Imanuel Kant: ODGOVOR NA PITANJE: TA JE PROSVEENOST? (5. DECEMBRA 1783. GODINE, STR.

516)1

Prosveenost je ovekov izlazak iz maloletnosti za koju je sam kriv. Maloletnost je nesposobnost sluenja vlastitim razumom bez neijeg vostva. ovek je sam kriv za ovu maloletnost, ako njen uzrok nije pomanjkanje razuma, nego reenosti i hrabrosti da se njime slui bez neijeg vostva. Sapere aude! 2 Imaj hrabrosti da se slui vlastitim razumom! Ovo je, dakle, moto prosveenosti. Lenjost i kukaviluk uzroci su zbog kojih tako puno ljudi, ak i nakon to ih je priroda jo davno oslobodila tueg vostva (naturaliter majorennes) 3, ipak rado ostaje maloletno tokom celog ivota i zbog kojih je drugima tako lako da im se nametnu za staratelje. Tako je lagodno biti maloletan. Ako imam knjigu koja zamenjuje moj razum, duebrinika koji zamenjuje moju savest , lekara koji mi propisuje dijetu itd., onda ne moram ja sam da se napreem. Nema potrebe da sam razmiljam ako mogu da platim drugi e ve umesto mene preuzeti taj mrski posao. Oni staratelji, koji su bili tako ljubazni da preuzmu vrhovni nadzor nad ljudima, ve vode brigu o tome da najvei deo ljudi (meu njima i ceo lepi pol) korak u punoletnost smatra ne samo tegobnim nego i vrlo opasnim. Nakon to su prvo zaglupili svoju stoku i briljivo spreili da se ova mirna stvorenja ni sluajno ne usude da naprave makar i jedan korak izvan etalice 4 u koju su ih zatvorili, oni im i posle toga stalno ukazuju na opasnost, koja im preti ako pokuaju da hodaju samostalno. Ta opasnost, dodue, i nije tako velika, jer bi posle neko liko padova konano nauili da hodaju, ali ih ve jedan takav primer ini nesigurnim i uopte uzevi raa strah od svih daljih pokuaja. Svakom pojedincu je, dakle, teko da se oslobodi maloletnosti koja je postala skoro njegova priroda. ak ju je i zavoleo i sada zaista nije sposoban da se poslui vlastitim umom, jer mu nikad nije bilo dozvoljeno da to pokua. Pravila i navike, ta mehanika orua na umu zasnovane upotrebe ili ak zloupotrebe njegove prirodne nadarenosti, okovi su trajne maloletno sti. Ako bi neko ak i uspeo da ih zbaci, on bi ipak nainio tek jedan nesiguran skok i preko najueg jarka, jer nije navikao na takav slobodan pokret. Stoga je malo onih kojima je polo za rukom da, radei na svom duhu, sami sebe oslobode maloletnosti, a da pri tom, ipak, sigurno koraaju. Pre je mogue da publika5 sama sebe prosveti, a to je skoro neizbeno, samo ako joj se da sloboda. Jer uvek e se nai nekolicina samostalno misleih, pa ak i
1

5. decembra 1783. str. 516: Upuivanje na napomenu ta je prosveenost?" u napisu Johana Fridriha Celnera (Johann Friedrich Zllner) na stranici 516. ,,Da li je preporuljivo da se brana zajednica ubudue ne osvetava kroz religiju?" koji je objavljen u decembarskom broju Berlinskog mesenika (Berlinische Monatsschrift) iz 1783. godine, str. 508-17. 2 Sapere aude: Horacije, Epistole I, 2, 40: Usudi se da zna!. Aletofili (prema gr. aletheia, istina, dakle, ljubitelji istine), drutvo prijatelja istine, osnovano 1736. godine radi irenja Lajbnicove (Leibniz) i Volfove (Wolff) filozofije, koristilo je ovaj Horacijev citat u istom znaenju. lanovi tog drutva dali su da se iskuje novi sa bistom boginje Atine. Na Atininom lemu nalazili su se portreti filozofa Gotfrida Vilhelma Lajbnica i Kristijana Volfa. Oko biste je bio utisnut moto Sapere aude!. 3 Naturaliter majoreimes: lat. punoletni u odnosu na prirodu, punoletni po svojim godinama, dok su intelektualno i dalje maloletni (minorennes). 4 etalica: pomou koje deca ue da hodaju. 5 Publika: suprotno od pojedinca; pod ovim terminom podrazumevaju se svi itelji jednog mesta, regije ili drave. Prema poznatom Adelungovom Reniku re publika se u 18. veku koristila i u znaenju javnost.

meu postavljenim starateljima velike gomile, koja e, nakon to je i sama zbacila jaram maloletnosti, iriti oko sebe duh razumne procene sopstvene vrednosti i predodreenosti svakog oveka da samostalno misli. Pri tom, posebno je vano to da publika (kojoj su ovi samostalno mislei 6 prethodno nametnuli jaram), ukoliko je pobune neki od onih staratelja koji su i sami nesposobni za svaku prosveenost, kasnije i njih same primorava da ostanu pod njim; zato je stvaranje predrasuda tako tetno, jer se one na kraju svete onima koji su ih stvo rili bilo sami, bilo da su to uinili njihovi prethodnici. Stoga publika moe samo postepeno da dospe do prosveenosti. Kroz revoluciju e se moda ostvariti naputanje linog despotizma i gramzivog ili vlastoljubivog ugnjetavanja, ali se nikada ne moe doi do istinske reforme naina miljenja, nego e nove predrasude, poput starih, posluiti kao kaievi za hodanje7 za nerazumnu veliku gomilu. Za ovu prosveenost ne zahteva se nita drugo do sloboda i to ona najmanje tetna od svega to se moe nazvati slobodom, naime: sloboda javne upotrebe uma u svakom pogledu. Ali, sada ujem povike sa svih strana: ne rezonujte.8 Oficir kae: ne rezonujte, ve egzercirajte! Poreski slubenik: ne rezonujte, nego plaajte! Svetenik: Ne rezonujte, nego verujte! (Samo jedan jedini gospodar 9 na svetu kae: rezonujte koliko god hoete i o emu god hoete, ali budite posluni!) Ovde je svugde prisutno ograniavanje slobode. Koje ograniavanje, meutim, ometa prosveenost, a koje ne, nego je ak pospeuje? Ja odgovaram: javna upotreba uma10 mora u svako doba biti slobodna i samo ona moe dovesti do prosveenosti ljudi; njegova privatna upotreba,11 meutim, moe se ograniiti ee i u znatnoj meri, a da pri tom bitno ne ometa napredak prosveivanja. Pod javnom upotrebom sopstvenog uma podrazumevam onu koju neko kao naunik vri pred celokupnom italakom publikom. Privatnom upotrebom uma nazivamo onu, koju neko sme da vri u okviru odreenog graanskog nametenja ili slube, koja mu je poverena. Za pojedine poslove, koji zadiru u interese zajednice, neophodan je, meutim, odreeni mehanizam, na osnovu kojeg pojedini lanovi zajednice treba da se dre samo pasivno, da bi ih, uz postojanje vetake saglasnosti, vlast usmeravala ka javnim ciljevima ili, da bi ih, barem, odvratila od unitavanja tih ciljeva. Ovde naravno nije dozvoljeno rezonovanje, ve se mora biti posluan. Ali, ukoliko ovaj deo maine 12 sebe istovremeno smatra delom cele jedne zajednice, ak delom drutva graana sveta, dakle, u svojstvu naunika, koji se obraa publici putem spisa, tada on moe rezonovati, a da zbog toga ne trpe poslovi, koje je postavljen da vri jednim delom kao pasivni lan. Bilo bi krajnje pogubno kad bi oficir, kojem su njegovi pretpostavljeni neto naredili, u okviru slube naglas pametovao o svrsishodnosti ili korisnosti tog nareenja; on mora da slua. Ne moe mu se, meutim, uskratiti pravo da kao naunik stavlja primedbe na greke u vojnoj slubi i da ih predoi publici, da bi ona donela svoj sud o njima. Graanin ne moe da odbije da plati nametnute
6 7

Samostalno mislei: misli se na samostalno mislee meu starateljima. Kaievi za hodanje: kaievi kojima roditelj pridrava malo dete koje ui da hoda. 8 Rezonovati: nem. rasonieren: 1) u pozitivnom znaenju: razmiljati, suditi o neemu na osnovu uma (prema franc. raisonner); 2) a negativnom znaenju: protivreiti, mudrovati, grditi, zanovetati. 9 Jedan jedini gospodar: aluzija na Fridriha II Velikog, pruskog kralja (1740-1786). 10 Javna upotreba uma: ona koju neko kao privatno lice tj. kao naunik vri pred svojom italakom publikom. 11 Privatna upotreba uma: ona koju neko vri u okviru neke javne slube, npr. oficir u vojsci, svetenik u crkvi, slubenik u nekom uredu. 12 Maina: aluzija na Lametrija (Julien Offray de Lamettrie, 1709-1751) i njegov spis ovek-maina (L'homme-machine, 1748). Zbog atestikog materijalizma svojih uverenja Lametri je bio proteran iz Francuske i naao je azil u Berlinu.

poreze; ak i drska kritika takvih nameta, ako on mora da ih podmiri, moe biti kanjena kao skandal (koji bi mogao da izazove optu neposlunost) Taj isti graanin ipak dela u skladu sa graanskom dunou, ako kao naunik javno iznese svoja razmiljanja o neumesnosti ili pak nepravednosti takvog razrezivanja poreza. Svetenik je isto tako u obavezi da se svojim uenicima katehizisa i svojoj zajednici obraa u skladu sa simbolom13 crkve kojoj slui, jer je on pod tim uslovom i primljen u slubu. Ali, kao naunik, on ima punu slobodu, a ak je i pozvan da saopti publici sve svoje briljivo preispitane i do bronamerne misli o onome to je pogreno u navedenom simbolu, kao i predloge za bolje ureenje religije i crkve. Ovde nema nieg to bi se moglo staviti na teret savesti. Jer ono emu poduava u skladu sa svojom slubom, kao zastupnik crkve, on predstavlja kao neto, za ta nema slobodu odluivanja da poduava prema vlastitom nahoenju, ve je tu postavljen da poduava prema pravilima i u ime nekog drugog. On e rei: naa crkva ui ovo ili ono to su argumenti kojima se slui. On tako izvlai svaku praktinu korist za svoju zajednicu iz pravila, ispod kojih on lino ne bi stavio svoj potpis sa vrstim ubeenjem, a za ije iznoenje moe uprkos tome da izrazi spremnost, jer nije sasvim nemogue da je u njima skrivena istina ili se bar zasigurno ne moe nai nita to bi bilo u suprotnosti sa unutranjom religijom. Jer, ako bi verovao da e nai ovo poslednje, tada ne bi mogao savesno da obavlja svoju slubu i morao bi da je napusti. Kada, dakle, uitelj u slubi koristi svoj um pred svojom zajednicom, tada se radi samo o privatnoj upotrebi, jer je posredi uvek samo kuni skup, ma kako velik on bio, i u tom pogledu on kao svetenik nema slobodu i ne sme je ni imati, jer izvrava tui nalog. Ali, kao naunik koji se preko svojih spisa obraa pravoj publici, naime svetu, dakle, kao svetenik koji svoj um upotrebljava javno, on uiva neogranienu slobodu da se koristi svojim vlastitim umom i da govori u svoje vlastito ime. Jer, to da staratelji naroda (u stvarima religije) i sami treba ponovo da postanu maloletni, besmislica je koja vodi ovekoveenju besmislica. Ali, zar drutvo svetenika, moda neki crkveni skup ili potovanja dostojan 14 klasis (kako se to naziva kod Holanana), ne bi trebalo da ima pravo da se pod zakletvom meusobno obavee da e se drati odreenog, nepromenljivog simbola, kako bi na taj nain imao stalno vrhovno starateljstvo nad svakim od la nova, a preko njih i nad narodom, i kako bi ak i ovekoveio to starateljstvo? Ja kaem: to je sasvim nemogue. Jedan takav ugovor koji bi bio sklopljen da zauvek udalji ljudski rod od svakog daljeg prosveivanja, potpuno je nitavan, pa ak i onda ako ga potvrde najvia vlast, parlamenti i najsveaniji mirovni sporazumi. Jedno doba ne moe da se udrui i zaveri da e sledee doba dovesti u takvo stanje, u kojem e biti onemogueno da proiri svoja (prevashodno ona veoma bitna) saznanja, da ih oisti od zabluda i, uopte, da nastavi da koraa putem prosveivanja. Bio bi to zloin protiv ljudske prirode, ije je izvorno odreenje upravo u tom napredovanju, i potomci mogu, dakle, s punim pravom da odbace takve odluke kao nedopustive i zloinake. Probni kamen svega onoga to se o jednom narodu moe zakljuiti u vidu zakona, lei u pitanju: da li jedan narod moe sam sebi nametnuti jedan takav zakon? U oekivanju nekog boljeg zakona, to bi ak bilo i mogue za izvesno kratko vreme, da bi se zaveo odreen poredak, s tim to bi istovremeno svakom graaninu, a pre svega sveteniku, bilo doputeno da u svojstvu naunika javno, tj. putem spisa, stavlja
13

,,U teolokom jeziku svih crkava simbol znai u prvom redu uenje, koje je na snazi u jednoj crkvi u vidu obavezujue formulacije zajednikog verovanja" (Religion in Geschichte und Gegenwart). U 18. veku morali su protestantski svetenici u mnogim zemljama da pri stupanju u slubu poloe zakletvu na simbolinim knjigama svoje konfesije. 14 Klasis: (nem. Klassis) crkveni skup u Holandiji koji je nosilac crkvenog zakonodavstva.

primedbe na ono to je loe u sadanjem ureenju, pri emu bi postojei poredak i dalje trajao, sve dok se javno i u dovoljnoj meri ne bi stekao uvid u stanje tih stvari i sve dok se ne bi dokazalo da bi se udruivanjem glasova (ako ne odmah i svih) moglo izii pred presto sa predlogom da se zatite one zajednice koje su se, na primer, prema svom shvatanju boljeg uvida, sporazumele o promeni ustrojstva religije, a da se pri tome ne spreavaju one zajednice koje ele da ostanu pri starom. Ali u potpunosti je nedopustivo postizanje saglasnosti o trajnom ustrojstvu religije koje niko ne bi javno dovodio u sumnju, makar i samo za ivotnog veka jednog oveka, ime bi se jedno razdoblje u hodu oveanstva ka boljem, takorei unitilo i uinilo neplodnim, a time i nepovoljnim, ak i za potomstvo. Jedan ovek, dodue, moe za sebe lino, a i tada samo za izvesno vreme, da odgodi prosveivanje u onome to treba da zna, ali da od njega odustane, pa bilo to i za sebe lino, a pogotovo za potomstvo, znailo bi povredu i gaenje svetih prava oveanstva. A ono to ak niti jedan narod ne sme da odlui za sebe, to jo manje sme da odlui jedan monarh za svoj narod, jer njegov zakonodavni ugled poiva upravo na tome da on u svojoj volji objedinjuje volju celog naroda. Ako mu je stalo samo do toga da svekoliko istinsko ili prividno poboljanje postoji zajedno sa graanskim poretkom, onda on moe da pust i svoje podanike da sami ine ono to smatraju neophodnim za spas svoje due, to ga se uopte ne tie, ali i te kako treba da vodi rauna o tome da onemogui stvaranje takve situacije, u kojoj bi jedan ovek primenom sile spreio drugog da svim snagama radi na odreenju i unapreivanju spasa svoje due. ak bi i po kraljevsko visoanstvo bilo tetno da se u to umea tako to e udostojiti svog vladarskog nadzora sadrine spisa, u kojima njegovi podanici pokuavaju da razjasne svoje spoznaje; isto tako, tetno je kad to ini iz vlastite najvie spoznaje, pri emu se izlae prigovoru Caesar non est supra Grammaticos15, kao i onda to je jo tetnije ako svoju najviu vlast u toj meri unizi da e u svojoj dravi podravati crkveni despotizam nekolicine tirana koji je uperen protiv ostalih podanika. Ako se sada postavi pitanje: ivimo li mi u prosveenom dobu, onda odgovor glasi: ne, ali svakako ivimo u dobu prosveivanja. Jo puno toga nedostaje za to, kako stvari sada stoje, u celini uzev, da bi ljudi bili u stanju ili da im se samo omogui da se u stvarima religije sigurno i dobro slue svojim razumom bez tueg vostva. Meutim, postoje jasni znaci da im je sada ipak otvoren prostor da se slobodno razvijaju u tom pravcu i da se postepeno smanjuju prepreke za opte prosveivanje ili izlazak iz maloletnosti za koju su sami krivi. U tom pogledu, ovo doba je doba prosveivanja ili Fridrihovo16 stolee., Vladar koji ne misli da je nedostojno da za sebe kae da smatra svojom dunou da u stvarima religije nita ne propisuje ljudima, nego da im u tom pogledu ostavlja punu slobodu, koji, dakle, odbija od sebe ak i nadmeno ime tolerancije, taj vladar je i sam prosveen i zasluuje da ga zahvalni svet i potomstvo slave kao prvog, koji je ljudski rod oslobodio maloletnosti, barem od strane vlasti, i koji je svakom ostavio slobodu da se u svemu to je stvar savesti, koristi svojim umom. Svetena lica, dostojna potovanja, bez tete po njihovu slubenu dunost, smeju pod njim, u svojstvu naunika, da slobodno i javno iznesu svetu na proveru svoje sudove i spoznaje koji tu ili tamo odstupaju od prihvaenog simbola, a jo u veoj meri to sme da ini svaki pojedinac koji nije sputan dunou slube. Taj duh slobode iri se i prema spolja, ak i tamo, gde se mora boriti sa spoljnim preprekama koje postavlja
15

Caesar non est supra Grammaticos: Car nije iznad svojih gramatiara, tj. car ne zapoveda gramatiarima. 16 Fridrihovo: aluzija na visok stepen prosveenosti za vreme vladavine pruskog kralja Fridriha II.

vlast, koja samu sebe pogreno shvata.17 Jer, za to joj, ipak, slui svetao primer, da u slobodi ne treba initi nita u cilju odravanja javnog mira i jedinstva zajednice. Ljudi se malo pomalo sami oslobaaju sirovosti, ali samo ako se neko namerno ne potrudi da ih u njoj zadri. Ja sam teite prosveenosti, koja predstavlja o vekov izlazak iz maloletnosti, za koju je sam kriv, prevashodno stavio na stvari religije, jer su oni koji vladaju nad nama nezainteresovani da izigravaju staratelja svojim podanicima u odnosu na umetnosti i nauke, a sem toga, religijska je maloletnost ne samo najtetnija nego ona, u najveoj meri, i najvie obeauje. Ali nain razmiljanja dravnog poglavara, koji podrava prvu maloletnost, ide jo dalje od toga i on uvia, da, ak i u pogledu zakonodavstva, ne postoji opasnost od toga da svojim podanicima dozvoli da javno koriste vlastiti um i da svetu javno predo e svoja razmiljanja o boljem ureivanju zakonodavstva, tavie, i da otvoreno kritikuju ve postojee, za ta imamo sjajan primer, i u tom pogledu nijedan monarh nije prethodio onom, koga mi potujemo. Ali samo onaj, ko se, i sam prosveen, ne boji senke, i ko, u is to vreme, ima pri ruci jednu dobro disciplinovanu i mnogobrojnu vojsku kojom jami za javni mir, samo on moe rei ono to jedna republika ne sme da se usudi: rezonujte, koliko god hoete i o emu god hoete, samo budite posluni! Tako se ovde pokazuje udnovat, neoekivan tok stvari koje se tiu oveka, kao to je i inae, ako se taj tok posmatra u celini, u njemu skoro sve paradoksalno. ini se da vei stepen graanske slobode doprinosi slobodi duha naroda, a ipak joj postavlja nepremostive prepreke. Nasuprot tome, neto manji stepen slobode otvara narodu prostor da se iskae u skladu sa svim svojim mogunostima. Ako je priroda ispod ove tvrde ljuske oslobodila seme, za koje se najnenije brine, naime, sklonost i predodreenost za slobodno miljenje, onda ono postepeno deluje povratno na nain miljenja naroda (ime se narod sve vie osposobljava da slobodno dela) i konano ak i na naela vladanja, koja smatra prihvatljivim, da prema oveku, koji je sad vie od maine, postupa u skladu sa njegovim dostojanstvom.18

Kenigsberg u Pruskoj, 30. septembra 1784. godine 19

Prevela Julijana Beli-Genc

17

Vlast koja samu sebe pogreno shvata: tj. vlast koja nastoji da upravlja nad onim to ne spada u njen domen. 18 Kantova beleka na kraju napisa glasi: ,,U Biingovim nedeljnim vestima od 13. sept. itam danas, 30. istog meseca oglas za Berlinski mesenik za ovaj mesec u kome se navodi odgovor gospodina Mendelsona na isto pitanje. On mi jo nije doao do ruku, jer bi inae spreio objavljivanje ovog odgovora, koji sada treba samo da ilustruje kako sluajnost moe da ostvari istovetnost misli. 19 Kantov tekst je preveden prema originalu, objavljenom u knjizi: Was ist Aufklaarung? Thesen und Definitiunen. Kant, Erhard, Hamann, Herder, Lessing, Mendelssohn, Riem, Schiller, Wieland. Hrsg. von Erhard Bahr. Philipp Rcclam jun., Stuttgart, 1974, 9-17.