zbog čega se to radi?

ilja vajsfeljd

Časopisu Sovjetski ekran, Moskva

Ranije, kada su pokazivali u našem filmu muža i ženu u krevetu,

žena je bila u spavaćici do peta, a muž u majici i gaćicama, kao na
stadionu. A onda je krenulo. . . Skoro u svakom filmu! Prvo su žene
počele da se raskopčavaju. Zatim su skidale haljine, pa pokazivale
gola leđa. .. A u Senkama zaboravljenih predaka — sasvim gola žena
Ja nisam licemer. Ali hteo bih da znam zbog čega sve to? Na
prirner, u Senikama? Je li to narodni običaj? Pa kada bi pokazali
satno Palagnjinu košulju, obešenu o konopac, i njena gola ramena,
gledalac bi se nekako setio da je ona potpuno svučena! Čuo sam
ovakav razgovor: — „Je si li gledao Senke zaboravljenih predaka?"
— „Jesam. Ništa naročito, jedino što golu babu pokazuju." — „Ama
nemoj! Onda moram da pogledam!" — Zar se zbog toga sve to radi?
J. Nedljin, mornar
Severni Atlantik

Poštovani druže Neđljine,

Nije svako prikazivanje obnaženog ženskog tela podjednako

banalno, kako to naivno misle čitaoci čiji razgovor navodite u pismu.
Oni nisu shvatili film Senke zaboravljenih predaka, pa su o njemu
govorili grubo i vulgarno.
Postoje mnogovekovne tradicije čistog, nadahnutoga pesničkog
prikazivanja ljudskog tela kao oličenja životne harmonije i lepote!

ia .2
S e t im o s e s a m o a n t ič k e s k u lp t u r e , k o ja n a m i d a n a s p r ič in ja v a z a d o ­
v o ljs t v o na u m e t n ič k i n a č in . G lu p o je o d reći se te t r a d ic ije sam o
z a to š io se u s a li m u z e ja ili iz lo ž b e m ože da nađe c e p id la k a ili
c o v e k s a e s t e t ič k im p red ra su d a m a . T o je o č ig le d n a is tin a . D r u g a j e
s t v a r š to p r o b le m p r e n o š e n ja n a f ilm v e l i k ih t r a d ic ija s lič n ih u m et-
n o s t i n ije s a s v im je d n o s t a v a n .

B udući da se u vašem p is m u o p is u je sam o je d a n film , Senke

zaboravljenih predaka, d o n o s im o m a li o d lo m a k iz k n j ig e k r it ič a r a
U je V a j s f e l j d a Sutra i danas, k o ja s e s p r e m a z a šta m p u u iz d a n ju
I-skustva. N a d a m o s e d a ć e m o s e k a s n ije v r a t it i k ru g u ovde d o d ir ­
n u t ih p it a n ja — o n a in t e r e s u ju m n o g e č ita o c e i v a ž n a s u z a f ilm s k u
u m etn o st.

Sovjetski ekran

Težak je zadatak stajao pred autorima filma — pokazati Palagnju

kada obnažena izlazi iz kuće i isusreće se sa vračem Jurom. U delu
Kocjubinskog sve je napisano otvoreno i ta je otvomiost poetična.
„Palagnja se probudila čim je počelo da sviće. „D a nije suviše
rano?", pomislila je naglas, ali se istog trenutka setila da je danas
praznik i da treba da ide na uranak. Odbaci topli pokrivač i ustade.
Ivan je još spavao. Peć je uzdisala u uglu crnim zevanjem, a pod
njom je tužno evrčao cvrčak. Palagnja otkopča košulju, zbaci je,
postoj a gola usred kuće i bojažljivo .se osvrćući pođe prema vratima.
Škripnuše vrata i jutarnja hladnoća joj obli telo. Planine su još
spavale; još su spavale jele; visoki i kao kaluđeri ozbiljni, beli od
mraza borovi su se topili u magli. Hladna tama se dizala iz daljine
prostirući bele, čupave šape prema jelama, a pod još bledim nebom
pričao je svoje snove Čeremoš. Palagnja je išla po mokroj travi i
lako drhtala na jutarnjoj hladnoći. Bila je sigurna da je niko neće
videti, a ako je i vidi — pa šta! Naravno, ibiilo bi joj žao da njena
vradžbina ispadne uzaludna. Na drugo nije ni mislila. Još na blago-
vesti je bila zakopala u mravinjak so, pogaču i monisto. I sada je
trebalo da sve otuda uzme. Pomalo se bila već navikla na hladnoću.
Njeno čvrsto telo, koje još nije znalo za materinstvo, slobodno i gordo
je plovilo mladim travama livada, ružičasto i sveže kao pozlaćeni
oblak pun tople prolećne kiše. Najzad, ona se zaustavi ispred bukve,
ali pre nego što će raskopati mravinjak, diže ruke ka nebu i sa
zadovoljstvom se proteže celim svojim telom, pucketajući kostima.
I odjednom joj se učini da gubi snagu, da se nekako ne oseća dobro.
Spusti nemoćno ruke, pogleda preda se i, iznenada, kao da propade
u crni vatreni bezdan koji je ne puštaše od sebe."

IX’
 U odlomku se prikazuje apsolutna prirodnost Palagrijina i njena
zloba protiv Jure, a u isto vreme se kaže da ju je nešto u Juri pri­
vuklo i očaralo.
Prvi put u sovjetskom filmu nagu ženu na ekranu je prikazao
Dovženko u filmu Zemlja. Po izbi se bacaila gola seljanka; trebalo
je da ta scena pokaže očajanje, protest srca i tela protiv tragičnog
gubitka — smrti voljenoga.
Samo vrlo grub Mi formalistički birokratski pogled mogao bi ovde
da pronađe banalnost i grubost. Ipak, za razliku od scene sa umiru­
ćim dedom, epizoda u Zemlji nije bila onakva kako je to želeo redi-
telj. Ejzenštejn je to objašnjavao greškom u prikazivanju situacije
Radi potpunog izražavanja teme i prikazivanja punoće životnog ose-
ćanja nije smela da se postavi obnažena žena pored klupe, peći,
žarača i lonca. Žarač i ilonci razrušili su ujednačenost okoline. Neop­
hodna je bila ustavnost dekora. Jedinstvo dekora i zbivanja potpuno
je došlo do izraza u epizodi đedine smrti u filmu Zemlja. Ne u obi­
čnome i svakodnevnome, već u odgovarajućem raspoloženju prirode
opraštao se sa životom dobri čovek. Nebo, drvo, plodovi, čuvene
dovženkovske jabuke — sve to se prikazivalo nadahnuto, poetično.
Setivši se Dovženkovog iskustva, pomislio sam da nisu suviše
„fotogenične" trava i ograda pored koje prolazi glumica (da bi se
ujedno ponekad i skrila figura Palagnje), ne pritiska li tako obično
protumačena priroda fantastikom i vradžbinom obojene događaje?
U komercijalnom filmu nečuveno se razvila pornografija u skri­
venom, poluskrivenom i otvorenom vidu. Ta tendencija čudovišno
raste na ekranima buržoaskog filma i televizije. A tradiciju klasike
i folklora nastavlja realistička umetnost. Ne odričući se ljubavi prema
životu, iskrenosti folklornih tradicija, harmonije antičkih likova, ona
jača tendencije poetskog uopštavanja.
U Senkama zaboravljenih predaka Paradžanov, obraćajući se
Kocjubinskom, nastavlja Dovženkovu liniju. I mada u epizodi vradžbine
nije pronašao tačan lik, traženja ima, i to zanimljivog traženja.
Italijanski roditelj Mario Soldati vatreno i sasvim ubedljivo rekao
je na simpozijumu italijanskih i sovjetskih rimskih radnika koji je
bio održan u Moskvi početkom 1966. godine:
„Naš erotizam je zakonomema pojava starosti. U vas on iza­
ziva odvratnost, jer je u svakome od vas skupljena ogromna rezerva
ljubavi. Mi tu rezervu gubimo sve više i više. Kada čovek ne oseća
ljubav i nije sposoban za nju, onda mora da gleda kroz ključaonieu."
„Estetici" ključaonfce mladi stvaraoci filmske umetnosti suprot­
stavljaju estetiku punoće i čistote osećanja i jednostavnog pogleda
na život.
(Sovjetski ekran)
114