DILTAJ

Diltaj je smatrao da se samo kroz istoriju moze spoznati covek, a preko njega I sve sto je on
doziveo I stvorio. Resenja osnovnih filozofskih pitanja o smislu ljudskog zivota Dilatj trazi u
analizi istorijskih situacja coveka, da bi ih onda kasnije povezao u sistemsko jedinstvo. U toj
“riznici istorijskog iskustva” filozof treba da trazi odgovore o bitku coveka, a ne u metafizici;
Filozofija ne treba da se bavi pitanjima transcedencije da bi upoznala bit coveka I sveta.

Diltajev pojam zivota nije vezan uz bioloske kategorije, jer ljudski zivot ima temelj u duhovnosti I
dusevnosti subjekta. Zivot je sveprisutan I traje kroz vreme.

Nase ophodjenje prema proslosti podrazumeva to da mi pokusavamo da odgonetnemo, da

proniknemo, da udahnemo zivot onome sto je ostavljeno. Ako shvatimo da je u stvarima
prisutan zivot proslih narastaja, onda smo uspeli da prevladamo razliku izmedju subjekta i
objekta, zivoga i naizgled mrtvoga, sadasnjosti i proslosti. Dakle, subjekt kao zivi zovek tumaci
proslost, tumaci tragove proslosti, njena olicenja (ustanove, spomenike, zemlje).

Kada pokusavamo da razumemo nesto iz proslosti, onda nije u igri samo nas racio, vec
celokupnost covekovih dusevnih moci. Istorijske licnosti, dogadjaje mozemo razumeti na osnovu
uzivljavanja, odnosno prenosenja sopstvenog iskustva u duhovnoistorijske dogadjaje/tvorevine.
Postoji un veza izmedju nasih dozivljaja i sadrzaja tih duhovnih tvorevina. I jedno i drugo su izrazi
jedinstvene ljudske prirode, koja ih povezuje kao nit, bez obzira sto ne postoje istovremeno.
Duh koji se ispoljava u razlicitim tvorevinama/dogadjajima/licnostima i duh koji ih razumeva su
jedan te isti.

Kada shvatimo da je osnova I mene kao pojedinca I mog predmeta razumevanja ne neka
pojedinacnost vec opstost, I da je ta opstost zajednicka- shvatamo da je supstancijalni osnov I
mene I mog predmeta razumevanja JEDAN OPSTI ZIVOT. (ja nisam samo taj I taj koji zivi tu I tu,
vec neko ko ucestvuje u opstoj stvari, a to je u krajnjoj liniji zivot)

Kako nasa pretpostavka da postoji bilo sta izvan nase svesti moze biti utemeljena?

Diltaj smatra da ne mozemo dopreti do stvarnosti kakva je ona po sebi, ali kaze i da ga stvarnost
po sebi ne mora zanimati. Za Kanta- stvar po sebi je nedostizni san. Diltaj- stvar po sebi je ono
kakva je stvarnost ako ne bi bila spoznana mojim duhovnim mocima, od strane zivote. A
stvarnost koja nije spoznata od strane zivote mene se ne tice.

Subjekt saznanja- sam ja kao zivot. Predmet saznanja- neka objektivna stvarnost, objektivni duh.
Proces razumevanja- komunikacija zivota sa zivotom. Proslog opredmecenog zivota i sadasnjeg
saznajuceg zivota. U procesu razumevanja zivot ima posla sa samim sobom, a ne sa nekom
otudjenom stvranoscu koja ga se ne tice. Stvar po sebi je nedokuciva, ali me se ona i ne tice, tice
me se samo ono sto ima znacaj za mene, za zivot.

IZRAZ - DOZIVLJAJ – RAZUMEVANJE

U necemu sto je materijalno opipljivo mozemo pronaci smisao- zato sto se neko izarzio.
Tvorevine objektivnog duha zapravo su izraz zivota, koji je sebe ispoljio u njima.

Sredstvo tumacenja izraza- je dozivljaj.

Ako taj izraz uspemo da dozivimo, da nadjemo kljuc za vezu izmedju onoga sto je
vidljivo/opazljivo kod tog entiteta i onaga sto je njegov smisao, ako to usem da uradim- onda
sam ga razumeo.
Ovde dozivljaj nema veze sa emotivnim stanjem, vec sa korenom reci dozivljaj- a to je zivot.
Moje razumevanje se sastoji od niza dozivljaja.

PRIRODNE I DUHOVNE NAUKE

Sa jedne strane imamo prirodne nauke sa druge psihologiju kao osnovu duhovnih nauka
Prirodne nauke se bave pojedinacnim fenomenima koji se zakljuccima I hipotezama moraju
povezati u jedinstvo, dok je psihicki zivot coveku vec dat kao povezana celina, koju neposredno
razmemo. Tu je fundamentalna razlika: Prirodu tumacimo, dusevni zivot razumemo. Tek
sekundarno, mi u njemu pojedine delove distingviramo. Te izdvojene psihicke celine Diltaj
naziva strukturama, a te strukture su osnovne cinjenice svesti, a njihova analiza pretstavlja
srediste duhovnih nauka. Prema tome, analiza svesti predstavlja pocetak svake filozofije I kljuc
za razumevanje ne samo duha vec I prirode.

Treba pomenuti I njegovo istrazivanje na podrucju komparativne psihologije.

Komparativna psihologija- teziste na osvetjavanju, razumevanju, sisitematizovanju razlicitih
tipova ljudi. To je tematika koja je potrebana duhovnim naukama.

Diltaj je tvorac tzv SPOZNAJNE TEORIJE DUHOVNIH NAUKA. Sam kaze da mu je zadatak da
osnuje “iskustvenu nauku duhovnih pojava’’, a time I njenu autonomnost I nezavisnost od
prirodnih nauka. Na podrucju duha odnosno kulture, covek iznutra dozivljava cinjenice.
Neposredno nam je dat samo dusevni dozivljaj, ali ne I prirodni dogadjaj koji ostaje samo
razumski dakle pojmovno izvanski dohvatljiv.

Zadatak duhovnih nauka- da otkrivaju smisao svake epohe.

Pocetak spoznaje tvori analiza svesti. Do jasne svesti dolazi se specificnom metodom izlaganja I
tumacenja. Na toj nauci izlaganja I tom umecu tumacenja pociva tzv HERMENEUTSKA METODA.
Ona obuhvata I metodologiju I logiku I gnoseologiju pomocu kojih podvodi interpretaciju
predmeta drustvenih nauka
Bavio se problemima estetike I pedagofije ( delo “Dozivljaj I poezija”)
Istorijski duh vremena uslovljava stil poezije. Tako Diltaj u znacajnim poetskim delima naroda
nalazi I nacin shvatanja zivota. Nije isto da li u nekom narodu pretezu poetski likovi u kojima se
odrazava: sudbina, ili kriza, ili junastvo.

Po Diltajevom misljenju, ne moze postojati jedan ideal lepote, ali postoje klasicna dela koja
reprezentuju duh svoga vremena I svoga naroda

U pedagogiji, zastupa stanoviste kojim pokazuje da je dosadasnja nauka o odgoju zanemarivala

emocionalna I volitivna ljudsku sferu. A normativnu stranu odgoja treba traziti u skladu sa
opstim kulturnim uslovima pojedinih naroda I epoha, a ne izvoditi iz neke apsolutne idealne
sfere.

TIPOLOGIJA ZIVOTNIH NAZORA

3 osnovna tipa zivotnih nazora: naturalisticki (pozitivistivisticki), objektivno idealisticki,

ideallizam slobode

Prvi tip Diltaj nalazi u filozofijama Demokrita, Epikura, Hobsa, enciklopedista…

istrazivanja prirodnih nauka bivaju generalizovana I prenesena na podrucje duhovnosti, pa se
sve tumaci po principu kauzaliteta iz mehanickih kretanja materije.

Objektivni idealizam (spinoza, hersklit, sheling, hegel) Taj tip se izgradjuje na apriornoj
pretpostavci da svet ima svoj unutrasnji smisao, svoje vrednono znacenje, a da se stvarnost
naprosto ocitava kao izraz te njegove smislene unutrasnjosti. Panteizam I panenteizam su oblici
ovog zivotnog nazora.

Idealizam slobode je treci tip zivotnog nazora. Nalazimo ga u filozofiji Platona, Kanta, Fihtea,
hriscanstva… Dok je prvi baziran na principu kauzaliteta, drugi na neposrednom emocionalnom
vrednosnom I smislenom dozivljaju, a treci ima korene u volitivnom ljudsko iskustvu. Mesto
principa kauzaliteta zauzima princip motivacije. Covek, svojom delatnoscu, postaje gospodar
svoje zivotne situacije. Ovde se ljudski zivot shvata kao delatnost, kao proces.