ponoćna zvona
džejms prajs
Film Orsona Velsa o Falstafu
sačinjen je uglavnom od dva dela
Henrija IV, sa bitkom kod Šrus-
berija (kraj prvog dela) koja se
odigrava oko polovine; mladi Kralj
prokune Falstafa (/;Ne poznajem
te starce. Predaj se svojim molit­
vama") na kraju, pa smrt Falsta­
fa (Henri V) dolazi kao završe­
tak. Glavna priča se bavi Falsta-
fovim podučavanjem princa Hola.
Falstaf je nekoliko uloga u jed­
noj — ovlašćeni lakrdijaš, isluga,
poočim, poverenik — ali je u Vel-
sovom tumačenju pre svega dru­
gog staratelj. On govori kao uči­
telj, radi podučavanja i zato što
mu je posao da priča, ali kao uči­
telj koji zna da ga niko više ne
sluša i da ono što kaže ni u ko­
jem slučaju nije baš tako važno.
Kao neki najbolji učitelji, važno
je šta on jeste, a to je: njegova
glomazna pojava, njegov kukavič­
luk, njegova promišljenost, njego­
vo nastojanje da sledi zadovolj­
stva; on je uočljivo popravni pri-
132
mer koji se stavlja pred čoveka
čiji je život posvećen idealima
kraljevstva. Vels igra veličan­
stveno.
Odricanje mladog Kralja od Fal­
stafa je od dva ključa za Velsovo
tumačenje i nekoliko puta se na-
goveštava: čak i na vrhuncu nji­
hovog buntovnog života princu
Holu je jasno da će jednoga dana
da prokune Fastafa i Falstaf to
zna. Drugi ključ je u naslovu,
koji potiče iz drugog dela Henrija
IV: „Čuli smo ponoćna zvona, go­
spodaru Selou". Mladost je prošla,
vek je istekao, ou sont les neiges
d'antan 1 Tačnije, kako je Vels se­
be objasnio, to je ideja o iščezloj
„veseloj Engleskoj", o „veseloj
Engleskoj" nepovratno nestaloj, o
vidu izgubljene vrline, i ona us­
postavlja tmuran, setan ton fil­
ma. Malo je neposrednosti i ve­
selosti u Falstaf ovom pijančenju i
bludničenjima. Za Hola je njego­
vo prinčevanje vreme oprobava-
nja, a za Falstafa je to doba ne­
lagodnog prijateljstva i jektiča-
vog izvođenja sudbinske uloge.
Zbog istih težnji ka samounište­
nju koje su Velsa privukle Mak-
betu, Otelu, Kejnu, Kvinlenu i
Arkadiinu, iskvarila su se Falsta-
fova zadovoljstva.
Zbivanje iza glavnih ličnosti
podržava ovo tumačenje. Gilgu-
dov prilično sablasni Henri IV
uzurpator je koji ne može da
nauči sina da bude kralj i koga
u stvari ovaj poučava (završna iz-
mena govora) da „što se u meni
steklo napada na tebe na praved­
niji način". Pojns Tonija Beklija
podnosi nepredvidljivu vezu sa
Princom, koja je uporedna Fal-
stafovoj; dijalog Pojnsa i Hola iz
drugog dela („Da li je to meva-
Ijalstvo u meni što želim malo
pivo?") izvodi taj rezultat naro­
čito precizno. Norman Rođvej
pravi bučnog Hotspera, koji poči­
nje da se kupa na zvuk trube i
čije prisustvo pokazuje publici da
ljudske vrline nisu dovoljne. Sek-
venca borbe, začeta na nivou ma­
šte koji se razlikuje od ostaloga u
filmu, strasan je sukob, u kojem
oprema srednjevekovne konjice
postaje krvava farsa kada, prvo
ubrzano pa usporeno, ljudi seku
na smrt jedni druge u blatu. Dok
umire na prinčevim rukama, Hot-
sper uzvikuje, potpuno u duhu
lika: „Bolje da sam izbegao gubi­
tak krhkog života nego ovih uz­
višenih zvanja boja si zadobio od
mene", dok se Holu ostavlja da
razmišlja o smrti koja, mada do­
voljno uobičajena, može u kontek­
stu da se sagleda kao kasniji sta-
dijum u njegovom razvoju, šteta
je što Kejt Bakster igra princa na
tako savremen način i kao obu­
zetog strahom; isto bi tako dobro
delovala mirnija i uzdržanija pred­
stava date strukture prilagode-
nja.
Ponoćna zvona (Chimes at Mid-
night) su svakako najdorađenija
i najuravnoteženija Velsova adap­
tacija Šekspira; u stvari, to je ne­
sumnjivo jedan od malog broja
Velsovih filmova u kojima se na-
mera dosledno sprovodi do kraja.
A ipak je to za publiku nezado­
voljavajući doživljaj. Mada Vels
pokušava da to prikrije, jadna
zvučna sinhronizacija i odsustvo
zvučne perspektive užasno su na­
metljivi (mada je kontrast muzič­
ke pratnje prema sceni bitke ma­
štovit i vrlo dobro deluje). Još oz­
biljnije, znameniti vizuelni stil iz­
gleda da nije postao u tolikoj me­
ni smisao izraza koliko dodatak
izrazu: šekspirove reči, Velsov
scenario, igra Velsa i drugih glu­
maca ne zahtevaju onu podršku
koju kamera i osvetljenje teže da
im pruže.
U Ponoćnim zvonima ima mno­
go vrlo lepih vizuelnih kompozi­
cija, ali suviše često (ponovo izu­
zimam bitku, u kojoj nema reči,
gde se glumci ne prepoznaju i ko­
ja ima sopstvenu snagu) te lepe
kompozicije izgledaju preterano
promišljeno i predvidljivo; ima iz-
vesnog akademizma u pristupu
koji ubrzo postaje zamoran. Ima
i nespretnih poteza u vizuelnom
13 3
stilu. Postavka dekora za ikrčmu
miška po ose-
K o d v e p r o v e g la v e ,
ćanju i izvedena sa Velsovim
smislom za prostor, maštovita je
i detaljna rekonstrukcija, koja do­
bro debije na realističkom nivou.
Sa druge strane, upadljivi i šup­
lji enterijeri Kraljeve palate, sa
ogromnim stubovima što sve oko
sebe čine patuljastim, teže da iza­
zovu osećanje veličanstvenosti i
samoće; oni su glumci, a ne sa­
mo dekor. Tu je i ogromno utvr­
đenje na horizontu sa izraženim
simboličkim značenjem Grada ili
Vojne sile. Pri drugom gledanju
film me je prisilio da shvatim
kako sam se divio Velsu glum­
cu, a ne roditelju. Stvaralački čin
u središtu P o n o ć n ih z v o n a je čin
134
maštovitog uživljavanja u ličnost:
nema nikakve suštinske veze sa
filmom.
Margaret Raderford lepo je
ostvarila Gospođicu Brzopletu i
poletno izrekla svoj govor posle
Falstafove smrti. Ćutljivko Valte-
ra Kjarija veoma je smešan. što
se tiče samog Velsa, ovaj Faistaf
je možda njegova najveća uloga.
To je vrlo mudro i složeno tuma­
čenje i izvedeno je taeno sa pra­
vom imerom snage, istančanosti i
osećajnosti. Nema sumnje da je
ovo pravi način da se sagledaju
P o n o ć n a z v o n a : osećajan i pošten
okvir za sjajnu i plemenitu pred­
stavu.
(S ig h t a n d S o u n d )