Наставне јединице: „Чича Јордан“, Стеван Сремац 4.5.2020.

Особине и подела уметничке књижевности

Стеван Сремац је рођен у Војводини (Сента), у Банату. Рано

је остао без родитеља, па га је прихватио ујак Јован
Ђорђевић, наш познати иторичар и писац (аутор химне
„Боже правде“) Сремац је у Београду завршио гимназију,
студирао историју, а онда био професор историје у Нишу,
Пироту и Београду.
Његова књижевна дела припадају књижевном правцу
реализму, о коме ћете учити у старијим разредима. Радњу у
својим књигама смешта у Београд, Ниш или у Војводину. Он
пажљиво посматра свет око себе и пише о њему онаквом
какав јесте. Ликови које ствара често су настали по узору на
ликове које је познавао, а многи зраче хумором. Био је члан
Српске краљевске академије, касније назване Српска
академије наука и уметности –највиша научна и уметничка
установа у Србији. Писао је углавном приповетке и романе.

(1855 – 1906)
Његов хумористички роман „Поп Ћира и поп Спира“ ћете читати у седмом разреду, а у
средњој школи једна од ваших лектира ће бити Сремчев љубавни роман „Зона
Замфирова“.
Пажљиво прочитајте причу „Чича Јордан“ у Читанци за пети разред (176. страна) и
размислите о ликовима у њој.
Књижевни род: епика.
Књижевна врста: приповетка (прозна врста средњег обима у којој се прича о неком
догађају у којем има више ликова, а издваја се један главни лик)
Место: у јужној Србији
Време: доба пишчевог живота
Тема: Чича Јордан помаже дечаку да избегне очеве батине
Ликови: Чича Јордан, дечак Гиле, дечаци, Гилетов отац Милисав
Композиционе целине:
1. Увод – основне информације о Чича Јордану; опис зрелог воћњака
2. Заплет – Чича Јордан са мотком у руци јури децу која беже из воћњака, једино Гиле не
успева да побегне
3. Врхунац – уплашени Гиле са дрвета моли Чича Јордана да га пусти и прети да ће
скочити са шљиве на главу
4. Преокрет – дечаци најављују долазак Гилетовог оца, а добри Чича Јордан се мења,
постаје сажаљив према дечаку
5. Расплет – Чича Јордан помаже Гилету да се сакрије од строгог оца
У уводу приповетке писац нам представља главног лика – чича Јордана, баштованџију,
чувара воћњака (пудара), кувара, пекара, млекаџију. Бавио се разним пословима али је
највише радио као баштованџија у пролеће и чувао воћњаке у лето и јесен.
По чему је био познат? Какав је утисак остављао на старије и на децу? Старији су му радо
давали посао, јер је био поуздан и одговоран и добро је радио. Деца су га се плашила када
га виде са мотком којом им је претио ако их затекне у крађи туђег воћа.
Кога је чича Јордан пуно волео и о њему бринуо?
Волео је свог јединог унука, дечака Дила и пазио на њега. То нам већ наговештава какав
ће однос имати према другој деци.
Обратите пажњу на леп опис воћњака пуних
зрелог воћа: шљива, крушака, јабука, грожђа.
Није ни чудо што су мамили поглед дечацима.
Јесу ли они свесни опасности када одлучују да се
пењу на стабла и краду туђе воће? У тренутку
када одлучују да иду у крађу, све их толико мами
да и не размишљају о последицама. Погледајте
како то писац описује; „И ко је тај ко се у раноме
детињству није саблазнио једним таквим
призором, и није заборавио пету заповест божју
која вели – Не кради!- а запамтио и сетио се оне
пословице људске – да је крадено воће најслађе-
па му дошла жеља да се успуже преко плота у
туђу башту?“
Како је чича Јорданова појава на почетку приче утицала на дечаке?
Био им је страшан и прек са оном дугачком мотком којом им је претио. Грдио их је и
питао јесу ли такво понашање научили у школи. Дечаци су били прилично враголасти:
када им је Чича Јордан био за петама, бежали су од страха, а чим се сакрију иза ограде,
зачикавали су га: „ А што ниси поно већу мотку, Чича Јордане?“
Зашто само Гилету није успело да побегне пред Чича Јорданом?
Он је тада први пут ишао са дечацима у крађу воћа и није се снашао, па је остао на дрвету.
У почетку се бојао Јорданових претњи и плакао је обећавајући да неће више никад красти
воће ако га само тада пусти некажњеног.
Је ли му Чича Јордан поверовао?
Не, био је прво неумољив: „Тако си сваки збори кад види да су тесна посла! Ама неће
више Чича Јордан да буде луд.“ Знао је он на шта су све деца била спремна – ако су на
стаблу крушке или дуње, могли би „противника са земље“ гађати тврдим плодовима и
тада би били у бољој позицији, али Гиле је био на стаблу меке шљиве и положај му је био
незавидан.
Шта је Гиле смислио да умилостиви Чича Јордана?
Одлучио је да га искуша тако што је рекао да ће скочити на главу макар и умро, њему за
инат. Деловао је одлучан у томе да ће заиста то урадити и вешто је глумио.
Чича Јордану није било право када је то чуо, забринуо се, чак је предложио дечаку да
стане на чвршћу грану да не падне.
Зашто је дечак слагао да нема оца?
Био је лукав – хтео је да изазове још веће сажаљење код Чича Јордана, а и бојао се да каже
име свог строгог оца претпостављајући да га Јордан познаје и да му може рећи како је
крао туђе воће. Је ли дечак успео да изазове старчево сажаљење? Наравно: „Ех, црно
удовичко дете...без татка...Зато си такво!“
Јордан му опрашата и што га је лагао када Гиле коначно
потврђује да му је отац господин Милисав Јовановић за чију
строгоћу и он зна. Од љутог чувара винограда спремног да
истуче малог крадљивца, Јордан се почиње колебати , па га
гризе савест и све му је више жао дечака, а на крају одлучује и
да му помогне да се сакрије од строгог оца. Видевши да дечак
не може стићи више нигде да побегне, он му брзо помаже да
сиђе са дрвета и и склања га док му отац не прође.
То је, у ствари, прави чича Јордан: онај први опасни, са
мотком, је само наизглед такав, а у суштини је то човек
сажаљив, меког срца. Писац каже да има Аргусове очи, али и
да је адамско колено. Имати Аргусово око значи добро
видети, да ти ништа не може промаћи, а адамско колено значи
бити племенит, добронамеран. Шта је Јордану вредело то што
је могао лако да открије децу у крађи када је био попустљив
према њима?!
Јесу ли деца осећала Јорданову попустљивост и доброту?
Наравно, знали су да он само прети, а да су им родитељи опаснији од њега. Осетио је то и
Гиле. Зато му је и рекао да је боље да га он туче него отац: „Видео сам ја, ти не умеш да
бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје.“ А отац бије и не гледа куда удара.
Јордан је хтео само да уразуми мале крадљивце, да им објасни да крађа туђег воћа може
бити опасна игра, да се могу повредити, пасти, а наравно, и да није лепо красти. Свакако
није имао срца да их туче. Отуда онај Гилетов осмех кроз сузе, на крају приче, када се
препушта Јордановој помоћи приликом силаска са дрвета. Јорданова љутња брзо нестаје
пред уплаканим лицем незаштићног дечака.
Видели смо на почетку да је Јордан старијима био драг због поштења и марљивог рада, а
деца су открила његову рањиву душу. Зато ова личност доминира у причи.
Поред Јорадана и Гилета у причи су присутни и дечаци.
Како се они понашају према свом другу?
Све време се смеју његовим мукама, сакривени на сигурном, иза плота, ван домашаја
Јорданове мотке. Они откривају Јордану Гилетове лажи: говоре да има оца и како се зове.
Када су оца видели како пролази у бизини, почели су да вичу Гилетово име, желећи да му
скрену пажњу да је дечак ту, иако су знали колико му је отац строг.
Зашто су се тако понашали? Зашто су се смејали другу у невољи и издавали га? Гледали
су Гилетове невоље као неку занимљиву и смешну представу. Показали су да су пакосни и
праве издајице.
Верујем да ћете се сложити да овакво њихово понашање не можемо оправдати. Прави
друг се тако не понаша. Сетите се девојчица у причи Виде Огњеновић „Путовање у
путопис“. Препознајте слично понашање девојшица из приче и ових дечака.
Сада нам неће бити тешко да издвојимо поруке приповетке:
Дечје несташлуке треба разумети, али је потребно у њима имати меру.
Крађа туђег воћа ипак није примерена игра.
Физичко кажњавање деце због неке кривице није добар начин васпитања.
У невољи се види је ли неко прави пријатељ.
Форме казивања у приповеци:
Доминира хронолошко приповедање(пише се о догађајима по реду, како су се и
дешавали), али је присутно и описивање и дијалог.
Језик и стил приповетке
Приметили сте Чича Јорданов необичан говор. Он често користи неправилне
(некњижевне) речи карактеристичне за говор неког краја. Овде је то говор из околине
Ниша. То су тзв. дијалектизми. Нпр. татко (тата), сливе (шљиве), тој (то), чкоља (школа),
збори (говори), несам (нисам), саг (сад), старос (старост), стареји (старији) и др.
Дијалектизми су, у ствари, локални говори и по њима се отикрива порекло лика. Чича
Јордан користи и тзв. туђице, тј. речи које смо преузели из других језика. Овде су то
турцизми (речи из турског језика), а оне су истовремено и архаизми (застареле речи), јер
их све ређе, готово никако не користимо. Нпр. ашчија (кувар), тишлер (столар), чаршија
(трговсчки део града) и др.
Дечаци у свом говору користе жаргон тј. говор одређене групе људи са често
некњижевним (неправилним) речима, нпр. говор омладине, студената, људи одређене
професије. Овде дечаци кажу: поно (понео), ка (као), оћу (хоћу), јес (јесте) и др.
У жељи да верно прикаже своје ликове, писац обраћа пажњу и на њихов посебан говор.
То је тзв. говорна (језичка) карактеризација ликова. Значи, поред физичког изгледа и
понашања, о лику сазнајемо и на основу говорне карактеризације.
Поменућу и хумор у причи. Шта је све смешмо?
Чича Јордан са мотком која је дупло дужа од њега, а после му служи да помогне дечаку да
сиђе са дрвета, лажи дечака Гилета, његово сакривање у Јорданову колибу пред оцем и др.