која су
атрактивне мете за рецепт економске политике, јер, више од других, они се могу решити
неутралним инструментима, односно, без дискриминације међу технологијама или
секторима у процесу доделе јавног финансирања, тако да тржишни сигнали остају
покретачка снага за детаљну расподелу улагања приватних агената и корпоративних
бирократија. Постоји експлицитно неповерење јавних агенција које су остављене избору
победника јер се претпоставља да бирократе немају независне изворе стручног знања и да
дају већу тежину политичким разлозима тржишним сигналима. Емпиријске основе за
такве отворене пресуде остају изузетно крхке.15
Ипак, генеричке форме субвенција (или пореских кредита) за обављање R&D од
стране приватних фирми многи економисти сматрају да је то најатрактивнији инструмент
јавне политике која се користи за решавање проблема расподела. Ови облици подршке су
фаворизовани јер се сматрају релативно неутраланим у вези са специфичности
истраживачких пројеката који се предузимају од стране приватног сектора. Неутралност
значи да када је одабир пројеката у складу са пожељним пољима или било којим
критеријумима, финансирање организације мора бити засновано на захтевима спонтаног
настанка из индустрије. Ово значајно смањује обим одлучивања владине агенције, као и
потребу за праћење усклађености обављања R&D пројеката.
Полазећи од неутралности у односу на технолошке области увек је опасна путања јер
имплицира погађање будућих технолошких али и кретања на тржишту. Наравно, знањем и
широко одобреном (или барем толерисаном и институционализованом) политиком
одступања од принципа неутралности огледа се у пружању диференцијалне подршке
иновативним активностима предузећа у различитом опсегу расподеле величине.
Економски разлози за доношење такве разлике проистичу из посматрања којем су велике
компаније обично сматране у литератури као релативно ефикасно решење за многе
проблеме које је поставила додела средстава за тржишно оријентисане R&D, 16 укључујући
15
Иако формула често тврди да владе не могу одабрати победника, компаративни емпиријски докази о
успешности стопа јавности у поређењу са приватним пројектима нису наведени у прилог тврдње, док управо
оно што се подразумевало под победник је готово без изузетка недефинисано.

16
Ови проблеми укључују немогућност да се диверсификује ризик где су тржишта капитала
непотпуна или несавршена, немогућност да се минимизују трансакциони трошкови када не може да се
напише комплетан уговор, немогућност да се ухвате преливања или други спољни утицаје. Постоји снажна
претпоставка да вертикалне интеграције - од интернационализације многих спољних утицаја који би иначе
стварале тешкоће у превођењу истраживања иновација производа и производње - обезбеђују најбоље решење

25
и оне које се односе на изградњу односа са високим истраживањима. Мале фирме, имајући
у виду њихове ресурсе, вероватно ће имати веће тешкоће у превазилажењу различитих
услова који стварају потенцијал за неуспех на тржишту.
Постоји и логичан проблем који је обично и напоменут а он гласи – ако постоје
неуспеси тржишта, како се може претпоставити да приватне фирме добијају праве сиглане
са тржишта да би детаљно одабрале технологије по којима ће се разликовати фактори
улазних интезитета, или између производа који служе другачијим потребама и укусима
потрошача? Ово је реприза сада дискредитоване неокласичне синтезе 1950-их и 1960-их,
којом се желело резервисати питања микроекономске расподеле средстава (и питањима
анализе благостања) за третман са конвенционалним теоријама домаћинстава и фирма,
уграђене у конкурентној општој теорији равнотеже, док се користила Кејнсова теорија
политике за анализу и прописа за боље макроекономске перформансе. Интелектуалне
закрпе да за неко време дале су изглед одржавања та два сасвим дисјунктна теоријска
оквире заједно, која су престала да држе воду током 1970. године, стварајући ток потрага
за пружање вишихуслуга у складу микро темеља за макроекономију.
Насупрот томе, STIG правила служе за активацију сложених система неког скупа
алата за лов одређених технолошких поља, да се промовишу технолошке иновације у
појединим гранама индустрије, или да развију супериорне (нпр. еколошке) замене за
одређене инпуте ресурса (као што су уље или тврдо дрво). Они не могу а да не одступе од
принципа неутралности, јер специфични технолошки и иновациони пројекати ће добити
посебну подршку. Ове политике обухватају субвенције - програме за истраживање,
директно финансирање истраживања које су спровеле јавне истраживачке организација
(укључујући и организације ослобођене од пореза, образовне и добротворне установе), па
чак и уговорне набавку истраживања и мисије оријентисане у прилог обе цивилне државне
функција (нпр. јавне здравствене услуге) и одбране агенције. Реалност је да се таква
политика гура у лице оних који су удружени противљењима фирми, или синдикатима који
гледају жељена технолошка достигнућа у конкуренцији са својим утврђеним линијама
пословања или онима који прете њиховој сигурности запослења. Програми су ту да
промовишу усвајање одређених технолошких иновација, а фортиори, изгледају као
интервенција које ће од губитника створити победнике, они имају тенденцију да буду

за већину ових економских проблема.

26
третирани као проблематични, чак и ако се укупне нето користи за приватни сектор
сматрају позитивним.
Овде је акценат стављен на многа спорна питања. Очигледно, владине интервенције
које су експлицитно диференцијале и које су намењене утицајима подразумевају ризик од
стварања нових тржишних поремећаја, или од превртања, а не уједначавању игралишта за
тржишну конкуренцију. Тако, политичари углавном упозоравају економисти да их избегну
и одбацују па их наговарају они који лобирају за одређен ток акције са препознатљивим
корисницима, осим у случајевима када се може рећи да постоји очигледан тржишни
неуспех који треба исправити.
Постоје најмање три проблема са овим практичним саветима политике. Прво, како се
одлучује да ли ће неко тржиште бити сјајно у стварности ако је у свету пуно неуспеха на
тржишту? Ако је савршена конкуренција у условима савршене информације ознака
висине, одређивање степена неефикасности подразумева фиктивну оцену коју је тешко
направити, а још теже да она почива на компаративној основи. Евидентна је реакција која
може да се индукује у очима посматрача помажући им да провере сигнале расподеле
непотребних ресурса на другом месту. Друго, посебне интересне групе често су у најбољој
позицији да прикупе релевантне економске и техничке информације потребне за
монтирање аргумента да би њихово изабрано тржиште неуспеха требало да има предност
над другима. Треће, када је у питању издвајање за субвенције и набавку програма, или
финансирање специјализованих државних истраживачких института и програма, буџетска
ограничења снаге приоритета подешавања и избора који могу бити тешки да би били
значајно преокренути без отписа неповратних трошкова и смањења кредибилитета
посвећености јавних политика. Тако и неутрални налог који има индицију да поседује
било какву силу на маргинама одлучивања, често ради за нормализацију и привилегију
тврдње утврђених програма, који у многим случајевима представљају наслеђе претходне и
јарко ненеутралне политике обавеза владе.
Аргумент против ненеутралности прецизно препознаје историјски доказ многих
јавно субвенционисаних програма науке и технологије које су дале техничке помаке и када
је у питању инфраструктура знања па се испоставило да имају значајне комерцијалне и
продуктивне исплате. Новија историја политике технологије у земљама ОЕЦД-а показала
је да је стварање таквих стратешких способности од стране ненеутралних јавних

27
истраживања и обука улагање у више наврата играло важну улогу у изградњи националног
вођства у high-tech индустрији (видети, на пример, случај у САД, National Research
Council, 1999; Blumenthal 1998; Moveri и Simka, 2002 али и Јапан, Кореја, Француска или
Сингапур су имале такође примере понуда ненеутралних политика усмерених на изградњу
стратешких способности у различитим областима). Осим тога, поређења између добрих и
лоших историјских искустава показују да дизајн политике, као и његова усклађеност са
политиком конкуренције (види следећи део) може имати веома значајне ефекте на
ублажавање неких од потенцијалних недостатака таквих ненеутралних јавних програма.
Када су у питању мрежне индустрије, али и тржиште производа које карактерише
ектернал мрежних ефеката, став политике је да се избегне намерно постављање стандарде
чија стратегија није довољна да спречи жаљење за резултатима за стандардизацију.
Екстерне мреже такође могу довести до вишка импулса у тржишним – погонима усвајања
који ће довести до превременог изумирања разноликости избора. Ова појава није без
импликација за политику технологије. Можда је најпродуктивније питање које се поставља
- како можемо идентификовати ситуације у којима би се у неком будућем тренутку, већина
корисника технологија осврнула за собом и слажила се да би било боље да су се скупили у
усвајању алтернативне техничке опције (David, 1987).
Једна ствар којом управља влада политике набавке, и која се може урадити у таквим
околностима је да се интервенише у раној фази тако да се успоре, или барем не ојачају,
формирања превремених усвајање bandwagons – а међу купцима у приватном сектору.
Сузбијање развоја трајних сигурносних инвестиционих обавеза омогућава више времена за
нове технолошке информације и обавештајних података корисника да изађу из више
симетричне конкуренције међу варијанте технолошких пројеката на тржишту, уместо да
предност дају мрежним екстерналијама са једним решењем којим се стиче велики број
инсталираних иновација у раној фази процеса (види David, 1987, 2005).
У овом делу, разговарали смо о економској природи инструмената политике који су
доступни са циљем да помогну исправљање различитих тржишних пропуста који су
идентификоване горе. Иако су неутрални инструменти обично пожељни као корисни и без
гадних нуспојава (који не стварају никакве додатне дисторзије у расподели ресурса), мало
је вероватно да се повећа способност привреде да би се помериле истраживачке
способности у у продуктивније сврхе. Такви циљеви политике подразумевају прибегавање

28
ненеутралним прерасподелама међу одређеним технолошким или научно истраживачким
подручјима, а можда и међу различитим секторима привреде. Али имплементација
ненеутралних програма је увек више опасна политички, утолико ако се видно фаворизују
неки интереси на рачун других, а они се заснивају на заузимање специфичне позиције у
којој се налазе најбоље будуће технолошке и тржишне могућности за развој. Један од њих
је мање вероватан у циљу да препозна могућности које је пропустио тако што ће водити
неутралну стратегију политике која повећава укупна R&D средстава, али и шири се преко
многих области и индустрије тако да економија обима и критичне масе не успевају да
постигну резултате где би они то највише требали да постоје. Дакле, централни практичан
проблем је дизајн програма који ће бити мање изложени признатим потенцијалним
изворима (ризичних опклада на постизању неизвесних технолошких открића, бирањем
победника у политичкој конкуренцији за финансирање подршке, искривљују будућу
доступност производа или процеса без потпуне информације о томе шта би будући
потрошачи желели). У основи ове опасности су неизбежне. Али не и код неутралние
стратегије која предвиђа ток процена и евалуација, и ствара могућност да сачува већу
флексибилност за средње корекције, па чак и за радикалне програме поновне оријентације.
Изгледа да су рационални одговори на ово изазов реалне политике.

4. Политичка комплементарност у великом динамичком систему перспективе

Економске исплате из јавних програма које имају за циљ да промовишу иновације

подржавајући приватне R&D инвестиције имају веће шансе да разочарају, ако се уопште
заиста материјализују, када се не узме у обзир дизајн програма и одлуке имплементације
као и међузависност Stig подсистема са привредом у целини. Постоји, дакле, потреба да се

29
фокусирају на више чврсто повезаних елемената и да дају приоритет идентификовања
оних који су јака допуна ових активности или институционалних структура на које
политичка интервенција настоји да утиче.
Ово, заузврат, позива на комплементарне интервенције политике у циљу
промовисања позитивне повратне реакције чврсто повезаних делова привреде, или барем
да се ублажи снага негативних повратних реакција, или да се пак ефикасно неутралишу
жељени ефекти политичке интервенције у циљу побољшања перформанси у STIG
подсистему. Зато морамо узети у обзир потребе за неком координацијом преко добро
брањене границе специјализације у оквиру заједнице економске политике. R&D
субвенције стратегије, на пример, се сматрају прилично неефикасаним – пажња се не треба
посветити контексту одређеном политиком за образовање и обуку, тржиште политике
рада, политике конкуренције, и политике макро - економске стабилизације (видети Aghion
i Hovit, 2005). У наредним поглављима, ове области се укратко испитују.

4.1. Образовање
Да образовање треба посматрати као комплементарне техничке промене и
иновације први пут су можда истакли Nelson и Felps (1966). Према њима, виши ниво
образовања треба да убрза процес да би сустигао технолошке границе (или најбоље
праксе).17Постоји у ствари основна комплементарност између R&D инвестиција и људског
капитала у процесу изградње истраживачких капацитета. Већина R&D правила покушава
да подстакне потражњу за научнике и инжењере у приватном сектору путем пореских
олакшица и стипендија. Да би у томе успели, они зависе од позитивног одговора понуде из
образовног система. Ово је кључни елемент: чак и добро осмишљен и великодушан
програм R&D субвенције неће успети да изазову више иновација и бржи раст ако
образовни систем не пружа довољан број научника и инжењера. Ендогена теорија раста

17
Став да комплементарности се огледа у разлици "надокнадити" понашање је пронашао подршку у
тестовима заснован на панел подацима теренски (види Круегер и Линдхал (2001). У скорије време, Агхион ет
ал., (2005б), су разложили образовну потрошњу у "ниже чело" и "високо чело" образовање, и показала да је
раст у земљама или америчким држава које су ближе технолошкој граници (дефинисан у односу
продуктивности табеле) користи више од напредних (посебно дипломске) образовање расте у тим државама
и даље иза границе, а други уживају веће позитивне ефекте на раст од повећања инвестиција на нижим
нивоима образовања.

30
показује да, како би се убрзао раст, није довољно да се повећају R&D расходи; већ је
неопходно да се повећа укупна количина улагања везана за развојни процес (Ромер, 2000).

4.2. Конкуренција

Лако улажење у развијене или нове индустрије је добра ствар; добро по себи (јер то
значи више децентрализованих и иновативних експеримената) и добро је у смислу
стимулисања креативности извршилаца. R&D субвенције су стога од мале помоћи ако
конкурентским притисцима или опасностима од уласка не воде фирме у циљу
присиљавања за иновирањем. Неколико емпиријских студија (нпр. Никел, 1996) указују на
позитиван ефекат конкуренције на тржишту производа за патентирање и раст
продуктивности, посебно на ниским нивоима тржишне конкуренције, док Агхион и Ховит
(2005) указују на позитиван ефекат подстицаја предузећа да иновирају. У недостатку праве
тржишне конкуренције, истраживање и развој субвенције могу се користи од стране
садашњих фирми за друге сврхе, укључујући и стварање баријере за улазак.

4.3. Макроекономија

Једна од карактеристика приватних R&D инвестиција је да су веома осетљиве на

економске циклусе. Такве инвестиције су непоуздане и дугорочне и укључују неповратне
трошкове јер фирме које послују на несавршеним тржиштима капитала ће тежити да их
смање када осете смањење нераспоређене добити или ће се суочити са неочекиваном
потребом да се створе резерве против великих обавеза. У земљама са ниским нивоом
финансијског развоја, механизми и финансијски посредници су ту да помогну фирмама да
превазиђу ограничења имовине одржавајући компоненте својих иновативних способности
и базираних на истраживању су често у великој мери доступни; и они који не постоје ће
вероватно бити преплављени ако многе фирме имају искуство у корелацији негативних
шокова из неповољних макроекономских кретања. Проактивна политика кој се односи на
јавну потрошњу, потрошњу одбране, директне субвенције приватном R&D и јавне набавке
су потребне за одржавање приватних иновативне активности током рецесије. У таквим
околностима, контра - буџетски дефицит нису само стабилизатори него промовишући

31
инструменти раста (Агхион и др, 2005а). Контрацикличну буџетску политику, међутим,
тешко је спровести, практичан обзир ће се разматрати у члану 5.

4.4. Тржиште рада

Како је дефинисано у Schumpeterian смислу креативне деструкције, иновација

захтева флексибилност тржишта рада како би се смањили трошкови отпуштања
запослених и како би се повећала лакоћа са којом је уништење економски застарелих
пракса, облика и читавих грана индустрије које се могу да се реализовати. Трошкови
постројења, затварања и отпуштања радника су генерално много већи у Европи (нарочито
континентална Европа) него у САД. Они су, на много начина, најексплицитнија
манифестација Европе и они су у центру социјални модел Европе. У недостатку других
промена, САД је стога вероватно на крају да стекне конкурентску предност у увођењу
иновативних производа и процеса који подразумевају расељавање радних места, док ће
Европа постати специјализована за технологију следеће активности - на основу средњих и
мањих радикалних побољшања. Гледано из ове перспективе, јаз између Европе и САД у
погледу иновативног капацитета може бити цена коју Европа мора да плати за
неодустајање од свог социјалног модела (види Soete, 2002).
У овом одељку смо тврдили да се потенцијалне слабости било које приватне R&D
инвестиције за подршку програма вероватне да остваре у случају где оне нису
комплементарне компоненте (други важни инпути, оквирни услови) целокупног
економског система. Политичка комплементарност је у великој мери битна, и R&D
субвенције су се показале као релативно неефикасане када недостају остале основне
иновације система. Међутим, политичка комплементарност, тешки проблеми
координације између различитих циљева политике јесу проблеми којима ће се бавити
дискусија у следећем одељку.

5. Од теорије до праксе: колико је стварни простор ограничен за ефикасно

деловање политике?

32
 Општи концепт тржишног неуспеха није више тако спорно питање, док разни
генерички узроци неуспеха тржишта пружају теоријски оквир за идентификацију
околности које оправдавају пружање јавне помоћи R&D и других активности иновација
које су у вези са тим. Иако су у теорији неки облици неуспеха тржишта очигледни, постоји
и други проблем који би требало узети у обзир: практичност и трошкови политике
интервенције. У неким ситуацијама чак и исходи грубо неефикасног тржишта могу се
испоставити да су прескупи или тешки за исправљање.

5.1. Тешкоће практичне примене

Добар пример за то је случај подоптималане координације равнотеже производа

одређеног појединачног развоја комплексних технолошких система. Крајњи резултат,
система закључаног у неравноправној технологији која је скупа да се укине и замени (чак и
ако би то било политички могуће), је да се чак не вреди осврнути на то ако је било
дозвољено да постане толико дубоко укорењена да другим институцијама и пракси
бизниса, као и технологији који су се сјединили око ње. Размишљање о STIG политици у
историјском оквиру предводи једна од статичних анализа да ли би требало да се
интервенише или не, на основу доказа да постоји квар на тржишту и аранжману, боље је
замислити кад би се могао поново почети са чистим политичким одлукама које ће
изгледати другачије када су опције процењене на различите тачке у времену, то јест, у
различитим фазама у развоју нове научне области или у ширењу на нове технологије. У
принципу, мислимо унапред и остваривање неког утицаја на процес у раној фази
подразумева мање трошкове ресурса од оних које су потребне за наредне корективне
акције. Једини проблем, поступајући по саветима, је да ће то вероватно бити њихово
најмоћније оружје у остваривању утицаја на будућој путањи технологије мреже само када
о томе шта треба да се уради најмање знају јавне агенције.
Још један важан практични изазов односи се на корекцију кварова координације, који
су изнад идентификовани као важна потенцијална препрека за потпуно распоређивање на
ГПТ (Klette i Moen, 2000). Разумевање основних принципа проблема координације не мора
се водити директно до корисних закључака о томе како изградити одговарајућу реакцију
политике технологије. Практична примена политике подразумева много више од
једноставног одговора на питања о томе како активности у предузећу треба да буду

33
координисане и на који начин. Конкретно, правилан избор политичких средстава такође
захтева да се детаљно технички схвате екстерне и иновативне комплементарности које су
укључене. Неки економисти су нагласили да информациони захтеви на практичном нивоу
озбиљно доводе у питање изводљивост политике владе да исправи пропусте у
координацији у стварном свету. На пример, Macuama (1997) тврди да су проблеми
координације свеприсутни феномени, и артикулација проблеме координације економиста
путем једноставних теоријских модела игре тежи да тривијализује потешкоће
координације са којима се креатори политике суочавају у пракси; у реалним проблемима
координације, природа игре, исплаћивања структуре, идентитет играча, па чак и њихов
број често може бити непознат произвођачу политике.
Према томе, креатори политике се суочавају са великим тешкоћама у практичној
примени политике. Осим тога, морамо имати у виду да су фирме понекад у стању да
спроводе заједничка решења кроз преговоре и уговорене односе. Овај други сегмент
одговара Coasean – овом погледу решавања тих проблема координације кроз тржишне
механизме. Као резултат тога, значајни трошкови практичне примене и могућности самих
предузећа који су базирани на проналажење решења кроз тржишне механизме заједно
указују на нешто ограничену улогу владе да превазиђе пропусте у координацији која
умањује приносе јавним и приватним инвестицијама у науку, технологију и иновације.
Успех америчке владе у својој улози координатора у случају често се узима као
пример онога што влада треба да уради у другим областима (National Research Council,
1999, Blumenthal, 1998, Moveri i Simcoe, 2002). Међутим, то је био један специфичан случај
карактерисања јаке R&D инвестиције у рачунарске и мрежне технологије у комбинацији са
одређеним, мисијама владе високог приоритета (национална безбедност). Америчка влада
је имала потешкоћа у покушају да понови тај рад у другим областима. Можда се
поновљени неуспеси у енергетској технологији R&D и политике дифузије (видети, на
пример, Džef et al., (2003)) могу приписати недостатку јаке везе између R&D јавне
потрошње и мисије владе које могу да покрену широку политичку подршку (Moveri, 2006).
Последњи пример овде подразумева случај спровођења контра политике у циљу да
финансијски помогне предузећа током рецесије. Заправо, контрациклична буџетска
политика је теже добила право. Владе морају моћи да приступе капиталу по прихватљивој
цени како би кредитирале приватни сектор у рецесији. Поред тога, контрациклична

34
политика значи да би државни дефицит био смањен ако би једном постао чврсто
успостављен. Могућа решења укључују успостављање Raini Dai средстава са независним
органом ако се утврди да ли је економија у рецесији. Исто тако, потенцијалне штете јавног
дуга могу помоћи да се оствари боља контра политика. Опет, док је апстрактан појам
политике дефинисан као помажући фирмама да управљају циклусом атрактиван, његова
практична примена се изгледа тешко схвата.

5.2. Унапређење уметности управљања динамиком сложеног система

иновација

Теорија политике технологије може бити прилично добра. На жалост, разумевање

основних принципа тржишних поремећаја, неадекватна координација и комплементарност
политике, узима се веома далеко у правцу корисних, практичних закључака о томе како
изградити ефективну политику технологије. Постоји програм широких истраживања који
овде дају одговоре на питања имплементације.
Теорија систем динамика може понудити метод за помоћ у смислу да се разуме
динамика понашање комплексних система. Полазна тачка је признање да је структура било
ког система, с обзиром на велики број кружних спона и понекад временског кашњења
односа између његових компоненти, често исто тако важна у одређивању свог понашања
као самих појединачних компоненти. Постоје неке карактеристике које су посебно
истакнуте у STIG политици и чврсто повезане заједно са подсистемима модерних
економија због невидљивости спољних утицаја који стварају мноштво локалних равнотежа
државе (или стаза у динамичком систему). Поред тога, појачавајући ефекти позитивне
повратне информације могу да произведу јаке нелинеарности у одговору агената, или
целих подсистема, што је могуће да се нестабилност створи овим повратним
информацијама и да доведе до неочекивано наглих и дисконтинуираних прелаза чак и
формалних математичких катастрофа, између различитих стања система. Стога, не може
се искључити могућност да се чудимо резултатима у развоју који се могу појавити од
стране нешколовних планера политике. Требало би настојати да барем буде постепено
прилагођавање у подстицајима или локалним циљевима, или програма постепене

35
модификације регулаторних ограничења који за циљ имају да побољшају перформансе
одређеном тржишту или институцији.
Међутим, мора се признати да некада ствари крену наопако, и да у исто време буду у
стању да истраже колико је осетљив систем који је измењен у једној или више својих
структура, и да он не може бити тако добра ствар као што заправо звучи на први поглед.
Проблем је у томе што мало знања вероватно може да подстакне неактивност политике.
Ипак, када пословни доносиоци одлука брзо схватају, или брзо долазе да уче, неактивност
и сама стратегија која може бити строго кажњена од стране вођених снага – она је изван
контроле доносиоца одлуке.
Без могућности да се заустави време и акције других може се доказати да су много
опаснији од експериментисања са политиком, посебно ако се понашају на начине који су
реверзибилни или предмет накнадних корективних модификација. Сходно томе, можемо
закључити да се опција теоријског приступа ослања на очекиване трошкове одлагања
инвестиција да искористе добити од постојећег знања (како би први прикупљали више
информација) и које би требало стално да се упоређују са очекиваним трошковима
прераних одлука које се касније могу испоставити као погрешне. Ово звучи охрабрујуће,
али поставља се питање како неко може да процени те трошкове, и како се могу
идентификовати оне ситуације у којима обавезе политика, којима се једном приступило,
могу да постану у суштини немогуће преокренуте?
Област политике заштите животне средине је препуна оваквих замки: на пример,
језера које постају толико загађена да она не могу да се чисте. Политика можда може да се
преокрене, али онда се акција може показати као неуспешна, или ће захтевати много веће
трошкове ресурса него када је први пут представљена. Било је релативно непроцењиво да
се уведу структурне реформе у систему споразума институционалне политике и да допусте
аутоматски америчким универзитетима да добију патенте о резултатима истраживања која
се федерално финансирају, као што је урађено је 1980.године усвајањем Закона о Bayh-
Dole. Предлог је да се данас измене услови Закона, који ће вероватно наићи на жесток
отпор лобирања не само од стране администратора универзитета који су имали среће и
били довољно паметни да науче како да имају користи од новог режима, већ и од нове
професије универзитетских технологија менаџера (који имају своје професионално
удружење, заједно са линковима, канцеларијама у Вашингтону, и новоотвореним

36
филијалама у Европи). Јасно, неки од тих ефеката могу се моделирати унапред, и заиста
симулација вежби може да обезбеди оквир у коме ће се окупити и интегрисати емпиријски
подаци о понашању разних делова институционалних, еколошких, демографских, и
владиних система који су у међусобној интеракцији. Осим тога, развој апарата за
моделовање такве вежбе ће сигурно натерати истраживаче да обрате пажњу не само на то
како су подсистеми повезани једни са другима, него и по виталним питањима времена по
којима заостају и брзини подешавање да управљају ширењима одговора кроз систем. Ово
ће несумњиво изложити неке од најгорих заблуда заговарања политике, посебно оних које
се тичу питања колико дуго треба да се реализују пре обећаних ефеката. На жалост, то не
може учинити да се лакше да убеди влада и министри и посланици да усвоје STIG
политику, јер се већина резултата политике појављује сувише далеко у будућности од
непосредног политичког интереса. Ипак, бар би могла да допринесе рашчишћавању неких
нејасних обећања да ће ова или она правна или институционална реформа,
административно правило или мера пореза утицати на финансирање академске науке и
корпоративног R&D (или обоје) у борби против незапослености.

6. Закључивање упозорења о амбицијама истраживања и праксе Stig политике

Технологија и иновације политике за развој је широко прихваћена, али одмах постаје

политички контраверзна када његова реализација превазилази подршку истраживачког и
далеко од комерцијализације истраживања, и улази у конкретне детаље за које се сматра да
имају диференцијалне ефекте на појединачним тржиштима, институцијама и
индустријама. Постоје добри разлози за опрез при уласку у тим доменима, али потенцијал
раста R&D и иновацијa је сувише јасан да би напустили политичке напоре само зато што је
тешко имплементирати или зато што представљају политички терет. Стога је од кључног
значаја за експериментисање са различитим начинима структуирања политике у овој
области како би се превазишли различити концептуални и практични политички изазови.
Овим есејом је покушано да се супротстави овим изазовима за решавање питања
практичне корекције тржишних недостатака и неуспесима при координацији политике,
проналажењем одговарајућег система парадигме и скупа (симулирање) алата за рад у њој

37
како би проценила динамику интеракција између политичке иницијативе, и, коначно,
решавање проблема евалуације практичне политике.
Завршна реч опреза је спроведена у најмање две тачке, обе су повезане са амбицијом.
Прва је повезана са научним амбицијама оних који су, кроз истраживање, имали за циљ да
побољшају квалитет STIG (и сродних) политичких дизајна и њихово спровођење. Сложени
системи доводе до исхода који су вођени процесима изван контроле појединих агенција и
њихових политичких саветника. Може се експериментисати у виртуелном окружењу
коришћењем симулационог модела да би се учило о неким квалитетним динамичким
карактеристикама сложеног система. Међутим, симулациони модели често пружају мало
информација о критичним детерминантама динамике система људских актера, од којих
неки траже адаптивне стратегије, али не нужно у свим својим областима деловања. Даље
све ово компликује фактор да је политика - доносиоц одлука и агенти имплементације су и
сами део међузависних процеса који могу да допринесу стварању дестабилизације
позитивне динамике повратних информација. Емпиријски детаљ ће најбоље бити
апсорбован у структури модела и спецификацији својих параметара неких међу безброј
могућности у свету које би се могле проучавати, и како би се квантификовали неки
динамички односи за које се верује да ће на аналитичким и искуственим основама да буду
критични у пружању симулације способне да обезбеди јак увид који би могао бити поучан
у постављању политичке стратегије. Циљ у таквим подухватима је, после свега, мукотрпна
реална тачност, али поједностављени модел или карта са довољно детаља да би могла да
омогући доношење ефикасне одлуке. Задатак навигације на терену политичке економије
неће порасти ни опремањем ни истраживачима или политичким творцима са мапом која је
велика као територија.
Наши последње речи су сачуване за оне који теже да директним процесом научно
напредују, технолошким променама и иновацијама уз одређене путање, тако да би се
побољшало економско благостање и материјална добробит друштва и народа. Јавне
агенције посредују у STIG - у вероватно с циљем да би се добио политички кредит у
временском оквиру у коме већина политичара и јавних службника мора да функционише,
осим ако су им циљеви ограничени на прерасподелу ресурса прикупљених опорезивањем
међу њиховим састојцима. У доменима у којима се стварају нова научна и технолошка
знања и проналажење најефикаснијих начина да се користе су централни, напредак је

38
углавном постепен и акумулативан током дужег периода. Стога, подела одговорности за
значајне успехе могу само бити ретроспективни више него савремени. Штавише, у
сложеном контигенту у најбољем случају само се делимично разумеју динамички процеси.
Појединци који настоје да траже одговорност за промену системске перформансе ће
највероватније наћи да су они примаоци кривице (иако је у многим случајевима једнако
неоправдано) за исходе који су неочекивани и нежељени.

Признања

Иницијална верзија овог документа је представљена на СПРУ 40.о Годишњици

коференције о Будућности Науке, Технологије и Иновација: Повезивање Истраживања са
Праксом, који је одржан на Универзитету у Суссексу, 11-13 Септембара 2006. Аутори су
захвални за коментаре и сугестије примљене том приликом од стране W. E. Steinmueller,
Nick von Tunzelmann, and Giovani Dosi, међу осталим учесницима конференције; а потом,
од Gabriel Goddard, Larry Goulder и Luc Soete. Дужина оригиналног нацрта онемогућава
додавање још више страна, које су нам биле неопходне да се обрадена све занимљиве
тачке којим нас наши пријатељи и колеге позивају да тражимо. Три анонимна рецензента
су била од велике помоћи у процесу реструктурирања и кондензације која даје тренутну
верзију. Прихватамо пуну одговорност за било какве недостатке - како додавања тако и
пропуста - да остане. На крају, али не мање важно, срдачно захваљујемо двојици уредника
овог специјалног издање за критичко читање и конструктивне интеракције током
припреме рукописа.

Референце

39
1. A. Schumpeter lecture, 20th Annual Congress of the European Economic
Association, Amsterdam.
2. Aghion, P. and P. Howitt, 1998. Endogenous Growth Theory. Cambridge,
MA: MIT Press.
3. Aghion, P. and P. Howitt, 2005. Appropriate growth policy: a unifying
framework, the 2005 J.
4. Aghion, P., L. Boustan, C. Hoxby, and J. Vandenbussche, 2005b,
“Exploiting State’s mistakes to evaluate the impact of higher education on
growth”, mimeo Harvard.
5. Aghion, P., M. Angeletos, A. Banerjee and K. Manova, 2005a. Volatility
and growth: credit constraints and productivity-enhancing investment,
mimeo Harvard-MIT.
6. Arrow, K.J., 1962. Economic Welfare and the Allocation of Resources for
Inventions, in Nelson R.R. (ed.), The Rate and Direction of Inventive
Activity: Economic and Social Factors. Princeton: Princeton University
Press.
7. Arthur, W. B., 1994. Increasing Returns and Path Dependence in the
Economy, Ann Arbor: University of Michigan Press.
8. Arthur, W. B., Y. M. Ermoliev, and Y. M. Kaniovski, , 1987. Path-
dependent Processes and the Emergence of Macro-Structure. European
Journal of Operations Research, 30: pp. 294-30.
9. Bak, P., 1996. How Nature Works: The Science of Self-Organized
Criticality. Springer-Verlag, New York.
10. Bessen J. and M. Meurer, , 2008. Patent failure, Princeton: Princeton
University Press.
11. Blumenthal M., 1998. Federal government initiatives and the foundations
of the information technology revolution: lessons from history, American
Economic Review, 88(2): pp. 34-39.
12. Bresnahan, T. F. , 2003. Mechanisms of Information Technology’s
Contribution to Economic Growth, in Institutions, Innovation and Growth,
Touffut J.P. (ed.). Cheltenham, Eng.: Edward Elgar.
13. Bresnahan, T. F., and M. Trajtenberg, 1995. General Purpose
Technologies: Engines of Growth, Journal of Econometrics, 65, 1995, 83-
108.
14. Callon, M., P. Lascoumes, and Y. Barthe, , 2001. Agir dans un monde
incertain, Paris: Seuil. Et al.
15. Dasgupta, P. and P. A. David, 1994.Toward a New Economics of Science,
Research Policy, 29, 487-521.

40
16. David, P. A. and D. Foray, 2001. An Introduction to the Knowledge-Based
Economy, International Journal of Social Sciences: Special Issue on the
Knowledge Society , no.171, December, 13-28.
17. David, P. A. and G. Wright, 2003. General Purpose Technologies and
Surges in Productivity: Historical Reflections on the Future of the ICT
Revolution, in The Economic Future in Historical Perspective, P.A. David
and M. Thomas (eds.). Oxford: Oxford University Press for The British
Academy.
18. David, P. A. and S. Greenstein, 1990. The Economics of Compatibility
Standards: An Introduction to Recent Research, Economics of Innovation
and New Technology, 1(1 & 2): pp. 3-41.
19. David, P. A., 1986. Technology Diffusion, Public Policy, and Industrial
Competitiveness, in The Positive Sum Strategy: Harnessing Technology
for Economic Growth, Landau R. and Rosenberg N. (eds.). Washington,
D.C.: National Academy Press.
20. David, P. A., 1991.General Purpose Engines, Investment, and Productivity
Growth: From the Dynamo Revolution to the Computer Revolution, in
Technology and Investment— Crucial Issues for the 90s, Deiaco E.,
Hörnel E. and Vickery G. (eds.). London: Pinter Publishers.
21. David, P. A., 2007. Path Dependence – A Foundational Concept for
Historical Social Science, Cliometrica, 1(2) Spring-Summer.
22. David, P.A., 1987. Some New Standards for the Economics of
Standardization in the Information Age, in Economic Policy and
Technology Performance, P. Dasgupta and P. Stoneman (eds). Cambridge:
Cambridge University Press.
23. David, P.A., 1994. Why are Institutions the ‘Carriers of History’? Path-
dependence and the Evolution of Conventions, Organisations and
Institutions, Structural Change and Economic Dynamics, 5(2), 205-220.
24. David, P.A., 2003. The Economic Logic of ‘Open Science’ and the
Balance between Private Property Rights and the Public Domain in
Scientific Data and Information: A Primer, in The Role of the Public
Domain in Scientific and Technical Data and Information: A National
Research Council Symposium, J. Esanu and P. F. Uhlir, (eds.),
Washington, D.C.: Academy Press, 2003.
25. David, P.A., 2005. Path Dependence in Economic Processes: Implications
for Policy Analysis in Dynamical Systems Contexts, in The Evolutionary
Foundations of Economics, K.Dopfer (ed.). Cambridge: Cambridge
University Press.
26. François, C., 1999. Systems Research and Cybernetics in a Historical
Perspective, Systems Research and Behavioral Science, 16, 203-219.
27. Haken, H., 1978. Synergetics, 2nd Edition. Berlin: Springer-Verlag.

41
28. Hall, B. H., and R. Ziedonis, 2001. The Patent Paradox Revisited: An
Empirical Study of Patenting in the US Semiconductor Industry, 1979-95,
RAND Journal, 32(1):pp 101-128
29. Helpman, E., ed., 1998. General Purpose Technologies and Economic
Growth. Cambridge, MA: MIT Press.
30. Jaffe A. and J. Lerner, 2004. Innovation and its Discontent, Princeton:
Princeton University Press.
31. Jaffe, A. B., R. G. Newell and R.N. Stavins, 2004. Technology Policy for
Energy and the Environment, Innovation Policy and the Economy, vol.4:
pp. 35-68.
32. Klette, J. and J. Moen, , 2000. From growth theory to technology policy:
coordination problems in theory and practice, University of Oslo, draft.
33. Malerba, F. and L. Osenigo., 2002. Towards a History Friendly Model of
Innovation, Market Structure and Regulation in the Dynamics of the
Pharmaceutical Industry: the Age of Random Screening, CESPRI Working
Paper 124 [ftp://ftp.unibocconi.it/pub/RePEc/cri/papers/wp124.pdf]
34. Malerba, F., R. Nelson, L. Osenigo and S. Winter, 2006. Vertical
Integration and Dis-integration of Computer Firms: A History Friendly
Model of the Co-evolution of the Computer and Semiconductor Industries,
CESPRI Working Paper 191
[ftp://ftp.unibocconi.it/pub/RePEc/cri/papers/WP191MalerbaNelsonOrseni
goWinter.pdf.]
35. Matsuyama, K., 1997. Economic development as coordination problems,
in M. Aoki (ed.) The role of Government in East Asian Economic
Development, Oxford: Clarendon Press.
36. Metcalfe, J. S., 2007. Innovation Systems, Innovation policy and Restless
Capitalism, in Perspectives on Innovation, F. Malerba and S. Brusoni, eds.
Cambridge: Cambridge University Press.
37. Mohnen P. and L.H. Roller, 2001. Complementarities in Innovation Policy,
Discussion paper 2712, Center for Economic Policy Research, London
38. Mowery, D. C and T. Simcoe, 2002. Is the Internet a U.S. Invention?—An
Economic and Technological History of Computer Networking, Research
Policy, 37, 1369-1387. National Research Council, 1999. Funding a
Revolution: Government Support for Computing Research, Washington,
D.C.: National Academy Press.
39. Mowery, D.C., 2006. Lessons from the history of federal R&D policy for
an “Energy Arpa”, Committee on Science, U.S. House of Representatives.
40. Nelson R.R., 1959. The simple economics of basic scientific research,
Journal of Political Economy, 67, 297-306.

42
41. Nelson, R. R. and E. Phelps, 1966. “Investment in Humans, technological
Diffusion and economic growth”, American Economic Review, papers and
proceedings, 61.
42. Nelson, R.R., 2005. The agenda of growth theory: a different point of
view, in R.R.Nelson (ed.), technology, institutions and economic growth,
Cambridge: Harvard University Press.
43. Nickell, S., 1996. Competition and Corporate performance, Journal of
Political Economy, 104.
44. Prigogine, I. and I. Stengers. 1984. Order Out of Chaos, Boulder: New
Science Library..
45. Prigogine, I.. 1980. From Being to Becoming: Time and Complexity in the
Physical Sciences, New York: W. H. Freeman.
46. Rip, A., 2003. The Political Transformation of Science, Sage Publications
Ltd
47. Romer, P. M., 1990. Endogenous Technological Change, Journal of
Political Economy, 98(5), October, 71-102.
48. Romer, P. M., 2000. Should the Government Subsidize Supply or the
Demand in the Market for Scientists and Engineers?, Innovation Policy
and the Economy, vol.1, 221-252.
49. Sagesti, F., 1972. A system Approach to Science and Technology Policy-
Making and Planning, Organization of American States Studies on
Scientific and Technological Development, Washington D.C.
50. Sah, R.K. and J.E. Stiglitz, 1988. Committees, Hierarchies and
Polyarchies, Economic Journal, 98(39), 451-470.
51. Silverberg, G., and B. Verspagen, 2005. Evolutionary Theorizing on
Economic Growth. in The Evolutionary Foundations of Economics, K.
Dopfer (ed.). Cambridge:Cambridge University Press.
52. Simon, H., 1962.The Architecture of Complexity, reprinted in The General
System Yearbook, vol.X, 1965
53. Soete, L., 2002. European Research Area: Perspectives and Opportunities,
Prepared for the International Workshop on Research Incentives and
Institutions, Italian Ministry of Economics and Finance, Rome (28
November).
54. Stein, D., ed., 1989. Lectures in the Sciences of Complexity (Santa Fe
Institute Studies in the Sciences of Complexity, Lectures Vol. 1), Redwood
City, CA: Addison-Wesley, 1989
55. Trajtenberg, M., 2002. Government support for commercial R&D: lessons
from the Israeli experience, Innovation Policy and the Economy, vol.2, 79-
134

43
44