Preveo Ljubeta Babović

Naziv originala:
Matteo Strukul
I MEDICI: DECADENZA DI UNA FAMIGLIA

Beograd, 2018.
 Silviji
Timu, Serđu i Kris
 NOVEMBAR 1597.

UVOD

Pasitea je imala krupne oči, boje tako tople da su podsećale na divlji med. Delovale su kao
da ispunjavaju skoro čitavo njeno malo lice nežnih, gotovo krhkih crta. Pa ipak je to njeno
sićušno biće jasno zračilo izrazitom izdržljivošću.
Kada ju je Marija ugledala, bila je očarana.
Stigla je kočijom iz Palate Piti u četvrt Kolona, blizu Bazilike Svete Blagovesti, pored kuće
koju su upravo Medičijevi ustupili Pasitei i njenim družbenicama.
Oterana iz Sijene zato što je uzalud pokušala da osnuje sopstveni sestrinski monaški red,
ta privlačna i blaga žena dobila je svaku moguću pomoć od Firence. I sada je pokušavala da
osnuje ništa drugo do manastir, gde će voditi pobožan i milosrdan život, obuzdavajući telo i
pomažući izgubljenim dušama muškaraca i žena.
A sam bog zna kolika je potreba postojala za nečim takvim u tim nesrećnim vremenima,
u kojima su vladali oružje i novac, izdaja i prevara.
Marija se poduže zagleda u nju, ne mogavši da odvoji pogleda: Pasitea je imala na sebi
haljinu od grubog platna, ništa drugo. Platno je bilo izlizano do te mere da su se kroz njega
mogle nazreti crvene ranice po bokovima, na mestima na kojima je sebi zadavala bol
bodljama i lancima, i stvorene duboke rane, pojačane toplim sirćetom koje su joj na njih
nanele družbenice kako bi je sve to živo podsećalo na bol i pokajanje.
Međutim, patnja koju je podnosila ni na koji način nije uticala da se smanji izuzetna
pažnja koju je poklanjala drugima. Štaviše, delovalo je da je takvo držanje čak uzbuđuje.
Marija je bila sigurna da za trenutak uočava jedva primetnu auru što je obavijala Pasiteu i u
jasnim trakama se odražavala na bledoj svetlosti koja je curila kroz prostrane prozore u
velikoj sali.
Bila je sigurna da tu auru upravo održavaju strogost i disciplina kojima se Pasitea
podvrgavala.
Ova joj priđe.
Uze je za ruke.
Marija oseti te tanke prste, hladne kao alabaster, što se isprepletoše s njenim. Nije odbila
taj dodir, koji prirodno i ljupko odjeknu u njenom srcu.
Nije znala da objasni zašto, ali u tom susretu bilo je nečega što je znatno prevazilazilo
zemaljsku dimenziju.
Pasitea je imala prirodni dar, retku sposobnost da razume tuđe muke a da joj niko o tome
prethodno ne izgovori ni reč.
Marija se ipak opusti i ispriča joj za razlog svoje posete. Srce joj je bilo prepuno emocija i
proistekla tišina pričinjavala joj je nelagodnost. U ovoj situaciji bilo joj je potrebno samo da
se otvori toj ženi.
 „Došla sam kod vas zato što se plašim, majko. Bojim se za svoju budućnost…“ Ali nije
uspela ni da završi rečenicu, zato što joj je Pasitea prislonila kažiprst na usne.
Marija se povinova tom pokretu, dok joj misli i volju obuze neka gotovo natprirodna sila.
Prepusti se toj tako posebnoj ženi da je odvede do dve male drvene hoklice.
Sve je u toj velikoj praznoj prostoriji bilo u znaku najogoljenije suštine. Svetli mermer
poda kao da je želeo da udahne svežinu hladnom novembarskom vazduhu. Sveće uglavljene
u gvozdena postolja lampi bile su ugašene, tako da je svako veštačko svetlo bilo proterano
sa tog mesta.
Jedini preostali nameštaj pored drvenih hoklica u toj prostoriji činila je klupa sa daskama
za klečanje na kojima se jasno uočavao oreol boje vina, što je bolje od hiljadu ispovesti
govorio o krvi koju je Pasitea verovatno prolivala u satima pokajanja i molitve.
Marija se spusti na hoklicu.
Pasitea, koja se nalazila naspram nje, zatvori oči. Rukama steže veliko drveno raspeće što
joj je visilo na grudima.
„Moja slatka prijateljice“, započe blagorodna žena, „u vašem pogledu vidim brigu koja vas
razdire, ali morate imati vere. Imajte još strpljenja i ne opterećujte se glupim sumnjama,
pošto ja jasno vidim vašu budućnost.“
„Stvarno?“
Marija ju je gledala sa zanosom. Ali i prepuna straha jer, kad Pasitea otvori oči, u pogledu
te žene ugleda toliko snažnu svetlost da joj se skoro prekide dah.
Da nije imala slepo poverenje u nju, svakako bi je smatrala običnom zanesenj akinj om.
„Imajte poverenja u ono što vam govorim, prijateljice moja.“
Pasitea se onda bez reči duboko zagleda u Marijine oči, kao da tim pogledom želi da joj
istraži dušu. I verovatno je bilo upravo tako. Štaviše, Marija nije imala nikakve sumnje da je
tako.
„Tako ste lepi“, reče Pasitea, „imate iskrene oči, vaša koža bela je kao sneg, kestenjasta
kosa je takva da njena snažna boja zaslepljuje poglede svih koji vas gledaju. Pa ipak, to su
samo sitni izrazi taštine, shvatate li to? Morate imati vere, Marija, morate se prepustiti
onome što je naš Gospod odlučio u vezi sa vama. Prestanite “da se opterećujete uzaludnim
pitanjima. Bolje je da se zapitate kako možete da mu služite i da se pripremite da pronosite
njegovu slavu.“
„Šta treba da učinim?“, upita Marija de Mediči.
„Provodite više vremena u molitvi. Posetite one kojima ste potrebni, sve do onih
poslednjih što ne znaju od čega da žive.“
Marija saže glavu u znak pokajanja.
Pasitea je bila u pravu.
Bila je neizmerno okupirana svojom budućnošću, koja joj je delovala tako nesigurno.
Njen stric, Ferdinando, obećao joj je divan brak, ali vreme je prolazilo, a ona je sa dvadeset
dve godine još bila sama. I, uprkos njenoj nespornoj lepoti, izgledalo je da ništa ne može
promeniti to stanje.
„Zašto me niko neće?“ promrmlja tihim glasom.
To pitanje otrže joj se sa usana skoro kao da je bilo istrgnuto iz tog osećaja
neprimerenosti koji ju je povremeno zahvatao kao žestoka bolest.
Odmah se pokaja zbog tih reči, osetivši u njima sujetu.
Ali Pasitea se ne uzbudi zbog toga.
 Stavi joj prst na podbradak i podiže joj glavu.
Zatim je pogleda na iznenađujući način.
Reči koje je izgovorila izazvaše jezu kod Marije.
„Pripremite se da postanete kraljica Francuske. Pošto ćete to biti kao što je tačno da se ja
zovem Pasitea Krođi. Ali nemojte se previše radovati zbog toga. Budući da zemaljska vlast
kvari srce, a bogatstvo dušu pravednika.“
 FEBRUAR 1601.

LEONORINA IDEJA

„Kažem vam da me mrze. Svi, bez izuzetka. Znam da nemam sve te potvrde o pripadnosti
plemstvu koje su, kako izgleda, neophodne. Ali vam obećavam da ću vam biti verna sve do
smrti ako i ovog puta budete na mojoj strani, kraljice moja.“
Glas Leonore Galigai drhtao je od besa. Marija de Mediči bila joj je okrenuta leđima.
Pogled joj je bio naoko izgubljen iza sumornih prozora Luvra, koji su delovali još mračnije
od olovnog neba te naizgled beskrajne zime.
Modra svetlost stvarala je sumorne slike senki u sali u kojoj su se nalazile. Taman i težak
nameštaj, gotovo prazni ormari za knjige. Ta palata bila je toliko prožeta sumornim
sećanjima da je od toga prosto zastajao dah. Izgledalo je da prethodni vladari nisu učinili
ništa da odstrane utvare tragedija koje su se tu dogodile. Možda je postojala neka grozna
tajna zbog koje su se tu odigravali strašni događaji u nizu. Tokom vremena tu je prekinuto
barem hiljadu života i izgleda da je sudbina sastavljena od strepnje i patnje bila sve ono što
je čekalo svakoga ko se usudi da joj se suprotstavi.
„Ne morate tako nešto ni da kažete, Leonora. Znam to savršeno dobro.“ Marija to izgovori
ne okrećući se. Njena krupna, izvajana figura koja je nagoveštavala veličanstvenu lepotu
isticala se na svetlosti svetiljki, crvenoj kao krv. „I verujte mi“, nastavi kraljica, „ne
nameravam da prepustim da bilo šta ide tek tako svojim tokom. Vi ste moja dame d'atours1 i
uopšte mi nije važno što čak moj muž ponekad jadikuje da bi ta uloga trebalo da pripadne
vikontesi De Lil.“ Marija to reče i ote joj se uzdah. „Navići će se. Ja ne odustajem, Leonora, u
to možete biti sigurni.“
„Zahvaljujem vam, znam koliko se borite za mene i obećavam da ću vam desetostruko
vratiti svaki gest naklonosti koji mi upućujete.“
Marija se okrenu ka Leonori. Osmehnu se. Njeni pravilni beli zubi blistali su kao biseri.
Imala je očaravajuće lice, jednostavnih ali izuzetno lepih crta, još više istaknutih frizurom
sa mekanom kosom, skupljenom dijademom posutom dragim kamenjem. Pogleda Leonoru
očima crnim kao mastilo, s izrazom lica koji je govorio više od hiljadu reči. „Ne sumnjam u
to. Rasle smo zajedno, sećate li se? I smem li ja, po vašem mišljenju, da prošlost kao što je
naša menjam zbog arogantnih zahteva šačice francuskih plemića? Pored toga, sa kojom
hrabrošću se zahteva od mene da vas se odreknem? Deluje li vam razumno da čovek koji
me vara sa jednom kurvom kao što je ona Anrijet d'Antrag još ima hrabrosti da zahteva da
se odreknem jedine osobe u koju imam potpuno poverenje?“
Leonora oseti radost u srcu kada začu te reči, ali ne ispolji ni najmanju emociju. „Taj
čovek je kralj, kraljice moja“, samo reče.
 „Naravno. I ja ga poštujem kao muža i vladara. Svakodnevno, Leonora, možete mi
verovati. Ali ni on ne može da mi kaže ko treba da bude moja dame d'atours, je li to jasno?
Ne bojte se. Leonora, ja ću vas uvek štititi. Ali je očigledno da u ovoj palati, sivoj i tužnoj kao
što je i ova Francuska izjedena bedom i ratom, moramo pažljivo izabrati nekoga ko će biti
naše oči i naše uši, zar ne?“
„Vaše veličanstvo, ja bih mogla da budem te oči i te uši, ako mi učinite čast“, izgovori
Leonora gotovo preterano revnosno.
„Ne sumnjam u to. Ali to neće biti dovoljno, verujte mi. Za to je potreban muškarac. Neko
tako vest u umetnosti pretvaranja i istovremeno vičan maču, neko ko će predstavljati
određenu garanciju za pribavljanje informacija od životnog značaja za naš opstanak.
„Pritom ne mislim na spletke i tračeve. Ne, potreban je neko ko poznaje veštinu intrige i
politike, i ko je sposoban da obavlja najopasnije i najstrašnije misije, neko ko se ne diči
nekim imenom, ali ima srce što kuca samo za njegovu korist i ko je za novac dobijen od nas
spreman da uradi bilo šta. U početku sam pomislila na Končina Končinija, ali ne verujem da
je on prava osoba: previše je upadljiv i nagao. Ne, potreban je neko ko je sasvim drugačiji.“
„U pravu ste, kraljice moja. Končino vam je veran, to mogu da vam garantujem, ali nije
pravi čovek za zadatak koji nagoveštavate. Ipak, mislim da poznajem nekog takvog: osobu
što odgovara vašim zahtevima, vaše veličanstvo.“
„Stvarno?“
Leonora potvrdno klimnu glavom. „Slušam vas“, ohrabri je Marija.
„Vidite, veličanstvo, postoji u mom najbližem krugu prijatelja neko ko odgovara tim
karakteristikama: jedan mladi avanturista lepog izgleda, ali tako diskretan i domišljat da
može proći neopaženo, pošto je odavno shvatio da, ako ste u pozadini, možete imati bistar
pogled i biti u stanju da sagledate sve što se događa u životu.“
„Je li pouzdan?“
„Mogu da garantujem za njega.“
„Onda mi je to dovoljno.“
„Pozvaću ga, ukoliko to čini zadovoljstvo vašem veličanstvu.“
„Učinite to.“
„U redu, u tom slučaju…“ Ali Leonora nije uspela da završi rečenicu, zato što je kraljica
želela da sazna još više. „Kako se zove taj naš paladin?“
„Mateo Laforđa. Ali je promenio ime u Matje Laforž, kako ne bi izazivao sumnju.“
Mariji se otrže osmeh. „Lažno ime. Divno!“ Oči joj se ispuniše zaslepljujućom svetlošću.
„Italijan je, dakle!“
„Venecijanac, vaše veličanstvo.“
„Ah, Venecija…“ uzviknu Marija, „kakva divota!“
„Da“, potvrdi kao eho njenih reči Leonora. „Venecija: zemlja špijuna i izdajnika.“
Učini se da Marija ne želi da obraća pažnju na taj detalj, jer je zamahnula lepom rukom i
blago uzburkavši vazduh. „Onda, nadajmo se da naš čovek pripada samo prvoj od te dve
kategorije“, zaključi.
„Imajte poverenja u mene, kraljice moja.“
„Naravno, Leonora“, odvrati kraljica i dopusti sebi uzdah olakšanja. Možda je posle
tolikih strahova i briga pronašla način da direktno odgovori onima koji su želeli njen kraj.
Znala je da će to biti pravi rat, borba putem izdaja i intriga, ali se sada, nakon ovog
razgovora sa Leonorom, osećala spremnom: bila je jedna od Medičijevih i neće lako
popustiti ni za pedalj.
Klimnu glavom, skoro u znak potvrde svojih misli.
Zatim, gledajući Leonoru, izgovori objavu rata: „Ne plašim se ovih Francuza, Leonora.
Neka slobodno vuku svoje poteze. Ja ću vući svoje i videćemo ko će na kraju ostati na
nogama.“
 2

PRIČA O JEDNOM ŠPIJUNU

Pariz je tih dana bio sama suština poroka i nasilja: polukružni svod pakla bačenog na
zemlju, na kojoj se jadni i napušteni grčevito hvataju jedni drugima za leđa u očajničkom
pokušaju da izađu iz toga i prežive.
U narodnim četvrtima ulice nisu bile ništa drugo nego sokaci puni smrada izmeta i blata,
koji se uzdizao između unakaženih i nesređenih kuća, od čijih se zidova i krovova nije
moglo videti sunce.
Plemićke palate delovale su nešto privlačnije, ali su se unutar njih događala silovanja i
ubistva u istom, ako ne i većem broju slučajeva.
Sena je presecala grad kao prokleti potok, a broj mrtvih koji su se u njoj udavili ili bili
jednostavno izručeni u nju kao obično smeće bio je ogroman.

Na Trgu Grev videla su se vešala koja su bila u stalnoj upotrebi, broj javnih kuća se
povećavao iz dana u dan, pa čak ni hramovi nisu mogli da izbegnu tu sve rašireniju orgiju
nasilja i neobuzdanog seksa.
U toku vladavine Anrija IV de Burbona, Pariz je postao još veća arena izopačenosti i
skoro da se činilo da Vartolomejska noć od pre tridesetak godina nije ničemu podučila
njegove stanovnike.
Mateu Laforđi ta činjenica bila je veoma poznata. Stigao je u francusku prestonicu u nadi
da će se obogatiti, u pratnji Firentinke Leonore Galigai, kraljičine štićenice do te mere da je
ubrzo postala njena dame d'atours.
Odlučio je da najpre promeni ime i odmah je, istinu govoreći gotovo odmah, shvatio da
mu njegovo lice pravilnih crta, koje je u prošlosti izazivalo uzdahe većeg broja devojaka,
može biti od pomoći u raznim prilikama.
Odrastao u senci Crkve Svetog Marka, Mateo je dugo vremena radio kao profesionalni
lopov i lažov kod jednog venecijanskog plemića. Kad je otkrivena podvala na štetu nekog
previše plahovitog i osvetoljubivog velikaša, morao je da napusti Mletačku republiku i ode
u Firencu.
Tu je napredovao kao špijun i plaćeni ubica, koristeći ranije stečeno iskustvo, i baš zbog
tog svojstva dospeo je u francusku prestonicu.
Hodao je ulicama smucajući se kao besposličar. Nosio je na sebi sivi prsluk, vrećaste
pantalone i platneni ogrtač iste boje. Nije nosio nikakav pokrivač za glavu. Nije imao kod
sebe mač ili pištolj, kako ne bi izazivao preteranu pažnju. Pa ipak, ako bi neko pokušao da
ga napadne, naišao bi na bodež sakriven u unutrašnjem zadžepku desne strane prsluka.
Imao je dugačku kosu, ali ne previše, sve u skladu sa modom tog vremena. Pravilne
brkove iznad isto tako pravilnih usana. Sve u svemu, nije bilo ničeg u izgledu tog čoveka što
bi ga činilo posebno šarmantnim. Nije bio ružan, ali bi mirno mogao proći nezapažen.
 Voleo je neopazice da se meša sa gradskim mnoštvom ljudi i da se tako ponaša
bezbrižno. Međutim, kada je bilo neophodno, nije imao nikakvih teškoća da posegne za bilo
kojom vrstom kamuflaže kako bi nasamario nekoga oko sebe.
Bila je to veština kojom je vladao do savršenstva, što mu je tokom vremena više koristila
nego bilo koja druga prednost.
Ali u svakom slučaju, u tom trenutku nije nameravao da se kamuflira. Imao je na umu
nešto sasvim drugo, zato što je tog dana trebalo da ubije jednog čoveka.
Stigao je nadomak Le Ala2, gde se tog jutra uputio. Na tom mestu, od prvih zraka sunca
muškarci i žene raznog porekla gurali su se ispred tezgi sa mesom i ribom. Pokriveni
prolazi omogućavali su svim trgovcima iz tog kraja da izlože i prodaju robu, bez obzira na
to kakvo je vreme: bez razlike da li pada kiša ili greje sunce. Iznad tih pokrivenih prolaza
isticale su se zgrade, crkve i hoteli u šarenilu građevina najneobičnijih oblika.
Istina je da je Le Al nastao kao centar za razmenu, gde je sve vrvelo ne samo od kupaca
već i od lopovčića, kurvi, plaćenih ubica i zločinačkih bandi najgoreg soja, a svaka roba
pronalazila je svoje mesto na tezgama za izlaganje, bez izuzetka: ne samo voće i povrće, sir i
pršut već i koža, krzno, tkanine, cipele, šeširi, nameštaj, posuđe, predmeti za domaćinstvo i
oružje.
Laforđa ili bolje rečeno Laforž, kako se zvao sada, savršeno dobro je znao da će se taj
čovek kog treba da ubije tog jutra nalaziti pored tezgi sa tkaninama i šeširima. Gospodin
Montreval, kako se zvao, voleo je da se oblači elegantno – bio je pravi kicoš i nije mogla
proteći nedelja a da se ne pokaže na dvoru u novom prsluku ili u napadnoj jakni, ili barem
sa nekim neobičnim šeširom nalik na korpu.
Pa ipak, pored te opsesije za lepim odevanjem, imao je suviše dugačak jezik, do te mere
da u pokušaju da osvoji srce lepe grofice De Berne nije oklevao da žučno ispljuje Leonoru
Galigai, tvrdeći kako je skandalozno da jedna žena bez svedočanstva o plemićkom poreklu
stigne dotle, a da nema nikakvu drugu titulu osim one da je prijateljica Marije de Mediči. To
da jedna Italijanka bude dame datours kraljice Francuske bila je sramota, ili što je još gore –
uvreda. Končino Končini, firentinski plemić, toliko blizak prijatelj Galigaijeve da su neki
tvrdili da joj je ljubavnik, podigao je uzbunu. Objavio je da će preseći vrat svakome ko sebi
dopusti da ponovi te reči. Ali Končino je bio takav: voleo je da piša uz vetar. Ne da nije bio
opasan, bio je i te kako! Ali je svako njegovo delanje praćeno beskrajnim hvalisanjem. Bilo
je u njemu neke urođene teatralnosti. Međutim, u najvećem broju slučajeva to njegovo
napadno ponašanje bilo je lišeno efikasnosti.
Leonora je bila sasvim drugačija. Naravno da nije bila spremna na dozvolu da je
nekažnjeno vređaju i, pošto je nameravala da stvarno ućutka te glasine, izdala je precizno
naređenje Laforžu: da se približi tom fićfiriću i da mu začepi usta.
Zauvek.
Taj zadatak trebalo je da se obavi na najdiskretniji mogući način i munjevitom brzinom,
tako da se kod svih stvori onaj neprijatan osećaj da će se svakome ko se usudi da izaziva
Leonoru dogoditi nešto fatalno, a da se pritom ne dozvoli da se njoj pripiše uklanjanje
gospodina Montrevala.
I baš iz tog razloga Matje Laforž nije propustio da sakriven u senci prati velikaša koji o
tome nije ništa znao. Ali se ovaj, pošto sigurno nije bio lav što se tiče hrabrosti, ipak
postarao da mu uvek u pratnji bude neki neotesanac naoružan do zuba, kao što je Ortez,
razmetljivac pozamašne kilaže, spreman da stupi u akciju na prvi znak uzbune ne bi li
zaštitio Montrevala.
I tako, da bi odvratio pažnju čuvaru poznatom po tome da oseća slabost prema lepim
ženama, Laforž je pripremio jednostavnu ali delotvornu varku.
Zamolio je jednu mladu prodavačicu ribe da u pogodnom trenutku okrene glavu ka
razmetljivcu, pa da Laforž iskoristi tu njegovu nepažnju i da napadne.
 3

OBEĆANJA DATA SUVIŠE NEZGODNOJ LJUBAVNICI

Kralj nije mogao da veruje sopstvenim ušima. „Kako uopšte možete to da kažete?“, zaurla.
Nabrekle vene i ispupčenje na vratu delovali su kao da će se svakog trenutka raspući. Žena
pred njim umela je da mu povlađuje, ali i da ga razbesni kaO nijedna druga osoba koju je
poznavao. Upravo ju je na najljubazniji način zamolio da mu preda dokument njegovom
rukom potpisan pre nešto više od godinu dana, kojim je obećao pred njenim ocem,
gospodinom Fransoom de Balzakom, i pred Bogom, da će stupiti u brak s njom. Pod jednim
uslovom: da ona ostane u blagoslovenom stanju.
A sad mu je njegova miljenica upravo to priznala: da čeka njegovo dete. I zahtevala da
obećanje bude poštovano.
Ali Anri IV, kralj Francuske, uopšte nije nameravao da to učini.
Anrijet d'Antrag se namršti. To je činila uvek kada se nešto loše odvijalo, a u tom
trenutku izigravanje žrtve bilo je najefikasnije oružje.
„Vaše veličanstvo se dakle uvredilo? Zar mi se upravo vi niste zakleli da ćete ispuniti
svoje obećanje?“
Kralj pogleda to sitno, tako lepo lice i oseti da se njegova volja za trenutak koleba. Ali se
odmah povrati: ne sme svaki put da poklekne pred tom ženom! Za ime boga! Ponašao se
ludo i nepromišljeno kad je potpisao tu prokletu zakletvu. Za trenutak nije pridao važnost
tom gestu, uveren da će taj apsurdni zahtev da se uda za njega biti povučen i da će se
Anrijet zadovoljiti ulogom miljenice, koju joj je on uprkos svemu dopuštao.
Ali uprkos toj njegovoj uverenosti, ništa nije išlo kako je predviđeno. Ne samo što je
devojčin otac zahtevao izvršenje ugovora, a Anrijet je baš iz tog razloga odbijala da mu ga
vrati, već je, što je još gore, ona sama insistirala na tom apsurdnom zahtevu i pokušavala da
ga ostvari, koristeći dete kao ulog za potkusurivanje.
Sav očajan, kralj odmahnu glavom. Bio je prepun gađenja. Izgledalo mu je da su Anrijetini
zahtevi bili toliko nepravedni da su se čak pokazali drski.
„Zar ne vidite da sam vam dao sve što mogu“, izgovori tihim glasom, „i još vam nije dosta?
Zar vam nisam garantovao prihod kao da ste kraljica? Zar vam nisam pružio počasti i
bogatstvo? Zar nije bilo dovoljno što sam vam pripremio odaje i sobe dostojne žene koja je
najveća plemkinja u Francuskoj? Ili što sam vam dodelio markizat Vernej? I šta još sad
hoćete? Hoćete da me uništite, Anrijet? Zato vam neću dozvoliti da mi tako uzvratite, to
vam garantujem. Ne postoji neko ko je srećniji od mene zbog deteta, verujte mi. Ali vam
neću dozvoliti da to iskoristite protiv mene.“
Anrijet se pretvarala da ne razume.
„Anri, jedina moja ljubavi, znate da sam nameravala da vam vratim to parče papira koje
ste upravo vi potpisali u svrhu da mi dokažete koliko me volite. Međutim, sada vidim da se
radilo o jednom sramnom triku kako biste me odobrovoljili u odnosu na taj brak što vas je
zauvek otrgnuo od mene i predao u ruke one izopačene i ambiciozne Firentinke.“
 „Kako se usuđujete da na takav način govorite o Mariji?“ U Anrijevim očima pojavi se
blesak besa: za sve je postojala granica. „Ne dozvoljavam vam da na taj način govorite o
kraljici, je li to jasno?“
Anrijet se ugrize za usnu. Ako naljuti kralja više nego što je smela, neće biti od bogzna
kakve koristi, i morala je da se priseti da su baš te uvrede na adresu Medičijeve najbolji
način da krivica padne na nju. Svakako je morala da se seti toga. Inače ju je njena naglašena
ljubomora uvek vodila ka preterivanju na glup način, a ishod je uvek bio takav da ne
postigne ono što je želela.
„Anri, molim vas, u pravu ste“, reče u pokušaju da ublaži tonove, „nisam želela da
uskratim poštovanje vašoj ženi. Ali šta mislite kako se ja osećam kada sam na ovaj način
ostavljena po strani? Vaš brak bio je pogreb moje ljubavi. Do pre nekoliko meseci imali ste
oči samo za mene, ali, otkako je došla ta žena, potpuno ste me zaboravili.“
Dok je to izgovarala, Anrijet je čak uspela da pusti suzu. Ona pade kao biser stakla na njen
svetli obraz. „Znači, uopšte vam nije stalo do mene? I do našeg deteta?“, bila je nestrpljiva.
Nakrenu glavicu na stranu i jedan nestašni čuperak plave kose završi na njenom licu.
Bila je prokleto neodoljiva.
I Anri, koji je njen šarm doživljavao žešće od bilo kog drugog muškarca, bio je na ivici da
upadne u zamku. Ali je ipak ovog puta ulog bio previsok da bi se to zanemarilo: postojao je
rizik da se ugrozi kraljevstvo.
„Anrijet, nemojte zloupotrebljavati moje strpljenje. Savetujem vam da pronađete to
prokleto obećanje i da mi ga vratite. Siguran sam da ćemo zdravim razumom i uz diskreciju
otkriti način da budemo srećni sve troje: ja, vi i kraljica. Marija je svesna da vas se neću
odreći, ali opravdano nije spremna da bude ponižena. Da ne govorimo o tome da je žena
velikog šarma i temperamenta i izvanrednih manira. Savršeno dobro znajući koliko mi je
stalo do vas, mirno je prihvatila tu činjenicu. Sa velikom zrelošću i inteligencijom. Nasuprot
tome, vi nastavljate da se igrate vatrom. Vodite računa da ne zatežete previše konopac,
Anrijet. Pošto vam je prilično dobro i tačno poznato na šta sam spreman. Ne bih želeo da
vas primoravam…“
„Ne biste se usudili“, odvrati Anrijet i prostreli ga pogledom.
„Možda ne danas“, uzvrati joj brzo on, „ali budite sigurni da ću koliko sutra ili nekog
narednog dana učiniti sve da vratim u posed to moje pisano obećanje. Uopšte ne
nameravam da vam uskratim ono što sam vam odobrio, barem ne zasad, ali setite se o
kakvom odobrenju se radi i da vam ništa nisam dužan. Kako sam vas izabrao, isto tako
mogu da vas zaboravim. Ili vašeg sina. Ja sam kralj!“ I dok je izgovarao te reči, Anriju se
otrže preteča grimasa.
„To dete je i vaše. Vi ste bez srca“, bila je uporna Anrijet, i u tom trenutku joj potekoše
obilne suze.
Ali kralj je sad već bio umoran od svega toga.
„Dakle, imajte na umu da nemam nameru da vas ponovo molim. Gledajte da mi vratite to
prokleto parče papira. Kad taj posao bude završen, moći ću da se konačno radujem zbog
rođenja našeg deteta. Do tada ću morati da mislim na prioritete koje mi moja uloga nalaže.“
I bez ijedne reči više Anri otvori vrata i ode.
Anrijet gotovo instinktivno pogleda u veliko ogledalo na zidu. Ugleda svoje oči i lice
izbrazdano suzama od plača. Ali to nisu bile suze očaja. Bio je to bes.
Pronaći će način da joj za sve plati ona kurva Mediči. A platiće joj i kralj.
 4

INCIDENT NA PIJACI

Laforž je iz prikrajka posmatrao gospodina De Montrevala u gužvi Le Ala. Prilika je bila

povoljna. Uz povike prodavača koji su hvalili svoju robu i gomilu ljudi koja se tiska ispred
tezgi, izvršenje zadatka neće biti previše komplikovan posao.
Ipak, nije želeo da potceni zaduženje koje je imao.
Upravo u trenutku kada je lepa prodavačica ribe privukla Ortezovu pažnju, Laforž krenu
u akciju.
Žena je imala duboke plave oči i kosu crvenu kao krošnja rascvetalog drveta. Mala ogrlica
virila joj je iz izdašnog dekoltea.
Ona se naže napred da pohvali svoju robu i duboko se zagleda u Ortezove oči. Sva ta
njena božanska lepota zaslepi tog čoveka.
„Lepi moj gospodine“, reče prodavačica ribe, „jeste li ikada videli svežije pastrmke od
ovih?“
Razmetljivac skrenu pogled ka bazenu sa ribom. Bilo je to samo za tren, zato što ga
odmah zatim neka neodoljiva sila privuče ka jedrim dojkama te koliko lepe toliko drske i
divlje žene.
Laforž nije gubio vreme.
Ugleda gospodina De Montrevala, potpuno nesvesnog čitave te režije, kako isprobava
šešir sa širokim obodom. Pošto nije bio sasvim odlučan da ga kupi, vrati ga na tezgu. Požali
se na gomilu ljudi koja ga je pritiskala sa svih strana i sprečavala da ima dovoljno prostora
makar da se samo pomeri.
Laforž mu se približi.
Pretvarajući se da ide svojim putem, ramenom udari u Montrevalovo. Istovremeno
izvuče sečivo koje je držao skriveno u prsluku i dva puta mu ga zari u srce.
Bila su to dva bleska, dva toliko brzo izvedena udarca da su ostala nezapažena,
prikrivena pod skutovima ogrtača.
Laforž odmah nastavi svojim putem i brzo nestade iz vidokruga, praktično progutan
masom ljudi na pijaci.
Montreval prinese ruke grudima.
Toliko brzo je primio ta dva ubistvena uboda da nije imao vremena da udahne.
Opazi kao da ga je nešto vrelo ujelo za grudi, gotovo kao da ga je nenajavljeno ubola neka
džinovska žaoka koja se pojavila ko zna odakle. Lagano se naže napred i poče da povraća
krv.
Zatim se sruši, pokušavajući da udahne vazduh i očajnički se hvatajući za ramena nekog
čoveka što je stajao naspram njega.
„Morte – dieu!3" , zaurla ovaj shvativši šta se dogodilo. „Ovaj čovek umire.“
Gotovo kao da je predosetio da se sve to dogodilo u njegovoj neposrednoj blizini, Ortez se
osvrnu okolo, kao da su te reči ošinule vazduh i kao da ga je na to upozorio oštar zvižduk.
Instinktivno prinese ruku dršci mača zadenutog u futrolu koja je kao rep izvirivala ispod
platnenog ogrtača. Skrenu pogled sa prodavačice ribe i okrenu se u pravcu odakle je
dopirao krik.
Trenutak kasnije ugleda skljokanog gospodara i kako nekoliko ljudi pokušava da napravi
prostor i da ga ispruži na zemlji.
„Gospodine De Montreval!“, povika, a reči mu izleteše kao prigušen krik.
Tek kad je došao do mesta na kom je ležao njegov gazda, Ortez shvati da je situacija
očajna.
„Pomerite se!“ zaurla razmetljivac, „zar ne vidite da ne može ni da diše? Ko je to bio? Ko
ga je udario?“ Crnim očima koje su izgledale kao kandže neke grabljivice istraživao je
okolni prostor. Ortezov pogled plamteo je kao da su u njega ubrizgani sva krivica i bes,
zapaljiva i opasna smeša za svakog ko bi se usudio da mu se nađe na putu.
Ali, uprkos srdžbi i ozlojeđenosti naiđe samo na prazne poglede, na lica dobrih građana
Pariza koji su mu uzvraćali nemim odgovorima.
I ništa više.
Odmahnu glavom.
Taj ko je napao sada je već odavno otišao. I on nije mogao da uradi ništa drugo osim da
razmišlja o sopstvenoj nesposobnosti.
Pogleda gazdu, ispruženog ispod tezgi sa šeširima: prsluk natopljen krvlju, crvena barica
koja prekriva tlo i kao jarkocrveni ogrtač širi se ispod njega.
Montrevalove azurnoplave oči bile su širom otvorene. Delovalo je kao da je ugledao
utvaru, lice mu je bilo sleđeno u hladnoći smrti koja je napredovala, željna njegovog života.
Na usnama su mu se ocrtavali crveni mehurići. Montreval je imao još toliko vremena da
ispusti samrtni ropac. I onda izdahnu.
Ortez ostade da stoji nasred pijace, dok su se ljudi udaljavali od njega. Izgledalo je kao da
je kužan: odjednom se oko razmetljivca stvori praznina, masa se povlačila kao oseka i
raspršila se u sto raznih pravaca.
Prodavačica ribe!
Ortez skrenu pogled prema tezgi pored koje se malopre zadržao i razmenio poglede sa
tom prelepom ženom.
Ali je sada na njenom mestu stajao neki čovek sa dugačkom bradom.
Poigrali su se sa njim kao sa nekim dečačićem! Kako je mogao da bude toliki idiot? Ortez
se vrati do tezge sa ribom.
„Devojka!“ zagrme.
„Izvolite, gospodine? Ne razumem.“
„Žena crvene kose koja je malopre bila ovde! Gde je sada?“ I dok ga je to pitao, Ortez
izvuče mač dopola, ostavljajući da njegov čelik nakratko zablista kao najbolja garancija
njegovih namera.
Ali trgovac i ne trepnu. Bio je visok i krupan, imao je široka ramena i mogli biste se
zakleti da je jak kao bik.
„Vi mislite na Kolet?“
„Ne znam, tako se zove?“
„Verujte mi na reč, gospodine, ona je jedina crvenokosa koju poznajem.“
„Gde je sada?“
„Otišla je. Rekla je da ima neki hitan posao.“
„I vi ste je pustili da se udalji?“
 Čovek ga pogleda prepredeno. „Šta sam po vašem mišljenju mogao da uradim?“ Glas mu
je bio prožet pretnjom. „Kolet mi povremeno pomaže na tezgi sa ribom u zamenu za korpu
rakova. Nema radno vreme i zahvalan sam joj što je izabrala mene, a ne nekog drugog. Što
se tiče nje, mušterije se hvataju na nju kao ribe na udicu.“
Ortez shvati da tu nema šta da se raspravlja. „Gde je otišla?“ upita ponovo, ali manje
uverljivo.
„A ko to zna?“ odvrati ovaj.
Razmetljivcu se ote kletva kroza zube.
Zatim se bez reči vrati odakle je došao.
Nije mogao ostaviti gospodara da leži tu gde je bio.
Ali izgleda da je neko već mislio na to, s obzirom na to da su pristizali kraljevi gardisti.
Ortez razmisli grozničavom brzinom: morao je da hitro odluči. Je li važnija vernost
onome ko ga je unajmio pre nekog vremena ili spašavanje sopstvene kože? Nije oklevao ni
trenutka.
Ne gubeći vreme, krenu suprotnim pravcem u odnosu na onaj kojim su pristizali stražari.
 5

DVA RAZLIČITA SAOPŠTENJA

Pored brojnih vrlina, francuski kralj bio je poznat i kao ljubavnik. Možda zbog svega što je
morao da pretrpi u mladosti, možda zbog toga što je bio veoma svestan svog šarma, koji je
dostigao tek sa zrelošću, čvrsto je odlučio da celog sebe posveti ženama, tako da je čitava
Francuska imala saznanje o njegovoj izuzetnoj seksualnoj krepkosti i njegovim brojnim
ljubavima.
Pa ipak, sve njegove ljubavnice, a bilo ih je bezbroj, nisu mogle da se upofede sa Marijom,
njegovom kraljicom.
Čak ni Anrijet.
Pomisli da mu se sreća bar jednom osmehnula, dok je kao opčinjen gledao u tu nežnu,
svetlu i kao somot mekanu kožu.
Bio je potpuno potčinjen lepoti Medičijeve. Njenim bujnim oblinama, velikim i mekanim
dojkama, u kojima je voleo da se izgubi, impozantnim ali čvrstim bokovima, naglašenom
telu, stvorenom da bude uzeto i da u isto vreme postane katedrala u kojoj se gube
sopstvena čula.
Tu lepotu naglašavalo je drago kamenje kojim je Marija volela da se ukrašava. Pogotovo
što ga nije skidala ni u najintimnijim trenucima davalo joj je čaroban izgled u nekim
detaljima: ogrlica od rubina koja joj je blistala na grudima, savršeno kamenje što joj je
skoro plutalo u udubljenju između dojki. I biseri koji su joj milovali ručne zglobove.
Na to je mislio dok je prislanjao poljubac na Marijine usne boje korala. Pa zatim još jedan,
pa još jedan. Kad je bio sa njom, izgledalo je da sve odjednom nestaje: brige, problemi,
intrige i prevare. A on je iznova postajao slobodan čovek: da voli, dodiruje, da uzima.
Kraljica se osmehnu. Bez reči. Anri joj pomilova lice. Imala je krupne oči i visoke jagodice,
savršeno glatku kožu, kao da je od porcelana, bila je posuta ružičastim bledilom i ta nijansa
obuzimala mu je misli.
A kako je tek Marija bila inteligentna. Ne kao ostale žene: ljubomorne, podozrive, sirove.
Nimalo! U njoj je bilo plemenitosti i velikodušnosti velike kao cela Francuska.
Anri je obasu nizom poljubaca po snežnobelim obrazima. Zasladi se tim tako čvrstim
mesom, koje mu je bilo skoro kao poslastica. Lagano ju je grickao dok mu se potpuno
predavala poluotvorenih očiju.
U takvom trenutku mogla je da mu zatraži šta god je htela. Ali Marija to uopšte nije
koristila. I baš to je bilo ono što ju je činilo još poželjnijom. Nije pokušavala da izvlači
prednosti i koristi iz te svoje naglašene ljupkosti.
A to njeno biće, nesumnjivo naviknuto na sve u životu, činilo je od nje čudesnu
ljubavnicu, punu iznenađenja i spremnu da sve doživi.
Marija sede na krevet. Pokri čaršavom bujne grudi. Raščešljana kestenjasta kosa padala
joj je na ramena u mekanim i blistavim pramenovima.
Osmehnu se.
„Moram vam nešto reći, ljubavi moja“, izgovori toplim i dubokim glasom.
 Anri joj je bio potpuno pokoran. „Samo recite, vizijo moja. Spreman sam da vas
saslušam.“
Marija za trenutak skrenu pogled. Zatim ga odjednom ponovo uperi u njega. „Veličanstvo,
očekujem vašeg sina.“
Ta vest za trenutak ostavi Anrija zapanjenim, gotovo da nije razumeo. Ali onda sve
postade jasno i učini se da neobuzdana radost prosto bukti na tom njegovom iskrivljenom i
obično suviše namrštenom licu prepunom bora.
„Kraljice moja, darujete mi najprijatniju od svih vesti, nisam se mogao nadati lepšoj
novosti!“ reče on i nežno poljubi Mariju.
Pusti da mu pogled odluta, srećan zbog tog neočekivanog priznanja. Nekoliko trenutaka
ostade zamišljen gledajući pehare od jaspisa koje je Marija smestila u svojoj sobi. Lampe od
alabastera i mali svećnjaci in vermeil4, prošarani sjajnim draguljima, osvetljavali su veliku
sobu i bacali svetlost na prozirne površine brojnih ogledala iz Venecije sa zlatnim okvirima.
Činilo se da sva ta lepota još više uveličava radost koja mu je rasla u srcu.
Marija je upravo menjala njegov život baš onako kako je menjala mračni i propali Luvr:
unoseći svetlost, radost, toplinu života.
„Vi ste, Marija, moja blagodat“, priznade kralj uz dozu dirljivosti u glasu.
Ona ga zagrli. Nežno mu poljubi leđa. Ali onda ta nevinost ustupi mesto sasvim drugim
osećajima. Anri oseti kako njeni zubi traže njegova ramena. Marija ga ugrize. Zatim poče da
ga ljupko masira po bokovima, pa mu položi neku hladnu površinu na slabine.
Nije shvatio o čemu se radi, ali primeti na njenim lepim rukama dijamant veličine lešnika.
„Tako ste pohotni, kraljice moja, pa da ne znam da ste verni i zaljubljeni, došlo bi mi da
posumnjam u vaše vrline.“ Anri je voleo da je zadirkuje na taj način. I mada je znao da se
izlaže mogućim prigovorima zbog njegovog dobro poznatog neverstva, gotovo da je uživao
videći kako Marija ne obraća pažnju na to.
Međutim, ona ga je tako držala vezanog za sebe. Otkako je došla na francuski dvor,
činjenica je da je njegovo interesovanje za Anrijet i sve one ostale bilo uveliko smanjeno. I
to ne samo zbog toga što je Marija predstavljala nešto novo i što je bila zavodljivija od njih
već upravo zbog tog njenog bezbrižnog držanja, jer je delovalo da je ona u krajnjoj liniji
uverena da joj nijedna od kraljevih ljubavnica nije dorasla.
Anri uzdahnu.
Bio je srećan.
Pomilova je po obrazu. I strasno je poljubi u usta.
„Zapravo, činjenica da čekamo sina ne znači da se moramo odreći zadovoljstava
intimnosti“, izreče kratko, pa uze ženinu ruku i prinese je tamo gde je njegovo zadovoljstvo
bilo najveće.

„Kažem vam da je stvar obavljena, moja gospođo.“

U jednoj drugoj sobi Luvra, ne previše udaljenoj od one u kojoj su vladari konzumirali
svoju ljubav, Leonora Galigai primila je Matjea Laforža.
Onako kako je dogovoreno, taj tako posebni čovek došao je kod nje čim je obavio
zadatak.
„Znači, taj čovek više ne diše?“
„Potpuno sam mu probo srce dva puta“, zaključi Laforž savršeno hladno.
 Leonora se snažno zagleda u njega. Izgledalo je da njene crne oči prodiru do njegovog
srca i čitaju ga, ali Laforž ne obrati pažnju na to. Njegovo lice, lepo ali gotovo zanemarljivo,
ne iskaza nikakvu emociju. Delovalo je da je, iako mlad, uspeo da uspostavi zavidnu
samokontrolu i znatnu sposobnost prikrivanja, vrlinu toliko dragocenu na dvoru gde su
trač i intriga principi na kojima se zasniva ponašanje neke osobe.
„Je li vas neko video, Matje?“, nastavi Leonora.
„Ama baš niko. Gomila ljudi na Le Alu bila je najbolja garancija.“
„Vrlo dobro.“ Nije mogla da zadrži osmeh zadovoljstva. Potom, bez daljeg oklevanja,
priđe raskošnom drvenom, vesto izrezbarenom pisaćem stolu. Izvuče iz džepa blistave
haljine sićušni srebrni ključ i zavuče ga u bravu stola, koja škljocnu.
Fioka se otvori i ukaza se neko unutrašnje udubljenje. Leonora izvuče iz njega torbicu,
koja zazveča. Nakon što je opet zatvorila fioku stola, pruži je Laforžu.
„Ovo je za vas, gospodine, pedeset zlatnih talira za vaš trud, nadoknada koju smo
dogovorili za vaše usluge.“ Laforž se nakloni.
„Zahvaljujem vam, gospođo“, izgovori ponizno. Pa ipak, ni u tom slučaju nije koristio
preterano izveštačene i naročito otmene manire. Sve je u njemu bilo odmereno, gotovo da
su mu gestovi morali imitirati sam koncept normalnog. Nije bio upadljiv čovek po načinu
odevanja, uvek suzdržanom, ozbiljnom, gotovo neprimetnom. Štaviše, kao špijun i plaćeni
ubica gradio je uspeh na mogućnosti da se na njegovu spoljašnost može zaboraviti u
trenutku. Izgledalo je da se hrani senkom. I ta činjenica se izuzetno sviđala Leonori. Bio je
savršen čovek za kraljicu, pomisli još jednom. Tako vrlo brzo dođe do toga da mu prizna šta
ima na duši još od početka tog njihovog razgovora.
„Gospodine Laforžu, ili bi trebalo da kažem gospodine Laforđa, s obzirom na to da vas
poznajem dugo vremena.“
„Kako vam se više sviđa, moja gospođo“ odgovori on. „Pretpostavljam da ste čuli za
mnoge kraljeve ljubavnice.“
„Ta vest za mene nije ništa novo.“
„Onda sigurno znate da je njegova miljenica…“
„Anrijet d'Antrag, markiza De Vernej“, dovrši on rečenicu. „Tačno. Dakle“, nastavi
Leonora, „vi znate koliko mi je draga naša kraljica i sigurno ste obavešteni o činjenici da i
ona gaji prema meni osećanje iskrenog prijateljstva.“
„Do te mere da vas je imenovala za svoju dame d'atours, gospo, uz veliki zazor mnogih
francuskih plemkinja“, primeti Laforž. „Dobro ste obavešteni, Matje, pošto ću vas tako
zvati.“
„Biti obavešten jeste osnova mog zanata“, odgovori plaćeni ubica i, dok je to govorio, u
njegovim sivim očima za trenutak se pojavi blesak. Ali istog trena nestade, tako da se
Leonora zapita da li joj se pričinilo.
„Vrlo dobro. Onda, evo mog zahteva.“
„Sav sam se pretvorio u uši, gospo.“
 6

SUSRET SA KRALJICOM

Marija je predveče odlučila da se sretne sa plaćenikom o kom joj je pričala Leonora Galigai.
Po prijateljičinom savetu izvezla se kočijom i došla na mesto izabrano za sastanak: bila je to
mala kuća u Ulici Vožirar. Odlučila se za prevozno sredstvo bez oznaka kako ne bi izazvala
sumnju. Pratio ju je par gardista odevenih poput običnih vlastelina.
A tamo ju je čekala Leonora Galigai. Kraljica je imala osećaj da Leonora ne koristi tu
kućicu prvi put kao mesto za tajne sastanke. Ali nije želela da dublje zalazi u to. Uostalom,
glasine koje su kružile po dvoru potpuno su potvrđivale tu sumnju. Već nekoliko dana neki
viđeniji plemići nisu sakrivali činjenicu da je gospodin Montreval preminuo po njenom
nalogu. Kraljevi gardisti zaista su ga pronašli kako leži ničice na pijaci Le Al. Brzom
istragom utvrđeno je da je vlastelin zadobio dva uboda u grudi.
Naravno da niko nije bio u stanju da dokaže kako iza te akcije stoji Leonora, ali činjenica
da je samo pre nekoliko sedmica Montreval uvredio Galigaijevu mnoge je navela da pomisle
kako ono što se dogodilo može da bude samo osveta dame d'atours. Naravno, mogao je to
da bude i njen udvarač Končino Končini, firentinski plemić poznat po svom zapaljivom
temperamentu, ali to nije bio njegov način postupanja. Što je više razmišljala, Marija je bila
sve ubeđenija da je Leonora naručila to ubistvo.
Marija je dobro poznavala Leonoru i znala je da ovu oduvek krase čelična volja i
nesvakidašnja agresivnost. Ali je istovremeno znala da živi u zmijskom gnezdu, mestu kao
što je Luvr, gde je skoro čitavo francusko plemstvo bilo protiv kraljice: zbog toga što je
Italijanka, još gore – što je Firentinka, zato što je lepa i šarmantna i nije plemenite krvi, što
se zahteva od jedne kraljice. Marija je bila bliska rođaka one Katarine de Mediči koja je do
pre nešto više od deset godina bila najomraženija kraljica Francuske u istoriji. A izgleda da
je Mariji bilo suđeno da zauzme njeno mesto.
Stoga, kada se sve detaljno analizira, njeno razmišljanje o ličnoj bezbednosti na krajnje
nemilosrdan način i dodeljivanje uloge čoveku kakav je bio ovaj – po Leonorinim rečima
najbolji plaćenik dostupan na tržištu – predstavljalo je sve drugo samo ne luckastu ideju.
Marija je imala poverenja u prijateljicu, pa je unajmljivanje takvog čoveka da Anri iznova
dođe u posed onog glupog pisanog obećanja koje je pre nekog vremena dao Anrijet
d'Antrag predstavljalo ne baš nevažan rizik.
Otkako je došla u Pariz, shvatila je da je najbolji način da se izbegnu problemi bio taj da
stvori mrežu malobrojnih pouzdanih prijatelja i da povlađuje mužu u njegovim porocima
bez velike ljubomore i uzaludnih prigovora. Anri nije bio dete i sigurno će se u dogledno
vreme smiriti. Ta njegova erotska strast s vremenom će splasnuti i tada će ona biti jedina
žena njegovog života: supruga i kraljica.
U svakom slučaju, bilo je dovoljno da se sve prepusti vremenu. Bez upuštanja u
beskorisne intrige. Ona je bila lepa i znala je kako da mu pruži zadovoljstvo. Pa ipak, bilo je
više nego jasno da je to obećanje dato na papiru, što je još gore – na službenom dokumentu,
predstavljalo ne baš mali problem.
 Nešto što je daleko prevazilazilo glupe dvorske spletke i beskorisne zavere.
Ni za koga nije bila tajna da je ne samo Anrijet već i čitava njena porodica, pa čak i deo
plemstva, bila u velikoj meri za to da kralj odbaci Mariju i uzme Anrijet za ženu.
Marija nije verovala da će Anri ikada doći na tu pomisao zato što se osećala dovoljno
sigurna u sopstvenu superiornost, ali sa druge strane nije smela da isključi mogućnost da se
taj problem, koji je u tom trenutku bio još pod kontrolom, neće pogoršati u budućnosti,
pogotovo ako bude podstaknut frustracijom i zavidljivošću.
A to su bila osećanja koja su gajili Anrijetini rođaci.
Naročito njen polubrat Šari de Valoa, grof D'Overnj, koji nije krio da cilja na presto
Francuske. I potomstvo ozakonjeno kraljevskim brakom takođe bi moglo da pobuđuje
trenutno pritajene nade. Utoliko više što je zajedno sa njim i Šari de Gonto, vojvoda De
Biron, maršal Francuske, želeo da iskoristi situaciju. Sve u svemu, oko pretenzija Anrijet
d'Antrag počeo je da se priprema mnogo širi i opasniji manevar. Činilo se da Anri to ne
primećuje.
Ili ga je možda ponos velikog ljubavnika zaslepljivao do te mere da nije video te mračne
zavere. Naravno da nije bio glup i morao je da pokaže kako mnogo lukavstva tako i
hrabrosti da preotme krunu porodici Valoa. Ali sad je bio umoran, želeo je mir i spokojstvo,
i stoga je nastojao da umanji i potceni te prevratničke snage koje su narastale iz dana u dan.
Kralj je od pape dobio odobrenje za razvod braka sa Margo. Te kraljice koja je bila toliko
lepa u prošlosti, a sada tako odvratna i grozna. Uz to i nemilosrdna žena, opsednuta
prohtevima koje je beskompromisno sprovodila u delo orgijama svih vrsta. Pričalo se da
njen seksualni apetit daleko prevazilazi onaj koji poseduje njen bivši muž, tako da je Margo
kao nadoknadu za razvod zahtevala prihod od trista hiljada Hvara i čitavu četu mladića koje
je mogla seksualno da koristi i poseduje u svako doba dana.
Bilo da su te legende istinite ili lažne, Marija je samo jednom videla tu kraljicu i stekla
utisak da se radi o inteligentnoj ženi kojoj život i godine nisu bili naklonjeni. U bilo kom
smislu. Štaviše, činilo se da su se godine urotile protiv nje, oduzimajući joj svu nekadašnju
lepotu.
Ali, ako je njena legendarna privlačnost nestala, to se nije moglo reći za njenu
prefinjenost u oblačenju i za njen istančani ukus. Ne uzimajući u obzir njenu pronicljivost i
ljubav prema umetnosti, koji su je činili ženom apsolutnog šarma.
Međutim, nije sada Margo bila problem koliko zvanje kraljice Francuske, pošto je taj
dokument koji je potpisao sam kralj mogao predstavljati oružje u pogrešnim rukama. A
grof D'Overnj i vojvoda De Biron računali su baš na to.
Marija uzdahnu.
Kada je kočija konačno stigla na odredište, jedan od dvojice čuvara koji su je pratili iskoči
prvi i pomože joj da siđe sa stepenika kočije.
Jedan od njih zakuca na vrata kućice u Ulici Vožirar i, čim se ona otvoriše, kraljica
nestade unutra.
Dva čoveka počeše da motre na ulaz. Ali u to vreme, kada je sunce odavno zašlo i noćno
nebo bilo jedini svedok, ulica je bila praznija od šešira nekog prosjaka.
Stupivši u kuću, Marija se nađe u maloj sali, osvetljenoj prigušenom svetlošću. U polutami
primeti Leonoru. Bila je odevena u crno i samo su biseri sa njenog lepog lančića bacali
odsjaj pri slabašnom svetlu sveća.
 Primeti nekog čoveka kako sedi u jednom uglu, na staroj somotskoj, sada već pohabanoj
fotelji. Kad je ugleda kako ulazi, ovaj skoči na noge i duboko se nakloni. Skide otrcani šešir
širokog oboda i sa dugačkim perom i onda podiže glavu.
Marija se suoči sa prodornim pogledom na jednostavnom, gotovo sasvim običnom licu.
Oči su mu bile sive, a kosa kestenjasta. Negovani brkovi sa krajevima usmerenim naviše,
crte suptilne, a da pritom nisu aristokratske.
Nije bio ni visok ni nizak. Suvonjave, ali ne i slabašne građe. Imao je na sebi prsluk
tamnosive boje, vrećaste pantalone i čizme do kolena. Sliku je upotpunjavao široki platneni
ogrtač ispod kog su se nazirale korice s mačem obrađene drške.
U celini bi se mogao smatrati jednim od mnogih vlastelina koji su došli u Pariz u potrazi
za srećom. I to ne bi bilo previše daleko od istine.
Leonora Galigai nije gubila vreme. „Vaše veličanstvo, zahvaljujem vam što ste došli.
Zadovoljstvo mi je da vam predstavim čoveka koji će od sada umeti da reši svaki problem,
poklanjajući svu svoju posvećenost i stručnost našim potrebama.“
„Zovem se Mateo Laforđa, ali sam promenio ime u Matje Laforž“, reče čovek koji je stajao
pred njom. „Venecijanac sam, vaše veličanstvo, znači vaš prirodni saveznik, ako je tačno da
su se moja republika i vaša, dakle ona firentinska, mnogo puta borile na istoj strani na
bojnom polju. Ipak, iz razloga opreznosti, više volim da izgledam kao Francuz. To će biti
korisno i za vas, pošto će izgledati neverovatno da žena kao što ste vi ima poverenja u
čoveka kao što sam ja, uz to Francuza. Na taj način jednostavno ćemo odagnati sve sumnje.“
Marija potvrdno klimnu glavom. Onda progovori: „Gospodine Laforžu, vidim da vam ne
nedostaje inicijative, pretpostavljam da vam je Leonora već nagovestila u čemu je problem
što nas muči, koji zaista ugrožava čitavu Francusku.“
„Te činjenice ne mogu biti jasnije, kraljice moja.“
„Vrlo dobro. Dakle, ono što tražim od vas jeste da u najkraćem mogućem roku uzmete taj
dokument. Nemam pojma gde ga Anrijet d'Antrag drži, ali je od vitalnog značaja da
najhitnije bude vraćen u kraljeve ruke.“
„Savršeno dobro razumem prirodu problema.“
Marija uzdahnu.
Leonora nasluti njene teškoće i priskoči joj u pomoć. „Gospodarice moja, veoma dobro
razumem šta vas muči. Svi mi znamo koliko ste u nedoumici zbog tog načina postupanja, ali
nemamo druge mogućnosti. Kralj je u više navrata pokušavao da ispravi svoju grešku, ali
bez primetnog rezultata.
Tvrdoglavost gospođe D'Antrag je neverovatna. Znači, pogurati tok događaja samo je
mali rizik u odnosu na veliku blagodat koja će za vaš i kraljev život proisteći iz toga.“
Kraljica pogleda Leonoru. Onda Laforža. „Mora da vam bude sasvim jasno, gospodine, da
je ovo što radim u ovom trenutku čin velikog poverenja. Poveravam vam jedan od
najdelikatnijih zadataka koji postoje i, ako biste prozborili makar reč o ovome što tražim od
vas, malo je reći da bih bila izgubljena. Obratila sam se vama samo zato što mi je vaše
usluge preporučila Leonora. Nadam se da sam dobro postupila.“
Laforž nije oklevao ni trenutka. Njegov glas i njegove reči zazvučaše iskreno: „Kraljice
moja, dobro shvatam vaše brige, ali ne morate strepeti. Za Leonoru me veže duboko
prijateljstvo. Nešto što je jače od krvne veze. Moje srce je i vaše. Radite sa njim šta god
hoćete. Ako ikada progovorim reč o ovome što ste mi rekli, istrgnite mi srce i dajte ga kao
hranu psima. Odsad pa nadalje – ja sam vaš. Ne slušam više nikog drugog. Kunem vam se
kao pravi Venecijanac.“
Marija je bila dirnuta iskrenošću tih reči, ukoliko one mogu biti iskrene kada je u pitanju
jedan Venecijanac. Uz to i plaćenik. Pa ipak, Laforž je uneo toliko strasti u taj kratki
razgovor da ona nije imala nikakve sumnje u njegovu autentičnost. Uostalom, u nekoga se
morala pouzdati.
„U redu, gospodine“, izgovori najzad. Onda se okrenu ka prijateljici: „Leonora, hoćete li
našem zajedničkom prijatelju dati polovinu od ugovorenog?“
I dok je to govorila, Galigaijeva mu je već pružala zvečeću somotsku kesu.
„Evo, ovde je“, reče ona, „pedeset zlatnika za vaš trud. Isto toliko ćete dobiti nakon
završenog posla.“
Laforž steže kesu šakom na koju je bila navučena rukavica i potrudi se da ona nestane
ispod ogrtača.
„A sad bi bilo dobro da se Leonora i ja vratimo u palatu“, zaključi kraljica.
Plaćenik se saglasi klimanjem glavom.
„Još nešto“, upita Marija, „kako ćemo saznati da ste priveli kraju povereni zadatak?“
„Ne bojte se, kraljice moja, ja ću se vama javiti.“
I prvi put otkako ga je srela, Marija oseti dozu duboke odlučnosti u Laforževom glasu.
Dok je prilazila vratima i izlazila, oseti strujanje ledene jeze niz kičmu. Ne osvrnu se.
 7

NEPRIJATNO IZNENAĐENJE

Matje Laforž je, onoliko koliko je to bilo moguće, danima pratio svaki pokret Anrijet
d'Antrag. Bilo je iscrpljujuće i beskrajno dosadno pamtiti navike te razmažene i arogantne
mlade plemkinje. Do te mere da bi je Matje najradije zadavio sopstvenim rukama, samo da
nije morao voditi računa da joj ne fali ni dlaka s glave. Još se nije sreo sa njom, ali od
trenutka kad je počeo da se drži na pristojnom odstojanju, pri samom pogledu na nju iz
daljine shvatao je koliko joj je loš karakter.
U svakom slučaju, godine provedene u usavršavanju trikova i tehnika što su od njega
stvorile ono što jeste darovale su mu najznačajniju vrlinu za čoveka koji namerava da se
bavi tim poslom: strpljenje.
I tako, istražujući dan za danom, Laforž je bio nagrađen sa dva različita otkrića od
apsolutnog značaja: prvo je da se Anrijet nikada nije odvajala od tog famoznog dokumenta.
Uvek ga je držala uz sebe, zavučenog u unutrašnji džep steznika. Laforž je iz želje da proveri
sigurnost takvog zaključka unajmio na čitavu nedelju dana sobu na drugom spratu Hotela
Tri monarha.
Ta soba gledala je na malu palatu u kojoj je Anrijet d'Antrag provodila dobar deo dana.
Nakon što ju je pažljivo osmotrio, nije mu promaklo da, kada je sama, prečesto prinosi ruku
grudima, gotovo kao da se hoće uveriti da je sve na svom mestu. I jednog dana, dok je
očigledno nekog čekala, izvuče čvrst koverat sa pečatom. Bio je siguran da se nije moglo
raditi ni o čemu drugom osim o famoznom pisanom obećanju, s obzirom na to s kojom
pažnjom je markiza De Vernej proveravala je li taj prokleti list papira na svom mestu.
Drugo otkriće bilo je da Anrijet svakog četvrtka odlazi u Crkvu Sent Iler di Mon da se
ispovedi.
I to saznanje dovelo je do toga da smisli sasvim jednostavan ali efikasan plan.
Krećući se u njenoj blizini, primetio je da je toga dana u nedelji verska ustanova gotovo
prazna. Ne računajući Anrijet, koja je volela da provodi po nekoliko sati utonula u misli u
jednoj maloj kapeli crkvice.
Jedina osoba koja je pored nje posećivala to mesto bio je njen ispovednik. Radilo se o
mladom parohu koji je već na prvi pogled odavao utisak da poznaje zemaljske običaje
mnogo dublje nego što bi želeo da to izađe na videlo.
Laforžu je u svakom slučaju bilo malo važno kakav je taj mladi čovek crkve, mada je
pažljivije obraćanje pažnje na neke oblike njegovog ponašanja pobudilo u Laforžu uverenje
da taj čovek negovane kože i svetlih ičežnjivih očiju gaji u duši najgadniji od svih poroka.
I vrlo verovatno ne samo u duši.
Stoga se tog dana, znajući da će Anrijet uskoro doći, Laforž uvukao u crkvicu.
Otac Kurbe, tako se mladi sveštenik zvao, kada bi video kako markiza De Vernej ulazi,
obično bi šmugnuo u ispovedaonicu i strpljivo čekao da mu se plemkinja pridruži.
 Laforž je o svemu dobro promislio i, da bi smanjio sumnju, obukao je komotnu mantiju sa
kapuljačom. Odabrao je jednu dosta široku, kako bi mogao da ispod nje sakrije par mačeva
koji će mu poslužiti u slučaju potrebe.
Kad je nesmetano stigao do kapele, Laforž je ugledao paroha. Ovaj je klečao, dok mu je
lice bilo okrenuto ka raspeću. Lafaržu je bio okrenut leđima. Ovaj nije pokazivao nameru da
išta komplikuje, već je kradom prišao svešteniku i udario ga u glavu drškom rapira.
Kurbe nije izustio ni reč.
Naprotiv, pao je kao neki kamen. Laforž ga uze za ramena, odvuče do nekog udubljenja u
zidu i odmah ga veza kožnim kaišem mantije koji je držao oko struka i steže mu maramu
oko usta. Nakon toga ga gurnu u najudaljeniji ćošak udubljenja, tako da ostane nevidljiv za
svakoga ko bi se eventualno uputio u unutrašnjost kapele.
U tom trenutku šmugnu u ispovedaonicu. Izvuče dva svoja omiljena rapira i prisloni ih uz
drveni zid. Otvori rešetku i poče da čeka.
Nije proteklo mnogo vremena, kad neko stiže u kapelu. Laforž se ponada da se radi o
Anrijet, a kada se vrata ispovedaonice otvoriše, više nije bilo sumnje. Lice koje se pojavilo
iza gvozdene rešetke pripadalo je markizi De Vernej.
Znao je da ne sme gubiti vreme. Kurbe neće ostati u nesvesti zauvek.
Pored toga, Anrijet će primetiti da osoba koja je sa druge strane nije njen ispovednik.
Zato je morao da dela brzo.
Poneo je sa sobom masku. Navuče je, saže glavu napred tako da ne izlaže lice nijednom
Anrijetinom pogledu.
„Neka je hvaljen Gospod“, izgovori, prikrivajući glas napadom kašlja.
„Neka je uvek hvaljen“, odgovori žena. Glas joj je bio blago napukao zbog doze
nepoverenja, kao da je samo u trenu nanjušila zamku.
Bio je to pravi trenutak.
U svakom slučaju nije nameravao da je ispovedi, nikad ne bi bio sposoban za to. Ono što
je morao da uradi bilo je da joj uzme to prokleto parče papira.
Zgrabi dršku prvog rapira i namesti je tako da čitavom dužinom bude primetna iza
rešetke. Sve izvede tako da ne udari ženu, već samo okrznu gvožđe rešetke i oštrica se u
kaskadi plavičastih varnica zari u drveni zid iza njenih leđa.
Užasnuta, Anrijet ispusti prigušen krik. Svetost tog mesta bila je jača od straha.
Laforž onda zgrabi drugi mač, izađe iz ispovedaonice i širom otvori vrata. Anrijet
d'Antrag bila je šokirana. Njene krupne oči gledale su ga razrogačeno. Grimasa istinskog
užasa učini njeno lepo lice bledim kao smrt. Laforž joj prisloni mač uz vrat.
„Samo vičite i gorko ćete se pokajati, gospođo“, reče bez trunke emocije. „Sada ćete mi
dati dokument koji čuvate u stezniku ispod predivne haljine.“
Nakon početnog užasa, Anrijet je već počela da se vraća hladnokrvnost. Podiže obrvu.
„O č-čemu govorite…“
„Hajte, gospođo, da ne gubimo vreme. Nema potrebe. Niko u ovom trenutku ne može da
vam pomogne. Otac Kurbe spava kao anđeo. Zato mi dajte to bračno obećanje.“
„Ko ste vi? I zašto mi se uopšte obraćate noseći masku…“
Ali je Laforž kratko preseče i zadrža joj reči u grlu uperivši mač tačno u sredinu njenih
grudi. „Nemojte me primoravati da vas povredim. Nikada ne bih poželeo da uništim takvu
lepotu. Savršeno dobro znate o čemu govorim. O obećanju koje vam je naš dobri kralj Anri
IV dao pre mnogo vremena. Onom koje držite tačno tamo gde se sada nalazi vrh mog mača i
od kog se nikada ne odvajate.“
Ali se Anrijet nije predavala.
Čelik prvog mača je blistao, sevajući u polutami ispovedaonice kao tanki zašiljeni jezik.
Laforž izvrši lagan pritisak i vrh mača pocepa tkaninu.
„Još malo i vaše meso će prokrvariti – želite li to?“ Poče da gubi strpljenje. „Bilo živoj ili
mrtvoj, uzeću vam taj dokument, možete mi verovati na reč.“
Nešto u njegovom odlučnom i surovom pogledu ispod crne tkanine maske verovatno ju
je najzad ubedilo u njegovu odlučnost.
Anrijet prinese ruku nedrima.
Laforž udalji vrh mača.
Ona trenutak kasnije ljutitim pokretom zgrabi parče papira i baci ga na tog čoveka kog će
zamrznuti zauvek.
„Evo vam ga“, uzviknu, „zadavite se njim.“
Laforž se naže i pokupi dokument. Ugleda kraljevski pečat i to mu beše dovoljno. Naglim
pokretom otvori vrata ispovedaonice, uze drugi mač i izvuče ga kroz pukotine rešetke.
Nakon toga se bez oklevanja dade u beg.
Dok ga je posmatrala kao nestaje, Anrijet je kiptela od mržnje.
Otkriće ko je taj čovek.
I osvetiće se.
 8

KADA POVRATITE ONO ZA ŠTA STE SE PLAŠILI DA JE IZGUBLJENO

„Marija, vi koja ste moj jedini razlog da živim, Francuska ima previše neprijatelja: ne samo
izvan, već pre svega u unutrašnjosti kraljevstva.“ Kraljev glas odavao je svu njegovu
frustraciju. Pa ipak, kraljica, koja je bila u njegovim odajama, što se tih dana često događalo,
primeti dozu izvesne pomirenosti sa sudbinom, kao da u vezi sa tim ne postoji nikakvo
rešenje.
„Možda su habzburški vladar i engleska kraljica oni kojih se moram čuvati!“ izgovori Anri
u jednom dahu. „Međutim, uopšte nije tako! I baš to me brine. To stanje stalnih teškoća u
kojima sam primoran da živim. Nije dovoljno to što su mi nametnuli poslednjih trideset
godina. Čak je i moje preobraćenje u katoličanstvo sada motiv za nove pritužbe.“
Marija baci blag pogled na supruga. Dobro se pazila da mu ne stavlja primedbe da
njegova glasna razmišljanja mogu da se prošire i van kapija Pariza.
Umesto toga poštara se da na fino izrezbareni drveni pisaći sto neprimetno spusti ono
prokleto pismeno bračno obećanje koje ju je koštalo mnogo glavobolje.
I sve to zbog njegove neopreznosti.
„Aludira li vaše veličanstvo na nešto konkretno?“
„Ventre-saint-gris! Naravno, najslađa moja kraljice. Sili, instruktor artiljerije i ministar
finansija, i uzgred rečeno moj čovek od poverenja, hugenot je! Isto tako i vojvoda De Bujon!
Ali sve to ne bi bilo veliko zlo. Moja sestra, Marija, odbija da mi učini uslugu i da postane
katolikinja, shvatate li vi to? A nema dana da me papa ne podseća na to preko svojih
ambasadora!“
„Vojvotkinja De Bar?“
„Katarina de Burbon, naravno, ko drugi?“ Anri ljutito zamahnu. „Izgleda da se svi oni koji
bi iz rođačkih razloga ili pobuda koje nameće zdrav razum morali da mi budu više
naklonjeni od ostalih zabavljaju tako što čine sve da me dovedu u nevolju! Čak joj je i papa
pisao!“
„Stvarno?“, Marija je to savršeno dobro znala, ali je i te kako znala za pravilo da kralja
treba pratiti u svemu i u pogledu svega, i da u situaciji kao što je ova i u trenutku kada
prilika zahteva čuđenje i zaprepašćenje ne treba škrtariti ni u jednom ni u drugom. Ostade
širom otvorenih usta, sa izrazom nevine začuđenosti. Bila je tako ubeđena da će to Anri
potvrditi.
„On lično. Preporučio joj je da udalji decu od mraka, od Sataninih ministara! Ti prokleti
hugenoti, po njegovim rečima, sprečavaju je da vidi svetlost. Samo nam je takva tvrdnja
nedostajala. A rezultat?“ I dok je postavljao to pitanje, Anri priđe pisaćem stolu i šakom
obori dva pamfleta koja je verovatno prethodno tu ostavio, kao i dragoceno pismeno
bračno obećanje.
„Ne samo jedan već su stigla dva pamfleta jedan za drugim! Shvatate li me?“, Anri je
nastavljao sa jadikovkom. „U prvom je neko čak napisao lažni odgovor moje sestre
Katarine, koja po rečima ovog nepoznatog piskarala tvrdi da je Katolička crkva toliko
korumpirana da je postala otpadnička, a papa proklet čovek… u drugom pamfletu papa je
čak nazvan antihristom i grešnikom!“
Marija prinese ustima ruku prekrivenu prstenjem. Jedan od rubina blistao je kao kap
krvi. U tom trenutku bila je iskreno zapanjena. Ko god da se usudio da dopusti sebi takve
tvrdnje, očigledno da je doveo u teškoće kralja Francuske. Ovaj, naravno, nije smeo da
okleva i da dozvoljava takve stvari.
„Tvrdi se da ja kažnjavam takva stanovišta i da upućujem sestri najblaže moguće savete.
Do te mere da čak nije porekla te glasine.“ Dok je govorio, kraljev pogled skoro pukim
slučajem završi među papirima koje je oborio sa pisaćeg stola.
Onda se kao opčinjen zagleda u mermerni pod.
Činilo se da ne veruje svojim očima.
Marija nasluti šta se događa. Pokuša da na prikriven način ohrabri to otkriće. „Je li sve u
redu, gospodaru moj?“
„Ventre-saint-gris…“, povika kralj i još jednom se prepusti svom omiljenom izrazu, „neka
sam proklet.“ Ipak je taj papir bio ono što je stvarno mislio da jeste.
Drhtavim prstima zgrabi dokument.
Otvori ga, razbijajući pečat koji je tako dobro poznavao. I pročita.
Marija ga pusti da to uradi. Pretvarala se da je začuđena. Zatim još jednom upita: „Šta
čitate, gospodaru moj?“
Anri podiže ruku, gotovo da je zaustavi, potom još neki trenutak nastavi sa čitanjem, pa
onda skrenu ka njoj pogled koji je istovremeno bio srećan i nepoverljiv. Zatim, kao da je
prvi put naslutio da ona možda nešto zna o tome na koji način mu je taj prokleti dokument
vraćen, upita je: „Marija, znate li vi slučajno nešto o ovome?“
Marija se pretvarala kao da je pala s neba. U tom trenutku joj to nije bilo naročito teško.
„Na šta posebno aludirate?“
Učini se da se Anri odjednom povuče u sebe. Uozbilji se. Možda je poludeo? „Ništa, ništa“,
požuri da kaže, „samo sam pronašao dokument koji odavno tražim. Bojao sam se da sam ga
zaturio, ali je verovatno stalno bio na mom pisaćem stolu i pomešao se sa tom gomilom
papira što često preplavljuje površinu stola.“
„Delujete mi ohrabreni, Anri“, primeti Marija, ne bez doze pakosti.
Međutim, kralj ne obrati pažnju na te njene reči, jer je možda smatrao da je tako bolje iz
razumljivih razloga, pa skrenu temu razgovora.
Ali Marija ga preduhitri. „Mislim da ću se povući, gospodaru moj. Ova hladna februarska
popodneva čine me toliko malaksalom, tako da više volim da povratim snagu za večerašnju
večeru.“
„Izvrsna odluka, draga moja“, primeti kralj, ohrabren. Dok je to izgovarao, priđe joj
hodom punim energije i poljubi je u usta.
Srećna zbog načina kako se sve odvijalo, Marija se uputi ka vratima.
Dok je izlazila, nije uspela da zauzda osmeh.
Laforž je zaista obavio izvrstan posao, pomisli, i ona će i u budućnosti koristiti njegove
usluge ukoliko to bude nužno.
Njegovi kvaliteti špijuna i plaćenog ubice činili su ga dragocenim do te mere da je postao
neophodan.
 JUN-JUL 1602.

GROF D'OVERNJ I NJEGOVE OPRAVDANE SUMNJE

Vreme je prolazilo, ali se situacija sigurno nije popravljala. Naprotiv. Morali su da deluju
brže. Na to je mislio grof D'Overnj te večeri. Posmatrao je svetlost sveće koja samo što se ne
bi ugasila svaki put kad bi se vrata krčme otvorila i ušao neki posetilac. Ipak, uprkos tim
iznenadnim naletima vetra, slabi plamen neustrašivo je istrajavao.
U tom slabašnom svetlu pronašao j e samog sebe. Onu svoju nepokolebljivu tvrdoglavost
da ne popusti. Iako je sve nagoveštavalo suprotno. Pored toga, u poslednje vreme situacija
se brzo menjala. Kralj je odlučio da njega i ostale francuske velikaše udalji iz Kraljevskog
saveta.
Bili su opozvani, a na njihova mesta postavljeni su stručnjaci i birokrate.
Šari se sve do pre nekog vremena nadao da njegova sestra Anrijet može šarmom i
slatkorečivošću da utiče na kraljevu volju.
Ali već neko vreme više nije bilo tako. Anri je bio plen veštine one proklete italijanske
trgovkinje koja se proglasila kraljicom i, što je još gore, onih njenih firentinskih prijatelja:
Leonore Galigai i onog njenog muža, za kog se govorilo da ide sa Medičijevom u krevet,
Končina Končinija.
Bilo je zaista mučno videti kako je Pariz pao u ruke tog trougla beskrupuloznih
karijerista i, što je još gore, zaključiti kako je kralj osoba podložna njihovoj volji. Pošto je
došlo dotle, D'Overnj je shvatio da je potrebno da se preduzmu mere. Čak je otišao u vetar i
papir sa obećanjem koji je kralj oteo od njegove sestre, a zahvaljujući kom je moglo da se
traži poništenje prokletog braka sa Medičijevom.
Anrijet mu je ispričala da joj ga je oteo čovek sa maskom. I da bi to učinio, uperio joj je
mač u grlo. Plaćenik? Naravno. Ali ko je to bio – potpuni mrak. Končini? Taj bi sigurno bio u
stanju da smisli takav plan, ali nikada da ga sprovede u delo. Ne, ne stvarno, mora biti neko
drugi. Čovek toliko vest i pronicljiv koji je kao senka uspeo da šmugne u tamu.
Dok je tako razmišljao, kapljice znoja orosile su mu čelo. Jahao je čitavog dana da dođe do
te krčme u srcu Burgonje i pomoli se da će se čovek kog očekuje što pre pojaviti.
Ispi još jedan gutljaj bistrog hladnog vina. Imao je pred sobom čitav krčag, ali, uprkos
tome što je pastrmka bila sveza, a njeno meso belo i predivno, Šari je jedva dotakao jelo.
Čekanje ga je prosto izjedalo.
Najzad, skoro kao da želi da usliši tu njegovu želju, u tom trenutku u prostoriju uđe
vojvoda De Biron.
Sin Armana de Gontoa, barona De Birona, Šari je bio jedan od najboljih vojnika u
francuskom kraljevstvu i verni prijatelj Anrija IV. Briljantno je ratovao njemu uz bok,
ističući se u brojnim pohodima koji su mu doneli najpre čin admirala, a kasnije i glavnog
maršala vojnih logora i kraljevih armija. Za nešto manje od tri godine postao je guverner
Burgonje.
Njegova hrabrost u bitkama kod Amjena i Bur an Bresa doprinela je da se popne do
najviših činova na društvenoj skali, ali je isto tako počeo da gaji određenu sklonost ka
nadmenosti. Pričalo se da je sugerisao istoričarima da njegovo ime bude prikladno
slavljeno u pobedama francuske vojske. I ničije drugo. Pošto je postao francuski velikaš,
upustio se u spletke protiv kralja zajedno sa Španijom i Savojom, takav kakav je bio,
razdiran beskrajnom halapljivošću i ispunjen nadom da će staviti šapu na što više novca i
zemlje.
Oslanjanje na zakonitog naslednika Šarla IX de Valoe učinila mu se kao vrlo lepa zamisao.
I tako, uprkos kraljevim sumnjama, odlučio je se udruži sa ostalim plemićima da sruše
kraljevstvo Anrija IV: nameravao je da mu otme krunu i da je stavi na glavu Šarla de Valoe,
grofa D'Overnja, polubrata Anrijet d'Antrag, Vojvoda se pridruži Šarlu za stolom, skide
rukavice i steže mu ruku. Imao je dva velika brka i kestenjastu kosu, izuzetno živahne oči,
koje su izražavale nesvakidašnju energiju. Kad sede naspram Šarla, grof D'Overnj primeti
onaj stalni namršteni izraz lica.
Vojvoda De Biron naruči hladnu paštetu i pršut. Onda nasu sebi vino i ovlaži brkove, pa
zatim upozna grofa D'Overnja sa najnovijim razvojem plana.
„Dragi moj prijatelju, naši planovi imaju neke nade za uspeh. Takođe smo pridobili
vojvodu De Bujona za našu zamisao, što je uostalom bilo veoma lako, s obzirom na nedavna
isključenja iz Kraljevskog saveta. Kralj će verovatno poludeti što je napravio takvu ludost.
Sigurno je to uradio pod uticajem one proklete Firentinke Mediči. I ne samo to. Sve veći broj
plemića mrzi Anrija. Krug se steže. Sada samo moramo da pronađemo pravo mesto i vreme
da napadnemo. Bez milosti. Svako oklevanje biće sve opasnije, zato što će vladar dići
uzbunu.“
Grof D'Overnj bio je istog mišljenja, ali mu se učini da je previše optimizma u vojvodinim
rečima.
„Zaboravljate da Anri sumnja u vas. I već vas je jednom prozivao u prošlosti, kada je
otkrio vaše tajne dogovore sa Španijom i Savojom. Štaviše, ako se dobro sećam, naterao vas
je da se zakunete da ćete se zauvek odreći nekih vaših sporazuma. Samo bog zna koliko taj
čovek ima špijuna. Da li da se onda ne bojimo da je svaki vaš potez nadgledan? Šta kaže vaš
verni Lafen?“
Vojvoda De Biron zafrkta. Poče rasejano da uvija vrhove brkova, koji su mu visili naniže,
što je bila navika iz dosade kojom je izgleda pokazivao koliko malo ga interesuju takve
neodlučnosti. „Nagađanja. Pretpostavke. Beskorisni oprez. Što se tiče mog vernog Lafena,
on tvrdi da Anri, pošto mi je već jednom oprostio, uopšte ne veruje da kujem mutne spletke
protiv njega. Smatra da sam se odrekao takvih planova. Ali nema pojma koliko su njegove
pretpostavke pogrešne. U svakom slučaju, mogu reći da nikada nismo bili ovako jaki.“
„Mislite?“ odvrati grof. „Ja uopšte ne verujem da je tako, čak pre mislim da se u tome što
ste nedavno pozvani u Fontenblo krije nešto više od zasede.“
„Slušajte“, reče vojvoda, „i ja sam to pomislio, naravno. Moji ljudi me uveravaju da nije
tako. Lafen pre svih. A znate koliko mi je taj čovek bio dragocen u prošlosti. Njegova
oštroumnost i lukavstvo omogućavaju mi da držim u tajnosti moje nove sporazume sa
Savojom i Španijom. Verujte mi, niko u tome nije veštiji od njega.“
 „Poklanjate previše poverenja tom vašem sekretaru. Nadajmo se da je dovoljno
pouzdan“, primeti grof D'Overnj.
„Ako imate bolje ideje od mojih, samo izvolite. Jedva čekam da budemo ohrabreni takvim
zadacima“, prasnu vojvoda. „Iskreno rečeno, prebacujete svu odgovornost na mene, dobri
moj grofe. Zato mi to što sada lcritikujete moje odluke i način kako ih sprovodim nije
nimalo važno.“
„To radim zato što mi je drago vaše prijateljstvo i zbog toga što bih želeo da izbegnemo
da vam se dogodi nešto neprijatno.“
„Biće i da je to tačno, ali da budemo pošteni, zapažam samo strah i nesigurnost koji su
vas oduvek sprečavali da se domognete prestola. Alija ne nameravam da vam držim pridike
o moralu, za razliku od onog što vi činite u odnosu na mene. I u svakom slučaju ne marim za
glasine: nije prvi put da Anri želi da razgovara sa mnom. Ima puno pravo na to, u krajnjoj
liniji i s obzirom na to da sam maršal Francuske. A on je kralj. Nema tu ničeg
zabrinjavajućeg i skandaloznog. Odlučio sam da se sretnem s njim. Pored toga, napašćemo
ga kada se vrati u Pariz. I vi ćete biti kralj, imate moju reč.“
U međuvremenu je stigla pašteta. Vojvoda, koji je voleo dobru zakusku, sit se najede.
Dok ga je gledao kako se kljuka hranom, grof D'Overnj uzdahnu. U dubini duše nije bio
tako siguran da sastanak u Fontenblou ne krije zamke. Ni u Lafena uopšte nije imao
poverenja. Uvek mu je delovao kao ljigava osoba, spremna da svakoga proda za novac.
Naravno, u prošlosti je sigurno pomagao vojvodi. Ali grofova teorija, ona u čiju je ispravnost
bio prokleto ubeđen, bila je da onaj ko jednom učini zločin i izda može to da uradi opet. I to
ne nužno sledeći ideale i prijateljstva.
Biron je delovao spokojno i činilo se da je već procenio sve moguće zamke. Ali grofa ta
činjenica sigurno nije činila mirnim: ako zavera propadne, ostaće bez vođe. I u tom
trenutku će se ne samo on već i čitava njegova porodica, počev od Anrijet, naći u opasnosti.
A to nije smeo da dozvoli.
Biron mu je delovao prokleto arogantan. Kao da je smatrao da su svi inferiorni u odnosu
na njega. Dakle nesposobni da ga nadmaše i zadaju mu neki nizak udarac. Naravno, bio je
hrabar ratnik. Ali su ga godine starosti učinile političarem, čovekom punim sebe i
slavoljubivim.
I postojao je rizik da zbog tih njegovih mana bude ugrožen povoljan ishod te teške
zavere.

Laforž je bio duboko zagledan u kraljičine oči. Kraljica ga je primila u prijemnom salonu
svojih odaja. Bio je to mali, izvanredno opremljen salon u srcu Dvorca Fontenblo.
Marija je znala da je ono što je rekao istina, ali je želela da to ponovo čuje. Jednom joj nije
bilo dovoljno. „Znači, sigurni ste?“
„Veličanstvo“, odgovori špijun, „ono što mogu da vam kažem jeste da novac uvek razveže
jezik. A oproštaj još više. Sada je činjenica da vojvoda De Biron ne škrtari u hvalisanju i da
se oseća previše sigurnim u sebe. Do te mere da se hvali ostalim plemićima o svojoj želji da
sruši francuski presto. Nije nikada oprostio kralju što mu je uskratio posed Bur an Bres.“
„Dobro se sećam te priče“, podrža ga Leonora Galigai.
Ali je Marija ućutka: „Ćuti, Leonora! Sećam se i ja. Kad je Anri pre nekoliko meseci otkrio
zaveru, upitao je vojvodu De Birona za razlog tolike mržnje prema njemu, nakon što ga je
prethodno obasipao počastima. A vojvoda mu je odgovorio da je razlog u tome što mu je
uskratio tu glupu tvrđavu za koju je krvario da bi je osvojio! Prokleta gramzivost! Ona je
Birona zahvatila do najveće dubine njegove duše!“
„Ako smem sebi da dozvolim, vaše veličanstvo“, nastavi Laforž, „nedavna odluka da on i
ostali plemići budu izbačeni iz Kraljevskog saveta sigurno nije prijala odnosima.“
„Da li je možda trebalo da držimo uz sebe takve zmije, gospodine?“
„Ne, zaista. U svakom slučaju, ono što sam hteo da vam kažem je to da dogovori između
vojvode De Birona i grofa De Fuentesa, generala španske vojske, sigurno nisu prekinuti.“
„Jeste li sigurni?“, Marija gotovo da nije mogla da veruje svojim ušima.
„To mi je poverio njegov poverljivi čovek, koji je koliko lukav toliko spreman da ga izda:
mislim na Lafena, gospodarice moja. Zlato, obećanja i oproštaj grehova mogu da postignu
mnogo. A kada ni to nije dovoljno, sečivo pod grlom uspeva da razveže sve jezike štićenika.“
„Da li bi taj prokleti Lafen bio spreman da sarađuje?“
„Stvarno mislim da bi bio spreman.“
„Onda ga dovedite pred mene, dobri moj Laforžu.“
Plaćenik se zakašlja i prinese ruku ustima. Oči mu se zacakliše i u njima se pojavi blesak.
Zatim se opet smiriše i postadoše kao voda u bari.
„U stvari, ja sam dozvolio sebi da vas preduhitrim, kraljice moja. Rekao sam sebi: ukoliko
sam dobro učinio, uštedećemo na vremenu. U suprotnom, možemo uvek da ga se
otarasimo.“
Marija razrogači oči. I Leonora učini isto.
„Doveli ste ga ovde?“
„Ako nisam pogrešio, moja gospodarice, Lafen je doveden u Gardijsku salu. Imam neke
prijatelje među kraljevim vojnicima. I uopšte ne nameravam da pripisujem sebi posebne
zasluge. Zato sam pronašao način da on završi u rukama Škotske garde. U ovom trenutku je
pod nadzorom. Kralj je obavešten. Mislim da ga upravo ispituju.“
Marija de Mediči ostade bez reči. Potom sa dozom divljenja pogleda tog čoveka koji kao
da je izvlačio rešenja iz šešira. „Dobro ste učinili, Laforžu, vi ste zaista čovek pun
iznenađenja.“
Plaćenik se nakloni. „To mi je dužnost, vaše veličanstvo.“
Kraljica mu se osmehnu.
 10

LAFEN

Kralj je posmatrao lepi kamin u Gardijskoj sali. Bilo mu je mnogo stalo do njega. Bio je jedna
od njegovih najvećih radosti. Mogao je da ga upali, naročito zimi kada vetar zavija iza
prozora, a on ostane da uživa u toplini plamenova, zadržavajući se u čitanju nekog lepog
ilustrovanog priručnika o lovu.
Ali ovaj jun bio je nemilosrdan: sparina je oduzimala dah, a veliki prozori bili su širom
otvoreni. Sunčevi zraci obasjavali su taj predivni prostor, ali sva moguća svetlost nije mogla
da promeni tu situaciju koja je u kraljevim očima izgledala ozbiljno i opasno.
Lafena su upravo doveli pred njega. Bio je to mršav čovek, suptilnih crta, negovan i
nalickan do te mere da je izgledao kao dvorska kurva. Kada se slabašnim i umilnim glasom
požali na grubo ponašanje gardista, Anri više nije imao nikakve sumnje.
Kralj bez oklevanja pređe na stvar. „Dakle, gospodine Lafene, neću mnogo okolišati:
odavno znamo da ste vi poverljivi čovek vojvode De Birona, kao što imamo i saznanje o
vojvodinim intrigama protiv mene, a samim tim i čitave Francuske. U prošlosti sam mu
oprostio neke nesmotrenosti i tvrdnje koje su mirisale na zaveru, zato ću biti jasan: recite
mi ono što znate o vojvodinim namerama tako da budem načisto moram li da se zabrinem
ili ne. Vodite računa da ćete samo na taj način spasti sebi život. Znajte takođe da sam već
naredio vojvodi De Bironu da se pojavi ispred mene. Stoga će ono što ćete mi vi reći
predstavljati samo potvrdu mojih uverenja.“
Pre nego što je počeo da govori, Lafen se toliko duboko nakloni da se kralj za trenutak
uplaši da će se prekinuti na dva dela. Noge su mu bile kao kod rode, a nos toliko dugačak i
upadljiv da je izgledao kao kljun. Zašiljen.
„Vaše veličanstvo, reći ću vam sve, ništa neću prećutati“, započe. „Dozvolite mi da vas
najpre uverim koliko sam veran Francuskoj i iz tog razloga sam spreman da dam priznanje
koje vas interesuje. Dakle, pre nekog vremena mog ličnog sekretara Ranazea bez potrebe je
zadržao vojvoda Di Savoja. Nije nikakva tajna kakvi su odnosi između pomenutog vojvode i
grofa De Fuentesa, glavnog kapetana vojske Španije, pogotovo u svetlu nedavnog dogovora
koji su postigli njih dvojica. Onda možete da shvatite kako sam ja preko vojvode Di Savoje
pretrpeo uplitanje Španca. To je bio signal koliko sve počinje da se odvija loše po mene. Ne
slučajno, morao sam da navrat-nanos krenem putem Griđonija i izbegnem mogućnost da i
sam završim u zatvoru. Priznajem da je gubitak mog mladog pomoćnika bio neprijatan
udarac za mene. Bio je divan mladić…“
„Ventre-saint-gris! Prekinite sa tom beskrajnom komedijom i pređite na stvar. Ne
interesuju me doživljaji vašeg sekretara homoseksualca i, tako mi boga, ako nastavite da se
udaljavate od teme, obesiću vas o dimnjak kamina zajedno sa svim vašim iznutricama!“
povika kralj i, dok je to govorio, pokaza glavom na ugašenu peć u dnu sale. Anrijeve oči su
sevale poput sunčevih zraka koji su se odbijali od ukrašenih zidova i zlatnožutih papirnih
tapeta na plafonu.
Taj iznenadni nastup besa dovede do toga da nesrećni Lafen razrogači oči.
 „Naravno, vaše veličanstvo, morate mi oprostiti zbog ove…“, učini se da Lafen za trenutak
traži pogodnu reč, „digresije. Dakle, ja sam doveden ovde, gospodaru moj, da vam saopštim
da je maršal Šari de Gonto, vojvoda De Biron, tražio od mene da se oslobodim svih pisama i
dokumenata koje sada predajem u vaše ruke.“ Izgovarajući to, Lafen uze iz svoje torbe
podeblji paket papira i dokumenata i predade ga kralju u ruke.
Dok je Anri ovlaš posmatrao tu gomilu papira, Lafen nastavi: „Suvišno je reći da ćete u
njima pronaći priznanja i tajna uputstva kojima se od mene traži da kažem vašem
veličanstvu da sam se uputio u Italiju sa jedinim ciljem da obavim putovanje u svojstvu
vernika odanog Madoni di Loreto. Prilikom povratka u Francusku iskoristio bih priliku da
svratim u Milano i zadržim se u gradu da porazgovaram sa vojvodom Di Savojom oko
mogućnosti udaje jedne od njegovih ćerki za vojvodu De Birona. Zatim bih morao da vam
kažem da se Šari usprotivio takvom predlogu kako vas ne bi uvredio, s obzirom na to da ste
mu upravo vi, vaše veličanstvo, obećali da će se oženiti jednom plemkinjom uglednog
porekla. Sve to naravno sa jednim jedinim ciljem – da stekne vaše poverenje, a u stvari da
prikrije tajnu pravu nameru da sa vojvodom Karlom Emanuelom di Savojom, grofom De
Fuentesom, i šire sa Španijom, postigne dogovor o podeli Francuske na više država pod
njegovim vodstvom zajedno sa grofom D'Overnjom, sinom Šarla IX de Valoe i bratom
Anrijet d'Antrag. Te države bi u slučaju krajnje potrebe bile stavljene pod komandu Filipa
III od Španije.“
Kad je čuo te reči, Anri se ljutito trže. Lupi šakom o prvi sto koji mu je bio nadohvat ruke.
„Ako je to ono što misle da urade, gorko će se pokajati. I grof D'Overnj, kažete? I ko još bi
činio deo tog skupa sramnih zaverenika? Ah, recite mi to, Lafene, ili više ne odgovaram za
sebe!“, zaurla kralj i priđe jadnom čoveku, poče da ga trese, hvatajući ga za široki štitnik za
grlo od snežnobele čipke, kao da mu hoće iščupati srce iz grudi.
„V-veličanstvo, molim vas…“ promuca nesrećni Lafen, uzrujano mašući rukama. Delovao
je kao pauk u trenutku kad mlatara nožicama po vazduhu.
Verovatno je nešto u tim molbama pogodilo u cilj, zato što ga kralj na kraju pusti i
odgurnu od sebe. Nesrećnik udari bokom o rešetku i nekim čudom se uhvati za drveni
šiljak.
Lafen razrogači oči. Anri je dahtao od besa i bilo je bolje pobeći od njega koliko vas noge
nose, pošto je kralj bio poznat po rušilačkom besu.
Ali, uprkos onome što se pričalo i što bi se čak moglo očekivati, Anri se pribra.
„U redu“, kaza, pošto je opet doveo na svoje mesto crni prsluk i okovratnik, „pročitaću
vaše papire i odlučiti šta da uradim. Kao što sam vam rekao, već sam pozvao vojvodu De
Birona u Fontenblo, ali je očigledno da se u svetlu vaših otkrića moje raspoloženje prema
maršalu Francuske u velikoj meri promenilo. U međuvremenu, vi ćete, Lafene, ostati u
Fontenblou. Smestićete se ovde u dvorcu i pratićete vašeg gospodara u svemu, kao da se
nije ništa dogodilo. Ne smemo mu pružiti motiv da posumnja u nas. Jesam li jasan? Samo
tako izbeći ćete vešala, razumete li?“
Kraljeve oči su plamtele.
Naravno da nije bilo potrebno da ponavlja izrečeno.
Lafen se povrati najbolje što je mogao i požuri da potvrdno klimne glavom i izvede
beskrajni niz naklona.
„Naravno, vaše veličanstvo“, izgovori tihim glasom, „i hvala vam na vašoj milostivosti.“
 Anri glavom dade znak kapetanu Škotske garde da se pobrine za tog prostaka.
„Makgregore, otpratite gospodina Lafena i smestite ga u jednu od soba u Krilu antičke
komedije. Zatim se obrati sekretaru vojvode De Birona: „Ako mi još budete potrebni,
gospodine, poslaću po vas.“ I bez ijedne reči više ode obuzet mračnim mislima.
 11

MUŽ I ŽENA

„Anri, znate kako mi je mrsko da vas molim da me u nečemu zadovoljite, pa sad kad se
spremam da to učinim, izvinjavam se svim svojim bićem. Ipak, ne mogu to da izbegnem,
pošto je moja dužnost, danas više nego ikad, da vas upozorim na porodicu Balzak. Ne
možete ni da zamislite koliko su Šari de Valoa i ona njegova prokleta polusestra opasni po
vas? I po vaše kraljevstvo? Dobro znam da nije moj zadatak da vam kažem koga morate
imati u redovima prijatelja, ali mi dozvolite da vam barem skrenem pažnju koliko je vaš
sporazum sa markizom De Vernej ne samo neumestan već čak i opasan.“
Kralj je gledao svoju ženu. Bila je tako lepa. I bilo je u njoj toliko odanosti, Anri je to jasno
zapažao. Počinjao je da shvata koliko je rizično ukoliko nastavi da gaji taj apsurdni odnos sa
svojom miljenicom Anrijet d'Antrag.
Ali Marija uopšte nije nameravala da se tu zaustavi. „Oboje pripadaju skupini zaverenika,
Anri. Eto, najpre pitanje obećanja braka, potom ova zavera, šta je još potrebno da ih
kaznite?“
Zapanjen, Anri se zagleda u kraljicu uz iskreno čuđenje u očima. Kako je mogla da zna za
njegovo obećanje braka?
Učini se da Marija čita njegove misli. Priđe mu i nežno ga pomilova po licu. „Iznenađuje
vas što znam za vaša nesmotrena obećanja, vaše veličanstvo? Oprostite mi što vam to
poveravam tek sada, ali morate priznati da iznenađenja kao što je ovo zaslužuju punu
pažnju za koju jedna kraljica može biti sposobna. Nikada ništa nisam rekla protiv vaše
miljenice, vi ste kralj, ali imam obavezu da to učinim u trenutku u kom ona ne samo da
povređuje moj ponos i negira moju ulogu već čak namerava da ugrozi vaše kraljevstvo. Da li
možda grešim?“
Kako se često događalo sa Marijom, Anri ostade iznenađen tolikom mudrošću, a zajedno
sa njom i odlučnošću. Kao i lucidnošću sa kojom se njegova supruga suočavala sa škakljivim
pitanjima, zadržavajući odmerenost i dostojanstvo koje nije sreo ni kod jedne od svojih
ljubavnica. Takvim ponašanjem Marija je pridobila sve njegovo poštovanje i svaki put bi ga
začudila, tako da je sada njeno prisustvo bilo prava blagodat, poželjno i dalekovido, od
izuzetnog značaja u pokušaju da se jasno sagledaju sva pitanja.
Požele da je poštedi takvih razmišljanja, pošto je to zasluživala iznad svega.
„Marija, ljubavi moja, kada vas slušam, to je za mene razlog za radost i spokojstvo.
Stvarno ne verujem da bih mogao da tražim više od svoje žene. Vi nemate pojma kroz šta
sam sve morao da prođem pre mnogo godina da bih se domogao krune Francuske, koja je,
verujte mi, oblivena krvlju. Kada vas slušam tako razumnu i oštroumnu, samo se povećava
zahvalnost koju osećam prema vama. Sada vam, baš iz tog razloga tražim savet. Kako bi
trebalo da se ponašam prema vojvodi De Bironu? Kao i prema grofu D'Overnju i u krajnjoj
liniji prema svim onim plemićima koje sam isključio iz Kraljevskog saveta?“ Anri duboko
uzdahnu. Osećao se umorno. Ali nastavi, jer nije smeo dozvoliti da čeka ni trenutak više da
donese pravu odluku. „Jasno mi je van svake razumne sumnje da je ova poslednja zavera
protiv mene pothranjena zavišću i besom što su im ograničene privilegije i plemićke
povlastice. Sa druge strane, Sili, moj dobri ministar finansija, potpuno je u pravu kada tvrdi
da bi favorizovanje rađanja nove birokratije zakočilo težnje te gospode koja od kraljevstva
uzima sve, a ne uzvraća mu baš ništa.“
Kralj podiže glavu i susrete se s Marijinim dubokim očima. Za trenutak se utopi u njima,
skoro kao da te zenice mogu da mu pomognu da pronađe neko rešenje. Onda joj postavi
pitanje koje mu je dugo ležalo na srcu: „Šta savetujete, kraljice moja?“
Marija za trenutak zatvori očne kapke zato što je ta molba, koja je stigla neočekivano,
dugo čekana. Kralj je prvi put konkretno pokazivao da ima puno poverenje u nju.
Otvori oči i na njenom lepom licu se ocrta osmeh.
„Vaše veličanstvo“, reče, „pre svega mislim da je prikladno zaustaviti zaveru pre nego što
bude suviše kasno. Pozovite vojvodu De Birona u Fontenblo…“
„To sam već uradio“, preduhitri je on.
„Savršeno. Mislim da će vam u vama tako dragom dvorcu, na koji vojvoda De Biron nije
previše navikao, biti lakše da ga privedete vašoj milosti ukoliko mu padnu na pamet
neobične ideje.“
Kralj se namršti. „Predlažete mi da ga ubijem, gospodo?“
„Ni u snu, vaše veličanstvo, sama ta pomisao me užasava. Bolje da razgovarate s njim i da
mu zapretite, ako je potrebno. Vodite računa da ga ne ubijete ili će Francuska napraviti od
njega mučenika.“
„Ali ne mogu da ga pustim da se izvuče tako jeftino, ne pošto sam ga već jednom molio da
se odrekne svojih zavereničkih planova, i da za to budem nagrađen njegovom potpunom
ravnodušnošću.“
Marija uze kraljeve ruke u svoje i poče nežno da ih miluje. „Niko vam to ne savetuje,
veličanstvo. Zatvorite ga u odajama dvorca i omogućite mu pravedan proces.“
Anri odmahnu glavom. „U Bastilju“, odvrati, „nameravam da ga bacim u Bastilju u
očekivanju da vidim šta će odlučiti sudije.“
„U redu“, reče Marija, „i oduzmite mu sva njegova dobra, kao i ona grofa D'Overnja, i
njegove sestre Anrijet, i svih onih koji kuju zaveru protiv vas. Verujte mi, vaše veličanstvo,
ako ih lišite sredstava, ti mučitelji se nikada više neće usuditi da kuju zavere. Udarite ih u
ono što im je najdraže i obezbedite podršku birokratije i naroda, izbegavajući da budete
preterano blagi u žestini. Ne dozvolite da dođe do nesporazuma ili će D'Overnj ovu vašu
odluku pretvoriti u pravi političko-verski manevar. Tvrdiće da se protivite protestantskoj
veri i pretvoriće ovu vašu ispravnu optužbu u izgovor za razbuktavanje ko zna kog po redu
verskog rata.“
Anri se saglasi. „Koliko je samo mudrosti u vama, Marija.“
Kraljica prinese ruku grudima. „Ne znam da li sam stvarno to što kaže vaše veličanstvo,
ali je sigurno da vas volim i da bih za vas sve učinila. I ne znate koliko mi ovo vaše
ukazivanje poverenja ispunjava srce radošću.“
„Biće uvek tako, od sada pa nadalje, moja obožavana. Neću više nikome dozvoliti da se
ispreči između nas. Pratićete me na svakom putovanju i slušaćete moje sumnje i moja
pitanja, pomažući mi da upravljam francuskim kraljevstvom. Znam da tražim mnogo od
vas, ali, sa druge strane, ne bih mogao da podnesem vaše odbijanje.“
„Nikada vam ništa neću odbiti, ljubavi moja“, reče ona i, dok je to govorila, priđe mu i
poljubi ga.
 Anri oseti njene pune i lepe usne. Strasno ih upi svojima, sladeći se prijatnim mirisom
obećanja koje mu je Marija već uputila.
 12

LEONORA I KONČINO

U jednoj drugoj sobi Fontenbloa, Leonora Galigai se na sve načine trudila da preporuči
oprez svom mužu, Končinu Končiniju. Ovaj se oženio njom pre nekog vremena, uz
ceremoniju venčanja kojom se francusko plemstvo užasavalo u istoj meri koliko ju je želela
kraljica. Kralj je ozakonio to venčanj e svojim odobrenjem.
Firentinski vlastelin, omrznut na dvoru možda više nego sama Leonora, nosio je toga
dana otrcani šešir širokog oboda koji ni neki bezveznjaković ne bi sebi dozvolio da stavi na
glavu. Zašiljeno lice, koje je delovalo još izduženije zbog vrha šiljaste brade oštrijeg od
oštrice noža, i bistre oči pune očigledne energije govorili su više od hiljadu reči o
strahovitoj znatiželji i požudi koje su krasile njegova dela.
Čipkasti okovratnik odudarao je od tamnog prsluka. Vrećaste pantalone spuštale su se
preko dugačkih lovačkih čizama. Da bi ubio vreme, koje je dosta sporo proticalo tog
sparnog i vlažnog juna, Končino nije propuštao da deo vremena posveti odlascima u
prirodu kao kraljeva pratnja. Anri je bio opsednut njima, kao da je u šumama iza
Fontenbloa mogao da pronađe nadahnuće za rešenje mnogih problema koji su mučili
njegovo kraljevstvo.
„Moramo to izvesti tako da Biron bude eliminisan“, reče bez okolišanja. „Takvi kao što je
on predstavljaju pretnju za nas. Francuska na nas gleda kao na neprijatelje kraljevstva zbog
same činjenice da smo Firentinci.“
„Marija će nas zaštititi“, odvrati lakonski Leonora. Nosila je velike minđuše od rubina i
zlata, koje su svetlucale pri snažnom odsjaju sunca što je curilo kroz prozore i padalo na
njihovu površinu.
„Šta vas navodi na pomisao da će to biti dovoljno?“ Leonora u suprugovom glasu primeti
mračnu notu zabrinutosti.
„Ali kako, Končino? I još me to pitate? Zar nije ona dala poklon za naše venčanje, koji je
tako bogat i divan? Da nisam možda ja dame d'atours zahvaljujući njenoj volji? I kako onda
uopšte možete da sumnjate u nju?“
Končino zafrkta. Leonora je bila u pravu, naravno, uvek je bilo tako. I bilo je istina: pre
nepunih godinu dana Marija se postarala da im za njihovo venčanje učini poklon dostojan
prinčevskog. Zato su ta njegova kolebanja u odnosu na nju bila uskogruda i nepravedna. Ali
takvo razmišljanje nije bilo dovoljno da utiče na njega da promeni mišljenje. „Biće da je to
tačno“, reče, „ali meni se čini da vreme prolazi, a ništa se ne događa. Do sada nisam stekao
počasti i titule i nemam nameru da ostanem da samo gledam. Morate ubediti Mariju da
nema milosti prema Bironu i ostalima. Ovo je prilika koju smo čekali i poslužena nam je na
srebrnoj tacni: možemo da se jednim udarcem oslobodimo markize De Vernej i grofa
D'Overnja. Šta je Marija tražila od Anrija?“
Leonora prostreli Končina lepim crnim očima. Delovalo je to kao munja. Potom se smiri.
„Tražila je da se od to dvoje oduzmu sva njihova dobra i da Biron bude uhapšen.“
 „To nije dobro, dođavola!“ zareza Končino, „treba ih sve pobiti da više nikome ne mogu
da naškode.“
Leonora na te reči izgubi glavu. Obrazi joj se zarumeneše od besa. „Dakle, želite da
izazivate sudbinu? Vaša žeđ za krvlju tako je duboka da čak ne želite ni da sačekate razvoj
događaja? Ako naše neprijatelje učinimo žrtvama, onda ćemo kao jedini efekat postići to da
budemo još omrznutiji nego što već jesmo. I uprkos tome što i ja sanjam da vidim uklonjene
osobe o kojima govorite, ne mogu da zaboravim da naše akcije mora da vodi razboritost, a
ne okrutnost. Marija me voli i sigurno će odlučiti na način koji je povoljan za nas. Naučite da
imate poverenja u nju, mužu moj, i što je još važnije – naučite da imate poverenja u mene.“
Končino pogleda svoju ženu u elegantnoj kućnoj satenskoj haljini. U te njene oči užarene
kao magijom, u tamne kovrdže njene kose koje uokviruju lice tako tamne boje. Primeti u
tom pogledu neku divlju svetlost. Leonora možda nije bila najlepša žena na francuskom
dvoru, ali joj sigurno nije nedostajala bujna senzualnost.
Između izuzetno belih sekutića imala je blagu pukotinu koja mu je u svoj toj
nesavršenosti izazivala jezu od zadovoljstva svaki put kad bi je spazio.
Izgleda da je Leonora naslutila njegove namere i odmah ga zaustavi. „Ne sada, Končino.
Moram da odem kod kraljice u njene odaje. Videćemo se sutra ujutru.“
I tako bez reči više uze svetiljku i uputi se ka odajama Marije de Mediči.
 13

FONTENBLO

Sve je bilo mirno.

Nebo je bilo obojeno crvenim nijansama sumraka. Sunce je zašlo i vazduh je konačno
postao svež. Duvao je prijatan povetarac i Dvorac Fontenblo se pojavio pred njim i
njegovom skromnom pratnjom, osvetljen mnoštvom svetala.
Vojvoda De Biron je tako razaznao na ivici šume konture te rezidencije koju je toliko
mrzeo zato što je napravljena u italijanskom stilu, znači sasvim otvorena, okružena
beskrajnim vrtovima, prepunim kipova i skulptura, sa fontanama različitih oblika i
dimenzija.
Ali sad su sva ta ekstravagantna dela dobrim delom bila obavijena večernjim senkama i
ubrzo će utonuti u potpuni mrak.
Kad uđe kroz pozlaćena vrata, vojvoda u svetlosti baklji i svetiljki ugleda središnji deo
dvorca sa malim kulama, kapelom, Serliovim tremom, Krilom antičke komedije i ostalim
proširenjima koje su želeli vladari previše vezani za umetnost, a istovremeno suviše
nespremni da prihvate dramatične posledice verskih ratova.
Zatim ga u jednom trenutku opkoliše vladarevi lični gardisti. Anri je tih dana izdao nalog
da se formira korpus karabinijera naoružanih onim dugačkim puškama koje su uvek bile
zastupljene u okviru vojne pešadije, pa ipak četa još nije bila operativna. Ali vrlo brzo će to
postati, pomisli vojvoda i na taj način će još jedna od čudnih i glupih ideja tog čoveka biti
ostvarena.
Iz tog razloga Škotska garda je još jednom prihvatila skromnu pratnju vojvode De Birona
i krenula ispred nje.
Prošli su kroz salu gardista i sledeću pomoćnu. Onda se uputiše kroz dugačku Galeriju
Fransoe I, koja je bila prepuna gipsanih reljefa i fresaka, dekoracija i ukrasa.
Stigavši do kraja ove galerije, odvedoše vojvodu De Birona u foaje, gde će sačekati da ga
uvedu u prijemni salon. Njegovi ljudi bili su primorani da sačekaju napolju.
Pošto je sačekao samo nekoliko trenutaka, našao se u središtu predivno opremljenog
salona. Naspram njega je mirno sedeo Anri IV.
Osećaj da se našao licem u lice sa kraljem i grupom njegovih gardista nije bio previše
ohrabrujući, utoliko više što je njegova pratnja zadržana napolju. Ali uprkos tim
neprijatnim detaljima, vojvoda se osećao sigurno. Znao je da Anri prema njemu gaji previše
poštovanja da bi mu zadao neki podmukao udarac. Pored toga, Lafen ga je obavestio da je
sve u redu, da nema čega da se boji i da mu je kralj oprostio za njegove prethodne akcije.
Zato se vojvoda ovlaš kratko nakloni, odmah potom se uspravi, isprsi se i upita za razlog
zašto je pozvan da se pojavi pred kraljem.
Učini se da se Anri duboko zamisli, kao da nema odgovor na to pitanje. Ali zatim poče da
govori na čudan način. Izveštačeno. Biron oseti da nešto nije u redu. Delovalo je kao da
njegovo veličanstvo hoće da se izvini zbog nečega.
 „Dobri moj prijatelju, kako ste? Dobro, rekao bih sudeći po onom što vidim. Eto, ovo je
razlog zbog kog sam vas pozvao. Zar na kraju krajeva vi niste maršal Francuske? Osećao
sam zadovoljstvo da provedem vreme s vama i da vas pitam postoji li nešto što ste hteli da
mi kažete.“
Vojvoda podiže obrvu.
Anri je govorio zagonetno. Nije bio jasan u zahtevu i u isto vreme je koristio aluzije.
Puštao ga je da nasluti da zna više nego što je hteo da prizna. Ili je to možda bio samo
utisak. Lafen je bio jasan. A u Lafena je mogao da se pouzda. Toliko toga su prošli zajedno. I
nije ga nikada izdao. Nikada.
Biron u svakom slučaju nije imao pojma na šta kralj cilja i šta hoće da postigne. Zato se sa
iskrenim čuđenjem ograniči da na pitanje odgovori pitanjem.
„Na šta ciljate, vaše veličanstvo? Ako želite da nešto tražite od mene, možete da to učinite
tako što ćete mi postaviti najdirektnije i najiskrenije pitanje i ja ću vam odgovoriti.“
Anri se osmehnu, ali je u tom njegovom izrazu bilo neke gorčine.
„Dobri moj prijatelju, ako je to ono što želite, onda ću to učiniti, ali mi dozvolite da vas
upitam nešto drugo, a ne ono što sam imao na umu. I molim vas da mi odgovorite iskreno.“
„Ne tražim ništa više od toga“, odvrati vojvoda.
„Dakle, evo šta ću da vas pitam: Da li vas možda nisam uvek dobro tretirao otkako ste
pored mene? Da vas možda nisam imenovao admiralom Francuske? A zatim maršalom?“
„Naravno, vaše veličanstvo!“ Biron nije mogao da porekne te činjenice.
Ali Anri nije još završio.
„Da vam možda nisam dodelio maršalski čin kraljevske vojske? Jeste li zahvaljujući mom
naimenovanju postali guverner Burgonje?“
„Naravno…“
„I onda, u čemu sam vas, po vašem mišljenju, zlostavljao? U čemu sam pokazao
nezahvalnost?“
Taj niz pitanja ostavi bez daha vojvodu De Birona. Da, naravno, kralj je bio u pravu, ali je
isto tako bilo tačno da je on kralja uvek služio verno i hrabro. Barem u prošlosti. Došao je
trenutak da mu to kaže.
„Nema ničega što nisam postigao na bojnom polju, vaše veličanstvo. Prolivao sam krv za
vas. Razbijao sam glave i odsecao noge. Ubijao sam i palio u vaše ime. Za vas i za
Francusku.“
„Niko ne tvrdi suprotno. Ali za ono što ste učinili za mene uzvratio sam vam desetostruko
u vidu počasti i priznanja. Vi ste francuski velikaš. Ipak sam već jednom otkrio da kujete
zaveru iza mojih leđa.“ Anri uzdahnu. „Nemate predstavu koliko mi je teško da vam sada
postavim ovo pitanje, ali to moram da uradim ili ne bih bio dobar kralj. Nameravate li da
opet spremate zaveru protiv mene, Šarle?“
Oči vojvode De Birona se trgoše. Znači kralj je sumnjao? Neko ga je potkazao? Izdao? Sva
ta pitanja su mu se motala po glavi kao stršljenovi oko gnezda. Ostade bez reči zato što je
Anri postavio ovo pitanje sa iskrenim razočaranjem, kao da proveravanje Bironove volje da
kuje zaveru protiv krune predstavlja za kralja istinski bol. Zatim, pokušavajući da dođe
sebi, dok ga je kralj fiksirao pogledom koji bljuje vatru, pronađe jedinu reč koju je mogao da
izgovori u ovakvom trenutku.
„Ne!“
„Šta?“
 „Ne, vaše veličanstvo. Nisam vas izdao. Niti nameravam da organizujem zaveru protiv
vas.“
„Jeste li zaista sigurni u to?“
„Kunem vam se.“
Na te reči kralju se otrže uzdah. Svetlost u očima se nekako promeni. Vojvoda De Biron
imao je utisak da vidi pogled nekog ko je spreman da odustane. Naravno, bio je to samo
tren i taj izraz iskrene gorčine ubrzo je bio zamenjen grimasom besa.
U tom trenutku Biron shvati da je sve izgubljeno.
Kao da mu čita misli, Anri pogleda Makgregora, kapetana Škotske garde, koji je ostao sa
četvoricom svojih ljudi u foajeu.
„Kapetane“, reče kralj, „otvorite vrata.“
Ne časeći ni časa, Makgregor izvrši naređenje i uvedoše Lafena u salon. Videći svog
sekretara, mršavog i elegantnog, sa pokajničkim pogledom rečitijim od hiljadu reči, vojvoda
De Biron se trže. Ipak je uspeo da sačuva prividan mir, uozbilji se i pokuša poslednju
očajničku odbranu.
„Šta ovo znači, vaše veličanstvo?“
Ali kralj ga više nije slušao. Priđe pisaćem stolu i iz jednog kovčežića izvuče nekoliko
dokumenata. „Izdali ste me, Birone. Po drugi put! I nemate ni toliko odanosti da to priznate.
Ali, tako mi boga, ovo će biti poslednja od vaših zavera!“ Dok je to govorio, baci papire na
vojvodu.
Pergament zapljusnu Birona. Ovaj prepoznade pisma koja je poslao Lafenu. Njegov
sekretar zaldeo se da ih je spalio.
„Fuj“, izgovori gadljivo kralj, „morali biste barem da imate toliko pristojnosti, ako ne
lukavstva, da šifrirate svoju prepisku. Ali vaša arogancija konačno vas je osudila, prijatelju
moj.“
Vojvoda užarenim očima pogleda Lafena.
„Vi, prokleti izdajnice“, prosikta i, dok je to govorio, isuka mač.
Sečivo zlokobno kliznu iz futrole. Kad ga izvuče, ono zablista punim sjajem pod svetlom
svetiljki.
Naravno, Makgregor i škotski gardisti nisu to mirno gledali, već i oni izvukoše mačeve.
Vojvoda se odmah baci na najbližeg protivnika u očajničkom pokušaju da se oslobodi i
domogne se vrata. U međuvremenu zaurla u poslednjem nadahnuću nade, pokušavajući da
to izvede na takav način da oni koji su ga dopratili mogu da provale ulaz i ulete u salon u
kom se nalazio.
„Ljudi, ovamo“, zaurla svom snagom.
Ali niko ne odgovori na njegov poziv. U međuvremenu izbeže udarac. Izmače u stranu i
odmah potom zadade elegantan udarac u grudi koji iznenadi jednog protivnika.
Gardista zadobi udarac i završi na kolenima, pa se skljoka uz okvir vrata. Mrlja boje vina
poče da mu se širi po uniformi u visini grudi.
Ali Makgregor je već ukrstio mač sa vojvodinim. Njegovoj slavi mačevaoca nije bilo
ravnog, i mada je Biron bio vrlo gadan stvor sa mačem u rukama, Makgregor nije gubio
koncentraciju.
Sečiva zaškripaše jedno uz drugo. Makgregor parom poteza isproba spremnost
protivnikovih refleksa, pa pređe u napad. Vojvoda se odbrani u prvom, a odmah zatim u
četvrtom stavu, i u pokušaju da nađe izlaz, izvede podmukao ubod.
 Međutim, kapetan Škotske garde bio je suviše spreman. Biron je vrlo brzo stekao utisak
da se neprestano nalazi u podređenom položaju, gotovo da je Makgregor tačno znao gde i
kako da napadne.
Vojvoda pokuša sa još jednom fintom, ali pritom izgubi ravnotežu i na njegov naredni
pokušaj da zada završni udarac Makgregor se vesto odbrani i odmerenim uvijanjem ručnog
zgloba poče da zamahuje sečivom, sve dok ne razoruža maršala. Bironov mač završi na
podu uz snažan zveket čelika.
Vojvoda ga ugleda kako se otkotrlja ispod kraljeve cipele. Anri zavuče stopalo ispod
sečiva, pa ga onda energično podiže, mač polete i on ga u trenu zgrabi za dršku.
Makgregor je u međuvremenu držao sečivo mača upereno u grlo vojvode De Birona.
„Stanite, kapetane“, izgovori kralj, „još ne želim smrt mog neprijatelja. Radije želim da mu
bude suđeno za ono što je učinio, a na osnovu dokaza koji će se pojaviti. U međuvremenu,
dragi moj vojvodo“, reče, obraćajući se Bironu, „bićete zatvoreni u Bastilji, gde možete
konačno da razmislite o opakosti svog ponašanja.“
„Pokajaćete se zbog toga, veličanstvo“, prosikta Biron.
„Nimalo, prijatelju moj. Kajem se što sam vam sve do sada poklanjao poverenje za koje
ste dokazali da ga ne zaslužujete.“ Potom se okrenu ka Makgregoru i naredi: „Vodite ga
odavde.“
 14

BASTILJA

Proteklo je nešto manje od nedelju dana od tih događaja i situacija se brzo odvijala. Biron je
bačen u okove u jednu od ćelija Bastilje, a isto se dogodilo i sa grofom D'Overnjom dva dana
kasnije.
Čim je saznala šta se dogodilo, Marija je pohitala kod kralja, preklinjući ga da ima milosti
za te ljude.
Ali Anri nije hteo ni da čuje za to.
Utučena zbog njegove odluke, mada shvatajući i odobravajući njegove razloge, Marija je
ipak odlučila da odigra na poslednju, očajničku kartu. Njen cilj je bio da zaštiti kralja od
samog sebe i od te njegove impulsivnosti, koja ga je u nekoliko navrata dovela do toga da
napravi ozbiljne greške u proceni. Najvažnije od svega, obećanje o braku Anrijet d'Antrag.
A smrt vojvode De Birona odsecanjem glave predstavljala bi još jednu grešku, bila je
sigurna u to.
Zato se tog junskog jutra u zoru, kad je vazduh još bio svež a nebo vedro boji bisera,
popela u kočiju i zajedno sa Matjeom Laforžom bez oklevanja se uputila u Bastilju.
Naravno, bila je to ludost. Ali diktirana najboljim namerama.
Laforž je navrat-nanos pripremio lažne naloge sa kraljevim potpisom. Marija je savršeno
dobro poznavala taj potpis, a Laforževa špijunska obdarenost prosto ju je zapanjila.
Tako je krenula zajedno s njim i kočija je nakon sat vremena prešla preko pokretnog
mosta i ušla u Bastilju.
i Kraljica je znala da pokušava nemoguće. Nameravala je da se sretne sa vojvodom De
Bironom i da ga usrdno zamoli da prizna krivicu. Bila je uverena da smrtna presuda neće
nikome pomoći. Štaviše, kraj vojvode De Birona samo bi izazvao razbuktavanje mržnje
plemstva prema kralju.
Laforž je za tu priliku obukao odeću u bojama Škotske garde: preko dolame boje zlata bio
je prebačen široki remen, na kom je u visini struka visio mač. Pantalone do kolena
jarkocrvene boje bile su u skladu sa bojom širokog ogrtača. Čizme tamne boje kompletirale
su njegovo prerušavanje.
Marija je znala da previše rizikuje sa tom zamisli, ali je htela da izbegne da joj se ispreči
neka zamka i onemogući je da uđe. Uzdala se u Laforževe kvalitete da pronađe rešenje za
eventualne birokratske probleme.
Naravno, njena poseta neće proći nezapaženo, ali se uzdala u svoju upornost da savlada
eventualne prepreke.
Skoro da joj se u tim mislima mogla pročitati sudbina, što će se vrlo brzo dokazati.
Kad su stigli pred prva unutrašnja vrata, jedan stražar zaustavi kočiju, ali Laforž izvede
dobar potez tako što pokaza potpisane naloge kojima se odobrava poseta. Stražar baci
pogled na čoveka odevenog poput škotskog gardiste i dade znak da prođu.
 Nakon što su bez problema savladali još dve kapije, kraljica izađe iz kočije u Laforževoj
pratnji. Ovaj pokaza naredniku straže na vratancima tvrđave nalog da ih odvede u ćeliju
vojvode De Birona, zatočenog u Bastilji.
Vojnik pogleda Laforža i postavi mu najprirodnije pitanje:
„Kapetane, nalog je jasan i pravilno sročen, pa ipak moram da vas pitam ko je žena koja
vas prati.“
„Gospodine, vaše ime i čin, molim vas.“
„Narednik Fuke, kapetane.“
„Vrlo dobro, narednice. Dakle, ne mislite valjda da vam već ne bih saopštio identitet
osobe koja je sa mnom, da je to potrebno? A pošto to nije, zar vam ne pada na pamet da je
to iz razloga što ona želi da njena poseta bude poverljiva?“
Narednik Fuke, koji je bio prost čovek i sigurno nije želeo komplikacije u tim jutarnjim
satima, zadovolji se tim odgovorom. Laforž je u svoj glas uneo dovoljno autoritativnosti da
barem delimično izbegne sumnje. Na kraju krajeva, kao oficir kraljeve garde pokazivao je
nalog koji je potpisao sam kralj. Stoga, zašto dalje da insistira?
Dakle, nije bilo razloga da ga još mole i na kraju se sve reši tako što krenu ispred njih.
Marija, sva uznemirena, poče da se penje stepenicama Bastilje. Dok se tako postepeno
pela, čula je jezive krike što su dugo odjekivali duž te spirale koja se obavila sama oko sebe i
činilo se da u sebi čuva najrazličitije oblike bola. Bila je to kuknjava, urlici očajnih i
slomljenih ljudi, ostavljenih da istrunu na tom mestu zaboravljenom od boga.
Kraljica nije mogla da zadrži jezu koja je podiđe, ali prećuta kako ne bi otkrila svoj
identitet. Kad su stigli do poslednjeg odmorišta na stepeništu, narednik Fuke zavuče veliki
ključ u bravu ogromnih duplih drvenih vrata presvučenih gvožđem.
Čim začu kako škljocnuše šarke i ugleda kako se vrata otvaraju, Laforž prođe napred i
primora narednika da se povuče. Marija pogleda tog čoveka koji ih je dopratio dotle.
„Kapetane“, reče, „ako nakon mog ulaska vidite da su se ova vrata zatvorila, sačekajte dok
ne poželim da izađem. Začućete me kako iznutra kucam dva puta.“ To reče i uđe u ćeliju,
dok vrata ostadoše odškrinuta iza njenih leđa. Laforž i Fuke ostadoše napolju.
Čim je ušla u ćeliju, kraljica primeti da se u nju uvukla nesnosna vrućina. Sagrađena
upravo ispod krova tvrđave, činilo se da ćelija još više širi tu paklenu junsku vrućinu i da je
vazduh toliko vlažan i gust da oduzima dah. Na suprotnoj strani od ulaza nalazio se prozor
sa rešetkom u sredini i dve gvozdene rešetke preprečene unakrsno, kroz koje je curila
svetlost, ali su činile nemogućom svaku pomisao pokušaja bekstva.
Prozor je bio širok iznutra, ali uzan kao puškarnica sa spoljne strane, tako da je sunce
prodiralo u obliku tankog zraka, da bi se on zatim račvao u širu mrežu.
Jedini nameštaj bili su metalna kanta za izmet i rešetka na koju je postavljen prljavi
dušek. A na njemu kraljica najzad ugleda Šarla de Gontoa, vojvodu De Birona.
I nije postojalo ništa groznije od pogleda na njega, pošto je doveden u stanje koje je
preblago označiti kao bedno: odeća mu je bila sva u dronjcima, košulja pocepana,
prekrivena krvlju i natopljena znojem; pantalone pocepane. Vojvodino lice bilo je maska
užasa. Kosa neočešljana, blistave oči progutane ludošću, obrazi upali od gladi i groznice
koja ga je, kako izgleda, razdirala do najdubljih kutaka duše.
Videći ga u tom stanju, Marija nije mogla da zadrži suze. Odmah ih obrisa nadlanicom.
Kako je smela da se pokaže slabom u očima čoveka koji je ugrozio život njenog muža?
 Kad skide široku kapuljaču koja je sakrivala njeno lepo lice i otkri ko je u stvari, vojvoda
nije mogao da zadrži iznenađenje i progovori sasvim tihim glasom:
„Vi?“ upita s nevericom.
Marija potvrdno klimnu. Priđe vratima i zatvori ih. Nije želela da narednik Fuke čuje bilo
šta od onoga što se spremala da kaže.
Potom se okrenu i zagleda se u Šarla de Gontoa.
„Koliko bola vidim u vašim očima, vojvodo. A oboje znamo koji je razlog nesreće što vas
je tako iznenada pogodila.“
Vojvoda odmahnu glavom. Kosa umazana znojem padala mu je na lice kao ovlaženi
kanap. „Kraljice moja“, odgovori, „vi znate da sam oduvek bio dobar prijatelj vašeg muža. I
mada je tačno da je u prošlosti imao primedbe na moje ponašanje, ovog puta ipak se vara.
Ja sam nedužan u vezi sa optužbama koje su mi pripisane, morate da mi verujete.“
Ali te reči, mada izrečene iskidanim glasom, ne ubediše Mariju.
„Gospodine, ne shvatate. Došla sam ovde, u ovu prljavu ćeliju, rizikujući ono što mi je
najdraže, sa jedinim ciljem da pokušam da vam spasem život. Ako zaista želite da izađete
živi iz Bastilje, jedino što možete da uradite jeste da priznate. Učinite to i nećete se pokajati.
Poznajem kralja i, verovali vi meni ili ne, on je čovek dobrog srca. I biće spreman da obori
optužbe na vaš račun, samo ukoliko se vi udostojite da priznate krivicu. Ako to učinite,
bićete udaljeni sa dvora, biće vam oduzeta dobra i titule, ali ćete barem spasti život, a onda
ko zna, možda će s vremenom njegovo veličanstvo moći da vas delimično rehabilituje.
Naravno, ukoliko budete dokazali da zaslužujete oproštaj koji će vam pružiti.“
Marija zastade, gledajući u tog uništenog čoveka, koji se uprkos svemu zainatio da negira
ono što je očigledno. Ipak su izneti neoborivi dokazi protiv njega. Uprkos tome, Anri je
pokazao volju da mu poštedi život, pod uslovom da prizna svoj zločinački plan. Taj uslov
bio je neophodan.
Vojvoda De Biron uzdahnu. „Kraljice moja, bio bih srećan kada bih mogao da priznam
takav zločin. Ali ne mogu da priznam ono što nisam nikada učinio. Lafenove tvrdnje su
lažne i smatram da je sramotno to što je moja reč dovedena u sumnju, nakon što sam toliko
godina verno služio našeg dobrog kralja Anrija.“
Ovaj čovek bio je beznadežan slučaj. Marija nije mogla da veruje. „Ali šta onda kažete na
veliki broj pisama koja sva odreda nose vaš pečat i ispisana su vašim rukopisom? Ona vas
optužuju, pošto u njima baš vi svojim rečima tražite od Lafena da spali dokaze vaše krivice.
Šta možete da odgovorite na to?“
„To su samo lažni dokumenti. Neko ih je napisao umesto mene.“
„Ali pod pretpostavkom da je to istina, ko bi mogao da počini takvu gadost?“
„Sam Lafen, kojem kralj izgleda poklanja veliko poverenje. Možda zato što, za razliku od
vaše očigledne dobronamernosti, kralj želi da me se oslobodi. Ali, ukoliko ste došli ovde da
me preklinjete da priznam, onda je jasno da je barem za vas ovaj čin pogrešan i da sam ja
samo žrtva zavere počinjene na moju štetu.“
Marija u tom trenutku shvati da ne postoji način da se spase vojvoda De Biron, pošto se
zlonamernost toliko ukorenila u njemu da ju je bilo prosto nemoguće iskoreniti. Požali što
se izložila tolikom riziku, čiji je jedini rezultat bio da čuje uvrede na račun svog muža, a da
njen predlog bude odbačen kao fantazija jedne luđače. Uzdahnu poražena. Zato što se njeno
milosrđe sudarilo sa arogantnom ohološću ovog čoveka koji je mislio da se može izdići
iznad zakona i krune.
 I uprkos tome što je bio sav pocepan i izranjavljen, Marija više nije osećala nikakve
samilosti prema njemu.
„Šarle de Gonto, vojvodo De Biron“, reče, „poslednji put vas pitam: jeste li spremni da
priznate učešće u zaveri protiv francuske krune, koja je uključivala i grofa D'Overnja i
vojvodu De Bujona, zajedno sa Španijom i Savojom?“
Marija upre pogled u oči Šarla de Gontoa.
Sačeka. Uzalud.
„U redu. Onda znajte da ste osudili samog sebe i da ja više ništa neću učiniti da vam
pomognem. Neka vam se bog smiluje.“
Bez ijedne reči više, Marija mu okrenu leđa i zakuca dva puta na vrata.
Kad se vrata otvoriše i ona izađe iz ćelije, ostavivši za sobom onaj teški i pokvareni
vazduh, učini joj se da se ponovo rodila.
 15

TRG GREV

Vazduh je delovao kao da je natopljen tečnom vatrom. Bio je težak, vlažan i činilo se da će
se spržiti u julskoj vrelini. Svojim samrtnim dahom grlio je tu apokaliptičnu arenu, kakva je
postao Trg Grev.
Na vešalima su prostački i bezbrižno graktali gavranovi sjajnog perja i tako dugačkih
kljunova da su podsećali na brodske kljunove od crnog čelika. Tu su se šćućurili u
očekivanju da vide kako dovode na pogubljenje vojvodu De Birona, čoveka koji se usudio da
izazove kralja. Vojvoda je odbio da prizna krivično delo koje, po njegovim rečima, nikada
nije počinjeno. U tim tvrdnjama bio je uporan do te mere da ga je, uprkos dokazima
skupljenim u toku procesa, dobar deo stanovništva Pariza nazivao mučenikom i žrtvom.
Ali Anri IV jako je vodio računa o tome da ne dopusti da pogubljenju prisustvuje onaj
pobunjeni svet koji je bio najvećim delom koncentrisan među plemstvom i koji bi uzvikivao
protiv te osude. Kralj je to izveo na taj način što su njegovi gardisti dopustili da pogubljenju
prisustvuju samo oni koji su pevali slavopojke zbog vojvodine smrti.
A među njima je bio i Matje Laforž, odeven u najbolji saten iz Engleske.
On je bolje nego bilo ko drugi znao koliko je Marija de Mediči davala sve od sebe da
spreči ovaj masakr, pošto je činjenica da je kao Italijanka predvidela da će najznačajniji deo
francuskog plemstva ovu osudu smatrati neopravdano svirepom i da će stati uz vojvodu De
Birona, koga su mnogi smatrali najvećim francuskim vojnikom koji je ikada postojao.
Kraljeva osuda se tih dana pokazala kao strahovito kontradiktorna, pošto je vladar
predložio da se pomiluju grof D'Overnj i njegova sestra, samo iz razloga što je D'Antragova
do pre nekog vremena bila Anrijeva miljenica. Na taj način je podrio sopstveni ugled i tako
još više otežao moguće posledice ovog pogubljenja.
Naravno, oslobodiće se zakletog neprijatelja francuske krune, zaverenika i čoveka
razdiranog čežnjom za vlasti, ali je pokazao svu slabost jer je bio spreman da na različit
način tretira ljude koji su se umrljali istim krivičnim delom.
Naravno, to stvarno nije lep primer, pomisli Laforž dok je razvezivao okovratnik u
pokušaju da preživi tu paklenu vrućinu..
Ugledavši kako se pojavljuju taljige na kojima se nalazilo ono što je ostalo od vojvode De
Birona, plaćenik dobi konačnu potvrdu svojih uverenja. Prekrštenih ruku, stavljenih u
okove, u dnu rasklimatanog prevoznog sredstva koje je vukao par mršavih mazgi, čovek
koji je bio zaverenik delovao je kao najneviniji od svih grešnika: prljave kose, pocepane
odeće, kože prekrivene zgrušanom krvlju i podlivima. Bila je to istinska slika mučenika. I
uprkos tome što rulja nije propustila da taj njegov dolazak na trg dočeka gađanjem trulim
voćem i pljuvanjem, svima je bilo očigledno da će vreme tog čoveka učiniti stradalnikom i
žrtvom.
Bez obzira na vernost koju su pokazivali kralju ovi podanici što su u tom trenutku
ispunjavali Trg Grev.
 I dok je gledao početak budućeg raspada Burbona, Laforž u očima kraljice spazi senku
straha. Poznavao je Mariju kao hrabru ženu, a ona je sigurno i bila takva, ali u toj
uznemirujućoj sceni, koju je još svirepijom činilo sunce koje je pržilo sa neba bojeći ga
bojom krvi, Marija je postala tako bleda kakvu je Laforž nikada pre nije video.
Njemu nije bilo teško da čita iznad površine, pošto je to uvežbavao čitavog života i
poznavao je Mariju dovoljno dobro da shvati koliko muke krije taj naoko ledeni i izvajani
izraz, uprkos vrelom i sparnom danu.
Kraljica je stajala pored kralja na uzdignutom podijumu.
Laforž odmahnu glavom. Ova greška svakako će proganjati Anrija, bio je siguran u to. A
ukoliko se jednoj takvoj nedaći dodaju pohlepa i čežnja za osvajanjem moći što su se
ogledali u pogledu Leonore Galigai, koja je sedela nedaleko od kraljice na nešto nižem i
skromnijem'podijumu, svako je mogao da brzo shvati da je francuskom prestolu suđeno da
pre ili kasnije promeni vlasnika.
Laforž nije znao kako će se to dogoditi, ali je bilo očigledno da Leonora Galigai i njen muž
Končino Končini nameravaju da zajednički zgrabe sve što budu mogli od bogatstava
kraljevstva.
Bili su isti kao oni nemuzikalni i surovi gavranovi koji su ispevavali prezrive litanije
mračnim graktanjem na vešalima.
U međuvremenu je vojvoda De Biron doveden u podnožje podijuma. Stražari su ga
podsticali šutirajući ga, pošto je odbijao da se popne stepenicama koje vode na gubilište. Ali
se u stvari radilo o tome da on gotovo nije mogao da se drži na nogama, tako da se sticao
utisak da se radi o krpenoj lutki koju pokreću tamničari. Na kraju je jedva uspeo da se
odvuče stepenicima do gubilišta, dok su mu okovi na nogama zlokobno odjekivali. Taj jezivi
zvuk pojačavao se u tišini što se sručila na Trg Grev, pošto je bila činjenica da je narod
Pariza zanemeo u trenutku kad je video maršala kako se penje stepenicama koje vode ka
vešalima.
Anri IV je delovao umorno. Razočarano. Čak kao da mu je neprijatno što mora da uradi to
što se spremao da učini. Štaviše, što se više približavao završni trenutak, sve manje je
shvatao zašto ga je Biron izdao. A ta nesvesnost nazirala se iz tog istovremeno mrzovoljnog
i melanholičnog pogleda. Kao da se pomirio sa očiglednim, izabrao jedini mogući ishod i
ostao dosledan u nameri da više ne menja odluku.
Zar on nije kralj?
Možda iz tog razloga nije bio spreman da proliva još krvi.
U svakom slučaju, dželat konačno prihvati zatvorenika.
Udarcem nogom primora ga da savije kolena i da završi sa glavom na drvenom panju.
Plemić ili ne, taj čovek je bio izdajnik i nije zasluživao nikakvu ljubaznost i milost.
Dželat ispod crne kapuljače nabaci pogled tvrd kao čelik. Klimnu glavom u znak
zadovoljstva zbog svoje nepopustljivosti i pijunu na zemlju, kao da time želi istaći
sopstvenu odlučnost. Mehur, gust i mekan kao oljuštena ostriga, završi pravo na obrazu
vojvode De Birona. Efekat tog gotovo instinktivnog, tako teatralnog gesta završi se tako što
nahuška svetinu da zatutnji u urliku odobravanja i da se rasprsne u pokličima radosti i
ohrabrenja.
Sada je Trg Grev opet postao kazan u kom se dimi srdžba. Narod Pariza primio je taj gest
prezira kao dokaz da su plemići i obični građani jednaki pred zakonom. A to saznanje
davalo je ljudima nadu da će i oni jednog dana opet biti ugledne osobe.
 Plemstvo je bilo ranjivo: o tome je svedočilo ovo pogubljenje. Laforž to jasno zapazi u
životinjskom podrhtavanju koje poče da se širi u gomili kao neukrotiva plima pod julskim
nebom.
Glava Šarla de Gontoa sada je bila položena na drveni panj. Dželat je dohvatio dugačku
dršku sekire. Njeno sečivo blistalo je pod žućkastim sunčevim zracima koji su zaslepljivali
pogled.
Anri sa visokog podijuma klimnu glavom.
Dželat, koji je bio ogroman čovek, podiže tu džinovsku sekiru kao da je grančica. Podiže
je iznad glave. Onda zadade iznenađujuće odmeren udarac, dozirajući snagu i preciznost na
takav način da utisak bude onakav kakav su svi očekivali.
Gomila zadrža dah.
Kad se sečivo zari u meso, rastrgnu ga, glava se odvoji od trupa i, dok je prava fontana
krvi prskala svuda okolo, pade na drveni panj i otkotrlja se uz odvratnu tutnjavu.
Trenutak kasnije dželat zgrabi taj grozni trofej za kosu.
Podiže ga, pokazujući ga najpre kralju, a zatim i svetini koja je urlala.
Šari de Gonto gledao je u publiku isplaženog modrikastog jezika koji je visio iz usta i
očima čije su beonjače pobelele u samrtnom bledilu.
Marija de Mediči se prekrsti.
Ispred nje je proticala Sena kao živa srebrna traka, a njena mirna voda prelivala se u
mnogo nijansi i kao da joj je još jednom ukazivala na to koliko sudbina može biti
promenljiva.
Laforž grčevito zažmiri.
Leonora Galigai se osmehnu.
Končino Končini je aplaudirao.
A Anri IV shvati da od tog trenutka više ništa neće biti kao pre.
 JUN 1606.

16

SKELA

Marija se osećala umorno i iscrpljeno. Zbog dugog puta, naravno, ali i zbog nečeg suptilnijeg
i ozbiljnijeg. Bio je to neki crv koji ju je već mesecima razdirao iznutra i neprekidno je
progonio u poslednje vreme.
Vratila se u mislima koju godinu ranije, u čas kad je glava vojvode De Birona pala na
drveni panj gubilišta na Trgu Grev. Kada je dželat uhvatio za kosu odsečenu glavu Šarla de
Gontoa, njen pogled prelazio je iznad bistre vode Sene.
I sada ponovo fiksira pogledom tu bistru i nemirnu površinu. Pustila je da joj pogled luta,
dok joj je zvuk zapljuskivanja skele koju su kralj i njegova pratnja odabrali da pređu preko
reke opčinjavao čulo sluha. Tu vrstu splava prema obali su pokretali splavari sa dugačkim
drvenim motkama.
Naslonjena na prozorče kraljevske kočije, Marija je bila neprekidno zagledana u vodu.
Ponadala se da će se Anri promeniti, ali on je samo postao još gori. Ta njegova beskorisna
i glupa zaljubljivanja u druge žene su se nastavila. I uprkos tome što je znala da bi je on
nosio na dlanu ruke, počela je da oseća kako joj to nije dovoljno. Je li bilo previše da traži da
bude jedina žena njegovog života?
Kralj je postao star, nemoćan, senka čoveka koji je nekada bio. Pre samo nekoliko meseci
bolovi u stopalu pretili su da ga odvoje od života. Pa ipak, čim se oporavio od patnji zbog
bolesti, nastavio je kao pre, a možda i gore.
Bilo je nesporno da su i grof D'Overnj i njegova polusestra Anrijet zajedno sa Šarlom de
Gontoom kovali zaveru protiv kralja, ali izgleda da to Anriju nije ništa značilo. Naravno, to
dvoje pali su u nemilost, ali ta činjenica nije sprečila vladara da još posećuje svoju
miljenicu.
A da je situacija u najmanju ruku opasna, potvrdila je nedavna pobuna koju je predvodio
još jedan od zaverenika od pre neku godinu, to jest vojvoda De Bujon, koji se upravo od
tada više nije pojavljivao na dvoru. I nije gubio vreme. Princ De Sedan, koji je držao veliku
teritoriju u Limuzenu, tokom godina je postao vođa hugenota, koji su sve više otvoreno
izazivali kralja zato što se odrekao protestantizma i prihvatio katoličku veroispovest.
Ne samo to. Malo-pomalo, godinu za godinom, taj prokleti omaleni princ hitrinom mrava
stvorio je mrežu veza, postepeno huškajući sva protestantska kraljevstva protiv kralja,
otvoreno optužujući Anrija da ne poštuje slobodu svesti svojih podanika hugenota.
Zatim je naoružao svoje dvorce demonstracijom sile koja je delovala kao savršen uvod u
novi verski rat.
Zbog toga je Anri sakupio šesnaest hiljada ljudi i sa svojom vojskom krenuo ka Limuzenu.
Marija ga je i ovog puta pratila.
 Zato što je i ona sama počela da učestvuje u tim izuzetno zamornim pohodima. Anri je
žarko želeo da ga prati kao njegova savetnica i osoba od poverenja. Nikada ne bi sebi
dopustila da mu to odbije. Nije joj bila mrska ta uloga, naravno, tako da je bila zahvalna
mužu zbog poštovanja i pažnje koje joj je ukazivao. Ali ta putovanja iziskivala su ogroman
trud. A njen krevet se već poodavno hladio zato što su Anrijeve posete postajale sve rede, a
seks jedno vreme pun vatre i divlji sveo se na hladnu i zamornu praksu koju je trebalo
obaviti.
Nije ga mrzela zbog njegovih slabosti, ali bi tako volela da može provoditi vreme sa njim.
Pohod protiv pobunjenika iz Limuzena pokazao se iscrpljujućim kao ostali, i više od toga,
mada se kasnije sve završilo na najbrži mogući način.
Anri je zauzeo feude vojvode De Bujona i izdejstvovao da mu kapetani predaju sve
naoružane tvrđave. Zatim je osnovao parlamentarnu komisiju na Bujonovoj teritoriji.
Sudije su se bacile na posao i nakon brzih istraga i još bržeg procesa zaključile da je šest
vojvodinih kapetana krivo i donele presudu kojom se ovi osuđuju na smrt odsecanjem
glave.
Nakon tih događaja vojvoda De Bujon povukao se u Sedan i na kraju je kapitulirao i
potpisao mir.
Naravno da je tako brzo ostvarena pobeda ojačala Anrijev položaj. On je u korenu
zaustavio nastanak te vrste protestantske enklave unutar kraljevstva i to je učinio sa
najmanjim mogućim prolivanjem krvi. To što ga je pratila kraljica i te kako mu je omogućilo
da još jednom naglasi ugled i sjaj monarhije. Aplauzi i naklonost naroda u selima i
gradovima kraljevstva oduševili su Mariju.
Uprkos tome, osećala se strahovito umorno i ni slava ni popularnost nikad joj neće
povratiti muža.
Pogleda srebrnkastoplavi nebeski svod. Mesec je počeo na neobičan način, kao da nije
postojalo želje da postane letnji, oklevajući u sivilu i hladnoći hirovitog proleća.
Kraljica je razmišljala, dok je svetla voda reke mirno tekla spremna da se uzburka i
prekrije krugovima koji se skupljaju u male vrtloge tamo gde je struja najjača. Nije to bila
neka velika reka, ali joj je korito bilo dovoljno široko i duboko da je moglo da se pređe samo
skelom.
Kočija je stajala mirno. Konji su čekali dolazak skele, dok su konjušari i paževi davali sve
od sebe da ih održe mirnim.
Ukrcavanje je proteklo dobro, i čim je skela napustila obalu, Mariji se srce smirilo.
Uskoro će stići kući i, nakon što se odmori, trezvene glave će se sresti sa Anrijem.
Zavali se na naslon ispunjen somotskim jastucima plave boje ukrašenim zlatnim
ljiljanima i pomisli na taj poslednji komad puta koji ih je očekivao nakon što pređu preko
reke.
Namerno zadrža pogled na vodi kako ga ne bi ukrstila sa pogledom muža.

Matje odmah shvati da nešto nije u redu.

Konji su bili previše nervozni.
Nije shvatao iz kog razloga je to tako, ali bi se zakleo da ih nešto izaziva. Više ga je
nerviralo to što je video koliko su toga nesvesni konjušari i paževi. Odmahnu glavom
uzdahnuvši.
 Nalazio se dosta iza kočije i baš iz tog razloga podbode konja da priđe što je moguće
bliže.
Naravno, rizikovao je da će to upasti u oči, ali nije smeo da postupi drugačije. Bio je
gotovo siguran da će se nešto dogoditi i uopšte nije nameravao da bilo šta prepusti slučaju.
Ako ga budu pitali ko je, izmisliće nešto.
Baš u trenutku kada je zario mamuze u bokove svog dorata, dogodi se ono što je upravo
predosetio.
Ugleda kako se konji koji su vukli kočiju propinju. Čitava oluja njištanja zapara vazduh,
dok se skela opasno zaljulja nakon iznenadnog poskakivanja životinja. Kočijaš pokuša da ih
zadrži krajnjim očajničkim naporom. Uzde se zategoše.
Ono što se dogodilo odmah potom oduže dah Laforžu.
I čitavoj kraljevoj pratnji.
Konji se uznemiriše, pa počeše da udaraju kopitima. Jedan od njih odskoči u stranu.
Vazduh se ispuni povicima i, pre nego što vojnici, plemići i dame shvatiše šta se događa,
kraljevska kočija završi u reci.
 17

PRISUSTVO DUHA GOSPODINA LAFORŽA

Marija ugleda kako joj voda dolazi u susret.

Ne znajući kako, nađe se odbačena usred reke.
Voda joj uđe u usta, u nos, u uši. Nešto je udari u slepoočnicu. Za trenutak oseti kako
malaksava. Šokirana i užasnuta, poče da se svim snagama bori da ne izgubi svest. Dimenzije
prostora i vremena izgubiše svaki smisao i ona samo oseti ledeni dodir vode koja ulazi u
otkrivenu kočiju.
Oseti kako se guši: prigušeni, mukli zvuči, krajnje spori pokreti, onemogućeni odećom i
pritiskom tečnosti, panikom koja je počela da se stvara u njoj kao zašiljeni jezik nekog
reptila. Vodena pena ocrtavala je bele brazde na tamnoj površini vode.
Poče da lebdi u tečnoj dimenziji i oseti da umire. Bila je blokirana u kočiji. Odeća joj se
zaplela o nešto i nije mogla da se oslobodi. Nešto dalje videla je konje kako zamahuju
kopitima. Njištali su prestrašeno, uspevajući da se održe na površini vode u pravoj buri
koju je ona mogla samo da gleda.
Kočija je u međuvremenu neumitno padala ka dnu korita reke.
Nije videla Anrija pored sebe. Verovatno je prilikom udara bio odbačen napolje i završio
je ko zna gde. Marija nije nikako uspevala da ga primeti. Tada shvati koliko joj je značajan,
uprkos svemu. Prestraši je ta izvesnost da nije tu pored nje. Ponada se ipak da je uspeo da
se spase.
Svest da može da umre potpuno je savlada. Više nego voda koja joj je ispunjavala usta i
prekidala joj dah.
Znala je da nema nikakve nade da se spase. Nastade trenutak kada pomisli da se preda,
da pusti da ode, prepusti se vodi i da umre u njoj.
Ali, dok je izgledalo da je preplavljuje samrtna omamljenost reke i da se taj tečni
mrtvački kovčeg zatvara iznad nje, nešto je zgrabi za ramena. Bio je to snažan, čelični
zahvat.
Marija je bila na rubu nesvesti, ali dovoljno svesna da prepozna lice Matjea Laforža. Onda
sve postade crno i više nije znala gde se nalazi.

Laforž je znao da mora biti hitar. Kraljica je bila blizu smrti. Oštricom noža iseče joj odeću
baš u trenutku kada se zapetljala.
Onda je čvrsto uze u naručje i stavi joj ruke oko vrata. Levim ramenom pridrža joj trup i
odgurnu se nogama da se dočepa površine vode najhitrije što je mogao.
Znao je da ne sme dozvoliti da ga zahvati panika, ako počne da se pomamno batrga
nogama. Umesto toga pokuša sa što je moguće ravnomernijim pokretima, kako bi sačuvao
energiju koja mu je preostala.
Reka je na tom mestu bila dosta duboka, ali ne do te mere da ga spreči da izroni: najviše
trinaest, možda petnaest hvati. Ispod vode je video bledu sunčevu svetlost i azurnoplavi
nebeski svod.
 Zapliva najbrže što je mogao i ubrzo se domože površine. Izronivši, udahnu punim
plućima. Onda je, dok su mu neki gardisti iz kraljevske povorke pomagali dodajući mu
motke, a vojnici zagnjurili da ga oslobode tereta koji je nosio ne bi li mu olakšali da zadrži
kraljičino obamrlo telo, najzad uspeo da se dočepa obale.
Tu, klečeći iznad njenog veličanstva, ne oklevajući ni trena i ne vodeći računa o
konvencionalnosti i obavezama koje nameće pristojnost, položi svoje usne na Marijine.
Drhtavim prstima steže joj nozdrve i uduva joj vazduh u usta.
Ponada se da nije suviše kasno.
Nikada to ne bi sebi oprostio.
Marijino lice, obično neizmerno lepo, bilo je bledo. Štaviše, zemljane boje. I uprkos
tolikim naporima, Laforž nije video u njoj ni najmanji dašak života.
Oko Matjea se formirala grupa plemića i dama koji su sve to samo posmatrali. Oči su im
bile staklaste, bili su svesni ozbiljnosti situacije i koliko su svi oni krivi za ono što se
dogodilo. Među svima njima isticalo se zabrinuto lice njegovog veličanstva Anrija IV. Zar on,
koji je čudom uspeo da se spase, nije mogao da spreči da se njegova žena strmoglavi u
hladnu vodu?
Ali Laforž je imao nešto sasvim drugo na umu.
Jedino u šta je bio siguran bilo je to da ne sme odustati. Nikada. I dok je neprekidno
ulagao napore da povrati kraljicu u život, njegova odlučnost bila je nagrađena. Marija
ispljunu vodu. Jednom. Pa onda opet. Pogled na rezultat udvostruči Laforževu energiju.
Čitava pratnja razrogači oči. Začuše se povici nade.
Marija se zakašlja i oslobodi se ostatka vode.
Sve dok opet ne otvori oči.
Bila je jaka žena. Žestokog temperamenta. Čim se oporavi, smože snage da potraži muža:
„Anri?“ upita tihim glasom. „Gde mi je muž?“
„Ovde sam, ljubavi moja“, odgovori kralj. Onda joj priđe i uze je u naručje.
Laforž se skloni u stranu, dok su se plemići i vitezovi skupljali ukrug oko kraljevskog
para.
Matje to iskoristi da šmugne. Bez odlaganja iskoristi činjenicu da je u tom trenutku sva
pažnja koncentrisana na vladarski par i udalji se. Čim se našao dovoljno daleko od grupe
koja se stvorila oko kraljice, bilo mu je lako da stigne do ivice obližnje šume. Mogao je da
iskoristi senku borova i jela. Znao je da se mora odreći konja, ali je to bio mizeran gubitak u
odnosu na to što nije morao da objašnjava ko je.
Smugnu među granje drveća.
Vojnici povikaše u njegovom pravcu, ali je njemu bila dovoljna samo sekunda da nestane
u šiblju i udalji se od puta. Pre nego što su dvojica gardista pokušala da ga sustignu i
razgovaraju s njim, a velikaši iz kraljeve pratnje da obrate pažnju na njega, već je postao
utvara.
Kraljica se u međuvremenu s mukom vraćala u realnost: „Znači, još sam živa?“
promrmlja. Ona prva nije verovala u ono što se dogodilo.
„Da, draga Marija“, potvrdi srećni kralj.
„Jeste li mi vi pomogli, Anri? U reci sam vas očajnički tražila, ali nisam uspevala da vas
pronađem. Šta vam se dogodilo, ljubavi moja, jeste li sigurni da ste dobro?“
Anri je pomilova po obrazu i poljubi je u čelo. „Pokušao sam da vas pronađem u vodi, ali
nisam mogao da vas vidim. Ali onaj plemeniti vojnik…“ i dok je izgovarao te reči, Anri se
zapanji zato što taj čovek više nije bio tamo gde bi se to očekivalo. Podiže glavu: nestao je.
„Ventre-saint-gris! Pa gde se dođavola sklonio?“
Pokuša još neko vreme da ga traži pogledom, zagledajući okolni prostor. Zaduži ljude iz
pratnje da se pokrenu. Potom skrenu pogled duž obale, ali ne ugleda nikoga.
Marija se iznenađeno zagleda u njega, oslonjena na laktove. Oseti miris trave. „O kome
govorite?“, upita.
„Pa, o mladiću koji vas je spasao! Šta da kažem? Izgleda da je bukvalno nestao. Zar ga
niko od vas nije video, prijatelji moji?“, upita kralj, obraćajući se plemićima.
Ali ne dobi odgovor.
„To je neverovatno“, nastavi kralj.
„A kakav je bio taj mladić?“ upita Marija, koja je već shvatila o kome bi moglo da se radi.
„Lepo pitanje“, odgovori Anri. „Nije bio visok, to je sigurno. Ali ni nizak. Imao je dugačku
kosu. Ali ne previše. Lice… pravilno. Bio je mršav, suvonjav. Bacio se u reku da vas spase.
Skoro da je pre svih nas dokučio šta se dogodilo.“ Kralj se onda nasmeja, shvatajući neke
očigledne činjenice: „Osećam se tako glupo! Pa ja i ne znam ko je u mojoj službi!“ I kao da
želi da naglasi tu činjenicu, podiže ruke ka nebu. „Da ne govorim o tome da tom čoveku
dugujem svu zahvalnost. Čak ne znam ni kako se zove.“
Marija upre pogled ka nebu i tiho i munjevito izgovori u sebi najnežniju od svih
zahvalnosti svom spasiocu: plaćeniku Matjeu Laforžu, koji je kao anđeo čuvar bdeo nad
njom.
Neće mu to zaboraviti i u dogledno vreme odaće mu priznanje uz pravednu nadoknadu.
Sada se osećala bezbedno. Tako se uplašila da će umreti. Da će zauvek izgubiti Anrija.
Pošto je opet bio pored nje, mogla je nastaviti da živi.
 18

RAZGOVOR O SLIKARSTVU

Nakon incidenta na skeli Marija se povukla u svoje odaje u Luvru da vodi brigu o mužu i
sebi. Anri i ona ostajali su u krevetu poduže, i kraljeva milovanja i izlivi nežnosti delimično
su je smirili.
Ali taj prividni mir izgleda se zasnivao na vrlo krhkoj ravnoteži. Sreća je htela da u Pariz
dođe kraljičina sestra. Stigla je zbog krštenja malog Luja. Biće kuma, i to je bilo dovoljno da
se Marijino srce ispuni radošću. Donekle joj je to omogućilo da bude bezbrižna.
Dan je bio sparan, ali ne toliko da im uskrati lepu šetnju vrtovima Tiljerija. Marija je bila
oduševljena. Oduvek ju je očaravalo posmatranje raznobojnih cvetnih fantazija, blistavih
krošnji drveća u najvećem zelenilu, savršene geometrije vrtova i vinograda. Volela je da se
izgubi u hiljadama alejica što presecaju taj zemaljski raj koji je poželela Katarina de Mediči,
a za nju ga stvorio Bernardo Karneseki po uzoru na toskanske vrtove.
Marija je držala Eleonoru za ruku, gotovo neprimetno gledajući u njenu elegantnu i laku
haljinu boje sveže breskve, i osećajući miris sestrine svetle mirisne kože, koju kao da je
gotovo zahvatio nebeski dah.
„Onda, sestro, pričajte mi o Mantovi, o vašem divnom dvoru, o vojvodi i Margeritinom
venčanju sa Anrijem de Lorenom! Obaspite me čavrljanjem i tračevima. Ne možete zamisliti
koliko mi je sve to potrebno.“
Eleonora se osmehnu. Bilo je lepo videti Mariju, a još više znati da je tako puna života.
Naslućivala je da se iza sve te energije krije muka zbog uloge kraljice i odgovornosti što iz
nje proističe. Bilo je to uostalom opterećenje koje je suviše dobro poznavala kao vojvotkinja
Di Mantova del Monferato.
Naravno, njen teret bio je daleko manji i lakši u odnosu na Marijin. Zato je nije trebalo
moliti. „Draga moja sestrice, Mantova je jedna divota. Svakako bi trebalo da pre ili kasnije
vidite sjaj Palate Te: velika lođa, lavirint, lukovi i stubovi što se ogledaju u ribnjacima
punim bistre vode. Zatim oslikane i ukrašene sale, plafoni, sve je tako veličanstveno da se
ne ustežem opisati ga kao remek-delo onog velikog genija kakav je bio Đulio Romano.“
„Koliko vam zavidim, Eleonora“, bila je iskrena Marija. „Priznajem da sam u početku
učinila ogroman napor da prihvatim sve te mračne i nepoznate sale Luvra. Dajem sve od
sebe da ih ulepšam i opremim na adekvatan način, ali ta palata jeste i ostaće tvrđava. Imam
na umu projekat za veliku rezidenciju koja će me konačno dostojno predstavljati.
Pogledajte okolo, sestro“, reče kraljica, „zar ne udišete svu tu raskoš i sjaj naših korena?“ I
dok je to govorila, Marija raširi ruke, za trenutak se zavrte oko sebe kao neka devojčica.
„Vidite li to cveće, drveće? I dobro znate ko je smislio sva ta čudesa, zar ne?“
Eleonora je to dobro znala: „Katarina de Mediči, moja voljena sestro. Ona je tvorac svega
ovoga i niko drugi. A vi ste, kao i ona, sada kraljica Francuske.“
„Da, ali ne želim da pričam o tome. Molim vas, pričajte mi o vašem dvoru u Mantovi, o
umetnicima koje ste sreli.“
 „U redu, u redu, onda, ako hoćete da pričamo o umetnicima, reći ću vam da sam upoznala
jednog čoveka, Marija, slikara koji je istinski genije, već poznat u Flandriji i sigurno će steći
slavu u Evropi, toliki su njegov talenat, snaga i energija, koji uz to odudaraju od njegovog
stila.“
„Stvarno?“
„Baš tako.“
„Njegovo ime?“
„Piter Paul Rubens.“
„Nešto ga nemam posebno u sećanju. Znam da je prisustvovao mom venčanju“, reče
Marija, „ali, sudeći po vašim očima, čini mi se da ga vi poznajete mnogo bolje nego ja i, da
budem iskrena, delujete oduševljeni njime.“
„Ubrzo ćete saznati za njega. Zato što će on sam pričati o sebi“, priznade Eleonora.
„Mislite?“
„Naravno! Nikada nisam videla platna kao što su njegova.“
„Pričajte mi. Previše sam radoznala da vas čujem nakon ovog što ste rekli.“
„Rubens je došao u Mantovu na Vinčencov poziv. Nakon što je u Veneciji proučavao
Ticijanove višeslojne crteže i Veronezeove palete, ostao je kod nas kao dvorski slikar.
Vojvoda mu je poveravao mnogo zadataka: najpre u Rimu, zatim u Španiji, a on je uvek
pokazivao izuzetno interesovanje i zahvalnost. Ali ono što nas je najviše dirnulo, Marija, to
je raskoš koju je umeo da stvori za pet godina u Mantovi. Napravio je posebno zadivljujuće
oltarsko delo za jezuitsku crkvu pod nazivom Porodica Goncaga klanja se Trojstvu…“
„Oltarsko delo i…“ prekide je Marija, sve znatiželjnija.
„I to je nešto zadivljujuće! Zamislite Vinčenca, pa čak i mene, u činu obožavanja Presvetog
Trojstva, u središtu slike tolike moći i snage, kako ostajemo prosto ushićeni. Tu, iza naših
leđa, nalaze se grandiozne kulise, predstavljene impozantnim spiralnim stubovima. Otac,
Sin i Sveti duh prikazani na tapiseriji kao anđeli u letu. Čitava pozadina tog velelepnog,
raskošnog platna prekrivena je zlatnom folijom, u cilju da pojača scenski efekat…“
„Divno.“
„Upravo tako. I to nije sve.“
„Nešto još grandioznije od toga?“
„Naravno. On je takođe portretisao Guljelma Goncagu i njegovu suprugu, nadvojvotkinju
Eleonoru, pored naše dece, gde sam se i sama ubacila. I udenuo je tu neverovatnu scenu u
vrtešku boja od koje zastaje dah: oblaci boje šlaga, nebo sa svojim svodom, živa i
jarkocrvena boja velikog platna. Zatim proporcije, predivni oblici tela, ravnoteža u prikazu
između apsolutne i zemaljske moći: od svega toga zastaje dah. Da ne govorimo o dve bočne
oltarske slike koje kompletiraju to delo: Preobraženje i Krštenje Hristovo.“
„To zaista deluje predivno. Ali zamišljam da je verovatno nepodnošljiv i slavoljubiv
čovek, kao dobar deo umetnika.“
Eleonora prasnu u smeh. „Nimalo, naprotiv! Čak je i lep!“
„Zaista?“
„To je visok, elegantan čovek. Veličanstvenog i ujedno plemenitog srca i izvrsnog
ponašanja. Uvek prefinjen u oblačenju, baš kao pravi vlastelin. Ima intrigantan
temperament i dugačku kosu sa kestenjastim uvojcima. Švideo bi vam se, verujte mi.“
„Izgleda da se radi o tako šarmantnom čoveku…“
„… I on to i jeste, mogu da vam garantujem!“
 Marija se osmehnu. „Verujem vam, sestro moja. I zahvaljujem vam što ste mi poklonili
ove bezbrižne trenutke. Ne znate koliko je ovde u Parizu teško pronaći dobre slikare i
vajare. Moj muž samo sanja o lovu i vođenju rata.“
„Ali moraćete ga naterati da promeni mišljenje.“
„Nije tako jednostavno.“
„Pretpostavljam.“
„Ne, ne biste mogli da pretpostavite ni kada biste hteli“, reče Marija uz blesak u očima,
„ali neću da vas opterećujem mojim pritužbama. Nego, da li bi vam odgovaralo da probate
ledeni krem?“
„Na ovoj vrućini? To bi stvarno bila dobra ideja!“
„Onda vam ne preostaje ništa drugo osim da me pratite. Katarina nam je ostavila podosta
recepata ovde i pokušavamo da barem njih još sačuvamo.“
Marija to reče, uze sestru za ruku i uputiše se ka izlazu iz vrtova i prema kraljevskoj
kočiji.
Gardisti su ih sledili na odstojanju i uz budnu diskreciju.
 19

CRNA BOLEST

Dani su postajali sve duži. Sunce sve jače. Omorina je stvorila iznad grada pokrov olovne
boje koji je oduzimao dah i gasio svetlost. I u toj atmosferi, teškoj i prepunoj predskazanja,
veo uznemirenosti i loših predznaka zahvatio je Pariz. Neki su govorili da se približava kraj
sveta. Drugi su tvrdili da je to pravedna nadoknada za nedela i zločine plemstva prema
narodu.
Ali bilo je malo važno da li su takvi glasovi bili istiniti ili ne, pošto su uhvatili koren u
vazduhu kao korov i delovali kao glasnici bolesne igre koja, kako izgleda, zahvata sve i
svakoga.
Stojeći iza velikih prozora palate, Marija pomisli da nije čula ono što joj je Leonora
upravo priznala.
Pa ipak shvati da je dobro čula.
„Leonora, jeste li sigurni?“ upita kraljica.
„Kao što sam sigurna da vidim vas, gospodarice moja.“
„Znači da smo izgubljeni.“
„Nema sumnje, ako ostanemo ovde. Prva žarišta već su buknula i crna smrt širi se
gradom. Kuga, gospodarice moja.“
Marija prinese ruku ustima. „Moja deca“, bilo je sve što je uspela da kaže.
„Sigurno nećete moći da proslavite krštenje malog Luja u gradu rastrgnutom
epidemijom“, upozori je Leonora. Ne može se reći da nije bilo potrebe za tim, jer Firentinka
nije bila od onih što olako shvataju tragedije. Taj njen snažni i neobuzdani temperament
rasplamsavao se u trenucima najveće opasnosti i tako je Leonora dala oduška
uznemirenosti bez bojazni da će izazvati ikakve potrese.
I uvek je bila spremna da pronađe rešenje.
„Fontenblo“, reče, „jedino je mesto gde se može krstiti prestolonaslednik. Tamo ćemo
konačno biti na sigurnom. Dosta je daleko od Pariza i pronaći ćemo mir, neophodan u
trenucima kao što je ovaj.“
„U pravu ste, Leonora, kao i uvek“, odvrati Marija. „Kralj će pružati otpor, želeće da
umanji važnost, ali…“
„Ne verujem da će baš moći da tako nastavi. Baš danas, kad sam se vraćala iz Crkve Sen
Žermen l'Oseroa, videla sam jednog čoveka kog razdire bolest. Koža mu je bila prekrivena
tamnim oteklinama, velikim kao pesnica. Ruka mu je bila pretvorena u patrljak mesa…“
„Leonora, molim te…“, prekide je kraljica.
„Nipošto!“ nastavi Leonora glasom prepunim besa. Nije uspevala da se kontroliše. „Smrt
se nadvila nad Parizom i vrlo brzo će stići u Luvr. Ne bih vas molila da prenesete dvor u
Fontenblo da se ne bojim za vaš i život vaše dece. Što se tiče kralja, ako smatra da situacija
nije znatno prešla najviši nivo, nateraću ga da jaše ulicama njegovog grada.“
Leonorine oči plamtele su kao da ih je načela iznenadna i nepoznata groznica.
 Marija se nije plašila da kaže ono što misli. Samo nije verovala da se situacija odvija na taj
način. Anri je imao na umu niz projekata za restauraciju i utvrđivanje Pariza i nadao se da
će ih privesti kraju tih meseci. A ona sama dovela je na dvor sestru Eleonoru da bude kuma
njenom sinu.
Ali ukoliko je ono što je Leonora tvrdila bila istina, a nije bilo razloga da sumnja u to,
onda nije bilo vremena za gubljenje.
„Razgovaraću sa Anrijem“, reče, „i ubediću ga da premesti dvor u Fontenblo.“
„I dobro ćete postupiti.“
„Ali nemojte da ste se usudili da kažete nešto od ovoga što ste mi upravo priznali! Dobro
znam da ste sposobni za to, kao što znam da biste to uradili za moje dobro. Ali nema
potrebe da neko umesto mene razgovara sa mojim mužem. Barem ne zasada. Samo bog zna
koliko još drugih usta on sluša!“
„Sili?“, upita Leonora, aludirajući na ministra finansija.
„On, naravno! I njegove ljubavnice! I Vilroa!“
Leonora potvrdno klimnu glavom.
„Ja ću razgovarati s njim. Jesam li bila jasna?“
„Kraljice moja, nikada ni za trenutak nisam pomislila da treba postupiti drugačije. Ono
što sam rekla izgovorila sam samo radi toga da vam dam na znanje koliko je situacija
očajna. Da ne govorimo o tome da su ovaj talas vrućine i ovo pakleno strujanje vazduha
idealni za kugu. Širenje zaraze je još brže u tim uslovima. Vrlo brzo čitav će Pariz biti
progutan njom. Baš kao čovek kog sam videla danas.“
Slušajući te reči i način na koji ih je Leonora izgovarala, Marija nije mogla da zadrži jezu.
Nešto je izazvalo promenu u toj ženi. Okruživala ju je aura fatalnosti, užasa i zabrinutosti.
Leonora je uvek nosila tamnu odeću, gotovo kao da je u žalosti. Oči crne kao bunari smrti,
duge trepavice iste boje i neočešljana kosa raspuštena i u neredu činili su je više nalik nekoj
vračari ili veštici nego jednoj dame d'atours.
Protekle su godine otkako su došle u Pariz. Leonora je postajala sve jača na dvoru i ta
njena moć se povećavala zahvaljujući Mariji, koja joj je dodeljivala sve veće povlastice.
Kraljica ju je volela zato što je znala da je sve ono što Leonora čini izraz vernosti i ljubavi
prema njoj. Ali bilo je mnogo onih na dvoru koji su se žalili zbog Leonorinog beskrajnog
uticaja i opasnog i zabrinjavajućeg povećanja ugleda. A da ne govorimo o tome da je njen
muž, Končino, obavljao funkcije velike važnosti i, kako je izgledalo, taj njegov uspon bio je
nezaustavljiv.
Marija je volela oboje, ali se ponekad pitala je li suviše popustljiva prema njima.
Leonora ju je uvek dobro služila, ali je Marija u poslednje vreme sve više sticala utisak da
Leonora previše pokušava da sugeriše odluke koje treba preduzeti.
Možda i iz tog razloga izađe iz sobe, zalupivši vratima.
 SEPTEMBAR 1606.

20

MARGO

Marija je naredila da se pripremi balska dvorana u Fontenblou, po ugledu na svu onu

raskoš i velelepnost koje su karakterisale Salon pet stotina u Firenci, a povodom njenog
bračnog banketa. Zamolila je muža da joj da punu slobodu odlučivanja i tako joj omogući da
barem delimično stvori repliku sjaja onog venčanja koje je proslavljeno pre šest godina.
Onog na kom Anri nije nikada učestvovao, ovlašćujući Rožea de Belgarda da mu prisustvuje
umesto njega.
Tako da je kraljica sada mogla da napravi nekoliko džinovskih kipova od šećera, u stilu
koji je pre neku godinu primenio i pripremio za nju Žan de Bulonj, a nisu izostale ni drvene
skulpture kraljevskog stola i ormar za posude sa zlatnim i srebrnim umecima koje je za tu
priliku Firentinac Jakopo Ligoci poslao u Dvorac Fontenblo.
Bio je to trijumf italijanske umetnosti, a dekoracije Rosa Fjorentina i Primatiča, koje su
uostalom učinile Fontenblo onim što je predstavljao, bile su savršen dodatak tom smelom i
predivnom umetničkom izražavanju.
Uprkos raskoši banketa sa trideset šest raznih jela, šarenilu boja i raznovrsnosti aroma,
beskrajnim vrstama pašteta i punjenog testa, gomilama mesa na ražnju i divljači, da ne
govorimo o slatkišima i sirevima, svakako je postojalo još jedno iznenađenje koje je zadivilo
sve, ostavljajući čitav dvor zapanjenim.
Kad ju je ugledala, Marija nije mogla da poveruje svojim očima. Čula je brojne priče o njoj.
Čak ju je srela jednom prilikom, ali za ostalo je morala da se zadovolji čekanjem. O njoj su
kružile legende. Ali je žena koju je sada imala ispred sebe jednostavno bila najčudnije
stvorenje što je ikada videla.
Ipak je u njenom pogledu bilo toliko inteligencije koju ni najnepažljiviji posmatrač nije
mogao da ne primeti.
La reine5 je postala impozantna žena. Čak džinovska. Bila je tako ogromna da se mučila da
prođe kroz vrata. Da bi prikrila ćelavost, nosila je smešnu periku od dugačke plave kose. I
kada se bolje pogleda, sva ta njena bizarnost ogledala se u činjenici da je izgledala tako
mekano i bleštavo da se ipak moglo poverovati da ima nečeg istinitog u legendi što se
šapatom prepričavala na dvoru: da su njene perike pravljene od vlasi iščupanih sa glava
njenih ljubavnika.
U svakom slučaju, Margo je bila odevena u crno, skoro kao da je došla s namerom da
posmatra firentinsku sahranu, a taj kontrast između lažne kose svetle kao bledi mesec i
noćne boje haljine još više je isticao sveukupnu ludost njenog izgleda – gotovo kao da je u
pitanju džinovska lutka koju je izradio neki ludi zanatlija u želji da prikaže čudovišno
stvorenje ženskog pola.
 A taj osećaj je bio toliko stvaran da su joj se svi odreda sklanjali da prođe. Ne toliko zbog
njene pozamašne kilaže ili što je bivša kraljeva žena, koliko zbog osećaja užasa koji je nosila
sa sobom, budući da se, uz ono bledo lice, našminkano na skaredan način, uz imućnost
pokazanu putem narukvica na debelim rukama prekrivenim borama i naborima od kojih se
odbijala raznobojna svetlost, uz one kolutove starog i mlitavog mesa što su joj ispunjavali
haljinu do te mere kao da će eksplodirati, potrudila da sa sobom povede mladog ljubavnika.
Držala ga je na uzici kao psa, naterala ga da kleči sa isplaženim jezikom i povremeno se
zaustavljala da gricne nešto sa srebrnih poslužavnika prepunih đakonija ili da razmeni
poneku reč sa pojedinim plemićem sa dvora koji joj se nevoljno obratio iz vrlo razumljivog
razloga – pravila o lepom ponašanju.
Uprkos tome što su joj usne bile namazane jarkocrvenim karminom, uprkos oronulim
obrazima i lascivnoj grimasi koja joj je izobličavala lice, bilo je u njenim crnim, još prelepim
očima sve te drevne raskoši jednog duha što se nije pokorio i koji je izuzetno živo zračio
kroz njen pogled, bez obzira na to što su meso i gojaznost pokušali da ga uguše.
Tako, dok su dvorski trpezari, stručnjaci za noževe i peharnici koje je Marija dovela u
sopstvenoj pratnji iz Firence, pripremali banket u čast Lujevog krštenja, Marija pride staroj,
sada od svih osim mnoštva mladih ljubavnika napuštenoj kraljici da je pozdravi.
Marija je držala za ruku svog sina, Luja. Mališan je bio odeven u beli saten i delovao je
kao minijaturni paladin. Imao je živahan i mangupski pogled koji je otkrivao njegov drzak
karakter.
Čim ih ugleda, Margo ih prva pozdravi.
Razvuče velika usta u prostački i u isto vreme srdačan osmeh. „Kraljice moja, prosto
zračite danas. I imate sve razloge sveta za to“, reče. „Vidim da je vaš sin porastao zdrav i
snažan, a sudeći po njegovim živahnim azurno-plavim očima, mislim da ima čeličnu volju.“
Dok je to izgovarala, bradom pokaza na njega. „Je li to stvarno moj mladi
prestolonaslednik?“
Luj je pogleda bez imalo straha ili trunke prekora u očima. Onda se zagleda u mladog
miljenika kog je Margo držala na uzici, primoravajući ga da pokazuje modri jezik i da dahće.
Pokaza na njega: „A on, moja gospođo, ko je on?“
Marija je smatrala da je to pitanje nevaspitano i spremi se da preseče razgovor u začetku,
ali, baš kad je htela da prozbori, Margo razrogači oči i prasnu u neobuzdan i toliko teatralan
smeh da izazva brojne goste da podignu glavu ka nebu. „Ovo se zove način izražavanja,
dečko moj“, uzviknu i, dok je to govorila, pomilova maleni svezi Lujev obraz i dobroćudno
se nasmeši. „Dakle, ovaj mladi paun koga vidite na mojoj uzici jedan je od mojih plemenitih
pasa što me prati tokom mojih poseta kralju i kraljici na dvoru.“
„Ima li neko ime?“ nastavi Luj, nimalo uznemiren ili sa osećajem neugodnosti zbog te
apsurdne situacije.
„Ono koje ćete vi, ekselencijo, sad izabrati za njega.“
Na te reči Margo pruži uzice detetu.
Luj se osmehnu i za trenutak mu se u očima pojavi neka neobična svetlost. Bilo je u toj
grimasi nečeg zlobnog, što je odmah prikriveno njegovim spremnim osmehom, koji je bio
koliko sladunjav toliko razoružavajući.
„Onda ću odabrati za njega ime Zevako“, reče i, ne čekajući, zgrabi uzicu i povuče
zlosrećnog miljenika, koji se umalo ne uguši dok je ustajao. „Samo hrabro, Zevako“,
nastavljao je dečak zapovedničkim glasom, „pratićete me u vrtu i donećete mi sve što vam
budem bacio.“
Marija se zgrozi videći tu scenu. I pritrča u pomoć pre nego što bude suviše kasno.
„Luju, molim vas, ovo nije način da pokazujete svoju veličanstvenost.“ Istrže mu uzicu iz
ruku i vrati je Margo.
Stara kraljica se ne uvredi. „Draga moja, imate pravo da podučavate sina čestitosti i
milosrđu, pošto su to izuzetno dragoceni kvaliteti za jednog vladara, jer će mu omogućiti da
ga narod voli. Ipak mi dozvolite da kažem da biste baš vi morali da poklonite najveću
pažnju nekim glasinama koji kruže dvorom.“ Margo ne reče više ništa i ostavi da te reči
lebde u vazduhu, naglašavajući ih uvijenim pogledom.
Marija nije mislila da razume, ali požele da sazna više. „Madame la reine, ne verujem da
shvatam na šta ciljate.“
„Draga moja, poodavno nisam više kraljica. Ta čast sada pripada vama…“
„Znam to dobro. Ali to ne poništava činjenicu da ste vi to bili pre mene.“
„Tu ste savršeno u pravu.“
„Da li biste bili ljubazni da mi objasnite na šta aludiraju vaše reči?“
„Ne ovde.“
„A gde onda?“
„Dajte mi vremena da se oslobodim ovog prilepka“, reče Margo, pokazujući pogledom na
miljenika, kog je tog trenutka opet držala na uzici. „Što se vas tiče, bilo bi dobro da sina
ostavite nakratko.“
Luj je savršeno jasno čuo te reči i umeša se, uprkos svojoj mladosti: „Ne nameravam da
vas ostavim nasamo sa mojom majkom.“
Ali se Margo nije dala zbuniti. Prinese lice prestolonaslednikovom licu. „Vaše visočanstvo
moći će jasno da uvidi kako su neki ženski razgovori toliko dosadni da jedan muškarac kao
što ste vi, uz to još i mlad, može uz njih samo da zeva. Zar ne biste bili srećniji da vidite
konja kog sam vam poklonila?“
„Stvarno kažete, gospođo?“, reče mališan i razrogači krupne azurno-plave oči.
„Naravno! Sa kim vi mislite da imate posla?“ prasnu Margo smešeći se. Zatim ga pomilova
po kosi boje zlata. Pokretom ruke pozva jednog od vlastelina iz svoje pratnje.
„Gospodine De Fronsak, molim vas dođite ovde.“ Kada je čovek širokih ramena i u
elegantnom somotskom mundiru vezenom zlatom prišao, Margo mu poveri miljenika kao
da se radi o nekom beživotnom predmetu. Oslobodite gospodina Arnua njegove uzice. Ova
igra mi je dosadila. Naravno, ako vaše veličanstvo dopušta“, izgovori obraćajući se Mariji,
„odvešćete prestolonaslednika u konjušnicu i pokazaćete mu moj poklon za proslavu
krštenja.“
Kraljica potvrdno klimnu.
De Fronsak učini isto. Pogleda snishodljivo Luja, koji se blaženo smešio.
„Sine, molim vas da pokažete zahvalnost onome ko je tako ljubazan prema vama.“
Luju nije trebalo ponavljati. „Beskrajno hvala, gospođo kraljice.“
„Hajte, nemojte biti tako slatkorečivi, Luju. Ne priliči vam. Kao što sam rekla, već odavno
nisam kraljica. A sada, draga moja, da pronađemo neko mesto gde možemo slobodno da
porazgovaramo.“
Marija je pogleda popreko. Oseti u njenim rečima veo uznemirenosti.
 21

ZABRINUTOST KRALJICE MARGO

„Slušam vas“, reče Marija.

Večernji vazduh naborao je mirnu i zelenu vodu Šaranske bare. Gomila paževa i lakeja
imala je puno posla da popne Margo na čamac, pričvrsti je za drvenu fotelju i onda je
odvede u paviljon u središtu bare. Kad stiže na odredište, leže na otoman presvučen svilom
i poče dubokim pogledom da gleda u kraljicu Francuske.
„Vaše veličanstvo, znam da ćete me smatrati nepristojnom zbog onoga što ću vam reći. I,
naravno, ne mogu vas kriviti zbog toga. Da ne govorimo o tome kako sam najnepouzdanija
osoba među svima onima koje bi smele da razgovaraju sa vama o nekim detaljima…“
„Uopšte ne mislim da je tako“ preseče je odmah Marija. „Pored toga, vi ste jedna od retkih
žena, možda jedina, koja zaista poznaje Anrija.“
„Oduvek sam mislila da ste inteligentna žena. Sada mi se to potvrđuje.“
„Molim vas da mi sada kažete ono što smatrate da je ispravno“, nastavi kraljica.
„Marija, mogu li tako da vas zovem?“
„Samo ako mi dopustite da ja vas zovem Margo.“
„Molim vas da bude tako. Dakle, evo šta mislim. Reći ću vam iskreno: Francuzi su, Marija,
najgori podanici koje jedna italijanska kraljica može da ima. Arogantni su, halapljivi i
nasilni. I sumnjaju u sve i svakoga. Na poseban način na Firentince. Naravno, što se tiče
ovog poslednjeg, ne može im se uvek zameriti da nisu u pravu, uzimajući u obzir kako je
završila vaša rođaka pre neku godinu. Mada je, to se mora priznati, Katarina de Mediči
upravljala gvozdenom pesnicom kada drugi to nisu bili u stanju. Ali, kako možete jasno da
shvatite, postoji atavistička mržnja prema prokletoj kraljici, pa i prema njenim rođacima i
svim Firentincima.“
„Leonora?“, upita Marija, koja je već shvatila kuda vodi ovaj razgovor.
„Naravno. A sa njom i Končino. Obratite pažnju na ovo što vam kažem sada. Odabrali ste
ih i učinili da postanu pre svega dame d'atours igentil homme de la chambre du roi6 uz
nepoštovanje bilo kog pravila bontona i običaja.“
„Nisam mogla da se pouzdam ni u koga drugog!“ pobuni se Marija.
„Veoma dobro mogu da razumem zašto ste to učinili“, uzvrati Margo, potvrdno klimajući
glavom, „ali morate shvatiti da takve dužnosti omogućavaju da se stavi šapa na penzije i
zarade prvog reda, i da je to dvoje Končinijevih, koje ste upravo vi spojili brakom i dodelili
im monumentalan poklon, pohlepno kao Francuzi, a i više od njih. Ne uzimajući u obzir ko
zna koliko ste im toga već prethodno dodelili, kao što ste već prošle godine odlikovali
Končinija titulom vašeg prvog dvorskog domaćina i tako još jednom zanemarili plemiće s
dvora…“ Margo odmahnu glavom. „Veličanstvo, moram ovo da vam kažem, o vašem držanju
čuje se nadaleko. I pazite dobro, to vam kaže žena koja je izgnanstvom platila sopstvenu
oholost. Stoga, nemojte sada i vi napraviti istu grešku kao ja.“
Marija pogleda Margo u večernjoj polutami. U njenim očima ugleda gorčinu poraza. I u
izvesnom smislu učini joj se da je u njima, gotovo kao odsjaj, videla senku svog budućeg
poraza. Onda se trže. Zatrepta očima. Ali kako? Njen muž voleo ju je uprkos svemu, imala je
dobre prijatelje i odlične špijune.
Reče to Margo, pošto nije verovala da će ono što se dogodilo bivšoj kraljici biti i njena
sudbina. „Margo, shvatam vašu zabrinutost i zahvaljujem vam što ste me upozorili, ali
verujte da u mom životu nema ničeg što nije u redu. Stvarno ne bih mogla da budem
zahvalnija Anriju i podanicima.“
Margo se glasno nasmeja. Začuvši taj prostački smeh, Marija oseti da joj se ledi krv u
venama.
„Molim vas, vaše veličanstvo“, izgovori prigušenim glasom Margo. „To možete da pričate
svima osim meni. Nemojte nastojati da mi podmećete te bedne laži i nadati se da ću ih
progutati. Pre nekog vremena bila sam tu gde ste vi sada i verujte mi kad vam kažem da
poznajem svu gorčinu prestola. Zbog toga vas upozoravam da morate biti spremni da se
suočite sa svim vrstama gadosti, izdaja i zločinačkih činova. Zato što ovakvima kao što smo
mi, a to znači ženama koje imaju hrabrosti za svoja dela, ovo kraljevstvo to nikada neće
oprostiti. I ja sam bila lepa, ali sam svoju ljupkost skupo platila. Zato sada, verovali mi ili ne,
ne žalim za svojom dugom kosom, onom originalnom, i za svežinom svojih oblina. I mada u
vašim i očima svih podanika Francuske mogu da delujem čudovišno i izopačeno, ipak vam
se kunem da ne žalim za danima moje mladosti. Pošto me danas, u ludosti koja je moj život,
barem smatraju ludom i ženom bez nade. Odbačenom, naravno. Ali sam se na taj način
oslobodila svake odgovornosti. Anri mi odobrava prvorazredni godišnji prihod i to mi je
dovoljno.“
„Šta bi onda trebalo da uradim, po vašem mišljenju?“, upita je Marija, koja je osećala
koliko su istinite te reči. Pogleda u Margo. Odjednom se kraljičine oči zacakliše,
preplavljene suzama koje su se bile zainatile da ne poteku. Ipak je Marija osećala veliku
ganutost, koja ni za tren nije mogla biti zamenjena samosažaljenjem.
Nasuprot njoj, Margo je bila ponosna i trezvena. I što je još gore: bila je u pravu. Uprkos
tome, Marija je želela da čuje kako joj u lice kaže sve ono što je još nedostajalo u toj njenoj
gruboj ali iskrenoj kritici.
„Recite mi sve“, insistirala je, „nema potrebe da čekamo.“
„Učiniću to, verujte mi. Pošto vas volim, uprkos tome kako izgleda. U vama ponovo vidim
lepotu kakva je nekada bila moja. Ali vi volite Anrija i to vas čini boljom ženom od mene.“
Margo je oklevala za trenutak, kao da je ta tvrdnja iznenadila nju pre svega. Pusti da se
njene duboke oči još jednom zadrže na mirnoj površini bare, pa onda progovori:
„Pogledajte sve te srebrne porube na vašem krevetu, orijentalne tepihe, tako mekane i
najfinije izrade, portrete vaših predaka donete iz Firence, tu preteranu strast prema nakitu,
dragocenim kućnim predmetima koji krase nameštaj u vašim odajama, pa onda goblenima,
jorganima, predivnim tkaninama! Marija, vi ste u pravu što slavite lepotu, ali vam plemstvo
to nikada neće oprostiti. Suviše ističete neobuzdanu ljubav prema svemu što je dražesno i
raskošno. Verujte mi! To vam govori osoba koja je više od svih platila ceh takvih grešaka.
To, zajedno sa usponom Končinijevih, moglo bi jednog dana da vas košta glave, jeste li
svesni toga?“
„Štite me ljudi od poverenja, ljudi koji me nikada neće izdati.“
„Što se toga tiče, dozvolite mi da se ne složim sa vama. Svaki čovek može biti korumpiran.
Dovoljno je da se da odgovarajući iznos. I dozvolite mi da dodam još nešto. Luj…“
 „Šta hoćete da mi kažete o mom sinu? Slušala sam vas bez reči, uverena da je to što ste mi
sasuli u lice za moje dobro! Ali ne dirajte mog sina ili, ma koliko bilo tačno da sam vam
prijateljica, a bog mi je svedok za to, neću odgovarati za svoje postupke!“
„Slobodno naredite da me iseku na komade, istrgnite mi srce ako hoćete, ali to neće
ničemu poslužiti! Pošto je činjenica da taj dečačić ima previše nepouzdan karakter i naginje
poroku. Jeste li videli šta se dogodilo kad sam mu prepustila uzdu?“
„Moram li onda da vas podsetim ko je žena koja je u središte balskog salona dovela
čoveka sa psećom ogrlicom, primoravajući ga da dahće kao šugavi pas?“
„Nisam još toliko stara i glupa da to zaboravim. Ali to je bila moja provokacija. Kao što je
to bila i kada sam ponudila uzdu vašem sinu. A kad sam to učinila, nije oklevao ni trenutak:
bukvalno mi ju je istrgao iz ruku. Čuvajte se tog njegovog karaktera i pokušajte da suzbijete
njegovu nadmenost sada, dok još imate vremena! I učinite to ne štedeći se. Nikada. Ni za
trenutak. To je ljubak dečak, ali bi lako mogao da skrene s puta. Disciplinom isklešite njegov
temperament. Ili ćete ga zauvek izgubiti.“
„Ali o čemu to pričate vi koja i nemate decu?“
„U pravu ste. I nema dana da se ne pokajem što sam se odrekla takvog dara. Ali volim
vašu decu svim srcem. Barem to mi morate dopustiti. I u Luju vidim ono što sam bila ja.
Pogledajte gde su me doveli moji inati. Hoćete li da postane izopačeno i nepodnošljivo
stvorenje koje svi mrze? Ne bojte se, ne usuđujem se ni za trenutak da se žalim na ono što
sam imala i kako sam sve to profućkala, to je samo moja krivica. Ali zar ne bi bio zločin da
sada ne priznam učinjene greške i na taj način dozvolim Luju da upadne u iste greške?“
„Pričate kao da ja ne postojim.“
„Nije tačno. Znate koliko vas volim. Ali vi sudite o Luju sa popustljivošću nežne i blage
majke, i to je prirodno. Ali ja, koja nisam majka, sami ste to rekli, imam neophodnu
nepristrasnost da vidim da taj dečak, pored mnogih kvaliteta koje poseduje, ima i
nedostataka. Neću da vas kritikujem zbog onoga što ste učinili. Ali, baš zato što vas volim,
nameravam da vam kažem šta još treba da se uradi. Oprostite ako sam vas uvredila. Nije mi
to bila namera. Ono što tvrdim samo je posledica moje velike želje da znam da ste srećni. Vi
to sada jeste. I verujem vam. Ah sutra? Kroz godinu dana? Kroz pet? Do kada ćete stoički
podnositi Anrijeve ljubavnice? Do kada će Lujevo razmetanje biti samo hir jednog dečačića?
Jednoga dana biće kralj! Morate ga pripremiti za taj zadatak.“
Marija gotovo da nije čula tu bujicu pitanja, pošto je u duši već shvatila koliko je Margo u
pravu. I bila je zapanjena zbog toga. Volela je tu neobičnu ženu, ludu i omrznutu od svih, a
pošto joj se ukazala prilika da je sluša, bila je duboko dirnuta oštrinom i gorkom
naklonošću, ali na neki ispravan i iskren način na koji je Margo to ispoljavala.
Uzdahnu. „Vodicu računa o tome“, reče, „kunem vam se.“ Potom zaćuta.
I bez reči više dve kraljice ostadoše da gledaju pozlaćena svetla dvorca na svežem
noćnom vazduhu.
Svaka od njih znala je u duši da je ovaj razgovor označio savršenu predaju baklje. Margo
je bila stara i bolesna, i verovatno joj nije preostalo mnogo života. Tim priznanjem kraljica
se oslobodila tereta i u isto vreme želela je da pripremi Mariju za ono što će doći.
 22

OTAC I SIN

Anri sigurno nije bio srećan zbog onog što se spremao da učini. Ali nije imao drugog izbora.
Luj se previše otrgao. Bilo je nečega u tom dečaku, nečega iskrivljenog. I morao je to da
ispravi pre nego što bude kasno.
Ono što je uradio bilo je neoprostivo. Pre samo nekoliko trenutaka zahtevao je da gardisti
streljaju jednog slugu zbog nedostatka poštovanja prema njemu. I bilo je toliko mnogo
urlika, a onda pretnji i uvreda prestolonaslednika, da su užasnuti ljudi bili primorani da
pucaju uprazno u pravcu tog jadnička. I sve to samo da bi tom detinjastom princu stvorili
iluziju da je taj čovek mrtav.
Bilo je to nepojmljivo.
Anri je penio od besa.
Sunce je pržilo po vrtovima Fontenbloa. Kralj se upravo uputio prema štalama. U rukama
je stezao kožni korbač. Osećao je kako mu gorčina ispunjava grlo. Pljuvačku na ustima,
mučninu koja ga je izgleda zahvatala. Voleo je sina i mučila ga je i sama pomisao da će ga
bičevati. Ali nije smeo da popusti. Ne ovog puta. On i Marija očekivali su previše. Uostalom,
zar i on nije bio čovek prepušten svojoj volji i željama? I kakve je primere Luj imao
svakodnevno pred očima? Majku spremnu da troši beskrajno velike sume novca za
zadovoljavanje taštine raznim drangulijama i oca koji se nije odricao zadovoljstava
intimnosti ni sad kad su prošle tolike godine i pošto je u više navrata postojao rizik da
preda dušu bogu.
Saže glavu.
Luj je samo učinio da razmišlja o svom porazu u ulozi oca. Ipak, među mnoge njegove
nedostatke ne bi se mogao svrstati i taj da je bio odsutan.
Naprotiv. Voleo je svoju decu, a na poseban način svog prvorođenog sina. Uprkos gihtu,
koji ga je svakodnevno razdirao, nije izbegavao sve vrste igara i šala, i više nego jednom je
klečao na kolenima da se mali Luj popne na njegova leđa, detinjasto se pretvarajući i tako
stvarajući utisak kod dečaka da je pravi konj. Na veliko zadovoljstvo oduševljenog sina. Luj
je obožavao oca.
Ali je sada situacija postala nepodnošljiva. „Moraću da se pobrinem za to“, promrmlja
kroza zube Anri. „Ko će inače?“ Uđe u štalu kao furija.
Pronađe Luja kako drsko razgovara sa jednim konjušarom. Razbesne se još više.
„Danseni, ostavite nas nasamo“, reče obraćajući se čoveku, koji smesta posluša i nestade
između sena i hrane za konje i u trenu stiže do izlaza iz štale.
„Vi ste, sine moj“, nastavi Anri, „napravili nepromišljen čin. Kako vam je palo na pamet da
zahtevate streljanje jednog sluge, čak i ako pretpostavimo da vam je uskratio poštovanje?“
Začuvši te reči, svetloplave oči malog Luja izdužiše se i suziše, kao ranjene nožem. Dečak
pogleda drsko oca. „Radim ono što hoću. Ja sam kraljev sin.“
Anri uzdahnu. „Naravno, Luju. I niko ne želi da o tome diskutuje. Ni ja. Ali ćete ubrzo
naučiti da je jedan od najboljih kvaliteta vladara taj da proceni svoje ljude i da uz mrvicu
pravičnosti prepozna koga treba nagraditi, a koga kazniti! A da sada čujemo na koji način
vas to sluga nije udostojio poštovanja. Do te mere da zasluži smrt.“
„Oče“, reče Luj, „taj lakej bio je loše odeven: okovratnik livreje bio mu je izgužvan, a
njegov izgled otkrivao je nepodnošljivi prostakluk. Osetio sam se uvređen njegovim
izgledom i naredio da bude ubijen.“
Anri pogleda u sina. Nije verovao u ono što je čuo. Bilo je u tom njegovom dečaku, koga je
tako mnogo voleo, toliko prezira prema posluzi i tako niskog poštovanja ljudskog života da
ga to stvarno uplaši.
„A nije vam palo na pamet kako je možda bilo dovoljno da taj čovek bude kažnjen zbog
svojih propusta, a da ne dođe do toga da se naređuje da ga ubiju? Zar vam se ne čini, Luju,
da smrt može biti nesrazmerna kazna za krivicu što je neko nemarno odeven?“
„Uopšte nije!“, nastavi kraljev sin, dok su mu oči sevale. „Taj čovek zasluživao je svu
neophodnu strogost zbog tako ozbiljnog propusta. Hteo sam da bude ubijen za primer. Kao
što vi kažete.“
„Ja?“ reče kralj, a njegov glas ne propusti da izrazi gorku nevericu. „Šta to bulaznite,
Luju?“
„Naravno!“, nastavi dečak, „zar nije tačno, oče, da su po vašem naređenju desetine ljudi
izgubile glavu na Trgu Grev?“
Anri ga pogleda preneraženo. Nije mogao da veruje u ono što je čuo. „Tačno je. Ali ti ljudi
nasrnuli su na moj život! Bili su zaverenici. Neprijatelji Francuske! I šta to kažete? Čini vam
se da jedan loše odeveni sluga zaslužuje da bude tretiran poput nekog zaverenika ili ubice?“
„Da, ako je to neophodno! Ja sam prestolonaslednik. Kraljev sin. Pobiću ih sve…“
Anri više nije mogao da toleriše sinovljevu aroganciju i udari prestolonasledniku šamar.
Dečakova glava odskoči na stranu. „Skinite jaknu i košulju! Odmah!“ zaurla kralj.
„Oče…“ Luj oseti kako mu se oči ispunjavaju suzama. Obraz mu je toliko brideo da će se
toga zauvek sećati.
„Jeste li me čuli? Neću više da čekam.“
Videći da bes hladnom koprenom prekriva oči njegovog oca i dobro poznajući taj pogled,
Luj uradi kako mu je naređeno. Njegova odeća ubrzo završi na slami i on ostade go do
pojasa: sitne grudi svetle puti, još uzana ramena, skoro kao krila neke ptičice.
Ali Anri natera sebe da ne odustane. Lujeva drskost i arogancija zahtevali su kaznu.
Kralj steže korbač u rukama. „Okrenite se“, izgovori.
Čim ugleda sina sa onim njegovim uskim ramenima savijenim napred, Anri oseti da
malaksava. Ali morao je to da uradi. Za detetovo dobro. Da ga spreči da jednog dana
postane čovek dostojan prezira.
Čim korbač puče po koži, Anri pomisli da neće moći da nastavi. Luj ipak ne pusti ni glasa.
Njegov otac duboko zagazi u blato štale. Opet udari bičem slabašna bela leđa. Pa opet i opet.
Posle petog udarca se zaustavi.
Osećao je neku vrstu sramote i gađenja prema samom sebi. Nikada ne bi poželeo da
podigne ruku na svog sina. Pa ipak je morao da preduzme potrebne mere da ga spase od
opasne arogancije. Ponada se da disciplina i strogost mogu barem malo da suzbiju Lujevu
drskost.
„A sada“, reče tihim glasom, „zapamtite: ako budem morao da čujem kako ste se još
jednom ponašali na tako sramotan način… biće još korbača. Je li jasno?“
 Dečak potvrdno klimnu glavom. Nastavi da stoji okrenut leđima, skoro da se bojao da se
okrene.
„Pokrijte se! A zatim se okrenite ka meni“, naredi mu kralj.
Dok je Luj uzimao košulju, kralj ugleda mala leđa obeležena sa pet crvenih brazda koje su
mu se ocrtavale na svetloj koži. Luj nekako obuče košulju. Njegova sićušna figura, povijena
napred zbog bičevanja, ne pokaza ni trunku oklevanja. Kad je uspeo da obuče košulju,
držeći jaknu u ruci, pogleda oca.
Oči su mu bile pune suza. Dve vlažne brazde krenuše niz dečakove obraze. Ali Luj ne
pusti glasa. Stezao je zube da zadrži bol i da se ne žali.
Anri je bio ponosan na njega.
„Nadam se da neću morati ovo da ponovim“, uzviknu kralj. „Ima li nešto što biste hteli da
mi kažete?“
Luj glavom dade znak da nema.
„Onda idite. I razmislite o svojim greškama, sine moj.“
Bez reči, ne uspevajući da ispravi leđa zbog paklenog bola koji je osećao i sagnute glave
zbog pretrpljenog poniženja, Luj se lagano uputi prema dvorištu Fontenbloa.
Dok ga je gledao kao se udaljava, Anri prinese ruku ustima da zadrži jecaj. U duši se
ponada da nikada više neće morati da primeni ovakvu kaznu.
 JUN 1609.

23

LJUBAVNA PISMA

Tog svežeg junskog jutra Marija se probudila u ranu zoru. Kao da je naslutila njene namere,
Leonora Galigai odmah je ušla u njenu sobu. Širom je otvorila kapke prozora i zavese, dok
su bledi zraci još prolećnog sunca ulazili u prostranu i predivno nameštenu sobu.
Zajedno sa njom stigoše i ostale femmes de chambre7 i Marija je za kratko vreme bila
potpuno budna i zaokupljena slušanjem raznih predloga koji su se odnosili na taj dan.
Neke od tih dama su joj savetovale najbolji lan iz Venecije za laganu haljinu što je
omogućavala da njena koža, koja je bila kao od somota, ostane sveza i mekana, druge su
predlagale svilene bluze ukrašene zlatom i srebrom, ostale opet čarape pastelnih boja. I
onda opet taj beskrajni cvrkut što nije propuštao da je podseti na cipele najboljih obućara
Pariza ili na rukavice prožete parfemom od mirisne smole, jasmina ili lavande.
Bio je to impresivan niz predloga koji je ispunjavao vazduh, a Marija je uvek promišljeno
i pažljivo odabirala najbolji komad za taj dan. Bilo je to nešto što joj je urođeno, taj njen
prirodni ukus za lepo, štaviše izvanredan.
Leonora ju je ushićeno gledala.
I sa još više neverice posmatrala je divotu koja je krasila tu i ostale kraljičine odaje:
zidove presvučene grimiznim somotom putem pozlaćenih okova, drvetom najnežnijih
bledih boja, na kojima su okačena predivna ogledala, srebrni svećnjaci, skupoceni gobleni,
raskošne toelette8.
Sve to uz činjenicu da Marija za opremanje svojih odaja svim tim čudesima nije mogla da
se pouzda u posebno značajna sredstva, čiji je dobar deo rasipan na francuske pisce
pamfleta. Anri je bio previše škrt prema supruzi, koja je donela u miraz pravo bogatstvo
kojim je podmiren dobar deo dugova krune.
Zato je Marija, kao autentična Medičijeva, bila primorana da se snalazi kako zna da bi se
okružila prefinjenim predmetima, pa je tako topila brojne zlatne predmete koji joj nisu bili
po ukusu, zalagala nakit, pogađajući se oko svakog pojedinog komada preko Leonore, koja
je lično zaključivala svaki sporazum. Nasuprot tome, Anri je umeo da na kocki za jednu noć
izgubi do trideset sedam hiljada zlatnika i da obasipa ljubavnice pažnjom i darovima!
Dok je Marija birala haljine za taj dan, bilo je neophodno pripremiti je za misu. Ne gubeći
vreme, Leonora joj je pomogla da sedne za toaletni stočić, pošto joj je bistrom i svezom
vodom najpre isprskala lice, izuzetno beo vrat i ruke, služeći se amforom ukrašenom vezom
i lavorom od srebra i zlata.
Kada je Marija najzad bila spremna, obuče veš i haljinu koju je izabrala. Pošto joj je duga
kosa bila savršeno očešljana i doterana tako da bude u skladu sa tim modelom kraljevske
veličanstvenosti kom je uvek težila, odvedoše je u dvorište.
 Iza nje su bili samo Leonora u svojstvu dame datours, nekoliko počasnih dama, pratilac,
dva konjušara, četiri lakeja u livrejama, sekretar, delilac milostinje i ispovednik.
Kad se popela u kočiju, uputi se u kraljevsku parohijsku Crkvu Sen Žermen l'Oseroa da
prisustvuje misi, kao što je činila svakog jutra. Lakeji se pobrinuše da razastru tepihe na
njenom putu, dok je lični sekretar nosio knjižicu za misu.
Za to vreme Anri je prisustvovao jutarnjoj službi u Manastiru Fejan. Marija ga srete za
ručkom.
Više je volela da skoro svakog dana ruča u svom salonu.
Anri je pogleda umorno i tužno: ideja da plemići prisustvuju kao gledaoci svakom ručku
u njegovom životu dovodila ga je do besa. Najradije bi ih ostavio napolju, ali, ma koliko to
bilo naporno, ceremonijal je morao biti nadgledan. Oduvek je bilo tako. A ko je on da menja
taj ritual? I Marija bi se zbog toga osećala loše, pa nije nameravao da je izaziva na takvom
terenu.
Utoliko više što je tog jutra bilo dosta toga što je trebalo da mu bude oprošteno. Posebno
u svetlu onoga što je uradio poslednjih meseci. Nije bila nikakva tajna da se po ko zna koji
put zatreskao u neku devojčicu: ovoga puta u malu Šarlotu de Monmoransi, koju je upravo
on rešio da uda za princa De Kondea, razuzdanog mladića i homoseksualca.
Marija je pokušavala da ne iskaže gnev i Anri je želeo da je smiri jer je bio strastveno
zaljubljen u svoju ženu, tako da nije mogao ni da odoli onim njenim kratkotrajnim
zanosima koji su doprinosili da se još oseća živim. Godine su mu ugrozile telo i duh, i to što
može da uživa u pažnji jedne mlade i lepe devojke bio je najbolji lek za koji je znao.
Dok su se kuvari, konobari i stručnjaci za vino bacili na posao da posluže omlete i hladne
paštete, Anri se upusti u najobičniji razgovor.
„Voljena moja, kako ste proveli ovo jutro?“
„Vaše veličanstvo, kao i obično: bila sam na misi održanoj u kraljevskoj parohijskoj Crkvi
Sen Žermen l'Oseroa. Jun je još blag, mada mi se čini da je katoličko sveštenstvo već došlo u
stanje ključanja.“
Kralj podiže obrvu: „Šta kažete?“
„Ne mogu drugačije.“
„Budite određeniji, ljubavi moja.“
„Biću. Baš jutros, u toku svoje propovedi, otac Gontje nije štedeo zajedljive reči protiv
hugenota, definišući ih kao crve' i bloš', i indirektno je zamolio vaše veličanstvo da na njih
sruči kraljevsku kaznu. Ako se dobro sećam, reči koje je izgovorio bile su: 'Veličanstvo,
iskorenite taj soj sa vašeg dvora, molim vas, isterajte te muškarce i žene rođene izvan vere,
što vas obmanama ubeđuju da nas sve osudite.' Onda, kao zaključak, uputio je molitvu
vašem veličanstvu: 'Veličanstvo, strah nas tera da vam se bacamo pod noge, dok drhtimo i
strepimo puni nade i sigurni da ćete umeti da pronađete pravi put da iskorenite tu prokletu
bolest.' Eto, mislim da sam verno prenela njegove reči“, zaključi Marija.
Bio je to hladan tuš za Anrija, koji sigurno nije očekivao tako oštar govor. Te reči sigurno
su imale efekta, zato što plemići i dame koji su prisustvovali ručku počeše da gunđaju bez
prestanka.
„Ventre-saint-gris! Znači, dotle smo došli?“
„Bojim se da se popustljivost prema protestantima pogrešno shvata kao slabost.“
„Recite mi neko ime.“
„Stvarno to hoćete?“
 „Da.“
„Sili“, reče Marija bez razmišljanja. „Moj ministar finansija?“
„Upravo on.“
Tihi hor, ali pun čuđenja, začu se kao eho te poslednje tvrdnje.
„Bio sam popustljiv prema njemu?“
„Previše.“
„Jedino moje dobro, dajte mi samo jedan primer te moje preterane popustljivosti.“
„Pošto me to pitate“, nastavi Marija ne oklevajući ni trenutka, „sećate li se prošle godine?
Kad se otac Koton, jezuita, obratio vašem ministru hugenotu tražeći da plati sto hiljada
Hvara koje ste odobrili za izgradnju Kapele Fleš? Sećate li se šta se dogodilo?“
„Naravno, prokletstvo!“
„Sili je odbio da plati tu sumu, odgovorivši mu grubo i neučtivo da on neće ispoštovati
svoju dužnost i da njegov kralj dodeljuje previše sredstava svojim katoličkim prijateljima.“
„Savršeno dobro se sećam šta je rekao Sili! Sa druge strane, isto tako se jasno sećam šta
sam uradio. Osramotio sam Silija tako što sam mu uputio javni prekor! Pardie!9 I naterao
sam ga da preda taj novac za kapelu.“
„Naravno!“, saglasi se Marija. „Ali je ipak Sili, barem u početku, osporio odobrenje sume. I
to što nije smenjen sa dužnosti bio je pogrešan potez.“
Anri nije mogao da istrpi ovu poslednju tvrdnju sa elegancijom koju je pokazivao do tog
trenutka. Savršeno dobro je shvatio da Marija namerava da mu naplati poslednje neverstvo
sa Šarlotom de Monmoransi. Možda je bila u pravu. Ali je u jedno bio siguran: oštar kritički
govor kom ga je podvrgla nije bio odgovor za njihove probleme.
Skoči na noge i hitrim pokretom obori čaše za vino, pehare i tanjire sa stola, uz ogromnu
buku posuđa koje u komadima završi na podu. „Marija, dozvolite mi da vam ovo kažem!“,
prosto je prasnuo, „ponekad stvarno stavljate moje strpljenje na tešku probu.“ Zatim se
obrati ćutljivoj i zanemeloj masi koja je prisustvovala ručku i još više podiže glas: „Što se
vas tiče, gomilo gulikoža i nezahvalnika, vi ćete me jednog dana ubiti. Ja ću umreti u ovom
prokletom gradu!“
To reče i ode iz sale. Njegove reči ostaše da lebde u vazduhu kao najmračnije od svih
proročanstava.
I Marija shvati da će ovom poslednjem lomu biti teško pronaći leka.
 24

ŠIFRA

Marija je u svojoj radnoj sobi lila gorke suze. Bila je gruba sa Anrijem. Ali šta je drugo mogla
da uradi? Je li morala uvek da razume njegova neprekidna neverstva, stalna zaljubljivanja,
neprestanu strast prema lovu i kockanju? A sada bi trebalo da prihvati i njegov najnoviji
hir, zaljubljivanje u jednu devojčicu, Šarlot de Monmoransi, koju je udao za princa de
Kondea sa jedinim ciljem da može iz toga da izvuče korist? Ne, zaista! Nije bila spremna da i
to podnese. Nije mogla da shvati kako Anri u zrelim godinama, a imao ih je pedeset šest,
može još da gaji neke strasti.
Pa ipak je uvek bila uz njega. Pratila ga je na dugim putovanjima kroz zemlju da bi
poboljšala sliku o njemu i povećala mu ugled. Uvek ga je pošteno savetovala, sa ljubavlju i
iskreno. Volela ga je i pružala mu sva moguća zadovoljstva, prateći ga ponekad u njegovim
pomamama koje su veoma ličile na perverzije. Rodila mu je šestoro dece za devet godina.
Uvek mu je bila verna. Šta je mogla da zameri sebi?
Zajeca u tišini.
Nije pravično, pomisli. Oduvek je pokušavala sve da odloži, da pusti da sve ide svojim
tokom, govoreći da u krajnjoj liniji Anri voli samo nju. Ali da li je to bilo tačno? Došla je u
stanje da više nije bila sigurna u to. Pokazivao je, malo je reći neodoljivu, strast prema toj
devojčici. A kada samo pomisli da je upravo ona nesvesno ohrabrivala takvu ludost: najpre
Baletom o Dijaninim nimfama, koji se veoma sviđao plemićima i ambasadorima, i tokom kog
je Anri bacio oko na Šarlot, a zatim sa radošću prihvatio ideju da brakom sjedini devojku sa
princom De Kondeom.
Očigledno je potcenila melanholiju u koju je Anri zapao. Marija je rado, u izvesnom
smislu sa zahvalnošću i olakšanjem, prihvatila zdravstvene tegobe koje su ga primorale da
se odrekne uobičajenih lovačkih pohoda i noćnih bekstava u potrazi za ljubavnicama i da
ostane pored nje, u najgorem slučaju da se kladi na partije palakorde10 sa starim
prijateljima kao što je Belgard i neki najprisniji dvorani.
Tako se te poslednje godine razumevanje među njima poboljšalo i Marija je gajila nadu u
sve postojaniji odnos, učvršćen obimnim radovima na obnovi seoske kuće i ulepšavanju
gradske, za šta je sama bila odgovorna, ali barem u tom periodu uvek zajedno sa voljenim
Anrijem.
Međutim, svakako je potcenila napredovanje bolesti gihta, sve ono njegovo previjanje i to
što je primoran da hoda oslanjajući se na štap. Kralj koji je oduvek bio primer muškosti
uočio je da polako počinje da se raspada ta gotovo herojska slika koju je stvorio o sebi. Zato
bi se žestoko rastužio i razbesneo videći Belgarda, prijatelja koji je svojevremeno bio lep i
neodoljiv, a sad je došao u stanje da izgleda kao neka stara spodoba sa slinama u nosu,
pošto je u krajnjoj liniji ta slika odražavala i kraljevo jadno fizičko stanje.
Marija je bila glupa što ne shvata koliko duboka mora biti kraljeva frustracija zbog
nemilosrdnog protoka vremena i što nije svesna da ovo njegovo poslednje zaljubljivanje
nije ništa drugo nego poslednji očajnički čin čoveka koji se svim silama suprotstavlja
neumitnom protoku godina.
Ni ona više nije bila devojčica. Njena koža glatka kao porcelan već je upoznala bore, njene
mekane obline počele su gubiti sjaj i naglašenost, pogled joj je bio manje živahan, usne
manje blistave, pa ipak je opravdano smatrana još lepom, zavodljivom, veličanstvenom.
Ko zna kako će se jednog dana suočiti sa činjenicom da njena lepota počinje da vene.
Pošto će pre ili kasnije i za nju doći vreme da svede račune sa svojom zrelošću.
A Anri je sa svojom već odmeravao snage.
Ali sad nije smela da zapadne u takva razmišljanja, pomisli. Morala je da dela. I morala je
da sazna. Zato je pozvala Matjea Laforža, svog plaćenika, jedinog čoveka na čitavom dvoru
prema kom je gajila nesumnjivo poštovanje.
Onda pokuša da koliko-toliko obriše suze. Nije želela da se pred njim pokaže sa crvenim
očima.

***
Ušavši u Entreciel – il petit cabinet11, koji je kraljica tako zvala zato što je iz njega, kada je lep
dan, mogla da vidi Senu i dalje, sve dokle dopire pogled, da se divi seoskom ambijentu u
daljini i da pogledom obuhvati sela Isi i Vožirar, Matje Laforž ugleda svoju kraljicu, koja je
delovala lepše nego ikad pre.
Možda su protekle godine, ali je Marija zadržala izvajanu privlačnost. Visoka, punih grudi,
veličanstvenih u haljini poprskanoj dijamantima, sa još lepim licem, uprkos ponekoj bori,
predivnim vratom ukrašenim ogrlicom sa dva reda bisera veličine lešnika. Ostade opčinjen,
zagledan u neke njene pojedinosti: divno sređenu frizuru, blago zarumenjene obraze,
savršena i zavodljiva usta, dok joj je čežnjivi i senzualni pogled odavao istančano životno
iskustvo. Marija je i dalje zračila autentičnom lepotom.
I iz tog razloga Laforž oseti žaljenje pri pomisli na vesti koje joj je doneo, pošto uopšte
nisu bile dobre, štaviše – verovatno će veoma zabrinuti Mariju de Mediči.
U svakom slučaju, ono što je otkrio sigurno ga neće sprečiti da obavi dužnost. Imao je kod
sebe kratku prepisku koju su međusobno vodili gospođa De Monmoransi i njegovo
veličanstvo kralj. Pribavio ju je na, malo je reći, ludo smeo način – podmićivanjem i
pretnjama. Ali to je bio samo prvi deo njegovog posla. Pošto je morao da otkrije njen
sadržaj, rešavanjem šifara koje su prikrivale sadržaj prepiske.
Kao da mu čita misli, Marija ga upita je li uspeo u svojoj nameri. „Gospodine“, progovori
ona mekanim i neodoljivim glasom, „jeste li uspeli da pribavite prepisku i da otkrijete njen
sadržaj?“
Laforž potvrdno klimnu glavom. „Naravno, kraljice moja. Kao što ste naredili.“
Marija se za trenutak osmehnu. „Barem me vi, Laforžu, nikada ne razočarate. Ni kada
upadnem u vodu i rizikujem da se utopim.“
Plaćenik nije uspeo da prikrije blesak u očima. „Znači, vi ste znali? I ćutali ste sve ovo
vreme?“
„Znači, mislili ste da sam glupa?“ Marija podiže obrvu. Taj ispitivački izraz činio ju je još
lepšom, ako je to uopšte bilo moguće.
„Nikada to nisam pomislio, vaše veličanstvo. Ni za trenutak.“
„Hvala bogu, barem vi! Zbog toga vam saopštavam da će vaša nagrada, ako prepiska koju
sada donosite bude dobro prevedena, biti dve hiljade zlatnika umesto sto.“
 Laforž proguta knedlu u grlu, zadržavajući dah.
„A to je ipak malo u odnosu na ono što vam dugujem. Ali će vam to za sada biti dovoljno.
Ne mogu da vam dam više. Moja imovina je, zahvaljujući škrtosti našeg zajedničkog vladara,
tolika kolika je.“
Laforž se nakloni. „Uzvratiću na vašu darežljivost, gospodarice moja.“
„Gledajte da obećavate ono za šta znate da možete da održite reč, Laforžu. Mnoge osobe
na ovom dvoru izgovaraju reči uprazno.“
Laforž se zakašlja.
„Želite li da me nešto pitate?“, upita ga Marija. „U stvari, da“, potvrdi plaćenik.
„Postavite mi onda to pitanje. Nemamo čitavo popodne na raspolaganju.“ Laforž prekide
sa oklevanjem. „Kako to da ste tek danas rekli da znate ko je vaš spasilac?“
„Nakon četiri godine?“
„Tačno.“
„Zar to niste sami shvatili?“
Laforž zaćuta. Očekivao je objašnjenje.
„Pa dobro, zato što sam htela da vam dam na znanje da, za razliku od svih ostalih, umem
da analiziram činjenice, i one kojih nisam svesna. Isto tako i da vas podsetim kako imam
dugo pamćenje.“
„Imaću to na umu“, reče Laforž.
„I dobro ćete učiniti“, potvrdi kraljica. Posle toga ga otpusti pokretom ruke.
Pošto se naklonio, plaćenik krenu ka izlazu. Marija ostade sama sa prepiskom u rukama.
Priđe pisaćem stolu i odmota listove papira.
Pronađe dva kratka pisma između Anrija i Šarlot, zajedno sa šifarnikom za dešifrovanje
tekstova na posebnom listu papira.

Cel, kog obožavam u svoj svojoj poniznosti, svim srcem, delima i mislima, uskoro
će saznati da Lamb namerava da po svaku cenu ispuni bračne dužnosti prema
Mutonu12 i da ga tako zauvek uništi, na veliku Dulsinejinu radost. Molim se
svakodnevno da se hopliti umešaju i oslobode Mutona, ali izgleda da taj dan
nikada neće doći, mada znam da Cel ima veliko srce i da neće oklevati da udari na
kiklope. Sada čekam da Cel odluči hoće li on uvenuti čekajući ili pak namerava da
kazni kiklope, mada to može izazvati srdžbu Kerbera, Minotaurovog prijatelja, i
prouzrokovati dugotrajni rat između gvelfa i gibelina.
Muton

Pismo tako napisano svakako nije bilo lako razumljivo. A odgovor, koji je očigledno
napisao njen muž, pokazao se kao još besmisleniji.

Muton bi trebalo da zna da ga Cel može samo voleti kao nešto najdraže, da je
njegova patnja beskrajna pri pomisli na ono što bi mogao da učini Lamb i Cel mu
je nudi kao večni zalog odanosti. Ali Cel se ne boji ni Minotaura ni Kerbera, i ubrzo
će udariti na kiklope. Čeka samo da Fi potvrdi svoj blagoslov, pa da krene na
Olujnu Tebu.
Do tada se moli da Muton pronađe način da odbija Lamba, siguran da će ubrzo
moći da ga ponovo vidi, po cenu da pokrene Žaoku.
 Cel

Uprkos tome što je Marija uspevala da delimično shvati smisao nekih rečenica, nije bila u
stanju da shvati potpuno značenje prepiske. Ko su hopliti? A Kerber? Šta Žaoka?
„Da vidimo šifarnik“, reče sebi, „i sve će biti jasno.“

CEL: ANRI
MUTON: ŠARLOT DE MONMORANSI
LAMB: PRINC DE KONDE
DULSINEJA: MARIJA DE MEDIČI
ŽAOKA: FRANCUSKA VOJSKA
OLUJNA TEBA: BRISEL
HOPLITI: FRANCUZI
KIKLOPI: HOLANĐANI
KERBER: VLADAR HOLANDIJE
MINOTAUR: CAR RUDOLF II
FI: PAPA

Kada je pročitala šifarnik i izvršila odgovarajući prevod, prepiska je zvučala mnogo

razumljivije. I zabrinjavajuće.

Anri, kog obožavam u svoj svojoj poniznosti, svim srcem, delima i mislima, ubrzo
će saznati da princ De Konde namerava da po svaku cenu ispuni bračne dužnosti
prema Šarlot de Monmoransi i da je tako zauvek uništi, na veliku radost Marije de
Mediči. Molim se svakodnevno da se Francuzi umešaju i da oslobode Šarlot de
Monmoransi, ali izgleda taj dan nikada neće doći, mada znam da Anri ima veliko
srce i da neće oklevati da udari na Holanđane. Sada čekam da Anri odluči hoće li
ona uvenuti čekajući ili namerava da kazni Holanđane, mada to može da izazove
srdžbu vladara Holandije, prijatelja cara Rudolfa II, i prouzrokuje dugotrajni rat
između katolika i protestanata.
Šarlot de Monmoransi

Šarlot de Monmoransi bi trebalo da zna da Anri može samo da je voli kao nešto
što mu je najdraže, da je njegova patnja beskrajna pri pomisli na ono što bi mogao
da učini princ De Konde i Anri joj je nudi kao večni zalog odanosti. Ali Anri se ne
boji ni cara Rudolfa II ni vladara Holandije, i ubrzo će udariti na Holanđane. Čeka
samo da papa potvrdi svoj blagoslov, pa da krene na Brisel.
Do tada se moli da Šarlot de Monmoransi pronađe način da odbija princa De
Kondea, siguran da će ubrzo moći da je ponovo vidi, po cenu da pokrene
francusku vojsku.
Anri

Čitajući ove poslednje redove, Marija prinese ruku ustima i s mukom priguši krik. Kralj je
znači poludeo? Zar je stvarno nameravao da započne rat u Holandiji? Rizikujući da započne
verski rat protiv habzburškog cara? I sve to u ime ljubavi, za koju je verovao da je gaji
prema jednoj glupoj devojčici?
Kraljica se žarko ponada da se vara, ali su pisma sve jasno govorila i od tog trenutka
predskazanje jedne strašne nesreće poče čitavog dana da lebdi u njenoj radnoj sobi,
ustajalo kao dah same smrti.
 MAJ 1610.

25

BDENJE

Činilo se da će se od buke grmljavine raspasti zidovi. Srebrnkaste munje šarale su mračni

nebeski svod. Padala je tamna, gusta, prokleta kiša. Marija prinese belu ruku licu i obrisa
suzu.
Pogleda u prste i kriknu. Bili su umrljani krvlju.
Najpre nije mogla da shvati o čemu se radi, ali joj onda sve postade jasno: umesto kiše
padala je krv. Oluja očaja i pokolja, dok su gromovi delovali kao urlici prokletih koji dopiru
iz samog ždrela pakla. Uzdrhta od oporog i žestokog užasa. Oseti kako joj telo treperi,
šibano crnom kišom i vetrom koji je zavijao ulicama grada. Odeća, prosta i lagana tunika,
prilepila joj se uz kožu, priljubila se na nepodnošljiv način i štrcala na sve strane
jarkocrvenu farbu.
Pariz je bio pod uticajem vanzemaljskih elemenata. Ono što ju je najviše plašilo bio je
osećaj praznine: ispunjavao je ulice brigom koja je bila opora pošto je ukazivala da su
muškarci i žene sasvim nestali, možda istrebljeni tom mrskom pojavom što se najavljivala
na toliko svirep način da se to nije moglo ni zamisliti.
Nađe se ispred Bogorodičine crkve. Katedrala je odjednom delovalakao da joj je neko
oduzeo život. Njeni oluci fiksirali su Mariju širom raširenih očiju, gotovo kao da su čuvari
pakla. Počeše da reže kao demonski psi. Dvorište Bogorodičine crkve bilo je prekriveno
krvlju. Ne samo da je krv padala sa neba već je i curila ispod kapije katedrale, sve dok se i
kapija sama širom ne otvori ispred kraljice, pozivajući je da uđe.
Marija oseti da malaksava. Ipak je neka neobuzdana radoznalost natera da prihvati taj
poziv. Tako primora sebe da krene napred i prođe kroz dvorište. Kako je postepeno
nastavljala da hoda, shvati da joj krv dopire do kolena. Gusta, lepljiva, sad je već počela da
je sprečava da se kreće, skoro kao da je formirala blato.
Jedva obuzda nadražaj da povrati. Mučnina joj se pope do usta, ispunjavajući ih
pljuvačkom. Krenuše joj bale na usta i poče da gubi kontrolu nad sobom.
Završi na kolenima ispred oltara, i tu ga ugleda. Glas joj postade staklast, iskidan u
hiljadu komada.
Anri je ležao na oltaru sa nožem zarivenim u grudi. A iz te smrtne rane lila je krv na pod.
Neko mu je iščupao srce. Ispruži ruku u očajničkom pokušaju da ga dodirne. Ali nije
uspela u tome.

Probudi se sva mokra od znoja. Kosa joj se zalepila za slepoočnice. Sede uz napor koji joj se
učini nadljudski, stežući ćebad oko nogu. Cvokotala je zubima od straha. Nije uspela da
zadrži plač, dok joj je prigušeni krik ispunjavao grlo.
 Nikada u životu nije se toliko uplašila. Ni kada je upala u reku i kad je zaista postojao
rizik da će umreti. Zato što je ovog puta jasno osećala da će se nešto strašno dogoditi. Anri
će ubrzo otići u rat i ona će već sutradan biti svečano proglašena za regenta Francuske.
Mučilo ju je jezivo predosećanje. Bila je sigurna da se kralj neće nikada vratiti iz tog rata i
sama pomisao da će ostati bez njega oduzimala joj je dah.
Nije više bilo važno što joj je neveran ili što joj ne dodeljuje adekvatan prihod. Zato što je
u suštini dokazao da je voli: poveravajući joj kraljevstvo, priznajući joj da je sposobna da
upravlja i da će ona znati to da dokaže. Postoji li bolja nagrada od te? To što zna da njen
suprug smatra kako će biti na visini tako složenog zadatka?
Koliko juče Anri joj je savetovao šest principa kojima se mora povinovati u rukovođenju
državom. Bio je tako nežan sa njom dok ju je smirivao i milovao joj obraze.
Pokuša da prenese te principe u svest, sećajući se njegovog snažnog i dubokog glasa.
Učini joj se da ide u potragu za duhovima, pa ipak je bila sigurna da će se na taj način
smiriti. Šta joj je rekao suprug? Da nikad ne menja ministre, osim ako se nisu ukaljali
naročitim greškama. Zatim da nikad ne poverava funkcije strancima i na taj način ne ostane
bez podrške podanika i naroda. Onda ju je Anri neko vreme gledao ispod oka i smešeći se
predložio joj da na svaki način nastoji da gradske skupštine imaju samo nejasna saznanja o
tajnama državne vlade. Kralj i kraljica su najčešće morali da donose odluke u vrlo kratkom
vremenu i naravno da nisu smeli da najteže odluke podnose na uvid gradskim skupštinama.
Anri joj je na kraju podvukao koliko je važno da se dobro ophodi sa jezuitima, da ne
ohrabruje previše državne velikaše, po samoj njihovoj prirodi gramzive i nepouzdane, i da
se ne suprotstavlja otvoreno hugenotima.
Anri je bio dobar prema njoj. Obećao joj je da će ceremonija krunisanja biti divna i da je
on neizmerno voli, uprkos svojim čudnovatim postupcima i hirovima. I baš pri toj pomisli
učini se da je Marija barem za trenutak povratila mir.

„Kažem vam da se opametio i da je ovo najbolja odluka koju je doneo u poslednje dve
godine“, siktala je Leonora na Končina. verovali vi ili ne, to će biti naša sreća.“
„Bilo bi dobro da umre“, podrža je muž. „Uostalom, s obzirom na stanje u kom se sad
nalazi, Anri de Burbon više ne služi nikome.“ Dok je to govorio, Končino, koji je bio
buntovnog temperamenta, baci veliki filcani šešir u ćošak. Dugačka kosa mu pade na čelo.
Skide rukavice i pogladi brk.
„Hajte, Končino moj, smirite se“, povlađivala mu je Leonora. „Marija će ubrzo biti regent,
a dobri Anri, neka ga bog blagoslovi, otići će u rat protiv Holandije i verovatno samog cara
Rudolfa II. Stoga mi se jasno čini da se vaše predviđanje može ostvariti sa najvećom
verovatnoćom“, naglasi Leonora uz dozu pakosti. „Važno je da će Marija uvek biti
blagonaklona prema nama, ako budemo umeli da se ponašamo na pravi način.“
„Šta hoćete time da kažete?“
„Da ne smemo odavati utisak da smo previše gramzivi.“
„Što se toga tiče, biće vrlo teško, s obzirom na to koliko malo zarađujemo.“
„Pa“, prasnu Leonora, „to je baš lepa i dobra laž. U svakom slučaju, nastojte da sutra
budete pristojni: Marija će biti krunisana i uvedena u regentsku vlast. Anri je procenio da
zaslužuje da preuzme odgovornost i vlast umesto njega, a sve to zbog njegovog skorog
odlaska.“
 „Fuj!“, nastavi Končino. „Kad pomislim da je odlučio da objavi rat carstvu samo da
oslobodi onu mladu kurvu, počinjem da osećam gađenje u stomaku.
Ako ništa drugo, vi ste u pravu: čini mi se da je kraljica majka zadržala ravnotežu. Da ne
pričamo o tome da će ponovo formirati Kraljevski savet.“
„Sve dok kralj bude živ, smatrala bih to preuranjenim.“
„Da, ali će sigurno formirati Regentski savet, i ako ništa drugo, uloga onog prokletog Silija
biće svedena na pravu meru. I možda će se pre ili kasnije torbe s novcem raširiti i pred
nama! Kada dobro promislim, dođe mi da se ponadam kako je ona mala zmija od Šarlot de
Monmoransi svojom nepromišljenošću izazvala jedan od onih ratova što se mogu odužiti i
da će on kralja držati podalje od Francuske poprilično dugo.“
„Sačekajmo da vidimo“, povika Leonora.
„Da“, saglasi se Končino. „A sad ću da izađem i krenem u jednu lepu šetnju hodnicima
Luvra, ne bih li tako povratio raspoloženje i osećaje“, zaključi on surovo se osmehnuvši.
„Vodite računa šta radite.“
„Ne bojte se, Leonora, umeću da se dobro ponašam.“ Kad je to izgovorio, Končino poljubi
svoju ženu u lepe usne, pa uze filcani šešir koji je ranije hitnuo u ugao sobe i krenu ka
vratima.
 26

POSVEĆENJE

Svečana povorka kretala se duž ulica sve do Manastira Sen Deni. Blagi vazduh i
ceremonijalna atmosfera ulepšavali su tu scenu, zajedno sa bojama brojnih slavoluka
kojima je grad bio ukrašen.
Marija je insistirala na tom tipično italijanskom običaju, skoro kao da je na taj način
želela da potkrepi svoj ponos što pripada dinastiji koja je gotovo dvesta godina vladala
Firencom. Ali ta neobična arhitektura, prenaglašena i pomalo kičasta, nije smetala
francuskom narodu, koji je ispunio stazu kojom su prolazili i bacao cveće pred kraljicu
majku.
Povorka se vijugala u pravilnom rasporedu, dok joj je put krčilo sto švajcarskih gardista
u upadljivim crveno-plavim uniformama. Sa halebardama koje su blistale na sunčevim
zracima. Cent-Suisses de la garde ordinaire du corp du roi13 pratile su dve grupe – u svakoj
po dvesta vlastelina. Zatim su sledili Gentilhomme de la chambre14 i vitezovi iz Ordre du
Saint-Esprit15, sa svojim oznakama: krstom čiji kraci imaju po dva šiljka na čijem su vrhu
kugle, a između njih ljiljani16, preko čega stoji bela golubica raširenih krila i pognute glave.
Iza njih su dolazili trubači i poslužitelji, pa onda prinčevi – i prestolonaslednik.
Luj je nosio predivno svileno odelo boje srebra. Na sitnim koščatim ramenima imao je
ogrtač ukrašen dijamantima i dragim kamenjem. Njegovo zašiljeno i ozbiljno lice izražavalo
je dostojanstvo i ozbiljnost neophodne za tu priliku, ali nije bilo ničeg karikaturalnog u
njemu, pošto je taj jogunasti dečačić, često spreman da izdaje čudna i brutalna naređenja,
vrlo ozbiljno prihvatio svoju ulogu.
Marija de Mediči smešila se u azurnoplavoj haljini od tafta, poprskanoj sa preko trideset
hiljada bisera i ne manje od tri hiljade dijamanata koji su upijali sunčeve zrake, šaljući
blistav odsjaj. Činilo se da je košmar od prethodnog dana izbrisan sjajem proleća i tom
veličanstvenom povorkom u čijem se središtu nalazila i čija je najveća zvezda bila. Oko
vrata je nosila predivnu zlatnu ogrlicu načičkanu dijamantima i dragim kamenjem sa
rubinom u obliku kapi veličine detetove šake koji visi sa nje. Kovrdžava kosa bila joj je
skupljena u punđu, elegantno sređenu nitima bisera i ukrašenu krunom od zlata i
dijamanata.
Veličanstveni somotski ogrtač sa ljiljanima, ukrašen biserima i dragim kamenjem i
presvučen krznom hermelina, pridržavala joj je dugačka povorka sastavljena od četiri
princeze i isto toliko vlastelina obučenih u odela od svile, zlata i srebra.
Sledile su je kraljica Margo i princeza Elizabeta, najstarija ćerka kraljice majke, odevene u
ogrtače ukrašene zlatnim ljiljanima, zatim red vojvotkinja odevenih u najfiniju svilu i sa
frizurama koliko smelim toliko i veličanstvenim. I one su nosile dugačke ogrtače koje su
pridržavali vlastelini.
Povorka se završavala čitavim eskadronom iz Garde du Louvre de la maison du rot.17
Francuski narod zadivljeno je gledao tu blistavu i svečanu manifestaciju moći: žene
ushićene raskošnom lepotom odeće koju su nosile kraljica i princeze i smelom elegancijom
vitezova Svetog duha, dečaci uniformama Švajcarske garde. Muškarci su uzvikivali: „Živela
kraljica!“ i zanesenim pogledima pratili dostojanstvenu povorku sve do cilja kod kapija
manastira.
Međutim, dođe trenutak kada se Marija smrači. Oseti zabrinjavajuće prisustvo senki i
turobnih sećanja na prethodnu noć, i kako se malo-pomalo ceremonija bližila vrhuncu,
potrudi se na svaki način da se smeši i sakrije nemire, sa jedinim ciljem da smiri podanike,
baš onako kako ju je podučio Anri.
Uostalom, i on je delovao zabrinuto. Uprkos osmesima i šalama kojima se prepustio
videći je onako blistavu u haljini načičkanoj biserima i dijamantima, nije mogao a da ne
ispolji neobjašnjivu, pa ipak pogubnu, zabrinutost.
„Ova ceremonija navodi me da pomislim na sudnji dan“, rekao joj je, da bi potom uz
gorku melanholiju dodao: „ne bi me začudilo da svakog trenutka vidimo kako se pojavljuje i
sam Sudija.“
Onda ju je uzeo za ruku. Stegao ju je tako kao da niko nikada ne sme da ih odvoji. Marija
se u tom stisku osetila izgubljeno, opažajući svu iskrenu nežnost, čak i ljubav koju je Anri
bio u stanju da ispolji, kao da u sebi gaji žarku i živu vatru.
Kardinal De Žoaez, okružen dvojicom biskupa, priđe i svetom vodicom joj pomaza čelo i
grudi. Bogoslovi su mahali kadionicama punim tamjana i iz njih su se podizali oblaci
azurnoplavog dima. Izliv oporih mirisa i miomirisa ispuni vazduh. Činilo se da vitraži
manastira pogledom fiksiraju kraljicu. Crkva u kojoj je sve vrvelo od velikaša i dama iz
kraljevstva blistala je sjajem dragog kamenja prikačenog na haljine i ogrlice.
Sedeći na klupama koje su ispunjavale brod crkve i podijumima pričvršćenim za stubove
hrama, toliko brojnim da su skoro dosezali do rebrastog svoda, podanici su bili opčinjeni
dok su gledali kraljicu kako od kardinala De Žoaeza prima žezlo i la main de justice18, simbol
moći što je dodeljena baš njoj među tolikim velikašima ikoja se podudara sa upravljanjem
pravdom.
Kardinal izgovori izraze uobičajene za obred i onda na kraju prestolonaslednik i njegova
sestra Elizabeta staviše na kraljičinu glavu krunu, manju od one koju je nosila u povorci do
manastira.
Kraljica se osmehnu kao da ta kruna zrači svetlost i kao da doprinosi da se za trenutak
oseća drugačijom od onoga što jeste: žena koja se priprema da se odvoji od muža spremnog
da objavi rat, žena što, primajući ruku pravde i krunu od rubina, postaje regent, uzdižući se
do apsolutne vlasti u Francuskoj i na taj način preuzimajući sve obaveze koje taj položaj
podrazumeva.
Bili su to zadaci skopčani sa velikom odgovornošću.
Marija se pomoli u duši da bude na njihovoj visini.
 27

ULICA FERONRI

Anri se tog jutra probudio sa tužnim predosećajem u duši. Nešto ga je mučilo. Ali nije umeo
da objasni šta. Neko predosećanje, mračno očekivanje, pomisao da se sprema nešto da se
dogodi, a da ne može to da spreči ni na koji način. Tih dana umorno se vukao po hodnicima
Luvra. Samo jedno ga je tešilo: to što vidi Mariju kako se priprema za regentsku vlast. Kada
je prethodnog dana kraljica konačno uvedena u tu ulogu, osetio je olakšanje, gotovo kao da
se oslobodio teškog bremena koji mu je već dugo vremena opterećivao ramena.
I taj rat u koji se spremao bio je ludost, sada je bio svestan toga. Šarlot je bila devojka
vrhunske lepote i on ju je duboko želeo, ali, kad se Anri II de Konde, kojem ju je lično dao za
ženu, suprotstavio ideji da igra ulogu statiste u korist kralja, sve se iskomplikovalo do te
mere da mu je potpuno izmaklo iz ruku.
I sada, i pored hiljadu opravdanja koje jedan kralj kao što je on može da pronađe za
sukob protiv Austrije, Španije i Holandije koji se bližio, ipak nije mogao a da u tome ne vidi
ne samo ništa korisno već ni bilo kakav smisao.
Tog jutra sreo je Mariju i obasuo je poljupcima, priznajući joj svoje strepnje. Kraljica ga je
molila da ne izlazi, da ostane sa njom unutar zidina Luvra. Na sigurnom. Ali Anri se osećao
kao da je živ sahranjen. Mada više nije bila mlada, Marija je ipak imala dvadeset godina
manje od njega. Anri je znao da je sad jednom nogom u grobu, o čemu je svedočio štap na
koji se oslanjao prilikom svake šetnje.
Ta ludost kojoj se odao poslednjih godinu dana, podstaknuta žudnjom za mladošću, u šta
nije uspevao nikoga da ubedi, ponajmanje samog sebe, ostavljala je sliku nemoćnog i
umornog čoveka, nesposobnog da prihvati protok vremena, veoma daleko od onog
dostojanstva koje bi svi očekivali od njega.
Ali svako dostojanstvo doživelo je krah sa onim šifrovanim pismima, pretnjama princu
De Kondeu, smešnim priznanjima i obećanjima koja se usuđivao da daje, kao da je još
mladić sa lepim nadama.
I na kraju ga je obuzela melanholija i sad se uplašen i pokajnički raspoložen kretao po
salonima Luvra kao senka čoveka kakav je nekada bio.
Toga dana bio je prinuđen da ode kod Silija zbog neodložnih državnih poslova. A nije
uopšte imao volje za tim. Što je još gore, plašio se da bi mu se moglo dogoditi nešto strašno.
Po podne je svratio kod Marije, zato što, uprkos rezonovanju i objašnjenjima koje je
pokušavao da pruži sebi, nije mogao da se odvoji od nje.
Dođe do il petit cabinet, pokuca i uđe.
Ugleda Mariju, koja je bila toliko lepa i ljupka da se kralj prosto razneži. Kraljica odmah
nasluti šta mu prolazi kroz glavu i pokuša da ga zaustavi. Još jednom.
„Anri, molim vas“, reče mu tihim glasom, „bojim se da sam shvatila šta nameravate da
uradite, ali pustite to, preklinjem vas. Čim sam vas jutros videla, shvatila sam da vas nešto
muči. U vama su mračna predskazanja, ali, ako te strepnje imaju makar izdaleka ikakve
veze sa mnom, znajte da ne gajim nikakvu ozlojeđenost prema vama. Samo beskrajnu,
bezgraničnu ljubav. Zato ostanite ovde, pored mene. Odložite sastanak sa Silijem. Do sutra
ili prekosutra. Odložite i rat…“
„Ne mogu, ljubavi moja“, prekide je on. „Poslovi koje moram da raspravim sa Silijem hitni
su i ne mogu više da čekaju.“ Onda joj uze ruke u svoje: „Kako ste lepi i koliko sam bio glup
da izgubim vaše lice i da završim gledajući lica žena koje nisu zasluživale ni trunku pažnje.“
„Anri, koliko god mislite da ste bili nepravedni prema meni, znajte da je sve oprošteno.
Ne mislite na prošlost, usredsredimo se na našu budućnost.“
Kralj podiže obrvu, a usne mu se razvukoše u gorak osmeh. „Budućnost, kažete?
Budućnost“, glas mu je bio prigušen, gotovo kao da ga je neki đavo odjednom obuzeo. „Ne
pripada meni, ljubavi moja. Već vama. Osećam da moje vreme ističe.“
„Anri, šta to izgovarate? Nemojte tako govoriti, plašite me! Zašto bi vaše vreme moralo da
ističe? Ja se naprotiv nadam da imate još mnogo godina pred sobom. Poslušajte me,
ostanite ovde. Pored mene. I sve će proći.“
„Ne mogu“, nastavljao je po svom kralj, „jedino moje dobro, ja odlazim.“
Ali ona ga zadrža. „Molim vas, ljubavi moja, barem jedan poljubac… zar mi ni to nećete
udeliti?“
Kralj, vidno uzbuđen, prošaputa: „Oprostite mi.“ Bez reči je steže u zagrljaj i poče da je
ljubi u usta tako dugo, snažno i strastveno da se Mariji činilo da će se onesvestiti.
Osetivši najzad da se Anri sprema da ode, više ga nije zadržavala. Štaviše, ona je bila ta
koja se prva izvukla iz zagrljaja. Ali požele da mu izmami barem jedno obećanje. „Čekam
vas noćas, zakunite se da ćete doći“, reče, dok joj je lice bilo toliko lepo i ozbiljno da Anri
nikada ne bi mogao da odbije takav poziv.
„Doći ću, ljubavi moja, čekajte me. Kunem vam se.“
I bez reči još jednom poljubi njene crvene i pune usne, pa nerado izađe iz Marijinog
Vidikovca. Pošto prođe kroz niz salona i pređe preko dva prostrana strma prilaza
mermernim stepenicama, nađe se u dvorištu palate. Tu srete kapetana Škotske garde, Ijana
Makgregora.
„Veličanstvo“, reče ovaj, koji je preko jednog od svojih ljudi već bio obavešten o kraljevim
namerama, „spremni smo.“
Ali ga kralj gotovo prezrivo prekide: „Makgregore, nemojte se truditi oko mene, bolje
gledajte da zaštitite Luvr. Ovo su zlosrećni dani i ne daj bože da razbojnici i zlikovci prodru
u palatu.“
„To se neće nikada dogoditi, veličanstvo“, odgovori Makgregor, nakloni se i dodade: „Ipak
moram da vam kažem nešto u vezi sa pratnjom: dozvolite mi da smatram kako vaš izlazak
nije mudar bez odgovarajućih mera bezbednosti…“
„Pobogu, kapetane“, preseče ga Anri, „oslobađam vas svake obaveze. Ulice Pariza su već
dosta uske, zamislite još sa kraljevskom kočijom. Pogotovo sa pratnjom. Ne, zaista. Uzeću sa
sobom dvojicu vlastelina kao što su D'Epernon i Monbazon, šta kažete na to, prijatelji
moji?“ upita kralj dvojicu vojvoda koji su u tom trenutku živo razgovarali u dvorištu.
D'Epernon i Monbazon odmah priđoše vladaru.
„Bićemo počastvovani, veličanstvo“, reče prvi uz naklon.
„Ništa mi neće pričiniti veću radost“, podrža ga drugi, gotovo se bacivši na zemlju ispred
kralja.
„Onda, vrlo dobro“, potvrdi Anri. „Uzeću kočiju. Odbiću pratnju, pa ćemo se, ako ništa
drugo, tako brže kretati.“
 Zatim se pope na papuču i uđe u kraljevsku kočiju, a odmah za njim to učiniše i
D'Epernon i Monbazon. Kada je seo na svoje sedište, kočijaš osinu konje i kočija se poče
kretati ka kapiji Luvra.
Dan je bio predivan. Dok su se kretali prema Ulici Burdone, vojvoda D'Epernon predade
kralju neko pismo. Naslonjen na jastuke od plavog somota, ukrašene pozlaćenim ljiljanima,
uživajući u svetlosti sunca koje je prodiralo kroz male prozore kočije, učini se da je Anri
izgubio svest o stvarnosti i potpuno se udubio u čitanje.
Vrlo brzo stigoše u blizinu Ulice Feronri, ali se tu kočija zaustavi.
„Šta se događa?“, upita kralj, koji se odjednom povrati iz zanetosti u koju je zapao čitajući
pismo. D'Epernon i Monbazon su ćutali, pošto nisu znali šta se dešava.
„Dvoja zaprežna kola blokirala su ulicu, vaše veličanstvo“, odgovori kočijaš.
„Ventre-saint-gris! Pomerite ih! Jesam li ja kralj ili nisam?“
Ali Monbazon je imao strašan predosećaj. „Vaše veličanstvo!“, zaurla.
Ono što je zatim ugledao prekide mu glas.
 28

RAVAJAK

Tog lažnog kralja trebalo je ubiti. Za ovaj zadatak pripremao se čitavog života. Sada je to
znao, bio je siguran u to! Mrzeo ga je iz najcrnje dubine duše. Gajio je to osećanje kao korov,
puštajući da ga povremeno razdire i pretvara ga u svog roba. Bio je zahvalan osobama koje
su ga podučavale da postane to što jeste: svojim crkvenim pokroviteljima Žilijanu i Nikoli
Dibreju pre svih.
Mrzeo je hugenote, zbog toga je mrzeo svog kralja. Zato što se nije borio protiv njih kako
je morao, već im je dozvoljavao da napreduju, da se bogate, baš kao ona pijavica od Silija,
prokleti ministar finansija i kraljev savetnik.
A šta reći za kralja? Čoveka što se tri puta preobraćao i koji je na kraju prigrlio katoličku
veru sa jedinim ciljem da se dočepa prestola. Je li postojalo nešto bednije, gadnije i sramnije
od toga?
Fransoa Ravajak najradije bi iseckao na komade čoveka kao što je kralj. Nije Fransoa bio
taj ko je to utvrdio, pre će biti da to bog zahteva od njega. Bog koji je uvređen zbog tolike
uporne kraljeve arogancije. Kako se kralj usudio da primi katoličku veru kao da se radi o
nekoj staroj prostitutki?
Naravno, Ravajak je ipak u svojoj beskrajnoj dobroti, koju je sam bog podstakao, više
puta pokušavao da ubedi kralja da prevede protestante u katoličanstvo. Imao je viziju pre
nekog vremena i sve mu je postalo tako jasno! I da bi pružio poslednju mogućnost kralju za
iskupljenje, čak tri puta je putovao iz Angulema do Pariza u očajničkom pokušaju da se
sretne s njim, da razgovaraju i da mu tom prilikom izloži svoj plan.
Ali nije mogao ništa da uradi. Uprkos svim uloženim naporima, niko mu nije dozvolio da
se sastane sa vladarem.
Stoga, šta je drugo mogao da uradi? Pored toga, dok je razmišljao kako je nemoguće da
odustane od zadatka za koji je pozvan, otkrio je poslednju ludost Anrija IV, odluku zbog
koje je ostao bez reči: rat protiv Habzburgovaca. Što je još gore, rat katolika protiv katolika.
I sve to u ime ljubavi prema jednoj kurvi kakva je Šarlot de Monmoransi, žena Anrija II de
Kondea. Znači, još jednom uskraćuje poštovanje toj svetoj ženi kao što je kraljica Marija.
Bludnik! Krivokletnik! Izdajnik!
I to je kralj Francuske? Bog to ne bi mogao da prihvati.
Pri samoj toj pomisli dođe mu da povrati.
I tako je tog jutra konačno odlučio: obuo je čarape, stare udobne cipele, obukao vrećaste
pantalone, sakrio dugački nož ispod dolame i uputio se ka Luvru, uzdajući se u dobru
sudbinu. Činjenica da je u kraljevoj pratnji vojvoda D'Epernon bila je prava sreća. Kad je
stigao do Luvra, obavio je kupovinu. A kada je kralj izašao iz dvorišta Luvra u kočiji, i sa
njim Ravajakov gospodar zajedno sa Monbazonom i parom vlastelina koji su redovno činili
kraljevu omanju pratnju, Fransoa je krenuo za njima pešice, trčećim korakom.
 I kad mu se najzad u vidokrugu ukazala Ulica Feronri, upravo njen ugao sa Ulicom Žan
Tizon, u četvrti buvlje pijace Le Al, naleteo je na još jednu povoljnu situaciju: nekoliko
zaprežnih kola je blokiralo prolaz. Jedna su prevozila seno, druga tovar sa bocama vina.
Tako da je kraljevska kočija morala da se zaustavi. Ulica je bila izuzetno uska i njeno
raskrčivanje svakako nije bio posao koji će trajati samo jedan trenutak.
Stoga je Ravajak imao na raspolaganju dovoljno vremena da neopaženo priđe kočiji. Bio
je krupan i impozantan čovek, ali umeo je da bude ćutljiv. A u tom trenutku, u toj galami
kočijaša zaprežnih kola, kraljevskog kočijaša koji je urlao i tražio prolaz, i uznemirenih
konja, na njega niko nije obraćao pažnju. Bila je to neponovljiva prilika. I on je iskoristi
najbolje što je mogao. Priđe stepeniku kočije. Prepoznao je Anrija IV čim je stigao u Ulicu
Feronri, pošto se ovaj pomolio kroz prozorče i doviknuo kočijašu da raskrči put.
Skoči naviše sa stepenika, izvuče bodež ispod dolame i napamet zamahnu tri puta da
zada strahovit udarac. Sečivo hladno blesnu i zari se u meso.

Anri oseti oštar bol u grudima.

Jednom.
Dvaput.
Raširi ruke kad je ugledao iskolačene oči džinovskog čoveka koji je delovao kao da hoće
da ga proždere pogledom.
„Upomoć!“ zaurla vojvoda D'Epernon. Monbazon se baci napred da zaštiti kralja. Ugleda
kako oštrica zablista i spušta se po treći put. U poslednjem trenutku uspeo je da joj skrene
putanju, tako da nož skliznu duž njegovog rukava i pocepa ga.
Zatim, pre nego što je napadač mogao da shvati šta se događa, zgrabi ga za ručni zglob i
tresnu mu ruku o vrata kočije. Ovaj ispusti nož i ostade razoružan.
„Psu jedan! Izdajnice!“ urlao je u međuvremenu vojvoda D'Epernon, potpuno van sebe od
besa.
Svestan odgovornosti zbog onoga što se dogodilo, Monbazon širom otvori vratašca kočije
i baci se na ubicu. Shvati da se radi o ogromnom čoveku, ali je bes koji je osećao bio tako
žestok da jurnu na Ravajaka istovremeno ga udarajući u lice svom snagom koju je mogao da
unese u pesnicu.
Obojica se nađoše ispruženi u prašini.
U međuvremenu se gomila ljudi, privučena povicima vojvode D'Epernona, okupila oko
kočije. Bilo je tu seljaka, studenata, trgovaca, prostitutki i prosjaka, besposličara i skitnica –
naroda sa Le Ala, pijačne četvrti.
Neko zaurla: „Ubili su kralja!“ Neka žena pokvarenih zuba i ogromnih sisa prekrsti se.
Jedan čovek uze motku u ruke.
„Stanite!“ zaurla jedan od vlastelina koji je na konju pratio kraljevsku kočiju.
U čitavom tom haosu, u tom ključanju povika, paklenom klicanju, uvredama i kletvama
koje su se prenosile od usta do usta, duhovi su se prosto zapalili. Dok je Monbazon
savladavao otpor napadača, vezivao mu ruke iza leđa i poveravao ga jednom od vlastelina
što su pratili kočiju, D'Epernon je pokušavao da pruži pomoć kralju, koji ga je gledao
samrtnim pogledom. „Veličanstvo“, prošišta, „izdržite!“
U međuvremenu su dvoja zaprežna kola prošla, oslobađajući put.
„U Luvr!“ doviknu Monbazon kočijašu. „Odmah! Pre nego što bude prekasno!“
 Jedan od dvojice vlastelina natovario je napadača na konja, pa se onda i sam popeo na
životinju. „Da ga ponesemo sa sobom, inače ga više nećemo pronaći“, nastavi Monbazon,
ukazujući pogledom na gomilu što je počela da se okuplja u dnu Ulice Feronri i pretila da
linčuje čoveka koji je nasrnuo na kraljev život pre nego što se sazna ko je on i zašto je
počinio taj tragični gest.
Dva konjanika krenuše trkom, dok se kočija pokrenu.
Upravo na vreme.
Gomila se uz urlanje baci u poteru za njima i Monbazon je bio toliko hitar da se u trku
popne na stepenik kočije i uhvati se za okvir prozorčeta. Onda se naže napred i uvijajući se
grudima otvori vrata i uvuče se u kočiju kao jegulja.
Ali na jastucima od plavog somota ukrašenim pozlaćenim ljiljanima čekala ga je najgora
od svih istina.
 29

KRAJ JEDNE EPOHE

Doneli su ga mrtvog. Mundir poprskan crvenom bojom, umazan krvlju, košulja koja je od
bele postala jarkocrvena kao da je neki ludi slikar prosuo na nju boju.
Anri je ležao na drvenom stolu. Lekari i hirurzi mogli su samo zaključiti da nije živ. Ništa
nije vredela očajnička trka vojvoda D'Epernona i Monbazona do Luvra.
Kralj je umro u kočiji, tokom puta, pokošen sa dva uboda nožem koji su mu pocepali srce.
Marija je bila odevena u belo. Ali joj je sada haljina bila umrljana muževljevom krvlju. I
mada ju je Leonora pogledala razrogačenih očiju, te velike mrlje prijale su joj kao džinovski
rubini, pa i više od toga. Dodirivala ih je prstima, a onda prinosila ruke licu.
Držala je muževljevu ruku i nije mogla da se odvoji od nje.
Osećala je kako joj se telo trese od žestokih jecaja, krik se prekinuo u grudima kao da nije
umeo da izađe, kao da će, zadržavajući ga u sebi, moći da mu pomogne i sačuva barem
nešto od svoje ubijene ljubavi.
Bio je to kraj jedne epohe. Sve što je nekada bilo neće se ponoviti. Ostvario se taj njen
košmar, tako živ, težak, strašan, i Marija je osećala da propada u jamu iz koje nikada neće
izaći.
Bez Anrija ništa više nije imalo smisla, bez tog čoveka koji ju je voleo i podario joj najveći
od svih darova: poklonio joj je najveće poverehje, imenujući je za regenta Francuske.
To je odredilo čitav njen život. Nije bilo važno šta će uspeti da uradi. Nije bilo bitno koliko
će joj vremena biti potrebno za to, nije bilo značajno hoće li od tog dana pa nadalje biti
napadana ili nesavesna, najvažnije od svega je da ne razočara Anrija, svog Anrija.
Ta misao ureza joj se u svest tako snažno da se uhvati za nju kao za sidro spasa.
Imaće sve vreme da otkrije ko je taj nemilosrdni ubica što je ubio njenu ljubav. Baciće ga
da trune u Bastilji, a onda će ga kazniti na primeren način. Ali znala je da joj ni njegovo
čerečenje ni mučenje neće povratiti muža. I to joj nije dalo mira. Neprekidno je gledala u to
sad već prazno telo, bledo, obeleženo ranama i preplavljeno krvlju. Pa ipak je u tim
nagrđenim oblicima još mogla da prepozna Anrija: njegovu snažnu vilicu, lepu belu bradu,
koja je delovala kao da je od gipsa, krupne oči ispod zatvorenih očnih kapaka.
Ipak je postojalo nešto što je moglo da se uzdigne iznad smrti i Marija postepeno shvati
da je to nešto – sećanje. Dakle, bilo je stvarno važno ne izneveriti nade i poverenje koje joj
je Anri ukazao.
Ako ne bude u tome uspela, biće to kao da ga je izdala.
A to nije smela da dozvoli.
Opet se zagleda u Leonoru, odevenu u crno, kao i uvek. Onda prvi put pogleda sebe i
ugleda belu haljinu od tafta, sada jarkocrvenu od Anrijeve krvi. Obući će ljubičastu u znak
žalosti, reče sebi.
I posvetiće i dušu i telo da ostvari one principe koje joj je kralj označio kao
fundamentalne.
 Biće najbolja kraljica Francuske. I to će učiniti za njega. Da ne izneveri onu njegovu
čvrstu odluku što ju je sada obavijala kao nevidljivi plamen i davala joj nadu i veru.
Za Anrija. Sa Anrijem.
Zauvek.

Ijan Makgregor nije mogao da poveruje u ono što se dogodilo. Još gore – osećao se krivim,
neverovatno krivim. Da je bio uporniji sa kraljem da odustane od namere da putuje samo sa
D'Epernonom i Monbazonom i da ima pravu pratnju, u ovom trenutku Anri IV bio bi i dalje
živ.
Nasuprot tome, zahvaljujući njegovom neiskustvu, taj čovek koji se pojavio ispred njega
ubio je kralja. Nije razumeo zašto je to učinio.
Ravajak je bio u lancima. Njegovo krupno telo izgledalo je kao da ga gvozdene alke jedva
zadržavaju. Imao je jednu oko vrata i dve oko ručnih zglobova. Sa svake od njih polazio je
lanac koji se završavao identičnom alkom na hladnom zidu ćelije.
Imao je okove na nogama i bio potpuno blokiran. Pa ipak je neprekidno trzao lancima,
kao da na taj način ima neke mogućnosti da se oslobodi. Škripanje čelika je postalo jedna
vrsta žalosne kuknjave koja je pretila da ga izludi. Makgregor nije mogao da se smiri. Morao
je da sazna šta je to navelo ovog čoveka da ubije kralja.
Ravajak se osmehnu. Surova grimasa ocrta mu se na licu, pa onda progovori. Govorio je
polako zbog gvozdene ogrlice oko vrata.
„Pitate me zašto sam ubio kralja. Zato što je izdajnik, krivokletnik i kukavica.“
Začuvši te uvrede, kapetan Škotske garde nije mogao da se uzdrži. Pesnicom udari
Ravajaka u bradu. Glava ubice odskoči unazad, tolika je bila snaga koju je kapetan uneo u
udarac desnicom. Ravajak zaurla. Potiljkom udari o gvozdenu ogrlicu, pa tako bol zbog tog
udarca postade još jači.
„Zašto, prokleto kopile, zašto? Koji si ti đavo?“ ispitivao ga je kapetan, lud od bola i
sramote zbog onoga što se dogodilo. Pljuvačka mu je štrcala iz usta dok je ubicu zasipao
pitanjima.
Ali Ravajak nije delovao impresionirano. Čim opet podiže glavu, pogleda Makgregora još
prezrivije i arogantnije. Poče da sisa razbijenu usnu i krv što mu je obilno lila iz duboke
posekotine koja se otvorila.
„Želite da znate ko sam? I zašto sam učinio to što sam učinio? Pa dobro, reći ću vam! Ja
sam božji sin koji ima veru u srcu, onu što su ljudi kao što ste vi i kao što je kralj Francuske
potpuno zaboravili. Je li možda tačno da se Anri IV pripremao da objavi rat papi? Je li
možda tačno da je njegov čovek od poverenja i ministar, vojvoda De Sili, bedni hugenot? I je
li pored toga tačno da su još prošle godine neki protestanti u predvečerje Božića pobili
nedužne katolike bez osude? I kako možete i pomisliti da jedan bogobojažljivi čovek kao što
sam ja ne oseća gađenje i sramotu što je podanik takvog kralja?“
Makgregor ostade zapanjen videvši promenu koja se ocrtavala na Ravajakovom licu. Riđa
kosa, razrogačene oči, maska mržnje – u to se pretvorilo njegovo lice. Taj čovek bio je zver
žedna krvi. Osim toga i luđak i fanatik.
„Ali vi, gospodine, koji se izjašnjavate kao katolik, vi koji ste isterani najpre iz Manastira
Fejan, a potom i od jezuita, kako vi možete ozbiljno da opišete sebe kao takvog?“
„Fuj!“, odvrati Ravajak i ispljunu krv. „Vi ništa ne znate. Naravno da sam bio udaljen, ali
su i Manastir Fejan i jezuiti bili pod zaštitničkim krilom kralja i izgubili su jasnu viziju vere.
Ona je bila prilično pokvarena sujetom i zemaljskim računicama. Ali, baš kad sam oteran,
imao sam prve vizije! U njima mi je Bog naredio da ubijem kralja!“
„Dakle, je li to vaša poslednja reč?“ upita ogorčeno kapetan Makgregor.
Ne prozborivši ni reč, Ravajak potvrdno klimnu glavom.
„Onda neka bude tako“, zaključi Makgregor, „ostaviću da vam sud sudi, ali tako mi boga,
pehar koji vas čeka sami ste izabrali!“
Kapetan Škotske garde to reče, okrenu leđa i uputi se ka gvozdenim vratima ćelije. Pre
nego što je izašao, ne okrećući se, dobaci poslednje upozorenje ubich „Odseći će vam tu
prokletu ruku, dajem vam reč, a onda će vas raščerečiti na Trgu Grev, sve dok narod ne
počne da se takmiči u otimanju komada vašeg mesa, da bi ga zatim davao kao hranu
svinjama.“
 FEBRUAR 1615.

30

GOVOR DRŽAVNOG SEKRETARA

Taj biskup De Lison bio je prokleti đavo, bez ikakve sumnje. Čak bi i najrasejaniji slušalac
pomislio da je takvog čoveka najbolje imati na svojoj strani. A nikako protiv.
O tome je razmišljala kraljica dok je pogledom obuhvatala Skupštinu staleža, što ju je
tako dugo priželjkivalo plemstvo, i princ De Konde in primis19, sa jedinim ciljem da kraljicu
liše funkcije regenta.
Godine koje su sledile nakon Anrijeve smrti bile su mračne. I kraljica Margo je otišla,
ostavljajući Mariju samu. Ne znajući u koga da se pouzda, kraljica nije mogla da uradi ništa
drugo nego da potraži utehu kod prijatelja, tako da su Leonora Galigai i Končino Končini
imali ogromne koristi od toga, sakupljajući funkcije, titule i moć.
Ta činjenica je, naravno, razdražila plemstvo do te mere da ga je navela da napusti
Kraljevski savet i sam dvor, preteći pobunom. Sa identičnim besom i jednakim ogorčenjem
gledali su velikaši Francuske negativno na brakove kraljičine dece koji su proslavljani samo
neki mesec kasnije: prestolonaslednikov sa Anom od Austrije i njegove sestre Elizabete sa
Filipom od Španije.
Konde je smatrao da je to uvod u opasno savezništvo sa silama koje su oduvek bile
neprijatelji Francuske, dok je Marija odmah naslutila da, s obzirom na situaciju u kojoj se
nalazila, neće moći da savlada neprijatelje samo zahvaljujući svojoj regentskoj vlasti.
Morala je da, što je moguće više, približi te sile sebi ako ne i da postanu saveznici. A
venčanja su bila savršen potez. Pregovori su bili iscrpljujući, ali plodovi do kojih se putem
njih došlo vredeli su truda.
U svakom slučaju, pored pretnji i zahteva, Konde se pokazao da nije ništa drugo do jedan
malodušan čovek i nepouzdano kopile, tako da se za pet godina čitava njegova arogancija
istopila kao sneg na suncu, pa je on, zajedno sa ostalim velikašima iz kraljevstva, odlučio da
prihvati taj susret u Skupštini staleža u pokušaju da izvuče neku korist za sebe i ništa
drugo.
Marija skrenu pogled na biskupa De Lisona, koji se spremao da uzme reč. Nije mogla a da
po ko zna koji put ne zapazi da je taj mladi sveštenik, čije je ime bilo Arman Žan di Plesi de
Rišelje, obdaren retkom inteligencijom. Još od početka tog sastanka Skupštine staleža
pružio je dokaz prefinjene rečitosti i beskrajne kulture. I ne samo to već je mudrim i
pragmatičnim ponašanjem uspeo da smiri najratobornije duhove, uvek tražeći kompromis.
Marija se ponada da bi ga mogla imati za saveznika i s tim mislima u glavi poče ga slušati.
„Vaše veličanstvo, vaša ekselencijo, gospodo iz Skupštine“, započe biskup De Lison,
„oprostićete mi zbog surove iskrenosti, ali mislim da je umesno postupati po principima
teorije Okama, koje ćete sigurno svi upoznati: entia non sunt multiplicanda praeter
necessitatem. I onda ću svakako održati red i preduzeti mere. Pre svega, znamo koje i kolike
su teškoće nastale u Francuskoj nakon iznenadne smrti našeg voljenog kralja Anrija IV. On
se do te mere plašio te pretpostavke da je samo nekoliko dana pre smrti uveo u regentsku
vlast našu vladarku Mariju de Mediči, u očekivanju da prestolonaslednik stigne do
punoletstva. I ona je izuzetno dobro iskazala svoju vrednost. Izabrala je liniju
uravnoteženosti, usmerenu na usklađivanje odnosa sa Engleskom i drugim protestantskim
zemljama, sa ciljem da ih otvoreno ne učini neprijateljima. U isto vreme našla je način da
neguje odnose sa Španijom u prvom redu, upravo putem brakova koje mnogi kritikuju, ali
koji će se, naprotiv, pokazati kao odličan politički potez, pošto će ti brakovi biti u stanju da
učvrste sporazum sa tim evropskim kraljevstvom što više od svih gaji u srcu težnje ka
katoličanstvu. Dakle, sve sama mudrost i strategija, i ne bi smelo da bude drugačije, barem
dok prestolonaslednik ne postane kralj, zar ne mislite da je tako?“ Nakon ove poslednje
tvrdnje biskup De Lison napravi kratku pauzu, kao da mora pažljivo da bira reči koje će
izgovoriti. Čak dopusti sebi da inteligentnim očima ispituje ili bolje rečeno izaziva čitav
skup.
Marija se osmehnu. Činilo joj se da je konačno pronašla novog saveznika. Biskup nastavi
tamo gde je prekinuo: „Pa ipak su, zamislite, neki od velikaša Francuske mislili da toj
uravnoteženoj i jedinoj mogućoj liniji, s obzirom na nedostatak kralja, zamere nekakvu
političku agresivnost. Ali nije bilo tako, i u vezi sa čitavom tom zamerkom istakao bih
činjenicu da, čim su princ De Konde i vojvode De Bujon i Never zatražile sastanak Skupštine
staleža sa ciljem da se razmotri opravdanost španskih brakova, kao i eventualno
preterivanje regenta u obavljanju vlasti, ona ni trenutka nije oklevala i postavila je ta
pitanja baš na ovom najvišem skupu. Tako je još jednom potvrdila da se, čak i ukoliko za to
postoji potreba, nikada neće postaviti iznad zakona ovog kraljevstva, već će ih radije
prihvatiti i njihovim sprovođenjem obezbediti ispravnu vladavinu. Rekao bih još nešto.
Prošlog drugog oktobra kraljica je predala regentsku vlast u ruke kralja, odričući je se
jasnim činom pred parlamentom. Savršeno dobro ćete se setiti šta se događa…“ U tom
trenutku biskup De Lison napravi efektnu pauzu, pa zatim nastavi: „Dakle, Luj XIII,
prestolonaslednik, koji je u međuvremenu postao punoletan, rado je prihvatio majčinu
odluku. Ipak ju je, izuzetno inteligentno i sa osećajem odgovornosti, zamolio da prihvati
zvanje vođe Kraljevskog saveta, sa ciljem da ga na najbolji mogući način podrži u
najsloženijim i najtežim odlukama, sa svom onom mudrošću koju je pokazala u godinama
regentske vlasti. Stoga, vaše veličanstvo, kraljice, gospodo delegati, zaključiću ovim rečima:
srećan je kralj kome je Bog dodelio majku punu ljubavi prema sinu, punu predanosti prema
kraljevstvu i punu iskustva u vođenju poslova.“
Pošto je završio, biskup zaćuta. Skupština staleža odade počast tom govoru
gromoglasnim aplauzom. Svi delegati – sto trideset dva iz redova plemstva, sto trideset
devet iz redova crkve i sto devedeset dva iz trećeg staleža – ustadoše na noge i zapljeskaše.
Arman Žan di Plesi de Rišelje sede. Dok je stezao ruku jednom delegatu iz crkvenih
redova koji mu je upućivao čestitke za lucidnost i efikasnost u govoru, ne promače mu brz
ali vrlo rečit kraljičin pogled.
Arman Žan di Plesi de Rišelje bio je isuviše inteligentan, previše briljantan da ne bi znao
šta on znači.
 31

MARŠAL D'ANKR

Tog jutra Končino Končini tek je stigao u Luvr. Dan je bio hladan, pa je preko suknene
dolame, elegantnih širokih pantalona i visokih kožnih čizama obukao prostrani ogrtač. Sa
fino ukrašenog kožnog kaiša visio je mač na italijanski način sa iskićenom drškom. Za
kaišem mu je bio zadenut i bodež. Crni filcani šešir širokog oboda davao mu je ratnički izraz
kakav se i očekuje od maršala D'Ankra. Končini je tih poslednjih godina krčio sebi put… I
previše! Sama činjenica da je mogao samovoljno ući u Luvr u sedlu konja bila je lična
privilegija, dok je gotovo svim ostalim plemićima takav pristup bio zabranjen.
Končinu je takav ulazak bio odobren u svojstvu kraljevog prvog vlastelina, zvanja koje je
dodao titulama glavnog namesnika Pikardije i guvernera Amjena.
Tako se dogodi da ga tog jutra grof De Klermon, koji ga je mrzeo kao i većina ostalih
plemića zbog toga što je postao to što jeste, vidi kako sav opijen slavom ulazi u sedlu
predivnog čilaša, kojeg zatim predade konjušarima. I dok je Končino prelazio preko
dvorišta, grof mu bez ustručavanja prepreci put i pijunu ga.
Maršal zastade, pogleda grofa pravo u oči i reče mu: „Gospodine, ne znam ko ste vi, kao ni
sa kojim pravom se nalazite na ovom mestu, ali je sigurno da će uvreda koju ste mi naneli
biti oprana krvlju, osim ako nemate nameru da ispravite nepromišljeni postupak tako što
ćete me zamoliti za oproštaj i isplatiti mi iznos od pedeset zlatnika na ime obeštećenja.“
Umesto bilo kakvog odgovora, ovaj drugi prasnu u smeh. Švajcarski gardisti koji su
patrolirali dvorištem razrogačiše oči videći tu scenu. To isto uradi i kapetan Štajnhofer, koji
pojuri ka maršalu da vidi šta se događa.
„Kapetane, ostanite po strani, molim vas“, naredi mu Končino, „ovaj čovek me je uvredio i
okusiće oštricu mog mača, osim ako ne namerava da povuče uvredu, a čini mi se da je vrlo
daleko od toga.“
Štajnhofer pokuša da nešto odgovori, ali ga Končino odmah preseče: „Nadam se da sam
bio jasan.“ Onda, videći da njegov protivnik uopšte nema nameru da se izvini, izvuče mač i
bodež. „En garde!“, povika i zauze borbeni stav.
Grofov čelik zaškripa u koricama, pa onda i on zablista na bledim zracima hladnog
februarskog sunca.
Končino isproba spremnost protivnika prvim udarcem, koji ovaj drugi spremno odbi.
Kao odgovor, grof De Klermon pokuša da tintom uzdrma maršala D'Ankra, u nadi da će ga
iznenaditi spuštenim gardom, ali ovaj odbi napad iznenađujućom lakoćom.
Oštrice zablistaše. Sudaranje čelika zlokobno i samrtnički ispuni hladni vazduh dvorišta.
Končino je znao da ispred sebe ima vrlo veštog mačevaoca. Zato odluči da štedi snagu i
da mu prepusti inicijativu, pa da onda iskoristi protivnikovu grešku čim tobude moguće. To
uostalom nije bilo teško, s obzirom na to da ovaj drugi poče da napada kao pomahnitao. Ali
se Končino uspešno branio: terc, pa kvarta, visoki i niski gard. Davao je oduška svojoj
neverovatnoj eleganciji, dok je grof, nesumnjivo korpulentniji i mišićaviji od njega, imao
nešto grublji stil.
 Posle nekog vremena, a da niko nije davao znak popuštanja, obojica počeše sve teže da
dišu. Iz usta su im izlazili oblaci bele pare, a napadi su izvođeni sa najmanjom preciznošću,
postajući između ostalog i sve predvidiviji. Onda Končino, koji je izgledao uvređeniji od
protivnika, bodežom zadrža dugačku grofovu oštricu, blokirajući za trenutak mač u
odbrambenom položaju.
Končino potom odjednom izvede odbrambeni udarac, okrenu se oko sebe i završnim
udarcem pogodi grofa De Klermona tik ispod ramena i probode ga. Nakon toga odmah se
izvuče iz protivnikovog domašaja.
Grof raširi ruke i jauknu dok je grčevito obuzdavao bol. Mač i bodež padoše mu na zemlju
uz zlokoban zveket. De Klermon na kraju završi na kolenima, držeći se za rame, koje je sada
obilno krvarilo.
„Kapetane“, reče maršal D'Ankr obraćajući se Štajnhoferu, „odvedite ovog čoveka u
ambulantu, pre nego što iskrvari i umre.“
Zatim bez reči više nastavi svojim putem i dođe do vrata koja su vodila prema dvorištu
naspram njega.

„Kažem vam da se bojim za njega, kraljice moja“, reče Leonora Galigai. Marija je pogleda:
lice joj je bilo izbrazdano suzama. „Zašto, prijateljice moja?“
„Zato što smo omrznuti na dvoru. Plaćamo ceh zato što smo Firentinci. Končinu zavide
svi velikaši Francuske na onome što je postigao zahvaljujući vernosti i inteligenciji. Bojim
se da žele da ga ubiju. Zbog toga moramo da ojačamo naš položaj.“
„Teško da vam ne mogu dati za pravo, ali ne možemo to da uradimo baš u ovom trenutku.
Moramo da vidimo kakvi će biti rezultati Skupštine staleža.“
„Što se mene tiče, već imam na umu ko bi mogao da poradi na našem slučaju“, najavi
Leonora. Potkrepi to uverenje prodornim pogledom crnih očiju što su blistale od
odlučnosti, a koje su postale još blistavije zbog upravo prolivenih suza.
„Ko?“, upita kraljica.
„Postoji jedan delegat što je više od ostalih umeo da zapali Skupštinu staleža svojim
rečima i koji je povrh svega izuzetno hvalio delovanje vašeg veličanstva.“
Marija savršeno dobro shvati na koga Leonora cilja. „Biskup De Lison?“
„Ko drugi?“ Leonorine usne se skupiše u osmeh.
„Naravno. Stvarno je veoma inteligentan i obrazovan. Do te mere da sam ga, kao što
znate, svojevremeno imenovala za državnog sekretara. Ali mi se čini da je previše
ambiciozan. Nešto u njemu me plaši. Ne bih želela da ohrabrujem čoveka kojim jednog dana
možda nećemo znati kako da upravljamo.“
„On je čovek Crkve. Katolik. To bi dovelo plemiće na našu stranu. Kondea, Bujona,
Nevera. Alije dosta inteligentan da shvati kako hugenote treba pomagati ili barem ne biti
previše protiv njih.“
Marija se saglasi. „Njegov govor u Skupštini staleža bio je u najmanju ruku dragocen.
Mislim da je umeo da prevede na našu stranu ne baš mali broj predstavnika. Šta znamo o
njemu?“
„Razgovarala sam sa našim zajedničkim prijateljem.“
„Laforžom?“
„Naravno.“
„Šta kaže?“
 „Obavio je istragu. Očigledno na svoj način…“
Marija je bila nestrpljiva da sazna što više: „I onda?“
„Pa ovako: Arman Žan di Plesi di Rišelje sin je Fransoe di Plesija, koji je već Grand prevot
de France20 i gospodar Rišeljea. Četvrti od petoro dece i siroče sa samo pet godina. Otac je za
njega predvideo vojničku karijeru, ali s obzirom na protivljenje starijeg brata, Alfonsa,
opredelio se za sveštenički poziv. Sa dvadeset godina započeo je studije teologije, a sa
dvadeset jednom postao biskup De Lison. Da bi zauzeo taj položaj, s obzirom na svoje
mlade godine, dobio je specijalno odobrenje njegove svetosti, pape Pavla V.“
„I nedavno je postao državni sekretar, pošto sam ga naimenovala na tu dužnost“, dopuni
je Marija. „Munjevita karijera, nema šta. Ali hoće li biti veran mojoj političkoj liniji?“
„Moj savet je da ga stavimo uz Končina, koji će moći da obavlja neophodnu kontrolu nad
njim, a u isto vreme da smiri svoje previše energično firentinsko ponašanje zahvaljujući
Rišeljeovoj strategijskoj mudrosti.“
„Bili bi isto tako izuzetan štit protiv stalnih provokacija Anrija II de Kondea.“
„Prokleti homoseksualac, mrzim ga!“ Dok je izgovarala te reči, Leonora skoro iskezi zube,
toliko je mrzela Kondea.
„Znam. Ali moramo da izbegnemo rat. Vrlo brzo moraćemo otići na granicu da
proslavimo venčanja Luja i Elizabete. Moramo biti spremne za to. Konde će sigurno
iskoristiti našu udaljenost od Pariza da odigra neki od svojih gadnih poteza.“
„Končino će ga sprečiti u tome.“
„Stvarno se nadam da će biti tako, Leonora, pošto bi u suprotnom to značilo još jedno
razbijanje Francuske na dva dela i ne verujem da bismo uspeli da podnesemo još jedan rat.“
Dok je izgovarala te reči, Marija uzdahnu. Situacija je bila tako komplikovana. Venčanja
njene voljene dece, neprekidne provokacije francuskih velikaša, spremnih da dovedu u
pitanje njena ovlašćenja, hugenoti, koji su pritiskali da im budu priznata prava, stalne
zavere. Izgledalo je kao da se Kama Francuska hrani mržnjom i da samo tako može da
preživi.
Želela bi da se odmori, ali nije mogla to sebi da dozvoli, nije imala vremena za to.
Sede naspram velikog venecijanskog ogledala sa zlatnim okvirom.
Iza nje je stajala Leonora i fiksirala je pogledom svojih zakrvavljenih očiju.
„Ostale smo same, prijateljice moja“, reče kraljica. „U neprijateljskom kraljevstvu koje
samo sanja danas raskomada. Ponekad se pitam da li bi bilo bolje da se vratimo u Firencu.
Vi, Končino i ja. Ali zatim pomislim da ne nameravam da se predam. Ne nakon što su mi
ubili muža. Ne zbog mog sina, kom sam potrebna. I onda stisnem zube, pogledam se u
ogledalo, baš kao što to činim sada, i pokušavam da se ohrabrim, da skupim snagu da idem
napred.“
„Biću uvek pored vas, Marija, sve do kraja.“
Kraljica pogleda Leonoru u ogledalu. Onda se gorko osmehnu. „Znam, prijateljice moja.“
„Do kraja“, ponovi Leonora.
 32

KONDE

„Vaše veličanstvo, nije moguće! Pre samo dva dana grofa De Klermona umalo nije
hladnokrvno ubio ovaj čovek!“ Princ De Konde bio je razjaren. Zakrvavljenim očima pokaza
na maršala D'Ankra.
Sedeći na prestolu, elegantno odeven u saten poprskan dragim kamenjem sa srebrnim
ukrasima, Luj skrenu pogled ka Končinu Končiniju. Gajio je prema tom malom Toskancu
izvesno nepoverenje, baš kao i svi ostali. Sa druge strane, pogotovo u slučajevima kao što je
ovaj, nije mogao da ga baš okrivi. Suviše dobro je shvatao koliko taj velikaš nosi u srcu
njegovo ime.
„Vaše veličanstvo…“ Končino pokuša da se umeša.
„Maršale“, reče mladi kralj sa dozom ozbiljnosti, „govoriću ja. Tačni je ono što kažete,
Anri. Alije isto tako nesporno da je Klermon prekrio maršala pljuvačkom, uvredivši ga, da bi
ga kasnije zasuo najgorim uvredama. Ono što je Končini uradio sasvim je opravdano.
Štaviše, reći ću još nešto: to je neprikosnoveno pravo. Ni sam ne bih postupio drugačije.“
Maršal D'Ankr neprimetno klimnu glavom, ali je njegovo lice odavalo zadovoljstvo.
„Vaše veličanstvo, znate da je vaša reč zakon, ali…“
„Kapetan Švajcarske garde Nikola fon Štajnhofer može da potvrdi moje reči, ali je
očigledno da ono što kažem nema potrebe da se dokazuje. Jesam li u pravu, maršale?“
„Ne možete biti jasniji, vaše veličanstvo.“
„Vaše veličanstvo“, ponovo krenu u napad Konde, vi potcenjujete situaciju. Ovaj čovek se
oglušio o svaki red i zloupotrebio svu moguću hijerarhiju, do te mere da se oseća da je
iznad zakona: za njega ne postoje klase, titule ili dužnosti. Zato što ih već sve sam pokriva!
Molim vas da shvatite kako ga to čini nepopularnim kod vašeg plemstva, da je čak omrznut
kod naroda, koji ga nesporno smatra karijeristom i gramzivim trgovcem.“
„Bilo bi mi drago da me gledate u oči dok razgovarate sa mnom“, zagrme Končini.
„Da ste vlastelin, razgovarao bih sa vama. Ali ja govorim o vama!“ uzviknu Konde
prezrivo.
Marija je ćutala do tog trenutka, ali više nije mogla da trpi te uvrede. Najradije bi pustila
da govori kralj, koji je pokazivao da sa velikom zrelošću ume da se suoči sa ovakvom
situacijom, ali svakako nije nameravala da dozvoli Kondeu da nastavi sa ovom ludošću.
„Vaše veličanstvo, oprostite što upadam, ali ja sam ta koja sam za vreme regentske vlasti
dodelila maršalu D'Ankru neka od njegovih zvanja, stoga sam prinuđena da uzmem učešća
u ovoj smešnoj raspravi, koja zapravo krije nešto sasvim drugo.“
„Majko, izvolite, slušam vas“, reče kralj veoma učtivo, ali zadržavajući izvesno
nestrpljenje, kao da se osetio uskraćenim i manje značajnim u svojoj ulozi.
„Čudim se, Anri“, oslovila je Marija tako Kondea zato što je znala da će se princ zbog toga
razbesneti, a to je bilo baš ono što je želela. „Utoliko pre što su svima nama poznati razlozi
vašeg nezadovoljstva.“
„Stvarno, vaša visosti, a koji bi to razlozi bili?“
 „Oni što su vas naveli da sazovete Skupštinu staleža, što je odluka, neka bude sasvim
jasno, koju se jedva uzdržavam da ne kritikujem, pošto je doprinela da postane jasno da
vam je bilo na umu da razvlastite mene. U svakom slučaju nećete morati da dugo čekate.
Narednih dana saznaćemo kakve će odluke usvojiti Skupština. Hoće li biti u vašu korist ili
će, kako se nadam, utvrditi pravu istinu. Vi osećate mržnju prema maršalu D'Ankru zato što
je stekao priznanja i funkcije. Pa dobro, ne stidim se da kažem da, kada jedan čovek pokaže
vernost i poštenje kakve mi je ovih godina pokazao Končino Končini, ne mogu da postupim
na isti način kao prema nekom ko stalno kuje zaveru protiv mene, huškajući plemstvo,
preteći pobunama, pothranjujući prokletstvo verskog rata. Vaše ponašanje je svih ovih
godina bilo utoliko neodgovornije, zato što je bilo okrenuto samo podeli kraljevstva, koje u
ovom trenutku više nego ikad ima potrebu za jedinstvom. Ali ste vi, Konde, toliko obuzeti
vašom pomamom za vlašću da vas pokreće samo želja za ličnom koristi.“ Marija je
zapenušala od besa. Čak i Končino ostade začuđen slušajući sa koliko žestine napada
Kondea, koji ju je slušao crven od besa.
„Reći ću vam još nešto“, nastavi kraljica. „Savršeno sam upoznata sa činjenicom da ste u
više navrata pokrenuli vaše pione u pokušaju da se dokopate krune na osnovu vaše
utvrđene krvne linije. Ove iste krune koja je sada na glavi mog sina. Nisam ja kriva što vi
niste kralj. Niti je to Luj ili Končini. Shvatite to. I prestanite već jednom da kujete zavere iz
senke. Umesto što se stalno i samo pitate šta Francuska može da učini za vas, bolje da se
zapitate šta vi možete da učinite za Francusku!“
Kada je kraljica zaćutala, niko, pa ni sam kralj, ne usudi se da prozbori ni reč. Bilo je
očigledno da su odnosi između Marije i Kondea na samoj granici, a bilo je još jasnije da se
Marija umorila što mora da zadržava makar privid učtivosti prema tom fićfiriću. Luju se
ipak ovaj izliv besa nije previše svideo. Ne reče ništa, ali je njegovo lice govorilo više od
hiljadu reči.
Končini je neprekidno ćutao. Samo je nedostajalo da i on počne da govori.
Što se tiče Kondea, da je mogao, verovatno bi zadavio kraljicu svojim rukama baš u tom
trenutku.
Razdirao ga je bes. Stisnu vilicu tako jako da se začu škripanje zuba.
„Ako je to ono što mislite o meni, vaša visosti…“
„To je tačno ono što mislim o vama“, zaključi Marija, a njen pogled je delovao kao da želi
da sprži Kondea.
„Pa dobro, onda“, zaključi Anri, „mislim da ću se povući. Takođe mislim da ovaj vaš način
govora objašnjava više od hiljadu drugih reči da je to način na koji ispoljavate moć. Uzdam
se da će Skupština staleža umeti da odabere ono što je najbolje i da će vašu ulogu svesti na
pravu meru. Ali, ako slučajno ne bude tako i ukoliko brakovi koje tako željno očekujete
budu odobreni, ne očekujte ništa više od mene.“
Dok je to govorio, Anri II, princ De Konde, nakloni se pred kraljem i oprosti se.
 DECEMBAR 1615.

33

ZIMA

Ledeni vazduh nosio je razigrane bele pahulje.

Princ De Konde nije se sećao hladnije zime od ove. Put je bio prekriven snegom. Njegovi
ljudi umirali su kao muve, pokošeni hladnoćom i glađu. Nije moglo ništa da se uradi. Trajalo
je to već danima. I to uporno ponavljanje nije moglo da ga ne podseti da je upravo on želeo
tu pobunu. Sada je počinjao da shvata koliko je njegov plan bio sulud.
Bio je ubeđen da će zaustaviti kraljicu na njenom povratku iz Bordoa, nakon što su
proslavljena dva venčanja, ono između Luja i princeze Ane od Austrije i Elizabete sa
Filipom od Španije, uprkos svim njegovim protivljenjima. I naprotiv, ne samo da se to nije
dogodilo nego je bilo i vrlo verovatno da njegova ideja da bukne rat nema nikakve
mogućnosti da uspe.
Sa druge strane, nakon što j e Skupština staleža podržala smele planove Marije de Mediči,
odlučio je da se tome suprotstavi ne samo rečima. Već i oružjem.
I u tom trenutku, da bi potvrdio ozbiljnost svog angažovanja, doživljavao je sva lišavanja i
bedu koje je nosio takav sukob. Pošto su namirnice s vremenom postajale sve oskudnije,
njegovi ljudi bili su prinuđeni da pljačkaju varošice, svodeći francusko selo na opustošenu i
golu pustaru.
Strese se pri pomisli na to. Pogleda u selo ispred sebe. Utonulo u maglu i sneg.
Izdade naređenje umornim znakom ruke.
Arkebusci, kopljanici i ostali vlastelini iz njegove vojske baciše se na varošicu kao roj
skakavaca. Potrčaše kroz beli sneg kao crne izgladnele mrlje. Provaljivali su vrata, hvatali
žene za kosu, dok su njihova deca plakala u dimu projektila.
Konde ugleda kako bivaju zaklani očevi tih malih nedužnih bića, ubogi seljaci bez ikakvog
iskustva u ratovanju.
Odjednom, dok je kao nemi svedok posmatrao taj pokolj i kako jarkocrvena krv prekriva
izuzetno beo sneg sve dok selo nije pretvoreno u zadimljenu i crnu klanicu, ugleda kako mu
u susret hita neki mladić. Držeći bodež u ruci, pokuša da se probije. Zamahnu u svetlećem
luku pokušavajući da pogodi princa, ali se Kondeov konj uznemiri, pade na prednja kopita i
zbaci gospodara iz sedla.
Anri pade ničice u sneg. Nije imao vremena da se povrati i zgrabi pištolj sa bubnjem koji
je završio ko zna gde. Pogleda smrti u oči, dok je jadni sirotan raščupane kose i lica
uprskanog krvlju i čađi trčao ka njemu da mu oduzme život.
Sada je bio na samo nekoliko koraka od njega, kad neki pucanj zapara zimski vazduh.
Trenutak kasnije Konde ugleda dečaka kako se skljoka u sneg. Na čelu mu se ocrta veliki
tamni krug.
Noćni vazduh ogrnuo je Dvorac Šambor. Samo je beli sneg blistao na tamnim granama
ogoljenog drveća. Kule dvorca su se ogledale na ledenoj ploči reke Koson stvarajući odsjaje
boje zlata.
U unutrašnjosti dvorca Marija je boravila u svojim odajama, šćućurena ispod ćebadi u
jednom uglu. Iz kamina se širila prijatna toplina po čitavoj sobi. Konačno. Mislila je da će se
smrznuti na tom užasnom putu koji je morala da pređe do kuće. Na povratku iz Bordoa, gde
je konačno proslavljeno Lujevo venčanje, već danima se suočavala sa žestokom zimskom
hladnoćom. Sada je odlučila da se zaustavi i odmori pre nego što nastavi put. Tim pre što je
onaj prostak De Konde prešao Loaru sa svojim trupama i tu je čekao verovatno da joj objavi
rat. Zbog toga je maršal D'Ankr krenuo sa kraljevskom vojskom da ga ukloni.
Leonora je davala sve od sebe da raspali vatru u kaminu i da ta prijatna toplina ne oslabi.
Bila je, kao uvek, odevena u crninu. Već odavno se šaputalo da je veštica. Bili su to
komentari zavidljivih dvorana, iako je sa dugačkom crnom kosom i uvek tamnom odećom
vrlo teško mogla da ih uveri u suprotno.
„Noćas sam sanjala Firencu“, reče kraljica glasom promuklim od uzbuđenja, „i sanjala
sam Frančeska, mog oca, i Bjanku, moju maćehu, u Vili Pođo u Kajanu, kada ugledah
kardinala Ferdinanda, mog strica. I baš na kraju tog dana napala ih je nepoznata bolest, koja
ih je naterala u krevet uz patnju i bol.“
„To je bio neki ubica“, promrmlja mračno Leonora.
„Da, u pravu ste. Opet sam videla njihova tela izmučena bolešću. Bolest je odnela mog oca
za samo nekoliko dana. Ponovo sam čula glas strica, koji preporučuje da niko ne prilazi vili i
da se tako spreči svaki oblik zaraze. Ali je on u stvari hteo da ih ubije, uskraćujući im
pomoć. Uspeo je u tome. Začula sam Bjankin glas iskidan od bola u poslednjim grčevima.
Bio je ubica, Leonora, i ja verujem da je tako, ali nikada nisam imala dokaze za to.“
„Pa ipak je papa Sikst V bio obuzet mnogim sumnjama u vezi sa mogućim trovanjem, do
te mere da je čak sazvao kardinale iz inkvizicije da sprovedu istragu“, nastavi Leonora
umesto nje.
Marija uzdahnu. „Upravo tako. Morali su da razjasne razloge tih tako strašnih i
iznenadnih smrti, pošto je čak i za njega prisustvo mog strica bilo suviše zlokobno i
sumnjivo, u svetlu onoga što se dogodilo kasnije. Moj otac, veliki vojvoda Toskane, mrzeo
ga je. Stric je rekao da želi da zakrpi rupu koja se stvorila među njima, ali je zapravo samo
želeo da ga ubije. Sećam se pitanja koja su se postavljala tih dana. Razdirala su mi mozak i
dušu, a ja sam mogla samo da ostanem sa svojim demonima, pošto su se optužbe pokazale
samo kao fantazija.“ .
„Zašto mi to kažete, gospodarice moja?“, upita Leonora, gledajući kroz prozor dok je gust
sneg padao na zamrle vrtove Šambora.
„Zato što se noćas vratio i došao mi u posetu leš Bjanke Kapelo, bled i prekriven tamnim
mrljama, sahranjen u masovnu grobnicu sa plebsom i ostavljen da istrune. I zato ja u toj
Firenci, svedenoj na bedni i životinjski obrok mog strica, uviđam propadanje moje
porodice: onih Medičijevih koji su dugo vladali Firencom i zatim se gložili oko vlasti. Potom
vidim Francusku rastrzanu mržnjom koju gaji Konde i koja se širi po kraljevstvu kao kuga.
Samo se nadam da će Končino uspeti da ga porazi!“
„Konde nije ništa drugo do jedan slabić i kukavica.“
 „Da, ali najveći slabići i kukavice oduvek trijumfuju. Pošto njima pripada ovaj svet. Ja ću
se boriti protiv njih, Leonora, baš kao Katarina pre mene.“
„Bila je velika kraljica.“
„Uvek su bili protiv nje.“
„Baš kao što su protiv vas.“
„Nije bila Francuskinja. Bila je Firentinka. A tu činjenicu Francuzi joj nikada nisu
oprostili. Zašto bi sa mnom trebalo da bude drugačije?“
Dok je to govorila, Marija se zavali među jastuke. Pomisli na to svoje tako značajno
poreklo i koliko joj nedostaje Anri. Nije uspevala da ga izbaci iz glave. Njegovi podanici su,
naprotiv, imali kratko pamćenje. Slava, čast i vernost bile su vrednosti van opticaja. Više
nikoga nisu interesovale.
Činilo joj se da živi u svetu gde su izbrisane ne samo vrednosti već i pravila jednostavnog
življenja u zajednici. Padoše joj na pamet neka platna Paola Učela: Bitka kod San Romana i
Sveti Georgije ubija aždaju. Bila su tako sumorna i nemilosrdna.
A takav je bio i svet u kom je ona živela. Sumoran i nemilosrdan.
 34

KRATAK OKRŠAJ

Bila je zora.
Laforž je znao šta Končino želi da uradi: da istera pobunjenike iz kuča u Men sir Loaru,
natera ih u bekstvo i tako raščisti put i obezbedi siguran prolazak kraljevske povorke.
Nije bilo alternative.
Sneg je padao u krupnim pahuljicama. Bilo je dovoljno samo pogledati puteve koji vode
prema kapijama sela, pa da se zabrinu. Postojala je jedna vrsta levka na kraju kula
osmatračnica i same tvrđave su odbranu činile naročito povoljnom, a napad teško
ostvarljivim. Po oblacima dima koji su se izdizali iz unutrašnjosti mesta moglo se naslutiti
da onaj luđak De Konde nije poštedeo njegove stanovnike nasilja i užasa.
Istina je da se Men sir Loar nalazio baš na putu za Pariz. Ali Laforž je zapazio mesto za
odbranu slabije od ostalih. I upravo je o tome razgovarao sa maršalom D'Ankrom. Končino
ga je poodavno želeo na čelu svojih plaćenika, sledeći Leonorinu želju, a nakon nekog
vremena obradovao se zbog zbora koji je formirao, pošto je Laforž bio pouzdan, sposoban i
dovoljno mudar čovek. Znao je da u prvom redu odgovara kraljici, ali Končino nije to ni na
koji način poremetio, s obzirom na gotovo bratski odnos koji je imao sa Marijom de Mediči.
Bilo je onih što su govorili da joj je ljubavnik, ali su to bila samo glupa dvorska naklapanja.
Končino je voleo svoju ženu, a prema Mariji je osećao naklonost i zahvalnost.
„Jeste li sigurni da se možete probiti unutar zidina?“ upita Laforža.
„Ekselencijo, nažalost, ništa na ovom svetu nije sigurno, pa ipak sam uveren da mogu
dobro da odigram. Moje uhode smatraju da istočnu tvrđavu brani malo ljudi, koji su loše
naoružani i iscrpljeni od gladi.“
„Šta predlažete?“
„Upad.“
„Koliko vam je ljudi potrebno?“
„Ne više od dvadeset. Biče dovoljni ovi moji.“
„U redu, odobravam akciju. Ja bih u međuvremenu mogao da zaspem Men sir Loar
topovskom paljbom.“
„To bi nam omogućilo da lakše prodremo. Ako biste koncentrisali vatru na mesto
udaljeno od istočne tvrđave i na uočljiv način postrojili trupe, onda bi njihova odbrana
mogla da se uzdrma i na taj način naš zadatak učini jednostavnijim.“
„Učiniću to“, potvrdi maršal D'Ankr, gladeći brkove, „a sad povedite svoje plaćenike da
uništimo to pobunjeničko gnezdo.“
Končino to reče i otpusti ga.
Laforž se uputi ka šatorima.
U logoru je vladao potpuni haos. Ljudi su drhtali od hladnoće. Grupe arkebuzaca i
kopljanika prekrivenih teškim platnenim ogrtačima kašljale su oko vatre. Pojele su mršav
doručak, dok su se lonci dimili i iz njih se čulo krkljanje. Ljudi su bili umorni od dugog
pešačenja i malaksali od hladnoće. Vetar je zviždao i prodirao u šatore, ispunjavajući
vazduh ledenim i oštrim pahuljama.
Laforž dođe do svog boravišta. „Biskara!“, pozva.
Čovek od četrdesetak godina, širokog čela i živahnih očiju, odmah odgovori na poziv.
Imao je na sebi teški mundir, platnene vrećaste pantalone i visoke kožne čizme. Pero na
šeširu sa širokim obodom sada je delovalo kao klas smrznutog i ukrućenog kukuruza,
kristalizovanog u ledu. Imao je negovanu zašiljenu bradicu na licu prefinjenih crta.
„Evo me“, reče bez previše okolišanja.
„Reci ljudima da se počnu pripremati. U sumrak idemo na jedan izlet u prirodu.“
Biskara podiže obrvu, ali ne stiže da otvori usta jer Laforž nastavi: „Hoću arkebuze i
barut, zatim ntilje za eksploziv, dakle sve što je neophodno da se pripremi mina, je li
jasno?“
„Naravno, kapetane.“
Laforž se osmehnu. Biti kapetan plaćenika ostavljalo je utisak. Istini za volju, nije imao
neki čin. Ali to je bio način na koji su ga ljudi oslovljavali, priznajući mu komandu nad tom
neobičnom družinom zlikovaca koje su on i Končino okupili poslednjih godina. Pa ako je to
bilo u redu za njegove ljude, bilo je u redu i za njega.

Topovi su zasipali zidine još od ranog jutra. Konde je bio upoznat sa tim, ali nije znao šta da
radi. Sam je upao u tu zamku i sad nije znao kako da se izvuče iz nje. Bilo je lako ući u Men
sir Loar, ali je postojao rizik da to mesto sad postane grobnica.
Njegovi ljudi najpre su pronašli vino, namirnice, žene, i nakon što su okončali silovanja i
paljevine, bacili su se kao gladni vukovi na zimske zalihe, stavljajući golubove da porumene
na vatri, otvarajući boce burgunca i kljukajući se kao svinje svežim hlebom, sirom i
pršutom. Bilo je sve kao u zemlji dembeliji, barem do pre dve večeri, kada je svima postalo
jasno da je kraljevska vojska stigla pred kapije sela.
U tom trenutku, kad su se konačno otreznili od bančenja i orgijanja, njegovi vojnici su
shvatili da su izgubljeni. Tokom meseci redovi su se istanjili i sada je Konde mogao da
računa na najviše trista ljudi.
Naravno, moral je bio na visini: uprkos ledenoj hladnoći, toplota iz ognjišta i prijatan
miris mesa na ražnju povratili su raspoloženje. Ali napolju je pod komandom maršala
D'Ankra bilo najmanje tri hiljade ljudi. Bilo je teško i pomisliti da se sa tako brojno
nadmoćnim neprijateljem može voditi borba.
A otkad mu je situacija potpuno izmakla iz ruku, samo jedna ideja se opsesivno motala po
De Kondeovoj glavi: da pobegne.
Pre nego što bude prekasno.
Tako, dok su topovi zasipali Men sir Loar, Konde se pripremao za bekstvo preko severne
kapije grada. Na reci ga je očekivao čamac. Čekao je da padne mrak da bi mogao da šmugne
sa svojim najvernijim ljudima, ostavljajući ostale da budu ubijeni u tom zaleđenom levku.

Laforž pogleda u nebo. Počinjalo je da poprima roze boju predvečerja. Blistave oštrice
sumraka šarale su azurnoplavi svod. Bilo je vreme. Ostavi ljude sakrivene iza nekoliko jelki
i zajedno sa Biskarom priđe podnožju tvrđave. Kretali su se oprezno, koristeći se
činjenicom da svetlo postaje sve slabije i čini da ih teže primete eventualni stražari.
 Stigli su blizu istočne kapije varoši bez naročitih smetnji. Jedan deo tvrđave se srušio pod
topovskom paljbom, tako da je ona izgledala kao polomljen zub. Gvozdena kapija pretrpela
je štetu, ne do te mere da je bila iščupana, ali bi to moglo biti dobro rešenje ako bi mina kao
ona koju su on i njegov drug pripremili bila na pravi način postavljena, pa eksplodirala.
Biskara je napravio barut za punjenje. Ostali plaćenici držali su tvrđavu na oku, spremni da
otvore vatru ako bi neko od ljudi na straži pokušao da zaustavi ovaj upad.
Ali se nije ni čula ni videla živa duša.
Laforž izvuče kresivo iz džepa. Kremen udari o čelik i izazva paljenje. Prinese fitilj koji je
pripremio Biskara, i on se kroz nekoliko trenutaka razgore. Šišteći, crvena brazda poče da
se penje.
„Hajde, sada!“ reče Laforž prigušenim glasom.
Njih dvojica potrčaše ka šipražju.
To bekstvo glavom bez obzira bilo je praćeno plamtećom eksplozijom. Crveni plamen
zapara večernji vazduh, praćen bučnom detonacijom. Čim se oblak tamne izmaglice razredi,
Laforž i Biskara preuzeše kontrolu nad tvrđavom. Na kapiji srušenoj eksplozijom pojavi se
otvor koji će omogućiti da ljudi jedan po jedan lako prodru u unutrašnjost varoši. Dok je
Laforž vadio bodež iz korica, Biskara zgrabi baklju, upali je i poče da maše njom u mraku
zvezdane noći. Njihovi drugovi koji su čekali iza drveća krenuše u tišini prema njima, kao
mračne kreature. Svaki od njih držao je baklju u jednoj, a mač ili pištolj u drugoj ruci.
Lako uđoše kroz stvoreni otvor i odatle krenuše puteljkom prekrivenim suvim i ledenim
blatom između kuća od trske. Nisu sreli nikoga sve dok se ne nađoše na gradskom trgu.
Onda ih zasu plotun metaka. Blesak pucnjeva i ljuljanje svetiljki delovali su poput
paklenih očiju koje ispunjavaju mrak kao svetleće igle.
Laforževi plaćenici se raštrkaše.
Biskara i još neki pored njega uzvratiše vatru, pa serija projektila zasu puteljak. Onda
Laforževi ljudi provališe vrata i prozore kuća koje su gledale na trg i tu pronađoše zaklon.
Nisu pronašli žive duše.
Konde ih je sve pobio.
Nakon tog jezivog otkrića, dok su gledali u podove prekrivene krvlju, dok im je opori
miris smrti napadao nozdrve, Laforž pozva nekoliko svojih ljudi.
„Vratite se nazad“, reče, „i pokažite Končinu put koji smo otvorili. Kada uđete, napravite
širok krug i pokušajte da zaobiđete položaj. Opkolićemo pobunjenike sa dve strane i
potamanićemo ih.“
Njegovi ljudi se saglasiše i bez reči se vratiše odakle su došli.
 35

POBUNJENICI

Meci ispaljeni iz arkebuza zviždali su unaokolo.

Pokupivši komade nameštaja i stolove iz napuštenih kuća, Laforž i Biskara pripremiše
grubu barikadu iza koje će se sakriti. Porazbijali su prozore i sada su uživali u prilično
povoljnom položaju. Svaki od njih je imao svoju arkebuzu uperenu ka neprijateljskom
položaju. Kondeovi ljudi rasporedili su se u središtu trga. Verovatno nisu bili previše brojni,
ali su ipak pravili veliki džumbus.
Laforž se ponada da će Končino delovati najbrže moguće. I sama pomisao da može sam
napasti pobunjenike u toj situaciji i sa malim brojem ljudi koje je imao na raspolaganju bila
je sasvim nezamisliva.
Prošlo je neko vreme otkako je izdao naređenje svojim ljudima. Situacija se ipak nije
menjala. U tom nerviranju mučilo ga je i nešto drugo. Zapita se da njegovi drugovi nisu
možda uhvaćeni ili, što je još gore, ubijeni. U tom slučaju baš se uvalio u lepu zamku,
prinuđen da čeka pojačanje koje nikad neće stići.
Tako se nasloni leđima o zid i pokuša da zadrži smirenost.
Završio je sa dremežom kad nebo dobi bisernu boju i bleda jutarnja svetlost poče da
obasjava scenu. Onda ga u jednom trenutku Biskara probudi iz te obamrlosti u koju je
utonuo, govoreći mu:
„Pogledajte!“
I, po savetu svog druga, Laforž se zagleda u stotinak ljudi koji su na sebi nosili zaleđene
prnje i branili četiri strane trga.
Ali baš dok je gledao te nesrećnike koji su pokušavali da zadrže položaj, spazi na
suprotnoj strani u odnosu na onu gde su se oni nalazili kako niz munja para grafitne boje
zore. Gruvanje arkebuza odjeknu muklo i preteći, a pobunjenici počeše da podižu ruke ka
nebu, dok su kao klasje žita bivali pokošeni olovnim kuglama.
Nisu imali vremena ni da reaguju, kad se na južnoj i istočnoj strani dogodi isto.
Očigledno je da je Končino u toku noći koja je bila na isteku ne samo uspeo da prođe kroz
otvoreni prolaz istočne tvrđave već je imao na raspolaganju i vreme da rasporedi
arkebusce tako da mogu da opkole trg i da ga gađaju sa sve tri preostale strane.
Ohrabreni tom kišom metaka koja je razređivala redove protivnika, i Laforževi ljudi
počeše da pucaju na pobunjenike.
Posle niza paljbi arkebuzaca, preostalo je vrlo malo pobunjenika, sve dok ih nisu konačno
potamanili Končinovi vojnici, koji se kao reka metala i olova stuštiše na trg Men sir Loara.
Laforž ugleda mačeve kako blistaju, pištolje kako ispaljuju crvenkaste plamenove.
Kondeovi ljudi popadaše na kaldrmu. Neki su držali ruke na stomaku dok su im se mundiri
ispunjavali krvlju, neki su ih podizali ka nebu, pa onda padali ničice na zemlju.
Na sve strane urlici očaja, jauci, samrtni ropac.
Bio je to pravi pokolj, pošto Končino nije nameravao da pokaže milost prema onima koji
su se usudili da izazovu kralja.
 Laforž izađe, gledajući masakr koji se odvijao pred njegovim očima. Ljudi su padali jedan
za drugim, dok je sneg postajao umrljan crvenom bojom. Odmahnu glavom. Zato što je znao
da je čovek koji je izazvao ovo uzaludno istrebljenje odavno otišao kao da ga se ta bitka ne
tiče.
Mrzeo je Kondea. Svim svojim bićem.

Anri II de Konde otišao je čim je palo veče. Izašao je iz varoši Men sir Loar kroz kapiju
okrenutu pravo ka Loari i, dok se peo na čamac koji ga je čekao, začuo je zastrašujuću
eksploziju iz pravca istočne kule tvrđave.
Obuze ga osećaj olakšanja i razvuče usta u osmeh. Posmatrao je tamnu vodu Loare i
odmah zatim pomisli koliko je situacija postala nepodnošljiva: kralj je trpeo preveliki uticaj
kraljice majke, a ona je tih godina stvorila jak centar moći, podstičući gramzivost Leonore
Galigai i Končina Končinija, da se pokazalo ne samo da je nepobediva već i da je sve to
uvredljivo. Francuska je bila u rukama te pokvarene firentinske loze, a on to nije mogao da
toleriše.
On koji je više od svih imao pravo na presto Francuske što mu je oteto pre nego što je
bezbožni kralj pokušao da se uvuče u njegov krevet i da obeščasti njegovu ženu. A sad je na
prestolu jedan glupi, nečasni i nasilni dečačić.
Pa ipak, mora da je postojao način da ga prevede na svoju stranu, možda tako što će ga
okrenuti protiv rođene majke.
Pre svega morao je da smisli način da se oslobodi Končina i one veštice Galigaijeve. Oni
su bili uzrok svega. Kada budu odstranjeni, biće neuporedivo lakše da se pozabavi
kraljicom.
Da, ali šta da učini? Već neko vreme bio je obuzet jednom idejom. Moraće da napravi
savez sa vojvodom De Bujonom, naravno, pošto je i on razočaran i ogorčen ponašanjem
kraljice, kao i sa onim Neverom, iz sasvim istih razloga. I Giza je mrzeo Končinijeve i,
uprkos tome što je oduvek bio veran Mariji de Mediči, verovatno će rado iskoristiti priliku
da ih se oslobodi.
Ali sad je bilo važno da se vrati u Pariz. Da primora kraljicu na potpisivanje mirovnog
ugovora i da zajedno sa ostalima smisli plan da ubije maršala D'Ankra.
Kad bude uklonio njega, moći će na isti način da postupi i sa Galigaijevom i da na kraju
svrgne kraljicu majku i konačno je udalji od vladavine Francuskom. Biće to dečja igra.
Potom će skovati zaveru, ispoštovati dogovore i konačno se domoći uloge koja mu na
dvoru pripada.
Siguran da je to linija ponašanja koju mora slediti, odluči da se zavuče ispod ćebeta i tako
se zakloni od ledenih naleta vetra.
Bio je toliko utonuo u misli da nije ni primetio da je sve vreme bio naslonjen na ogradu
čamca.
Sada već dovoljno udaljenom u tami noći, učini mu se da još čuje odjeke pucnjave i
pokliče koji su se uzdizali ka tamnom nebu iznad Men sir Loara.
 AVGUST 1616.

36

ZAVERA

Končino je bio uznemiren.

Vratio se u Pariz pre nepun dan, pa ipak je osećao potajno neprijateljstvo prema sebi. Jed
je ispunjavao puteve i obavijao Luvr, dvor, plemstvo u jednoj ljigavoj komediji, toliko
gadnoj, toliko prostoj da gotovo nije mogla biti istinita. Ali je Končino znao da se u tim
odvratnim aluzijama, u tim poluglasno izgovorenim uvredama i lažnim i licemernim
osmesima krije smrtno opasni otrov.
Pogleda svoju ženu. Leonora je još bila tako lepa: duga crna kosa kao da je bila
sastavljena od morskih zmija, pa to nesavršeno lice, nepravilnih crta, obasjano parom
sjajnih i tamnih očiju, grčkog profila koji ju je obdario neobičnom i divljom senzualnošću.
Ispod njene spavaćice nasluti neodoljive obline.
Želeo ju je.
A ona nije želela da izbegne njegovu spremnost. Razgoliti je polako, milujući je najpre
preko mekane tkanine, pa onda po svetloj koži, ispunjavajući oči njenom lepotom pri
plamenu sveća i zlatnim odblescima svetiljki. Ona ga je fiksirala pogledom ćuteći, sve dok
njegova gruba i snažna ruka ne pronađe put kroz puna bedra, prodirući prstima u njeno
slatko i sočno blago.
Ona se ne uzdrža i prepusti se potmulom jecanju od zadovoljstva koje o da ju je uzbudilo
do najudaljenijih kutaka srca. Oseti kako je podilazi jeza i pusti da taj tihi lavež ispuni
muževljeva usta. Poljubi ga, obuzeta divljim zanosom.
Končino oseti da mu se ud ukrućuje. Ali sačeka. Želeo je da je najpre čuje kako urla i
preklinje ga da je uzme. Čitave noći. Kao da se radi o zabranjenoj nagradi – dugo čekanom i
baš zbog toga još više poželjnom i uzbudljivom zadovoljstvu.
Prsti su mu bili vlažni. Pope se do njene butine kvaseći je slatkim sokovima, dođe do
stomaka, velikih i punih dojki, pređe preko Leonorinog neodoljivog vrata i na kraju joj
ovlaži usne, uvlačeći joj dva prsta u usta.
Leonora ih posisa, halapljivo i nestrpljivo.
„Molim vas“, reče mu šapatom, mrmljanjem ispunjenim nemirom i vrućim kao žarki
ružičnjak, „uzmite me sada, ne mogu više da izdržim.“
Zagleda se u njega poluotvorenim mačjim očima, skoro kao razmažena, pokvarena
mačka, dresirana za greh i požudu.
Kao da mu čita misli, Leonora pusti da joj ruka sklizne naniže i pronađe njegov ud. Onda
mu skide vrećaste pantalone, dok je Končino osećao kako mu meso između nogu
nepodnošljivo pulsira. Bilo je nabreklo i bolelo ga je, ali je taj bol bio sama suština
zadovoljstva kakvo odavno nije osetio.
 Bila mu je potrebna. Sada.
Zadovoljstvo koje se više ne može odlagati.
Zadovoljstvo u kom će se utopiti: da pročisti um i za trenutak zaboravi sve nevolje
politike i ljudske komedije.

Bili su tu svi velikaši: Bujon, Giza, Never i ostali. Zakazali su sastanak u palati Tur d'Overnj,
koja je pripadala vojvodi De Bujonu.
Princ De Konde posmatrao im je oči. Nalazili su se u velelepnom salonu sa elegantnim
goblenima i vrlo visokim plafonom sa pregradama. Nameštaj je bio fino izrezbaren, a veliki
zlatni i srebrni svećnjaci činili su taj prostor još udobnijim i u isto vreme blistavijim.
Vojvoda je dao nalog da se zbog nesnosne vrućine otvore prostrani prozori. On i njegovi
gosti govorili su tihim glasom da nijedna od njihovih zavereničkih reči ne bi doprla do
pogrešnih ušiju.
Vojvoda De Bujon, kao gazda kuće, bio je zadužen za vođenje razgovora. Lepo odeven u
prekrasan prsluk ukrašen zlatom i poprskan biserima, vrećaste pantalone i svilene čarape,
Anri je na sve načine pokušavao da nahuška goste protiv kraljice, kao najodgovornije za to
što su izgubili počasti i privilegije na dvoru. Mada više nije bio dečak, Bujon je bio mršav i
nervozan, sa belim vrhom brade toliko zašiljenim da je njegovo već šiljasto lice činio još
dužim i užim, pa je izgledalo kao kljun neke ptice.
„Prijatelji, znam na šta mislite“, obrati im se pokroviteljski i imao je sve razloge za to jer
je u tom trenutku sigurno bio stariji od svih, „i verujte mi da ovo ne bih uradio da situacija
nije izuzetno hitna! Svi ste videli koliko je naš položaj očajan. S obzirom na to da Skupština
staleža nije dobila ništa od kraljice, već je samo uspela da potvrdi da je njena vladavina
ispravna, pošto je Arman Žan di Plesi de Rišelje, kraljičin novi ljubimac, postao ministar
spoljne politike i rata, i nakon što su Leonora Galigai i Končino Končini uspeli da
nagomilaju toliko mnogo zvanja i funkcija da više ne uspevam ni da ih izbrojim, našli smo
se ovde, izbačeni iz Kraljevskog saveta, jer nas sve odreda smatraju parazitima i
pobunjenicima. Poniženi od maršala D'Ankra kao da smo gomila buntovnika i razbojnika.
Ne, sacrebleu21, ni poslednji lakej ne bi bio tretiran na ovakav način!“
Giza ga pogleda popreko. Učestvovao je na ovom sastanku zato što je i sam, kao i svi
ostali, mrzeo Končinija, ali nije gajio takva osećanja prema kraljici majci, već su ga za nju,
naprotiv, vezivala osećanja vernosti i zahvalnosti. Zato, mada je bio spreman da zajedno sa
ostalima kuje mračnu zaveru protiv maršala D'Ankra, uopšte nije nameravao da isto to čini
na štetu kraljice. Pokuša da ispita teren i upita oprezno: „Šta predlažete da učinimo?“
„Na prvom mestu predlažem da ubijemo Končinijeve. Njihovo prisustvo toliko je
pogubno za ovo kraljevstvo da ne bih znao ni odakle da počnem. Leonora Galigai ima
izuzetan uticaj na kraljicu. Čak ne isključujem mogućnost da baš ona stoji iza naimenovanja
Di Plesija za ministra. Da ne pominjemo da je spletkarila konkretno sa kraljicom, pozivajući
ljude koji su im verni, kao što su: De Ver, Barben, Mango i sam Rišelje. Što se tiče Končina,
on postaje sve gramziviji i arogantniji, i uveren je da uvek može dobiti sve što poželi. Ako
hoćemo ponovo da zauzmemo mesto koje nam pripada, on i njegova žena moraju biti
uklonjeni. Onda će doći red na kraljicu. Samo na taj način moći ćemo konačno da dovedemo
na presto pravog princa po krvi, zato što je on zakonski naslednik Svetog Luja“, zaključi sa
izvesnim oduševljenjem vojvoda De Bujon, pokazujući glavom na princa De Kondea.
 Ali, pre nego što je ovaj mogao da se nadoveže na reči Anrija de La Tura d'Overnja, Giza
žestoko uzvrati: „Ako mislite da samo zbog činjenice da ste provetrili usta verujem vašim
luđačkim bulažnjenjima, prijatelju moj, onda ste se zabrojali u računu. Jedno je odlučiti da
se uklone Končinijevi: oni su karijeristi, arogantni, čudaci kojima je gramzivost ideja
vodilja. Sasvim drugo je i sama naznaka pomisli da se eliminiše kraljica i, kako mi se čini, da
se zameni kralj. Pa dobro, Bujone, nemojte da vam promakne činjenica da već imamo
vladara i da je Marija de Mediči jasno dokazala svoju vrednost, povrh toga je i potvrdila, kao
što ste rekli, na osnovu nedvosmislenih rezultata glasanja Skupštine staleža. Ako pak ovaj
tajni sastanak ima cilj da se eliminiše kraljica, ja se odmah udaljavam od toga, pošto uopšte
ne nameravam da se okaljam zločinom koji bi za žrtvu imao jednu poštenu i čestitu ženu
kojoj je ovo kraljevstvo u srcu mnogo više nego vama.“
Giza to izgovori i ustade. Bio je toliko gnevan da obori neki kristalni pehar. Ovaj pade na
pod i razbi se u hiljadu komada. Bez reči više, vojvoda okrenu leđa i dođe do vrata, odlazeći
sa ovog skupa zaverenika i ostavljajući širom otvorenih usta Bujona, Kondea, Nevera i
ostale.
 37

RAZMIŠLJANJA BISKUPA DE LISONA

„Kraljice moja, otkriće Matjea Laforža je zabrinjavajuće“, primeti Arman Žan di Plesi de
Rišelje.
Biskup De Lison se nalazio zajedno sa vođom plaćenika u Vidikovcu, maloj radnoj sobi
Marije de Mediči. Kraljica je i toga dana bila sva ozarena, sveza, poželjna. Uprkos tome što
su protekle godine ostavile traga, mladi ministar je mogao jasno da shvati razlog zašto su
mnogi gubili glavu za njom, pre svih veliki kralj Anri de Navara.
Marija pogleda biskupa De Lisona: bilo je u njegovom živahnom pogledu, bistrom,
nedokučivom duhu koji kao da je u sebi zatvorio groznicu, neke opsesivne ambicije, čije
razmere kraljića nije uspevala potpuno da shvati, ali je naslućivala da su neizmerne. Ta
uznemirujuća svetlost što je blistala u sivim očima mladog biskupa plašila ju je i očaravala u
isto vreme.
Bila je opčinjena tim čovekom.
Skoro kao da želi da prikrije zbunjenost, Marija skrenu pogled sa Rišeljea i zagleda se u
Laforževe oči. Nije bila sigurna da je Matje tih dana počeo da se udaljava od nje, ali je bila
uverena da nešto među njima samo što se nije razbilo. Nije to bio nedostatak vernosti
koliko kraj saučesništva, koje je u prošlosti bilo duboko i naizgled neraskidivo.
Sa Rišeljeovim dolaskom ti odnosi su se izgleda promenili, iako ona nije imala ništa
konkretno da pripiše Laforžu, koji je u ispunjavanju svojih zadataka bio besprekoran kao i
uvek. Stoga je samo mogla da zadrži za sebe laj osećaj, ne uspevajući da mu da neki oblik ili
makar samo privid istine.
„Vaše veličanstvo“, reče ovaj, vraćajući kraljičinu pažnju na temu koju je započeo Rišelje,
„kao što je reklo njegovo gospodstvo, biskup De Lison, pronašao sam način da otkrijem
nešto što bi moglo da nosi određenu korist u ovim danima.“
„Pa dobro, slušam vas, gospodine“, ohrabri ga Marija.
„Dakle“, započe Laforž, „kao što sigurno znate, od dana kad smo maršal D'Ankr i ja
ognjem i mačem osvojili Men sir Loar, krenuo sam Kondeovim tragom da bih došao do
punog saznanja kakvi su njegovi potezi nakon pretrpljenog poraza. Zaista, nimalo zabrinut
zbog mogućih posledica svog ponašanja i uzdajući se s razlogom u mudrost i umerenost
vašeg veličanstva, vratio se u Pariz da huška plemiće koji su odstranjeni iz Kraljevskog
saveta.
„Tako je počeo da se sa posebnom revnošću i učestalo sastaje sa Anrijem de La Turom
d'Overnjom, vojvodom De Bujonom, u njegovoj palati. I ne samo to! Ti sastanci bili su prave
pravcate tajne sednice, na kojima su učestvovali i vojvoda De Never, pa čak i Giza.“
„I Giza?“ Marija nije verovala da je čak i on uključen u zaveru.
Laforž ozbiljno klimnu glavom. Onda reče: „Pogodite šta sam nedavno otkrio?“
Marija poništi to pitanje pokretom ruke i naređenjem: „Nastavite, Laforžu!“
„Pa dobro, ta gospoda namerava da povrati izgubljena mesta u Kraljevskom savetu
eliminacijom Leonore Galigai i Končina Končinija, koji su po njihovom mišljenju krivi što su
im oduzete uloge plemića i što su se njih dvoje dočepali svih funkcija i zvanja koji su nekada
pripadali plemićima.“ U tom trenutku učini se da Laforž okleva.
„Nemojte da stajete baš sada, gospodine“, opomenu ga Rišelje, „kraljica mora da bude
obaveštena o svemu onome što ste otkrili, ma koliko kukavička i dramatična može da
izgleda zavera koju su smisili ti prokleti pobunjenici.“
Izgledalo je da Marija ne želi da veruje u te reči. „Dakle, ima još nešto, Laforžu? Pošto mi
se čini da je ono što ste mi rekli već neverovatno ozbiljno.“
Vođa špijuna kolebao se još neki trenutak, ali prekide sa oklevanjem. „Vaše veličanstvo“,
nastavi, „vojvoda De Bujon, kojeg je nahuškao Konde, namerava da pripremi plan da… ubije
i vas.“
Začuvši to, Marija zaneme. Dakle, toliko daleko su stigli? Gramzivost ih je navela da čak
žele da nasrnu na život svoje kraljice? A zbog čega? Zbog zvanja i funkcija? Samo zbog
ličnog interesa? To je bilo užasno. Ne, još gore, bilo je kukavički! Ali ona to neće tolerisati.
Ne ovog puta. Bila je umorna.
Zgađena. Skupština staleža, sporazumi o miru, ustupci: ništa od svega toga izgleda nije
ničemu poslužilo! Suočiće se s njima licem u lice.
„Kada je začuo te reči“, nastavi Laforž, dok je kraljica bila zadubljena u mračne misli,
„vojvoda De Giza je ustao, tvrdeći da je jedno odstraniti Končinijeve, a sasvim drugo makar
samo i pomisliti da se nasrne na život kraljice Francuske. I da iz pomenutog razloga on ne
namerava da bude deo tog zlikovačkog plana i od tog trenutka odbija svako moguće buduće
uplitanje.“
„Dobro za njega“, reče Marija, „biće pošteđen.“
Kraljica onda nabaci oštar pogled, hladan kao led, pogled kakav se Rišelje ne seća da je
ikada video pre tog trenutka. Ali ono što se u tom pogledu moglo videti bio je hladni,
kontrolisani bes, suspregnut, i to tako da se od njega sledi krv u žilama. Rišelje shvati da se
od te srdžbe može osetiti strah, i to zadrža u svesti.
„Armane“, reče Marija glasom koji nije dozvoljavao pogovor. „Nameravam da tog
bezvrednog zaverenika De Kondea zatvorim u Šatleu. Ostavićete ga tamo do kraja života ili
barem sve dok to bude meni po volji. Umorna sam od njegovih stalnih zavera, njegovih
poluistina, laži i uvreda. Podnosila sam njegove hirove da ne bih osudila kraljevstvo na
cepanje, za koje svakako nije bilo potrebe. Ali sad je dosta! Činjenica da sam podnosila
svakojake provokacije za dobro Francuske ne znači da sam spemna da razboritost
pretvorim u slabost.“
Marija za trenutak zastade. Onda pogleda pravo u oči Armana Žana di Plesija de Rišeljea.
„Da ne zaboravim: Stavite u okove i Bujona, dok ćete poštedeti Gizaa i Nevera.“
„Vaše veličanstvo…“
„Jeste li me čuli?“
„Naravno.“
„Ti prokleti pobunjenici upoznaće srdžbu kraljice Francuske i jedne Medičijeve. Sada
idite“, zaključi i bez dalje priče skrenu pogled ka prozorima obasjanim suncem.
Rišelje i Laforž nakloniše se pred njom.
Onda se uputiše ka vratima.
 38

KRALJ I NJEGOV MILJENIK

Tih dana kralj Francuske provodio je prijatan odmor u vrtovima lepog imanja markiza
D'Albera. Taj sparni avgust prosto je oduzimao dah. Nedavno se vratio iz lovačkog pohoda
koji mu je životnu melanholiju učinio malo veselijom. Bio je jako umoran i mrzovoljan.
Posebno ga je umarala supruga, ona glupa devojčica koja ne misli ni na šta drugo osim na
ljubav i ostala glupa prenemaganja i očekivanja da joj on recituje poeziju, da je vodi na ples
i da u njenu čast organizuje proslave i prijeme.
Bila je lakoumna i glupa žena, govorila je samo španski. Nije naučila ni reč francuskog
jezika. Što je još gore, očekivala je da je on barem jednom sedmično posećuje u njenom
krevetu.
Ali njemu takve niskosti uopšte nisu bile važne. Pošto je rastao u gvozdenoj disciplini, u
njemu je sazrela potpuna odbojnost prema svemu što je zabavno i prijatno. Sa izuzetkom
lova, razume se. A lov sigurno nije bio razonoda za ženice.
Sve ostalo u njemu bilo je melanholija i tromost. I tog dana, uprkos sparini, bio je odeven
u crno, a tom bojom je, hteo ne hteo, isticao svoje legendarno bledilo i u isto vreme
pokazivao negativnu stranu kojom je zračila njegova ličnost. Godinama nije postojao način
da se izvuče iz te svoje sumornosti. Štaviše, iako je njegova majka u više navrata pokušavala
da mu daruje društvo slatkih i šarmantnih dama, uvek se dobro pazio da ni izdaleka ne
izrazi bilo kakav oblik zahvalnosti.
Znao je da se sa više strana na dvoru pretresa pretpostavka u pogledu nekih njegovih
posebnih sklonosti, suviše bliskih homoseksualnosti, ali se on uopšte nije brinuo oko toga,
već je zaista pronalazio najbolje društvo u muškarcima a da to nije preraslo u nedolično
ponašanje.
Jednostavno je u nekima od njih otkrivao ono razumevanje i naklonost koji su mu bili
očajnički potrebni. A osoba koja ga je razumela više i bolje od svih bio je upravo Šari
d'Alber. Znao je kako da razgovara sa njim i šta da mu predloži, bio je ljubazan, diskretan,
srdačan, jednom rečju izvanredan. Luj nije mogao da mu pronađe neku manu i divio se
Šarlovom šarmu i otmenosti. Činilo se da D'Alber zna šta kralj želi i pre nego što sasluša
njegove reči.
I u tom trenutku, dok su sedeli u jednom od paviljona, uživajući u svežini senke koju su
stvorile zavese što su se povremeno podizale zbog lenjog povetarca, Šari d'Alber, gospodar
De Luin, pripremio je za kralja predivno ledeno piće, tako slatko i osvežavajuće. Luj je sad
već bio kod trećeg pehara i činilo se kao da ne želi prestati sa ispijanjem te tečnosti.
„Kako vam se čini, vaše veličanstvo? Sviđa li vam se pun ukus ove mešavine?“
„Prijatelju moj, mislim da je jednostavno senzacionalan. Nema ničeg boljeg, verujte mi!“
„Da, posebno nakon lovačkog pohoda kao što je ovaj od jutros. Ubili ste divljeg vepra
velikog kao Minotaur.“
„Dragi moj Luine, previše ste dobri.“
„Nipošto, vaše veličanstvo, nipošto, ta zver je stvarno bila velika.“
 „Hajte, Luine, bio je već iscrpljen zbog pasa i pucnjave drugih lovaca. Ja sam ga samo
poslednji probio kopljem.“
„Da! Ali to je bio odlučujući udarac. Onaj koji ga je oborio na zemlju!“
„Dobro, dobro, prijatelju moj, samo nastavite da mi laskate, neće mi pozliti od toga“,
odvrati Luj uz osmeh.
„Kako vas je lepo videti u dobrom raspoloženju, veličanstvo, to se tako retko događa“,
primeti Luin uz iskrenu naklonost.
„U pravu ste, ali me toliko malo interesuju pitanja dvora da bih, verujte mi, voleo da živim
ovde sa vama do kraja života.“
„Vaša ljubaznost čini mi čast, veličanstvo.“
„Nije to ljubaznost“, naglasi Luj, „već jednostavno iskrenost.“
„Neka bude tako“, predade se Luin, „ali šta vas naročito brine?“
Učini se da kralj razmišlja. „Plemstvo, pretpostavljam“, pa zatim dodade, „i žene.“
„Žene?“ upita s nevericom Luin, „stvarno kažete? Zar ih ne smatrate čarobnim i
elegantnim… i divnim?“
„Možda. Ali i neizmerno dosadnim.“
„Verovatno još niste upoznali one prave“, bio je uporan Luin.
„Oh, prijatelju moj, upoznao sam ih svih vrsta i temperamenta. I mogao bih sve da ih
imam, samo da hoću, ali verujte mi da mi je prijatniji i zabavniji dan koji provodim sa vama
nego noć sa deset žena u mom krevetu.“
„Pa da, to je značajna tvrdnja, nema šta. Dozvoljavam sebi da to smatram komplimentom,
vaše veličanstvo.“
„To i jeste.“
„I dopustite mi još jedno pitanje“, usudi se da kaže Luin. „Slušam vas“, odgovori kralj.
„Dakle, pomenuli ste plemiće.“
„Upravo tako.“
„Pitao sam se na koji način vas oni zabrinjavaju.“
„Pa, uzmite na primer problem sa Končinijevima.“
„Problem sa Končinijevima?“
„Pa da“, prasnu kralj, „plemići mrze maršala D'Ankra zbog njegove brze karijere i
bogatstva, poseda i zvanja koja je nakupio.“
„I vi imate osećaj da nisu u pravu?“, upita gotovo poluglasno Luin. U njegovom glasu bilo
je nečeg umilnog, beskrajno neodoljivog. Luj se prosto prepusti da ga to uljuljka.
„Pa dobro, maršal je uvek bio veran. Ono što je dobio nadoknada je za učinjene usluge.“
„Jeste li vi, vaše veličanstvo, dodelili maršalu dužnosti i ostale počasti?“
„Istinu govoreći, bila je to moja majka.“
„Kraljica?“
„Ko drugi?“ upita mrzovoljnim glasom Luj. Nije mogao da shvati gde teče ovaj razgovor,
ali se prepustio da ga vodi poslušno, kao pitoma životinja. A večernji povetarac koji je
postajao sve jači, povezan sa svežim pićem na bazi bobica, imao je na kralja takav uticaj da
predmet dijaloga učini još tajanstvenijim.
„Pa onda, vaše veličanstvo“, nastavi uvijeno Luin, „možda plemići ne greše sasvim.“ U tom
trenutku se zakašlja, gotovo u želji da ublaži ono što se spremao da kaže: „U krajnjoj liniji, vi
niste bili kralj kada su dodeljivanc te počasti, a sad jeste kralj. Dodajte tome činjenicu da je
Končino Končini stranac, uz to Firentinac, čovek iz loze trgovaca, i nije rođen u Francuskoj, i
ne može da poznaje ovo kraljevstvo tako dobro kako ga poznaje vaše veli čanstvo. Na kraju
krajeva, i kraljica je Firentinka. Naravno da to nije greli, štaviše ona je izuzetna žena, ali zar
i vi ne uviđate da je možda došao trenutak da uzmete ono što vam pripada? Uostalom, ne
verujem da bi vam majka to uzela za zlo. Već vam je nekada predlagala da prenese na vas
svu moć odlučivanja, a vi biste se razumljivo oslanjali na nju i njenu lucidnost.“
„Dobro se sećam toga. I zahvalan sam joj zbog toga što je to učinila.“
„Svi smo joj zahvalni na tome. Ali sada, dozvoljavam sebi da kažem kako je došao vaš
trenutak, onaj da uzmete u svoje ruke Francusku i dovedete je na mesto koje zaslužuje u
svetu. Zar vam se ne čini da je tako? Hoću da kažem – sve to putem vaše vizije, vašeg plana.
Vaš život bi možda na taj način bio ispunjeniji i manje dosadan. I možda bi i ti plemići što se
sada žale i koje vidite kao parazite, mogli da pokažu kvalitete i postanu korisno oruđe u
kraljevim rukama, da dostignete najveću slavu u korist Francuske.“
Izgleda da je Luj pažljivo razmatrao ovu tvrdnju. Bila je to nesumnjivo primamljiva
mogućnost. I na kraju krajeva, dosta je čekao. Sada je imao petnaest godina. Njegov otac je u
tim godinama već preživeo Vartolomejsku noć, svečano se odrekao protestantske vere i
prigrlio katoličku. Da, Luin je bio u pravu. A on je čekao. Čekao šta? Mora da uzme ono što
mu pripada.
„U tom slučaju bila bi mi potrebna osoba u koju bih mogao da se pouzdam. Čovek sa
iskustvom, koji želi dobro meni i Francuskoj. Gde da nađem takvog čoveka?“ Zatim, kao da
je doživeo iznenadno prosvetljenje, učini se kao da je kralj otkrio rešenje za sve probleme.
Njegovo bledo lice se ozari i onda upita: „Da li biste vi mogli da budete taj čovek, Šarle?“
Kao da je pao s neba, kao da je taj zahtev sasvim iznenadan i neočekivan, gospodin De
Luin pogleda kralja s nevericom. „Mislite, vaše veličanstvo?“
„Ne vidim bolje rešenje. Prihvatite, Šarle.“
„Ali…“
„Nema tu nikakvog 'ali', naređujem vam.“
Luin krajnje ponizno saže glavu. „Ako je to volja vašeg veličanstva…“
„Jeste, dobri moj prijatelju.“
„… Onda sam vam beskrajno zahvalan na časti koju mi ukazujete, večanstvo.“
„Vrlo dobro“, zaključi Luj, „i ovo je završeno! A sad idemo na večeru da proslavimo ovu
divnu odluku.“ To reče i ustade. Luin uradi to isto, nakloni »c pred kraljem i reče: „Verujem
da će i večera biti baš po vašem ukusu.“
„Ne sumnjam u to, prijatelju moj. Kad ste pored mene, osećam da se niga ne bojim, čak ni
zamki oko prestola.“
 39

OBLICI I BOJE

Konde je završio u Šatleu, baš kako je naređeno. Zavera je bila osujećena, barem za
trenutak.
Marija je bila umorna. Ali je sad imala nekoliko dana mira pred sobom. Luj je otišao da
poseti plemića prema kom je osećao veliko poštovanje, Šarla d'Albera. Delili su zajedničko
oduševljenje za lov. Bilo joj je drago što njen sin oseća strast prema nečemu. Previše puta
imala je osećaj da se dosađuje i da u dosadi gaji srdžbu koja bi mogla postati fatalna.
Sada je Marija u Fontenblou mogla najzad da se oslobodi stalnih briga i da se posveti
sebi. To joj se tako retko dešavalo da skoro nije mogla da se seti kad je poslednji put mogla
slobodno da ćaska o beznačajnim sitnicama ili o onome što ju je najviše oduševljavalo.
I tako je odlučila da se na nekoliko dana udalji od Luvra. Mrzela je taj prokleti dvorac. A
želela je palatu samo za sebe, sagrađenu prema njenim željama i nalozima. Trebalo bi da se
seti Palate Piti, pomisli, i da se tako udalji od ovih opscenih francuskih palata, toliko
mračnih i spartanski strogih da su delovale kao zamkovi ili tvrđave. Međutim, nije želela da
ta palata liči na neke rezidencije, previše izveštačene arhitekture i lišene umerene
elegancije kojom je Fransoa I od Francuske u svoje vreme ispunio mesta izvan gradova.
Nasuprot tome, Fontenblo, koji je mnogo dugovao Katarini de Mediči, delovao je daleko
pristojnije.
Dok je sedela u paviljonu na sredini Šaranske bare i razmišljala, Marija zadrža pogled na
fasadi Istočnog krila antičke komedije, i kao da dobi znak potvrde takvih razmišljanja.
Primatičo je izgradio nešto čudesno: proporcije, simetriju, dorske stubove, zid od tesanika,
dugačke isturene krovne vence… čitava ta struktura bila je izvanredan omaž firentinskom
stilu.
Upravo o tome je ovih dana razgovarala sa Salomonom de Brosom, arhitektom kog su joj
dugo preporučivali. Kupila je neko zemljište na periferiji Pariza, kao stvoreno da se na
njemu napravi predivna palata sa svom onom strogom prefinjenošću koja je rezidencije
velikih firentinskih porodica činila večnim.
Marija je volela čistotu linija od grubog kamena, kao i tamnocrvenu boju koja je fasadama
palata davala neverovatnu osobenost. Dugo je o tome pričala sa Brosom i bila jasna.
Naredne godine počeće radovi na toj palati.
Sada, dok je maštala na taj način, diveći se smaragdnozelenoj boji vode Šaranske bare,
počela je da razmišlja o nizu slika koje bi želela da se nađu u palati koju je ona tako
zamislila. Ta ideja već joj se poduže motala po glavi. Dugo se pitala ko bi mogao biti
pogodan slikar da napravi ciklus slika što bi ovekovečio ono što je ostvarila u životu.
Moralo bi da se radi o nečem jedinstvenom i neponovljivom. Smejala se pri pomisli na
toliko slavljenje sebe, ali je s vremenom naučila da je to baš ono što narod želi od vladara.
Raskoš i veličanstvenost nisu bile prazni obrasci ili jednostavne stilske klauzule, već pre
precizno određena pravila vladavine, bilo da se radi o kralju ili kraljici. Nisu smeli da budu
potcenjeni, već na pravi način pothranjivani, naglašeni, slavljeni u kultu ličnosti ili sjaju koji
se pamti zasvagda, kako bi uloga kraljevstva bila nedostižna i izuzetna u raznim
vremenima.
Zato iz tog i nijednog drugog razloga, uprkos oskudnim apanažama koje joj je odobravao
Anri, nikada nije oklevala da odabere najneverovatnije haljine, najkrupnije komade nakita,
najsjajnije bisere, najraskošnije ukrase za kosu. Sav svoj novac koristila je da obezbedi sebi
kraljevsko dostojanstvo. Sve u njoj trebalo je da odražava blistavi sjaj moći, pošto je to bilo
upravo ono što su svi tražili i želeli od svoje kraljice: plemići, visoki službenici, narod, svi
odreda.
Možda to nikada ne bi priznali, ali to nije značilo da u dubini duše nisu mogli da joj se ne
dive.
I zato je Marija podanicima pružala ono što su želeli: vladala je njima, manipulisala
njihovom nesigurnošću svojom nespornom otmenošću, putem bajke o svom autoritetu koja
je, ako se dobro pogleda, najstarija priča na svetu.
A onda se zapita kome da poveri izradu tih slika. Ko bi priču o njenom životu mogao da
učini toliko herojskom, zanosnom, raskošnom, izdašnom?
Zatim, malo-pomalo, dok se gubila u zelenilu tečnosti bare, uzdišući zbog vrućine tog
avgustovskog popodneva, osećajući pomalo osveženja samo zahvaljujući lepezi, poče da
pronalazi put rešenju što joj je, kada dobro razmisli, uvek bilo nadohvat ruke, a koje zbog
hiljadu raznih briga kojima je bila obuzeta poslednjih godina nikada nije razmatrala. Ime
tog rešenja bilo je: Rubens.
Ko bi, ako ne on, mogao da shvati, protumači i prenese na platno ono što je imala na
umu? Zar on, na kraju krajeva, nije bio taj ko je na najlepši način proslavio porodicu njene
sestre Eleonore?
A kome da se poveri, ako ne svojoj sestri?
Kako bi volela da je tu, da razgovara s njom u tom trenutku. Ali tu nije bilo nikoga osim
nekoliko dvorskih dama i para paževa. I sve to je učinilo da se na kraju krajeva oseća kao da
je sama. Ni Leonora je nije pratila tih dana, pošto je više volela da ostane pored muža u kući
u Parizu.
Pa ipak, sigurno je mogla da napiše pismo, da o tome razgovara sa Riše-ljeom, da zaduži
pisara da sastavi poruku koja bi sadržala smernice njenih zamisli i da ona bude dostavljena
Rubensu. Sad još nije bio trenutak, ali, kad palata bude završena, on će svakako prihvatiti
zadatak. Nakon onoga što joj je o njemu rekla sestra pre deset godina, neprekidno je prema
tom čoveku gajila beskrajnu ljubopitljivost, mada je njeno interesovanje za njega oslabilo, a
razlog za to treba tražiti samo u brojnim tragedijama koje su je zadesile. Deset godina,
pomisli. Znači, proteklo je toliko mnogo vremena?
Nije mogla a da se ne naježi pri toj pomisli. Utoliko pre ne sme dalje da gubi vreme.
Na malom stočiću naspram nje nalazili su se papir, mastionica i pero za pisanje.
Ne oklevajući ni trenutka, poče da piše:

Dragi moj Rubense

Je li bilo ispravno da mu se obrati na taj način? Ne, nikako, ali neka o tome razmišlja
pisar. U svakom slučaju nije htela da napiše nešto u šta nije bila ubeđena, stoga iznova
započe…

Maestro,
 Već dugo vremena želim da vam napišem ovo pismo, ali hiljadu problema kojima
je obasuto ovo moje nesrećno kraljevstvo sprečilo me je da dane rasporedim na
način kako bih želela. Ipak sam najzad pronašla trenutak za sebe i za svoja
razmišljanja, i stoga izlazim pred vas sa ovim mojim pismom u nadi da će vas
predlog koji se spremam da vam iznesem zainteresovati.
Radi se o mogućnosti da vam naručim ciklus slika, zamišljenih na temu mog
života, njegovih najvažnijih delova, koji bi, istinu govoreći, morali biti prikazani u
vidu alegorije, gotovo kao poglavlja neke knjige. Razlog za ovakav zahtev leži pre
svega u činjenici da sam stigla u određeno životno doba i da bih želela da imam u
opipljivom sećanju ono što mi se događalo.
Pomislila sam posebno na vas iz brojnih razloga: na prvom me-stu zato što ste
bili prisutni na mom venčanju sa Anrijem IV, kraljem Francuske, koje je obavljeno
preko punomoćnika u Firenci, što vam je omogućilo da budete prisutni kao
direktan svedok tog čina. Drugo, ali ne manje važno, jeste to što je moja sestra,
Eleonora, udata za vojvodu od Mantove, u više navrata veličala vaš rad. Najzad,
niko kao vi ne poznaje italijansko slikarstvo, koje ste vrlo pažljivo i precizno
proučavali, i koliko mi je poznato, jedini ste umetnik što može da poveže
veličanstvenu viziju koju imam na umu, poštujući vreme koje ću vam dati ukoliko
prihvatite zadatak.
A vreme zavisi od izgradnje palate koju sam nedavno naručila arhitekti
Salomonu de Brosu. Stoga ću se uskoro pozabaviti tim pitanjem.
Uveravam vas da ću znati da na odgovarajući način nagradim vaš talenat i
vreme.
Očekujem vaš odgovor u vezi sa ovim.
Obavezujem se da vas u narednom periodu obavestim o vremenu i načinu
eventualne realizacije dela.
A sada primite moje najiskrenije pozdrave,
Marija de Mediči, kraljica Francuske

Opet pročita pismo. U njemu su bile iznete sve neophodne informacije i razlozi koji su je
naveli da formuliše ovaj predlog. Eto! Sada će moći da preda pismo Rišeljeu, zahtevajući od
njega da pronađe pisara koji će biti u stanju da ovaj sadržaj uobliči u besprekornu formu i
stil, ne bi li dobila odgovor od Rubensa.
Radosna zbog te pomisli i zbog načina kako je zamislila posao, odloži pero za pisanje i
pusti da se osuši crno mastilo kojim je napisala pismo.
Bila je sigurna da je Rišelje neće razočarati.
 APRIL-MAJ 1617.

40

LUIN

Rat je opet razdirao Francusku. Kada je otkrio zaveru protiv kraljice i Končinija, Rišelje nije
oklevao ni trenutka i poslao je u Šatle princa De Kondea. U isto vreme je vojvoda De Bujon
uspeo da se spase i da objavi rat kruni, stvarajući saveze sa protestantskim prinčevima.
Ali Holandija i Engleska pohitale su da potvrde podršku Mariji.
Verski rat ipak se vratio svom svojom zabrinjavajućom žestinom i pobunjenici nisu
oklevali da još jednom nahuškaju hugenotske struje protiv katoličke vere i kralja.
Maršal D'Ankr je izašao na bojno polje sa vojskom sastavljenom od tri armije, koje su
delovale istovremeno u tri oblasti Francuske. Prvom je ko-mandovao vojvoda De Giza,
druga je bila pod komandom maršala De Mon-tinjija, a treća pod vodstvom grofa D'Overnja.
Rišelje, koji je imenovan za ministra rata, odlučio je da na taj način ravnopravno
raspodeli odbranu kraljevstva i ta strategija je dala značajne rezultate zahvaljujući premoći
kraljevskih snaga, sve više konsolidovanih izolacijom u koju su dospeli pobunjenici
odbijanjem protestantskih zemalja da im pruže podršku.
Pa ipak se u Luvru i u Parizu stvarala zločinačka slika, utoliko odvratnija što je vođena iz
senke, u tišini palate i njenih odaja. U isto vreme nije propuštana prilika da se širi odjek reči
pisaca pamfleta i smutljivaca koji su nastavljali da šire propagandu po gradu da su velikaši
sve više okrenuti protiv Končinija.
Prisvojivši te pretnje kao svoje i učinivši ih oštrijim i još više zastrašujućim zahvaljujući
svom autoritetu kod kralja, Luin je iskoristio haotičnu situaciju u koju je bačen čitav dvor
da kod Luja pojača osećaj srdžbe prema maršalu i kraljici majci. Končinijeva udaljenost od
Luvra, uslovljena vođenjem rata, pokazala se još povoljnijom pošto je oslobađala Luina
svake moguće rasprave, pa je delovao nesmetano, pojačavajući kraljev bes.
Ali ga je vest da se maršal D'Ankr upravo tih dana vraća u Pariz naterala da sve ubrza,
pokušavajući da ubedi kralja da završi ono što se ne može izreći.
U tom trenutku silazio je unutrašnjim stepeništem koje je povezivalo njegovu sobu sa
kraljevim odajama. U stvari, Luj ga je imenovao za glavnog nadzornika Luvra i ta dužnost je
sada omogućavala Luinu da spava unutar palate. Tog jutra pronašao je njegovo veličanstvo
u prostranom salonu koji je igrao ulogu prijemnog. Kralj se nalazio ispred prozora. Bleda,
gotovo bolesna svetlost curila je slabašno, dok je zrak sunca grozničavo obuhvatao tu
scenu.
Luj je delovao mrzovoljno, melanholično, umorno. Kao i uvek. Sa njim su bili bliski
prijatelji: Deažan, stalni sekretar kraljice majke, pravnik Truzon i baron De Vitri, kapetan
kraljeve garde.
 „Morate da me saslušate, vaše veličanstvo“, govorio je Deažan, „ti prokleti politikanti biće
vaša propast. Ne mrze ih samo plemići već i čitav narod, ako je tačno da je pre samo
nekoliko meseci narod Pariza jurnuo na njihovu kuću.“
Kada je Luin ušao, kralj ga pozdravi klimnuvši glavom i osmehnuvši se, jer je sama
činjenica što ga vidi bila dovoljan razlog da se oseća ugodnije. Luin ne propusti priliku da se
priključi Deažanovom govoru, ne bi li tako pojačao demonizaciju Končinijevih i postigao
rezultat koji je sebi zadao da ostvari do kraja jutra.
Tako progovori, nadovezujući se na poslednju rečenicu koju je izgovorio Deažan. „I da bi
nadoknadila štetu nanetu njihovoj kući, kraljica nije oklevala da Končinu Končiniju i
Leonori Galigai na ime odštete odobri zapanjujuću sumu od četiri stotine pedeset hiljada
livara. I to je samo epizoda u vezi sa kućom, pošto ste, veličanstvo, sigurno upoznati u kojim
razmerama maršal pljačka blago vašeg veličanstva! Samo sa jednim ciljem – da unajmi
plaćene vojnike za vođenje rata protiv jedne malobrojne grupice propalih plemića koju bi
mogao lako da porazi ogromnom već regrutovanom vojskom što ju je savršeno organizovao
Arman Žan di Plesi de Rišelje. Da ne govorimo o tome da je trenutak da vi, veličanstvo,
preuzmete vođenje ovog kraljevstva iz majčinih ruku, baš kako je rečeno pre nekog
vremena.“
U tom trenutku Luin zaćuta, puštajući da ta poslednja rečenica ispuni prostor između
njih i da neko vreme lebdi i postane opipljiva, konkretna.
Taj njegov vesti postupak verovatno je delovao, pošto nakon čitave večnosti kralj klimnu
potvrdno glavom i upita: „Šta predlažete, Šarle?“
Luin uzdahnu, kao da je ta tvrdnja koju se spremao da iskaže bolna ali neizbežna. Bio je
iskusan glumac i savršeno dobro je znao kako da odigra kartama. Imao je zelene i svetle oči
koje su izražavale opčinjavajući i opojni šarm, kojim je bio u stanju da potčini svakoga, a
kralja više od svih. „Vidite, vaše veličanstvo“, započe gotovo krotkim glasom, „postoji samo
jedan način da upravljate a da ne podnosite račun vašoj majci, Leonori Galigai ili bilo kome
drugom, a to je da maršal D'Ankr bude ubijen.“
Začuvši takav predlog, niko od prisutnih se ne usudi da progovori. Samo se kralj
usprotivi stidljivim odbijanjem. „To ne mogu da dozvolim, Šarle“, izgovori skoro se
izvinjavajući, kao da ta njegova tvrdnja predstavlja tešku glupost.
„Ali, ukoliko se Končino pojavi ovde u Luvru sa onom njegovom arogancijom, pa nastavi
sa krađom na vašu štetu i odbije da uzmakne makar korak unazad? Ako se usprotivi vašoj
volji? Ukoliko bude nastojao da zadrži sve funkcije i nagomilanu moć, uprkos vašem
zahtevu da podnese ostavku?“
Bila je to prava bujica pitanja. Deažan razrogači oči, ne verujući. Truzon ostade otvorenih
usta, Vitri se zagleda u kralja.
„Samo i jedino u tom slučaju“, prošaputa Luj.
„U redu, vaše veličanstvo“, nastavi Luin. „Baron De Vitri uhapsiće maršala D'Ankra
zajedno sa njegovom ženom i tužiti ga parlamentu. Pored toga, veličanstvo, dozvolite mi da
vam predložim da na neko vreme udaljite majku sa dvora. Kao što sam već ranije kazao,
Mariji de Mediči potreban je period odmora. Ona sama predložila je da vam preda
rukovođenje državom. Vi niste prihvatili i to je bila mudra odluka, ali sad je morate
promeniti jer je to neophodno više nego ikada pre.“
Luj po drugi put potvrdno klimnu.
 Kocka je bačena. Luin je uspeo u svojoj nameri. Dopusti sebi da se iskezi. Deažan je
shvatio posledice svega toga. Luj nastavi da gleda kroz prozor, bezizražajnog pogleda,
praznog kako je sada verovatno bilo i njegovo srce, posvećeno jedino tome da zadovolji
Šarla d'Albera de Luina.
 41

TRAGEDIJA U LUVRU

Končini je pohitao u Luvr zajedno sa svojom pratnjom. Upravo se vratio sa fronta, gde je
pokorio pobunjene plemiće. U duši je želeo da taj uspeh konačno povrati mir u ovoj
Francuskoj rastrzanoj zavidljivošću i egoizmom. Ali nije gajio posebne nade. Naravno da se
on prvi nikada ne bi uzdržao od sticanja izuzetnog ličnog prestiža. Sa druge strane, sve te
uspehe postigao je zahvaljujući odanosti kraljici. Je li možda trebalo da se pokaže kao
kukavica i dvolična osoba kao oni prokleti velikaši, nesposobni da shvate pojmove kao što
su čast, iskrenost i vera? Zaista ne.
I tako se Končfni samouvereno spremao da pređe preko pokretnog mosta Palate Luvr.
U svojoj pratnji je imao četrdeset konjanika.
Krenuli su u ranu zoru iz njegove palate u Fobur Sen Žermenu.
Kad su stigli u Ulicu de la Arp, nastavili su do Pon Sen Mišela, došli do II de la sitea, prošli
pored lepe Crkve Sen Bertelemi i onda stigli do velikog Pon o Šanža.
Tu Končino glavom pozdravi vođu stražara koji su čuvali most. Prinese ruku šeširu. To
mesto u gradu uvek je uspevalo da ga iznenadi, pošto, mada se prelazilo preko Sene, nije
bilo moguće videti reku, toliko su obe strane mosta bile načičkane juvelirnicama i
menjačnicama. Bile su poredane na dve strane mosta kao džinovske košnice. A u danu kao
što je ovaj taj prostor su ispunile brojne mušterije, stalni posetioci i trgovci.
Odatle, posle Ulice Sent Katrin, prođoše kroz Ulicu Sent Onore, da bi stigli na pokretni
most Luvra.
Stražari ga pustiše da prođe. Ali, čim je prekoračio preko spoljne kapije pokretnog mosta,
Končino uvide da nešto nije u redu. Kada je došao do sredine mosta, bilo mu je savršeno
jasno da vojnici maksimalno žure da spuste gvozdenu rešetku iza njega i zadrže njegovu
pratnju napolju.
Tada shvati kakve su prave namere kralja i njegovih miljenika. To shvati još bolje
ugledavši kako mu prilazi komandant straže Vitri. Imao je neki čudan osmeh na licu.
„Gospodine“, obrati mu se kapetan, „siđite sa konja.“
Maršal D'Ankr nije mogao da poveruje kako taj neotesanac sme da mu izda takvo
naređenje, ali baš u tom trenutku shvati da je izgubljen. Uprkos tome, nije mogao prihvatiti
da njemu neko izda takvo naređenje.
„Meni kažete?“ upita uz iskreno čuđenje dok je njegov konj udarao kopitima po drvenim
daskama mosta.
Vitri nije čekao ni trenutka više. Bio je to izgovor koji je čekao. Staviće tačku na ovu
komediju. Rukom dade znak svojim ljudima da upere oružje.
Pištolji i arkebuze pojaviše se sa svih strana. Ljudi zauzeše streljački stav. Kada Vitri
izdade naređenje, trostruki rafal odjeknu na mostu dok su olovne kugle probijale grudi i
vrat maršala D'Ankra.
 Prava fontana jarkocrvene boje prošiklja iz Končinovog grla. Firentinac prinese ruke licu.
Zaurla prigušeno i zakrklja, usta punih krvi, zatim pade sa konja uz mukli odjek,
razrogačenih očiju i smrskanog vrata, trzajući se u neljudskom ropcu.
Izdahnu u trenutku, dok se bara tamne krvi širila ispod njega.

Marija začu odjek pucnjeva. Nije znala za razlog, ali se uplašila da je već naslutila o čemu se
radi. U početku je bila zadovoljna zbog prijateljstva između Luina i njenog sina. Međutim,
već neko vreme je bila nemoćni svedok negativnog uticaja koji je Šari imao na Luja i,
uvidevši da ne može da odvrati sina od takvog društva, pomirila se sa sudbinom,
prihvatajući posledice.
Nešto ju je razdiralo u stomaku, kao da se neki čudovišni i krvožedni crv naselio u njemu
i sad oštri kandže po zidovima njene utrobe.
Osećala je da krvari. Na ustima joj se pojavi pljuvačka, srce poče da joj lupa tako jako kao
da će svakog trenutka iskočiti iz grudi.
Najzad začu korake kako muklo odjekuju po praznim hodnicima, sve dok se ne
zaustaviše ispred vrata prijemnog salona.
Njen prvi štitonoša upita jednu od dama da li kraljica može da ga primi, ali se Marija, ne
gubeći vreme da mu izda to odobrenje, pojavi u predvorju. Bleda, napeta, očiju
razrogačenih od užasa koji se skupio u masku dostojanstvene uzdržanosti.
Čovek nije imao snage da je pogleda u oči.
„Vaše veličanstvo…“ promuca preplašeno, ne mogavši da dovrši rečenicu. „Govorite!“,
naredi mu ona, ne dozvoljavajući dalje oklevanje. Učini se da je mali salon utonuo u led.
Reći prvog štitonoše zaparaše hladni vazduh kao sečivo noža kad zaškripi prolazeći kroz
led. „Maršal D'Ankr je mrtav“, izgovori jedva čujnim glasom.
„Kako? Na koji način?“ Marija nije mogla da poveruje u tu vest. Uprkos tome što je
osećala da su te reći nepopravljivo tačne, njena usta su se zainatila da izgovaraju pitanja
koja bi mogla da makar za trenutak tu tvrdnju učine što udaljenijom.
„I-izgleda da maršal nije poslušao kraljevo jasno naređenje“, nastavi nesigurno prvi
štitonoša, „i onda je komandant garde Vitri izdao naređenje da bude oboren na pokretnom
mostu Luvra trostrukom paljbom iz pištolja i arkebuza.“
Bio je sav prestrašen.
Kraljičine dvorske dame prinese ruke ustima, prigušujući krik užasa. Mariji se učini da se
predvorje okreće oko nje kao poludela vrteška. Ali nije smela dozvoliti da izgubi glavu. Ne u
trenutku kao što je ovaj. Naprotiv, baš sada je morala da bude kraljica više nego ikada
ranije.
Uputi ledeni pogled prvom štitonoši. „Gospodine“, naredi, „vi ćete sada otići u kraljeve
odaje i reći mu da želim da razgovaram s njim.“
„D-da, vaše veličanstvo.“ Izgovorivši te reči, prvi štitonoša mehanički napravi turoban
naklon.
„Idite“, reče Marija, „i najhitnije me izvestite o kraljevom odgovoru.“
 42

KRALJEV ODGOVOR

Ali kraljev odgovor nikad nije stigao. Luj nije imao šta da kaže.
Marija je bila šokirana. Ne samo zbog Končinove smrti i zbog očaja u koji je zapala
Leonora već i zbog tako surove i neočekivane ravnodušnosti njenog sina. Zatvorio se u
svoje odaje zajedno sa onim čudovištem od Luina, Deažanom i još nekim najbliskijim
prijateljima. Prijateljima! Sad je i Mariji bilo jasno da između Luja i te mlađane družine
postoji nešto mnogo bolesnije, nešto što još više zabrinjava, nešto što je crnje od običnog
prijateljstva. Bili su lepi, naravno. Čak previše. A ona je potcenila tu pretnju. Nije shvatila
kakav i koliki podmukli uticaj je ta šačica feminiziranih dvorana vršila na njega. I sad je
plaćala ceh svojoj površnosti.
Otkri da više ne shvata sina. Učini joj se da je izrastao u nekog stranca, mladića bez srca.
Pa ipak, ranije je imala naznake te netrpeljivosti. Anri, pomisli. Njen muž je pre svih
naslutio koliko opasna može da bude sinovljeva oholost i pokušavao je da je ispravi na
jedini mogući način. Bičem. Ali sad je bilo prekasno. Luj je odrastao dovoljno da postane
kralj. A pošto je imao Luina pored sebe, to ćutanje izbliza je moglo mnogo da liči na
uzurpaciju prestola.
Na to je mislila kraljica dok je sva zanemela bila zagledana u Leonorine oči pune suza.
A šta su sad mogle da očekuju?
Minuti su im izbrojani, to je bilo sigurno.
A nije znala od koga da zatraži pomoć.
Poslala je da pozovu Laforža, ali ga nisu pronašli. A od Rišeljea ni senke. Svi su nestali.
Ostavili su ih same. Kao dva jagnjeta na klanju.
Leonora je plakala. Obrazi, obično jako bledi, bili su zarumenjeni, u plamenu, ovlaženi
suzama koje, kako je izgledalo, nemaju kraja.
Dok su stajale tako, napuštene od svih i očajne, pojavi se gospođa De Geršvil. Marija ju je
poslala da zatraži prijem kod kralja. Za trenutak se ponadala u primirje, ali ono što ugleda
na ženinom licu ne pruži joj nikakav ugođaj.
Gospođa De Geršvil delovala je šokirano. Njen pogled bio je skrhan.
„Vaše veličanstvo“, započe, pokušavajući da bude jaka, „razgovarala sam sa vašim sinom,
kraljem. Preklinjala sam ga da vam omogući da razgovarate sa njim. Na kolenima sam mu
se bacila pred noge, kraljice moja…“
„I šta onda?“, Marija je drhtala od nestrpljenja. Sve je zavisilo od mogućnosti da
razgovara sa sinom.
Ali gospođa De Geršvil odmahnu glavom. Jedva se uzdržavala od plača.
„Pokušala sam, vaše veličanstvo, pokušala sam na sve načine“, reče, i u tom trenutku glas
stare dame prekide se u jecaju. „Ali nisam uspela… iako, iako sam… toliko želela da uspem u
nameri.“ Zatim gospođa De Geršvil pokuša da se smiri i nastavi: „Kralj mi je uz najveću
ljubaznost i blagost podigao bradu i rekao mi da, uprkos tome što ga niste tretirali kao sina,
on neće napraviti istu grešku i uvek će vas smatrati svojom majkom. Međutim, dodao je da
zasad ne namerava da vam omogući razgovor sa njim.“
„Izgubljene smo“, prošaputa Leonora.
„Luin!“ zareza Marija. „On je zatrovao srce mog sina učinivši ga slepim, nemim i gluvim za
moje molitve.“
„Ne bih znala šta sam mogla drugo da uradim“, promrmlja gospođa De Geršvil, prilazeći
kraljici, za koju su je vezivali duboka naklonost i poštovanje, što su se održali svih ovih
godina. Marija je zagrli zato što je zapažala sav očaj i ucveljenost te dobre i prijatne žene.
Leonora ju je gledala rasejano. Koliko je samo snage bilo u njoj. Koliko dostojanstva. Ona
je bila ta što ih je hrabrila: Marija, kojoj je sad možda ugrožen život.
Otrgli su joj Končina. Čoveka koji ju je voleo i koji joj je podario dvoje dece. A sa njim je
otišlo i njeno srce. Nije znala postoji li način da izađe iz ove zamke, ali je sada već bila
umorna. Anri, veliki kralj, bio je mrtav. Ubijen. Končina, koji ju je voleo od prvog trenutka
kad ju je ugledao, raskomadala je ova marioneta, Luj XIII.
Kraljica, koju je ona obožavala, bila je zatvorena u svojim odajama. Čemu bi poslužilo
preživljavanje u svetu kao što je ovaj? Leonoru to nije interesovalo. Mogla je mirne duše da
umre.
Upravo dok je uranjala u te turobne misli, pojavi se baron De Vitri na čelu kraljevih
gardista.
„Vaše veličanstvo“, reče ovaj očigledno zbunjenim glasom, „imam nalog da odvedem vašu
dame datours u Bastilju.“
Marija nije mogla da veruje svojim ušima. „Šta?“
Vitri ponovi kakvo je zaduženje dobio.
„A šta ako se usprotivim?“
„Nećete to učiniti. To je kraljevo naređenje. Ukoliko me budete sprečili da izvršim
zadatak, biću prinuđen da primenim silu, a verujte mi da je to poslednje što želim.“
„Neće biti neophodno, vaše veličanstvo“, javi se Leonora, „znala sam da će pre ili kasnije
doći ovaj trenutak.“ Ustade i ode do Marije. Uze njene ruke u svoje i pogleda je pravo u oči.
„Stigle smo do kraja“, nastavi, „sada od nas zavisi hoćemo li pokazati neprijatelju da ga se
ne bojimo i da se nećemo uplašiti bez obzira na to šta će nam učiniti. A ja se ne plašim, vaše
veličanstvo. Imala sam sve čemu sam se nadala u životu, čak i mnogo više od toga. Imala
sam Končina, imala sam velikog kralja Anrija, a iznad svega imala sam vas… Marija. To što
sam bila pored vas sada mi daje snagu da se suočim i sa ovim poslednjim putem koji me
odvaja od groba, pošto znam da se iz Bastilje niko ne vraća. Ali se ne plašim. Zato što ću
znati da ste vi sa mnom, gde god da odem. A to mi je dovoljno: oduvek mi je bilo dovoljno i
uvek će mi biti dovoljno.“
Marija pogleda prijateljicu ćuteći. Oseti njene tople, mekane, nežne ruke. Bila je na ivici
uzbuđenja. Ali se uzdrža. Nema za čim da žali, kaza u sebi. I kako je rekla Leonora, uspele su
da odolevaju njihovim i neprijateljima Francuske skoro dvadeset godina. Nije to bilo malo.
Imale su ružnih trenutaka, ali isto tako i mnogo lepih.
Izgleda da je Leonora naslutila njene misli. Klimnu glavom kao da više nije bilo potrebe
za rečima, kao da su glasovi mogli da učine nesavršenim taj trenutak, koji je sada u toj
nestvarnoj tišini sobe poprimao duboko značenje. Kraljičine dame gledale su je ćutke, kao
svedoci veličine tog trenutka, jednog prijateljstva što je značilo ljubav, nežnost, iskreno
poštovanje, deljenje vrednosti i pogleda, principa i ubeđenja. Čak je i baron De Vitri
posmatrao najblistaviju demonstraciju svega toga.
I u znak poštovanja prema tom tako veličanstvenom trenutku nastavi da čeka.
Kad oseti da je spremna, Leonora izvuče ruke iz ruku svoje kraljice. Prinese ih vratu i
skide ogrlicu koju je uvek nosila, pa onda taj komad nakita stavi u kraljičine ruke. „Nemojte
me zaboraviti, vaše veličanstvo. Ovo je najlepše što imam.“ Onda se okrenu i priđe baronu
De Vitriju. „Kapetane, hoćemo li krenuti?“, izgovori odlučnim glasom.
I bez ijedne reči više izađe iz salona, dok su je gardisti gledali kao opčinjeni, zadivljeni što
vide toliko dostojanstvo i hrabrost.
Onda Vitri krenu za njom, a to učiniše i njegovi ljudi.
Marija ju je gledala kako nestaje i oseti da tog trenutka umire i jedan deo nje.
Suze počeše nemilice da liju, a kraljica ovog puta ne učini ništa da ih zadrži.
 43

SAMOĆA

U danima koji su usledili, situacija se nije nimalo poboljšala. Štaviše, pogoršala se, ako je to
uopšte moguće.
Ostale dvorske dame pozvane su da napuste kraljičine odaje.
Marija je ostala sasvim sama. I u toj samoći je čamila. Staklastim pogledom gledala je
stražare kako zaziđuju dvoja vrata njenih odaja, ostavljajući samo jedna. Kraljeva
naređenja, rekoše, a ona im ne odgovori zato što je, nakon što je Leonora odvedena,
prestala da se nada razgovoru sa sinom.
Baron De Vitri je dolazio da joj donese da nešto pojede za ručak i večeru.
Bila je zatvorenica. Jedina osoba koja se nje sećala bio je Arman Žan di Plesi de Rišelje.
Biskup De Lison došao je da je poseti i tog jutra.
Marija se hvatala za njegove reči svim snagama. Rišelje je bio jedini koji joj je preostao i
kome je, kako se činilo, bilo donekle stalo do nje.
I on je delovao iscrpljen svim tim što se događalo tih dana. Bio je, ako je to uopšte
moguće, mršaviji nego obično. Njegove živahne i izuzetno pokretne ogromne oči blistale su
na upalom licu, još više izduženom postom i neprekidnim radom.
„Vaše veličanstvo, shvatam koliko mora biti bolno ovo vaše stanje. Ono što bih želeo da
vam kažem u ovom trenutku jeste da ćete ubrzo biti spašeni, mada još ne mogu to da
potvrdim. Pregovaram o svim uslovima za vaše oslobađanje.“
Marija uzdahnu. „Dakle još ne postoji nikakva mogućnost da se sretnem sa sinom? Ni
posle svega što mi je ono kopile od Luina učinilo?“
Rišelje se duboko zagleda u nju. Njegove oči su govorile više od hiljadu reči.
„Oprostite mi zbog mog besa, Armane“, izgovori kraljica, „i ispričajte mi šta su vam rekli.“
„Sedite, vaše veličanstvo, sedite“, reče Rišelje i pomože kraljici da se smesti na fotelji
obloženoj plavim somotom. Za trenutak je pomilova po ruci, iskazujući gest naklonosti koji
nije mogla da odbije. Od tog jednostavnog dodira kraljičini obrazi se zarumeneše.
„Eto“ dodade biskup De Lison, „tako je mnogo bolje.“ Onda nastavi: „Ovako stoje stvari: u
pravu ste, Luj je potpuno potčinjen Luinu, do te mere da je pravi razlog zbog kog je do sada
odlagao razgovor taj što ne zna kako da se suoči sa vama. Vidim mu to na licu, tužan je zbog
onoga što se dogodilo. Pa ipak, ne smete ni za trenutak pomisliti da će se on povratiti. Zato
što mislim da Luina sluša više nego bilo koga, više nego vas, mene, više nego samog boga. I
upravo je Luin taj koji se vas najviše plaši i do detalja se priprema za trenutak kada ćete se
konačno Luj i vi videti.“
Rišelje ispusti dubok uzdah. To prvo priznanje nosilo je u sebi veliku gorčinu, i sad kad je
uspeo da ga izgovori, osetio je olakšanje. Marija ga je gledala molećivo, pa on ne čekajući
nastavi priču:
„Pre svega ono što je najvažnije: biće vam pošteđen život, ali ćete morati da se povučete u
Dvorac Bloa. Tamo ćete imati sva ovlašćenja i sigurnost da će vam prihodi ostati netaknuti.
Nećete moći da sa sobom povedete ćerke Kristin i Anrijetu, ali ćete barem imati poslednji
razgovor sa Lujem na dan vašeg odlaska. U Dvorcu Bloa moći ćete da se viđate sa kim
budete želeli. Bićete na određeni način pod mojim starateljstvom. Izvinjavam se zbog te
definicije, vaše veličanstvo, ali ja sam pružio garancije kralju sa ciljem da ubedimo onog
demona od Luina. Shvatićete da je sve što radim samo i jedino za vaše dobro.“
„Armane“, reče Marija, „ne samo da to razumem već to i beskrajno cenim. U vreme kada
mi više niko nije prijatelj vi ste mi ostali verni, što je dostojno svake pohvale. Kako ću ikada
moći dam se zahvalim?“
„Vaše veličanstvo, nema potrebe da to kažete. Ne bih smeo da postupim drugačije.
Zahvalnost koja me vezuje za vas je iskrena i duboka. Bez vas nikada ne bih mogao da
stignem gde sam stigao i prema vama gajim poštovanje i naklonost koje niko nikada neće
moći da mi istrgne. Ponajmanje glupavi miljenik jednog golobradog kralja.“
„Znate li nešto o Leonori?“ upita ga Marija.
„Nažalost, vaše veličanstvo, vesti nisu najbolje. Znam sigurno da se nalazi u jednoj od
ćelija Bastilje. Ispituju je i pokušaće na svaki način da je osude. Njen život bio je zapečaćen
u trenutku kad je izašla iz ove sobe. Tužan sam zbog toga, verujte mi.“
Kraljica klimnu glavom. Ma koliko bile strašne te vesti, bila je srećna što se još govori o
Leonori. Ali, pre nego što je stigla da se preda zanosu, Rišelje je trže iz tog kratkotrajnog
stanja olakšanja.
„Vaše veličanstvo, molim vas da naš položaj smatrate onakvim kakav jeste: očajan.
Mržnja prema vašoj ličnosti i svima koji su vam bili prijatelji ovih dana strahovito je
porasla, što vesto podstiče Luin.“
„Zašto mi to kažete?“
„Zato što mislim da vam nije jasno koliko je za vas važno da se završe ovi mučni
pregovori i da pobegnete što je pre moguće. Sve ostalo nije bitno. Matje Laforž…“
„Taj prevrtljivac je još živ?“
„Zašto to kažete, vaše veličanstvo?“
„Zato što ga ne viđam u poslednje vreme.“
„Shvatam vaše sumnje, ali dopustite mi da vam kažem kako nemate dragocenije osobe od
tog čoveka. Matje proverava koji put može biti najsigurniji da napustite Pariz. Lično bira
ljude.“
„Jeste li stvarno ubeđeni da se još možemo pouzdati u tog čoveka? I jeste li sigurni da je
situacija toliko očajna? Više me neće priznavati ni kao kraljicu?“
„Vaše veličanstvo, to je upravo ono što pokušavam da vam kažem. Morate imati
poverenja. Pariz vas mrzi. Kao kugu. Luin je vesto nahuškao protiv vas pisce pamfleta i
razne smutljivce. Kao đavo je potpirio zavist i ljubomoru koje su mnogi osećali prema
Končinijevima i sada je jedino rešenje da pobegnete. Da pobegnete i da zaboravite, vaše
veličanstvo. Izgnanstvo je jedini put da izbegnete…“
„Smrt“, dopuni rečenicu Marija.
„Upravo tako, kraljice moja“, zaključi Rišelje.

Matje je ostao bez reči. Video je muškarce i žene svih društvenih slojeva i ubeđenja kako
ulaze u Crkvu Sen Žermen l'Oseroa. Stopio se sa njima. Već je nekoliko dana proteklo kako
je procurila vest o državnom udaru. I sada, imajući u vidu već izvesno izgnanstvo kraljice,
proučavao je situaciju u gradu, pokušavajući da sazna kakvo je raspoloženje. Da bi se bolje
pomešao sa običnim svetom, obukao je tamnu kabanicu sa kapuljačom. Nosio je pohabanu
odeću. Nije se umivao već tri dana i zubi su mu bili crni. Niko ne bi pomislio da se radi o
vođi plaćenika u službi Rišeljea.
Promenio je gospodara, pošto mu Končinijeva smrt nije ostavljala drugi izbor, a bilo je
očigledno da je političko nasleđe maršala D'Ankra pokupio njegov mezimac, biskup De
Lison. Sad je Laforž bio Rišeljeov prokletnik. Na najveće Rišeljeovo zadovoljstvo.
Končino je upravo prethodne noći sahranjen Crkvi Sen Žermen l'Oseroa i sad je Laforž sa
užasom pretpostavio šta će se dogoditi: gomila ljudi spremala se da unakazi njegove
posmrtne ostatke. Njega, koji je trijumfovao nad pobunjenicima i uspeo da pobedi baš one
velikaše čiji je jedini cilj bio da se dočepaju prestonice sa apsurdnim zahtevima za
privilegijama i prihodima.
Matjeu odvuče pažnju neki džin širokih leđa i dugačke kestenjaste kose. Imao je na sebi
svetlobraon somotsku jaknu i platnene vrećaste pantalone, na nogama dugačke čizme, a za
pojasom je nosio zadenut bodež. On poče da pomera nadgrobni kamen i uklanja sveže
nabacanu zemlju tačno na mestu na kom je Končino sahranjen.
Kad je najzad uočio grobnicu, čovek leže trbuhom okrenut ka zemlji, pričvrsti četiri kraja
drški mrtvačkog sanduka i onda ispusti strašan krik koji je na neki način ličio na naređenje.
Začuvši signal, pobesnela rulja poče da daje oduška svom zadovoljstvu i četiri čoveka se
baciše na posao da izvuku iz zemlje mrtvački sanduk. Čovek koji se spustio u grobnicu
izroni iz jame kao avet. Kosa mu je bila posuta zemljom, a na licu mu se ocrtavao osmeh
razbojnika. Udarcem nogom otvori mrtvački sanduk.
Tog trenutka narod Pariza pljuvačkom prekri ono što je preostalo od jadnog maršala.
Zatim mnogi od njih počeše da izvlače kosire, noževe, bodeže, kame i kao rojevi izgladnelih
skakavaca baciše se na leš, ispuštajući psovke i uvrede.
Laforž je bio preneražen.
Uvidevši šta se događa, i ostali Parižani baciše se na maršalove ostatke. Narod je silovito i
kivno navalio da raskomada leš Končina Končinija.
U njihovim očima nije bilo milosti, ruke su im bile grabljive i pohlepne, oštrice gladne
mesa, i nisu prestajali žestoki povici što su u tom ludilu i metežu bili spojeni u nakazni hor.
Ti glasovi su bili krajnje uzbuđeni pri pogledu na plen koji je ležao nepomično, mrtav,
raskomadan njihovim udarcima, kao skelet neke životinje. Pariz je izlivao mržnju, i to telo
koje je samo jednu noć prepušteno mračnom milovanju zemlje sada je bivalo oskrnavljeno i
lišeno poslednje mrvice dostojanstva.
Matje ugleda jednog trgovca kako gotovo kao trofej pokazuje odsečenu ruku iz koje
kaplje krv. Bio je mršav kao mrtvački pokrov, beo kao krpa i neobuzdano se radovao tom
užasu. Neka žena sekla je meko tkivo, Laforž prosto nije mogao da shvati o čemu se radi, ali
bilo je to zaista previše. Skrenu pogled i ugleda onog džinovskog čoveka koji je izašao iz
zemlje i držao za kosu krvlju ulepljenu odsečenu glavu maršala D'Ankra.
Laforž u tom trenutku, iako ni sam u to nije mogao da poveruje, zaplaka. Nije ispravno,
pomisli. Ali šta je on sam mogao tu da učini? Da ne govorimo o tome da je, radi potpunog
obezbedenja uspeha tog odvratnog čina, kralj obezbedio rulji zaštitu u vidu pedesetak
gardista koji su pazili da taj užas ne bude zaustavljen.
Jedan od tih vojnika se udalji, tražeći neki ćošak, neko udubljenje u zidu. Laforž je bio
siguran da razaznaje kako se taj napreže dok pokušava da povrati.
To što se događalo bilo je neizrecivo, zastrašujuće.
Prvi put posle mnogo vremena Laforž se nađe pored zida neke crkve da šapuće molitve.
 Nikada nije video nešto slično. Kao nemi svedok tog pokolja, ugleda kako te iste osobe
koje su sekle i unakazivale leš ubacuju u dvokolicu ruke i noge, kao i ostale organe i utrobu
maršala Končina Končinija.
Sedeći na mestu kočijaša, neki tupoglavac sa više ožiljaka nego prstiju zamahnu bičem i
osinu dve rage koje se dadoše u kas. Na dvokolicu se popeše plemići i kurve, mesari i dame,
pa onda besposličari i otpadnici, gostioničari, i svi oni sjedinjeni u proslavi užasa krenuše u
pravcu Trga Grev.
Da obese jezive trofeje na vešala.
Kao opomenu.
Da tako podsete kakav će kraj doživeti svi oni koji su na strani Marije de Mediči.
 44

NA PUTU IZGNANSTVA

„Ako ne progovorite i ne priznate krivicu, neću moći da vam garantujem brz i milosrdan
kraj, gospođo.“ Taj tanki i podrugljivi glas pripadao je baronu De Vitriju, komandantu
garde.
Mrzeo je tu ženu. Poštovao ju je, naravno, ali ju je sada konačno imao u rukama.
Uze u ruke sitno Leonorino lice i steže ga prstima čvrstim kao gvožđe. Oseti pod njima
meke, sitne i okrugle obraze, koji su delovali kao sićušne jabuke. Oseti kako joj vilice
zaškripaše pod pritiskom.
Osmehnu se svojoj surovosti. „Govorite!“, naredi joj i iznenada joj pusti glavu i gurnu je
unazad. Iz kapetanovih usta poteče pena. Delovao je kao krvožedni pas: razrogačene oči,
razvučene od zadovoljstva što može da nanosi bol, sa jedinim ciljem da joj iščupa priznanje.
Leonora ne pokaza otpor. Već je shvatila da je sa njom gotovo. Pusti da joj se glava ljulja
uprazno. Osećala se već mrtvom i ta ošamućenost što je poticala od prepuštanja toj jezivoj
vrteški u nekom smislu joj je pružala olakšanje. Zašto se opirati optužbama? I šta bi mogla
da kaže? Ona je znala samo istinu, to što je činila godinama. Ono što ju je ispunjavalo
zadovoljstvom, a to je izraz njene vernosti Mariji de Mediči. I nije se toga stidela. Nimalo.
„Šta hoćete da izjavim? Da sam veštica?“ reče. I te njene reči su toliko zračile
iznemoglošću da je izgledalo da se podsmeva. Bila je tako umorna. Svi koje je volela bili su
mrtvi. Izgubila je jedinu prijateljicu koju je ikada imala, ženu sa kojom je delila mnogo toga,
sve. Tu kraljicu koja ju je želela za svoju ličnu dame d'atours, koja joj je obezbedila miraz za
venčanje, koja je štitila nju i njenog muža kad su im svi drugi okrenuli leđa. Zajedno su
spletkarile, smejale se, pisale, klele se, obećavale, zadobile moć, bile zavođene, ostavljane,
željene, spašene. A sad je sav taj život, ta vatra, ta radost i bol – sve to je izbrisano zaslugom
jednog nedoraslog kralja, kojim je vladala pohlepa družine njegovih beskrupuloznih
miljenika. Tako je želela da umre. Bilo bi to oslobođenje.
Ali uprkos toj njenoj snažnoj želji da se sve završi, shvati da će patiti. Još. I to dugo. Vitri
je delovao kao da ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta.
Iznova joj priđe. Unese se Leonori u lice. Dreknu. Neće više biti pitanja, već samo optužbi
na koje ona neće moći da odgovori.
„Znam sigurno da ste pre nepuna tri meseca vi i vaš muž pozvali dvojicu milanskih
monaha u vašu kuću. Viđeni su neobični uljezi kako zagađuju vaše vrtove zabranjenim
aromama. Jedan sluga, gospođo, vaš sluga vas optužuje. Savršeno dobro se seća kako su
dvojica pomenutih monaha mahala kadionicom između biljaka. U noći tamnijoj nego
abonos počeo je da se uzdiže plavičasti dim! Zatim, što je još gore, videli su vas kako ste se
kasnije uputili prema kući sveštenika iz Peti Sent Antoana i prisustvovali žrtvovanju nekog
petla na oltaru. Životinja je bila isečena na komade i njen skelet je ležao u jezeru krvi. A vi
ste obožavali đavola i kao pohotna mlada uživali u tom pokolju. Je li to tačno?“ I dok je
izgovarao te reči, obuzet srdžbom i zanet sopstvenim tvrdnjama, Vitri zamahnu šakom.
 Pogodi Leonoru u obraz. Nokti se zariše u mekano meso. Glava joj još jednom odskoči
unazad, dok joj se usna raspuče, a krvavi i tečni luk ocrta se u mračnom i smrdljivom
vazduhu ćelije.
Kad Leonora po ko zna koji put pokuša da ispravi glavu, odluči da se prepusti besu ovog
čoveka i pusti da joj glava padne napred. Kosa, pretvorena u tamno gnezdo u neredu,
padala joj je na lice u dugačkim uvojcima koji su podsećali na gavranova pera.
Leonora je držala spuštenu glavu. Nije imala više šta da kaže.
Izgubila je sve što je bila i to nikada više neće povratiti.
Krv joj je šikljala iz rane na usni. Zubi su joj bili umrljani tamnim crvenilom. Pa ipak
pronađe još snage da se osmehne, uprkos batinama, dok se Vitriju ledila krv u venama jer
ju je gledao u takvom stanju.
A šta ako je zaista veštica?

***
Luj se konačno pojavi. Delovao je još bleđi nego obično i imao je pogled izgubljenog deteta.
Marija umalo da se za trenutak sažali, ali, kad zatim ugleda da ga ono čudovište od Luina
vodi za ruku, oseti kako joj krv navire u mozak. Odluči da bude mirna. Zajedno sa kraljem i
njegovim miljenikom dolazilo je još nekoliko vlastelina iz njegove pratnje: Basompjer, princ
De Žoanvil i gospodar Ševreza.
Kraljica ih je očekivala u predvorju svog salona. U tom ledenom i bolnom danu bila je
lepša nego ikad, uprkos svemu. Njena dugačka kosa bila je skupljena u fino sređenu punđu.
Predivni uvojci boje čokolade bili su učvršćeni bisernim nitima i dijamantima veličine
lešnika, oči, koje su postale još prodornije i življe zbog briga, blistale su kao drago kamenje
na savršenom ovalnom licu. Odabrala je haljinu od tafta, sjajne nebeskoplave boje,
poprskanu rubinima. Marija je delovala dostojanstveno i veličanstveno, kakva je uostalom
bila svih proteklih godina. Činilo se da njena kao izvajana figura nadmašuje te čovečuljke
koji su se svojski potrudili da joj slome srce.
Sinjoj priđe toliko da joj skoro dodirnu ruke. Mada se trudio da izgleda mirno, Marija je
znala da nije smiren.
Odeven u beli saten, Luj izgovori reči baš kao da predstavljaju govor koji mu je pripremio
neko drugi.
A taj neko bio je Luin.
„Gospođo“, započe Luj, „dolazim da vam kažem zbogom i da vam garantujem da ću se
brinuti o vama onako kako sin mora da se brine o majci. Smatrao sam da je pogodno da vas
oslobodim briga koje ste imali oko mojih poslova. Došao je trenutak da se možete odmoriti,
ostavljajući meni to zaduženje. Dakle, moja odluka je sledeća: da mojim kraljevstvom ne
upravlja niko drugi osim mene. Od sada pa nadalje ja ću biti ono za šta sam pozvan da
budem: kralj! Već sam dao precizne naloge da se obavi sve što je potrebno za vaše
putovanje. Otići ćete u Bloa i tamo ćete ostati. Zbogom, gospođo, volite me i videćete da ću i
ja biti dobar sin prema vama.“
Začuvši te tako hladne, daleke reči, lišene ne samo nežnosti već i humanosti, Marija oseti
da će svakog trena zaplakati. Ali primora sebe da otera suze, zarivši zube u usne tako jako
da one umalo ne prokrvariše, i skrivajući plač iza lepeze. Rišelje joj je savetovao da zadrži
svu moguću hladnokrvnost, nastojeći da što je moguće manje govori, ali je Marija osećala
potrebu da u tom trenutku da oduška patnji koju je osećala i da u isto vreme ponosno
pokaže da ništa ne može da joj se zameri.
„Ljubav sa kojom sam vas podizala, teškoće sa kojima sam se suočavala da vam sačuvam
ovo kraljevstvo čijim se jedinim vladarem sada proglašavate, nedaće i bol što sam morala
da podnosim i koje sam mogla da izbegnem sa velikom lakoćom, samo da sam htela da
umanjim vaša ovlašćenja, dokazivali su uvek pred ljudima i pred bogom da nijedan drugi
interes osim vašeg blagostanja nije vodio moja dela. Već sam vas u prošlosti molila da
preuzmete u svoje ruke vođenje kraljevstva i taj moj gest je odbijen, pošto ste želeli moju
podršku, i iz tog razloga sada odbijam vaše tvrdnje, koje smatram nepravednim i surovim.
Vi ste sami sasvim dobronamerno smatrali da vam moje usluge mogu biti od koristi,
predajući mi u ruke vlast koju sam vam nudila. Poslušala sam vas iz poštovanja koje vam
dugujem kao kralju i zato što bih bila najveća kukavica među svim majkama da sam vas
napustila u trenutku opasnosti i teškoće. Savršeno sam svesna kako su moji neprijatelji
pogrešno prikazivali moje vladanje i ponašanje odane i pažljive majke, ali to ne menja
suštinu!“
Na te reči Marija zastade, zato što se frustracija od pre nekoliko trenutaka pretvorila u
srdžbu i nije želela da u sinovljevim ušima ostavi samo bes u toj možda poslednjoj prilici
kada ga vidi. Ali onda još jednom uvide da su nepravda zbog tog izgnanstva i kazne kojoj su
ona i svi oni koje je volela podvrgnuti toliko monstruozne i nemilosrdne da joj ne
dozvoljavaju da popušta ni pred kim. Ni pred Lujem.
„Daj bože da vaši savetodavci, nakon što su zloupotrebili vašu mladost da svesno odluče
o mojoj propasti, ne iskoriste moje udaljavanje, pa da izazovu i vašu propast. I samo
saznanje da vam neće naneti zlo biće mi dovoljno da drage volje zaboravim postupanje
prema meni.“
Luj je pogleda hladnokrvno. Izgleda da ni te reči nisu raskravile led koji je imao u srcu.
Plemići i dame koji su se nalazili blizu predvorja salona i koji su manje-više sakriveni slušali
taj razgovor bili su začuđeni.
„Pošto sada nemate ništa da mi kažete“, nastavi Marija, „tražim da povedeni sa sobom
moje dve ćerke, a vaše sestre Kristin i Anrijetu. Ne tražim vam ništa drugo, samo da
mogvrxja ih imam uz sebe u danima izgnanstva. One su jedina ljubav koja mi preostaje,
nakon što ste mi sve oduzeli.“
Ali Luj prećuta i taj zahtev. Međutim, nikom ne promače da kralj očekuje poljubac za
zbogom od kraljice majke. Zato što se u toj njegovoj ledenoj masci ravnodušnosti pojavila
pukotina, koja je svakog trenutka postajala sve duža i sve dublja.
Ali mu Marija, čije je srce bilo slomljeno, ne udovolji u tome. Prisili sebe da mu to uskrati.
Bila je sigurna da gubi dušu i ono malo srca koje joj je preostalo nakon onoga što je
preživela u beskrajnom bolu u tim danima užasa, pa natera sebe da mu ne pruži nikakav
oblik nežnosti.
Tako da skrenu pogled na drugu stranu kad joj sin pruži obraz.
Bilo je to zastrašujuće. Marija oseti da postupa protiv sopstvene prirode, protiv najveće
ljubavi koju joj je bog podario. Ali ta ljubav bila je probodena, ubijena, raskomadana.
I ona će je sada ostaviti takvu kakva je.
Zauvek mrtvu.
 45

ODLAZAK IZ PARIZA

Osećala se slomljeno. To što se dogodilo skrhalo ju je do te mere da joj neće dozvoliti da

ikad više ustane. Želela bi da zauvek zaspi. Ali je poznavala sebe i znala da će pre ili kasnije
povratiti snagu. Međutim, sad je osećala potpunu malaksalost. Učini joj se da je ponovo
devojčica i da oseća isti onaj strah koji ju je obuzeo kad joj je umrla majka.
Jastuci u kočiji su bili mekani. Raskomoti se. Esencija lavande pela joj se uz nozdrve i
činilo se da barem malo pročišćava to prljavo kraljevstvo u kom je živela poslednjih godina.
Marija je zahtevala da joj navuku zavesice. Nije želela da vidi grad dok ga možda zauvek
napušta.
Zamisli Senu, njenu vodu koja se boji crnilom noći što se spuštala dok je odlazila iz Pariza
baš kao da je izdajnica krune.
Bilo je to tako nepravedno. Reče u sebi kako će biti potrebne godine da obnovi sliku o
sebi: pouzdaće se u one koji su joj ostali verni. U Rišeljea, pre svega, koji se toliko potrudio
oko nje, i vojvodu D'Epernona, oduvek odanog i na njenoj strani. I misao joj opet neizbežno
ode ka osobi koja je više od svih bila sa njom.
Leonora… gde li je bila u tom trenutku? U nekoj od ćelija Bastilje, sa okovima na nogama,
verovatno izložena mučenju tamničara. Vrlo skupo platila je apsolutnu vernost koju je
pokazala. Njenom krivicom ta pravična i inteligentna žena umreće u najžešćim mukama.
Marija zaplaka pri pomisli na toliku nepravednu surovost. Oseti kako joj potekoše suze,
koje će tokom ovog putovanja sve do poslednje proliti za svojom zlosrećnom prijateljicom.
Bila je naivna što je verovala da će plemstvo oprostiti Leonori to što je Firentinka. Nisu to
oprostili ni njoj koja je bila kraljica, kako je onda smela i pomisliti da će poštedeti ženu koja
nije bila zaštićena aurom krune?
Mislile su da su nepobedive, baš kao dve devojčice. Upravo joj je Leonora predložila da
angažuje Matjea Laforža, tog tajanstvenog i izuzetnog čoveka koji joj je pomogao na hiljadu
načina u toku ovih godina i za kog je sada osećala da se udaljio, delimično zaveden
Rišeljeovim obećanjima. Bila je sigurna u to. Biskup De Lison bio je majstor da privuče ljude
na svoju stranu. I bez obzira na to što se uvek proglašavao njenim vitezom zaštitnikom,
znala je da će ubuduće morati da ga se čuva.
Barem za trenutak poverova da će ostati uz nju, ali je bilo jasno da bi u tom slučaju
shvatio da je izabrao gubitničku stranu. A taj čovek nije mogao da se pomiri s tim da ne
pobeđuje.
Nije smela dozvoliti Luinu da joj oduzme sve. Pogotovo nije smela dozvoliti da Leonorina
slika bude pomračena turobnošću života.
Prinese ruku grudima. Pronađe smaragd. Dodirnu ga, osećajući kako gori kao da je živ.
Povremeno bi poneki blesak baklji prodro kroz zavesice od muslina i dragi kamen ga je
hvatao. Činilo se kao da svetlošću toli glad. Bio j e to zaista izuzetan dragulj i Marij a j e bila
srećna što može da ga okreće između prstiju, stežući ga kao da je Leonorino srce.
Zauvek sa njom.
 Ta pomisao pruži joj iznenadnu snagu. Nije shvatila odakle je došla, ali oseti da neka
nepoznata energija počinje postepeno da teče kroz nju.
Bila je jedna Mediči! Morala je da reaguje. Morala je ponovo da ustane. Toliko puta su
njeni neprijatelji, sigurni da su je pobedili, slavili pobedu, da bi kasnije otkrili da je
pobednik bila ona. Baš kao što se dogodilo sa ishodom glasanja na Skupštini staleža.
Opet će pisati Rubensu, pomisli. Zamoliće ga da dođe kod nje. Insistiraće, daće mu
zaduženje da naslika onaj veliki ciklus dela što je imala na umu već godinama. Onaj
razgovor sa sestrom u vrtovima Tiljerija podstakao je u njoj toliku radoznalost da je Rubens
sada bio neka vrsta amajlije, obećanje koje ne sme da se ne održi.
Pre nekog vremena od arhitekte Salomona de Brosa naručila je izgradnju palate u kojoj je
nameravala da se odmara i uživa u lepoti umetnosti i kulture, onim božanskim sestricama
do kojih je, kako izgleda, tako malo stalo i Luju i krugu njegovih smešnih miljenika, a koje je
Anri, naprotiv, obožavao.
Kroz neku godinu skloniće se tamo. De Bros je po njenim instrukcijama gradio palatu
daleko od centra Pariza, u mirnom i tihom kraju. Marija je želela da bude što je moguće
dalje od groznog Luvra, koji joj je darovao samo gorčinu i bol.
Preporučila mu je da izgradi palatu sledeći firentinske linije, imajući uvek na umu Palatu
Piti. Luksemburška palata – to je ime koje joj je lično odabrala – bila bi umerena i elegantna
u isto vreme, sa spoljnim zidom od tesanika, tipičnim za firentinske građevine. Imaće veliki
centralni niz stubova i dva ogromna krila, gde će biti smeštene odaje za kraljevsku
porodicu. Okruživaće je divan park, baš kao u njenoj zelenoj Toskani. Vrt bi mogao biti
sagrađen po uzoru na Boboli.
Pomisli koliko joj nedostaje njena zemlja. Koliko joj nedostaju njeni koreni, ona Italija
koju je bezuslovno volela: Firenca, Venecija, Rim, Napulj. Postoji li nešto lepše na svetu od
ovih gradova? Dragulja koje su sagradili ljudi, bisera što su odolevali ratovima, porocima,
pokvarenosti vremena.
Prepuštajući se tim osećanjima, tom osećaju utehe koju je umetnost umela da joj pruži,
Marija zadrema dok je kočija izlazila iz grada.
 46

BOLESNA MAŠTA

Kad je vezaše za dvokolicu, stojeći na nogama da bi je svi videli tokom puta koji je vodio od
Bastilje do Trga Grev, Leonora je ličila baš na ono što je Pariz želeo da ona postane: veštica.
Duga tamna kosa, prljava i puna čvorova, lice upalo zbog gladovanja, ispucale usne,
pocepana i pocrnela odeća, duboke oči crne kao ugalj. Sve na njoj je na prvi pogled
sugerisalo na demonsku prirodu.
Pa ipak, ako bi se iole pažljiviji posmatrač potrudio da zaista pogleda tu uništenu ženu,
slomljenu ludošću i lišavanjima koja je podnela za vreme zatočeništva, video bi u njoj mir i
spokojstvo svetice, jednu od onih što se suočavaju sa gubilištem i najnepravednijom
osudom koju istorija pamti, sa časnom pomirenošću sa sudbinom bogobojažljive žene i baš
zbog toga spremne da oprosti svojim tamničarima i mučiteljima.
Sa prekrštenim vezanim rukama, iza rasklimatane dvokolice, prekrivena pljuvačkom i
porugama svetine koja je ispoljavala sve frustracije i bedu u koje ju je kralj bacio, Leonora
je mislila samo na Mariju.
Bila je to njena jedina uteha, pošto joj ništa drugo nije preostalo. Veoma dobro je shvatila
da za nju neće biti milosrđa i prihvatala je svoju čašu žuči sa svim dostojanstvom ljudskog
bića koje se već poodavno oslobodilo zemaljskih briga, da bi prigrlila nebesku nagradu koja
se ispoljavala u njenim očima putem uspomena i sećanja.
Ni bičevanja ni udarci pesnicama zadobijeni u paklenim samicama Bastilje nisu uspeli da
joj oduzmu to blago.
Tako, dok se škripuća i rasklimatana dvokolica nesigurno gegala na točkovima ka Trgu
Grev, nudeći je narodu kao fetiš mržnje i srdžbe, Leonora nije nimalo brinula što su psovke
i skaredni gestovi, povici i trulo voće bačeni na nju kao salva metaka pokušavali da je
prekriju naslagom srama i izdaje – toliko je njena smirena popustljivost sve više
iznenađivala njene napadače.
Tako da, kada stiže do trga, gde su na vešalima leševi nedavno osuđenih hugenota još
visili kao komadi mesa u đavoljoj mesari, ta zloba i taj bes kojima je u početku savršeno
dirigovao Luin počeše da se polako gase, sve dok ne nateraše svetinu, a zatim i plemiće i
sveštenstvo što su sedeli na drvenim tribinama, na tišinu punu zbunjenosti. Pošto Leonora
ni na koji način nije odgovarala na povike upućene njoj, već se na to samo blagonaklono
osmehivala. Želela je da zadrži dostojanstvo i čast, vrednosti sasvim neshvatljive toj gomili
malih ljudi koji su se dočepali vlasti prevarom i izdajom, sa jedinim ciljem da napune
džepove, a da im nije padala na pamet ni najmanja perspektiva kraljevstva.
Kakva razlika, pomisli Leonora, u odnosu na njeno i Marijino ponašanje tokom svih tih
godina, kada je svako delo bilo posvećeno održavanju reda i kontrole u situacijama koje su
mogle biti bremenite tragičnim posledicama za Francusku. Pade joj na pamet zadatak što je
trebalo da reši Laforž da bi se izbegli skandal i učena kojima je mogao biti podvrgnut kralj,
a sve u korist one lakoumne karijeristkinje Anrijet d'Antrag, kao i zavere koju je ispleo
vojvoda De Biron, što je bila sprečena u jednom dahu. Potom kraljeva smrt, pa Skupština
staleža, sa jedinim ciljem da se spreči rušenje monarhije, zatim španski brak da bi se
otklonila opasnost od agresije mnogo moćnijeg neprijatelja kao što je Španija.
Sve ono što je postigla zajedno sa Marijom bilo je u korist najveće slave Francuske, pa
ipak je taj narod sazdan od nezahvalnika i glupaka pobesneo protiv nje, osuđujući je da je
veštica, đavolja mlada, kurva.
I u tom metežu glasova što su dopirali do neba, u mnoštvu ruku koje su se podizale
pokazujući na nju kao na antihrista, Leonora je primećivala svu nemoć jednog naroda
spremnog da se opet podeli i da se raskomada u neposredno pretećoj tragediji verskog
rata.
Svi napori učinjeni da se izbegne sukob sa protestantskim kraljevstvima kao što je
Engleska sada su postajali uzaludni zahvaljujući potpunom odsustvu razboritosti i ludosti
tog mladog kralja i njegovih smešnih miljenika, šačice bednih nesposobnjakovića koji su
svakako bili sposobni da spletkare u malom vrtu francuskog dvora, ali sigurno nisu imali
predstavu o osetljivoj ravnoteži evropskog ratišta.
A bez Marije, bez Rišeljea, bez nje, vrlo brzo će shvatiti koliko je složeno i teško držati
zajedno sve delove Francuske izložene neprijateljima kao jagnje čoporu vukova.
Kada se, oslobođena krsta, popela uz drvene stepenice gubilišta, dželat odeven u crno
zgrabi je za kosu. Činilo se da iza maske od tamne kože njegove oči sijaju čistom pakošću,
ali se Leonora nije dala uplašiti. Ugleda plamteći žar i ogromna, visoka vešala na kojima su
obešeni ljudi visili kao krpene lutke. Njihali su se u vazduhu ispunjenom smradom
izlučevina i mrtvog mesa. Leonora spazi na sredini gubilišta panj od jelovine, na koji će joj
dželat položiti glavu.
Pre nego što je spustiše na kolena, Luj XIII ustade sa sedišta. „Kakvim ste se oružjem
poslužili da pridobijete srce moje majke, kraljice Francuske?“ upita je iznenada, ali
drhtavim i usiljenim glasom. Kralj se nadao da će, izgovarajući te reči koje mu je sugerisao
Luin, dobiti priznanje o toj toliko traženoj ali nikad nedokazanoj vradžbini. Ipak je bio
savršeno svestan zla koje se spremao da nanese, pošto je sam parlament u više navrata
upozorio njega i njegove najbliskije dvorjane što izdaju naređenje za izvršenje smrtne
kazne koja je koliko apsurdna, toliko lišena svake osnove.
Ali Leonora ni tada ne popusti.
To bi učinila neka kukavica. A ona to nije bila.
„Imala sam čast da me kraljica voli zahvaljujući prijateljstvu koje me je vezivalo za nju još
od njene mladosti, a ja sam stekla njenu blagonaklonost služeći je, pokazujući se koliko god
je moguće vrednom u udovoljavanju njenim željama i stalnom izvršavanju onoga što je
htela. Ako je to moja krivica, onda sam srećna što sam kažnjena. Činite šta god želite. Ja vam
opraštam“, zaključi uz senku staloženog prezira.
Začuvši te reči, mnogi koji su prisustvovali pogubljenju više nisu mogli da zadrže suze,
jasno shvatajući koliko je jeziva i sramna bila ova osuda.
Gotovo kao da želi da izbegne da se taj osećaj samilosti koji se odjednom pojavio ne
proširi među gomilom, kralj dade znak dželatu. Ovaj bez oklevanja baci Leonoru na kolena i
grubo je gurnu na zemlju. Čim ugleda ženu kako pada ničice i udara glavom o panj, podiže
veliku sekiru.
Sečivo blesnu u savršenom luku, pa se strahovito sruči na Leonorin slabašni vrat.
Trenutak kasnije njena glava se uz mukli zvuk otkotrlja po daskama gubilišta. Jarkocrvena
fontana preplavi daske.
 Dželat zgrabi glavu za dugu crnu kosu kao da se radi o meduzi i pokaza je masi. Muškarci
i žene zanemeše u tišini ispunjenoj lošim predskazanjem. Dželat zatim baci Leonorinu
glavu u veliko ložište.
Podiže se crveni oblak varnica. Plamenovi se pružiše ka tamnom nebu, dok se jedna žena,
potresena ovim prizorom, uz krik baci mužu u naručje.
Takav završetak unese među prisutne zabrinjavajući osećaj da su svi osuđeni na pakao.
 FEBRUAR 1619.

47

BLOA

Noć je bila hladna. Ledeni vetar duvao je po kulama dvorca. Krupne pahulje ispunjavale su
vazduh čistim belim snegom.
Konačno je došao na stepenasti ispust smešten na severozapadnoj fasadi dvorca. Mislio
je da nikada neće stići. Tu je postavio veliku ojačanu korpu koja će kasnije zajedno sa užadi
poslužiti da spusti kraljicu pored kanala s vodom. Onda iskoristi priliku da za trenutak
predahne. Zatim pričvrsti kraj drugog stepenika lestvice od užeta za gvozdenu kuku.
Laforž pažljivo odmeri dvostruko uvijeno uže. Naže se napred i pusti ga da se njiše u
vazduhu. Potom izvede dobro odmereno uvijanje grudi i hitnu kraj užeta i kuku uvis.
Kuka opisa uzlazni luk kroz vazduh u mraku i završi na ispustu prozora iznad Laforža.
Jedan od kraljičinih slugu bio je hitar i uhvati zupce kuke koji zagrebaše duž simsa prozora i
pronađoše ispust. U tom trenutku taj čovek požuri da pričvrsti kraj užeta i tako, koliko je
moguće, obezbedi lakše penjanje.
Gardisti vojvode D'Epernona, koje je ovaj stavio na raspolaganje za izvršenje tog
poduhvata i koji su sledili Laforža u toku penjanja, počeše na ispustu da proveravaju
izdržljivost užeta.
Matje Laforž osećao je kako mu ledena jeza prolazi kroz kosti. Za trenutak zastade. Nije
znao kako će sve to izvesti, ali je sve vreme jedva čekao da stigne do kraja uspona.
Osmehnu se, osećajući kako mu se kristali zaleđuju na brkovima. Onda nastavi penjanje.
Ruke su mu utrnule od napornog penjanja što se odužilo, dok mu je dah pravio svetle
oblake pare.
Za trenutak ostade nepomičan, dok se kraj užeta lelujao uprazno.
Pogleda iznad sebe. Primeti da prozor odaje u kojoj se nalazila kraljica majka više nije bio
tako daleko.
Nastavi da se penje. Pomisli da će ideja sa korpom obezbeđenom užadi moći da deluje.
Već mu se događalo da u prošlosti koristi to lukavstvo. Ali nikada nije odmeravao snagu sa
snežnom vejavicom. Ponada se da nije pogrešio. U svakom slučaju, ovo nije bio trenutak da
sebi postavlja takva pitanja.
Rešavaće probleme u hodu.
Nastavi penjanje.
Osećao je umor. A kasnije je morao još i da se spusti. Odjednom izgubi kontakt sa
stepenikom užeta, izgubi ravnotežu, zanese se na levu stranu i ostade da visi samo
zahvaljujući tome što se pridržao rukom. Strahovito se zaljulja, dok je vetar preteći zavijao i
naduvao mu plašt, koji je izgledao kao raširena krila neke noćne ptice.
 Laforž se napregnu da zadrži mir. Sporo ali odlučno prinese drugu ruku stepeniku užeta.
Kad se ponovo oseti sigurnim, nastavi da se penje, sve dok ne dođe u visinu velikog prozora
koji je u tom trenutku jedan od kraljičinih lakeja širom otvorio da ga prihvati. Snažne
mišice zgrabiše ga za ramena, pa ga spustiše u unutrašnjost sobe Marije de Mediči.
Laforža zahvati toplota sobe koju su stvarali visoki crvenkasti plamenovi u peći i on to
vrelo milovanje oceni kao najprijatniju od svih dobrodošlica.
Naspram njega je stajala kraljica majka.
Pogled joj je bio čvrst i odlučan, kao i uvek u situacijama kao što je ova. Marija je bila
hrabra žena i Laforž nije imao nikakve sumnje da će ona uprkos godinama odigrati svoju
ulogu te noći. Snažno upleteno uže već joj je bilo obmotano oko ispod grudi i oba pazuha.
Pošto je obezbeđena na taj način, njeno spuštanje će, ako ništa drugo, biti sigurnije
barem do prvog ispusta.
Predahnu.
„Ponovo se vidimo, gospodine“, reče kraljica. „Nažalost, mnogih osoba koje su nam bile
prijatelji više nema, ali mi smo još tu. Poštujmo sećanje na njih, ponašajući se shodno
tome“, zaključi.
Začuvši te reči, Laforž potvrdno klimnu glavom. Kroz vene ove ženi teče živa, pomisli. Baš
dobro što je tako.
„Vaše veličanstvo“, potvrdi Matje, „potpuno ste u pravu i čast mi je da danas budem ovde.
Osećam da ste u odličnoj formi, stoga, ako nemate ništa protiv, prilikom spuštanja ću ići
ispred vas kako bih vam pomogao tamo gde bude potrebno.“
„Jeste li sigurni da možete odmah da nastavite?“
„Nemamo drugog izbora. Vreme je neumoljivo“, zaključi Laforž i, dok je to govorio,
skrenu pogled ka prozoru.
„Onda pođimo“, saglasi se Marija.
Laforž klimnu. Lakej širom otvori kapke prozora i vođa plaćenika se iznova nađe napolju.
Dok se spuštao sa prozora do prvog stepenika užeta, sa zadovoljstvom zapazi da ljudi koji
su se nalazili na ispustu čine sve što je potrebno da pričvrste kraj užeta. Izgleda da se vetar
kao čarolijom stišao i sve je obećavalo da će spuštanje biti lakše nego penjanje.
Ne gubeći vreme, Laforž poče da se spušta. Neposredno iznad sebe zapazi impozantno
obličje kraljice majke.
Ostade prijatno iznenađen koliko ta žena drži siguran oslonac i pravi ritam. Naravno,
kretala se polako, ali nije odavala uzbuđenje i strogo je vodila računa da ne gleda ispod
sebe.
Smiren zbog tolike njene veštine, Laforž nastavi spuštanje. Vrlo brzo začu tihe glasove
gardista vojvode D'Epernona koji su čekali ispod njega. Ubrzo ga zgrabiše njihove ruke i
njegove cokule zgaziše na površinu ispusta.
Otrže mu se uzdah olakšanja. Počeo je da oseća da je zaista umoran.
Gotovo instinktivno pogleda iznad sebe: Marija je pristizala usred vejavice snega koji je
zviždao.
Čim kraljica majka kroči nogom na zemlju, gardisti vojvode D'Epernona požuriše da je
oslobode sigurnosnog pojasa, razvezujući čvorove i užad i grejući je što su bolje mogli
pokrivačima ponesenim u tu svrhu. Ogrnuše je toplim i teškim platnenim ogrtačem.
Zbog hladnoće i snega koji je neprestano i u krupnim pahuljama padao na kule i duž
puškarnica Dvorca Bloa, otežavajući pogled stražarskim patrolama, niko još nije zapazio
njihovo prisustvo. Povremeno su se mogli primetiti odsjaji svetlosti što se njihala po
hodnicima: bili su to fenjeri i baklje koje su nosili stražari da osvetle put.
Laforž i njegovi ljudi do tog trenutka su koristili slabašnu mesečevu svetlost. Kretali su se
u tami da bi obezbedili potpunu nevidljivost, po cenu da slome vrat.
Međutim, sad je nailazio najteži deo misije. Laforž pogleda Mariju. Spuštanje nije ni za
mrvicu poremetilo njenu odlučnost. Njene tamne oči gorele su u mraku od gvozdene želje.
Nije mogao sve to savršeno da razazna, ali pri bledom sjaju meseca sa sigurnošću nasluti
njihov blistavi odraz.
Osmehnu se. Marija ga je iznenađivala. Činilo se kao da ju je znatno ojačao sav bol koji se
u njoj sakupio prethodnih godina, to očekivanje da opet bude slobodna, nakon što ju je sin,
Luj, poslao u izgnanstvo kao najgoru izdajicu, stavljajući je pod nadzor u tom dvorcu-
zatvoru.
A Marija nikad nije bila slaba.
Stoga se Laforž postide pri pomisli koga sada ima ispred sebe.
Međutim, pre nego što će proslaviti pobedu, morali su čitavi da stignu do tla pored
kanala sa vodom što se nalazio barem sto stopa niže u odnosu na tačku na kojoj su se sada
nalazili.
Dok je tako razmišljao, Marija je već ušla u korpu.
„Ispružite se po dnu korpe, vaše veličanstvo, i iskoristite ćebad da vam bude toplo“, reče
Laforž.
„Matje, hoće li užad izdržati?“
„Kraljice moja… pouzdajte se u mene“, odgovori vođa plaćenika. Šta je drugo mogao da
kaže? Ponada se da je u pravu.
Nakon toga, i pošto su se uverili da su jaka užad od konoplje čvrsto privezana za korpu,
D'Epernonovi ljudi je podigoše, snažno zgrabiše četiri sajle i počeše da spuštaju teret pored
zida.
Nastaviše sa spuštanjem najsporije moguće i postepeno, dozirajući snagu. Laforž je
grizao usne do te mere da mu skoro prokrvariše. Naravno da važnost poduhvata nije bila
zanemarljiva i osećao se iscrpljeno zbog tih noćnih pentranja. Ali razlog zbog kog se u sve
ovo upustio bio je najbolji mogući. Dugovao je beskrajnu zahvalnost ovoj ženi, kao i onoj
koja je ubijena zbog nje: Leonori Galigai. I kada bolje razmisli, mada je bio čovek spreman
da po potrebi promeni zastavu, možda je osoba zbog koje je obavljao ovaj poduhvat zaista
bila jadna Leonora, koja je bila tako dobra i velikodušna prema njemu.
Iznenada, jedan od ljudi ispusti uže, mada to potraja samo tren.
Direktna posledica toga bila je da se korpa opasno nagnula na jednu stranu.
Laforž priguši psovku, dok se korpa ljuljala na zabrinjavajući način. Morali su pažljivo da
povrate ravnotežu. „Popuštajte, zaboga!“, zareza kroz zube.
Pokušajući da na najbolji način usklade pokrete, on i još dvojica ljudi popustiše uže
istovremeno i na taj način se korpa vrati u horizontalni položaj. Ponada se da je sve prošlo
na najbolji način.
„Sačekajte“, naredi.
Pogledavši preko ivice, vide kako se korpa ljulja uprazno i obli ga hladan znoj. Ledena
jeza mu siđe niz kičmu. Instinktivno skrenu pogled na kulu iza svojih leđa. Fenjer se i dalje
njihao. Stražar se nije bio uspavao, ali, ako ništa drugo – izgleda da nije ništa primetio.
 „Počnimo opet da spuštamo“, prozbori tihim glasom, „ali teško onom ko se bude ponovo
ovako našalio i, tako mi boga, onaj ko je odgovoran za to imaće posla sa mnom.“
Nije bilo potrebno da dodaje ništa više. Ljudi vojvode D'Epernona bili su obavešteni o
mačevalačkim vrlinama vođe plaćenika. Zato nastaviše sa spuštanjem užeta.
Laforžu se učini da ova poslednja deonica traje čitavu večnost. Mišići na rukama
nepodnošljivo su ga boleli, mada je na svaki način pokušavao da sav napor prebaci na noge.
Ali i ovoj agoniji jednom mora doći kraj. Nakon još jednog potezanja užeta, shvatiše da
mogu pridržavati korpu bez ikakvog napora. Verovatno je već dodirnula zemlju. U znak
potvrde te pretpostavke neko zatrese četiri kraja užeta. Bio je to ugovoreni signal.
Laforž se naže preko ograde. Trenutak kasnije ugleda kako neka baklja ocrtava crveni luk
na noćnom vazduhu. Bio je to blesak, neka vrsta munje koja preseče bele vence stvorene od
snega.
Zatim se ugasi.
„Pustite užad“, reče Laforž.
„Jeste li sigurni?“ upita jedan od njegovih drugova. „Video sam svetlost kao ugovoreni
znak.“ Niko se ne usudi da nešto uzvrati. Četiri kraja užadi padoše uprazno.
„Sići ću prvi“, kaza Laforž, koji je jedva čekao da kroči nogama na zemlju. I tako, dok su
ostali obezbeđivali već pripremljene lestvice, poslednji put preskoči ogradu ispusta.
 48

BONNE DAME

Shvativši da se korpa najzad spustila na neravni teren pored kanala sa vodom, Marija oseti
duboko olakšanje. Osim onog iznenadnog bočnog trzaja kada je neko od četvorice njenih
kavaljera verovatno za trenutak izgubio snagu, spuštanje je bilo mirno.
Jedini pravi problem bio je taj što je zbog tog neočekivanog događaja kovčežić prepun
dragulja koje je ponela sa sobom verovatno skliznuo napolje, pa je tako neizbežno izgubila
njegov dragoceni sadržaj. S obzirom da joj je Luj, uprkos obećanjima, zaplenio dobra, taj
nakit bio bi joj veoma koristan da za svoj naum pridobije vojnike neophodne za
objavljivanje rata.
Naravno, imala je još jedan kovčežić koji je držala kraj srca, ali hoće li to biti dovoljno?
Za trenutak ugleda blesak u svojoj blizini. Gotovo kao da je neko zapalio baklju u noći, pa
je odmah ugasio. Posle toga začu jedan glas: „Vaše veličanstvo, ja sam vojvoda D'Epernon,
došao sam ovde sa svojim ljudima da vas oslobodim.“
„Evo me“, odgovori ona. Dva para snažnih ruku pomogoše joj da brzo izađe iz korpe.
Ugleda nekog dugajliju, zaklonjenog ispod ogrtača i šešira, kako se ukazuje u tami noći.
„To sam ja, vaše veličanstvo“, smiri je D'Epernon, koga Marija odmah prepozna ne samo
po glasu već i po aristokratskim crtama lica. Videvši je, vojvoda se nakloni pred njom.
„Samo hrabro, D'Epernone“, preseče kratko Marija, „nemamo vremena za te učtivosti, bolje
da odmah nastavimo ka spasu. Imam samo jednu molbu. Bojim se da sam izgubila jedan
kovčežić koji je, po svoj prilici, završio baš na dnu kanala pored kog se sad nalazimo. Bilo bi
divno ukoliko bi neki od vaših ljudi na oprezan način mogao da ga neprimetno pokupi pri
prvom svetlu zore… Ne bih to tražila od vas da se u njemu ne nalazi nakit neophodan da
pribavimo najveći mogući broj vojnika za naš plan.“
„Savršeno dobro shvatam suštinu problema, kraljice moja, uvek“, odgovori D'Epernon
dostojanstveno, „ali sada bih savetovao da se najpre udaljimo odavde. Uzmite me podruku,
veličanstvo, kao i mog nerazdvojnog prijatelja Fronzaka. Moramo po svaku cenu da
stignemo do mosta. Nedaleko odatle, na levoj obali Loare čekaju nas kočija i svezi konji.“
Epernon to izreče i hitro krenu, nudeći ruku kraljici. Fronzak uradi isto i Mariju brzo
odnese preko kanala sa vodom pored Dvorca Bloa. Odatle se uputiše prema mostu,
prolazeći nekim seoskim puteljkom.
Hodali su tako neko vreme, a onda sasvim iznenada u blizini dvorca naiđoše na patrolu
vojnika u izviđanju. Pojavili su se iza nekog zgusnutog drveća. Nosili su fenjere, karabine i
mačeve.
Marija se ukoči, ali D'Epernon i Fronzak produžiše kao da to nije ništa neobično, štaviše
sa izvesnim samopouzdanjem. Već su gotovo stigli do glavnog puta i sa mostom na vidiku.
Kraljica oseti kako joj se ledena jeza spušta niz kičmu.
Ipak, uprkos nekoliko trenutaka uznemirenosti, jedino što se desilo bilo je to da su ljudi
iz patrole otišli svojim putem uz poneki nepristojni komentar, izgovoren tihim glasom.
 „Verovatno su me zamenili za neku bonne dame“, našali se kraljica trenutak kasnije.
Nesumnjivo da je osetila olakšanje.
„I ja tako mislim, vaše veličanstvo“, reče kratko D'Epernon i produži ka mostu.
Taj deo puta pređoše gotovo trčeći, tako da se za kratko vreme nađoše kraj kočije sa šest
konja, bez obeležja. Kočijašev fenjer osvetljavao je kola.
D'Epernon otvori vrata kočije i pomože kraljici da se popne. Videvši da se smestio i
Fronzak, dade znak kočijašu.
U tom trenutku i sam se pope u kočiju.
Dok je kočija kretala, konačno se opusti. „Pa dobro, i ovo je uspelo“, reče, „veličanstvo,
povukli ste potez i ovo je šah-mat.“
„Jeste li sigurni, D'Epernone?“ Marija je počela osećati da je na sigurnom i čitava situacija
će sada biti pod kontrolom.
Vojvoda razmisli nekoliko trenutaka pre nego što odgovori. Francuska sela su se nizala
sva u belom pod okriljem noći, posmatrana kroz prozore kočije. Sneg je prekrio drveće, čije
su se grane povijale pod njegovim belim teretom. Kočija se kretala umerenom brzinom, s
obzirom na to da uslovi na putu svakako nisu bili najbolji.
„Kraljice moja“, odgovori D'Epernon, „vaše bekstvo je završeno. Nastavićemo najvećom
brzinom i uskoro ćemo se, prema unapred pripremljenom planu, sresti sa kardinalom De
La Valetom, koji raspolaže kontingentom od dvesta ljudi. U tom trenutku imaćemo ih iza
sebe i oni će nas pratiti do Loša, koji je odavde udaljen ne više od petnaest milja. Onda ćete
ostati u mom dvorcu.“
„A Rišelje?“, upita Marija, koja je u biskupa De Lisona polagala ne baš mala očekivanja.
„Biće i on?“
„Naravno, vaše veličanstvo, ako smem da kažem, on je čak imao ključnu ulogu u
organizaciji ovog bekstva. Sve je počelo od trenutka kad je upravo Rišelje uspostavio dobre
odnese sa kraljem, pa čak i sa onim đavolom Luinom. Na taj način izbegao je sumnje, postao
garant vašeg ponašanja i založio se za potpuni uspeh noćašnje avanture. Ni Luj, a još manje
njegov miljenik, ne očekuje vest kakva će do njih stići narednih dana. A do tada ćemo biti
spremni.“
„U kom smislu?“
„Vaše veličanstvo, prikladno je da, čim se budete odmorili, pošaljete vašem sinu, kralju, i
Luinu pismo sa uslovima vašeg povratka u Pariz. Nemojte da odate nikakav znak slabosti,
kao što ste uostalom činili čitavog života, i dajte im na znanje da nećete oklevati da
započnete rat ukoliko ne budete došli u posed dobara i zvanja koji vam pripadaju.“
Dok je slušala D'Epernona, Mariji se povrati borbeni duh.
„Ah, dobri moj D'Epernone, učiniću nešto još bolje od toga! Podsetiću Luja i njegove
glupe dvorane dokle su ih dovele ove dve godine lošeg upravljanja: neprijatelji unutar i
izvan Francuske, opasnost od novog verskog rata, mržnja velike grupe velikaša. Zastrašiću
ih, možete biti sigurni u to. Ali ću pokušati da ih nateram da razmisle. Ukoliko ne uspem u
tome, objaviću rat. Sve dok se ne vratimo na mesto sa kog su nas oterali.“
Začuvši te reči, vojvoda nije mogao da zadrži osmeh. Nije očekivao da će zateći kraljicu
tako odlučnu, ali je sigurno da on nije bio neko ko je neće podržati u takvom uverenju.
 49

KRALJEVSKI PONOS

Kralj nije verovao u ono što je video sopstvenim očima. Ne samo što je vest o bekstvu
kraljice majke već uzbudila duhove i dovela do toga da dvor zanemi već je sad stiglo i pismo
koje je Luin u neverici držao u rukama i gotovo odbijao da ga pročita.
Bili su u lovu kad je stigao glasnik prekriven blatom na zapenušanom i iscrpljenom
bojnom konju da im preda pismo kojim se obaveštavaju o vratolomnom bekstvu Marije de
Mediči iz Dvorca Bloa.
Nije proteklo više od nekoliko sati otkako je drugi glasnik stigao u Luinov dvorac, noseći
pismo koje je svojeručno potpisala kraljica majka.
I sada se sa puno jeda i uvređenosti Luin spremao da pročita njegov sadržaj.
Ma koliko da je Luj imao ideju kako je pismo napisano, nikada nije mogao da zamisli tako
žestoku reakciju svoje majke.
Luin se nakašlja i započe sa čitanjem.

Moj plemeniti i najvoljeniji sine,

Pišem Vam ovo pismo sigurna da je vest o mom bekstvu već stigla do Vas.
Koristim ovaj termin „bekstvo“ ne neumesno, već sa punim saznanjem o svemu,
od trenutka kada se moj boravak u Dvorcu Bloa već odavno pokazao onim što
jeste: kao zarobljeništvo. A iz zarobljeništva, iz kaveza, može samo da se pobegne.
I tako sam smatrala da je ispravno da to uradim, pošto jedna majka ne sme da
ostane prepuštena na milost i nemilost sina kad ovaj nasrne na samu njenu
slobodu. Naravno, znam da nije bila Vaša volja što se to dogodilo, već da je složena
situacija dovela do toga da budem osuđena na izgnanstvo. Ali to ne isključuje
činjenicu da je to zlodelo prema meni biloduboko nepravedno, utoliko više u
svetlu dogovora koje smo postigli nepune dve godine pre toga.

Kada je došao do tog dela pisma, Luin poče da za trenutak okleva. Marija ga nije izazivala
otvoreno, već bi se pre reklo da suptilnom diplomatskom veštinom pokušava da krivicu za
ono što se dogodilo svali na ne baš najpovoljniju i složenu situaciju.
Zapazi da iza te konstrukcije reči opet stoji vesta Rišeljeova ruka.
„Zašto ste prekinuli?“, Lujev glas ga odmah podstače da nastavi. Kralj je želeo da se što
pre upozna sa čitavim sadržajem pisma.
Luin mu ne odgovori, već nastavi da čita.

Ali poenta uopšte nije u tome, obožavani moj sine. Zato ću Vam odmah reći šta mi
leži na srcu. Posebno se osvrćem na lošu situaciju sa poslovima i opasnost u koju
je kraljevstvo upalo: to je jedini razlog zbog kog sam osetila da moram pobeći.
Neizostavno sam želela i morala da Vas o tome obavestim, a da bih to učinila na
najefikasniji način, trebalo je da budem slobodna. Smatrala sam da je u ovom
 trenutku još moguće primenom pravih i efikasnih rešenja učiniti da se spreči
moguća tragedija.
Molim Vas da u tom smislu shvatite da u mojim rečima nema ni mržnje ni
srdžbe ni prema kome, već samo brige da Vas vidim na sigurnom. Sve u svemu,
nisam pobegla da bih opet zauzela položaj u Kraljevskom savetu, od kog sam tako
daleko.
Pa ipak molim za mogućnost da se sastanemo i razmotrimo situaciju u koju je
danas zapala Francuska.
Svakako Vam nisu promakli ozbiljni događaji od pre nekoliko meseci u Pragu,
koji su doveli do izbijanja rata što preti da u njega uvuče čitavu Evropu i koji bi
mogao da potraje dugo. Bacanje dvojice katoličkih odbornika kroz prozor zamka u
Pragu nije nešto beznačajno. I nije slučajno došlo do pobune protestanata protiv
katoličkog vladara kao što je Ferdinand II Štajerski, pobornik kontrareformacije.
Sada je više nego jasno da svrstavanje uz jednog katoličkog kralja nije poželjno
u trenutku kao što je ovaj. Uostalom, iz istog razloga nemački protestantski
prinčevi i sama Engleska preporučuju uzdržanost pobunjenika.
Sa više strana dopiru glasovi da biste želeli da stanete uz bok Ferdinandu II, ali
Vas upozoravam da to ne činite, čak shvatajući plemeniti razlog koji Vas navodi u
tom pravcu. Vodite računa da je i sama Francuska podeljena između katolika i
hugenota, i da ovi drugi jedino i samo to žele kako bi došli do razloga da se mogu
pobuniti i zatražiti pomoć drugih država, neprijatelja Francuske. Ne dao bog da ih
jedan takav previše arogantan stav ne navede da objave unutrašnji rat.
Uostalom, sigurno ne moram da Vas podsećam kako su habzburški katolici, od
kojih potičem, nedavno zauzeli francusku Valtelinu. Dakle, ne pravite grešku tako
što ćete ih smatrati prijateljima.
Zbog toga Vas, obožavani moj sine, molim za sastanak, sa jedinim ciljem da Vam
preporučim razboritost i da vam sugerišem neka razmišljanja s ciljem da
donesete najbolje odluke sasvim samostalno i sa svim autoritetom i ovlašćenjima
što Vam stoje na raspolaganju.
Od sada pa nadalje upućujem Vam svu svoju naklonost odane majke.
Marija

Luinu se otrže osmeh. Morao je priznati da je ovo pismo napisano sa predostrožnošću i

svom mogućom inteligencijom, ali je ipak na jasan, nedvosmislen način najavljivalo Marijin
pokušaj da se vrati i da ponovo upravlja Francuskom.
Ali, pre nego što je Luin mogao da se samo usudi da bilo šta kaže, sam kralj skoči na noge,
sav pomodreo od besa.
„Dakle to je ono što pokušava da mi kaže? Da mi uputi te preporuke? A ja bi trebalo da se
bojim tog jadnog češkog vladara koga se niko ne plaši? I sam ću znati kako da se ponašam,
bez potrebe da neko dolazi da mi duva pod nos. Nisam više dete kom treba da se kaže šta
sme a šta ne sme da radi! I tako mi boga, Luine, staću uz bok Ferdinanda II Štajerskog
ukoliko budem smatrao da je to ispravno i neću oklevati da objavim rat bilo kome, pa čak i
svojoj majci, ako to budem smatrao konačnim rešenjem situacije u kojoj se nalazimo!“
 Luin je bio zapanjen takvom kraljevom reakcijom. Ali, bolje razmislivši, shvati da je baš u
takvim trenucima, to jest kad je bio doveden u sumnju njegov kraljevski autoritet, Luj
izražavao takvu srdžbu da su od toga svi zanemeli.
U svakom slučaju, pomisli, ta činjenica samo pojednostavljuje njegov posao. Ako je Luj
razmišljao da objavi rat protestantima i rođenoj majci, odbijajući da se sretne s njom, od
toga ne bi imao nikakve štete.
Naprotiv. Zato, i s ciljem da ne ispadne sumnjiv, pokuša da se za trenutak pretvara da se
suprotstavlja takvom načinu ponašanja.
„Vaše veličanstvo, oprostite što se usuđujem da vas pitam ovo: zar vam se ne čini da ste
preterano strogi prema majci, koja traži da se sastane sa vama i ništa drugo? I to samo s
ciljem da vam ukaže na korisne poteze u nesumnjivo složenoj situaciji u kojoj se nalazi
Francuska?“
„Ali kog đavola baljezgate, Lujine!“ odgovori Luj. Oči su mu bile zakrvavljene. Zatim skupi
vilicu i tako zacvokota zubima da su ovi mogli svakog trenutka da se raspuknu.
Onda se učini da se nekako smirio. Ali sigurno nije promenio mišljenje.
„Čuli ste me“, reče, „spreman sam za rat.“
 AVGUST 1620.

50

LAKRDIJA NA PON DE SEU

I tako je došlo do te smešne čarke.

Gledajući dve reke ispod sebe, Arman Žan di Plesi de Rišelje nije mogao da poveruje u tu
apsurdnu situaciju. Ipak je bio u ratu. Prepusti se i poče pogledom da istražuje predeo.
Iza leđa mu je bio Dvorac D'Anže, a ispod brežuljka se prostirala zaravan kroz koju su
protkale dve reke, Men i Loara, koje su se spajale na nepunu milju odatle, preplićući se kao
dve sjajne srebrne trake na horizontu. Naspram njega, u daljini, ali savršeno vidljiv nalazio
se Pon de Se.
Marija de Mediči bila je zatvorena u dvorcu i čekala. Luj XIII ponudio je mir pod
neprihvatljivim uslovima, sa jedinim ciljem da oni budu odbijeni, a kraljica ih čak nije ni
uzela u razmatranje.
Ima mnogo više karaktera od ovih plemića koji su odlučili da je podrže, pomisli Rišelje.
Istinu govoreći, imala je mnogo više karaktera od svih. I to oduvek. Verovatno je firentinska
krv hranila tu čeličnu i smelu volju. Pre samo nekoliko meseci jedne snežne i vetrovite noći
pobegla je spuštajući se niz lestvice napravljene od užeta.
Bila je nesvakidašnja osoba. Poznavao je mnoge muškarce koji bi radije ostali da uživaju
u toplini kamina umesto da se upuste u takvu avanturu.
Kralj je hteo da preuzme rat protiv majke sa jedinim ciljem da dokaže svoju vrednost. A
stvarno je bila velika vrednost sukobiti se sa vojskom skrpljenom navrat-nanos i uz to
umornom, izgladnelom. Iscrpljenom od vrućine. Rišelje se gorko nasmeši na tu pomisao.
Ako ništa drugo, bila je to brojna vojska, njeni redovi su bili zgusnuti, ali, kad se dobro
pogleda, radilo se o nejedinstvenoj skupljenoj gomili namernika.
Ipak je ta bitka mogla imati visoku simboličku vrednost za pregovaračkim stolom. Onda,
neka ljudi slobodno idu u klanicu, pomisli Rišelje. Nije postojao način da se kralj odvrati od
tog luđačkog poduhvata i stoga je što pre trebalo preći taj put do kraja.
Marija nije popuštala i dobro je učinila. Poneki od francuskih velikaša ju je napustio, ali to
nije bilo ništa novo. Pored nje su u svakom slučaju ostali neki od najznačajnijih plemića
kraljevstva: gledajući formaciju, Rišelje je prepoznao obeležja vojvode D'Epernona,
naravno, ali isto tako i ona koja su pripadala De Nemuru i Monmoransiju. I grof De Soason i
vojvoda De Longevil nisu želeli da izostanu iz ovog sukoba.
Hoće li ostati do kraja? Bilo je to pravo pitanje.
Zato što je, istinu govoreći, postojalo jedno pitanje koje je u tom trenutku mučilo Rišeljea:
gde su se dođavola denule trupe vojvode De Rea?
Ne bi bilo posebno ohrabrujuće otkriti za početak da nedostaje hiljadu petsto ljudi na
prozivci.
 Kralj je imao manje brojnu, ali sigurno jedinstveniju i kompaktniju vojsku, iako se Rišelje
nadao brzom rešenju sukoba.
Znao je za luckaste ideje njegovog veličanstva Luja XIII, pa ako i pobedi, rezultat ne bi bio
tako tragičan. Zato što bi mu trijumf omogućio da bude velikodušan prema majci. Naravno,
poraz bi ga pretvorio u roba.
Znači, kad se dobro pogleda, moglo se pobediti u oba slučaja.
Luj je bio takav, Rišelje je to suviše dobro shvatio. Pronalazio je hrabrost u ratu, ali, kad
bi se sukob završio, iznova je postajao ono što jeste: nesigurni i beskorisni dečak. Nikada
nije bio u stanju da stvarno iskoristi prednost koju je stekao i njegove odluke su bile
podložne tuđem uticaju. Bilo je potrebno da se oslobodi tog prilepka Luina: Rišelje je znao
da on mora postati ta osoba sposobna da usmerava kraljeve odluke.
Na nesreću, u ovom trenutku je bio daleko od mogućnosti da uspe u tome. Nije uživao
simpatije, a trebalo je i da se uradi dosta posla. Znao je to, i te kako je to dobro znao. Ali nije
gubio nadu da će jednoga dana uspeti to da postigne tako što će iskoristiti poverenje i
poštovanje koje je kraljica majka gajila prema njemu.
Na kraju krajeva, ova porodična drama nije bila ništa drugo do jedna velika komedija.
Bilo je dovoljno da sačeka.
Naravno, ti jadni vojnici dole ispod njega nisu mogli biti istog mišljenja. Kao da je želeo
namerno da prekine nit njegovih razmišljanja, dođe do njega čovek koji mu se sviđao više
od svih ostalih. Stvorio se niotkuda kao i uvek, stigao ko zna odakle. Uprkos vrućini i
vrelom brdu prekrivenom samo suvom i žutom travom, obolelom i progutanom
avgustovskim suncem, pojavi se Matje Laforž.
Rišelje se osmehnu. Osećao je simpatiju prema tom čoveku. I jedva je čekao da ga proveri
po pitanjima od najvećeg značaja. Ali je morao da ide korak po korak.
Laforž sjaha s konja i dodirnu brkove desnom rukom. Bio je sav u znoju. Kosa ispod
šešira sa širokim obodom delovala je kao da je izašla iz korita reke, a ispod kabanice su
curile kapi veličine novčića.
„Dakle, Matje, kakve mi vesti donosite?“
„Ništa dobro, moj gospodine“, izgovori lakonski plaćenik.
„Ko zna zašto, ali ta vest me nimalo ne iznenađuje“, prokomentarisa Rišelje sa dozom
žaljenja u glasu.
„Re je otišao, lišavajući na taj način kraljičinu vojsku hiljadu petsto ljudi.“
„Kakva prokleta kukavica“, izgovori u tom trenutku Rišelje, shvatajući da su se njegove
sumnje obistinile.
U tom trenutku, kao poslednji dokaz onoga što se predviđalo kao potencijalni poraz,
primeti ispod sebe u podnožju brda, u ravnici između Pon de Sea i Dvorca D'Anže, kako je
pešadija kraljevske vojske žestoko i agresivno krenula prema trupama Marije de Mediči.
Bio je to juriš koji bi mogao rasterati svaku sumnju u ishod bitke.
Kraljičina vojska bila je tokom čitavog dana obasipana artiljerijskom paljbom iz ono malo
topova koje je Luj dovukao iz Pariza. Rezultat tog bombardovanja nije bio odlučujući, ali je
ono u svakom slučaju uspelo da oslabi duh kraljičinih trupa.
Vrućina je zamaglila moć razmišljanja i sad je taj ubistveni juriš pešadije pretio da razbije
čete Marije de Mediči.
Sudar je bio rušilački. Redovi vojvode De Vandoma u središtu formacije otvorili su se pod
tim klinom od olova i gvožđa kao hleb za mazanje u kontaktu sa oštricom noža.
 Rišelje ubrzo ugleda Vandomove vojnike kako se raspršuju, ne pružajući nikakav otpor
prilikom tog snažnog sudara.
Malo-pomalo, dva krila vojske se rasturiše, dok se ljudi u središtu raziđoše na sve strane i
dadoše se u neslavno bekstvo.
„Već se nazire kraj, ekselencijo“, konstatova gorko Laforž.
„Da“, morao je da prizna Rišelje.
„Vandom je jedan nesposobnjaković i sve govori da je nameravao da se povuče pri prvom
naletu, toliki strah ga je razdirao.“
„Ne bi me začudilo da ga vidim kako stiže ovde da traži utočište kod svoje gospodarice.“
„Kraljice?“
„Koga drugog? Naposletku, zar on nije Anrijev vanbračni sin?“
„I kraljica će ga primiti?“
„Bojim se da hoće, zbog ljubavi koju još gaji prema tom čoveku kog je neizmerno volela
čak i sa svim njegovim nedostacima.“
Rišelje pomisli da zbog razmera i značaja poraza za Mariju neće biti lako ne samo da
postigne mir već će to biti i, ako u tome uopšte uspe, pod uslovima koji nisu obećavali ništa
dobro.
 51

RIŠELJE

Rišelje odmahnu glavom. „Ne dolazi u obzir“, reče, „ono što tražite je neostvarljiva
pretpostavka. Imate u vidu šta su pregovori, zar ne? I ne možete ozbiljno da tražite da
kraljica prihvati sve vaše zahteve a da ne dobije ništa zauzvrat. Naposletku, ona ne
namerava da se vrati u Kraljevski savet, štaviše – ne želi ništa. I, mada je doživela poraz,
može da sačuva svoja kraljevska prava.“
Dok je Rišelje govorio, Luin i Luj XIII su ga posmatrali. Nisu bili mnogo iznenađeni videći
ga tako odlučnog. Strahovali su da ima nekog keca u rukavu.
Nalazili su se u oružarnici Dvorca Pon de Se. Sedeli su za stolom među soškama za puške,
štitovima i zastavama. Marija je strogo vodila računa da se ne pojavi tu i čitave pregovore
poverila je Rišeljeu, koji je koristio upornu oštroumnost da iščupa što povoljnije uslove.
Uostalom, mada je gubila rat, kraljica je mogla zadati dosta glavobolje kralju. Nadala se da
može ponovo zauzeti svoj društveni položaj i živeti u miru i prosperitetu, nakon brojnih
šikaniranja pretrpljenih u ove tri godine.
A Rišelje je bio majstor da istakne takve zahteve. „Vaše veličanstvo, nadam se da ćete
pravilno shvatiti predloge što potkrepljuju uslove koje ću vam izložiti i, osim toga, nadam
se da uviđate da je, ako je tačno da vam se pobeda osmehnula za manje od pola dana, isto
tako tačno da mnogi od najuticajnijih plemića Francuske nisu zbog toga prešli na vašu
stranu.“
„Usuđujete se da mi pretite?“, upita Luj prezrivo.
„Nikako, vaše veličanstvo, ograničavam se da samo konstatujem nepobitnu činjenicu.
Ono što se dogodilo danas moglo bi se ponoviti, pa biste vi i vaša majka mogli izgubiti
dragoceno vreme u nizu čarki i apsurdnih sukoba, što bi za jedinu posledicu imalo
iscrpljivanje kraljevstva, koje je umorno od prelaska sopstvenih trupa preko njega.“
Luin je bio prinuđen da se nerado saglasi. „Aludirate na pljačke i paljevine koje su se
desile ovih dana?“
Rišelje potvrdi, ulažući ogroman napor da pogleda Luina u oči. To ga je izuzetno mnogo
koštalo, ali, ako je želeo da uspe u svojoj nameri, nije smeo da pokaže odvratnost prema
tom čoveku.
„Naravno! Sigurno vam nije promakao gorak prizor ljudi koji su se iz sela i predgrađa
praznih ruku i lica izbrazdanih suzama uputili među zidine Anžea, dok konjanici i pešadija
uništavaju njihova sela! Sa jedne i sa druge strane sve je više nego jasno. Ne računajući da je
rat, vaše veličanstvo, luksuz koji Francuska ne može da sebi dozvoli. Barem ne sada. Utoliko
pre što je ovo krvavo i stalno ponavljanje zavera i unutrašnjih ratova povećalo troškove
budžeta Francuske sa dvadeset sedam na preko pedeset miliona livara! Sada nema toga ko
ne vidi da ova situacija mora da dovede do izmirenja. Jeste li saglasni?“
Luj XIII pogleda Rišeljea iznenađeno, ali i sa divljenjem. Prvi put je utisak koji je stekao
Arman Žan di Plesi bio da ima kralja u šaci. Naposletku, kralj i njegov miljenik bili su
majstori intriga, ali potpuno lišeni stručnosti u ekonomskoj i finansijskoj politici. Odluči da
zarije nož još dublje, koristeći taj trenutak njihove zbunjenosti.
„A gde da se pronađu sredstva da se pokrije tako ogroman budžet? Nametanjem narodu
novih dažbina? Oduzimanjem pošeda i zvanja plemićima koji su već na ratnoj nozi? I koji su
se, gle slučaja, baš ovih dana udružili protiv vas? I kako ste zamislili da ih odobrovoljite, baš
vi koji nosite nadimak Luj Pravedni? Ne putem instrumenata o kojima sam upravo govorio,
zato što biste svoj položaj tako učinili još težim.“
„Ja sam kralj…“ promuca Luj.
Ali je Luin suviše dobro razumeo kuda vode Rišeljeove reči. I nije mogao a da ne prizna
njihovu efikasnost. Zato što nije bilo ničeg pogrešnog i tendencioznog u onome što je rekao.
Bila je to, nažalost, sušta istina.
„Šta onda savetujete?“ upita, gledajući kralja ohrabrujuće, skoro kao da mu sugeriše da se
ne brine zbog preokreta do kog je počeo dovoditi ovaj susret.
Rišelje je likovao u sebi zato što su njegovi sagovornici prvi put otkako su počeli ovaj
razgovor tražili od njega da govori.
Njegovo lice ipak ostade hladno kao led. „Kao što sam vam rekao, vaše veličanstvo,
kraljica ne traži ništa što nije razumno. Pre svega, prva tačka se odnosi na mogućnost da se
sretne sa vama slobodno i sama, bez prisustva drugih osoba ili posrednika. Složićete se da
to nije neobičan zahtev jedne majke sinu, pogotovo u svetlu njene očajničke želje da
razgovara sa vama i želje da vam iznese planove za svoju, ali i vašu budućnost. Sve u svemu,
ništa drugačije od onoga što bi se za svaki odnos majke i sina moglo poželeti.“
Luin pokaza emociju zbog tog zahteva. Njegovo lice, tako aristokratsko i prefinjeno, za
trenutak zahvati grč. Ali se odmah pribra. Luj je samo ćutao. Savršeno dobro je znao da
Rišelje sigurno još nije završio.
„Na drugom mestu“, nastavi ovaj, „kruna će odobriti Mariji de Mediči trista hiljada Hvara
u gotovom novcu na ime troškova koje je snosila poslednjih meseci, kao i isti iznos do kraja
godine. Dakle, neće biti smatrana odgovornom za nedavni nered i nemire, a isto tako će
svim pobunjenicima biti oprošteno i oni će biti iznova postavljeni na svoje dužnosti i
povratiti svoja zvanja. Osim toga“, nastavi Rišelje, „potvrdićete joj pravo da može da bira
rezidenciju, da upravlja Anžujom sa dvorcima D'Anže, Pon de Se i Šenon onako kako je
predviđeno prethodnim ugovorom iz Angulema.“
„To je veliki broj zahteva, ekselencijo“, procedi Luin stisnutih zuba.
„Veličanstvo“, nastavi Rišelje, namerno ignorišući miljenika, „dobar deo tačaka iz ovih
pregovora samo potvrđuje ono na šta ste već spremni. Što se tiče ostalog, smatram
najiskrenije da je za vas od trećerazrednog značaja da izdvojite iznos od šest stotina hiljada
livara od sada pa do kraja godine, i da to nisu zahtevi koje je nemoguće ispuniti. Na kraju
krajeva, ako su ovi pregovori to zaista, ipak bi trebalo da i vi negde popustite.“
Luj potvrdno klimnu. Rišelje je stekao utisak da je kralj umoran od sve te mržnje i
neprestanih sukoba što su doveli do izgnanstva njegove majke. Marija nije tražila da se
vrati i zauzme državne poslove. Naravno, Luin bi u tim ustupcima mogao da vidi njen
mogući povratak na dvor, ali je i sam bio dovoljno inteligentan da shvati kako je u jednom
takvom trenutku, kad je Francuska na kolenima zbog tog glupog i sramnog rata, mir nešto
najbolje za sve.
Skoro kao da želi da što je pre moguće okonča taj dogovor, Luj odluči da odmah sve
razreši: „Odobriću to što je traženo. I nameravam da se što pre izmirim sa majkom. Dakle,
pripremite tekst sporazuma, da ja i ona možemo da ga potpišemo i pristupimo njegovom
izvršenju pod raspravljenim i odobrenim uslovima.“
Nakon toga, prvi put nakon čitave večnosti, Luj XIII ustade i uputi se ka vratima ne
čekajući svog miljenika.
Rišelje se nakloni. Luin ostade otvorenih usta i očiju punih besa. Nešto u njegovim
planovima počinjalo je da škripi. Konačno, pomisli Rišelje.
 DECEMBAR 1621 – JANUAR 1622.

52

ČAMOTINJA I OZLOJEĐENOST

Verski rat, koji je započeo dan po zaključenju mira sa njegovom majkom, naterao je Luja da
se bori protiv svih hugenotskih žarišta koja su pretila da ugroze jedinstvo Francuske.
Učinio je to sa iznenađujućom srdžbom i odlučnošću, kao da je u pitanju krstaški rat, kao
da od toga zavisi sam njegov život.
Uprkos rečima njegove majke, kao i Rišeljeovim, uprkos letu koje je oduzimalo razum i
kidalo dah, paleći sela i svodeći ih na suve i ogoljene livade, savršenu pozornicu za jedan
prljavi, prokleti rat bez kraja, mladi kralj ulagao je silne napore pokušavajući da zadobije
zvanje zaštitnika katoličanstva.
Međutim, dogodilo se da su početni uspesi izbrisani bolnim porazom koji je pretrpljen na
ponižavajući način u Montobanu.
Dva meseca je opsedao gradić, svakodnevno ga bombardujući topovima, kopajući rovove,
iznenada ga napadajući, nastojeći na sve načine da sruši tvrđave tog hugenotskog gnezda.
Ali sve što je na kraju dobio bilo je saznanje da je nesposobnost Luina kao maršala
Francuske bila manja samo od njegove arogancije.
Već odavno je počeo da se udaljava od svog miljenika. Ispunio ga je slavom, zvanjima,
bogatstvom i počastima. A zašto? Da bude poražen od šačice protestantskih odrpanaca?
Bilo je to nepojmljivo.
Pomisli na svog oca. Kako bi on mogao da toleriše ovakve neuspehe?
Uza sve to, na kraju te nesrećne opsade u redovima vojske je izbila kuga, koja je pokosila
vojnike i svela ljudstvo na rulju ranjenih bukača.
Luj je bio prinuđen da se povuče, da okrene leđa hugenotima, ostavljajući Montoban u
rukama tih „bezbožnika“. A sada?
Sad se ukopao u Luvru, u mračnom salonu, kakvo je bilo njegovo srce. Pokušavao je da
postepeno obnovi odnos sa majkom, kojoj je morao da prizna mudrost, utoliko dragoceniju
što je bila besplatna. Kako je bila u pravu kad mu je savetovala da ne raspaljuje verske
podele. I koliko je zdravog razuma bilo u rečima Rišeljea, koji svaki put kad bi ga video nije
propuštao da ukaže koliko je klimavo Luinovo komandovanje u svojstvu maršala francuske
vojske.
Odvijao se proces spore ali neprekidne erozije, koji je svakodnevno nagrizao po jedno
novo, malo parče Luinovog kredibiliteta. Ali Luj se još nije usuđivao da ode kod majke u
Luksemburšku palatu, gde je po njenom nalogu Salomon de Bros sagradio čitavo krilo odaja
isključivo za njega. Bilo je to predivno mesto koje je odražavalo osmeh što se vratio na
kraljičine usne. Luj je bio zadovoljan, ali ne i smiren zbog toga.
 Čitavog života pokušavao je da se oslobodi nečije kontrole i, svaki put kad se to dogodilo,
morao je na dramatičan način da konstatuje svoj neuspeh. I ma koliko je u tom trenutku
bila prijatna pomisao da se vrati nežnosti i dobrim savetima, ipak to nije bilo do te mere
izraženo da ga natera da odustane od svojih namera. Zato je strogo vodio računa da ne ode
u posetu majci, u novu Luksemburšku palatu.
Naprotiv, ostao je u Luvru da se grize i oseća ukus gorčine svojih neuspeha. To osećanje
raslo je u njemu kao korov, praveći pustoš u njegovom mozgu. Razdiralo mu je srce i
trovalo krv. Pa ipak, i ne shvatajući u potpunosti razlog tome, bilo je u tom mračnom i
ružnom osećaju nečeg zavodljivog, duboko istinitog i ličnog, kao što ga je na kraju krajeva
baš ta frustracija održavala u životu. I sada ju je gajio manje-više svesno, ispijajući taj pehar
do poslednje kapi. Barem se nije moglo reći da nije čestit čovek.
Dok se mučio sa tim sumornim mislima, pojavi se jedan od njegovih gardista, noseći
pismo.
Luj ga uze i pokida pečat.
Ono što pročita najpre ga iznenadi, a onda ga ostavi ravnodušnim.

Njegovom veličanstvu Luju XHI, kralju Francuske

Vaše veličanstvo, pišem Vam da bih Vas obavestio kako je u nizu ko zna koliko
mojih kampanja, usmerenih na borbu i eliminaciju protestanata iz kraljevstva,
Šari d'Alber, vojvoda De Luin i maršal francuske vojske„navukao strašnu bolest.
Terenski hirurg je konstatovao groznicu koja je vojvodu prikovala za krevet, a
onda je nakon nekoliko dana nastupila smrt.
Mogu samo da zamislim koliko će Vas ova vest ražalostiti, ali upravo znajući
kakvo ste poštovanje osećali prema vojvodi De Luinu, smatrao sam prikladnim da
Vas odmah obavestim.
Saopštavajući Vam koliko mi je žao zbog smrti jednog hrabrog vojnika i velikog
sluge Francuske, molim Vas da primite moje najporaznije poštovanje.
Rene Lekont, komandant Prve čete kraljevih arkebuzaca

Luj uopšte nije očekivao Luinovu smrt, ali uprkos tome šta je napisao sam komandant, ne
oseti nikakvo sažaljenje ili bol zbog smrti čoveka koga do samo pre nekog vremena ne bi
oklevao da definiše kao osobu od najvećeg poverenja i svog prvog savetnika.
Štaviše, ova vest ostavi ga potpuno ravnodušnim. Bio je to samo ko zna koji beskorisni
život što je morao da se ugasi.
U nekim prošlim vremenima ovakva reakcija bi ga uplašila. Tada nije bio spreman da,
kada primi takvu vest, izbriše sećanje na neku osobu. Ali je onda, s godinama, naučio da
prihvata tu stranu svog karaktera. Za njega je bilo gotovo nemoguće da stvarno zavoli
nekoga. Mogao je da postane podložan uticaju neke osobe, i to čak vrlo intenzivno. Ali, kada
bi ta osoba preminula, za njega je to predstavljalo samo oslobođenje.
Umesto toga shvati koliko su se čamotinja i ozlojeđenost usadili u njegovu dušu.
Zatim odluči da pocepa pismo i da ga baci u vatru peći. Ostade da se krčka u večitoj
tromosti svog života, pitajući se još jednom hoće li ikada uspeti da ostvari svoju pravu
nezavisnost.
 53

RUBENS U LUKSEMBURŠKOJ PALATI

Zima se vratila. Ali, uprkos hladnoći i prvom snegu, Marija je osećala da joj srce peva. Pošto
je nakon mnogo, zapravo nakon previše vremena imala privilegiju da se posveti onome što
je volela više od svega: umetnosti.
Oduvek je u njoj postojala bezuslovna strast za slikarstvom. I bez obzira na to što je Frans
Purbi pokazao izuzetan dar kao dvorski slikar, Marija je toga dana konačno mogla da
kruniše san koji je odavno sanjala. I koji je bio pothranjen nizom pisama, razgovora,
neizgovorenog.
Uzdahnu. Osećala se kao mlada udavača koja samo što nije srela čoveka koga voli. Bilo je
teško da se objasni, ali taj tako dugo očekivani susret bio je konačna proslava hiljada težnji i
nada.
Samo je Rubens bio u stanju da u svom stilu verske tradicije spoji likovnu kulturu i
alegorijsko zamišljanje na tako savršen način. Bio je slikar koji je mogao da više od svih u
tom trenutku pronese svoju slavu putem savršenog stila zato što je bio pod uticajem
italijanske umetnosti. Naravno, njegovo razmišljanje moglo se smatrati smelim, ali, kad se
bolje pogleda, uopšte nije bilo tako, pošto je maestro proučavao i često posećivao papske
kolekcije i snabdeven blokom i olovkom, reprodukovao i skicirao kipove, poprsja, dragulje i
reljefne slike, preslikavao Mikelanđelove proroke i sibile u Sikstinskoj kapeli, pravio crteže
po Rafaelovim delima u Apostolskoj palati, u Kapeli Kiđi, u Crkvi Santa Marija dela Pače i u
Farnezini. U Mantovi se upoznao sa radom Dulija Romana. A u Rimu se sreo i podelio
zadovoljstvo i razmenio iskustva sa Karavađom i Anibaleom Karačijem. Bio je toliko opijen
italijanskom umetnošću da je niko nije poznavao bolje od njega.
Dakle, takav slikar bio joj je potreban.
Pored toga, taj susret se događao u Luksemburškoj palati, kako ju je nazvala Marija, zato
što je sagrađena na zemljištu kupljenom od Fransoe od Luksemburga. Kad je najzad bila
gotova ili skoro gotova, ta građevina joj je nadoknadila bol i mnoge patnje koje je pretrpela
prethodnih godina.
Arhitekta Salomon de Bros nadmašio je sebe u projektovanju i izgradnji rezidencije u
toskanskom stilu, prilagođene tipičnoj strukturi francuske palate. Bilo mu je potrebno pet
godina da završi posao i sada je Marija disala dahom koji joj je toliko nedostajao u Luvru,
tom mračnom dvorcu što je pokušavala da ulepša i oplemeni sa hiljadu detalja, ali koji
nikada nije stvarno osetila kao svoj.
Ponada se da je sve savršeno u velikoj sali koja je pripremljena da prihvati flamanskog
majstora. Naravno, sezona nije bila najlepša, pa da se kroz velike prozore dive brestovima i
rascvetanim lejama kojima su obilovali vrtovi. Ovi su bili napravljeni tako da što je više
moguće podsećaju na vrtove Boboli i one oko Palate Piti. Ledeni bedem je na barama
sakupio vodu i stvorio brojna providna ogledala. Mediči fontana, koja se nalazila baš
naspram prozora njenih odaja, bila je predivna i zasuta izrazito belim snegom davala je
obeležje magije drvoredima ukrašenim kipovima i zimskom suncu koje je obasjavalo jasno i
bistro nebo što kao da je htelo da uđe kroz široke prozore.
U velikom kaminu okovanom zlatom i sa Velikim srebrnim držačima za drva pucketala je
živahna vatra i prožimala radošću salu, dok su ogledala i kristali ispunjavali prostor između
fino izrezbarenog nameštaja i zračili, istovremeno odbijajući pozlaćene odsjaje januarskog
sunca. Pehari od smaragdnozelenog i jarkocrvenog jaspisa, ukrašeni zlatom i srebrom,
stvarali su utisak od kog zastaje dah. Ta sala je bila nešto najlepše što je Marija ikada
zamislila i imala. Dok je sva očarana gledala ono što je De Bros sa svojim saradnicima umeo
da stvori i zajedno sa njom, dvorske dame joj najaviše Rubensov dolazak.
Marija potvrdno klimnu glavom, dajući znak da je spremna da ga primi. Oseti kako joj
srce lupa u grudima i ostade da sačeka.
Čovek koji je ušao u salu učini je ushićenom.
Rubens je bio osoba impozantne telesne građe i zaista visokog stasa. Prava kaskada
uvojaka pade mu na čelo čim je skinuo crni šešir i prineo ga srcu. Uokvirivala je njegovo
bledo lice na kom su blistala dva oka toliko izražajne plave boje da su stvarala utisak da su
iščupana iz neke ogrlice od safira.
Delovao je veličanstveno. Marija je bila oduševljena. Rubens joj priđe i nakloni se pred
njom. Kada se uspravio, kraljica mu pruži ruku, koju on poljubi, ostavljajući utisak ogromne
odanosti i otmenosti.
„Vaša visosti“, izgovori na savršenom francuskom, „vaša lepota poništava lepotu Venere i
Dijane. Sada shvatam veličinu izazova koji me očekuje.“
Marija je bila polaskana tim rečima. Nije očekivala tako galantnog čoveka. Bila j e
razoružana j ednostavnošću koj om ih j e Rubens izgovarao, prirodnošću koja je govorila da
su iskrene.
„Maestro Rubense, molim vas, previše ste velikodušni. Ali sada se raskomotite, treba
mnogo da razgovaramo“, reče Marija i pokretom glave pokaza na dve prekrasne fotelje
obložene azurnoplavim somotom. Na malom stočiću od mermera i drveta stajale su tacne
sa raznim poslasticama koje je kraljica tog jutra naložila da se pripreme specijalno za ovu
priliku.
Dok je zauzimao mesto, Rubens nije skidao pogled s nje. Marija oseti da crveni. Bila je
frapirana tom drskošću na granici nevaspitanja, pa ipak nije bilo ničeg neprikladnog u tim
njegovim pogledima, već samo iskrenog i strasnog proučavanja, gotovo kao da je umetnik
želeo da utisne u svest crte njenog lica, detalje koji bi mu mogli koristiti.
Pošto je odmah naslutio kraljičine misli, Rubens požele da je smiri. „Dopuštam sebi da
vas ovako intenzivno posmatram, vaše veličanstvo, pošto sam odavno čekao ovaj trenutak.
Verujte mi, ništa moje srce ne ispunjava sa više radosti nego to što sam konačno ovde, u
Parizu, u ovoj prekrasnoj palati, za koju znam da ste je želeli u svakom njenom detalju. I,
verujte mi da nema ništa lepše nego videti ženu koja zna šta hoće. Zbog toga ne mogu da
odvojim pogled od vas. Pozivam se na vašu velikodušnost.“
Marija nije mogla da se ne osmehne. Rubens je bio neobično govorljiv za jednog
Flamanca, ali su ga beskrajna putovanja i istraživanja učinila svetskim čovekom i ta njegova
italijanska prijateljstva sigurno nisu propustila da ostave očigledan uticaj na njegovo
ponašanje.
„Sada“, nastavi slikar, „dopuštam sebi da vas pitam, vaše veličanstvo, na koji način moja
ruka može da vam bude od neke koristi?“
 „Slikajte, maestro Rubense. Slikajte za mene. A ja ću vas učiniti najbogatijim i
najuspešnijim umetnikom ovog vremena. Vidite, otkad sam razgovarala sa mojom sestrom,
Eleonorom, shvatila sam da ne mogu a da nemam vas za cilj koji sam sebi postavila. Dakle,
evo moje zamisli: da se napravi četrnaest slika na platnu velikih dimenzija koje pričaju o
tome šta mi se dogodilo ovih godina. Sa mojim ličnim savetnikom, monsinjorom Armanom
Žanom di Plesijem de Rišeljeom, a zatim sa Klodom Možisom, blagajnikom kraljevstva, i
opatom De Sent Amboazom i pisarom De Perejkom, sa kojim ste, mislim, već obavili
korisnu prepisku, procenila sam kakve bi mogle biti pojedine stanice ovog puta.“
„Jedva čekam da ih upoznam“, reče Rubens.
„Pa dobro, o nečemu vam već mogu dati neke podatke: mislim na moje rođenje, na
venčanje u Firenci, zatim dolazak u Marselj, krunisanje u Manastiru Sen Deni, srećni period
za vreme regenstva, bekstvo iz Dvorca Bloa. Što se tiče ostalog, bićete obavešteni u
najskorije vreme da bi posao mogao da se odvija što je moguće brže. Morate shvatiti,
maestro Rubense, da su neke teme posebno osetljive iz jedne tačke gledanja… diplomatske,
da tako kažemo. Pošto je činjenica da moje bekstvo iz Dvorca Bloa nije ni na koji način bilo
prijatan događaj. Avanturistički, možda, isto tako i opasan, ali je bio posledica izgnanstva u
koje me je poslao moj sin. To je tako duboka rana da je ne bih poželela nijednoj majci.
Oprostite što dajem sebi oduška, ali saglasićete se sa mnom da vam sve ovo govorim krajnje
otvoreno…“ Rubens neprimetno klimnu glavom.
„… A sa druge strane“, nastavi Marija, „uopšte ne nameravam da poričem da su se te
epizode dogodile, naprotiv, jedno veliko platno će predstavljati divan način da sačuvam
sećanje na to. Dakle, savršeno dobro znam da ste u nekim slučajevima bili lično prisutni
činovima, a u drugim ne, ali, kako sam vam već rekla, moj pisar Nikola Klod Fabri de Pejrek
biće vrlo srećan da vas upozna sa svim detaljima potrebnim za realizaciju platna. Mislim da
je njegov stil pisanja briljantan, potvrda za to je učestala prepiska sa Galileom Galilejem i
Hugom Grocijem, tako da osećam potrebu da kažem da niste mogli pasti u bolje ruke.“
„Ne gajim nikakvu sumnju, vaša visosti, zahvaljujem vam što ste mi stavili na
raspolaganje tako sposobnog i poštovanog intelektualca, za kog mislim da je, ako me
sećanje ne vara, isto tako izvanredan numizmatičar.“
„Tačno. Dakle, maestro Rubense, ubrzo ćete otkriti koliko je opasno biti moj prijatelj, ali
vidim da imate široka ramena i da je smirenost jedna od vaših jačih strana. Stoga se uzdam
da ćete umeti da savladate eventualne neučtivosti koje možete doživeti od nekih plemića sa
ovog dvora. I u slučaju potrebe možete uvek i u svakom slučaju računati na moju večnu
zahvalnost i na moju zaštitu.“
„To je sve što mi je potrebno, vaše veličanstvo.“
„Sada, ako smem da vas to pitam, kada mislite da pristupite poslu?“, upita Marija, koja je
bila nestrpljiva da što pre vidi maestrov rad, žive i treperave boje na platnu, tu herojsku
gracioznost koja ga je učinila čuvenim u čitavoj Evropi.
„Veličanstvo, namera mi je da napravim nekoliko skica u vezi sa nekim idejama koje već
imam na umu. Zamoliću Nikolu Kloda Fabrija de Pejreka da posetimo neke od građevina u
koje bih mogao da smestim scene. Memorija je dobra, ali oči su još bolje. A što se tiče
Manastira Sen Deni, na primer, biće mi potrebno da saznam sve o tom prostoru i svetlima.“
„Pejrek će biti srećan što može da vas prati gde god budete poželeli.“
 „Zahvaljujem vam. To će mi biti od suštinskog značaja. Zatim, kada skice budu spremne,
poslaću ih u moju slikarsku radionicu u Anversu, gde ću odmah zatim i sam otići. Mislim da
ću moći da prvih devet kompletnih slika imam već u proleće naredne godine.“
„Stvarno?“ upita Marija s nevericom. „To bi bilo čudesno! Reći ću vam da sam u duši
zamišljala kako ću ih imati postavljene na svoja mesta na prostoru između prozora galerije
u mojoj palati pre venčanja moje ćerke Anrijete.“
„Imaćete ih“, reče Rubens bez oklevanja. Bilo je u njemu neke toliko spontane sigurnosti
koja prosto razoružava.
Marija ga pogleda začuđeno i srećno. Osećala je da može imati puno poverenje u ovog
čvrstog, otmenog čoveka.
„Maestro Rubense, ako održite reč…“
„Veličanstvo, oprostite što vas prekidam, ali možete biti sigurni u to. Dao sam vam reč i
verujte mi da ona i dalje nešto vredi.“
Marija pogleda slikara u oči i u njima jasno razazna jaku svetlost, toliko sjajnu da je
mogla pripadati samo jednom velikom duhu.
Osmehnu se.
 MAJ 1625.

54

VENČANJE IZMEĐU FRANCUSKE I ENGLESKE

Rišelje se divio seriji od dvadeset jednog platna Pitera Paula Rubensa. Bila su zaista
predivna. Visoka dvanaest stopa i široka devet. Očekivao je kraljicu, a za to vreme pogled
mu se neminovno gubio u bombastičnim alegorijskim formama koje su karakterisale čitavu
seriju slika.
Posebnu pažnju obratio je dok je posmatrao Marijin dolazak u Marselj, zajedno sa
sestrom Eleonorom i tetkom Kristinom, velikom vojvotkinjom od Toskane.
Kada se iskrcala sa čudesne pozlaćene lađe, donoseći štit Medičijevih sa grbom sa pet
crvenih kugli i šestom plavom kuglom načičkanom ljiljanima, Marija je zatekla grad Marselj,
koji je predstavljala žena sa krunom od kula na glavi, dok je Francuska predstavljena likom
ratnice sa šlemom okićenim perjem i plastom ukrašenim ljiljanima. U vodi su prikazana
razdragana morska božanstva: sirene i vodenjaci čija je koža od sedefa jasno i uzvišeno bila
u kontrastu sa živom i pulsirajućom crvenom, gotovo putenom bojom jarkocrvene čoje,
postavljene preko prilaznog mosta.
Bio je to grandiozan i veličanstven prizor. A to je bilo samo jedno od dvadeset jednog
platna. Rišelje je bio iskreno zadivljen.
Maestro Rubens stajao je iza njega i ćutke ga posmatrao. Onda se učini da želi da uživa u
potpunom spokojstvu dugačke galerije, prolazeći napred i nazad, miran kao letnje more,
zadržavajući pažnju na ponuđenom prizoru sa obe strane: veliki prozori omogućavali su da
jako majsko sunce curi kroz njih i pružali su zadivljujuću panoramu vrtova u punom cvatu.
Luksemburška palata bila je osmo svetsko čudo.
Marija de Mediči je izuzetna žena, pomisli. Zamislila je palatu nedostižne lepote. Platna
su savršeno ispunjavala prostor između prozora.
Oseti da je njegov rad vrednovan u punoj meri. Potrošio je noći i dane u svojoj slikarskoj
radionici u Anversu zajedno sa grupom poletnih saradnika da ostvare delo na visini
naručioca, poštujući rokove. I uspeo je u tome, na veliko lično zadovoljstvo.
Smatrao je da je ovo njegov najznačajniji ciklus, ne samo zbog doslovne veličanstvenosti
njegovog sadržaja već i zato što je zaista uspeo da stvori narativno jedinstvo, uprkos
znatnim dimenzijama svakog platna i njihovom broju.
Takvom uspehu doprineo je i Nikola Klod Fabri de Pejrek, kraljevski pisar, osoba
prefinjene i živahne inteligencije, što je zajedno sa Rišeljeom uspeo da izdvoji podsticajne
teme koje treba prikazati, a da ipak ne povrede osećanja Luja XIII.
Radilo se pažljivoj, odmerenoj, razumnoj selekciji tema usklađenim sa mišljenjem kralja,
koji je vrlo rado prihvatio i neke rizike u ime sećanja i kraljičine želje da ostavi trag o
detaljima iz svog života, tu i tamo uključujući i one što su se odnosili na sukobe koje je
imala sa sinom. Naravno, Rubens je uspeo da jezikom alegorije i kamufliranjem mnogih
najupečatljivijih izazova, podražavajući u punoj meri način ponašanja koji je predstavljao
Mariju de Mediči, ipak zaštiti kraljev lik, ne svaljujući na njega krivicu za ono što se
dogodilo. Privremeno neprijateljstvo između majke i sina prikazano je na platnima kao delo
neprijatelja Francuske.
Rišelje se upravo divio slici Mir regenstva.
„Izvanredan rad“, prokomentarisa, obraćajući se Rubensu.
Arman Žan di Plesi je, kao i svakog dana, nosio na sebi jarkocrvenu kardinalsku odeždu.
Visoka sveštenička funkcija dodeljena mu je pre nešto više od dve godine. U istom tom
periodu kraljica je naredila formiranje čitave grupe gardista koji su predstavljali elitno telo
za zaštitu i čuvanje kardinala. Ona je predstavljala idealnu protivtežu kraljevskim
musketarima, koje je Luj XIII žarko želeo kao ličnu gardu.
Rubens se nakloni na stranu, klimajući glavom u znak zahvalnosti za tu pohvalu. „Obojica
znamo od kolikog je značaja bila podrška vaše milosti.“
„Nema potrebe da to ističete“, odgovori kardinal, „ne postoji ništa lepše nego ocenjivati
slikarstvo kao što je vaše, tako snažno, puno uzvišene odvažnosti i lepote, toliko izuzetno
da postaje prosto nedokučivo ljudskom oku. Pored toga, maestro Rubense…“
„… Boje“, dopuni njegove misli kraljica, koja se pojavila upravo u tom trenutku. Ugledavši
Mariju, Rišelje se duboko nakloni, a to uradi i Rubens na manje diskretan, ali nekako
uzvišeniji način, zahvaljujući svojoj impozantnoj građi, čvrstoj i snažnoj baš kao kod muških
likova na njegovim platnima.
„Boje su jedan od zadivljujućih odlika ovog ciklusa: jarkocrvene, blistave boje tkanina,
plastova i kardinalskih odežda, boje zlatnog praha svetlosti, božansko bledilo kože,
uzburkano nebo posuto azurnoplavom i snažnom bojom… Maestro Rubense, napravili ste
praznik za naše oči i nikada vam neću biti dovoljno zahvalna na onome što ste uradili.
Učinili ste me toliko srećnom da se to ne može rečima izraziti.“
„Veličanstvo, ne samo što je bilo veliko zadovoljstvo da vam posvetim vreme i rad već
smatram i da je bilo posebno lako ostvariti ovaj ciklus slika, s obzirom na izvanrednu
ličnost glavne junakinje. Zaista, usuđujem se reći da ste vi najhrabrija i najizuzetnija žena
koju sam ikad sreo.“
Marija pokuša da izbegne takav razgovor, ali joj se obrazi zarumeneše u znak potvrde da
izuzetno ceni taj kompliment.
„Ali, ako smem sebi da dozvolim“, primeti Rišelje, „termin praznik je utoliko tačniji, pošto
ćemo ovih dana zaista prirediti slavlje, zar ne?“ I, da bi podvukao taj deo, kardinal prinese
ruku bradi, okrznuvši onu šiljastu bradicu koju je koristio kao poslednju tačku
oštroumnosti, pošto je dosetljivost već očigledno zračila iz živahnog pogleda.
Marija se osmehnu. „Upravo tako“, reče. „I kao što dobro znate, prijatelji moji, pripreme
su u punom jeku i Anrijeta Marija prstom dodiruje nebo. Kada samo pomislim koliko je bilo
komplikovano da se stigne dovde… Ali neću sada da vam dosađujem sa tom mojom
gnjavažom. Nego, maestro Rubense, hoćete li mi oprostiti što neću moći da se još zadržim s
vama, jer je neophodno da razgovaram sa kardinalom u vezi sa nečim. Dakle, oprostićete mi
što smo toliko neučtivi da vas ostavimo samog.“
„Vaše veličanstvo, nemojte to reći ni u šali. Ja sam taj koji će se oprostiti od vas. Jedva
čekam da se divim vrtovima Luksemburške palate u punom prolećnom cvatu. Ako
dozvoljavate…“
 „Naravno, maestro Rubense, slobodni ste. Pa ipak ću ubrzo poslati da vas pozovu, pošto
mi je vaše društvo drago i dragoceno, rekla bih čak neizostavno, i računam da ću imati još
trenutaka mira i spokojstva da ih provedem sa vama.“
Veliki flamanski slikar se nakloni i oprosti se.

***
Matje Laforž je u tom trenutku stigao u Luksemburšku palatu. Nakon što je dugo vojevao u
službi Rišeljea kao vođa njegovih plaćenika, postao je kapetan garde. Iz tog razloga, a u
punom kontrastu sa diskretnom, skoro neuglednom odećom koja ga je prethodno uvek
karakterisala, morao je da se navikne da nosi blistavu crvenu gardijsku kabanicu sa belim
krstom po sredini. Bila je to možda najupadljivija uniforma koju je ikada video.
Ispod kabanice je nosio crne vrećaste pantalone i dugačke čizme. Rapir i bodež bili su
zadenuti za pojasom, koji je virio ispod kabanice. Crni j>ešir sa velikim belim perom
kompletirao je njegovu odeću.
Pošto se brzo popeo prilaznim stepeništem, bio je dočekan na ulazu, a nakon još jednih
strmih stepenica nađe se u hodniku. Odatle ga jedan livrejisani lakej odvede do malog
salona, gde su ga kraljica majka i kardinal već čekali. Gotovo da nije imao vremena da se
nakloni pred kraljicom, a Rišelje već poče da ga ispituje.
„Dakle, Laforžu, kakve su vesti? Je li istina ono što se priča?“
„Ako vaša preuzvišenost aludira na činjenicu da je kod kraljice Ane došlo do sazrevanja
zaluđenosti za jednim engleskim velikašem, onda mogu to samo da potvrdim.“
Marija pokaza da je iznervirana tom vešću. Plašila se nečeg takvog, ali dobiti potvrdu
svojih sumnji bilo je mnogo gore nego ih gajiti. „Ko?“ samo kratko upita.
„Vojvoda od Bakingama, vaše veličanstvo.“
Marija prinese ruku ustima.
Kardinal izrazi uzbuđenje: na usnama mu se ocrta osmeh, tanan kao rana od bodeža.
„Zaista, toj zaluđenosti je izgleda doprinela Mari de Roan Monbazon, vojvotkinja De
Ševrez“, nastavi Laforž, „koja je ohrabrivala kraljicu još od dana Anrijetinog venčanja u
Bogorodičinoj crkvi. Izgleda da je veličala kvalitete Bakingama, uzdižući njegovu smelost,
hrabrost, drskost i, naravno, iznad svega privlačnost. Tako da je od njegovog dolaska,
upravo ovih dana, mlada kraljica izgleda počela da čezne za njim.“
„Ta kurva Mari.“ Kraljicu je počela da razdire sve jača srdžba. „Ne samo da je kovala
zaveru zajedno sa onim đavolom od njenog muža, Luinom, sve do njegove smrti, već se opet
popela u sedlo udajom za vojvodu De Ševreza i povratkom na dvor sa svojim sramotnim
intrigama.“
„Vaše veličanstvo“, reče Rišelje, „savršeno razumem vaše razočaranje, ali verujte mi da
bismo tu slabost vojvode od Bakingama mogli da okrenemo u našu korist.“
„Ne vidim kako, vaša preuzvišenosti! Ono što osećam u ovom trenutku navodi me da
mislim samo na to da Ana, umesto da poštuje mog sina, svog kralja i muža, koketira sa
jednim engleskim protestantom, neprijateljem Francuske.“
„Naravno da je to način da se napravi afera, vaše veličanstvo. A sa druge strane tačno je
da bismo mogli da iskoristimo tu Bakingamovu neugodnu slabost“, predloži neodređeno
Rišelje.
„Stvarno, kardinale, a na koji način?“ Marija je pokazivala iskreno iznenađenje u glasu.
 „Ako pustimo da sve ide svojim tokom, moguće je da u ime te, koliko moguće toliko
neprikladne zaluđenosti Bakingam pokaže neku neopreznost. On je sada engleski premijer,
a ne neki provincijski plemić. Makar delimično poznavanje njegovih poteza zbog njegove
neoprezne tajne ljubavi sa Anom od Austrije, pod pretpostavkom da je to tačno, omogućiće
nam da steknemo prednost nad njim.“
„Kako je to uopšte moguće? Ta mala zmija okružuje se samo španskim dvorskim
damama, gotovo da ne govori francuski i nije u stanju da zatrudni!“ reče Marija hladno.
Mrzela je Anu, koja nije mrdnula prstom kada su Luin i Luj oterali Mariju u izgnanstvo u
Dvorac Bloa.
„Pustimo da vreme učini svoje, kraljice moja. U međuvremenu pustimo dvoje golupčića
da veruju da nikad neće biti otkriveni. Pored toga, mogla bi da bude prednost to što su
različite prirode. Ja mislim da je zaljubljen čovek podložan ucenjivanju. To ga čini divljači
koja nam je na raspolaganju. Sa druge strane, skori Anrijetin odlazak da se pridruži Čarlsu I,
kralju Engleske, preporučuje oprez i mudrost. Tako da bih vam ja, ako je kraljica majka
saglasna, preporučio, Matje, da držite Bakingama na oku. Dugo ste bili vođa mojih
plaćenika, tako da mislim kako vam ne moram ukazivati na to šta treba da radite.
Nadgledajmo ih, pa ćemo videti gde će nas sve to dovesti.“
Laforž potvrdno klimnu. Marija se zadovolji ćutanjem. Stalno je imala utisak da je
kardinal nadahnut neizmernim ambicijama, ali, sve dok se one podudaraju sa njenom
politikom, nije u tome videla nikakve probleme. Ipak je znala da nikada ne sme da spusti
gard.
„Vrlo dobro, preuzvišenosti“, zaključi Marija. „Uradićemo upravo tako. Sada bi bilo dobro
da se posvetimo pripremama za put. Na kraju krajeva, čak i ako se ponašamo onako kako
ste zamislili, ostaje činjenica da će narednih dana Francuska i Engleska biti sjedinjene
kraljevskom krvi. Do skorog viđenja, gospodo moja.“
Kraljica to reče i izađe iz salona, ostavljajući kardinala i kapetana garde povijene u
najponiznijem naklonu. Kod obojice ostade jasan osećaj da je kraljica neraspoložena iz
nekog njima nepoznatog razloga.
Posebno Rišeljea obuze neprijatni osećaj zabrinutosti.
 55

ANA OD AUSTRIJE I VOJVODA OD BAKINGAMA

Luvr je toga dana bio prava vrteška boja i sjaja.

Vojvoda De Ševrez, kom je pripala dužnost da se kao punomoćnik oženi Anrijetom
Marijom umesto Čarlsa I od Engleske, bio je sav ozaren, kompletno odeven u azurnoplavi
saten. Anrijeta Marija imala je na sebi predivnu haljinu od tafta boje breskve, načičkanu
dragim kamenjem. Bila je sveza kao majska ruža, koža joj je bila prozirna, oči krupne i
neodoljive. Zračila je srećom, utoliko više što je u tom trenutku bila okružena čitavim
dvorom.
Kraljica majka bila je veličanstvena i izuzetno elegantna kao i uvek.
Tog dana kardinal nije skidao oka sa Ane od Austrije.
Ta mlada kraljica, Špankinja, koju je kralj, njen muž, potpuno ignorisao, bila je prinuđena
da provodi dane u mračnoj melanholiji Luvra i da očajnički pokušava da zatrudni, ali u
tome nije uspevala.
Ana je isto tako pokušavala da iskaže svoja interesovanja, na šta ju je huškala vojvotkinja
De Ševrez.
Rišelje je znao da ona pokušava da se odupre njemu i kraljici majci. Ali je bilo očigledno
da su njena oružja suviše tupa da bi mogla i pomisliti da može odneti prevagu.
U stvari, Luj je postepeno sve više sticao poverenje u kardinala. U tome je kraljeva majka
obavila posao dostojan divljenja u smislu što je uveravala sina u tom pravcu, pa je Rišelje
vrlo brzo počeo da bere plodove toga.
Ipak, dok je posmatrao salon koji je vrveo od najuglednijeg francuskog plemstva, Rišelje
nije propuštao da uoči stidljive ali neprestane poglede koje je glupa kraljica posvećivala
subjektu svojih uzdaha: tom vojvodi Bakingamu, koji će odvesti princezu Anrijetu Mariju
preko Lamanša, na dvor Čarlsa I Stjuarta, kralja Engleske.
Vojvoda je u Rišeljeovim očima bio previše elegantan: sav nakićen vrpcama i somotom,
tankih brkova, plave kose i sa dva siva oka grabljivice koja sigurno nisu propuštala da
izazovu uzdahe mnogih plemićkih devica. Obučen u tamni saten, sa izvezenim
okovratnikom, pronalazio je način da bude neodoljiv za one koje ga odmeravaju od glave do
pete. Uza sve to i zbog same činjenice da je Englez.
Sve u svemu, taj Bakingam mu se nije sviđao. Ali toj činjenici nije pridavao bogzna kakav
značaj, s obzirom na to da su mu se po glavi motale druge brige.
U svakom slučaju, nadao se da će pre ili kasnije uhvatiti na delu to dvoje zaljubljenih
mladih osoba ne bi li sveo na najmanju meru moć te male kraljice Špankinje, nesklone da
zadovolji kralja.
U međuvremenu mu je prišao Luj, prepun sumnje i srdžbe, pa i sam stupi u akciju.
„Dakle, vaša preuzvišenosti, je li istina ono što se priča okolo?“, upita ga uz ljutit pogled i
usne razvučene u grimasu gađenja.
Rišelje se pretvarao da je iznenađen i, sagnuvši glavu, upita: „U vezi sa čim, vaše
veličanstvo?“
 ,sU vezi sa tim da se ovaj glupi velikaš, ovaj svečano odeveni fićfirić mota oko kraljice,
moje žene.“
„Na koga vaše veličanstvo aludira?“
„Na vojvodu Bakingama“, procedi Luj kroza zube.
Rišelje uzdahnu. Ogovaranje se širilo brže od bolesti. Ta činjenica bila je prava blagodat s
jedne strane, pošto je jačala kardinalov položaj na dvoru pri svakoj neprilici u koju zapadne
kraljica Ana, ali sa druge, to nije smelo da procuri do te mere da ugrozi brak između
Francuske i Engleske. Ne u tom trenutku. „Kraljica Ana, vaše veličanstvo, zrači takvom
lepotom“, reče Rišelje učtivo, „da izaziva poglede svih obožavalaca.“
Ali samo to je nedostajalo da Luj potpuno pobesni. „Onda, šta bi trebalo da učinim po
vašem mišljenju? Možda bih mogao da raščerečim tu englesku svinju, pa da onda obesim
njegove komade na kuke u nekoj mesari?“
„Kako bi to stravična ideja bila, moj gospodaru. Kakav skandal! A čemu? Ipak bi bilo
mnogo bolje da ga pošaljemo natrag sa čitavom njegovom šarolikom pratnjom, ubrzavajući
njegov povratak u englesku zemlju“, predloži zlobno kardinal.
„Da, možda pre nego što završi u krevetu sa kraljicom Francuske.“
Rišelje prinese ruku vrhu bradice i pomilova je. U očima mu blesnu neka neodređena
svetlost. „Kao što sam rekao, kraljica je blistavija od letnje zore, ali njena vrlina i vernost ne
dolaze u pitanje. Njeno srce kuca samo za vas, vaše veličanstvo.“
„Možda i jeste tako, ali je sigurno da ne osećam da nešto baš buktim zbog sve te njene
ljubavi. Učiniću kako kažete, kardinale, već danas ću naterati tog pauna da se vrati odakle je
došao.“
„Kakav bi to skandal bio, moj gospodaru. Tako veliki skandal koji bi izazvao diplomatski
incident što bi mogao da ugrozi savez sa Engleskom koji upravo ovih dana pokušavamo da
stvorimo udajom vaše sestre. Dajte mu još neki dan. Naći ću način da mu stavim na znanje
da nameravate da ga vratite ranije i da se njegovo držanje pokazalo zaista nepodobnim za
savez koji se zasniva na tako krhkoj ravnoteži. Ali ćemo mu dati još malo vremena, tako da
ne preteramo.“
„Uzdam se u vas, kardinale.“
„Služenje vama uvek je prvi od mojih ciljeva, vaše veličanstvo.“
I dok je to govorio, Rišelje primeti kako se kralj udaljava da se pridruži dvojici svojih
najbliskijih dvorjana.
Eto, tada jedna spletka poče da se uobličava u njegovoj glavi. Od prvih sitnih zametaka,
od pojedinih naoko nepovezanih činjenica, Rišelje je počeo da smišlja plan koji bi ga mogao
dovesti na vlast a da ne mora da je više deli ni sa kim. Kraljica Ana bi zbog sumnje i
ogovaranja mogla da doživi štetu, a njena uloga na dvoru mogla bi da bude svedena na
pravu meru. Isto tako bi bračni brodolom Anrijete Marije u nekom širem vremenskom
horizontu mogao biti od neke koristi. Pošto je taj brak po svaku cenu želela kraljica majka.
Ukoliko bi taj brak iz raznih razloga izazvao napetost između dva naroda umesto da je
smanji, Rišelje bi mogao da odgovornost za to svali na Mariju i, ojačan uticajem koji je
postepeno sve više vršio na kralja, vrlo verovatno bi uspeo da ostvari ono o čemu je još
odavno sanjao: mesto prvog ministra pored njegovog veličanstva.
A tada bi, imajući u vidu poroke i vrline Luja XIII, uspeo da upravlja Francuskom umesto
kralja.
 56

U VRTOVIMA BISKUPIJE AMJENA

Dan je bio divan. Zraci toplog sunca parali su azurnoplavi plašt neba.
Ana je izabrala da tog popodneva uživa u šetnji kroz vrtove biskupije Amjena. Preduzela
je to putovanje kroz Francusku, prateći Anrijetu Mariju do Bulonja, da bi bila prisutna kada
ova krene za Englesku. Tokom puta nije nedostajalo iznenađenja i avantura. Pošto je
čitavog života bila kao živa sahranjena među senkama Luvra, Ani se sada činilo da se
ponovo rodila: jahanje, svečanosti, pogledi tog inteligentnog, briljantnog, lepog i snažnog
plemića. Činilo joj se da sanja. Kada joj je vojvotkinja De Ševrez najpre nagovestila da je
vojvoda Bakingam očajnički zaljubljen u nju, Ana se nasmešila. Kako je to moguće? Njen
život bio je tako gorak i siv, sa tim dosadnim mužem, koji nikada nije znao šta da joj kaže i
nije pokušavao ni da je barem malo zabavi ili da bude ljubazan s njom.
Ali sad je otkriće da Bakingam zaista ima oči samo za nju učinilo da se oseća kao da je na
sedmom nebu. Kada ga ugleda, srce joj luđački zalupa. Radost praćena nemirom grizla ju je
po utrobi upravo u trenutku kad je otkrila osećanja koja on gaji prema njoj. Tokom čitavog
puta gajila je to nepoznato osećanje, igrajući se pogledima, neizrečenim rečima ili makar
onima koje su izgovorene ovlaš i nerazgovetno, gotovo neprimetnim pokretima, oštricama
osmeha koji je mogao da preseče popodnevnu svetlost.
Bio je to pravi menuet, dragoceno, slatko i neizostavno udvaranje. I mada je shvatala da
bi mogla izazvati skandal, Ana uopšte nije nameravala da se toga odrekne. Osećala se živom
nakon toliko vremena… Ni sama se nije sećala kad je poslednji put osetila takvo uzbuđenje.
Skoro da se osećala živa sahranjena od dolaska u Francusku. A možda je i bilo baš tako.
Je li trebalo da se prikladnije ponaša? Diskretno? Možda. Ali to sigurno nije bilo ono što
želi da uradi. Zato što je u sebi osećala vatru, želju koja je rasla kao plamenovi izazvani
požarom. Delovalo je kao da je sunce koje ispunjava nebo eksplodiralo u njoj. Je li neko
primetio tu opasnu igru između nje i Bakingama? Utoliko bolje! To bi poslužilo da podseti
sve da ona postoji i da je umorna od toga što je stavljena po strani, ostavljena da trune u tim
prokletim odajama Luvra.
Onda je izašla u vrt pod suncem visoko na nebu, zajedno sa Mari de Roan Monbazon,
vojvotkinjom De Ševrez, koja joj je oduvek bila prijateljica, pogotovo u najmračnijim i
najtežim danima kada niko nije bio spreman da to bude. Srela je Bakingama i krenula u
šetnju s njim.
Nedaleko od njih još nekoliko dama. Pozadi poneki plemić. Među njima i vojvoda De
Oland.
A malo dalje par kardinalovih gardista.

Laforž je shvatio da nešto nije u redu. Rišelje mu je naredio da prati Anu na njenom
putovanju do Bulonja, i to tako da prosto bdi nad njom. Ana nije smela da pravi ludosti, na
primer da se poda Bakingamu. Ali to se neće ni dogoditi. Laforž će je sprečiti u tome.
Kapetan garde nije dobro poznavao Bakingama, ali mu je ono što je video bilo dovoljno. Bio
je političar, ratnik i osvajač ženskih srca. Njegove oči nisu govorile ništa dobro. Laforž
pomisli da Rišelje mrzi kraljicu Anu. Uprkos tome, njegova preuzvišenost izričito mu je
naredila da spreči da se ta skandalozna ljubavna priča o kojoj sada svi pričaju završi tako
da osramoti njegovo veličanstvo.
Rišelje je bio jasan: Ana svojim umilnim pogledima upućenim Bakingamu ruši svoje
dostojanstvo. Očajna zbog samoće na koju ju je kralj osudio, nije se nimalo štedela da ga
dovede u nepriliku. Ali na taj način je dovodila u nepriliku i Francusku u predvečerje saveza
sa Engleskom.
Dakle, Laforž je stigao u Amjen, gde se Ana od Austrije tih dana smestila. U očekivanju da
nastavi put za Bulonj.
Sa sobom je poveo par svojih ljudi. Hodali su između drveća u cvatu i pored fontana,
zelenih živih ograda i mermernih kipova. Ispred sebe su videli nekoliko plemića iz
Bakingamove pratnje, kao i kraljičine dvorske dame.
U jednom trenutku učini se da je došlo do neke vrste okupljanja ljudi. Kao da se ta mala
povorka odjednom zaustavila.
Laforž ubrza korak, a zajedno s njim i ostali gardisti u crvenim uniformama, među
zelenim lišćem i na belom šljunku. Nebo je počinjalo da poprima narandžastu boju,
pomešanu sa mrkocrvenom bojom sumraka.
Počeše da trče.
Plemići i dame iskrsnuše ispred njih, kao da žele da im prepreče put. Oland, peti grof De
Vorik i Mari de Roan Monbazon, vojvotkinja De Ševrez, kao da su želeli da spreče Laforža i
njegove ljude da nastave dalje i da na taj način omoguće Ani i Bakingamu da se udalje među
drveće. I zaista, to dvoje su nestali s vidika.
Ovo je zamka, pomisli Laforž. I on potpuno upada u nju. „Ljudi, za mnom“, povika,
„pratite me.“
I dok se galama pojačavala, a grupa ljudi počela da poprima izgled barijere, Laforž se baci
u trk baš kroz njih, udarajući ramenom jednog od plemića, koji završi nasred šljunka
podižući kišu belih kamenčića.
„Kako se usuđujete?“ uzviknu Oland.
Ali je Laforž strogo vodio računa da ne uspori.
Shvatio je šta se sprema. A ako se to dogodi, nikada to neće sebi oprostiti. Začu kako
oštrica škripi u futroli. Neko izvuče mač. U uzbuđenju koje je zavladalo u tom trenutku ne
obrati pažnju na to. Samo glasno povika i izdade naređenje: „Mi smo garda kardinala
Rišeljea! Kraljica je u opasnosti, pustite nas da prođemo.“
Kao u znak potvrde njegovih najgorih sumnji, neki povik zapara vazduh. Laforž oseti
kako ga prožimaju čuđenje i strah u isto vreme.
Izvuče mač iz korica i zamahnu dva puta. Neki plemić kog nikada pre nije video, sa
brkovima kao kučina i dugačke riđe kose, ispreči se ispred njega. Napravi dve finte, i dok je
to činio, znao je da mu sve to oduzima vreme. Oko njega dame i plemići uključiše se u sve
to. Čovek kog je imao ispred sebe nije oklevao i pokuša da mu zada udarac. Laforž se vesto
odbrani i zamahnu da zada udarac u povlačenju, ali promaši protivnika. Ovaj krenu u
kontranapad. Laforž odbi udarac dva puta. Onda napravi piruetu oko i nađe se na rukohvat
od protivnika. Trenutak kasnije zabode oštricu u protivnikovo rame.
Začu krik tog neotesanca, dok iz tek stvorene rane poče da šiklja krv u jarkocrvenom
luku. Mač riđokosog završi na zemlji, a drška mača zazveča na belom šljunku.
 Laforž više nije gubio vreme. Potrča iz petnih žila.
Neće ostaviti Mariju de Mediči na cedilu. Naravno da neće dozvoliti nekom engleskom
kicošu da zloupotrebi Anu od Austrije. Na tom mestu drvored je skretao u krivinu. Začu se
još jedan uzvik.
Zatim škripanje. Beli šljunak. Čovek koji beži. Nije bio daleko. Laforž ga još nije video, ali
je osećao da je samo pitanje trenutka kad će se to desiti. Odmah iza krivine primeti Anu.
Sedela je u travi i cveću. Kosa joj je pala na čelo. Lice joj je bilo bledo.
Kada ga ugleda, poče da muca.
„Veličanstvo“, prošaputa Laforž, „je li sve u redu?“
I dok ga je kraljica gledala ćuteći i širom otvorenih očiju, Matje krajičkom oka ugleda
vojvodu Bakingama kako se udaljava duž drvoreda. Trčao je kao da mu je sam đavo za
petama.
 57

U ANINOJ SOBI

Marija nikada ne bi očekivala da će se pred njom naći vojvoda Bakingam. I uz to skrušenog

pogleda. Izgledalo je da je na ivici da zaplače.
Bio je tako drugačiji od onog lepog mladića odvažnog držanja koji je šarmirao dobar deo
dama sa francuskog dvora, a posebno kraljicu.
Ali ono što se dogodilo u vrtovima biskupije Amjena bilo je neoprostivo. Ta vest je
završila na usnama svih i sada je bilo na njoj da obuzda posledice koliko god je u njenoj
moći.
U Bulonju, gde je trebalo da se obavi konačno ukrcavanje Engleza i Anrijete Marije sa
francuskom pratnjom, izbilo je nevreme. I taj glupak od Bakingama izmislio je da mora
predati poruku engleskog kralja kraljici majci, samo da bi opet video Anu.
Ali naravno da Ana nije nameravala da ga primi.
Marija se protivila tome: sa jedne strane prema vojvodi je osećala svu srdžbu majke koja
gleda kako njena snaha odbija njenog sina, a sve zbog čoveka koji u tom trenutku stoji pred
njom; sa druge je pak morala da izbegne skandal džinovskih razmera, s obzirom na skori
dolazak njene ćerke u Englesku kao mlade tog kralja koji je ostao na svom ostrvu i prihvatio
brak preko punomoćnika, baš kao što je učinio Anri sa njom pre mnogo godina.
Dakle, kako da postupi?
Znala je da Ana ne želi da ga vidi, ali morala je da prikrije bruku. Da se pretvara da ono
što se dogodilo nije tako ozbiljno i da se na taj način izbegne da dođe do raskida između
Francuske i Engleske. Pogleda Bakingama, koji je delovao kao pokislo pile. Sa oboda
njegovog šešira lila je voda, kosa mu se zalepila za slepoočnice. Jagodice na obrazima bile su
upale više nego obično, skoro kao da je razočaranje utopio u gubitak apetita. I izbledela
boja somota u koji je bio obučen kao da je poništila sav sjaj prošlih dana.
Jedva da ga udostoji pogleda. Primila ga je više iz sažaljenja nego iz učtivosti.
„I onda“, reče sa dozom dosade, „vi biste hteli da još jednom vidite Anu, posle svega onog
što se dogodilo? Shvatate li vi šta tražite od mene, milorde?“ Marija uopšte nije imala
nameru da Bakingamu bilo šta olakšava. Sprečavanje skandala nije značilo da ovaj glupak
može imati sve što poželi. I znala je da će Ana u svakom slučaju sigurno odbiti da ga vidi.
Nije mogla da joj ne da za pravo. Ali će pokušati zbog diplomatskih odnosa. „Vašom glupom
nepromišljenošću rizikovali ste da ugrozite dva braka. Onaj kralja Francuske sa kraljicom
Anom i brak moje ćerke Anrijete Marije sa kraljem Engleske. Jeste li me čuli?“ Bila je van
sebe.
„Znam da sam pogrešio, vaše veličanstvo.“ Dok je govorio, vojvoda je gledao u pod,
nadajući se da neće sresti Marijin zažareni pogled.
Bilo je čudno, pomisli, kada se osećao sigurnim, vojvoda je gledao iznad sagovornika, a
kad je shvatao da je kriv, spuštao je pogled. Ni u jednom ni u drugom slučaju nije gledao u
oči osobu sa kojom razgovara.
 Marija je mrzela takav način ophođenja. Tako da reče ono što misli: „Gledajte me u oči
makar jednom! Ukoliko Ana bude htela da se sretne s vama, bilo bi prikladno kada biste
barem mogli da izdržite njen pogled, zar ne?“
Bakingam posluša, podiže glavu i pogleda je. Marija u njegovom pogledu zapazi
beskrajnu tugu.
Zadovoljna, klimnu glavom. „Sačekajte me ovde“, reče i izađe.

„Ana, nije nikakva tajna da između vas i mene ne postoji pravo prijateljstvo. Ne krivim vas
zbog toga, ali isto tako ne mogu ni da poreknem ono što je očigledno. Ipak, jedino što je
zaista važno u ovom trenutku jeste da izbegnemo skandal koji može da zahvati Francusku i
Englesku. Skandal čijem ste nastanku vi doprineli nepromišljenim ponašanjem. Stoga,
svidelo se to vama ili ne, sada ćete se sresti sa vojvodom Bakingamom.“ Marija se prosto
iznenadi izgovorivši te reči. Postala je mnogo veći diplomata nego što je mogla da zamisli.
Tako je bolje, pomisli. Na kraju krajeva, krajnji ishod bio je jedini značajan u tom trenutku.
„Ne nameravam da ga vidim, ni na trenutak“, odgovori hladno mlada kraljica.
„Oh, ali to što vi želite uopšte nije važno u ovom trenutku. U pitanju su mnogo viši
interesi koje treba zaštititi.“ U tom trenutku Marija je izgubila svu taktičnost koju je
pokazala malopre.
„Vaši?“ upita prezrivo Ana od Austrije.
„Nikako!“ reče kraljica majka, čiji je glas kipteo od besa, „već koliko za početak interesi
mog sina i vašeg muža!“
„Imate li pojma kako me tretira vaš sin? Vi koji govorite o zaštiti?“
Marija bi tako želela da zgrabi Anu za ono sitno namrgođeno lice i da joj iskopa oči. Pa
ipak, ograniči se na nemilosrdan odgovor: „Navići ćete se. A ako to ne učinite, onda biste
mogli da razmislite da mu podarite sina, tako da sve podsetite da ste žena.“
„Mislite da je to lako učiniti? Tako što ga nikada ne viđam? Ostajući sama u Luvru, koji
deluje kao da je naseljen utvarama. Naravno, lako je vama da tako govorite dok boravite u
onoj divoti od Luksemburške palate…“ Ali Ana nije uspela da završi rečenicu.
Marija joj priđe, zakrvavljenih očiju. Položi joj kažiprst na usne. „Ućutite, devojčice.
Nemate pojma šta sam ja pretrpela. Govorite o nedostatku Lujevog interesovanja za vas?
Znate li da me je Anri, moj muž, izdao sa mnogo više žena nego što možete i da zamislite?
Da su moji najbolji prijatelji raskomadani zato što nisu bili Francuzi? Da sam bila prognana
zato što sam se usudila da stanem na njihovu stranu? Da je pokrenut rat protiv mene zato
što sam pobegla iz zatvora? A šta ste vi učinili za mene kad ste imali priliku za to? I sada
smatrate da imate neko opravdanje da mi govorite šta je lako, a šta nije? I to sa tolikom
drskošću! Bolje da se pobrinete da naučite ovaj prokleti jezik čiji naziv ne možete ni da
izgovorite, da poštujete muža, da pokušate da ga volite i kada izgleda da vas odbija. Budite
dobra žena, odana supruga i majka, ako uspete u tome. Onda ću možda moći da slušam vaša
glupa bulažnjenja! A sad, tako mi boga, srešćete se sa onim idiotom od Bakingama, koga ste
vi i samo vi ohrabrivali da vam se udvara. Jesam li dovoljno jasna?“
I dok je to govorila, Marija se nadnosila nad malenom Anom, koja se ispruži na krevetu,
skoro kao da ju je ta rasprava potpuno skrhala.
Marija se obrati jednoj od dvorskih dama.
„Pošaljite po Bakingama“, reče, „njeno veličanstvo kraljica primiče ga u krevetu, pošto se
ne oseća baš dobro. Zar ne, draga moja?“, reče Marija, a na licu joj se otrže leden osmeh.
Zatim, dok su dvorske dame pomagale Ani da skine odeću i da se zavuče ispod pokrivača,
Marija krenu ka predvorju, čekajući da onaj glupak od engleskog vojvode da glasa od sebe.
Nije predugo čekala, pošto je Bakingam drhtao od nestrpljenja. Tako da se vrlo brzo
pojavi pred kraljicom majkom, mnogo brže nego što je to bonton zahtevao. Ali izgleda da su
pravila lepog vaspitanja bila odavno odbačena, u svetlu svega što se dogodilo tih zlosrećnih
dana.
Ugledavši ga, Marija uzdahnu. Bila je toliko umorna od to dvoje glupaka da bi mu
najradije naredila da ode, samo da je mogla. Ali to nije bilo moguće. „Sačekajte ovde“, reče. I
uđe u sobu kraljice Ane. Ako ništa drugo, pustiće ga da čeka.
A to je gotovo značilo pobedu.
 58

LEDENA TIŠINA

Ana je ležala u krevetu. Oči su joj bile umorne i delovala je malaksalo. Pa ipak je Bakingamu
bila čarobna sa skupljenom kosom i savršeno doteranom frizurom, dok joj je par malih
zlatnih uvojaka padao na čelo belje od snega. Krupne oči bile su joj širom otvorene, ali su
blistale hladnom, ravnodušnom svetlošću. To mu je još teže padalo.
Priđe joj. Kleknu na kolena i uze je za ruku. Nije uspeo da zadrži suze. Saznanje da je kralj
ostao u Fontenblou učinilo je da se oseća bezbrižnim kad je oprez u pitanju: zbog toga je
mogao sebi da dopusti da pokaže uzbuđenje.
Ali izgledalo je da se mladoj kraljici Francuske te suze gade. Njene oči postaše još
hladnije.
Marija je gledala vojvodu sa setom, možda čak sažaljenjem. Bakingam pomisli da se u
tom trenutku ponižava, ali mu to ne bi ništa smetalo ako bi u Aninom pogledu naslutio
makar senku oproštaja zbog onoga što je učinio.
„Vaše veličanstvo, molim vas“, poče isprekidanim glasom, „budite tako ljubazni i recite mi
nešto. Bilo šta, preklinjem vas.“
Ali činilo se da je Ana od Austrije stegla srce.
Naravno, on je pokušao da je uzme u vrtu, ali se i njemu samom učinilo da je to upravo
ono što i ona želi. Međutim, šta je ovo sada? Znači li to da je sve sanjao?
„Vaše ćutanje je kazna koju mislim da zaslužujem“, reče.
Ali Bakingam ni na taj način nije uspeo da izazove nikakvu Aninu reakciju. Činilo se kao
da se zaklela samoj sebi da ništa ne sme da je poremeti i da je natera da govori.
On primeti kako hladna svetlost u njenim očima postaje sve intenzivnija, skoro da
postade ledena vatra, gorući led koji se širi svuda okolo i zaleđuje sve na šta naiđe.
Kakva licemerka, pomisli. Znači li to da je ovakav tretman pripremila za njega? A samo
pre nekoliko dana pustila ga je da zamišlja da je u raju. I sad ga ocrnjuje pred svojim
sluškinjama, damama i tom kraljicom majkom, koja je trebalo da bude garant sporazuma
između Francuske i Engleske.
Oh, sve će mi ovo skupo platiti, obeća on sebi. I te kako. I to svi! Znao je da sporazum
između dva naroda visi o koncu. A on će ga prekinuti. Po svaku cenu.
Imaće svoju osvetu, bio je siguran u to.
Još jednom se čvrsto zagleda u Anu, koja ga ne udostoji nijednog pogleda. Onda osmotri
Mariju i suoči sa sa još jednom ravnodušnošću. I kraljica majka je skrenula pogled. Kao i
dvorske dame i plemići sa dvora koji su virili sa vrata.
Neka su svi prokleti!
Nikako nije smeo da se tu pojavi. Bila je to izuzetno ozbiljna greška. Koju sada skupo
plaća.
Ali svim tim osobama vratiće milo za drago. Mora samo da sačeka.
Znače da zasadi seme razdora između Anrijete Marije, sestre francuskog kralja, i svog
kralja, Čarlsa I Stjuarta.
 Biće to njegov razlog postojanja: da dovede do raskida između novopečenih mladenaca i
da napadne Francusku i uništi tu naciju arogantnih muškaraca i žena punih oholosti.
Onda ustade i bez oklevanja ode, kipteći od besa. Marija ga pogleda iskosa i shvati da će
uskoro nastati problem. Veliki kao Engleska.

„Znači da je kraljica majka bila izrazito bleda kad je Bakingam otišao?“ Kardinal Rišelje je
mogao da jasno zamisli koliko je situacija dostigla vrhunac.
„Preuzvišenosti…“ oklevao je za trenutak Laforž, „čini mi se, krajnje iskreno, da je ta
definicija više nego prikladna.“
„Divno, divno“, ponovi zadovoljno Rišelje. „Možete li shvatiti kuda će nas sve to odvesti,
prijatelju moj?“
„Do rata?“
Rišelje podiže obrvu. Zatim se osmehnu. „Tačno.“
„I to vas raduje, preuzvišenosti?“
„Nimalo, Laforžu. Ali od trenutka kad se sukob pokaže neizbežnim zbog davnašnje
mržnje koju Engleska gaji prema nama, tada možemo računati i na Bakingamovu
ozlojeđenost, a moja briga biće da nahuškam našeg mladog kralja protiv Engleza i da iz toga
izvučem korist. Zapazili ste kako je njegovo veličanstvo u prošlosti davalo sve od sebe u
toku sukoba. Dakle, kad ga najzad stavim pod svoj uticaj, doći ću u situaciju da
Bakingamovbes smatram najkorisnijim preokretom sudbine.“
Laforž, koji je stajao u uniformi kapetana garde, klimao je glavom. Kardinal Rišelje je
izgleda savršeno dobro poznavao poteze koje će uskoro povući. Divio mu se i plašio ga se u
isto vreme. Ta njegova strategija sa jedne strane bila je savršena i lucidna, a sa druge
duboko zabrinjavajuća, pošto Rišelje izgleda uopšte nije bio zabrinut pri pomisli da će
Francuska biti bačena na ivicu ponora, samo ako bi to moglo da mu garantuje da će vladati.
Naravno da je ta razmišljanja zadržao za sebe i samo potvrdno klimnu glavom.
Uostalom, ta činjenica je potvrđivala njegov utisak da je naročito važno da mu ostane
veran, vezujući svoju sudbinu za sudbinu njegove preuzvišenosti. Po svaku cenu.
 OKTOBAR 1628.

59

LA ROŠEL

Rišelje je čekao u svojim odajama. Zatvoren među drvenim zidovima male utvrđene
tvrđave, skinuo je oklop i ostao u vojničkoj dolami, jarkocrvenom ogrtaču i čizmama koje su
dopirale do iznad kolena i bile prekrivene blatom.
Ovaj rat kod La Rošela bio je najprljaviji koji je ikad video: ništa drugo do očajnička
opsada gnezda pobunjenih hugenota. Pa ipak su ti prokletnici, podržani od Engleske,
uporno odolevali čitavoj Francuskoj i samom kralju. Uprkos tome što je vojvoda Bakingam,
glavni pobornik ove ludosti, završio život tako što ga je ubio neki radikalni protestant
zarivši mu mač u grudi.
Rišelje je sa radošću pozdravio tu vest. Mrzeo je vojvodu i njegova smrt bila je prava
srećna slučajnost. I, mada su hugenoti na takav najapsurdniji i najvratolomniji način
izgubili vođu svoje sekte, ipak su uporno odolevali opsadi duže od jedne godine.
Rišelje nije mogao da se smiri.
Na svu nesreću, kralj Francuske, koji se lično angažovao komandujući svojim ljudima
prilikom kopanja rovova u blatu i podizanja nasipa kako bi sprečili da engleska flota može
da pristane, bio je toliko savladan umorom da je morao da legne u krevet, na ivici života.
Taj događaj sigurno nije olakšao kardinalove odnose sa kraljicom majkom, koja je,
zabrinuta za sinovljevo zdravlje, počela da ga otvoreno sve teže podnosi.
Rišelje, koji je naslućivao koliko ratni zadaci okrepljuju dušu i naume njegovog
veličanstva, nerado je pustio kralja da se vrati u Pariz, dobro znajući da miris prašine i krvi
može za Luja biti moćniji lek od svih melema, u stanju da ga izleči od melanholije i
ozlojeđenosti. Ali nije smeo rizikovati da kralj umre u tom brlogu od blata i crne kiše.
I tako je on sam postao garant pobede, nakon što mu je Luj poverio rukovođenje ratnim
pohodom. Nafneravao je da po svaku cenu zaključi to prokleto pitanje pre kraja jeseni. Bilo
je to upravo ono što je želeo: da konačno zauzme mesto premijera, koje je zaslužio u toku
ove poslednje godine, što će mu omogućiti da izvrši tako snažan uticaj na kralja da više
neće biti ugrožen ni od koga, pa ni od kraljice majke.
Uostalom, Marija nije plovila u previše mirnim vodama: njen pokušaj da združi Englesku
i Francusku putem braka Anrijete Marije sa Čarlsom I pokazao se kao potpuna katastrofa.
Još prošle godine, uz pomoć tada još živog Bakingama, kraljica je udaljena sa engleskog
dvora. I sada se činilo da Engleska želi da po svaku cenu pobedi u tom sukobu na francuskoj
zemlji, mada je vojvoda bio mrtav.
Iz tog razloga je kardinal, koji je imao tajni dogovor sa Španijom, krenuo da sruši La
Rošel i tako samo jednim udarcem postane jedini čovek koji je u stanju da upravlja
Francuskom.
 Ali topovska đulad koja već četiri sata grmi iznad francuskog logora i koju engleska flota
ispaljuje u neprekidnom ritmu bila je samo potvrda koliko je daleko od ostvarenja pobede.
Rišelje je osluškivao žestoku grmljavinu detonacija i zaglušujuću buku udara đuladi kada
sravnjuju sa zemljom neko utvrđenje ili barikadu. Gledao je ljude kako im bivaju otkinute
noge, kamene zidove što se pretvaraju u gomile ruševina, čitave bataljone uništene u sve
rasprostranjenijem nasilju i ludilu.
Sada je francuska vojska čekala zaklonjena iza barikada, ukopana u blatu rovova, kao
gomila miševa na đubrištu, izložena kiši koja je počela da pada i prekriva logor okeanom
vode što je pretila da svakog trenutka potopi čete musketara i kopljanika.
Rišelje je razmišljao u svojim odajama, sedeći na poljskom krevetu. Zbog očaja bi
najradije iščupao sebi kosu. Groznica ga je razdirala kao ždrelo nekog izgladnelog psa.
Svakodnevno je postajao sve mršaviji, a nekada živahne i blistave oči sada su izgledali kao
zvezde padalice.
Osluškivao je dobovanje kiše, gledao kapi krupne kao srebrni novčići kako cure kroz
drvene grede i padaju na vrh njegovih čizama.
Čekao je. Ništa drugo nije mogao da učini.
Najzad odluči da izađe, samo da pogleda neprijatelja u oči.
Podiže se na noge, skupi se ispod ogrtača i dočepa se vrata.

***
La Rošel je bio zaštićen impozantnim utvrđenjima. Francuska vojska je baš iz tog razloga
odlučila da ga izoluje prokopavanjem dubokog kanala sa vodom svuda oko grada.
Vojnicima je za taj posao bilo potrebno nešto više od mesec dana, pod nemilosrdnom
komandom kralja, koji je zajedno sa njima hodao kroz kaljugu i krv ranjenih i mrtvih,
pokidanih topovskim plotunima što su dopirali iz utvrđenog grada.
Kada su francuske trupe opkolile grad, bacile su se na izgradnju rovova radi zaštite, i
kroz nekoliko meseci je iz zemlje i iz blata izniklo osamnaest kula i jedanaest malih
izolovanih tvrđava.
Rišelje pusti da mu pogled odluta po panorami ispred njega. Nikada nije video
apokalipsu, ali je bio prilično siguran u duši da ona liči na ono što je imao pred očima. I iza
leđa.
Napravi polukrug oko sebe i tako je mogao da vidi pomorsku blokadu, a još bolje
džinovsku branu napravljenu po nacrtu arhitekte Klemana Metezoa.
U čitavom tom haosu čak je uspeo da sagradi pomorski zid. Ovaj je bio složen, težak,
opasan i strahovito skup, ali je na kraju postigao cilj.
Po preciznim instrukcijama arhitekte Metezoa i njegovog nadzornika gradilišta Tirioa,
uspeli su da u plitkoj vodi malog zaliva podignu čudesni niz šipova. Bio je to pojas od
dugačkih drvenih trupaca sa zašiljenim vrhovima koji su se šepurili u vazduhu kao
istovetne glave kopalja.
I ne samo to! Kardinal je izdao naređenje da se porinu u vodu plovila natovarena
kamenjem i peščanikom. Na taj način je ionako plitko dno zaliva postepeno počelo da se
podiže.
I tako su, strpljivošću i sporo onoliko koliko je bilo potrebno, sa dva suprotna kraja zaliva
napravili dva nasipa koji su se pružali jedan prema drugom, stvarajući na taj način
neprobojni morski zid, nesavladivu branu.
 Dok su se ti radovi grozničavo odvijali, branioci utvrđenja su sa tvrđava La Rošela
pokušavali da osujete te operacije žestokom topovskom paljbom. Međutim, nisu uspeli da
spreče izgradnju, pošto je zid pravljen znatno izvan domašaja artiljerijskih baterija.
Radnici su radili hitro, danju i noću. Po učinku. Daleko od toga da su se uplašili topovske
paljbe, koja uostalom nije mogla da dopre do njih, pa su završili posao u vrlo kratkom
vremenu i na taj način preduhitrili dolazak engleske flote. I zaista je u roku od tri meseca
dugačka barijera što se prostirala više od jedne milje prešla preko luke i pristup joj učinila
nemogućim.
U sredini, tamo gde je voda bila najdublja, ostavljen je slobodan uski prolaz da omogući
naizmeničnim morskim strujama i talasima da pronađu prostor za oticanje.
Kad je brana bila završena, pa onda još dopunjena i učvršćena ostacima materijala od
ruševina i betona, Rišelje je rasporedio topovske baterije na krajevima nasipa tako da čine
dva krila sa artiljerijskim oruđima koja su u stanju da počiste more ispred sebe.
Nizom malih brodova, kamenjem, trupcima i šipovima kardinal je uspeo da spreči
prolazak bilo kog plovila.
Četiri hiljade ljudi prolilo je mnogo znoja da napravi tu barijeru koja je pokrivala prostor
dužine oko jedne milje. Taj posao je koštao čitavo bogatstvo, ali je rezultat bio svima vidljiv.
Da bi doneli pomoć i namirnice braniocima La Rošela, engleski brodovi morali bi da lete.
Pomislivši na te dane napora i srčanosti, Rišelje odmahnu glavom.
Ugleda šlemove vojnika i trupove topova što su svetlucali pri odblesku pucnjeva.
Francuzi su odgovarali na engleske udare, ali nisu mogli ništa da urade protiv većeg broja
artiljerijskih oruđa njegovog veličanstva Čarlsa I. Ali, ako ništa drugo, uspevali su da održe
položaj i na taj način ubijaju nađu opkoljenih.
Međutim, bilo je pitanje koliko dugo.
Činilo se da je suđeno da situacija ostane u večitoj pat-poziciji.
Nijedna od dve strane nije bila u stanju da stekne prednost u odnosu na drugu. Englezi
nisu mogli da snabdevaju hugenote u La Rošelu. Opsadnici pak nisu bili u stanju da
prevladaju, zato što je grad bio branjen svim silama. Pešadija je povremeno stizala do
utvrđenja La Rošela, da bi se onda vraćala nazad, ne uspevajući da zada ni najmanju brigu
braniocima.
Zato je kraj sukoba mogla odlučiti samo neka srećna okolnost, nešto nepredviđeno.
Dok je gledao taj prokleti grad pred sobom, Rišelje ugleda kako munja preseca tamno
nebo. Obasja čitav nebeski svod i za trenutak se učini da kiša svetlosti pada na bojno polje,
na kule i rovove, na nasipe i utvrđenja načičkana kopljima iz La Rošela.
Grmljavina koja je usledila ličila je na riku neke krvoločne zveri. Bila je duboka i
uznemirujuća, činilo se da potresa nebo, a zatim i utrobu zemlje. Gusta kiša, koja je već
nemilosrdno padala, pojača intenzitet.
Kardinal ubedi sebe da se vrati unutra, dok je napolju pakao uzimao maha.
 60

OLUJA

Laforž se osećao kao pokisli miš, gotovo udavljen u rovu. Ljudi su bili potpuno iscrpljeni.
Razdirani glađu, frustrirani zato što nisu uspeli da osvoje ni pedalj terena, primorani da
trunu u tom kanalu koji su iskopali duboko u utrobi zemlje, samo da bi ostali da gledaju taj
prokleti grad koji ih je neprekidno izazivao sa svim prezirom što mu je bio na raspolaganju.
Ledeni mir u koji je, kako se činilo, utonuo čitav predeo, poče da se razbija kao pohabana
tkanina koja samo što se nije pocepala. Učini se da nebo popušta pred udarima vetra. Vetar
poče da duva u strahovitim naletima, dok je more narastalo i pretvaralo se u džinovske
talase što su se spuštali i podizali uz jezivu buku. Bistra površina vode prosto je kipela u
metežu vrtloga i providne pene, čiji su beli vrhovi postajali plavi brazdajući vodu
kompaktnom bojom.
Laforž u daljini ispred sebe ugleda brodove engleske flote kako poskakuju u neobičnoj
igri, najpre podignuti naviše velikim talasima, da bi se onda spustili naniže, i svaki put se to
završavalo udaranjem uz veliku buku u barijeru od morskog nasipa za koji su se grčevito
hvatali francuski vojnici kao izbezumljeni brodolomnici.
Bio je to prizor koji izaziva jezu i Laforž zahvali bogu što je ukopan u tom hodniku od
vlažne zemlje. Još više pri pomisli na uragan koji se najavljivao.
Sa neba počeše da liju potoci vode. Tamna masa učini nebeski svod mračnim, sličnim
ulazu u sam pakao, i u tom komešanju oblaka što su delovali kao da udaraju jedan o drugi,
počeše da se rasprskavaju džinovske crne gomile koje su se spremale da prekriju sve ono
što je imalo nesreću da se nađe ispod njih.
Laforž je svakako mogao da se vrati u svoje odaje, ali je znao da će, ako to učini, zauvek
izgubiti svoje ljude, već toliko izmučene ovom prokletom opsadom. Tako odluči da ostane
na straži, preuzimajući dežurstvo kao bilo koji drugi vojnik. Znao je da Rišelje računa na
njega i još bolje je shvatao koliko je važno da održi visok moral trupa, koliko god je to
moguće u situaciji kao što je ova, kada je izgledalo da ništa više ne može zadržati vojnike da
se pobune.
Kraljevo blago je sada već bilo potrošeno neprekidnim sukobima i njegovom veličanstvu
je preostalo samo da se žali kako narod ne plaća dovoljno poreza. Istina je da je Francuska
bila na kolenima i, uprkos Rišeljeovim flnansijskim akrobacijama, ova opsada pokazala se
kao samrtni kamen oko vrata svake politike.
Mržnja podanika je bila opipljiva, a to što su Luj i njegov prvi ministar još bili na svojim
mestima dugovali su samo činjenici da niko u situaciji kao što je ova ne bi znao da učini
ništa bolje. Bilo je dovoljno samo se prisetiti prethodnih godina.
Laforž skrenu pogled ka moru.
Izgledalo je da su se nebo i voda sjedinili u jedan jedini džinovski morski talas.
Zapita se u sebi hoće li engleski ponos znati da se odupre rušilačkom besu prirode.
Da tu ništa ne sluti na dobro, Robert Berti, prvi grof od Lindsija, bio je ubeđen još od
dolaska u luku La Rošel. Ili bolje rečeno otkako ju je uočio, pošto nije postojala nikakva
mogućnost da se u nju uđe. Nalazio se na svojoj jedrilici sa dva jarbola, usidrenoj na pučini
zajedno sa još dvadeset sedam ratnih brodova kojima je onemogućeno da pristanu zbog te
proklete brane na kojoj su Francuzi postavili dve topovske baterije kojima su čistili čitavu
površinu mora ispred sebe. Na taj način uspeli su da spreče bilo kakav manevar koji bi
omogućio da se brodovi usidre u luci.
Zaklonjen na uzdignutom delu krme, sedeo je na fino izrezbarenoj drvenoj stolici i
razgovarao sa svojim zamenikom Endruom Makdugalom, čovekom snažnih crta lica i
prodornog pogleda. A ono što mu je ovaj govorio u tom trenutku nimalo mu se nije sviđalo.
Pa ipak, nije znao kako da mu protivreči.
„Ser Roberte, situacija je očajna. Shvatam razloge koji vas još ovde zadržavaju, ali, kao što
možete jasno da shvatite, nevreme će nas uništiti ukoliko budemo uporni u nameri da
ostanemo ovde.“
„Mislite?“ upita Robert Berti, koji, kad začu svoj glas, nije bio nimalo siguran u ono što
upravo radi. Zašto se zainatio da na tako glup način odoleva zdravom razumu? U znak
potvrde koliko je situacija ozbiljna brod poče da se ljulja na vrlo upečatljiv način.
„Nije stvar u tome što ja to kažem, ser Roberte. Sama priroda nam to nameće. Učinili smo
sve što smo mogli, ali će nas uragan sad uništiti. A ako to ne učini ovaj, učiniće sledeći.
Uostalom, kakvog smisla ima da ostanemo ovde? Hoćemo li da još bombardujemo
francuske položaje? U redu, možemo to da učinimo. Ali sa kojim ciljem? Nismo u stanju da
probijemo pomorsku blokadu, a još manje tu prokletu branu koju je sagradio onaj đavo od
Rišeljea. Nismo u stanju da snabdemo La Rošel i nema načina da Francuzi prekinu opsadu.“
„Možda bismo mogli da još jednom pokušamo da probijemo pomorsku blokadu“, uzvrati
ser Robert, ne previše ubeđen.
„A sa kojim ciljem? Sve smo to već pokušali, a rezultat je bio gubitak jednog broda.
Admiral francuske flote Marino Tore poznaje svoj posao i zatvorio je svaki mogući prilaz sa
dvanaest jedrilica i podrškom koju dobija od topova na brani koji nas izlažu neprekidnoj
paljbi projektila. Nemamo nikakve mogućnosti. Naravno, možemo večito da čekamo. Možda
će se Francuzi umoriti pre nas. Ali duboko sumnjam u to. Istina je da je ovaj rat započet
voljom čoveka čije je srce zatrovano željom za osvetom i koji nije razmišljao hladne glave.“
„Bakingam“, prošaputa ser Robert, a njegov glas odisao je dozom očajanja.
„Upravo tako.“ Zatim se učini se da je nešto pogodilo brod snagom malja i za trenutak je
izgledalo da se Makdugalove reči rasprsnuše, ali oficir odmah nastavi: „Čujete li? Ovo je
more u oluji! Jeste li zaista sigurni da želite da sve vaše ljude osudite na smrt davljenjem?
Utoliko pre što idejni tvorac ove besmislene ekspedicije sada leži mrtav sa sečivom u
grudima? Da ne govorimo o tome da ranije nije bio u stanju da zauzme ni II de Re i da je bio
prinuđen da se prvi vrati u domovinu, priznajući poraz! I kakvog smisla ima to da mi
moramo uspeti u onome u čemu je on sam propao?“
Ser Robert odmahnu glavom. Makdugal je bio potpuno u pravu. Nije bilo nikakve sumnje
u pogledu toga. Ako budu imali sreće da prežive oluju koja se obrušavala u tom trenutku,
svaka osoba zdrave pameti učinila bi ono što predlaže njegov zamenik. Zašto se onda
suprotstavljati sudbini? Neće čekati ni trenutka više. Čim se more smiri, narediće da
zaplove i da prepuste hugenote njihovoj sudbini. Uz saglasnost Engleske.
 „Pa onda u redu, Makdugale“, reče, „prokleto ste u pravu. Učinićemo kako kažete, pošto
ne postoji nijedna slava da se zbog nje izgubi čitava flota. Da ne govorimo o tome da je
pristajanje nemoguće iz svih razloga koje ste vi tačno izložili. Kralj će morati da se pomiri sa
očiglednim činjenicama: ovog puta je sudbina bila protiv nas. Da sačekamo da se oluja
smiri, s nadom da se čekanje ne pokaže fatalnim. Onda dižemo sidra. Zaplovićemo prema
kući. Prenesite naređenje već sada. Nemam nameru da ni trenutka više ostanem prepušten
talasima.“
Začuvši te reči, Endru Makdugal potvrdno klimnu glavom. Ne gubeći vreme, izađe iz
admiralskih odaja.
Na kraju krajeva još ima nade, pomisli.
 61

SREĆNA OKOLNOST

„Engleska flota diže jedra i vraća se kući, vaša preuzvišenosti.“ Dok je izgovarao te reći,
Matje Laforž bio je sav ozaren.
„Stvarno?“ upita kardinal, koji nije verovao svojim ušima. Ni u najskrivenijim snovima
nije se nadao da će Englezi otići svojevoljno. Ali očigledno, ono što nije mogao čovek mogla
je priroda.
„Oluja ih je stavila na teško iskušenje. Mislim da su doneli najmudriju odluku. Još jedan
uragan kao ovaj noćašnji i od njihove flote ne bi ostalo ništa.“
Upravo tako, pomisli Rišelje. Naravno, ovo je bila prava srećna slučajnost. Bez podrške
engleske flote, ma koliko ona jalova i beskorisna bila, La Rošel će vrlo brzo pasti.
„Pretpostavljam da su vam jasne posledice takvog čina.“
„La Rošel će pasti.“
„To je samo pitanje vremena, prijatelju moj.“
„I to će otvoriti put vladavini vaše preuzvišenosti.“
„Mislite, Laforžu?“
„A zašto bi trebalo da bude drugačije?“
„Izgleda mi previše lepo da bi bilo istinito. Pored toga, ne zaboravite Mariju de Mediči.
Nikada nemojte potceniti tu ženu, Laforžu. Retko je sposobna i nikada se ne predaje. Vi bi
trebalo da je poznajete bolje od svih.“
„Sumnjam da je shvatila namere vaše preuzvišenosti.“
„Možda još nije, prijatelju moj, ali je to samo pitanje vremena. Morali bismo sada da
požurimo. Pad La Rošela biće prvi korak. Zatim ćemo morati mladog kralja da uključimo u
niz vojnih pohoda, tako da možemo da manipulišemo njegovim karakterom i utičemo na
njegovu volju. To znači da ćemo morati da postupimo kao što je bilo u prethodnom slučaju.“
„Luin?“
„Naravno, Laforžu. Sa prednošću što možemo da iskoristimo Luinove greške.“
Kapetan kardinalove garde klimnu glavom. Počinjao je da shvata u čemu se sastoji
zajednički plan. „Zar se ne bojite da Ana od Austrije može, zajedno sa kraljicom majkom,
koja je povratila svoju ulogu, da pokuša neki iznenađujući udar, konkretno možda i sa
vojvotkinjom De Ševrez?“
Kardinal podiže obrvu. „Nemaju one autoriteta da to urade, Laforžu. Ni sredstava. Koliko
god da je lukava, vojvotkinja je izgubila veliki deo ugleda zbog laffaire Bakingam. Što se tiče
kraljice Ane, ona je potpuno isključena iz bilo koje pretenzije ka vlašću, ili bilo kakvog
uticaja, zbog njenog pogubnog steriliteta, koji je čini nesposobnom da podari kralju
naslednika. Ona ne predstavlja problem, ali bi u određenoj meri moglo biti inteligentno
otresti se i nje, zajedno sa Marijom. Suvišno je reći da računam na vas za detaljno
sređivanje čitavog pitanja. U svakom slučaju, ne bi smelo da bude previše komplikovano.“
„Kakva su vaša naređenja, preuzvišenosti?“
 „Pre svega da se vratimo u rov. Da istaknemo značaj napuštanja engleske flote. Da širimo
dobro raspoloženje, Laforžu, da održimo visok moral ljudi. Da im damo na znanje kakav je
domet ovakvog događaja. Ja ću sa svoje strane odmah sastaviti pismo za kralja. Suvišno je
reći da ću uzdići našu ulogu u načinima putem kojih je ostvarena ova pobeda.“
„Želite li da naredim napad?“
„A čemu to, Laforžu? Ljudi su umorni, iscrpljeni. Ali je verovatno isto takva situacija i sa
onim prokletim hugenotima. Ne, stvarno moramo da poštedimo naše dobre vojnike. Ne
tražimo od njih više nego što mogu da pruže. Već su dovoljno učinili. Bolje je da zatražim od
kralja pojačanje i namirnice, a sve u svetlu ovog odličnog rezultata. Uskoro će ljudi moći da
se najedu i da piju vino iz Burgonje. Moramo da učinimo sve da osete da je pobeda
nadohvat ruke, ali verujte mi da će kraj opsade stići pre nego što zamišljamo. Nada je bila
najjače oružje ljudi iz La Rošela. Ali i poslednje. A pošto više nemaju ni nju, neće oklevati da
se predaju.“
„Onda, s obzirom na ove vaše reči, ja idem“, reče Laforž.
„Vrlo dobro. Ja ću pristupiti pisanju pisma.“
Dok se Laforž spremao da izađe, Rišelje se još jednom okrenu kapetanu svoje garde.
„Laforžu?“
Ovaj se okrenu.
„Znajte da će se, ako mi se budućnost osmehne, u šta verujem, isto to dogoditi i vama.“
„Zahvaljujem vam, vaša preuzvišenosti.“
„Ne, nemojte da mi se zahvaljujete. To što ste mi prijatelj nije velika sreća u ovim
vremenima. Obično navlačim mržnju svih.“
„Više volim da budem omrznut i da poznajem svoje neprijatelje nego da se čuvam onog
ko se izjašnjava da mi je prijatelj“, zaključi Laforž.
„Pa, to je stvarno mudra tvrdnja. Dakle, vrlo dobro. Bićemo okruženi neprijateljima. Ali
ćemo barem znati da možemo računati jedan na drugog. Pošto je činjenica da je za mene
vernost prva od svih vrednosti.“
Laforž se saglasi, prinoseći ruku srcu.
Kardinal ga opet pogleda, osmehujući se. „Vi ste dragocen čovek, kapetane. Vodite računa
da me ne naterate da promenim mišljenje.“
„Neću vas razočarati, vaša preuzvišenosti.“
„Računam na to. A sad idite. I proširite dobru vest.“ Laforž se duboko nakloni. Onda se
dočepa izlaza.

Ostavši sam, kardinal posla po njegovog pisara.

Ubrzo zatim se pojavi mršav i lepo odeven čovek u livreji i sa uštirkanim okovratnikom,
noseći papir, pero za pisanje i mastionicu.
„Dobar dan, Moro“, reče Rišelje.
„Preuzvišenosti“, kratko odgovori pisar, koji je izgledao toliko štedljiv na rečima koliko je
verovatno morao biti bogat njegov arsenal metafora i retorskih figura.
„Nameravam da pišem kralju o nedavnim događajima koji nas približavaju pobedi u ovoj
složenoj vojnoj kampanji.“
„Vrlo dobro, vaša preuzvišenosti.“
Rišelje je znao da je njegovo veličanstvo verovatno još bolesno – razlog više da ga trgne
trijumfalnim tonovima punim čestitki. Želeo je da pojača vrednost onoga što je kralj učinio
u vreme dok je učestvovao u kampanji, a da pritom ne zaboravi da istakne odlučujući
doprinos koji je dao povoljnom ishodu postignutom pri kraju te jeseni, a sve zahvaljujući
svojoj izdržljivosti, domišljatosti i strpljenju.
I neće se baš truditi da bude umeren u tim tonovima.
 62

PISMA

„I onda? Šta čekate, Renoare? Odmah počnite da čitate.“

Kralj je ležao u krevetu, upalih očiju, lica bledog i mršavog kakvo nikada do tada nije bilo,
suvonjavog tela odevenog u satensku kućnu haljinu.
Njegov dvorski plemić nije oklevao i odmah poče sa čitanjem pisma isporučenog od
kurira koji se, sudeći po odeći prekrivenoj blatom i budući da je bio sav u znoju, verovatno
ubio da ga što pre dostavi.

Vaše veličanstvo,
Pišem Vam da Vam saopštim divnu vest. La Rošel je pao! A kada samo pomislim
da sam se spremao da Vam pošaljem pismo u kom Vam samo saopštavam da je
engleska flota napustila luku. Ali, da idemo redom.
Ujutro 26. oktobra, moj kapetan garde, gospodin Matje Laforž, obavestio me je
da je engleska flota pod vodstvom admirala Roberta Bertija, prvog grofa od
Lindsija, napustila luku La Rošel, pošto nije bila u stanju da savlada branu koja je
svojevremeno sagrađena. Njihovi brodovi bili su zasipani mecima naše mornarice
i topovske artiljerije, postavljene na dva šipa brane. Istini za volju, verovatno je
noćni uragan ogromne žestine i razmera konačno ubedio milorda da je poduhvat
u luci prevelik zalogaj za njega.
Čim sam saznao vest, sastavio sam pismo koje je napisao moj lični pisar,
gospodin Moro, u kom saopštavam da je engleska flota napustila luku.
Dva dana kasnije La Rošel se predao. Onda sam pristupio da Vas odmah
izvestim sa još jednim pismom, koje će, nadam se, biti u vašim rukama što je pre
moguće. Preporučio sam kuriru da bičuje konje do krvi, da požuri i na vreme
donese divnu vest Vašem veličanstvu.
Tako smo uspeli da zajedno, Vaše veličanstvo, uništimo to utvrđenje kalvinizma
poznato kao La Rošel, koje je naraslo i postalo opasno jer su se tu pomešale klice
građanske pobune i rata sa drugim zemljama. Setite se da je La Rošel, pored toga,
poslednje mesto sa kog su Englezi imali pristup francuskoj zemlji. Stoga, pošto
smo ga konačno učinili našim, zatvorili smo Engleskoj poslednji mogući pristup
našoj voljenoj Francuskoj i, složićete se sa mnom, dokrajčili delo Jovanke
Orleanke.
U nadi da sam Vam doneo dobre vesti i uspeo da Vam olakšam muke zbog vaše
bolesti i sa željom da što pre ozdravite, tim pre što je ostvarena ovakva pobeda,
dozvoljavam sebi da se oprostim, uz obećanje da ću Vas ubrzo zagrliti i proglasiti
trijumfalnim pobednikom nad La Rošelom.
Zauvek Vaš verni podanik i sluga,
Rišelje
 „Divno. Ovo je baš vest, Renoar! La Rošel! Pao…“
„To me raduje, Luju, ali bi bilo dobro da se sada odmorite, s obzirom na beskrajne napore
koje je vaše telo podnelo u poslednje vreme.“ Tako odlučno, ali u isto vreme zabrinuto,
govorila je Marija de Mediči, koja je upravo u tom trenutku ušla u kraljeve odaje. Kraljica
majka gledala je sina uza svu moguću zabrinutost, nametnutu nedavnim povratkom bolesti
sa kojom se suočio.
Ali se on verovatno nije baš obradovao prekidu bujice reči kojoj se prepustio kako bi na
odgovarajući način proslavio tu pobedu što je nesumnjivo bila i njegova. I koja je utoliko
pre zasluživala sasvim drugačije priznanje od opreznih ali autoritativnih reči njegove
majke. Da se ne govori o tome da on uopšte nije nameravao da ostane u krevetu posle vesti
kao što je ova.
„Renoare, pošaljite da pozovu moje lakeje i vlasteline. Pripremite odmah toplu kupku,
pošto planiram da ustanem i priredim blistav doček prilikom povratka kardinala i da
proslavimo moju pobedu u La Rošelu! Pobrinućete se oko svih priprema. Molim vas da ne
vodite računa o troškovima. Hoću proslavu dostojnu trijumfa, kakva nije viđena poslednjih
godina. Moram odmah da stanem na noge, da jašem i vratim se u formu za povratak
Rišeljea.“
„Luju!“ Marija skoro da dreknu. Svesna činjenice da je njen sin očigledno ignoriše, kraljica
poče da gubi strpljenje.
Renoar se odmah izgubi, siguran da će izbiti rusvaj, ostavljajući majku i sina njihovim
zađevicama.
„Šta hoćete, majko?“ reče kralj i u tom pitanju je pronašao način da ispolji svu ledenu
hladnoću koju je osećao.
„Jeste li me čuli? Pre samo nekoliko dana zamalo niste umrli! A sada biste hteli da
ustanete? Da se vratite na konja? Znači li to da ste poludeli?“
„Kako se usuđujete da mi se obraćate na takav način? Ja sam kralj! I ne tolerišem da mi se
uskraćuje poštovanje. Ni kada to činite u svojstvu moje majke.“
Luj je bio razjaren. Svetla koža pocrvenela mu je od besa, oči su mu postale zakrvavljene,
crte lica su otvrdnule od prezira i ozlojeđenosti.
„Saslušajte me, molim vas“, reče Marija umekšanim glasom, „znači da ne shvatate? Zar
niste svesni da je jedino do čega mi je stalo vaše zdravlje? Kako bih mogla i da pomislim da
vam uskratim poštovanje. I zbog čega? Ja vas volim, Luju! Otkako ste se rodili, volim vas
svim svojim bićem! Ali kako da vam to dokažem? Pošto svaki put kad pokušam da vam to
kažem, čini mi se da pogrešim. I tako sam umorna, toliko umorna od odbijanja od osobe
koju volim najviše…“ Marija izgovori te poslednje reči skoro kao da ih otkida od srca. Pošto
je to bila istina: volela je Luja i toliko je želela da ga vidi da je konačno u stanju da bude
nezavisan. Naprotiv, opet je imala osećaj da ga mogu zavesti reči čoveka koji je mnogo
prepredeniji, dvosmisleniji i stručniji od njega, i to do te mere da ga učine surovim i lošim,
na isti način kako je to bilo do pre nekog vremena. Pa ipak, njen sin nije bio takav! Ona je to
znala.
„Možda je greška u načinu“, izgovori on odlučnog pogleda. „Možda mi se ne sviđa što me
još smatrate detetom, kao da su mi potrebne vaše preporuke i vaše dozvole da obavim i
najbezazleniji postupak. Danas sam primio saopštenje o jednoj velikoj pobedi: La Rošel je
pao. Budite srećni zbog mene i vojničke hrabrosti koju sam pokazao. I obradujte se zbog
proslave koju priređujemo. Što se tiče mog zdravlja, osećam se mnogo bolje. I ustaću“, reče
na kraju Luj, dižući se iz kreveta, „pošto je to moja volja.“
„Kardinal Rišelje…“
„… čovek je koji radi za mene dok se ja odmaram, koji rešava situacije kada ja imam
previše toga o čemu moram da razmišljam, koji brani moju čast kad moja žena Ijubaviše sa
neprijateljem“, oštro je prekide kralj.
„Luju, molim vas da ne govorite tako.“
„Stvarno? A zašto bi uopšte trebalo da prećutim istinu? Zar možda nije tačno da je Ana
pokazala slabost prema Bakingamu? Da je izbegnuto ono što je nepopravljivo samo
zahvaljujući revnosti kapetana kardinalove garde? Da bih bez Laforževe intervencije danas
možda bio čak najveličanstveni)i od svih rogonja? Shvatate li to, majko? I onda bih ja
morao… da ne govorim tako'?“, Kralj nije uspeo da zadrži nešto što je podsećalo na osmeh,
ali u tom izrazu nije bilo ničeg veselog, već bi se pre reklo moguće gorčine.
„Luju, u pravu ste, je li u redu? Nema sumnje u vezi sa tim, ali dopustite mi da vam kažem
kako je ta jadna žena smrtno usamljena. I da bi možda trebalo da je posetite. Njeno
ponašanje nije nešto što se može oprostiti ni na koji način, ali ostaje činjenica da je led koji
sada postoji među vama identičan onom što vas je odvajao još pre događaja koji se odnose
na Bakingama. I savršeno dobro znate koliko je važno da dobijete naslednika i tako
podarite budućnost našoj porodici.“
„Tu smo, dakle! Ali odakle vam hrabrost da mi kažete tako nešto? Zar ste već zaboravili
šta sam vam upravo rekao?“
Marija se ugrize za usnu. Nadala se da to neće predstavljati predmet rasprave, ali je
ispalo da ona neoprezno štiti Anu i sada plaća cenu svoje nepromišljenosti.
„Nipošto. Mada za ono što se dogodilo zahvaljujući šačici engleskih plemića niste krivi.
Ono što pokušavam da vam kažem jeste da ne smete zanemariti činjenicu kako vam je
najhitnije potreban naslednik. Umesto toga, vaš san je da odete u rat zajedno sa kardinalom
Rišeljeom protiv svih mogućih neprijatelja. Završićete tako što će vas ubiti, shvatate li?
Toga se plašim!“ izreče Marija i brižnu u plač. Bila je na ivici, nije više znala šta da radi.
Svaki put kad bi pokušala da razgovara sa Lujem, otvarajući srce, doživljavala je neuspeh.
Ćutanje pred sinom bila je greška u prošlosti i nije želela da je ponovo napravi. „N-ne
razumem“, izgovori slomljenog srca, „ja pokušavam na sve načine da vam kažem da vas
volim više od svog života, ali izgleda da vam to nije važno. Pa ipak, sve ono što sam učinila
bilo je za vaše dobro i da vam pomognem, čemu sam se nadala svim svojim srcem.“
Luj odmahnu glavom. Što mu se njegova majka više obraćala na taj način, sve više je
osećao da ga razdire srdžba. Nije više bio nezaštićeni dečačić, ali uprkos svim njegovim
uspesima, ne samo ovom postignutom u La Rošelu, njegova majka je uporno pokazivala
želju da mu govori sve ono što njega ne interesuje. Osećao je da je zanemaren u svojim
najosnovnijim težnjama.
„Vi ne shvatate“, reče, „i nikada nećete razumeti. Sad tek uviđam koliko mi nedostaje moj
otac. Ja volim lov. I volim rat. Ja sam vojnik, majko, kralj ratnik. A vi ne radite ništa drugo
osim što mi pričate o deci, o nevernim ženama i o porodici. Ja vas volim, ali ne mogu da se
neprekidno raspravljam sa vama oko svake gluposti, utoliko pre što delujete gluvi i slepi na
moje uspehe i to je veoma čudno, uverićete se u to. Zato mi sada oprostite, ali nameravam
da se ugrejem u toploj vodi kupatila, pa da onda još revnosnije nastavim svoje poslove.
Potreban sam Francuskoj. I da budem iskren, ne verujem da ona više ima bilo kakvu
potrebu za kraljicom kao što ste vi.“
Luj to reče i ode, ostavljajući majku u suzama nasred spavaće sobe.
 NOVEMBAR 1630.

63

NOĆNA ŠETNJA

Laforž je šetao u pariškoj noći pri svetlu meseca velikog kao topovsko đule. Sijao je na nebu
bledosrebrnastom svetlošću i bacao odsjaje na ulice predgrađa Sen Deni, u blizini La
Vilneva, gde su se vetrenjače nekih mlinova okretale na noćnom vazduhu.
Izašao je iz krčme Crni štit zadovoljan. Naravno, nije se radilo o naročito otmenom mestu,
naprotiv, bila je to stara birtija u kojoj se duvanski dim mešao sa mirisom jela i zadahom
rada i muke, ali uprkos toj mešavini neprijatnih mirisa, gostioničar je nudio dobro vino iz
Burgonje i najbolju paštetu od fazana u gradu.
Sit i zadovoljan svojim izborom, Laforž je želeo samo da protegne noge. Rišelje ga je
primorao da uzme nekoliko dana odmora zbog toga što je imao previše posla u poslednje
vreme. I kapetan garde je na kraju to prihvatio.
Voleo je taj kraj grada: miran, tih, još ne previše naseljen. Najveći broj ljudi držao se
podalje od njega zato što je bio pust, zbog čega je mogao biti nagoveštaj loših susreta. Pa
ipak, to mu nije predstavljalo nikakvu smetnju. Nameravao je da dođe do kuće jedne
gospođe koja mu, po njegovom saznanju, neće odbiti noćenje, a uz malo sreće možda ni
nešto više od toga.
Hodao je dosta brzo, uprkos vinu, pošto je vazduh bio dovoljno leden da ga natera da
požuri. Nalazio se u nivou neke polurazrušene palate, tu gde je put bio prljaviji nego obično,
prekriven ledenim blatom i izmetom, kad začu neki zvižduk.
A kad se to desi, shvati da to neće biti nimalo prijatno iznenađenje.

***
Gijam Ortez bio je umoran. Prihvatio je taj zadatak zato što je bio izdašno plaćen, direktno
od strane jednog španskog plemića iz pratnje Ane od Austrije. Nalog je dolazio upravo od
nje, kraljice, koja se u takvim vremenima služila musketarima, i to tajno, kako bi rešila
posebno osetljiva pitanja. I to na elegantan, moglo bi se reći nečist način. Kralj naravno nije
znao ništa o tome, čak ni gospodin De Trevil, kapetan musketara. Ali i u odabranom društvu
uvek je postojala neka trula jabuka koja nije odbijala da u najvećoj tajnosti obavi
najprljavije zadatke.
Gijam Ortez bio je takva jabuka.
On je to uostalom bio tokom čitavog života: najpre za vreme vladavine pokojnog Anrija, u
službi niza dvorskih plemića koji su ga zapošljavali kao plaćenog ubicu i kao svog čuvara.
Zatim, nakon smrti kralja Anrija i sa stupanjem na presto Marije de Mediči, ušao je u redove
kraljevih karabinijera. Kad je na kraju Luj XIII osnovao zajednicu musketara koja nije bila
ništo drugo do oličenje karabinijera snabdevenih musketom, dobio je čin i sigurnu
naknadu.
U međuvremenu su protekle godine. Telo mu je postalo starije, on je postao manje
okretan, mišići manje elastični, mada su ga dvoboji, kojih nikada nije nedostajalo, i ratovi,
kojih je čak bilo previše, očvrsli i učinili otpornijim i čvršćim nego ikad pre.
Ortez je preživeo nedavnu opsadu La Rošela i Rat za nasleđe Mantove i, kada se bolje
pogleda, nije imao potrebe da isprobava svoj mačevalački dar u kafanskim tučama ili
noćnim zasedama, ali je tokom vremena prihvatio oboje.
Prvo i najvažnije: pored odsecanja glava i udova, nije bio u stanju da radi ništa drugo.
Drugo: uživao je u tome. To je voleo i, istinu govoreći, mogao je da samo to radi.
Zato mu poslednji zadatak koji je prihvatio nije predstavljao teret. Smetalo mu je samo to
što mora da ga obavi noću. Hladnoća mu je sekla lice. Mišići su ga nepodnošljivo boleli.
Počeo je da stari i, uprkos tome što je odsecanje glava bilo gospodski posao, nije to bio do te
mere da bi uživao u besanoj noći. Ostvario je status koji bi teorijski trebalo da mu omogući
da bude na toplom dok njegove siledžije izvršavaju naređenja. Na dnevnom svetlu ne bi bilo
problema. Ili da je barem leto.
U svakom slučaju, za ovaj zadatak angažovao je petoricu drugara, pošto su svi znali da je
Laforž, kapetan kardinalove garde, gadna mušterija.
Tako, kad ga ugleda da nailazi, Ortez zviznu. Njegovi drugari odmah se pojaviše na ulici i
preprečiše kapetanu put.

Čim Laforž ugleda mačevaoce kako se pojavljuju ispred njega, shvati da se radi o veštim
ljudima. Nisu imali potrebe za bilo kakvim isticanjem ili razmetanjem. Nosili su dugačke
čizme, tamne prsluke i ogrtače. Na glavi su imali crne filcane šešire širokog oboda i sa
perima. Izvukoše mačeve iz korica i ovi zablistaše na svetlosti mesečine.
Laforž ih je imao dvojicu ispred sebe, dvojicu iza i po jednog sa obe strane ulice.
Želeli su da ga smaknu. Kraj priče. Ugleda jednog od njih kako mu prilazi sa boka i
sprema se da izvuče pištolj. Laforž nije gubio vreme.
Izvuče dva pištolja koja je nosio za pojasom. Bili su napunjeni. Uvek. Pošto u Parizu
ovakve zasede nisu bile nemoguće, pogotovo kada imate nesreću da ste kapetan
kardinalove garde.
Ispruži ruku i povuče oroze istovremeno. Dva crvena bleska obasjaše raskršće okupano
mesečevom svetlošću. Začuše se dva pucnja, strahovita i vrela.
Svako od dva zrna pogodi po jednog od napadača u grudi i raznese im srce. Obojica ljudi
padoše ničice, pogođeni mecima.
Ne trudeći se više oko pištolja, Laforž ih baci na zemlju. Pošto više nije morao da ih
zavlači za pojas, maksimalno skrati vreme za reakciju i trenutak kasnije bio je spreman da
dočeka napadače sa mačem i bodežom koje je u međuvremenu izvukao iz korica.
Učinio je to baš na vreme. Podiže mač visoko i odbi prvi zamah napadača, dok je
bodežom zadržao drugo sečivo koje je pokušalo da se s boka domogne njegovih grudi.
Odbivši dvostruki napad, izađe iz garda, napravi piruetu i nađe se napadaču sa leve strane.
Izbeže još jedan udarac, pa onda svom snagom zari oštricu u protivnikovo srce.
Čovek ispusti mač, koji zvečeći pade na tlo. Prinese ruku grudima i završi na kolenima, pa
se onda nađe sa licem na zemlji.
 Laforž je imao tek toliko vremena da se udalji, kad ga neko drugo sečivo promaši za
dlaku. Imao je dvojicu protivnika koji su se vrteli oko njega kao izgladnele muve. Iza leđa
mu je stajao treći čovek, nesumnjivo njihov vođa, posmatrajući taj prizor, i da ne bi gubio
vreme, upravo je napunio pištolj, koji je onda uperio u Laforža.
Laforž nije znao šta da radi. Naravno da čeka smrt nije bila dobra ideja. Možda će moći da
iznenadi to kopile. Ali kako?
 64

ORTEZ

Laforž nije smeo da gubi vreme.

Dok je taj čovek usmeravao pištolj ka njemu, baci se na jednog mačevaoca. Napravi fintu
sa uzlaznim udarcem koji izbaci napadača iz ravnoteže. Dok se ovaj savijao napred, Laforž
ga zgrabi za mišicu i postavi ispred sebe, tako da mu se taj čovek protiv svoje volje nađe kao
štit baš u trenutku kad blesak pucnja zapara vazduh.
Začu se prigušen krik. Mačevalac prinese ruke grudima. Crna krv šiknu mu iz usta, pošto
mu je srce bilo razneseno metkom iz pištolja.
Laforž ga pusti da padne. Čovek koji je pucao nije mogao da zadrži kletvu.
Ali Laforž nije imao vremena za radovanje. Zaboravio je na trećeg čoveka. I ta greška
skupo ga je koštala. Zato što se, čim se okrenu, nađe ispred oštrice koja je krenula da se
zarije u njega.
Odskoči na stranu, ali nije bio. dovoljno brz.
Mač je imao uzlaznu putanju i dopre do gornjeg dela grudi, a zatim do ramena. Laforž
zakrklja od bola, a krv stade šikljati iz dubokog reza.
Mada ranjen i iscrpljen, još je imao snage da krene u protivnapad. Natera protivnika da
se skupi u gard, zamahnu ka njemu bodežom, ovaj odbi udarac, ali mu Laforž zadade
udarac nogom u butinu.
Čovek izgubi oslonac i, dok se savijao napred, Laforž iskoristi priliku da mu mačem
probije srce.
Odmah zatim zari mu i oštricu bodeža neposredno ispod brade, koja prodre sve do
mozga.
Plaćeni ubica ispljunu puna usta crne krvi.
Laforž onda izvuče mač i bodež, koji su delovali kao ražanj zariven u telo svinje.
Hitrim pokretom ručnog zgloba ocedi krv sa oštrica i spremi se da dočeka poslednjeg
neprijatelja.

Ortez nije bio previše ubeđen u čitav ovaj poduhvat. Taj čovek upravo je ubio svih pet
njegovih ljudi. Bilo je jasno da bi svaki protivnik, pa makar i ovog kalibra, morao da bude
barem umoran. Barem umorniji od njega. Ne računajući da je zadobio ranu u vidu velikog i
dubokog reza i da su mu razderane grudi. Pa ipak, činilo se da je daleko od toga da je
pobeđen i spreman za groblje.
Bilo je u njemu toliko nepopustljivosti i volje da se bori do poslednje kapi krvi da je to
bukvalno zadavalo strah.
Ortez se uveri da je marama koja mu je prekrivala lice sve do nosa na svom mestu.
Nakon toga, ne gubeći vreme, izvuče mač iz korica i krenu napred.
Okani se finti i čekanja, krenu pravo u napad, neprekidno zamahujući mačem. Zapazi
umor kod svog protivnika, ali i nepokolebljivost kojom je ovaj nastavljao da se brani,
izmenjujući odbrambene udarce i kratke zamahe mačem, izbegavajući koliko god je
moguće napade, iskliznuvši kao jegulja stvarno iznenađujućom veštinom za čoveka koji je
samo nekoliko godina mlađi od njega.
Ortez vrlo brzo oseti kako mu znoj rosi čelo. Njegovi udarci su postajali sve neprecizniji,
zamasi sve slabiji, mišice sve bolnije.
Pokuša sa ko zna kojim udarcem i opet se taj đavo od čoveka odbrani, izbegavajući
njegovu oštricu. Verovatno je do sada izgubio mnogo krvi. Na protivnikov uzvratni udarac
Ortez se skupi u gard. Sečiva zaškripaše i začu se neprijatno struganje metala. Pošto se
nađoše u neposrednoj blizini, uspeo je da dobro odmerenim udarcem pesnicom pogodi
okrvavljeno rame kapetana garde.
Laforž muklo zareza. Oči su mu se skupile u dve pukotine, zubi se stisnuli od bola. Ali još
nije popuštao. Onda u tom trenutku zamahnu kolenom i iznenada udari Orteza.
Stari musketar oseti mukli bol u rebrima. Bio je iznenađen, zato što udarac kao što je taj
ne bi smeo da ga tako zaboli. Međutim, udarac kolenom bio je zadat iznenađujuće snažno,
što ga primora da se skljoka.
Marama na licu ga je gušila. Strže je, dođavola s oprezom. Tad i njegov protivnik zastade.
Konačno je delovao umorno. Ali se Ortez osećao mnogo gore od njega, mada se na sve
načine trudio da to pokaže što je manje moguće.

Laforž samo što se nije onesvestio. Rame ga je žestoko bolelo. Izgubio je mnogo krvi, a
njegov poslednji protivnik delovao je bolje od svih ostalih. Ponada se da će uspeti da ga
savlada, ali oseti da ga snaga napušta.
Onda, nakon što ga je pogodio kolenom, ugleda ga kako skida maramu kojom je štitio lice
da ne bude prepoznat i kapetan kardinalove garde u tom trenutku shvati koga ima ispred
sebe.
Prošlo je mnogo godina, ali se lice kao što je ovo ipak ne zaboravlja lako. Kosa mu je
naravno osedela, kao i vrh brade, ali Laforžu to lice snažnih, odlučnih crta, mada oštrijih i
mršavijih zbog godina koje su na koži ocrtale pege slične naborima na nekoj staroj mapi,
ukaza na jedno ime. Nije uspeo da ga zadrži dok mu je ko zna odakle dopiralo do usta.
„Ortez“ prošaputa i, uprkos prilici koja nije bila od onih najboljih, nije uspeo da se jedva
primetno ne osmehne. Zato što je bilo zaista čudno da se nakon trideset godina opet nađu
jedan protiv drugog.
Čovek kog je imao ispred sebe verovatno je nešto naslutio, zato što ga čudno pogleda.
„Još jednom sam vas potukao“, reče Laforž sa jedinim ciljem da mu oslabi pažnju.
„Stvarno?“ upita ovaj drugi u neverici, „ali ja vas prvi put vidim!“
„Naravno da me nikada niste sreli, ali ja vas jesam. Možda vam ime gospodina
Montrevala nešto govori…“
„… Šta…“, prošaputa najpre Ortez, ne shvatajući, ali onda razrogači oči i učini se da je sve
odjednom shvatio. „Vi!“
To izreče i baci se na Laforža, pokušavajući da mu zada poslednji očajnički ubod. Ali bio
je suviše spor.
Kapetan kardinalove garde odbi udarac bodežom, dočekavši protivničku oštricu u gardu.
Onda mu zari mač pravo u grudi i ovaj probi desnu stranu Ortezovog grudnog koša.
Stari plaćeni ubica ispusti krik.
Njegove oči su u trenutku smrti bile iskolačene od čuđenja zbog tog poslednjeg otkrića,
ironičnog i tragičnog u isto vreme.
 Ali nije imao vremena da to dublje shvati, pošto mu je život izmicao. Mač mu pade na
zamrznuto blato ulice. Drška zazveča. Ortez se savi u kolenima i sruši se na bok. Laforž
popusti stisak mača. Njegova oštrica prolazila je s kraja na kraj tela nesrećnog razmetljivca.
Ortez se skljoka na zemlju bez daha.
Ostade da leži nasred ulice.
Mrtav.
Laforž se sav iscrpljen nadneo nad njega s pogledom punim neverice. Gorak osmeh ocrta
mu se na licu. Onda se nasloni na zid neke konjušnice koja se isticala na raskršću ulica.
Zadihan, pogleda ranu. Bio je to vrlo gadan rez, ali će uz malo sreće uspeti da se domogne
kuće svoje dobre prijateljice.
Ponada se da će ona možda biti u stanju da mu pomogne, lečeći mu ranu i dokazujući mu
svu svoju odanost.
Pomisli da će pokloniti poverenje dostojnoj osobi.
Tako se kapetan kardinalove garde, uz prigušene psovke i mračne misli, odvuče u pravcu
Kapije Sen Deni.
 65

DAN IZNEVERENIH

Marija je bila besna. Luj je još jednom rizikovao život prateći kardinala Rišeljea u njegovom
ratničkom ludilu. Po povratku iz Liona, gde ga je krvarenje najpre prikovalo za krevet, a
onda ga dovelo do ivice smrti, njen sin joj je delovao toliko bled i mršav da je izgledao kao
utvara. Odmahnu glavom.
Jesenja svetlost je toliko snažno i zgusnuto prodirala kroz staklena vrata predivne
galerije Luksemburške palate da je delovala kao tečna živa. Rubensova platna bila su
istinski svedoci sveg bola koji je osetila opet videći tog svog sina tako spremnog da je ne
posluša i da dovede svoj život u opasnost, sa jedinim ciljem da povlađuje Rišeljeovoj volji.
Nije više mogla da to podnosi. Već je u prošlosti naređivala kardinalu da ne dovodi
njenog sina u rizik. Neće dozvoliti da se to opet dogodi.
Ovog puta Rišelje je prevršio svaku meru. Marija je bila uverena da kardinal uživa da
udaljava Luja od nje i da ga podučava da oseća mržnju prema njoj. Shvatala je ljubav prema
vojničkom životu koju je Luj gajio, ali mu je strahovito zamerala što se sveo na to da bude
Rišeljeova marioneta. Utoliko više što je taj čovek Crkve sve pogubnije uticao na kralja. Iz
tog razloga molila je sina da skloni kardinala sa funkcije premijera i na njegovo mesto
postavi čuvara pečata, gospodina Mišela de Marijaka.
Ali, kad mu je to predložila, Luj je delovao uzdrmano zbog te mogućnosti do te mere da je
opet pokušao da zaštiti Rišeljea.
Marija mu je onda ukazala na to da su kardinalovi vojni pohodi toliko pogubni i da za
posledicu imaju slabljenje kraljevske kase, smrt na hiljade francuskih vojnika,
izgladnjivanje naroda zbog sve većih nameta i, kao najozbiljniju od svih činjenica, opasnost
po njegov život, a on nije bio bilo koji čovek, već kralj Francuske.
Dok je Marija govorila tako setno, gospođa De Kombale, njena dvorska dama i Rišeljeova
sestričina, usudila se da se pojavi u galeriji sa jedinim ciljem da je obavesti o jednoj poseti.
Ali je Marija bila toliko razjarena i obuzeta besom da izgubi kontrolu kad začu da joj neko
prekida nit misli. „Šta hoćete? Zar ne vidite da raspravljam o vitalnim detaljima koji se tiču
mog sina, vašeg kralja, i Francuske? I kakav razlog imate da me prekidate, baš vi, i to sada?
Povrh svega sestričina ste čoveka koji je glavni razlog nesreće ovog zlosrećnog kraljevstva
kakvo je Francuska? Bilo bi bolje da smesta nestanete, pre nego što naredim da vas
izbičuju!“
Začuvši te reči, gospođa De Kombale se povuče sva prestravljena, dok je sam kralj gledao
majku očima punim čuđenja, sasvim nesposoban da prozbori reč pred takvim nastupom
besa.
Ali ga Marija pritisnu, iskoristivši njegovu zbunjenost. Koristila je dobro poznate tonove,
pune prezira i sarkazma. Pitala ga je da li stvarno namerava da se zavadi sa čitavom
Evropom sa jedinim ciljem da učini Rišeljea srećnim i, zapazivši da kralj okleva, nastavi da
navaljuje, zahtevajući opoziv Rišeljea sa funkcije prvog ministra, ponavljajući koliko je
Marijak isto tako stručan i sposoban čovek, ali krajnje nezainteresovan da se bavi vlašću. I
dok ga je tako molila, Marija brižnu u plač, pošto su joj i telo i duša bili skrhani neprestanim
pokušajima da zaštiti tog svog tako nezaštićenog sina, nespremnog da se odupre
nemilosrdnim obmanama ljudi mnogo prepredenijih od njega.
Ali joj Luj nije odgovorio.
Bio je razočaran i neraspoložen. Više je voleo da je ostavi u suzama i da joj udarci petom
njegovih cipela kojima je lupnuo o pod galerije budu najravnodušniji od svih pozdrava.

Marija nije mogla da se smiri. Ta kraljeva ravnodušnost prema njenim molbama mučila ju
je više od svih optužbi na svetu. Gledala je u Rubensova platna, nadajući se da će u njima
pronaći rešenje za probleme: sanjala je da će u crvenim i zlatnim bojama scena otkriti neki
znak, savet koji joj može udahnuti nadu. Platna flamanskog slikara nisu za nju bila obična,
već pre istinske amajlije, slike što predstavljaju grandiozni preobražaj stvarnosti, ogledala
koja stvaraju odraz detalja časnog, uzvišenog, nezagađenog sveta, a samim tim idealnog i
zauvek izgubljenog. Poželela je da pronađe utočište u onom svetu koji je nastao u njenoj
Firenci, pošto se činilo da umor koji ju je savladao, prekinuta ljubav i izgubljena
prijateljstva oživljavaju u bojama i alegorijama.
Ali, koliko god ih je ispitivala pogledom, ni ta platna nisu mogla da je otrgnu i učine da
izbegne najneprijatniju od svih poseta koje je mogla da očekuje u tom kako tragičnom tako
neobičnom popodnevu.
„Vaše veličanstvo“, obrati joj se glas koji je suviše dobro poznavala, „čuo sam da ste ljuti
na mene. Smem li dopustiti sebi da vas pitam za razlog?“
Rišelje je stajao iza nje.
Je li to dakle bila ko zna koja šala najgoreg ukusa kojom se sudbina sprdala s njom?
Marija prasnu u smeh, ali ozlojeđenost kojom je odisao ledila je krv u venama.
Naglo se okrenu. Pokaza kažiprstom u pravcu kardinala kao da je neki čovek sa ulice.
Učini se da želi da ga sprži očima koje su sevale od srdžbe. „Vi, Rišelje! Dolazite u moju
palatu nakon što ste mog sina doveli na ivicu smrti i usuđujete se da me pitate zašto sam
ljuta na vas? Nakon što ste pre toga objavili rat hugenotima, primoravajući vašeg kralja da
kopa rovove i da živi u blatu kako biste zauzeli taj prokleti La Rošel. Kasnije niste oklevali
ni da napadnete Kazale Monferato i Mantovu i tako se odjednom zavadite sa Španijom i
Austrijom? Primoravajući ga da jaše po žestokoj hladnoći, skoro ste uspeli da ga usmrtite u
Lionu. I sve to sa jedinim ciljem da ojačate svoju vlast? I još se usuđujete da me pitate zašto
sam ljuta na vas? Znate da bi vas Luj pratio i na kraj sveta! Znate da bi sve učinio samo da
vas ne razočara! A vi koristite njegovu dobronamernost! Njegov entuzijazam! I to činite
samo sa ciljem da mu preotmete presto, krunu, Francusku! Vi, Rišelje, sve to radite pošto
sam vas baš ja učinila onim što jeste. A znak zahvalnosti za takav ustupak je izdaja!“
Tišina koja nastade nakon tih reči bila je ispunjena napetošću. Rišelje se nije usuđivao da
progovori nekoliko dugih trenutaka. Nije očekivao takav bes.
Zatim polako, gotovo sakupljajući reči iz tišine, kardinal pokuša da ublaži srdžbu i bol
Marije de Mediči.
„Vaše veličanstvo, ono što kažete ispunjava me ogromnim bolom. Ali, ukoliko smatrate
da sam mogao i samo da pomislim da nanesem zlo kralju i vama, onda me oterajte odavde.
Pošto bi, ako bih ikad postupao tako da osvojim vlast, to bilo uvek samo u kraljevu najveću
slavu. A moja zahvalnost za ono što ste učinili za mene jeste duboka i večna, i molim vas da
verujete u moju nevinost“, izgovori i, dok je tražio reči, Rišelje je sa lažnom poniznošću i
dvoličnošću oblikovao monolog koji bi možda i prevario kraljicu da je bila manje umorna i
manje skrhana od one što se nalazila pred njim u tom trenutku. Međutim, ne uviđajući
koliko je ona u stanju da raskrinka taj njegov dvosmisleni način govora i da shvati koliko je
on pokvaren u svojoj žeđi za vlašću, Rišelje nastavi pun nade sa tim svojim ubeđivanjem.
„Ukoliko biste hteli da mi poverujete, ne bih osećao nikakvo žaljenje da koliko danas
napustim dvor, vaše veličanstvo, i ako je potrebno i ovaj svet, gde sam spreman da umrem
hiljadu puta dnevno nakon što ste pokazali da mislite kako više nisam onaj nekadašnji vaš
najponizniji i najodaniji sluga.“
Marija sasluša tu bujicu reči i shvati da nijedna od njih nije iskrena i dostojna bilo kakve
utehe. Bile su to prazne fraze, trikovi smišljeni da je udalje od istine, one istine koju je
dobro poznavala i koju bi pokušala da spreči na svaki način.
„Kardinale“, reče na kraju, „ja vam ne verujem. Uprkos svim vašim izrazima vernosti,
odmah sam u njima prepoznala samo vašu bolesnu čežnju za vlašću. Ona vas razdire
nezadrživo. Zato mi nemojte ponovo iznositi laži. Dovoljno je da znate kako sam zahtevala
od kralja da vas lično odmah razreši dužnosti premijera. Ne želim više da vas vidim. To je
sve.“
Ali još dok Marija nije završila sa izgovaranjem tih reči, Rišelje joj se . bez ikakvog
oklevanja i ustezanja primače, kleknu na kolena i brižnu u plač praćen jecajima, uzimajući
joj haljinu u ruke i prekrivajući je poljupcima.
Marija ga ne udostoji nijednog pogleda. Štaviše, okrenu se i namerno mu pokaza leđa. I
tako, shvatajući sa kolikom se hladnoćom kraljica odnosi prema njemu, kardinal ustade i
sav utučen napusti galeriju.
Videći ga kako se udaljava, Marija zadrža pogled na toj mršavoj, izduženoj figuri,
umotanoj u jarkocrvenu tuniku koja je blistala na jesenjem suncu, do te mere da je više
podsećala na đavolju nego na crkvenu boju. Obuze je jeza, možda kao odraz nekog
predosećaja. Oseti da se toga dana rešava njena sudbina. I shvati da je od tog trenutka pa
nadalje ništa i niko više neće zaštititi.
 FEBRUAR 1631.

66

KOMPJENJ

Marija je stigla u Kompjenj usred zime. Nije više bila devojčica i putovanje kraljevskom
kočijom koštalo ju je umora i lošeg raspoloženja. Uprkos mekanim somotskim jastucima i
mekoći obloga u kabini, kola su mnogo puta poskakivala u zimskom blatu seoskih puteljaka
koji su nervirali kraljicu majku.
Tokom putovanja pokušala je da razgovara sa Anom, nadajući se da će saznati da li se
njen odnos sa kraljem poboljšava, ali, kako se moglo predvideti, snaha je izbegavala da joj
saopšti previše detalja.
Ona njena ludost sa vojvodom Bakingamom sigurno nije prošla nezapaženo. Mada je od
tada proteklo već pet godina, u nekom smislu još je snosila posledice. Marija je povremeno
nije štedela oštrih kritika. Ipak je bila spremna da zanemari te nepromišljene poteze, zato
što je dobro znala koliko je teško biti kraljica i supruga nepristupačnog i nepouzdanog, a u
Lujevom slučaju i hladnog, gotovo bezosećajnog, kralja.
Kad joj se konačno u vidokrugu pojavi Kompjenj i dvorac sa zašiljenim i mračnim kulama
koji je više ličio na zatvor nego na rezidenciju, oseti neko kidanje u utrobi. Taj osećaj se ne
poboljša ni kada ugleda ogolelo drveće zasuto snegom i kardinalove gardiste u njihovim
crvenim mundirima sa belim krstovima.
Prihvatila je ovaj poziv za ljubav svog sina. Još jednom. Ali znala je da se iza tog zahteva
krila sva dvoličnost kardinala Rišeljea. Za koga je, kada se dobro pogleda, vrlo blago reći da
je dvoličan. Pošto su njegove ambicije bile nedvosmisleno jasne.
Stoga, dok je silazila niz stepenike kočije i dok su je gardisti i njegova preuzvišenost
pratili zajedno sa Anom do odaja koje su joj namenjene, sa beskrajnom gorčinom prepozna
bledo i izduženo lice Matjea Laforža.
Koliko je vremena proteklo, pomisli. Koliko se toga u međuvremenu dogodilo. I sa koliko
veštine se probijao taj čovek. On i Rišelje su činili besramni par dvoličnjaka. Čak je Laforžev
život imao dva lica: najpre u senci špijunaže, zatim na suncu i u šljaštećoj uniformi. Pa i
sada, možda baš zbog mračnih boja pejzaža i sivila dvorca, taj njegov mundir sa širitima
kapetana garde delovao je skaredno.
Dugovala mu je mnogo, naravno, ali i on njoj. A sad, na kraju, izabrao je da bude sa
kardinalom. Baš kad je ostala sama.
Posebno iz tog razloga Marija je osećala da u njoj nekontrolisano raste osećaj
uvređenosti. Zato što je jasno i neumoljivo osećala svoju nemoć i ranjivost diktirane
godinama koje su joj sad već obelile kosu i telo učinile tromim. „Laforžu“, reče onda kraljica
majka, „možete promeniti ime i odeću, ali po onome šta radite nikada nećete prevariti ženu
kao što sam ja, Firentinka koju vi suviše dobro poznajete.“
 „Vaše veličanstvo, ne razumem na šta aludirate“, odgovori staloženo Laforž, gladeći brk.
„Kažem da ste sada kardinalov čovek.“
„Mislite čovek premijera Francuske?“ Ovaj čovek je izrastao usavršavajući svoj talenat a
da se nikad nije uzdrmao, čak ni kad je otvoreno napadnut. Ograniči se na to da je popreko
pogleda, dodirujući široki obod šešira rukom sa navučenom rukavicom. Učini to nekako
odsutno, skoro sa izrazom dosade, ali tako da nije bilo odmah primetno. Delovao je kao da
se kreće u sasvim posebnom i nepredvidivom ritmu, sklon da u pravom trenutku umakne
sagovornicima.
„Naravno. Isto tako i onog ko je udaljio kralja od mene. Ko je zatrovao volju mog sina. Ko
ga je odveo u rat sa jedinim ciljem da ga navede da bude protiv mene. Zar ne mislite da je
tako?“ Marija je bila umorna od ove predstave. Zato je odlučila da govori jasno. Savršeno
jasno.
„Mislim da preterujete, vaše veličanstvo.“
„Stvarno?“, upita Marija, sva iznervirana. Tako je ipak uspela da nađe otvor u toj masci
hladnokrvnosti. Pokušaće to da iskoristi: „Imate U vi pojma ko sam ja?“
„Vi ste kraljica majka i moja vernost prema vama uvek je bila apsolutna. Do te mere da
sam, ukoliko se dobro sećam, ja bio taj ko se suprotstavio vetru i snegu da vas izvuče iz
nelagodnosti.“
„I na tome ću vam biti večno zahvalna, Laforžu. Ali to vas ne ovlašćuje da razgovarate sa
mnom na taj način.“
„U pravu ste, vaše veličanstvo, i molim vas da mi oprostite. Međutim, samo sam iskreno
izrazio mišljenje koje ste tražili od mene. A sa druge strane, zar vam se ne čini da sam
koristio grube reči u odnosu na njegovu preuzvišenost?“
„Nimalo. Pre bi se reklo da mi ta vaša zabrinutost za Rišeljea suviše jasno stavlja na
znanje koliko sam pogrešila što sam došla ovde“, izgovori Marija s gorčinom.
Laforž zaćuta.
Čuo se samo bat čizama koje su udarale po kamenitim stepenicama. Zvuk mamuza
gardista odzvanjao je na neprijatan način.
„Vaše veličanstvo“, reče najzad Laforž, koji se okrenu ka Mariji, „kralj i kardinal očekuju
vas u zimskom salonu. Ako vam to ne smeta previše, odveo bih vas tamo čim budete
spremni.“
Ali Marija nije želela da gubi vreme. Ukoliko nameravaju da razgovaraju s njom, bilo bi
najbolje da to urade odmah. Tako da se, dok je Ana odlazila do svojih odaja, obrati Laforžu:
„Odvedite me gde vam je rekao kralj. Biću srećna da razgovaram s njim.“
„Vrlo dobro, vaše veličanstvo.“
Ušavši u salon, Marija ugleda baš ono čega se najviše bojala.
Luj je bio mršaviji nego obično. Upalog lica. Crni negovani brkovi još više su isticali to
njegovo očigledno slabljenje i jasno su odudarali od bledila kože koje je navodilo na nemu
patnju. Nije bilo sumnje: kralj je bio izmučena duša. Ipak su se sve sumnje i brige što su ga
mučile uvek odnosile samo na njega. Štaviše, Luj je bol koji je nanosio rođacima i
prijateljima poništavao jednostavnim sleganjem ramenima. Bio je kralj, naravno, ali su u
njemu s vremenom sazreli cinizam i hladnoća, izoštreni do te mere da bukvalno oduzimaju
dah.
 Malo dalje od njega stajao je Rišelje u svojoj kardinalskoj odori i, čim ju je ugledao,
napravi koliko dubok toliko i lažan naklon. Međutim, prazninu njegove duše odražavale su
njegove svetle i bistre oči. Kao da mu se srce svelo na grudvu leda.
Njegove reči bile su šarene laže, kao i uvek.
„Vaše veličanstvo, kakva je čast sresti se s vama“, izgovori sladunjavim glasom. „Prosto
zračite. Molimo vas za oproštaj što smo vas pozvali tako brzo.“
„Vaša preuzvišenost pridaje preteranu važnost svojoj ličnosti. Pošto pretpostavljam da
me je pozvao moj sin, i samo on. On i samo on je kralj, zar ne, Luju?“
Kralj potvrdno klimnu glavom. Ćutke. Činilo se da traži prave reči koje će izgovoriti,
gotovo kao da mu ih je kardinal prethodno predložio, a one su se sad od uzbuđenja i
iznenađenja zbog onog što je čuo da je izjavila njegova majka istopile kao sneg na suncu.
„Naravno“, promrmlja kralj. „Ipak smo žurili da se sretnemo s vama zato što… pa dobro,
nameravali smo da ispitamo vaše raspoloženje da se vratite u Kraljevski savet.“
Marija priđe Luju i poljubi ga u obraze. „Kako ste, sine moj?“, upita ga, zabrinuta što ga
vidi tako ispijenog i bolesnog.
„Vaše veličanstvo…“ kardinal htede udvorički nešto da nagovesti.
„Da! Shvatila sam! I odgovor koji dajem jeste sledeći: vi, monsinjore“, reče obraćajući se
Rišeljeu, „hoćete li i vi biti prisutni u Kraljevskom savetu?“
„Pa, vaše veličanstvo“, prihvati Rišelje, „pošto me pitate, moram vam odgovoriti da hoću.
Istinu govoreći, i zahtev da vas vidimo išao je upravo u tom pravcu. Ponadao bih se u
pomirenje između nas, utoliko pre što, da budem iskren, ne shvatam razloge vaše
ozlojeđenosti u odnosu na mene.“
Začuvši te reči, Marija pokuša da se savlada. U tome je samo delimično uspela. „Znači,
preuzvišenosti, vi me pitate koji su razlozi moje ozlojeđenosti prema vama.“
„To je ono što sam rekao.“
„Veoma dobro znam šta ste rekli. Ipak me pustite da vam ispričam jednu priču: Bio
jednom jedan mladi biskup. Nije u sebi gajio neku posebno duboku predodređenost za
sveštenički poziv, ali se za njega opredelio onoga dana kad je njegov brat uspeo da mu otme
vojničku karijeru ispred nosa. Pa ipak je bio veoma rečit, tako vest govornik da je uspeo da
zadivi Savez staleža i najpre stekne blagonaklonost jedne uticajne dame d'atours, a kasnije
ijedne kraljice. Zahvaljujući ovoj poslednjoj, taj mladi čovek uveden je u najuži krug
političara na dvoru. Odupirući se igri sudbine i držeći se uz onu koja ga je želela pored sebe,
uspeo je da postane najpre državni sekretar, zatim kardinal, pa onda i premijer. Najzad, kao
da mu nije bilo dovoljno ono što je dobio, počeo je da huška kralja protiv rođene majke,
upravo protiv one osobe koja je premijera htela na dvoru, pomažući mu da postane ono što
jeste. Dakle, pitam vas kako možete i da pomislite da bih oprostila takvom čoveku kad mi se
nađe pred očima? I verujte mi, monsinjore, ja ga primećujem ispred sebe baš u ovom
trenutku.“
Rišelje ljutito odmahnu glavom. Ali kralj više nije mogao da podnese način na koji se
njegova majka ponašala. Možda je bila u pravu a da on to nikad nije primetio, ali ta prokleta
loša navika da govori o njemu, a ne sa njim, uprkos tome što je on u tom trenutku prisutan,
pogađala ga je u srce. Bio je toliko umoran slušajući te stalne prekore da je jedino želeo da
ode. Znao je da je u prošlosti grešio sa njom i da joj je pružio sve razloge da sumnja u njega.
Ali je isto tako bilo sigurno da je od dana njenog povratka iz izgnanstva ono što je bilo među
njima nepopravljivo pokvareno. I uprkos Rišeljeovom posredovanju da pokušaju opet
uspostaviti dobre odnose, to se više nije dogodilo.
Zato je bilo veoma važno da se pronađe neko rešenje.
Ali bez uključivanja kraljice majke.
Nije znao šta da kaže, pošto nije bio dobar na rečima, ali i zato što je u njemu sazrelo
ubeđenje da one baš ničemu ne služe. Zato što ljudi nastavljaju da prave iste greške i nije
postojao način da se jedan pokvareni odnos popravi.
„Ostavite nas nasamo“, reče najzad.
Marija ga pogleda razrogačenih očiju.
„Majko, ostavite nas!“, ponovi kralj najjače što je mogao.
Videći ga tako odlučnog, toliko čvrstog stava, Marija shvati. Jednom zasvagda. Znala je da
je ono predskazanje od pre nekoliko meseci, kad je videla kardinalovu jarkocrvenu tuniku
ogrnutu preko leđa đavola, postalo stvarnost.
I onda shvati da je zaista sve gotovo.
Nije više imalo smisla da se bori. Da se bori da bi nekog u nešto ubedila. Nadala se da
može da živi dostojanstveno i raskošno, dostojno jedne kraljice, u svojoj palati u Parizu. Ali
je očigledno da je ono što je živela nakom smrti Anrija, Končina i Leonore bio samo život na
pozajmicu. Sazdan od materijala kome je istekao rok. Sa obećanjima preambicioznog
čoveka. Uz pomoć jednog plaćenika koji ju je s vremenom napustio i vernost poklonio
onome ko više nudi.
A njen sin, koga je toliko volela, nije želeo da zna za nju.
Jedva zadrža suze.
„U redu“, izgovori najzad tihim glasom. I bez reči ode iz sale.
 67

PAKT ZLA

Taj februar bio je hladan. A nakon što je čuo ono što je imala da kaže kraljica majka za
Rišeljea, bio je još hladniji. Ogoljena i snegom zavejana priroda davala je još jače obeležje
očaja malom i skučenom dvorcu u Kompjenju, mestu na ivici šume sa ogoljenim i sivim
drvećem, čije grane poprskane snegom samo što se nisu polomile.
U najvećem salonu, osvetljenom crvenkastom svetlošću sveća, dok je toplina velikog
kamina pokušavala da otrgne od hladnoće zidove obložene drvenim pločama i izbledelim
goblenima, Rišelje je verovatno shvatio da je kralj ostvario vrlo loš rezultat u razgovoru sa
Marijom de Mediči. Teško da se sa njom moglo računati na postizanje dogovora.
Njegov položaj zaista je mogao izvući najveću korist iz sukoba koji se na nepopravljiv
način otvorio između kralja i njegove majke, ali je bio toliko razborit i dalekovid da shvati
kako je Marija još veoma moćna. Znači da je imati nju za neprijatelja bio luksuz koji ni on
nije smeo sebi da dozvoli, osim ako uspe da pronađe odgovarajuće protivmere.
Ovaj susret koji je priredio bio je usmeren da se postigne dogovor. Zapravo, a što bi bilo
još bolje, da dođe do takve svađe koja će konačno dovesti do toga da se Marija skloni
zauvek. Naravno da bi on sugerisao uzdržanost, što je oduvek bio njegov običaj.
Iako se osećao dosta dobro, Rišelje nije spavao najmanje nedelju dana. Oči su mu bile
upale i staklaste. Vreme koje je provodio u krevetu služilo mu je samo da se grize u sebi,
prepuštajući se plaču i davanju oduška svojim frustracijama.
U Luvru se nije radilo ništa drugo osim što se raspredalo o njegovoj svemoći na dvoru, o
tom njegovom podmuklom i otrovnom načinu na koji navaljuje na kralja i o njegovoj
potpunoj i surovoj nezahvalnosti prema onoj što mu je prvo bila dobrotvorka: Mariji de
Mediči. On je sa svoje strane odigravao dobre poteze i koristio svoje pisce pamfleta i
saveznike da ističu koliko je kraljica odgovorna zbog politike koja se pokazala kao
neuspešna. Pored toga, kardinal je sa velikom revnošću naglašavao koliko je njegovo učešće
u isticanju kraljevog vojničkog umeća i činjenice da je čovek od akcije, a kralj sa svoje
strane nije propuštao da mu prizna sve moguće zasluge.
Marija je u svakom slučaju odbacila svaku nadu da će se sukob izgladiti. Možda je došla u
Kompjenj sa najboljim namerama i s nadom u prekid razilaženja, ali je rezultat sastanka bio
u rukama kako kralja, tako i njegovog prvog ministra. I nije tu bilo mnogo toga za
radovanje.
Ne računajući da sve te mere opreznosti i obzira koje je Rišelje sugerisao kralju nisu
propustile da bace kralja u stanje takve panike da je možda postao najzabrinutija osoba od
svih. I iskreno rečeno, imao je sve razloge za to. Budući da su ga nedavni pohodi u Mantovi i
Kazaleu skoro koštali života i da su bili potpuna katastrofa zbog kuge i tragičnog rasipanja
sredstava koje je po ko zna koji put osiromašilo Francusku.
Suvišno je reći da je u svetlu takvih ishoda rastuća opozicija širila glasove protiv njegove
i Rišeljeove politike, i izgleda da je bila spremna da ih savlada. Onda je Luj, koji je sada
postao Rišeljeov potčinjeni, došao u situaciju da se sa jakom zabrinutošću zapita šta da radi.
Rišelje mu je to video u dubini zenica.
Utoliko više što je kraljica majka gajila duboku odvratnost prema njemu.
„Šta mi savetujete da uradim, kardinale?“ upita kralj. „Pošto vam, kao što ste videli,
kraljica majka više nije prijateljica kao nekad i, što je još gore, sada vam se suprotstavlja s
neobjašnjivom jetkošću. Iako sam s jedne strane sa radošću pozdravio ovu vašu inicijativu
za pokušaj izmirenja, sa druge strane stvarno ne znam kako da se nadam da ćemo ga
postići. Pogotovo uzimajući u obzir ovo što se upravo dogodilo. I sami ste videli, zar ne?“
Rišelje se pomirljivo osmehnu, mada mu je bes koji je osećao razdirao srce. „Vaše
veličanstvo“, reče, „slažem se sa vama oko ovog poslednjeg postupka. Rekao bih još nešto:
pregovarati s kraljicom majkom jeste složen, da ne kažem neverovatan zadatak. I sigurno,
bojim se, nerešiv. Ona je izuzetno osvetoljubiva i ne verujem da će se smiriti sve dok ne
ostvari apsolutnu moć. Suviše jasno mi se čini da bi takva perspektiva drastično umanjila
vaš autoritet i dovela u ozbiljnu opasnost interese kraljevstva. Naravno da bih mogao da
mirno napustim funkciju premijera i da tako u korenu odstranim svaki razlog sukoba.
Priznajem da bi takva odluka donela veliko olakšanje, pošto bi me oslobodila tolikih briga
koje me pritiskaju. Ako to učinim, siguran sam da biste vi razrešili svaku prepirku sa
kraljicom majkom. Naravno, nemam pojma zašto me ona toliko mrzi u situaciji kada sam je
oduvek smatrao svojom gospodaricom i vladarkom, u isto vreme brinući da u vama i samo
u vama vidim kralja Francuske.“
Ali se Luj, kada začu te reči, smrači u licu. „Dakle, hoćete da me napustite,
preuzvišenosti?“ I dok je formulisao to pitanje, okrenu leđa kardinalu, ispruživši ruke ka
plamenu iz kamina.
„Nikako, vaše veličanstvo. Dozvoljavam sebi da sugerišem moguće rešenje problema.“ To
njegovo malo lukavstvo smišljeno je da rastera moguće kraljeve sumnje, s obzirom na
činjenicu da sam Rišelje nije imao drugi cilj osim da se domogne apsolutne vlasti. Dobro je
znao da, nudeći ostavku, može da odagna Lujevu sumnju da čezne za prestolom.
I zaista je taj banalni trik funkcionisao.
Luj se naglo okrenu prema njemu i zagleda mu se pravo u oči.
„Vaša ostavka je, preuzvišenosti, van diskusije. Zajedno smo došli do ove tačke i zajedno
ćemo se suočiti sa neprijateljima Francuske. Zato mi, kardinale, recite šta imate na umu sa
drugim rešenjem.“
Rišelje uzdahnu. Iskusan glumac kakav je bio, nameravao je da kralja dovede u stanje
najveće napetosti.
„Možda bi rešenje bilo…“
„I onda? O čemu se radi, monsinjore? Čekam“, bio je nestrpljiv kralj.
„Poenta je u tome što nemam hrabrosti da to predložim vašem veličanstvu, pošto mi
izgleda kao ekstremna odluka, mada ne bih znao šta drugo da zamislim.“
„Ne bojte se, preuzvišenosti, recite mi“, izgovori kralj kružeći očima koje su počele da
poprimaju prirodnu svetlost, nakon što su postale mračne i pune senki.
„U stvari, postoji jedna mogućnost. S obzirom na to da ne dopuštate moju ostavku, mislim
da je jedini način da se povrati jedinstvo u vođenju kraljevstva, koje je sada izloženo dobro
poznatim otporima, taj da udaljite kraljicu majku sa dvora u Parizu. Ovo naravno kažem uz
beskrajno poštovanje i sav neophodni oprez. Samo tako bismo mogli da smirimo opoziciju i
steknemo mogućnost da vaše veličanstvo uspostavi preciznu političku liniju koja neće biti
podvrgnuta nikakvim primedbama ili prilagođavanjima.“
Izgledalo je da se u Lujevom pogledu ne nazire ni razočaranje ni iznenađenje.
„Učinićemo ono što je neophodno da se uradi, preuzvišenosti. Imate li već neki plan?“
Rišelje skupi ramena u kardinalskoj odori, gotovo izbegavajući odgovor. „Vaše
veličanstvo, uopšte ga nemam, pošto sam računao da ćete prihvatiti moju ostavku i da ćemo
se na taj način sporazumeti da je to veoma neophodno za kraljevstvo. Ali, ukoliko želite da
sledite put koji sam vam predložio…“ Rišelje smišljeno zastade sa ciljem da dobije kraljevo
odobrenje i da na taj način ubedi Luja da otera majku u izgnanstvo.
I zaista, njegovo veličanstvo nije moralo moliti u vezi s tim. „To je zaista moja namera i
nijedna druga.“
Rišelje ponovo uzdahnu kao da mu ta odluka izaziva veliki bol. „Onda bi možda bilo
zgodno da se to učini na način da vaša majka nema drugog izbora.“
„Budite jasniji.“
„Bojim se, vaše veličanstvo, da bismo koristeći prisustvo vaše majke u ovom dvorcu…“
„… Mogli to da izvedemo tako da ona ostane ovde, ako sam se dobro izrazio?“, upita kralj
gotovo hladnim glasom, dozvoljavajući da taj zahtev bude kao nešto što je najmanje važno
među svim pitanjima.
„Tačno, vaše veličanstvo.“
„Onda u redu“, zaključi kralj, „učinićemo tako. Ali na koji način?“
„Pustite da se ja pobrinem za to. Vi gledajte da noćas krenete u pravcu Pariza, zajedno sa
kraljicom Anom.“
„U redu, učinićemo tačno kako vi kažete. Čim otkuca ponoć, izdaću naređenje za polazak.“
U Rišeljeovom pogledu primeti se trzaj. Nije verovao da će sve ispasti tako lako. Pa ipak
pobeda je bila tu, nadohvat ruke. „Dobro“, reče pomirljivim glasom, „postupićemo na taj
način i videćemo šta će nam doneti budućnost. Ja imam poverenja.“
Na te reči svaki od dvojice sagovornika prepusti se ćutanju, gotovo u strahu da ne razbiju
tu krhku ravnotežu koja je, kako se činilo, počela da se stvara. Neće više spominjati tu
činjenicu, ali je svaki od njih u svojoj glavi tačno znao šta treba da izvrši kako bi sačuvao
svoje privilegije.
Onda se opet na trenutak pogledaše.
Baš kao dva zaverenika. Dva saučesnika. Dva izdajnika. Baš u trenutku kada su došli do
savršenog sporazuma.
 68

PROPADANJE JEDNE KRALJICE

Ugledavši kardinalove gardiste kako joj preprečuju put, Marija sve shvati. Osećala je da će
se ubrzo dogoditi nešto nepopravljivo.
Naravno, nije pretpostavljala da će se to dogoditi na tako mizeran način.
Noću i bez pozdrava. Čak i bez hrabrosti da je pogleda u oči i saopšti joj njenu sudbinu.
I Rišelje je iščeznuo u noći, ostavljajući svoje pse iz garde, i to je bilo sve.
Ostavio ju je u rukama gardista i Matjea Laforža, čoveka koji ih je oboje suviše dobro
poznavao.
Bilo je tragične ironije u tom epilogu: kapetan garde bio je osoba koja je započela ovu
priču i kojoj je sada suđeno da je i zaključi.
On je bio taj na kog je Marija iskalila sav bes i razočaranje. Naravno da on tu nije mogao
ništa da promeni, ali je već odavno gajila osećaj srdžbe prema tom čoveku koji joj je upravo
saopštio da je u izgnanstvu i zatvorenica u tom dvorcu, koliko skučenom, toliko mračnom i
uznemirujućem. Kraljica nije mogla ništa više da zadrži u sebi. Uostalom, čemu bi to služilo?
„Konačno ste otkrili svoju pravu prirodu, Laforžu! Da je to priroda udvorice, onoga ko se
odrekao pristojnosti, da bi sledio moć i novac. Kada bi samo Leonora mogla sad da vas
vidi…“ Misli joj se vratiše na prijateljicu. Toliko joj je nedostajala.
Ali Laforž pogleda Mariju ravnodušnim očima. Kraljica u njima ugleda strahoviti led od
pre mnogo godina kada je taj čovek radio za nju, izvršavajući zadatke od vitalnog značaja za
francusko kraljevstvo.
„Vaše veličanstvo, odsad će ovaj dvorac biti vaša kuća“, izgovori prezrivo. „Što se tiče
moje prirode, mogu samo reći da sam vam više nego jednom spasao život. Sve ostalo su
samo naklapanja žene koja više uopšte nije važna.“
Začuvši te reči, Marija ga ošamari. Snažno. „Kako se usuđujete? Ja sam vaša kraljica.“
„Samo vi izvolite“, odvrati Laforž ne uzbuđujući se. „Uostalom, pre samo nekoliko meseci
preživeo sam i sasvim druga iskušenja. Ili bi možda trebalo da kažem, zasedu?“
„Ne razumem o čemu govorite.“
„O šestorici ljudi koji su nasrnuli na moj život u predgrađu Sen Deni.“ Marija za trenutak
pokaza iznenađenje. „Da su barem uspeli da vam ga oduzmu.“
„Dakle priznajete?“
„Nikako, jadni Laforžu. Neko drugi želi vašu kožu. Pretpostavljam da se samo zabunio u
izboru. Neprijatelji vam nikada nisu nedostajali.“
„Lažete!“, reče kapetan garde.
Onda dođe red na Mariju da se osmehne. „Nimalo. Ali, ako je to uopšte važno, ta vest me
ne čudi i nimalo me ne raduje. Pošto je sa mnom svršeno, tu ste u pravu. Trebalo je odmah
da shvatim da Rišelje nema nikakvu drugu nameru kada me je pozvao ovde osim da me
stavi u zatvor. Taj čovek mi se gadi. A sad vas molim da odete.“
„Kako hoćete“, posluša Laforž. Pozdravi se i ostavi kraljicu samu u njenim odajama.
Marija se prisloni licem uz staklo prozora.
Pogleda u nebo. Kiša je padala po okolnim poljima i pokrivala zemlju kapljicama koje su
gotovo mogle biti suze. Njene, one koje je sada lila nad svojom slomljenom dušom. Činilo se
da se zemlja napaja njenim bolom, kao da ima surovu potrebu za tim i da nema nameru da
odustane. Onda Marija zaplaka, dade oduška patnji u tom sivom i hladnom jutru. Pogleda u
ogolele grane drveća, ledenu pokoricu koja je izazivala svetlucanje kore.
Shvati da se nikada više neće boriti. Nije joj više ništa preostalo, ništa što bi imalo smisla
da se zbog toga živi. Osećala je kako joj se srce kida od nepristajanja na to izgnanstvo koje
joj je drugi put nametnuto. Zašto su je toliko mrzeli celog života? U čemu je pogrešila?
Pređe pogledom preko šume ispred sebe, koju je šibao vetar, onda ga zadrža na praznim
poljima razvejanim hladnoćom, kakva je bila i soba u kojoj se nalazila. Kišne kapi dobovale
su po staklu i slivale se u lenjim i umornim potocima. Prisloni se licem uz glatku i hladnu
površinu i rukama dodirnu staklo.
Diže ruke od svega. Raspusti kosu koja joj, onako dugačka i seda, pade na lice vlažno od
plača. Jecaji počeše da joj razdiru grudi. Šta bi pomislili da je sada vide? Istrgli su joj dušu,
ne samo život, uzeli su joj sve. A zauzvrat joj nisu ostavili ništa.
Bila je tu, u toj maloj sobi, u zaboravljenom dvorcu u jednom od najudaljenijih kutaka
kraljevstva. Kraljevstva koje je bilo njeno, a sad više nije.
Pomisli na Firencu, na Palatu Piti, na toskanski dvor, pomisli na svoju sestru i na
Rubensa, na Italiju kao jedino mesto koje bi moglo da je prihvati. Oseti da je izdala svoju
prošlost, da je skliznula u bedu koju Medičijevi nikada nisu upoznali, da je ona ta koja je
oskrnavila ime dinastije što je tako dugo označavala moć, raskoš, sjaj, umetnost i lepotu za
Italiju. Za čitav svet.
Ali plač je postepeno isprao bol, osećala je olakšanje, što je lagano pristizalo ko zna
odakle, ali koje joj je smirilo disanje i mozak, i probudilo samilost prema samoj sebi, što će
je možda spasti. Barem malo.
Još je imala ponekog prijatelja.
Pomisli kako bi želela da se povuče tamo gde je neka dobra duša spremna da je shvati. A
Rubens, taj tako otmeni, ljubazni i velikodušni slikar, taj jaki i dragoceni čovek, iskreni
prijatelj koji je toliko učinio za nju i umeo da sa retkom inteligencijom i senzibilitetom
uhvati veličinu prošlih godina i sećanje, uspomenu na lepe dane, kao i na one ružne, bio je
možda jedina osoba koja bi u tom trenutku poželela da je vidi.
Uhvati se za tu misao kao za svoju poslednju nadu. A možda je ona to zaista i bila.
Moraće da ode odatle, pomisli. Da stigne u Holandiju, Flandriju. Maestro Riibens će joj
pomoći.
Izgubiće sve što ima: počev od one veličanstvene palate koju je toliko volela, što sada
ostaje kao zalog ljubavi u gradu koji je nikad nije prihvatio. Marija se zagleda u veliko
ogledalo ispred sebe.
U njemu ugleda umornu ženu. Ali ženu koja sad, zahvaljujući tom poslednjem tračku
nade, još nije izgubljena. Možda joj je na kraju krajeva u dubini duše preostalo još nešto za
šta vredi živeti. Nešto što se zainatilo da raste i da odoleva, uprkos bolu i razočaranjima,
izdajama i podvalama.
Nešto što je imala u sebi i što joj niko neće oduzeti.
Nikada.
 MAJ 164O.

69

STARENJE

Marija pogleda Rubensa u oči: bilo je u tom njegovom pogledu neke svetlosti, toliko jake da
se osećala pobeđenom i nadjačanom svaki put kada bi ga pogledala. Njen dobri prijatelj je
ostario. Kao i ona. Ali nikada ga nije zamaralo da priča o čaroliji boja, tajnama svetlosti i
senki i onoj njegovoj očajničkoj potrazi za nečim velikim, za uzvišenom dimenzijom u
slikarstvu, toj predivnoj umetnosti koja ju je spasla pre toliko vremena.
Anvers je bio divan grad, a nije bio ni previše daleko od Francuske, i Pariza, gde se ona
nikada neće vratiti, ali za koji je, uprkos svemu, bila vezana.
Nije više razgovarala sa Lujem, niti je on odgovarao na pisma koja mu je slala.
I to je bio razlog za njen veliki bol. Njegovo srce bilo je prepuno trnja, a on je bio surovi
dečak koji joj je zarivao u dušu jedan po jedan trn.
„Vidite, vaše veličanstvo, slikarstvo je način da se zemaljska slava uznese iznad nebeske“,
govorio je u međuvremenu Rubens. „Smatram da je potrebna velika hrabrost da se živi
život poput vašeg i mislim da slike koje su stvorene na neki način služe da vrate zasluge
koje vam pripadaju.“
„Maestro Rubense, hiljadu puta sam vam rekla da više ne koristite tu titulu, ona me samo
podseća na beskrajnu gorčinu iz nekog vremena kog više nema. Moje ime je Marija i želim
da me tako zovete. Što se tiče vaših divnih slika, savršeno ste u pravu i shvatam na šta
ciljate. I veoma žalim što su mi vaše slike otete zajedno sa onom palatom koju sam toliko
želela i u čijoj lepoti sam mogla da uživam prekratko.“
Rubens se nasmeši sa dozom gorčine. „Vaše veličanstvo… Marija“ učini se da veliki slikar
to čini sa velikim naporom. „Marija“, ponovi, skoro kao da želi da se uveri da ima hrabrosti
da razbije čaroliju kraljevskog dostojanstva, „molim vas da mi oprostite što nisam mogao
da vam pružim ništa drugo osim ove male kuće, koja sigurno nije prikladna za ženu vašeg
porekla i vaše ljupkosti. Samo sam ovo mogao da vam stavim na raspolaganje i zbog toga se
stidim.“ Dok je to govorio, maestro odšepa do nje, zatim pokaza ruku koju je držao iza leđa i
pruži joj buket predivnih belih ruža. „Uzeo sam ih za vas, Marija, da vam odam počast, mada
je to malo u odnosu na ono što vi jeste i šta predstavljate za mene.“
Marija prinese ruku ustima.
Oseti da joj potekoše nezaustavljive suze.
Rubens nije prestajao da je fiksira pogledom. Bilo je prekasno da se zaljube, ali su mogli
gajiti to prijateljstvo koje ih je oduvek vezivalo, otkako mu je pisala, a zatim ga primila u
onoj blistavoj palati i predložila mu izazov koji je izgledao nemoguć.
Marija se čvrsto zagleda u slikara. Nikada ne bi skrenula taj pogled. Imali su vremena,
starost im je omogućavala da se prepuste očekivanju. Niko nikada više neće moći da je
pozove i da je odvoji od tih sitnih zadovoljstava. Niko nikada više neće doći da je traži zbog
njene lepote, njene moći i njenog bogatstva.
A mudrost više nimalo i nikome nije bila važna.
Bio je to svet koji ona više nije razumela, ali je sada u tom mehuru od jednostavne
ljupkosti mogla najzad da iseče jednu krišku raja.
Pomisli koliko je lepo što može podeliti tišinu sa prijateljem, dobrim čovekom koji je u
stanju da sluša srce žene bez potrebe za rečima.
Ostadoše tako uljuljkani tišinom, oči u oči, sa rukama koje se primiču jedne drugima.
Majsko sunce je curilo kroz prozor.
Marija se osmehnu.
Oseti da se vratila suštini. Da je pronašla duboko značenje života. Prepusti se tom
osećaju.
Zatvori oči, dok ju je on nežno privijao u naručje.
 ZABELEŠKA AUTORA

I roman posvećen Mariji de Mediči pokazao se kao kompleksno delo. U stvari, sa jedne
strane tu su bile mnoge relevantne istorijske činjenice kojima je trebalo pronaći mesto u
opisu događaja, a sa druge strane ova knjiga imala je ne baš lak zadatak da zaključi
impozantnu tetralogiju posvećenu dinastiji Medičijevih. Iz toga je nastao poduži roman, kao
potvrda koliko je Marijin život bio bogat avanturama.
Smatram da je važno istaći da mnoge od iznetih epizoda nisu plod moje romansijerske
mašte, već da su se zaista dogodile: incident sa kočijom, bekstvo iz Dvorca Bloa, veliko
prijateljstvo sa Piterom Paulom Rubensom, dvostruko izgnanstvo, rat protiv Rišeljea.
Marija je bila prelepa i nesrećna žena, koja je predstavljala oličenje kraljevskog
dostojanstva možda kao nijedna pre nje. Naravno, ni to što je Firentinka sigurno nije bila
prednost za nju. Štaviše, njena pripadnost dinastiji Mediči za Francuze je predstavljala
istinski greh, uzimajući u obzir mržnju koja je sazrela prema Katarini, prokletoj kraljici koja
je do pre nešto više od deset godina od Marijinog dolaska još vladala Francuskom.
Istina je da sam za prenošenje na papir toliko kompleksne ličnosti ponovo morao da
sprovodim pedantna istraživanja. U tom smislu navodim četiri značajna biografska zadatka
zahvaljujući kojima je rešeno mnogo toga što je trebalo protumačiti.
Mislim na sledeće: Marija Luiza Marioti Masi, Maria de'Mediči, Milano, 1993; Stefano
Tabaki, Maria de'Mediči, Rim, 2012; Marčelo Vanuči, Caterina e Maria de' Medici. Regine di
Francia, Rim, 1989; i Andre Kastlo, Maria de' Medici, unitaliana alia corte di Francia, Milano,
1996.
Još jedna vrlo začajna ličnost za ovaj roman jeste Arman Žan di Plesi de Rišelje, malo je
reći centralna figura, ne samo zbog njegovog objektivnog istorijskog značaja već i zato što
je jedan od književnih likova koji je više od svih ostavio utisak najpre na moju dečačku
maštu, a kasnije i na mene kao odraslog čoveka kroz romane Aleksandra Dime. Plašila me je
i sama pomisao da ću pokušati da se suočim sa takvom ličnošću, a u ovom slučaju sam,
nakon što sam opet pročitao Tri musketara, posvetio još više pažnje Crvenom Sfinksu,
remek-delu francuskog majstora, koje u središte romana stavlja baš Rišeljeov lik.
Naravno da sam se poslužio istoriografijom da pokušam da pribavim što je više moguće
informacija o tako neverovatnom čoveku i političaru.
Među tolikim delima koja sam iščitao, spomenuo bih barem sledeće: Arman Žan di Plesi
de Rišelje, Testamento politico. Massime di Stato, Torino, 2016; Karl Burkhart, Richelieu,
Milano, 1983; Hiler Belok, Richelieu, Milano, 1974; Mario Silvani, Richelieu, il cardinale
chefaceva tremare U papa, Milano, 1967; Manuela Doni Garfanjini, Videa di Europa nelle
„Vite“ di Richelieu. Biografia e storia nel Seicento, Firenca, 2016.
Ali nisu samo biografije i eseji bili predmet istraživanja i analiza već i sama Rubensova
platna – podsećam na ciklus posvećen Mariji de Mediči – kao i flamanski i francuski slikari,
a među ovim poslednjima istakao bih Anri-Pola Mota, autora one zadivljujuće slike Le
cardinal de Richelieu au siege de La Rochelle.
 Ne bih smeo da ne primetim kako ovaj roman predstavlja neku vrstu idealne dopune u
odnosu na prethodni, U ime kraljice. Čak bismo mogli reći da prva dva poglavlja tetralogije
predstavljaju muški i firentinski diptih, dok treći i četvrti čine ženski i francuski diptih.
U terminima narativnih modaliteta ponovo sam izabrao priču po pojedinim prizorima,
pošto mi je jedino na taj način bilo moguće da odaberem najvažnije među mnogim
značajnim epizodama iz Marijinog života, a da u isto vreme ne narušim kontinuitet.
U vezi sa tim mnogo puta sam se zapitao jesam li u samom začetku napravio pravi izbor i
uvek bih odgovorio sebi potvrdno, pošto sam jedino na taj način mogao čitaocu da ponudim
autentičnu uzajamnu perspektivu, uspevajući da u potpunosti ukazem na to koliko je dubok
bio kulturni i politički utkaj koji su Medičijevi vršili, i to ne samo u Italiji već i u čitavoj
Evropi.
Čitalac će i u tom slučaju moći da pročita roman kao priču za sebe ili će se, ako mu se
tako više sviđa, suočiti sa četvrtim delom nakon što je zaključio prva tri, čime će steći
uspešniji opšti pogled na dinastiju Mediči i na renesansu.
Putovanja su prava poslastica za romanopisca. Dvorci Loare, grad Pariz, francusko selo:
biću zauvek zahvalan mom dobrom prijatelju Đanbatisti Negrinu, mom francuskom vodiču.
I za Propadanje jedne porodice apsolutni model i polazna tačka jeste roman u nastavcima.
Lako je podsetiti se, među brojnima, knjige Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu Viktora
Igoa, već spomenutog dela Crveni Sfinks Aleksandra Dime, a kada se pažljivije pogleda, tu su
i italijanska remek-dela poput I Beati Paoli Luiđija Natolija, ili nemačka, gde posebno
mislim na knjigu Mihael Kolhas i druge pripovetke Hajnriha fon Klajsta.
Ponavljam još jednom da za sekvence dvoboja i bitaka mnogo dugujem istorijskim
priručnicima o mačevanju, gde mogu spomenuti one koji su za mene nezaobilazni: Dakomo
di Grasi, Ragione di adoprar sicuramente l'Arme si da offesa, come da difesa; con un Trattato
dell'inganno, et con un modo di esercitarsi da se stesso, per acquistare for sa, giudizio,
etprestezza, Venecija, 1570; i Frančesko di Sandro Altoni (Monomachia – Trattato dell'arte
di scherma, koju su priredili Alesandro Batistini, Marko Ruboli i Jakopo Veni, San Marino,
2007).
 ZAHVALNICE

Došli smo do kraja avanture od više od hiljadu stranica.

Zahvaljujem mom izdavaču Njuton Kompton, najboljem kog sam mogao da imam za
izazov kao što je ovaj.
Još jednom moja najdublja i najiskrenija zahvalnost ide doktoru Vitoriju Avanciniju, koji
me je uvek savetovao na najbolji način, velikodušno i sa ljubavlju.
Biću zauvek zahvalan Rafaelu Avanciniju zato što je profesionalac. Verovao je u projekat
o Medičijevima na izuzetan način, vodeći me do osvajanja nagrade Bankarela, što je san
svakog romanopisca. Još jednom hvala, kapetane!
Zbog toga moja zahvalnost ide i velikom Ugu Masaiju.
Zajedno sa izdavačima zahvaljujem i mojim agentima: Monika Malatesta i Simone Marki
predivne su i dragocene osobe koje su u stanju da me shvate u dubini duše i da me u više
navrata zaštite od mojih ludosti i nepromišljenih poteza.
Alesandra Pena, moj izdavač, jednostavno je bez premca po stručnosti, izuzetnoj
sposobnosti, otmenosti. Kakva je sreća raditi sa tobom, Ale!
Hvala Martini Donati zato što razgovara sa mnom o temama romana, onima do kojih mi
je najviše stalo u srcu i koje mogu da pronađu pravo svetlo na stranicama knjige.
Senzacionalna si!
Hvala Antoneli Sarandrea zbog one njene izuzetne sposobnosti da izmišlja rešenja i kada
se čini da ona nisu baš na dohvatu ruke! Zadivljujuće.
Hvala Kleliji Fraska i Gabrijeleu Anibaliju na pažnji i osećajnosti.
Beskrajno zahvaljujem čitavoj ekipi Njuton Kompton izdavaštva zbog izuzetne
profesionalnosti.
Tim Viloks je jedan od mojih heroja. Lik Rajnharta Švarca je njegova inspiracija. Bilo mi je
zadovoljstvo da mu to kažem u zahvalnicama ove poslednje avanture posvećene
Medičijevima.
Serđo Altjeri je bio jedna od mojih polaznih tačaka. Oduvek. Ove godine je preminuo na
način koji još ne mogu da prihvatim. Ovaj roman je posvećen njemu.
Kris Kornel nas je napustio, ali su njegove pesme bile zvučna potpora ovom romanu.
Hvala Đanbatisti Negrinu, mom prijatelju iz detinjstva i osobi što je više od svih
doprinela da zavolim Pariz i Francusku.
Hvala Patriciji Debike van der Not. Ona zna zašto.
Naravno hvala Šugarpulpu, koji nikada nije propustio da navija za mene: Đakomu
Brunoru, Valeriji Finoći, Andrei Andreeti, Izi Banjasko, Masimu Kamataru, Kjari Testa,
Mateu Bernardiju, Pjeru Mađoniju.
Hvala Lučiji i Đorđu Strukulu, koji su me podučili da postanem čovek.
Hvala Leonardu, Kjari, Aliče i Greti Strukul zato što su uvek uz mene!
Hvala Đorđijevima: Ani i Odinu, Lorencu, Marti, Alesandru i Federiku.
Hvala Marisi, Margeriti i Andrei Bul Kamporeze.
Hvala Katerini i Lučanu jer su mi oduvek i zauvek uzor u životu.
 Hvala Odoneu, Terezi, Silviji i Anđeliki.
Hvala Jakopu Masiniju i Dasti aju.
Hvala Marilu Olivi, Nikolaju Lilinu, Marčelu Simoniju, Frančeski Bertuci, Frančesku
Feračinu, Dan Paolu Serinu, Simoneu Sarasu, Antoneli Latanci, Alesiju Romanu, Romanu de
Marku i Mirku Cilahiju de Durđjokaju zato što bi bez vas italijanska književnost bila manje
lepa.
Da zaključim: beskrajno hvala Aleksu Konoru, Viktoru Gišleru, Sari Pinboro, Džejsonu
Staru, Alanu Gatriju, Gabrijelu Makjetu, Elizabeti Caramela, Lidi Patituči, Meri Laino, Andrei
Kaisu Alibardiju, Roseli Skarso, Federiki Belon, Đanluki Marineliju, Alesandru Cagrandu,
Frančeski Visentin, Ani Sandri, Leandru Barsotiju, Serđu Frigu, Masimu Ciliju, Kjari Ermoli,
Đuliju Nikolaciju, Đulijanu Ramacini, Đampjetru Spigolonu, Eriki Vanuco, Tomasu Havijeru
Buratiju, Marku Akordiju Rikardsu, Danijeleu Kutaliju, Stefaniji Barako, Pjeru Feranteu,
Tatjani Đorčeli, Đuliji Girardelo, Gabrijeli Ciraldo, Marku Pivi aka Gran Balivu, Paolu Donori,
Masimu Boniju, Alesiji Paduli, Enriku Barizonu, Federiki Fancago, Nauziki Skarparo, Luki
Finciju Kontiniju, Ani Mantovani, Lauri Ester Rufino, Renatu Umbertu Rutinu, Liviji Friđoti,
Klaudiji Juliji Katalono, Pjeru Melatiju, Čečiliji Serafini, Ticijani Virđili, Dijegu Loređanu,
Andrei Fabrisu, Sari Boero, Lauri Kampion Cagato, Eleni Rama, Đanluki Morociju, Alesandri
Kosti, Va Tvinu, Eleonori Forno, Mariji Graciji Padovan, Davideu de Feličisu, Simoneu
Martinelu, Atiliju Brunu, Kiki Rozi Kazalini, Fabiju Minjeku, Stefanu Cateri, Marijani Boneli,
Andrei Duzepeu Kastrioti, Patriciji Segeci, Eleonori Arakri, Mauru Falčaniju, Federiki Beleri,
Moniki Konseroti, Roberti Kamerlengo, Anjezi Menegel, Marku Tavantiju, Paskvaleu Ruju,
Marizi Negrato, Sereni Bakarin, Martini de Rosi, Silvani Bataljoli, Fabiju Kjezi, Andrei Trali,
Suzi Valpreda Mičeli, Ticijani Batajuoli, Erili Gardin, Valentini Bertuci, Valteru Okuleu, Ličiji
Garajo, Kjari Kalo, Marčelu Bernardiju, Paoli Rancato, Davideu Đaneliju, Ani Piva, Enriku
Oziju Rosiju, Kristini Cekini, Jaji Bruni, Marku Kileru Mantovaniju, Pivi, Badiju Đovinacu,
Đezine Đovinaco Tot, Karlu Skarabelu, Eleni Krešentini, Simoneu Pivi i Violi Veluto, Ani
Kavalijere, An Kler Pi, Frensi Karou Ket, Paoli Rambaldi, Alesandru Berseliju, Danilu
Vilaniju, Marku Buzati, Irene Lodi, Mateu Bjanki, Patriciji Oliva, Margeriti Koradin, Albertu
Botoni, Albertu Amoreliju, Karlu Vanini, Valentini Gambarini, Aleksandri Fišer, Tomasu
Tonu, Ilariji de Tonji, Masimu Kandotiju, Martini Sartor, Đorđu Pikaroneu, Kormaku Koru,
Lauri Muri, Đovaniju Kanjoniju, Đilbertu Moretiju, Beatrice Bjondi, Fabiju Ničareliju, Jakubu
Valčaku, Lorencu Skanu, Dijani Severati, Marti Riči, Ani Lorefiče, Karli Vmar, Davidu
Avancu, Sači Aleksandri Osti, Emanueli Mariji Kvinto Fero, Veramones Kuper, Albertu
Vedovatu, Dijani Albertin, Elizabeti Konvento, Mauru Ratiju, Mauru Bjaziju, Nikoli Điraldiju,
Alesiji Menin, Mikeleu di Marku, Sari Taljente, Vi Lidiji Anderson, Eleni Bigoni, Koradu
Artaleu, Marku Guljelmiju, Martini Mecadri.
Sigurno sam nekog zaboravio… Kao što rekoh, proteklo je neko vreme… Biće u sledećoj
knjizi, obećavam!
Zagrljaj i beskrajna zahvalnost svim čitateljkama, čitaocima, knjižarkama i knjižarima,
promoterkama i promoterima koji su poklonili poverenje ovoj mojoj istorijskoj tetralogiji
punoj ljubavi, intriga, dvoboja i izdaja.

Posvećujem ovaj roman i čitavu tetralogiju svojoj ženi, Silviji: ovaj moj život vredi živeti
samo zato što ti postojiš!
 O AUTORU

Mateo Strukul je italijanski pisac i scenarista, pravnik sa diplomom iz oblasti evropskog

ugovornog prava. Njegovi romani objavljeni su u više od 20 zemalja, a poznat je i kao autor
stripova. Umetnički je direktor nekoliko međunarodnih književnih festivala i piše za
rubriku kulture za Il Venerdi di Repubblica. Živi na relaciji Padova-Berlin, zajedno sa
suprugom Silvijom.
 Fusnote

[←1]

Fr. – dvorska dama. (Prim. prev.)

[←2]

Fr. – buvlja pijaca. (Prim. prev.)

[←3]

Fr. – Ubijen – bože! (Prim. prev.)

[←4]

Crveni kao krv. (Prim. prev.)

[←5]

Kraljica. (Prim. prev.)

[←6]

Plemić od kraljevog poverenja. (Prim. prev.)

[←7]

Dvorske sobarice. (Prim. prev.)

[←8]

Toaletne stočiće. (Prim. prev.)

[←9]

Fr. – Bogami! (Prim. prev.)

[←10]

Igra slična tenisu. (Prim. prev.)

[←11]

Vidikovac – mala radna soba. (Prim. prev.)

[←12]

Fr. – ovca. (Prim. prev.)

[←13]

Stotinu Švajcaraca iz redovne kraljeve garde. (Prim. prev.)

[←14]

Dvorski plemići. (Prim. prev.)

[←15]

Red Svetog duha. (Prim. prev.)

[←16]

Heraldički znak Kraljevstva Francuske. (Prim. lekt.)

[←17]

Garda kraljevske kuće u Luvru. (Prim. prev.)

[←18]

Fr. – ruka pravde. (Prim. prev.)

[←19]

Pre svih. (Prim. prev.)

[←20]

Fr. – titula koja je označavala nekoliko funkcija različite važnosti, oficir, starešina,
upravnik. (Prim. prev.)

[←21]

Fr. – Zaboga. (Prim. prev.)