Bruno Latur i Nikolas Gejn – Društveno kao asocijacija

Milutin Raković

Članak „Društveno kao asocijacija“ predstavlja transkript intervjua koji je vođen sa Brunom
Laturom. U samom intervjuu Nikolas Gejn pitanjima obuhvata veliki deo socioloških debata i
problema koji se tiču savremene sociologije, tako da ću navesti one koje za koje smatram da
su najznačajnije.

Na samom početku intervjua Latur pravi zaokret u odnosu na etabliranu sociologiju gde
zaključuje da društveno nije centralni pojam sociologije, već „asocijacija“. Dalje kritikuje
upotrebu „objekta“ u sociologiji gde smatra da su objekti pogrešno korišćeni u sociologiji, a
da je fokus bio na subjektima i međusobnoj interakciji ljudi. Smatra da su objekti korišćeni
samo u ekstremnim slučajevima – u onim gde je njihov uticaj bio izuzetno mali i u onim gde
je njihov uticaj prevelik. Navodi Zimela kao jedinog sociologa koji se bavio objektima na
drugačiji način nego ostali sociolozi. Latur se oslanja na Gabriela Tarda čija sociologija je
izgubila naučnu bitku u odnosu na Dirkemovu sociologiju. S tim u vezi Latur želi da
dekonstruiše sociološke pojmove i naravno kreće od ključnog pojma „društva“. Sociologija
Emila Dirkema je posmatrala društvo kao jedan poseban deo stvarnosti, odvojen od ostalih
delova stvarnosti. Drugi pravac, za koji se zalagao Gabrijel Tard, smatra da ono što je važno
u društvenom je vrsta uspostavljenih veza, odnosno društveno nije homogen deo realnosti već
je kretanje između ne-društvenih elemenata. Latur se kreće Tardovim putem i pokušava da
iskoristi pojam „mreža“ za koji ipak kaže da je problematičan, ali upotrebljiv. Smatra da je
Gabrijel Tard izostavljen iz sociologije zbog psihologizma i da mu je mesto uz Spensera,
Konta i Dirkema. Ipak, Latur kaže da Tard govori o interpsihologiji, odnosno posvećuje
pažnju fenomenima koji cirkulišu i ujedno čine „društveno“. Pojam „društvo“ Tard i Latur
negiraju jer smatraju da se društveno može objasniti bez društva. Društvo je transcendentalni
ili kvazireligiozni pojam na osnovu kog sociolozi imaju pregled. Latur nudi drugačije rešenje
– on najpre kreće od aktera jer smatra da dosadašnja sociologija izostavlja važne aspekte
društvene realnosti jer kada dođe do komplikovanih problema prilikom proučavanja aktera,
sociologija poseže za sve-društvenim objašnjenjem i ujedno već izostavlja već navedene
aspekte i fenomene. Ovaj problem bi rešio empirizmom, tako što bi posmatrao aktere i
aspekte koji utiču na njihovo delanje i njih uopšte (navodi primer sa bogom, gde bi današnji
sociolozi isključili „njegov“ uticaj, za šta Latur smatra da je greška).
Dalibor Petrović – Od društvenih mreža do umreženog društva
Milutin Raković

U ovom teksu autor se bavi pitanjem problematike tradicionalne sociološke teorije u

današnjem kontekstu jer one ne uspevaju da objasne aktuelne socijalne fenomene. Stvorila se
potreba za novim pristupima koji bi bili bliži društvenom kontekstu i koji bi potpuniji
objasnili i razumeli društvenu realnost. Autor u tekstu najpre objašnjava makro mrežne
pristupe uopšte, a nakon toga se bavi konkretnim pristupima i predstavnicima.

Autor se na početku bavi ranim makro mrežnim teorijama. Kao glavne autore nabraja
Volerstina i teoriju svetskog sistema gde statični akteri nisu toliko bitni koliko je bitan odnos
između aktera i Tilija sa svojom teorijom koja u sebi sadrži pojam „kat-mreže.“

Dalje autor govori o novim makro mrežnim teorijama i kreće od akter-mreža teorije. Ova
teorija nije tipična makro mrežna teorija jer ne pravi razliku između mikro i makro sveta.
Dakle, u fokusu je sama mreža, dok akteri i strukture su podrazumevane unutar mreže i tako
gube na značaju. Iako nije tipična, ova teorija ima dosta sličnosti sa Kastelsovom teorijom.
Kastels za savremeno društvo koristi pojam „umreženo društvo“ želeći time da naglasi
strukturu koja je sačinjena od mnoštva mreža koja se bazira na informaciono-
komunikacionim tehnologijama. Prema Kastelsu mrežni oblik društva postaje dominantan
krajem dvadesetog veka zbog naglog razvoja tehnologije. Dolazi do zamene paradigma, tako
da se pojavljuje nova tehnološka paradigma koja smenjuje paradigmu industrijalizma i na taj
način nastaje društvo dvadeset prvog veka koje karakteriše informacionalizam. Mreže postaju
najefikasniji vid organizacije društva. Poslednju teoriju koju autor navodi je teorija
kompleksnosti Džona Urija. Autor smatra da je ova teorija bliža Volerstinu i teoriji sistema
nego mrežnom pristupu, ipak zaključuje da je bitno navesti ovu teoriju. Najpre definiše
„kompleksnost“ i kaže da ona istražuje načine na koje delovi sistema mogu kroz interakciju
„spontano“ nastati kolektivni obrasci i karakteristike. Ova teorija je teorija o sistemima, ali
nije shvaćena na tradionalan način gde postoje principi linearnih veza uzrok-posledica.
Sistem se može jedino razumeti u sopstvenoj ne-linearnosti tako da u fokus ulaze i nevidljivi
obrasci koji karakterišu sve fenomene. Od teorije haosa preuzima „efekat leptira“ koji
predstavlja shvatanje da mali i nevidljivi potezi koji u datom momentu nemaju nikakav efekat
mogu imati drastične efekte i posledice na kraći ili duži rok.