drugo lice
pjer dibef
Gotovo nakazan egocentrlzam
likova koje je Vels tumačio u svo­
jim ranijim filmovima bio je pri­
vlačan samo zato što su ti likovi
bili propraćeni manje ili više pri-
metnim procentom povredljivosti.
S one strane potvrđivanja sebe,
nekoliko razbacanih, ali određenih
znakova odavalo je nemir i sla­
bost: izvesna razdražljivost u po­
kretu obrva, ponekad krajnja na­
petost pogleda ili ista takva
neodlučnost u ponašanju lica da­
vale su mu ganutljiv opseg i
izazivale onaj osećaj krhkosti koji
uiliva i najveća nagonska snaga.
Čim su zapaženi taj nedostatak i ta
slaba tačka, privlačnost je posta­
jala isto tako neodoljiva kao što
je i prva odbojnost bila snažna.
Taj duhovni lik koji je Vels na­
stojao da đotera iz filma u film
Ponoćna zvona (Chimes at Miđn-
ight) prikazuju u obrnutom osvet-
ljenju. To nipošto ne znači da film
svedoči o promeni u Velsovom
postupku ili o novom smeru nje­
gove umetnosti, nego, bolje reče­
no, da kroz isti oblik istraživanja
dolazi do neke vrste duhovnog
otkrića. Iskonska snaga koja ga je
podsticala otupela je: dovoljno da
se sastavni delovi njegovog portre­
te izmene, ne toliko po svojoj
odnosnoj prirodi koliko po svojoj
raspodeli. Pre je snaga svojim
tupim prisustvom satirala prisutne
vrline ličnosti; obezvređena, isme-
jana starošću, ona bolje pokazuje
ono što je bilo prikriveno i jedva
primetno: da je osetljivost neka
vrsta dobrote, poslednji oblik koji
dobija snagu ili slabost i koji odlu­
čuje o osećajnom prizvuku filma.
Prema tome, pozdraviti u filmu
Ponoćna zvona najpotpunije Vel-
sovo šekspirovsko delo značilo bi
ne posmatrati ga u njegovoj speci­
fičnosti, u tom posebnom položaju
koji ovaj film zauzima u odnosu
na čitavo njegovo filmsko delo:
neka vrsta ispravke ili, bolje reče­
no, dopune, u onom smislu kao
kada kažemo za dve boje da se
dopunjuju, marginalan film u ko­
jem su vrednosti obrnute, kao da
žele da jasno objasne ostatak
filmskog dela, osvetljavajući ga u
novom danu. Daleko se otišlo od
tamnog kadra u filmu Otelo
(Othello) iz kojeg se grčevito lice
Velsovo izdiže do mlečno čistog
belila u filmu Ponoćna zvona; da­
leko se otišlo od odlučnog, silovi­
tog čela Kej na ili Arkadina da bi
se došlo do punoće crta lica i do
usamljenosti obojene snuždenošću
Džeka Falstafa. Tom promenom
Vels je izgubio ponešto od svoje
14 2
vidne nasrtljivosti, a ako se po­
vremeno i pojavi snažan kadar iz
donjeg rakursa, to je poput čežnji-
vog sećanja na prošlost. Ali on se
naginje nad svoje sopstveno lice
a la Rembrant i nije ravnodušan
što na njemu nalazi druga sazvu-
čja, manje sjajne ali čovečnije gla­
sove, koje raspoređuje, umesto
treska iz prošlosti, da bi se ledena
slika starog Kejna, odražavana u
nedogled u ogledalima Ksanadua,
izgubila pred slikom dvorske lude,
koja je bliža životu.
(Cahiers du cinema)