Džejms

Paterson
i Piter de Jong

UBISTVO NA PLAŽI
S engleskog prevele:
Milena Simić i Vesna Ćorić
 Leta 2003. godine, dogodila su se tri brutalna i tragična ubistva u
Istočnom Hemptonu, u bogatoj priobalnoj zajednici na Long Ajlendu, kao
i dva povezana ubistva u Njujorku. Posvećeno im je bezbroj novinskih
članaka, kako u samom Njujorku, tako i na državnom nivou.
Međutim, brutalnost počinjenih ubistava je s vremenom bledela u
poređenju s tenzijama i društvenim potresima u Hemptonima, koji su
nastupili pred samo suđenje i u toku njega.
Ovo je priča o gorepomenutim događajima, sagledana iz nekoliko
različitih perspektiva. Ne treba smetnuti s uma da ljudi često lažu,
posebno u današnje vreme, i da pravi domet njihovih laži može da
prevazilazi našu moć rasuđivanja.
 Likovi, po redu pojavljivanja:

Niki Robinson, sedamnaestogodišnja devojka koja honorarno radi

kao spremačica u Ist Hemptonu na Long Ajlendu;

Tom Danlivi, bivši profesionalni sportista, a sada advokat u

Hemptonima;

Dante Halivil, optužen za četiri ubistva, inače jedan od

najtalentovanijih srednjoškolskih sportista u zemlji;

Ketrin Kostelo, drugi najvažniji advokat odbrane na suđenju za

ubistvo;

Loko, trgovac drogom koji snabdeva Hemptone;

Detektiv Koni P. Rejborn, dobar poznavalac života na ulicama

Bruklina;

Mari Skot, Danteova baka i njegov mentor u svemu.

Ovo je njihova priča.

 PROLOG
Nečija tuđa letnja kuća
 1. Niki Robinson

Sedamnaestogodišnjakinja i neviđeno slatka, Niki Robinson pući se kroz

sparno popodne pokušavajući da ne pilji u svoj beskoristan, drečavo roze
mobilni telefon. Fajfer joj se ne javlja poslednja tri dana i zbog toga počinje da se
oseća užasno, kao da ju je već otkačio, samo što joj to još uvek nije saopštio.
Zbog toga, u trenutku kada joj zazvoni telefon dok čeka u redu da plati piće u
„Kvik martu", njeno srce samo što ne eksplodira. Ona se hvata telefona tolikom
brzinom da joj njena najbolja drugarica Rovena, koja stoji s druge strane kase,
šalje pogled koji kao da govori: „Oladi, devojko."
Rovena je opsednuta održavanjem dostojanstva u ljubavnim vezama i, kao i
obično, ovaj put je takođe u pravu. To, zapravo, samo iz „Mejdston interiorsa"
zovu Niki da bi joj prosledili ponudu za čišćenje van grada, u Montoku.
Niki je celo leto radila za ,,Mejdston“, no, i pored toga što joj se posao
uglavnom dopadao, problem s tom kompanijom je u tome što se nikada ne zna
kuda će je poslati.
Niki je potrebno četrdeset minuta da se kolima vozi iz Kings Hajveja u
Bridžhemptonu do Montoka, i još pet minuta da pronađe taj brdoviti kraj,
odmah iznad Puta 27, gde su sve ulice nazvane po mrtvim predsednicima, i to
ne po onim skorašnjim, već po onim poodavno preminulim.
U broju 41 Ulice Monro ne nalazi se ni vila a ni straćara, već nešto između
toga. Još sa ulaza shvata da nije u pitanju nekakvo katastrofalno mesto, već da tu
verovatno živi par ili možda manja porodica koja ga iznajmljuje.
Pored stalnog priliva novca, Niki najviše voli kod posla spremačice to što je
sama sa sobom. Čak i kada čisti kuće belaca, niko joj uopšte ne stoji nad glavom,
pazeći i nadzirući svaki njen pokret. Uz to, može da oblači šta god hoće, pa tako
skida svoje farmerke i majicu, ostajući samo u majušnom bikiniju koji nosi
ispod odeće. Zatim stavlja slušalice, pušta nešto od R. Kelija i baca se na posao.
Niki prvo čisti spavaću sobu u prizemlju. Skuplja prljave peškire, skida
čaršave i pravi veliku loptu, koju dalje kotrlja niz strmo podrumsko stepenište.
Brzo pušta u pranje prvu turu veša, zatim se trčeći penje skroz do drugog sprata
i tada njena tamna koža, koju nekada voli a nekada prezire, već počinje da
svetluca.
Negde na pola posla, oseti neki neobičan, čudnovat miris u vazduhu, kao da
je neko palio tamjan ili, sada kada je bolje onjuškala, kao da je neko pušio travu.
To nije nimalo neobično. Stanari mogu i da duvaju.
Međutim, kada je Niki otvorila vrata spavaće sobe, srce joj je sišlo u pete i
jedva je nekako uspela da vikne i u isto vreme pomisli, beli đavo.
 2

Lelujajući se na krevetu s dugačkim, krivim ribarskim nožem u rukama,

obučen samo u bokserice, i s nastranim kezom, ovaj mršavi belac izgleda kao
neko ko je upravo izašao iz zatvora. Njegova kosa je blajhano bela, dok je
avetinjski bleda koža prekrivena pirsinzima i tetovažama.
Međutim, najjeziviji utisak, strašniji i od samog noža, ostavljaju njegove oči.
Znam te, Niki Robinson kaže. Znam gde živiš. Znam čak i gde radiš.
Kroz nekoliko sekundi, koje su se činile kao večnost, te prazne oči, poput bilo
kojih iz bilo kog horor filma, zaledile su Niki na pragu, kao da su prilepile njene
ribok patike za pod.
Pluća su joj takođe izgubila svaku svrhu. Ona nije u stanju ni da pribavi
dovoljno vazduha kako bi ponovo vrisnula.
Nekako uspeva da se otarasi čarolija koje su je paralisale, pa uspeva da
pokrene jedno, zatim i drugo stopalo, i sada se već kreće i vrišti, trčeći prema
vratima kupatila na udaljenom kraju hodnika da bi spasla svoj život.
Niki je brza, bila je u prvom timu bridžhemptonske srednje škole u trkama s
preponama, brža od svih, pa i gomile dečaka, brža svakako i od ovog zmijolikog
uljeza sitnih očiju.
Stiže do ulaza u kupatilo pre njega, uspevši da zalupi i zaključa vrata, uprkos
drhtavim rukama.
U grudima joj lupa toliko da jedva uspeva da razazna njegova stopala,
prislanja glavu uz vrata, i susreće se sa svojim prestravljenim odrazom u
ogledalu.
Zatim se okreće, oslonivši svoja leđa na vrata i očajnički pogledom traži
izlaz.
Prozor vodi na krov. Ukoliko ne može da se domogne krova, može pokušati
da pronađe put nadole, a ukoliko joj i to ne uspe, skočiće.
I tada ugleda. Mada je ugledala previše kasno.
Mesingana kvaka se pomera na svetlu.
Ne ona kvaka na koju je bila oslonjena leđima. Već druga kvaka, ona koja
pripada vratima s druge strane lavaboa. S obzirom na to da nikada pre nije bila
u ovoj kući, nije ni znala da postoje ta druga vrata na koja se ulazi iz spavaće
sobe. I dok užasnuto zuri, brava prestaje da se okreće i vrata se polako otvaraju
on je u majušnom kupatilu s njom. Beli đavo.
Svesna je da nema kuda da pobegne, nema kuda da pobegne, nema kuda da
pobegne, dok užas s njenog lica iskače na nju samu sa svakog ogledala u
prostoriji.
I đavo je sada navaljen na nju, diše joj za vratom, oštricu sečiva povlači po
njenom vratu. Kada obara pogled, povlači je za kosu dok se njihovi pogledi ne
susreću u ogledalu.
Ne seci me ona moli slabim šapatom. Uradiću sve što želiš.
Međutim, njene reči ništa ne znače i te nemilosrdne oči joj se podsmevaju
dok joj obara ramena i stomak na lavabo i grubo povlači donji deo bikinija na
kolena.
Znam da ćeš sve učiniti. Nemoj prestajati da gledaš.
Niki ga gleda u ogledalu kao što joj je rečeno i plitko uzdiše. Dok ulazi u nju,
odguruje je tako jako da ona glavom udara u ogledalo koje se rasprskava na
bezbroj komadića. I pored toga što je sečivo prislonjeno uz njeno grlo i što ona
zna da je to protivno pravilima, ona ne može da se suzdrži od ječanja i molbi da
nikada ne prestane. Ali, tek kada on svršava, Niki se naslanja na ogledalo i
izgovara: Fajf, volim kada se pojaviš sa ovim ludačkim glumatanjima. Ti si zaista
đavo.
Nije prošlo ni dvađeset minuta od tada a njih dvoje se izležavaju na jednom
od razvučenih kreveta bez posteljine, dok joj on govori da se u sobi zapravo
oseća miris kreka, a ne marihuane.
I tako priča otpočinje s Fajfom i Niki, i krekom koji oni puše tog tromog
popodneva u nečijoj tuđoj letnjoj kući u Hemptonima.
 PRVI DEO
Ubistvo na Bič roudu
 3. Tom Danlivi

Subota je ujutru, Praznik rada, i ja se spuštam, po mišljenju mnogih, jednim

od najlepših puteva u Americi Bič roudom u Istočnom Hemptonu.
Treba da se nađem s četvoricom svojih najstarijih pajtosa na planeti. Jaguar
XKE iz ‘66, na kome sam radio čitavu deceniju, ni jednom nije zastenjao ni
zapucketao, a kuda god da pogledam vidim tu očaravajuću hemptonsku
svetlost.
I ne samo to, nego sam poveo i svog odanog džukca, Vinga, koji je pored
mene na suvozačkom sedištu ali sa spuštenim krovom. Skoro uopšte ne smrdi.
Zbog čega se onda ne osećam mnogo bolje s obzirom na to da ću provesti još
jedan dan u raju?
Možda je samo u pitanju ovaj kraj. Bič roud je širok i elegantan, s nizom kuća
od po deset miliona dolara, ali na neki način ovaj kraj je istovremeno i ružan
koliko i lep. Skoro svakih pet minuta kruže unajmljene privatne patrole u belim
džipovima. Takođe, na kućama ne stoje imena ljudi koji tu stanuju, već oznake
ispred njih pripadaju kompanijama s visokotehnološkim elektronskim
obezbeđenjem, koje su unajmljene da nepoželjne drže podalje.
Pa, upravo dolazi jedan prvorazredni ološ, drugari, i vidite šta ćete da
preduzmete ako vam se to ne sviđa.
Kako idem ka zapadu, kuće postaju sve veće, travnjaci sve deblji i, ukoliko je
to uopšte moguće, sve zeleniji i zeleniji. A zatim, u potpunosti nestaju iza
visokih i debelih živih ograda.
U tom momentu, Vingo i ja ostavljamo za sobom nesrećnu zemlju
multimilionera i bez ikakvog poziva ulazimo u još hladnije carstvo milijardera.
Davnih dana, to je bilo mesto gde su finansijski špekulanti spavali pod vedrim
nebom ili su tu bili oni koji su izumeli ključne pronalaske koji popravljaju
kvalitet života, poput frižidera ili klima uređaja. Sada je ovo rezervisano za
holivudske mogule ili za anonimne matematičare koji sede ispred ekrana svojih
kompjutera i upravljaju investicionim fondovima. Na milju odavde, Stiven
Spilberg je spojio tri parcele na jezeru Džordžika, a zatim je kupio i parcelu
preko puta da bi mogao da poseduje pogled i na tu stranu.
 Pre nego što me neko zaustavi i skrene na stranu zbog pogrešnog tretiranja
bogataša ili zbog ničim opravdane mrzovolje, opažam prolaz unutar žive ograde
i skrećem na šljunkoviti put.
Iza dugačke, razvučene vile, po čijem uređenju se ne može zaključiti da
potiče iz dvadesetih godina dvadesetog veka, na travi se nalazi mnoštvo vozila,
od kojih je svako hromirano i bogato opremljeno.
Odmah iza njih je razlog zbog čega su oni tu - razlog zbog kojeg sam i ja ovde
- potpuno novi, po narudžbini i po NBA standardima izgrađen košarkaški teren,
pravo umetničko delo.
Međutim, ukoliko u Hemptonima postoji išta srdačnije i nepredvidljivije od
pravog košarkaškog terena standardnih NBA dimenzija s pogleđom na okean,
onda je to zasigurno gomila ljudi koja uživa kraj njega i koja odmah prilazi da se
pozdravi s nama - muškarci da se dive i razgledaju moj automobil, a dame mog
odanog psića, Vinga Dedija.
- Ovo čedo je prva klasa kaže - neverovatno energični Artis Lafonten dok
procenjuje moj drevni jaguar.
- I ovo čedo je pravi slatkiš - kaže njegova devojka, Mami, dok se Vingo
uspinje na zadnje noge da bi liznuo njeno lepo lice. - Mogu li da ga usvojim?
Zbog srdačnosti i topline s kojom su me dočekali osećam se sjajno, kao i
svaki put i to ne samo zato što sam jedini belac ovde.
 4. Tom

Samo nakratko sam imao tu čast da budem jedini belac u društvu. Za manje
od pet minuta stiže Robi Valko u blatnjavom pik-apu, po kojem je svuda
ispisano „Valko i sin“, tačnije, naziv firme koju poseduju on i njegov otac.
Zatim, u svom starom školskom kombiju stiže Džef, moj stariji brat,
fudbalski trener u srednjoj školi Istočnog Hemptona, u društvu Patrika Ročija.
- Do đavola, gde li je Fajf? - pita Artis. Artis nam nikada nije odao na koji
način preživljava, ali u svakom slučaju ima izuzetno fleksibilno radno vreme i
dovoljno je dobro plaćen da održava svoj kanarinac žuti ferari s nabudženim
felnama na točkovima.
- Pa da, gde je beli Rodman? - pita tip po imenu Marvan, sa dredovima u kosi.
Artis Lafonten i ekipa ne mogu da se nagledaju Fajfa, koji se konačno
pojavljuje sa svojom belom blajhanom kosom, pirsinzima i tetovažama.
Bosonog je, na biciklu, a njegove duboke patike se njišu poput prevelikih
bebećih cipela sa upravljača. Dočekuju ga kao zvezdu, uz prave ovacije.
- Pažljivo sa ovim, braćo - kaže Fajf, oprezno spuštajući nožicu svog bajsa
kako bi parkirao svoje vozilo vredno čitavih osam dolara između automobila od
dve stotine hiljada dolara. - To je švin 1.
Zavisnik sam od Džefa čitavog svog života, ali su mi svi ovi tipovi ovde
takođe neophodni. Roče tj. Roči ima najveću dušu od svih koje poznajem, pri
tom da ne spominjem da je grozan vajar, osrednji pokeraš i zaista nadareni
šanker. Valko je oličenje čiste ljudske ozbiljnosti, vrsta momka koji će tek tako
došetati do tebe i bez ikakvog povoda izreći da su „Gans n rouzis" najveći
rokenrol bend svih vremena, ili da je Derek Džeter najbolji igrač bejzbola na
drugoj bazi u svojoj generaciji. A Fajf je potpuno poseban, i to je već na prvi
pogled očigledno svakome, od dominikanskog kasira u lokalnom supermarketu
do vaše rođene babe.
Ovo celo mesto je u vlasništvu filmske zvezde T. Smitija Vilsona, koji ga je
kupio pre pet godina. Vilson je želeo da pokaže svojim obožavaocima da je i
dalje čvrsto na zemlji, pa je, nakon što je bacio 23 miliona dolara na veliku,
tipično belačku kuću koja se prostire na četiri jutra zemlje, bacio još pola
miliona na ovaj ludački košarkaški teren. Unajmio je istog izvođača radova koji
je izgradio Šakov teren u Orlandu i Dr Dreov u Oklandu, dok je za uređenje
zemljišta oko terena unajmio kompaniju „Valko i sin“, i tako smo mi saznali za
sve ovo.
Ceo mesec smo ovaj teren imali na raspolaganju samo za sebe, ali je postalo
još zabavnije kada je Vilson pozvao svoje slavne ortake.
Najpre je došla gomila glumaca i sportista, pretežno onih iz Njujorka i Los
Anđelesa. Od njih su za zabavu saznali hiphoperi. Oni su pozvali svoju ekipu i
sledeće što se desilo bila je najluđa od svih žurki ikada viđenih u Hemptonima -
neprekidna zabava sa sportistima, reperima, direktorima i supermodelima, uz
tek ponekog gangstera kao šlag na torti.
Međutim, kako se s vremenom proređivalo društvo slavnih, jedan od
najskupljih poseda na Bič Roudu počeo je da poprima izgled igrališta usred
socijalnih građevina Južnog Bronksa.
U tom momentu Vilson se povukao. Nedeljama bi se jedva promolio iz kuće,
a zatim je počeo da izbegava Hemptone.
Sada je jedina osoba koja se zasigurno ne može sresti u kompleksu T. Smitija
Vilsona u Hemptonima - on sam.
 5. Tom

Ja, Džef, Fajf, Valko i Roči istežemo se i vežbamo šut kada kestenjasto SUV
vozilo zabruja pred ulazom. Poput većine automobila ovde, izgleda kao da je
upravo izašao iz izloga i njegov dolazak je najavljen unapred, od strane
petstovatnog razglasa s kojeg trešti neki hip-hop.
Kada se velika kutija naglo cimnu kako bi se zaustavila, troja vrata se
otvaraju i iskaču četiri tinejdžera crnca, paradirajući u novim patikama i
dresovima.
Zatim, posle kratke dramske pauze, čovek-dečak lično - Dante Halivil, izlazi s
prednjeg sedišta. Nemoguće je ne blenuti u to dete.
Halivil je veliki talenat, bez sumnje najbolji igrač među srednjoškolcima u
zemlji, 210 cm visok, s mišićavim rukama, grudima zašiljenim nad tankim
strukom i dugačkim mršavim nogama. Građen je kao otelotvorenje košarkaškog
boga i već ga nazivaju novim Majklom Džordanom. Da se prijavio za ovogodišnji
NBA draft, upao bi u najuži izbor od tri igrača. Međutim, on je obećao svojoj baki
da će završiti bar jednu godinu koledža.
Sve ovo znam jer je Dante odrastao na petnaestak kilometara odavde niz
put, u Bridžhemptonu, a tamo je on glavna inspiracija lokalnih novina. Da i ne
spominjem, pri tom, da piše nedeljnu kolumnu u sportskom delu koja se zove
„Danteov dnevnik". Prema pričama, Dante je prilično bistar i oštrouman dečko
koji naginje u pravcu Luisvila - glasine kažu da mu je ta akademska ustanova čak
i iznajmila kola.
- Tvoji pajtosi hoće da se malo istrče? - pitam ga.
- Do đavola, da - kaže Dante uz harizmatičan osmeh, što će se sigurno
dopasti ljudima iz „Najkija". - Učinićemo to što bržim i bezbolnijim po vas.
Ćuška me po glavi i lupka po grudima, i nakon tridesetak sekundi, udar
lomljenja talasa i vriska galebova mešaju se sa škripom patika i slatkim zvucima
odskačuće lopte.
Možda vam se čini da će se starija beloputa ekipa osramotiti, ali i mi smo u
izvesnoj meri talentovani. Moj veliki brat Džef, iako blizu pedesete, s gotovo dva
metra i 120 kilograma, i dalje je stamen poput stene kada je ispod koša. Valko,
Roči i Fajf su dobri, borbeni sportisti u ranim dvadesetim, koji mogu neumorno
da trče.
Što se mene tiče, ja nisam slavan kao Dante, primičem se trideset i petoj, ali
još uvek mogu pomalo da igram.
Ukoliko niste NBA fanatik, sigurno niste čuli za mene, mada sam bio u
drugom sveameričkom timu Sent Džonsa, a 1995. Minesota timbervulvsi su me
uzeli kao dvadeset treći izbor u prvom krugu drafta. Moja profesionalna karijera
je bila raspad. Rasturio sam koleno pre kraja svoje početne sezone, mada bih
slagao ako bih vam rekao da mogu da se suzdržim na bilo kom terenu, bez
obzira na to da li se radi o starom cementnom ili milionskom s pogledom na
veliki plavi okean.
 6. Tom

Raj ne može biti mnogo bolji od ovoga.

Morski galebovi lepršaju na povetarcu, jedrilice klize po talasima i zelena,
gumom obložena površina kupa se u zaslepljujućim sunčevim zracima dok ja
vodim loptu ka košu i probijam odbranu mog brata 2 dodavanjem ka Valku, koji
se slobodan nalazi pod košem.
Valko je spreman da polaganjem iskoristi zicer, kada ga jedan iz Danteove
ekipe, visok i mršav, za kojeg ću kasnije saznati da se zove Majkl Voker, nabada
otpozadi. Blokira mu udarac, udara ga i baca na teren. To je težak faul i po mom
mišljenju u potpunosti nepotreban. Prljava igra.
Sada ekipa Kraljeva autoputa ide ka košu i kada se jedan od njihovih igrača
sprema na mali skok-šut, istom jačinom ga faulira Roči.
Uskoro, veoma brzo, posmatrači na brežuljkastom travnjaku kraj terena
prestaju da primećuju lepršanje galebova i njihanje jedrilica, jer neformalna
subotnja jutarnja igra prerasta u pravi rat.
Ali, tada se izlupana honda parkira kraj terena i Danteova lepa
sedamnaestogodišnja rođaka Niki Robinson izlazi u veoma kratkom,
zasečenom šorcu. Kada vidim kako je Fajf odmerava, shvatam da još uvek
postoji šansa da Montok pobedi u ovom dvoboju kraj okeana.
 7. Tom

Niki Robinson se provokativno oslanja na žičanu ogradu i bestidno smeli

Fajfer odmah preuzima vođenje igre. On koristi svoju brzinu, izdržljivost i
iznenađujuću snagu da natera Kraljeve autoputa na tri uzastopne izgubljene
lopte.
Kada me Džef tapše po ramenu nakon mog promašaja, rezultat je izjednačen
na 20:20.
Niki više nije jedina naslonjena na ogradu. Artis Lafonten, Mami, Slaj i svi
ostali na brdu su na nogama, i prilično su bučni.
Majkl Voker ide ka košu s loptom.
Budući da je u centru pažnje pet lepih, zgodnih žena umesto samo jedne,
Fajfer nasrće na Vokera kao u nekoj od scena iz Opstanka, kada se orao stušti na
zeca u pokretu. Bez poteškoće, oduzima mu loptu i kreće ka drugom košu na
polaganje.
Ovaj put se, međutim, ne zaustavlja na obruču. Nastavlja da se uspinje,
pokazujući da su momci iz Montoka takođe u formi. Kada zakuca loptu, Artis,
Mami i Marvan odlepljuju od sreće, dok ga Niki Robinson nagrađuje prljavim
plesom za koji se ne očekuje da ga zna jedna sedamnaestogodišnjakinja.
To je isprovociralo Majkla Vokera da gurne Ročija, Fajfa da mu uzvrati istom
merom, Dantea da gurne Fajfa i Fajfa da svom snagom odbaci Dantea.
Desetak sekundi kasnije, najlepšeg dana ovog leta, Fajf i Dante su počeli da
se tuku na sredini terena.
U tom trenutku, obe strane bi trebalo da uskoče i da ih razdvoje, međutim,
niko ništa ne pređuzima. Ekipa Kraljeva autoputa ne uskače pošto im se čini da
beli surfer dobija zaslužene batine, pa ne žele da mu pomognu. A mi samo
stojimo i posmatramo, zato što nismo videli Fajfa da je ikada izgubio ijednu
kafansku tuču.
I zato upravo sada, uprkos tome što je niži i znatno lakši od Dantea, Fajf je na
svome.
No, bar je meni stvarno dosta. Sve ovo je sranje i ne želim da se povredi bilo
ko od njih dvojice.
 Međutim, dok uskačem između njih, podnoseći lakše udarce obojice kao
nagradu za svoj trud, svi najednom zaneme.
Čuje se jeziv vrisak, gomila se rasipa i Artis mi zatim viče: - Tome, on ima
pištolj!
Okrećem se ka Danteu i vidim da su mu ruke ispred lica, prazne. Zatim se
okrećem ka Fajfu, čije su ruke takođe slobodne.
Poslednji na terenu uviđam da pištolj ne drže ni Dante ni Fajfer, već Danteov
ortak Majkl Voker. Dok sam ih ja razdvajao, on je izgleda otrčao do kola i doneo
oružje.
Nisam video ni njega ni pištolj sve do ovog trenutka kada ulazi na teren,
podiže ga u pravcu Fajfove glave i sa odvratnim škljocanjem zapinje oroz.
 8. Dante Halivil

Kada Majkl upre pištolj ka glavi tog dečka, niko se ne prestravljuje više od
mene. Niko! Čak ni baja kojem je uperen pišolj u glavu, mada i on izgleda
prilično isprepadano. Osećam se kao da mi se ostvaruje najgori košmar. Ne
povlači obarač, Majkl. Ne radi to.
Zbog mog obećanja baki Mari, moram da preguram još šesnaest meseci pre
nego što odem u NBA, i na tom putu me jedino može sprečiti neka glupost poput
ove. Zbog toga ne posećujem klubove ili žurke na kojima nikog ne poznajem, jer
se jednostavno nikada ne zna kada će neka budala da izvadi pištolj, a to je
upravo ono što se trenutno dešava, s tim što to čini moj najbolji prijatelj misleći
da je to u mom najboljem interesu.
Nije da Majkl i ja već nismo pričali o ovome. Ja nemam ništa protiv toga što
Majkl hoće da mi čuva leđa. Međutim, on mora da se postavi između mene i
nevolje, a ne da je izaziva.
Hvala Bogu na Danliviju. On ne zna da sam ga ja posmatrao još kada sam
počinjao da igram košarku. Pre mene, on je bio jedini igrač iz ovog kraja koji je
zaista vredeo. Pratio sam ga još dok je igrao za Sent Džons i zatim nešto kratko
za profesionalni tim u Minesoti. Nikada nije dobio pravu priliku, mada, da se
nije povredio, ostao bi upamćen u ligi. Verujte mi.
U svakom slučaju, ono što Danlivi čini danas prevazilazi njegov košarkaški
talenat. Podseća me na pesmu koju smo čitali u školi - ukoliko si u stanju da
ostaneš hladne glave kada su svi oko tebe usijani.
U trenutku kada Majkl stavlja pištolj na glavu tog belca, svi kreću da beže.
Samo Danlivi ostaje na terenu obraćajući se Majklu što je moguće smirenijim
tonom.
Ne radi se o lažnoj pribranosti. To je prava smirenost tipa desiće se šta mora
biti.
Ne mogu da se sa sigurnošću setim svake njegove reči, ali ovoga se sećam.
- Mogu da zaključim da si Danteov ortak - kaže Danlivi. - To je očigledno
koliko i to da ovaj momak nikako nije smeo da pesnicom udari Dantea, zapravo
čoveka koji bi trebalo da zaigra u NBA ligi. On je udario Dantea, možda njegovo
oko neće više biti kao pre i njegov san se završava. Dakle, siguran sam da bi deo
Dantea želeo da ga odmah razbiješ.
- Mada, pošto si ti Danteov najbolji prijatelj - nastavlja - znaš da nije važno
šta bi Dante želeo, već je ključno šta je u ovom trenutku najbolje za njega. Zar
ne? Čak i da je Dante zaurlao da ubiješ ovog siledžiju, ti to ne bi uradio. Zbog
toga što mu to dugoročno ne bi pomoglo, već bi mu naškodilo.
- Tačno tako - kaže Majkl, dok mu ruka u kojoj se nalazi pištolj podrhtava,
iako on to pokušava da prikrije. - Ali ovo sranje nije gotovo, belčino. Uopšte nije.
Ovo sranje nije gotovo!
Danlivi nekako postiže da izgleda kao da je Majkl sam rešio da spusti pištolj.
Obezbedio je izlaz, tako da ne ispadne da svi vide da popušta.
I pored toga, sve ovo je bila takva katastrofa da sam, kada sam ušao u kuću
bake Mari, u toj meri pod stresom da se strovaljujem na kauč i spavam puna tri
sata.
Nakon tog kratkog dremeža stvari više nikada neće biti iste kao pre.
 9. Kejt Kostelo

- Hej, Meri Ketrin! Meri Ketrin? Da li je iko ovde video divnu Meri Ketrin? -
Dozivam je svojim najljupkijim majčinskim glasom.
Pošto se niko ne odaziva, skačem uvis s moderne plastične stolice i
počinjem da pretražujem po montočkom dvorištu moje sestre naglašenim
pokretima i govorom tela poput glumica iz sapunskih opera.
- Da li je uistinu moguće da niko ovde nije video prelepu malu devojčicu sa
zadivljujućom riđom kosom? - Pokušavam ponovo. - To je baš čudno, jer bih
mogla da se zakunem da sam videlu tu malu devojčicu pre manje od dvadesetak
sekundi. Velike zelene oči? Predivna riđa kosa?
Moja dvadesetomesečna nećaka više ne može da izdrži moje glumatanje u
tišini. Napušta svoje skrovište na verandi, iza kojeg moja sestra Tereza i njen
muž Henk pijuckaju margarite sa susedima.
Meri trči duž travnjaka iza kuće, dok se njena kosa i tanke ruke razleću u
svim pravcima, a stepen uzbuđenja koji se ocrtava na njenom licu prevazilazi
sve granice. Zatim mi se baca u naručje, fiksira me pogledom i kezi se grimasom
koja jasno poručuje: - Ovde sam, budalasta teto! Vidi! Nisam se izgubila. Niti sam
se ikada zagubila! Samo sam te zezala.
Nakon završetka koledža, prvih desetak godina, retko sam dolazila kući.
Montok mi se činio malim i klaustrofobičnim, a najviše od svega nisam želela da
naletim na Toma Danlivija. Sada, pak, ne mogu da izdržim ni dve nedelje a da ne
držim Meri u svom naručju, i ovo malo, prigradsko dvorište sa odličnim
roštiljem, plastičnim zelenim toboganom i ljuljaškom u uglu deluje svaki put sve
prijatnije.
Dok se Meri Ketrin i ja izležavamo na travi, Henk mi donosi čašu belog vina. -
Obećaj da ćeš nam reći kada ti je potreban odmor - kaže.
- Ovo jeste moj odmor, Henk.
Čudno je kako stvari funkcionišu. Tereza je poznavala Henka još iz školskih
dana i svi u porodici, uključujući i mene, mislili su da se zacementirala. Ali,
gledajući koliko njih dvoje uživaju jedno u drugom i u životu koji vode ovde,
kako njihovi prijatelji opušteno ulaze i izlaze iz njihovog dvorišta, počinjem da
uviđam da sam zapravo ja ta koju treba zezati.
Naravno, najbolji deo njihovog života je ova divna devojčica koju su, verovali
ili ne, s poštovanjem nazvali prema takozvanom porodičnom uspehu, tj. meni.
Kad već govorim o svojoj dragoj imenjakinji, mislim da se ponovo nekuda
išunjala pošto mi ne uspeva da je nađem.
- Da li iko vidi Meri Ketrin? Da li je iko ovde video tog malog otrcanog
uličnog nestaška? Ne? To je prilično čudno. Bizarno, čak, jer bih mogla da se
zakunem da sam je videla pre minut tačno ispod ovog stola. Predivna riđa kosa?
Velike zelene oči? O, Meri Ketrin? Meri Ketrin?
Toliko mirno i lepo - bar na tren u mom slučaju.
 10. Tom

Nakon cele drame, noć na kauču s Vingom i metsima na TV-u nije od pomoći
da se odagnaju misli. Krećem ka »Kod Mardžori", mom omiljenom baru, ne
samo ovde već i u celom postojećem univerzumu. U Hemptonima postoje
stotine gnusnih lokala za vikendaše, no ja bih pre igrao bingo u „Elks klubu“
nego što bih kročio u većinu od njih.
Kod Mardžori se definitivno okupljaju lokalci, mada vlasnica Mardžori Seger
svakog smatra dobrodošlim, svakog ko nije neka budala, bez obzira na
finansijsku situaciju. Dakle, za razliku od Vulfija, ne odaje gorak utisak tipičan za
zadrta mesta gde se okupljaju lokalci s parolom mi protiv svih ostalih.
Uz to, „Kod Vulfija" nikada ne bih dobio šta zaista hoću ukoliko bih poručio
martini Siva guska, a to je tačno ono što želim i što mi je potrebno, i upravo to
naručujem od Mardžori lično, dok grabim stolicu u dvorištu i sedam za šank.
Mardžorine plave oči se razvedravaju dok stavlja led u čašu i ispira svoj
šejker, a ja slušam stenjanje konopaca, kao i talase koji zapljuskuju trupove
velikih ribarskih mreža koje su razapete na desetak metara odavde. Prava
uživancija.
Nadam se da ću zateći ovde jednog ili nekoliko svojih ortaka iz ekipe, mada
se niko ne pojavljuje. Moraću da se zadovoljim razgovorom s Bilijem Belnapom,
koji je sa mnom išao na časove istorije i engleskog u Srednjoj školi Istočnog
Hemptona. Poslednjih petnaest godina on je bio jedan od najboljih policajaca u
Istočnom Hemptonu.
Belnap, u uniformi i na dužnosti, sedi za stolicom do moje pušeći cigaretu i
pijuckajući koka-kolu. To bi moglo da znači da pije rumkolu ili džek i koka-kolu
ili, mada zvuči neverovatno, čistu koka-kolu.
U svakom slučaju, to je samo stvar dogovora između njega i Mardžori, koja je
trenutno koncentrisana na spravljanje mog koktela. I dok iznosi preda me
ledenu čašu i uliva u nju delimično providan eliksir, prekidam razgovor s Bilom i
s dužnim poštovanjem ćutim sve dok ne napuni čašu do samog vrha, kao da je u
pitanju voda u jednom od onih beskrajnih bazena od dve stotine hiljada dolara.
— Nadam se da znaš da te obožavam — kažem spuštajući glavu da bih
oprezno srknuo piće.
— Zadrži to za sebe, Danlivi! — kaže Mardžori. — Još par takvih i
mazuckaćeš moje dupe.
Pošto me hvata Siva guska, počinjem da razmišljam da li bi ili ne bi trebalo
da kažem Biliju, u poverenju naravno, o popodnevnim događajima. Uglavnom se
toliko malo toga dešava među meštanima da mi se čini da bih ispao sebičan
ukoliko to ne bih podelio.
Pokušavajući da pronađem pravu meru između humora i skromnosti,
započinjem. Kada dolazim do dela kada Majkl Voker stavlja pištolj na Fajferovu
glavu, izgovaram: - Bio sam ubeđen da ću morati da ribam krv s Vilsonovog
milionskog terena.
Belnap se ne osmehuje. - Da li je Vilson bio tamo? - pita.
- Ne. Čuo sam da se plaši da zakorači tamo.
- U to verujem.
Pridižem se da opišem Vokerovu poslednju grimasu prećenja, kad iznenada
prasnu škripav glas iz toki-vokija koji je stajao kraj Belnapove poluprazne čaše.
On podiže radio da čuje.
- Tri tela u Istočnom Hemptonu - kaže Belnap, ispijajući ostatak jednim
gutljajem. - Ideš li?
 11. Tom

- Tri muškarca, u ranim dvadesetim - kaže Belnap u toku vožnje. - Dežurni je

upravo objavio.
Želim da pitam odakle su, ali zbog ozbiljnosti s kojom Belnap blene kroz
vetrobran i načina na koji kola škripe pri skretanjima, odustajem od
postavljanja ma kakvog pitanja.
U prethodnom životu mora da sam živeo prilično ušuškano, s obzirom na to
da mi je ovo prvi put da se vozim policijskim kolima. Uprkos pomamnom
sevanju i zavijanju sirene, unutra se sve čini sablasno spokojnim. Ne da se ja
osećam spokojnim. To nikako. Pre bilo šta drugo. Tri leša u Istočnom Hemptonu?
A nije u pitanju saobraćajna nezgoda - nečuveno.
Ovde su predeli šumoviti i vetroviti, pa moćna svetla Belnapove krstarice
jedva razbijaju mrak. Kada konačno stižemo do kraja Kvonseta i upadamo pod
bleštavu svetlost Puta 27, osećaj je kao da izranjamo sa dna dubokog, hladnog
jezera i izbijamo na površinu.
Par stotina metara dalje, neposredno pred plažom, ponovo jako kočimo i
ponovo ulazimo u mrak. Potrebna mi je sekunda da priviknem oči da bih
shvatio da smo na Bič roudu.
U mraku, nezgrapne kuće deluju zastrašujuće. Sada zaista letimo, vozeći
preko 130 kilometara na čas dok prolazimo kraj terena za golf.
Nakon četiri stotine metara, Belnap koči tako snažno da ja završavam
praktično upregnut u pojas. On zaokreće među dve visoke bele kapije -
Vilsonove bele kapije.
- Ovo je to - kaže Bili, buljeći tačno ispred sebe - vraćanje na mesto tvog
poslednjeg junaštva.
Prilazni put je prazan i nijedna jedina kola nisu parkirana kraj terena, što se
nije desilo već mesecima. Čak i kada bi pljuštala kiša, masa ljudi je pravila žurku
u svojim kolima. Ove subotnje noći, na Praznik rada, mesto je pusto kao da je
Badnje veče.
- Ovo je loš znak, Tome - kaže Belnap, majstor iščitavanja simbola. - Ovde se
ljudi ne ubijaju. To se jednostavno ne dešava.
 12. Tom

Sablasno je i grozno u isto vreme.

Postavljeno osvetljenje dodatno naglašava pustoš oko terena. Da bi se i noću
igralo, postavljeno je osam visokonaponskih halogenih svetiljki na visoke i
elegantne srebrne stubove. Ovakva osvetljenja se koriste pri snimanju filmova,
a večeras bukvalno bukte.
Policijska patrola i ambulantna kola su nas preduhitrila.
Belnap mi govori da ostanem kraj kola dok on otrčava do mesta gde su dva
ambulantna vozila zaglavljena u pesku.
S krova njegovog vozila i dalje slušam neprekidni talas zavijanja sirena, a
zatim vidim odred policijskih vozila kako s obe strane juriša ka Bič roudu.
Par farova se približava visokoj kapiji na dnu brda i vijuga ka meni uz
prilazni put.
Narednih pet minuta pojavljuje se još barem dvanaest patrola i troje
ambulantnih vozila. U istovremenoj zloslutnoj utrci, došla su i dva detektiva sa
odeljenja za ubistva u svojim crnim kraun viks automobilima. Uz to, i K-9 i
forenzičari u odvojenim vozilima.
Nakon toga prestaju da pristižu pandurska vozila, sirene obustavljaju svoja
zavijanja, a ja ponovo mogu da čujem okeanske talase. Cela atmosfera je čudna i
neprirodna, poput buđenja malog deteta.
Nekoliko narednih minuta stojim kraj auta, izdvojen od gomile koja
opkoljava mesto zločina i, isključivo posmatrajući položaje njihovih tela
otpozadi, mogu da zaključim da je ovo mnogo gore od bilo čega na šta su
panduri ovde naviknuti. Mogu tačno da osetim njihov gnev. Pre nekoliko godina
izvesni milioner je bio ubijen u svom krevetu kilometar i po odavde, ali to je bilo
drugačije. Ova tela nisu ovde došla na odmor.
Po načinu na koji se ponašaju policajci, ovo troje su lokalci - možda čak i
panduri.
Kada se vatrogasci pojavljuju, zaključujem da sam dovoljno dugo stajao sa
strane. Pored toga, ja ovde nisam pravi stranac. Svi znaju Toma Danlivija, po
dobru ili po zlu.
 Međutim, na pola puta do ambulantnih kola, Miki Harison, narednik s kojim
sam igrao basket u srednjoj školi, prilazi mi i stavlja obe ruke snažno na moje
grudi.
- Tomi, u ovom trenutku ne želiš da priđeš bliže. Veruj mi.
Ali već je kasno. Dok me zadržava, krug se razdvaja i ja letimično opažam
obličja oko kojih policajci jurcaju naokolo.
Mračno je, i na prvi pogled se ne može ništa zaključiti. Previše su dugačka, ili
prekratka, i ne mogu se dovesti u vezu s ljudskim konturama.
Žmirkam ka senkama, moj mozak još uvek nije u stanju da obradi slike. A
zatim se forenzičar spušta u čučanj i moćni blic seva s njegovog aparata.
Blic ponovo seva usred prizora, i pre nego što se sve ponovo zacrni, opažam
beli krug Fajfove blajhane kose.
- O, Bože - izgovaram, a Miki Harison me hvata za lakat.
Odmah zatim, drugi šok. Tela ne leže jedno do drugog. Ona su naslagana
jedno preko drugog, na gomilu. Fajf je u sredini na leđima. Robert Valko leži na
njemu, s licem okrenutim nadole, dok je Roči na dnu okrenut na svoj bok.
Kroz gomilu se promalja glas, čini mi se Bilija Belnapa, mada, s obzirom na
svoje trenutno stanje, ne mogu biti siguran da li je on u pitanju: - Misliš da su
Dante i njegove crnje mogli da učine ovo?
Ja zapravo ne čujem odgovor pošto sam na kolenima i povraćam u vlažan
pesak.
 13. Kejt

- Hej, Meri Kej, kako si? - Čim stižem, čujem za košmarni događaj, za ubistvo
na plaži koju delom doživljavam kao svoju, s obzirom na to da sam kao dete
ovde provela mnogo vremena.
- Ne previše dobro. Ti? - odgovaram, mada čak nisam potpuno sigurna ni s
kim pričam, niti zašto se mučim da odgovorim na glupo pitanje.
Pola sata nakon što je upućen poziv policiji, koji su vatrogasci dobrovoljci iz
Montoka čuli na svom aparatu, najmanje dvesta meštana pristiže na plažu ispod
Vilsonovog imanja, a ja sam jedna od njih. Poslednjih dvanaest godina ne živim
ovde, mada mislim da se osećaj pripadništva Montoku nikada ne gubi, imajući u
vidu da sam zabrinuta i preplašena poput svojih nekadašnjih suseda.
Iznad mene je parkirano troje ambulantnih kola u dinama, okruženih
celokupnim policijskim odredom Istočnog Hemptona.
U narednih desetak minuta, otprilike, jezive glasine se pronose niz brdo
poput odrona tla, potvrđujući, ispravljajući ili zamenjujući imena mrtvih koja su
se već čula. Očajni roditelji zovu decu, radujući se kada oni odgovore, a u panici
kada se ne odazovu. Mislim na crvenokosu Meri Ketrin kako je danas trčkarala
po travnjaku i koliko roditelji postaju ranjivi trenutkom rođenja deteta.
Satima već znamo da su tri žrtve zapravo tri mlada muškarca, ali policija ne
govori imena dok prvo ne obavesti porodice.
Međutim, ljudi na plaži poznaju nekoliko policajaca unutra, i kada nekog
telefonom pozove rođak s brda, saznajemo da su mrtvi Valko, Roči i Fajfer. Vesti
nas pogađaju poput ručnih granata.
Može biti da leti oko deset hiljada ljudi živi u Montoku, mada je broj onih koji
žive ovde tokom cele godine verovatno desetina toga, i u ovakvim trenucima,
mi smo kao jedna velika porodica. To je jedan od razloga zbog kojih sam otišla,
mada je to i upravo ono što mi najviše nedostaje. Osoba koja ovde živi vrata do
vaših vrata nije ravnodušni stranac, već iskreni, pravi sused koji zapravo brine o
vašem životu i saoseća s vašim pobedama i porazima, i zato sada ljudi jecaju i
vrište, i pokušavaju da uteše jedni druge.
Tri mrtva momka bili su deset godina mlađi od mene, a i pored toga što
nisam ovde provodila mnogo vremena tokom poslednjih godina, znam da je
Valkova devojka trudna i da Ročijeva majka ima rak stomaka. Mnogo pre nego
što je Fajfer postao surfer, ja sam ga, o Bože, čuvala. Sećam se da nije mogao da
zaspi bez činije pirinčanih pahuljica.
Tuga se pretvara u bes kako nove informacije o ubistvima pristižu s brda.
Sva trojica su bili upucani direktno između očiju. Sva trojica su bili vezani
konopcima oko članaka. Kada su tela pronađena, bila su naslagana jedno na
drugo poput đubreta ostavljenog na gomili. Svi znamo dovoljno o ovim klincima
i svesni smo da nisu neki anđelčići. Znamo takođe i da nisu krimosi. Šta se onda,
do đavola, dogodilo noćas ovde?
S priobalnih kuća vrednih po deset miliona dolara prebacujem pogled na
ambulantna kola. Među dvadesetak policajaca koji kruže oko njih nalaze se i
brojni meštani kojima je iz nekog razloga dopušteno da se približe mestu
zločina.
Dok posmatram, jedan krupan, zdepast čovek stavlja ruku na rame drugog
visokog i znatno tanjeg čoveka kraj sebe. Sranje, izgovorih u sebi.
Okrenuti su mi leđima, ali ja znam da je krupniji Džef Danlivi, a da je drugi
njegov mlađi brat Tom, i zato sada osećam svež nalet bola, za koji me je sramota
da priznam da nema nikakve veze sa užasnim ubistvom tri momka rodena u
Montoku.
 14. Tom

Postojeći odred policajaca Istočnog Hemptona se nikada do sada nije suočio

sa ovako užasavajućim mestom zločina, i to je veoma primetno. Zapravo,
prisutno je previše policajaca, ima previše leševa i previše emocija, koje su u
svakom slučaju potpuno vidljive.
Konačno, Van Buren, najmlađi detektiv u jedinici, ocrtava oko leševa kvadrat
od nekih desetak metara i nadole sprovodi osvetljenje s terena kako bi
forenzičari mogli da ga zapraše radi uzimanja otisaka i sastružu radi DNK
analize.
Ne želim da ometam Van Burena i zbog toga se obraćam policijskom
načelniku Bobiju Flahertiju, koga poznajem otkad znam za sebe.
- Da li je iko do sada obavestio Fajfovu porodicu? - pitam.
- Šaljem Rasta - kaže klimajući ka policajcu novajliji koji je zelen kao što sam
bio i ja pre četrdeset minuta.
- Prepusti to meni, Bobi. Treba to da čuju od nekoga koga poznaju.
- To im neće pomoći, Tome.
- Potrebno mi je samo da me neko odbaci nazad do marine da bih uzeo svoja
kola.
Fajferovi žive kraj srednje škole, u tihoj slepoj ulici u jednom od krajeva koji
su naseljeni tokom cele godine. To je ona vrsta naselja gde klinci mogu i dalje da
igraju bejzbol na ulici bez bojazni da će ih neko pregaziti, i gde su se porodice
poput Fajfove odlučile da podižu decu baš zbog toga što su mislili da neće
morati da brinu da li će se neke nepojmljive stvari poput ove ikada desiti.
U ove sitne sate svetla su još uvek upaljena u predvorju, i ja se došunjavam
do velikog prozora, tiho kao provalnik.
Vik i Alison Fajfer i njihova ćerka, tinejdžerka Lisa, zajedno sede na velikom,
udobnom kauču, dok im TV osvetljava lica. Torba iz video kluba u Montoku visi
na obližnjoj stolici i može biti da gledaju kakav ljubić, s obzirom na to da je
brada starog Fajfera na njegovim grudima, dok su Ali i Lisa paralizovane, ne
skidajući pogled sa ekrana, čak i dok rovare po činiji s kokicama koja se nalazi
na kauču između njih.
 Znam da stvari nikada nisu tako jednostavne kao što izgledaju, ali oni deluju
kao fina, srećna porodica.
Duboko uzdišem; zatim zvonim. Vidim Lisu kako skače s kauča u roze
džemperu i belim krznenim kućnim papučama.
Lisa naglo cima ulazna vrata, željna da se vrati svom filmu. Povlači me za
sobom ka predvorju, čak i ne razmišljajući o neobičnosti tako kasne posete.
Ali, u trenutku kada se pojavljujem pred njima, odaje me izraz lica. Alison
poseže za mojom rukom, a stari Fajf, koji se još uvek rasanjuje probuđen mojom
zvonjavom, tetura se na svojim nogama samo u čarapama.
- Radi se o Eriku - kažem, terajući reči da izađu. - Zaista mi je žao. Našli su
njegovo telo noćas, zajedno s Ročijem i Valkom na Vilsonovom imanju na Bič
roudu. Ubijen je. Tako mi je žao što moram da vam saopštim ovako nešto.
To su samo reči, mada bi isto tako mogli biti i meci. Pre nego što ih
izgovarim, Alisonino lice se raspada na komadiće i dok gleda u svog muža, oboje
su toliko opustošeni da je jedino što imaju da ponude jedno drugom ljuštura
onoga što su bili do pre pet minuta.
 15. Tom

Ukoliko bi me pitali koliko sam ostao kod Fajferovih, zakleo bih se da je bilo
blizu jednog sata. S druge strane, ako je verovati mom kuhinjskom satu, trajalo
je verovatno manje od deset minuta.
Jedino što mi preostaje jeste da uzmem bocu viskija s police i da je iznesem
napolje, gde me čeka moj drugar Vingo. Vingo odmah oseća da sam sjeban.
Umesto da me moli da ga izvedem u šetnju, on stavlja svoju njušku u moje krilo i
ja ga mazim kao da nam je to poslednji put. Za trojicu mojih ortaka ne postoji
sledeći put.
U ruci držim telefon, mada ne mogu da se setim zbog čega. O da, Holi. To je
žena s kojom se viđam nekoliko poslednjih nedelja. Ništa bitno.
Nažalost, ne želim da je pozovem. Samo hoću da želim da joj se javim, na isti
način kao što želim da se pretvaram da mi je ona devojka, iako smo oboje svesni
da samo krademo bogu dane.
Vingo je ipak samo pas, a ne drugar. Moja devojka nije zaista moja devojka.
Ali viski je stvaran, pa ja nalivam čašu do pola i ispijam je u jednom gutljaju.
Hvala Bogu da kučkin sin dr Džejmson 3 još uvek radi od kuće.
Bilo bi mi lakše da mogu da plačem, ali nisam plakao od svoje desete godine,
kada mi je umro otac. Zbog toga otpijam još jedan veliki gutljaj, zatim još jedan, i
umesto da razmišljam o svim strahotama koje su se dogodile, počinjem da
mislim na Kejt Kostelo. Prošlo je deset godina otkako smo raskinuli, a ja još
uvek neprekidno razmišljam o Kejt, posebno kada se dešava nešto važno, bilo
dobro ili loše. Uz to, video sam je noćas na Bič roudu. Izgleda, kao i uvek,
prelepo, i prodrmalo me je kada sam je ugledao, čak i uovakvim okolnostima.
Kada počnem da žalim što sam uprskao s Kejt, potrebno je još svega par
gutljaja pre nego što se ponovo vratim u onaj momenat. Boston garden, 11.
februar, 1995. godina. Nešto više od minuta je preostalo da se igra, a
timbervulvsi gube sa 23 poena razlike. Ovaj deo igre je toliko besmislen da se
zove đubretarsko vreme. Padam na stopalo svog saigrača, levo koleno mi
eksplodira i moja profesionalna karijera je završena praktično i pre nego što
sam stao na slavni parket.
 Tako to ide sa mnom i dr Džejmsonom. Prvo razmišljam o gubitku Kejt
Kostelo. Zatim o gubitku košarke.
Dakle, isprva nisam imao ništa. To je bilo u redu, pošto u početku niko nema
ništa. Zatim sam našao košarku, a kroz košarku sam pronašao Kejt. Da je ovde,
Kejt bi to negirala. Žene to uvek rade. Ali, doco, ti i ja nismo deca. Obojica znamo
da nikada ne bih mogao ni da primirišem Kejt Kostelo da nije bilo košarke.
Mislim, pogledaj je samo i biće ti sve jasno!
Tada sam izgubio Kejt. A onda sam izgubio i košarku. Pa-pa, pa-pa!
I stižemo do pitanja koje postavljam sam sebi već deset godina: kako ću, do
đavola, da je povratim bez košarke?
Doco, da li si još tu?
 16. Kejt

Do ovog turobnog ranoseptembarskog jutra, čini mi se da sam bila samo na

jednoj sahrani neke mlade osobe. Bila je to sahrana Vendela Tejlora. Vendel je
bio veliki, simpatični meda koji je svirao bas u grupi „Spasi kitove“, 4 lokalnom
bendu koji je doživeo priličan uspeh i započeo turneju po Novoj Engleskoj.
Pre dve godine, na Dan zahvalnosti, Vendel se vraćao kolima s dobrotvornog
koncerta u Providensu. Kada je zaspao za volanom bio je na deset kilometara od
svog kreveta, a telefonski stub u koji je udario bio je jedini nepokretni objekat
na dvesta metara u oba smera. Devedeset minuta ga je hitna pomoć vadila iz
kola.
Vendel je bio tako fin momak, toliko uzbuđen što uspeva da se izdržava od
muzike da je sve to stvorilo užasno tužan utisak. Ipak, zahvaljujući brojnim
duhovitim i srceparajućim oproštajnim govorima koje su održali njegovi
drugari, počevši još od vrtića, njegova sahrana se nekako lakše podnela.
Ispraćaj Ročija, Fajfera i Valka, koji se održava u klaustrofobičnoj kamenoj
crkvi istočno od grada, ne odiše ni trunkom pozitivnog.
Umesto katarzičnih suza, oseća se napet bes, u velikoj meri usmeren ka
upadljivo odsutnom vlasniku kuće gde su se desila ubistva. Za hiljadu prisutnih
tog nedeljnog jutra u crkvi, Valko, Fajf i Roči poginuli su zbog taštine neke
filmske zvezde.
Svesna sam da stvari nisu tako jednostavne. Iz onoga što sam čula, znam da
su Fajf, Valko i Roči proveli na terenu celo leto uživajući kao i svi ostali. Ipak,
bilo bi lepo da se Smiti Vilson pojavio i odao im poslednju poštu, zar ne?
Ipak, postoji jedan katarzičan momenat ovog jutra, ali ružan. Pre nego što
služba započinje, Valkov mlađi brat ugleda fotografa preko puta ulice.
Ispostavlja se da je Dejli njuz manje ciničan po pitanju gospodina Vilsona. Oni
očigledno misle da je dovoljan povod da pošalju fotografa sama mogućnost da
se Vilson eventualno pojavi.
Valkov brat i njegovi ortaci prilično žestoko uništavaju kameru i ko zna šta
bi se još desilo da tu nije bilo policije.
Kasnije shvatam da ta nasilna scena zapravo predstavlja ono što neki
nazivaju predznakom.
 17. Kejt

Osećam se sve gore i gore na dan sahrane.

Ne pripadam više ovde, mislim u sebi, i hoću da pobegnem iz Valkove kuće,
mada nisam dovoljno hrabra za tako nešto.
Susedi stoje u redu da bi izjavili saučešće Meri i Ričardu Valku. Red se
prostire od šanka u trpezariji, zatim vijuga duž tri zida dnevne sobe i većim
delom hodnika ka spavaćoj sobi. Ščepavši tananu ruku Meri Ketrin, kao da je to
pitanje života ili smrti, nas dve se probijamo kroz utučeni skup kao da
koračamo po minskom polju, i stižemo na kraj reda.
Celo jutro se držim svoje sestričine, u kojoj vidim svoj jedini spas.
Ali, Meri Ketrin koja, hvala bogu, ne zna ništa o ljudskom bolu, nema nameru
da bude mirna, migolji se iz mog stiska i nestašno se u cik-cak rastrčava po sobi.
Na kraju se ustremljuje ka svojoj majci.
Dok Meri odlazi od mene, sva turobnost ovog užasnog dana ispunjava
prazninu koja ostaje za njom. Naslanjam se na zid oblepljen žutim tapetama i,
čekajući na svoj red, pokušavam da postanem nevidljiva. To nije veština koju
sam uspela da savladam tokom godina, jer me neko uznemirujuće tapše po
ramenu.
Okrećem se. To je Tom.
Čim sam ga ugledala, shvatam da sam se nadala da će me Meri Ketrin
zaštititi upravo od njega.
Pre nego što bilo šta izgovorim, on pokušava da me zagrli, mada ja ne
uzvraćam.
- Ovo je užasno, Kejt - promrmlja. On takođe izgleda užasno, kao da nije
spavao desetak dana.
- Jezivo - to je sve što uspevam da izgovorim. Ništa više od toga. Tom ne
zaslužuje više. Pre deset godina mi je slomio srce, raskomadao ga i nije čak ni
izgledao kao neko koga grize savest. Čula sam tračeve da me je varao i da je
ludovao dok smo bili u vezi. Nisam poverovala u to. Mada, na kraju, naravno da
jesam.
- Još uvek je lepo videti te, Kejt.
 - Poštedi me toga, Tome.
Po njegovom licu bi se reklo da sam ga uvredila i već se osećam loše zbog
toga. Oh, Bože, prava sam Bogorodica! Šta je sa mnom? Posle petogodišnje veze,
on je sa mnom raskinuo preko telefona, a ja se sada osećam loše?!
Ovo me u potpunosti slama i želim da istrčim na ulicu i zaurlam kao ludak.
Naravno, uzdržavam se. To nikada ne bi učinila dobra devojka poput Kejt
Kostelo. Stojim tu s tupim osmehom okačenim o lice, kao da uživamo u banalnoj
šali. Konačno, on se okreće.
Zatim duboko uzdišem, opominjem sebe da treba da se oporavim, da
sačekam svoj red i da izgovorim neku utešnu reč hiljadu puta nesrećnijoj Meri
Valko.
Moram da primetim jednu čudnu i uznemirujuću činjenicu: čujem praktično
isti komentar nekoliko puta zaredom dok stojim u redu čekajući da vidim Meri.
Neko će morati da se osveti tim bitangama zbog ovoga.
 18. Kejt

Kažem Valkovoj majci ono malo što sam u stanju da izgovorim i onda po
sobi tražim crvenokosu devojčicu koja se gega u haljini od crnog somota.
Vidim je u uglu, još uvek je s mamom, a tada ugledam i svog dragog prijatelja
Maklina Mulena i njegovog zgodnog unuka Džeka kraj improvizovanog šanka.
Džek, advokat kao i ja, naglo odlazi dok im ja prilazim. Dobro, u redu. Planirala
sam da mu čestitam što se oženio, ali šta je tu je.
Mak ispija viski i teško se oslanja na kvrgastu drvenu štulu, mada, dok se
jedno drugom bacamo u naručje, njegov zagrljaj je topao i snažan kao i uvek.
- Žarko sam se nadao da se nikada neće završiti, Kejti -izgovara dok se
odvajamo jedno od drugoga.
- Za ime Boga, Makline, razveseli me.
- Draga moja, baš sam hteo da zatražim to isto od tebe. Tri mrtva dečaka -
tragično, besmisleno i obmanjujuće. Gde si se krila sve ovo vreme? Znam za
tvoje brojne uspehe, naravno, mada sam čekao da ti nazdravim lično. Zapravo,
čekao sam da te napijem! Boga mu, kada si postala toliki stranac?
- Tipično objašnjenje uključuje mnogo vremena, roditelje u Sarasoti i braću
razbacanu kud koji. Iskreno, nažalost i patetično, ali nisam želela da sretnem
Toma Danlivija. A na njega sam, uzgred budi rečeno, upravo naletela.
- Istina je uvek patetična, zar ne? Zbog toga bežim od nje kao od kuge. U
svakom slučaju, sada kada si prevazišla užasan susret s Danlivijem, zašto nam
se ne pridružiš ovde i ne uništiš tog malog govnara u poslu? Ne da bi to bilo
neko veliko dostignuće. Čujem da on naplati oko sto sati godišnje.
- Još bolje je da mu jednostavno oprostim i da nastavim dalje. Prošla je skoro
čitava decenija.
- Oprostiš? Ideš dalje? Kejt Kostelo, da li zaboravljaš da si Irkinja?
- Makline, zasmejavaš me - kažem mu i upravo tada niko drugi do Meri
Ketrin dogegucka se preko sobe i baca na moje noge.
- Šalu na stranu, Mak, stvarno imam problem u pogledu sebe i Montoka. Od
dvoje meni omiljenih ljudi, jedno ima dvadeset meseci, a drugo osamdeset i
četiri godine.
 - Ali Kejt, oboje nekako uspevamo da sami hodamo. Ova glupava štula je tu
samo fore radi.
 19. Tom

Sledećeg dana, da bih se ohladio od sahrane, krećem ka plaži, dok moj

četvoronožni lični trener, Vingo, tapka kraj mojih stopala. Prvi je ponedeljak
nakon Praznika rada, nezvanični početak gradskog leta i većina nepodnošljivih
Njujorčana je otišla.
Laganog, blistavo sunčanog dana, najduža od svih plaža Severne Amerike je
prazna.
Trčanje po vlažnom, gustom pesku uz liniju vode nije nimalo teže od trčanja
po stazi iza srednje škole. Ipak, kako bih se kaznio, ostajem na mekoj podlozi
koja se uvlači među stopala sa svakim narednim korakom.
Kroz pet minuta boli sve što ima ikakve veze sa mnom - noge, pluća, leđa,
glava - pa odlučujem da nastavim običnim korakom.
Narednih pet minuta osećam viski od prošle noći kako se razliva kroz moje
lice. Još pet minuta i moj mamurluk je gotovo nestao.
Kasnije tog popodneva, Vingo i ja se oporavljamo od našeg podnevnog
vežbanja - ja na kauču, a Vingo kraj mojih nogu, kada nas prekida kucanje na
prednjim vratima. Negde je oko četiri sata, još uvek dovoljno svetlosti napolju, i
crni sedan je parkiran na šljunkovitom prilazu.
Na vratima je mladi gospodin Van Buren, detektiv koji je vodio šou na plaži
prethodne večeri.
S jedva trideset godina, postao je detektiv početkom ovog leta. Uzimajući u
obzir njegove godine, bio je to poduhvat i po. Prešišao je pola tuceta prilično
pristojnih policajaca u godinama, uključujući i Belnapa, što mu, naravno, nije
donelo nijednog prijatelja u policijskoj stanici.
- Tome, nema potrebe da ti kažem zašto sam ovde.
- Iznenađen sam što ti je trebalo ovoliko.
Još uvek dehidriran od trčanja, uzimam pivo i nudim mu štagod, samo da bih
ga čuo kako izgovara ne.
- Zašto ne bismo seli napolje dok još uvek možemo -izgovaram i zatim, zbog
snage kojom odbija moju prvu ponudu, ili samo zato što se ponašam kao klipan
bez ikakvog razloga, ponavljam još jednom. - Svakako ti mogu dati to pivo! Još
malo pa će pet.
Van Buren me ignoriše i vadi glanc novi narandžasti laptop, koji mora da je
kupio specijalno za ovu priliku u radnji s kancelarijskim materijalom u Montoku.
- Tome, ljudi kažu da si obavio sjajan posao primoravši onog malog da
spusti pištolj pre neki dan. Ono što me zbunjuje je zašto nisi pozvao policiju.
Mogao bih da kažem da Van Buren ne očekuje odgovor. Jednostavno mi
pokazuje da i on može biti klipan prema potrebi.
- Očigledno je da je trebalo, ali sam prosto znao da klinac nema nameru da ga
upotrebi.
- To nije ono što sam ja čuo.
- Bio sam tamo. Veruj mi, bio je uplašeniji od Fajfa.
- Ti znaš koji je pištolj bio u pitanju?
- Ne razumem se u oružje, Barni.
- Možeš li da ga opišeš?
- Jedva da sam ga i video. U stvari, pravio sam se da ga ne vidim. Pokušavao
sam da glumim da smo Voker i ja samo dva čoveka koji razgovaraju. Ignorisanje
pištolja je sve učinilo dosta lakšim.
- Znaš li za bilo koji razlog zašto bi Majkl Voker ili Dante Halivil možda želeli
da ubiju Fajfera, Valka ili Roča?
- Ne, ne postoji nijedan.
- Zašto misliš tako, Tome?
- Jedva da su se poznavali.
Mladi detektiv je napućio usne i odmahnuo glavom. - Niko ih nije video od
ubistva.
- Zaista?
- Pri tom, imamo ozbiljne razloge da sumnjamo da su Dante i Voker bili na
mestu zločina te večeri.
Počeo sam da pomalo klimam glavom na tu vest. - To nema nikakvog smisla.
Nema šanse da su se vratili tamo nakon svega što se tog popodneva desilo.
- Ne, ukoliko su bili inteligentni - kaže Van Buren. - Ali Tome, ovi momci nisu
bili inteligentni. Oni bi mogli da budu ubice.
 20. Tom

Auuu! Pola sata pošto je Van Buren otišao sa svojim narandžastim laptopom
u ruci, Vingov alarm se ponovo uključuje. Novo društvo.
Dok gledam kroz prozor na prednjim vratima, jedino što mogu da vidim je
torzo, što mi govori da je u pitanju Klarens - još jedna ne tako dobra vest.
Klarens, koji vozi taksi u gradu i povremeno regrutuje sportiste za koledž,
bio mi je drag prijatelj još otkako me je uputio na Sent Džon pre petnaestak
godina. Zbog toga što slobodno vreme podjednako imaju hemptonski taksista i
advokat u Montoku, on navraća u moju kancelariju dva ili tri puta nedeljno. Dva
metra visoki Klarens je takođe i Danteov rođak, i vidim po njegovom
zabrinutom izrazu lica da je zbog toga došao. Ovo ne miriše na dobro.
- Upravo me je zvao - kaže Klarens. - Momak je izbezumljen od straha. Misli
da će ga svakako ubiti.
- Ko? Ko hoće da ga ubije?
- Nije sasvim siguran.
Vadim dva piva iz frižidera i Klarensu pružam jedno.
- Gde je on, do đavola? Van Buren je upravo otišao odavde. Kaže da su Dante
i Voker u begu. Sve ovo izgleda prilično loše.
- Znam da jeste, Tome.
Dok sunce klizi niz horizont, mi sedimo u kuhinji naspram njega.
- Van Buren takođe nabacuje da su oni te noći bili na mestu ubistva.
- Ima li svedoka? - pita me Klarens.
- Nemam predstavu. Bio je tajanstven u vezi s tim. Zašto bi se, do đavola,
vraćali tamo nakon svega što se izdešavalo?
- Dante kaže da za sve postoji objašnjenje. Ali sada moramo da ga ubedimo
da se preda. Zato sam sada ovde. On tebe poštuje, Tome. Pričaj s njim, slušaće
te.
Klarens zuri u mene. - Tome? Nikad te pre nisam molio za bilo šta.
- Rekao ti je gde su?
Klarens odmahuje glavom i deluje povređeno. - Ne želi čak ni da mi da svoj
broj.
 Širim ruke u velikom luku. - Šta bi ti da uradiš, Klarense? Da čekaš ovde i da
se nadaš da će opet pozvati?
- Kaže da bi trebalo da pričamo s njegovom babom. Dante kaže da ukoliko
Meri potvrdi da je sve u redu, tek onda će nas pozvati.
 21. Tom

U ovom trenutku i na ovom mestu mogu da osetim da ovo ispada baš gadno
u svoj ovoj frci, i da ne bi trebalo da se mešam. Međutim, ipak idem s
Klarensom.
Upadamo u veliki bjuik karavan i krećemo ka zapadu kroz Amaganset i Ist
Hempton. Nešto malo pre ulaska u omanji centar Bridžhemptona, skrećemo kod
spomenika i idemo na sever Putem 114.
Dovoljno dugom vožnjom put vodi u Sag Harbor, ali usput se nalazi jedino
preostalo parče siromaštva u Hemptonima. Zove se Kings Hajvej, 5 ali se češće
naziva Blek Hempton. U jednom trenu prolazi se kraj višemilionskih poseda, u
drugom kraj izrešetanih daščara i prikolica, raspadajućih kola koja stoje na
kamenim blokovima, kao u Ozarksu ili Apalačiji.
Dante i njegova baba žive pokraj prašnjavog druma koji vodi na gradsko
đubrište. Kada smo pristigli do njene prikolice, pred vrata izlazi žena koja ima
jagodične kosti i žive braon oči poput Dantea, ali ne i njegovu visinu. U stvari,
ona je nabijena i okrugla na isti način kao što je Dante dugačak i mršav.
- Nemojte da stojite i da se smrzavate napolju - kaže nam Mari.
Dnevna soba u prikolici je mračna i pomalo tmurna. Jedina svetlost dolazi od
stone lampe sa samo jednom sijalicom slabašne snage. Očaj je zato u
zatvorenom vazduhu itekako opipljiva stvar. Teško je zamisliti da i ona i Dante
mogu da žive u ovome.
- Ovde smo da bismo pomogli - kaže Klarens - i prva stvar je da ubedimo
Dantea da se preda.
- Ovde ste da biste pomogli? A kako to? Dante i Majkl nemaju nikakve veze s
tim zločinima - kaže Mari.
- NIKAKVE! Dante je itekako svestan ruke koja mu je pružena - i zaslužena - i
šta to za njega znači.
- Ja to znam - odgovara Klarens sa sličnom tugom u glasu. - Ali ne i policija.
Što je duže u bekstvu, to gore po njega.
- Moj unuk je mogao da bude na NBA draftu 6 - Mari nam priča kao da nije
čula ni jednu Klarensovu reč. - Ova kuća je bila prepuna prljavog novca i opakih
vozila pred njegovim nosom, ali se Dante okrenuo od svega toga. Rekao je da će
mi kada postane profesionalac kupiti novu kuću i nova kola. Pitala sam ga šta
fali ovoj sadašnjoj. Šta nije u redu s mojim kolima? Te stvari mi nisu potrebne.
Mari nas fiksira prodornim pogledom. Njen majušni dom je besprekoran i
može se videti prkosan pokušaj da se stvori nešto nalik pripadnosti srednjoj
klasi. Na zidu, direktno iza nje, visi jedva vidljiva ceremonijalna fotografija
Dantea, njegovog starijeg brata i njihovih roditelja, kako doterani poziraju
ispred Baptističke memorijalne crkve u Riverhedu. Na slici Dante ima desetak
godina, a ja preko Klarensa znam da je, nedugo nakon što je fotografija
načinjena, Danteov otac na ulici izboden na smrt, a majka po prvi put završila u
zatvoru. Znam takođe da je i njegov brat, za koga se dugo smatralo da obećava
poput Dantea, na odsluženju dvogodišnje robije u popravnoj ustanovi ove
države.
- Mari - započinje Klarens - ti treba da ubediš Dantea da pozove Toma. Tom
je bio strašno dobar košarkaš. Sada je isti takav advokat. Ali on ne može pomoći
Danteu ukoliko mu Dante to ne dozvoli.
Mari bulji u mene, njeno lice ništa ne govori. - Ovaj kraj je prepun tipova koji
su nekada bili sjajni košarkaši - kaže nam.
 22. Loko

Dremljivog popodneva, usred radne nedelje, u prepunoj metropoli kakav je

centar Montoka, Hjugo Lindgren sedi u kafeu „Džons pankejk haus“ 7 i ubija
vreme kako to samo pandur može. Njegova besplatna šolja kafe se pretvara u
dvosatni plaćeni odmor.
Pošto je Lindgren potpuno sam na kafi, u stvari, jedini gost u celokupnom
lokalu, odlučujem da budem društven i sedam pored njega. Zaista, koji bi drugi
diler droge učinio gest poput ovog?
- Loko - progunđava.
Dok sedam, blistava zelenooka Erin Kejs dolazi noseći gotovo prazan bokal
kafe.
- Dobar dan, dušo - kaže Erin sa svojim i dalje tvrdim alsterskim naglaskom.
- Čime te mogu ponuditi?
- Sve bih dao za kafu bez kofeina s duplom vanilom, ukoliko ti to ne
predstavlja problem.
- Nema problema, dušo. Baš je imam ovde - kaže Erin, puneći moju šolju
talogom iz bokala koji drži desnom rukom. - Rekao si bez kofeina sa duplom
vanilom, je l’ tako?
- Ovo mora da je moj srećan dan!
- Svaki dan je tvoj srećan dan, dušo!
Džon palačinkar se priprema da zatvori radnju, pa okreće tablu na drugu
stranu. Erin se izvinjava, jer mora da obriše javorov sirup sa crvenih tezgi, pa se
Lindgren i ja snebivljivo vraćamo našoj nazovi kafi. Dok se Erin saginje pod sto
da bi dohvatila ispušteni meni, dodajem mu svoj primerak Njuzdeja.
- Kolumna Džona Pola Njuporta o Hilari je - kažem mu - neviđena. Nešto
zbog čega bi tvoj poručnik takođe mogao i da zaurla.
- Hvala, ortak - odgovara Lindgren.
On presavija urednički uvod dovoljno da bi video dve podebele koverte, a
zatim prosleđuje svoj Njujork post.
- Ukrštenica je danas teška dozlaboga - kaže - ali ćeš ti možda imati više
sreće s njom od mene.
 - Ja plaćam kafu, Hjugo - izgovaram spuštajući pet dolara na šank dok
krećem ka vratima.
Ne otvaram svoje novine sve dok nisam bezbedno zavaljen u Veliku Crnu
Zver smeštenu na sredini praznog parkinga.
A zatim čitam Lindgrenovu poruku.
Ispostavlja se da je neki oštrooki građanin pozvao policiju da bi prijavio
traženog begunca koji izgleda isto kao Majkl Voker. Osumnjičeni je napuštao
bruklinsku vežbaonicu prethodne noći i njen naziv sada ispunjava dvadeset i
dva slobodna polja ostavljena za devet vodoravno. I dok bacam pogled preko
zadnjeg sedišta, vidim da mi je Hjugo ostavio i mali znak pažnje - novu,
jarkocrvenu košarkašku kapu Majami hita.
Možda sam potcenjivao Lindgrena sve ove godine. Znam da je to samo Post a
ne londonski Tajms, ali ko bi mogao da pretpostavi da korumpirani,
degenerisani izgovor za policajca ima muda i rečnik da sastavi mastiljavu
ukrštenicu.
 23. Loko

Na račun činjenice da sam ja daleko spretniji i pametniji nego što izgledam,

pronalaženje Bed-Staj društvenog centra je za mene mačji kašalj. Problematičan
deo je zapravo kako parkirati Veliku Crnu Zver da ne privlači previše pogleda na
sebe, a da ja i dalje imam dovoljno dobar pogled na oba ulaza. Ovo je, ipak,
zaseda. Samo ne ona policijska.
Nakon nekoliko krugova oko bloka, dvaput proveravam šest parking mesta
povrh društvenog centra. To je tačno s druge strane ulice u odnosu na piceriju
„Karminis“, pa deluje kao da tu sedim da bih uživao u pepsiju i svom parčetu
pice kao bilo koji baja iz komšiluka pun samopoštovanja.
Mislio sam da su ovi bokserski klubovi odumrli, nešto poput crno-belog
hoda Džona Vejna. Ovih dana, opasni klinci se ne lome. Oni se opasuju. Zato
ovladavanje plemenitom veštinom može da donese sigurnu smrt.
Ipak, možda i grešim, jer mesto deluje da je u celosti renovirano, čak i fensi.
Ljudi ulaze i izlaze u gotovo neprekidnom nizu. Većina se čak i širi i razbacuje.
Ako ništa drugo, mlaćenje teške vreće je verovatno itekako dobro kao
regulator stresa. A upravo sada, naš čovek, Majkl Voker, svakako je pod
ozbiljnim stresom, uzimajući u obzir poternicu za njim u petnaest država i
otvoreni nalog zbog trostrukog ubistva.
Dok Voker vežba, odsecam kraj grejklif robusto cigare koju sam kupio u
isthemptonskoj Kutiji šibica. 8 I reklo bi se da sam je dobro odabrao. Fina je i
nežna, i gori kao u snu.
Loša vest je da sam povukao tačno tri dima iz svoje predivne cigare kada
Voker ispada kroz zadnja vrata u sivom duksu sa kapuljačom, noseći preko svog
koščatog ramena veliku sportsku torbu.
Sada sam sjeban. Ako je ugasim i ponovo upalim, grejklif više nikada neće
imati isti ukus. Ako je ponesem sa sobom, teško da će to biti opuštajući ugođaj
koji sam zamišljao kada sam se ispružio s petnaest dolara za nju.
Donoseći na neki način teško i odlučno rešenje koje me skupo košta,
otvaram krov na kolima, a cigaru nežno odlažem u pepeljaru. Zatim krećem za
Vokerom na sever u pravcu ulice Fulton.
 Pola bloka iza njega, vidim ga kako naglo skreće ulevo. Dok zalazim za ugao,
on se osvrće u oba pravca i nestaje u šestospratnici za izdavanje, otprilike na
sredini bloka.
Dva minuta kasnije, svetla se pale i senke se pojavljuju na ugaonom stanu na
četvrtom spratu.
Moj si!
Uhvatio sam begunca.
 24. Loko

I dajte tom srećniku cigaru!

Vraćam se nazad u Veliku Crnu Zver i sve je, uključujući i moj sporogoreći
grejklif, kao što sam i ostavio. Budući da smo u Kruklinu, ubacujem CD Erika Bi i
Rakima, čista rep klasika, i nastavljam ka Vilijamsburg bridžu.
U osam uveče, trake ka Menhetnu klize, i dvadeset minuta kasnije, dok moja
cigara lagano dogoreva, ja sam u Čajnataunu, Džejk. Vreme za ubijanje.
Totalno je drugi svet ovde dole, gomila sitnih ljudi koja grabi sitnim
koracima i sa grozničavom energijom. Svaki put se oduševim tom frkom.
Inspiriše me da mislim na Sajgon, Apokalipsu danas i Lovca na jelene.
Nalećem na parking mesto dovoljno veliko čak i za Zver - ovde je to pravo
čudo - i lunjam naokolo neko vreme dok ne pronalazim nekakvo pravo mesto,
gde mogu da smažem par porcija slatkih, gnjecavih dim samova 9 s dva slatka,
gnjecava piva.
Posle svoje usamljeničke večere, još malo hodam, ubijam vreme, a zatim
vozim do čak mračnije i mirnije Tribeke.
Parkiram na Frenklinu, vraćam se nazad u stan i razvlačim se preko svog
penušavog madraca.
Moji zatamnjeni prozori, koji onemogućavaju bilo kakvu ventilaciju,
neviđeno su dobri za spavanje, pa tek u 3:30 ujutru prvi put otvaram oči. U
grudima mi lupa kao kada alarm probudi iz sna usred noći. Brišem sluz sa svojih
očiju i dok mi se ulica vraća u fokus, uviđam da su senke koje lelujavo promiču
preko kaldrme zapravo pacovi. Je l’ to ono što je Frenk nabacivao pričajući o
gradu koji nikada ne spava?
Ne zaustavljajući se za kafu, idem nazad ka Bed-Staju i pola sata nakon što se
moj alarm utišao, kalauzom obijam bravu na ulazu u zgradu Majkla Vokera.
Zatim preskačem po dva-tri stepenika na putu ka begunčevom krovu.
Hladno je i prijatno ovde gore, a u ovo doba Bed-Staj deluje mirno poput
Vitlejema u zvezdanoj noći, možda čak i lepše.
Kada usamljeni građanin noćobdija konačno zamakne za ugao, spuštam se
požarnim stepeništem u Vokerovu kuhinju.
 Ovde mi je potreban predah, i dajem ga sam sebi. Prozor je poluotvoren i
nema potrebe da ga razbijam kako bih upao unutra. Ima dovoljno svetlosti da
pritegnem prigušivač na kraj svoje berete kugar, koja je, budi rečeno, prava
lepotica.
Kao što sam već rekao: vreme za ubijanje.
Uspavana osoba je toliko neverovatno krhka da me je gotovo sramota da
buljim u nju. Majkl Voker deluje kao da ima dvanaest godina, i na tren
razmišljam o tome kakav sam bio kao mlad i nedužan. Što, takođe, i nije bilo
toliko davno.
Lagano se nakašljavam.
Voker se promrdava, a zatim se njegove tamne oči naglo otvaraju. - Do
đavola, šta se to...
- Dobro jutro, Majkl - kažem mu.
Ali metak koji izleće, a zatim se zakopava u dubinu njegovog mozga, više je
kao laku noć.
A ja garantujem da Voker nije imao predstavu šta se upravo zbilo i zašto.
Ne treba da vam pričam da u ovo doba na TV-u puštaju sve same gluposti.
Lepim se za reprizu Saturdej najt lajva s Robom Louom kao gostujućim
domaćinom. On izvodi svoj monolog dok ja nežno obavijam Vokerove hladne
prste oko moga pištolja.
Pošto pronalazim Vokerovu utoku u ćošku kupatila, jedina preostala stvar
da se ovde uradi je ostavljanje poklona policajca Lindgrena - crvene kape
Majami hita. Spuštam je na kuhinjski pod pre nego što zakoračim nazad na
požarno stepenište.
Zora je bar jedan sat daleko dok spuštam svoj prozor na Bruklinskom mostu
i odbacujem Vokerov pištoljčić od sto dolara ka Ist riveru.
Pevam onu zaista lepu pesmu Nore Džouns Sanrajz 10 veći deo tokom vožnje
ka kući. Nekako je tužno sve to što se zbilo s Vokerom, no zapravo ništa ne
osećam. Nič.
 25. Tom

Jednog dana ću se ovog dangubljenja sećati sa simpatijama, zvaću ga

zatišjem pred buru govana.
Sledećeg dana na poslu, u svojoj kancelariji, pravim smotuljak od papira za
štampač, zavaljujem se u svoju radnu fotelju (59 dolara) i bacam smotuljak u
vazduh. Papirnata lopta se odbija o kose zidove moje niske kancelarije u
potkrovlju na drugom spratu (650 dolara mesečno), odskače sa ivice metalnog
ormarića s pregradama krem boje (39 dolara), skakuće po kraju mog radnog
stola (109 dolara) i lagano upada u belu, plastičnu kantu za otpatke (6 dolara).
Sav ovaj sa ukusom odabrani nameštaj je iz Ikee, a uspešan šut - do same
kante za otpatke - jedanaesti je pogodak u nizu.
Da bih vam objasnio ovaj vratolomni napredak tog dela moje karijere,
moram da istaknem da to čak nije ni blizu mom ličnom rekordu. Dostigao sam
pedesetak i više pogodaka u nekoliko prilika, a jednog upečatljivog ponedeljka,
kada sam zaista osećao da mi ide, spakovao sam osamdeset i sedam pogodaka
sa po tri odbijanja u nizu, što je rekord, kako mi se čini, za koji sumnjam da će
trajati onoliko dugo koliko će ljudska vrsta imati papira i dovoljno slobodnog
vremena.
Nakon dve godine u svojstvu jedinog vlasnika i jedinog zaposlenog u „Tom
Danlivi iskvajer kompani", sa sedištem u šarmantnoj drvenoj kućici odmah
iznad knjižare „Montok buks", moje veštine u ubacivanju papirnih objekata su
definitivno na svetskom nivou. Međutim, ja ipak znam da je to žalosno stanje
posla za jednog obrazovanog, fizički sposobnog tridesetdvogodišnjaka, pa
nakon posete Danteovoj baki Mari, i upoznavanja kroz šta ona prolazi, osećam
se čak i osakaćenije nego pre dvadeset i četiri časa.
Možda umišljam, ali čak i Vingo bulji u mene s razočaranjem. - Hajde, bre,
Vingiću, daj mi malo podrške. Budi ortak - kažem mu, ali bez vajde.
U mislima mi je i dalje Mari kada telefon razbija moju zlovolju. Kako bih
održao svoje dostojanstvo, puštam da zvoni dvaput.
Nije Dante.
Ne, u pitanjuje Piter Lempki, stari prijatelj. Upravo je prihvatio ponudu za
svoju kuću na Hider Hilsu i želi da zna da li ja mogu da završim sve oko ugovora.
- U poslu sam do grla, Piter, ali naravno da ću naći vremena za starog ortaka.
Odmah ću da zovem agenticu i tražiću da mi ovamo dostavi ugovor. Čestitam ti.
Možda to baš i nije izazovan posao, ali je ipak dva-tri sata legalnog i
naplativog rada. Momentano pozivam brokera, Filis Šesel, još jednu staru
prijateljicu, ostavljam joj poruku, i sa obezbeđenom rentom za nekoliko
narednih meseci, ovo proglašavam uspešnim danom.
Čak i ne pokušavam s dvanaestim šutom, samo spuštam izgužvani papir u
korpu.
Na pola sam puta do vrata, s ključem u ruci, kada telefon ponovo zvoni.
Vraćam se unutra i javljam.
- Tome - izgovara duboki glas s druge strane žice - Dante je.
 26. Tom

Tri sata kasnije u srcu sam Njujorka i moram da priznam da mi cela ova
situacija deluje nadrealno.
Dva okreta ključem, kretanje lanca niz kliznu šinu i Dante Halivil se
pojavljuje u otvoru vrata sobe 3a u ulici Klinton broj 26. Dante više od nedelju
dana nije kročio iz svog apartmana, niti se njegova senka ijednom promolila
kraj prozora. Ono što je ostalo od vazduha unutra smrdi na znoj, strah i masnu
kinesku hranu.
- Umirem od gladi - prve su reči koje izlaze iz njegovih usta. - Pre tri dana me
je momak koji isporučuje klopu nekako čudno pogledao i od tada se plašim da
bilo šta naručim. Pri tom sam i spao na dvanaest dolara.
- Dobro je što smo usput nešto pokupili - izgovaram vadeći iz torbe prvu od
tri velike pice. Stavljam je ispred njega.
On seda s Klarensom na nizak, klasičan starinski kauč, a preko njihovih
ramena me posmatra četrdesetak godina stara fotografija Mika Džegera. Ne
kažem da podržavam Danteovu odluku da bude u bekstvu, međutim, stari
imigrantski komšiluk ispunjen mladim belcima - boemima, od kojih većini
roditelji plaćaju kiriju, i nije prvo mesto na kome bi policija tragala za crnim
tinejdžerom u begu. Apartman pripada starijoj sestri klinca koga je Dante letos
upoznao u najki kampu.
Dante proždire komad testa, zaustavljajući se samo načas da bi izgovorio: -
Ja i Majkl smo bili tamo te noći. Mislim, bili smo baš tamo - kaže otkidajući još
jedan zalogaj uz dug cug koka-kole. - Ni deset metara daleko. Možda i manje.
Teško je o tome pričati.
- Šta to pričaš, Dante? Video si da su Fajfer, Valko i Roči upucani? Hoćeš da mi
kažeš da si ti svedok?
Dante prestaje da jede i zuri u moje oči. Nisam siguran da li je besan ili
povređen. - To nisam video, nisam. Ja i Majkl smo se krili u žbunju, ali sam sve
čuo jasno kao što tebe sada čujem. Prvi je glas izgovorio: ,,Na kolena, kučke!“, a
zatim i drugi. Možda je Fajfer upitao: „Šta se ovo dešava?" Nekako prijateljski,
kao da je sve to neka šala. A onda, kada su shvatili da je ozbiljno, svi su se
sklupčali i molili, sve do poslednjeg pucnja. Nikada to neću zaboraviti. Njihove
glasove kako mole za život.
- Dante, zašto ste se te noći vratili tamo? - pitam ga. - Posle svega što se
izdešavalo tog popodneva. Meni to nema smisla. - Niti policiji, ne usuđujem se da
dodam.
- Fajfer nas je pozvao da dođemo. Kazao je da je važno.
Ovo ima još manje smisla.
- Fajfer? Zašto?
- Fajfer nas je pozvao tog popodneva. Zahvaljući tome sam i prepoznao
njegov glas na plaži. Rekao je da želi da svu tu dramu ostavi za nama, da sve
bude opušteno. Majkl nije hteo da ide. Ja sam zaključio da bi trebalo.
- Majkl i dalje ima svoj pištolj? - pita ga Klarens. Da ne pita on, pitao bih ga ja.
- Otarasio ga se. Kazao je da ga je prodao svom rođaku u Bruklinu.
- Moramo da povratimo pištolj - kaže Klarens. - Ali prvo ti moraš da se
predaš policiji. Što si duže u bekstvu, sve izgleda mnogo gore. Moraš to da
uradiš, Dante.
- Klarens je u pravu - kažem, i na tome se zaustavljam. Preko Klarensa znam
da mi se Dante divi u nekoj meri. On ništa ne izgovara nekoliko minuta, nekoliko
dugih minuta. Potpuno ga razumem, upravo je nahranjen i - slobodan.
- Hajde onda da to uradimo noćas - Dante konačno izgovara. - Ali Tom ide s
nama, ok? Ne želim neko sumanuto dešavanje kada se pojavim u policijskoj
stanici.
 27. Tom

Tokom vožnje nazad ka Bridžhemptonu, pozivam jedan broj, ali ne pandure

da im najavim naš dolazak. Zovem Lena Levita, sportskog fotografa Asošijeted
presa, koga znam već godinama i u koga imam dovoljno poverenja.
- Ma da, znam koliko je sati, Len. No, da li ipak želiš da znaš što te budim ili
ne? - Kada me je saslušao, umesto proklinjanja dobijam zahvalnost.
Tek što smo napustili grad, Klarens nam u Midtaun tunelu pokazuje da
njegov veliki bjuik uopšte nije za bacanje. Do kuće bake Mari stižemo pre tri
izjutra.
Dok se zaustavljamo, Mari nas čeka ispred kuće. Njena leđa su prava poput
ploče, a njeno lice ništa ne govori. Ako su ljudi mislili da su je skršila dešavanja
tokom prethodne nedelje, onda su u grdnoj zabludi.
Ona nosi svoju nedeljnu odeću a kraj nje je velika plastična torba nakrcana
hranom koju je celu noć kuvala. Sve je stavila u kvalitetno plastično posuđe
ukoliko Dante bude morao da provede noć u zatvoru. Ko zna koliko je dugo tako
stajala napolju, ali sve joj to ništa ne smeta, jer zna da bi stajala i celu noć ako
tako treba.
A ipak, jedan pogled na njeno lice govori da bi zbog unuka umarširala i u
pakao. Bake su zaista nešto posebno.
Međutim, sada, važnije od ma čega drugog na svetu, Mari je laknulo što
konačno može da gleda i dodiruje Dantea. Dok obavija svoje ruke oko njegovog
pojasa, ljubav u njenim očima je ogoljena koliko i razjarena. A zatim, još jedno
iznenađenje - Dante počinje da plače u njenom naručju.
- Ne brini, bako. Biću ja sasvim u redu - govori joj kroz suze.
- Naravno da ćeš biti, Dante. Ti si nevin.
DRUGI DEO
Kejt Kostelo
 28. Tom

Četiri i petnaest je izjutra. Pod svetlošću meseca, glavna ulica Ist Hemptona
deluje gotovo prijatno. Jedini automobil na vidiku je fensi beli subaru parkiran
ispred naglašenog ulaza u starinski bioskop iz pedesetih.
Dok Klarens lagano klizi kroz grad, svetla na subaruu se pale i auto se
ubrzano spušta niz ulicu. Pratimo ga do majušne policijske stanice i kad stižemo
do nje, subaru je već uparkiran ispred nje.
Nizak, čvrst i odlučan, Leni Levit stoji kraj njega, dok mu jedan nikon
fotoaparat visi oko vrata, a drugi je pričvršćen za stalak.
Iskačem iz Klarensovih kola i Levitu čitam kratku izjavu koju sam sastavio
tokom vožnje iz Njujorka. - Dante Halivil i Majkl Voker - izgovaram dovoljno
sporo da on može sve da zapiše u svoju beležnicu - nemaju apsolutno ništa sa
ubistvima Erika Fajfera, Patrika Ročija i Roberta Valka. Dante Halivil je jedan
izuzetan mladi čovek bez ikakve kriminalne prošlosti i nema nikakav razlog da
počini ove zločine.
- A gde je Voker? - pita Levit.
- Voker će se predati sutra. U ovom trenutku više ništa ne možemo da
kažemo.
- Zašto su bežali?
- Šta sam ti upravo rekao, Len? Napravi par snimaka sad. Ovo ti je prilika da
zbrišeš iz sportske redakcije.
Zvao sam Lenija iz marketinških razloga. Žuta štampa i policija obožavaju
one fotke osumnjičenih crnaca dok ih u okovima provode kroz špalir plavaca i
uguravaju u policijsko vozilo. No, ovog jutra to neće dobiti.
Snimci koje Leni pravi su mnogo mirniji, gotovo poetski: preplašeni
tinejdžer i njegova majušna baka hodaju jedno kraj drugog prema vratima
policijske stanice u jednom gradiću. Američka zastava se vijori naspram
mesečeve svetlosti. Ni jedan policajac na vidiku.
Čim je napravio fotke, Leni nestaje sa svojim filmom kako smo se i
dogovorili, a Klarens i ja sustižemo Dantea i Mari dok neodlučno ulaze u
Policijsku stanicu Ist Hempton. Marti Đalo je narednik za prijemnim stolom.
Njegove oči su zatvorene a usta širom otvorena, pa kad se vrata za nama
zatvore, on umalo pada sa svoje stolice.
- Marti - kažem mu, a ovo sam uvežbavao - Dante Halivil je ovde da bi se
predao.
- Ovde nema nikoga - odgovara Đalo, brišući krmelj sa svojih očiju i takođe
vadeći svoj pištolj. - Šta, do đavola, ja treba da uradim?
- To je dobro, Marti. Mi ćemo sesti ovde dok ti obaviš par razgovora. Dante se
upravo predao. Spusti pištolj.
- Pola pet je ujutru, Danlivi. Niste mogli da sačekate nekoliko sati?
- Naravno da smo mogli. Samo ti uzmi taj telefon.
Marti me gleda s nekom čudnom mešavinom zbunjenosti i prezira, što nam
prvi put nagoveštava zašto je Dante toliko insistirao da ga pratim ovamo.
- U stvari, ja uopšte i ne znam zašto si ti ovde sa ovim malim đubretom -
Đalo konačno progovara.
A zatim stavlja lisice Danteu.
 29. Dante

Čim se narednik za prijemnim stolom sasvim razbudio, nešto prilično

zastrašujuće i ljutito prešlo je preko njegovog dežmekastog lica. Izvadio je
pištolj i poskočio iz stolice kao da misli da ćemo ga nas četvorica prebiti ili mu
možda ukrasti novčanik. Pištolj je uperen pravo u mene, ali svi podižu ruke uvis,
pa čak i moja baka.
Isto kao na imanju Smitija Vilsona, Tom je jedini dovoljno smiren da nešto
kaže.
- To ti je potpuno sranje, Marti - kaže mu. - Dante se upravo predao. Spusti
pištolj.
Međutim, pandur ništa ne progovara i ne skida pogled s mene. Već sam
navikao da su tipovi isprepadani od mene. Kada su u pitanju nepoznati belci, to
mi je potpuno uobičajeno, pa sam i prestao da to doživljavam preterano lično.
Ali zbog Đala - ime mogu da mu pročitam sa značke - gotovo da mogu da osetim
strah. Ruka s pištoljem, uz prst na obaraču, leluja po vazduhu, a druga, petljajući
nešto oko lisica za pojasom, ne deluje ništa bolje. Zarad opšteg dobra, pružam
ruke da mi stavi lisice i, iako su one male i sve me boli, ne puštam ni glasa.
Čak i kad su lisice na meni, Đalo i dalje deluje nervozno i nesigurno za sebe
samog. Izgovara da sam uhapšen pod optužbom za ubistvo i čita mi moja prava.
Sve to više deluje kao da me proklinje, samo drugim rečima, i kad god pravi
pauzu, ja čujem crnčuga.
- Imaš pravo da se braniš ćutanjem (pauza). Sve što kažeš (pauza) može i
biće upotrebljeno protiv tebe. Kapiraš? (pauza) - Onda me odvlači u pravcu
unutrašnjih vrata, i to čini veoma grubo.
- Kuda vodiš mog unuka? - pita ga Mari i ja znam da je besna, a to zna i Đalo.
- Marti, dozvoli mi da s Danteom sačekam dok ne dođu detektivi - kaže Tom
Danlivi. - On je samo dečak.
Bez dalje priče, Đalo me gura kroz omanju kancelariju prepunjenu stolovima,
a zatim niz kratak i uzak hodnik, sve dok se pred nama ne pojave tri prazne
ćelije okrečene u plavo.
Ubacuje me u srednju i lupa vratima za sobom. Zvuk zalupljivanja vrata je
otprilike najgori zvuk koji sam ikada čuo.
- Šta da radim s ovim? - pitam i pokazujem svoje šake s lisicama. - Ovo me
gadno boli.
- Navikni se.
 30. Dante

Sedim na hladnoj drvenoj klupi i pokušavam da ostanem pribran. Kažem

sebi da s bakom, Klarensom i, pre svega Tomom Danlivijem napolju, ništa loše
ne može da mi se dogodi. Bogu se molim da je to istina. Ali se i pitam, koliko
dugo ću morati da budem ovde?
Nakon dvadeset minuta drugi pandur me odvodi na uzimanje otisaka
prstiju, što je totalno sranje. Pola sata kasnije dolaze dva detektiva u odelima.
Jedan je mlad i nizak, i uzbuđen je otprilike onoliko koliko je i narednik bio
isprepadan. Drugi tip mnogo više izgleda kao pravi policajac, snažne građe, s
velikim četvrtastim licem i gustom sedom kosom. Njegovo ime je Dž. T. Najt.
- Dante - obraća mi se mlađi. - Je l’ u redu da popričamo nakratko?
- Narednik kaže da imam pravo na advokata - odgovaram, pokušavajući da
ne zvučim previše kao pametnjaković.
- O da, ako si slabašna kukavica koja ima šta da krije - kaže mi onaj stariji. -
Naravno, jedini koji zahtevaju advokate su oni krivi poput greha. Ti si kriv,
Dante?
Srce mi udara, jer jednom, kada im kažem šta se dogodilo, znam da će sve
biti u redu. Ipak, umirujem se dovoljno da bih izgovorio: - Hoću Toma Danlivija
ovde.
- Da li je on tvoj advokat? - pita mlađi detektiv.
- Nisam siguran.
- Ako čak nisi ni siguran da ti je on advokat, zašto ga želiš ovde?
- Jednostavno želim.
Mlađi me vodi niz nekoliko stepenika, zatim kroz još jedan uzak hodnik, u
sobu veličine većeg kupatila s golom sijalicom koja visi s plafona. Unutra nema
ničega osim metalnog stola i četiri stolice. Mi sedamo tu sve dok se stariji, veći
pandur ne vrati s Tomom.
Tom me posmatra s takvim pokajničkim pogledom da shvatam da se ništa
ne dešava kako je on zamislio da bi trebalo. Ni on, a ni ja.
 31. Tom

- Zašto ne bi počeo s pričom o tuči - kaže Barni Van Buren. On je toliko napet
što ima osumnjičenog u ćuzi u svom prvom velikom slučaju da se praktično
trese. - O tuči tog popodneva između tebe i Erika Fajfera.
Dante čeka na moj znak, a zatim kreće priča za koju čeka gotovo dve nedelje
da bi je ispričao.
- Ja i ne znam zašto smo se zapravo zakačili. A mislim da nije ni on. Ljudi su
samo počeli da se guraju i palo je nekoliko udaraca. Ali niko nije bio povređen.
Sve je bilo gotovo za nekih tridesetak sekundi.
- Čuo sam da te je overio prilično dobro - kaže detektiv Dž. T. Najt, dok mu
desno koleno poskakuje pod stolom.
- Možda me je nabo par puta - odgovara Dante. - Ali kao što sam već rekao,
ništa strašno.
- Nešto me baš zanima - otpočinje Najt. - Kakav je osećaj kada te prebije
neko pola metra niži od tebe pred svim tvojim ortacima koji stoje sa strane i
posmatraju šta se dešava?
- Nije bilo tako - odgovara Dante, osmatrajući me koliko i Najt.
- Ako je to bila tako sitna čarka - pita Van Buren - zašto je tvoj prijatelj otrčao
do kola i uzeo svoj pištolj? Zašto je stavio pištolj na Fajferovu glavu?
- To je bila potpuna glupost - kaže mu Dante, dok mu se čelo već kupa u
znoju. - Nije bila moja ideja da to uradi. Ja nisam čak ni znao da ima pištolj.
Nikad ga pre nisam video.
Pitam se, govori li Dante istinu o tome. I ako može da izgovara sitne laži, šta
onda?
- I šta ćemo s Vokerovim naknadnim obraćanjem Fajferu kad mu kaže da se
na ovome neće završiti? - pita Van Buren. - Meni to zvuči kao ozbiljna stvar.
- On se džekirao.
- Džekirao? - kaže Najt frkćući. - Šta je to?
- Pravio se opasnim - odgovara Dante, pogledom ponovo tražeći pomoć od
mene. - Pokušavao je da sačuva obraz, jer je dozvolio Tomu da ga ubedi da
spusti pištolj.
 - Vas dvojica mislite da smo mi idioti? Je l’ se o tome radi? - kaže Najt, naglo
okrećući glavu da bi uperio pogled preko stola u Dantea. - Deset sati posle tuče
koja „nije bila ništa strašno" i pretnje koja nije ništa značila, Fajfer, Roče i Valko
su upucani u glavu. Trostruko ubistvo - ni zbog čega?
- To je ono što pokušavam da vam kažem o tome - da nije bilo ništa strašno -
kaže Dante, očima moleći dva detektiva da ga saslušaju i shvate da ono što
govori ima savršenog smisla. - Jedini razlog zašto smo mi bili tamo one večeri je
taj što je Fajfer pozvao Majkla i tražio da se tu sretnemo, kako bismo prevazišli
celu tu frku. I gledajte, ovo je istina - Majkl se raspitivao da možda kupi travu na
Bič roudu. Jedini razlog zašto smo pobegli je što smo čuli celu tu jezivu stvar dok
se i dešavala. Pomislili smo da nas je ubica opazio. Činjenica da nas je Fajfer
pozvao i zatražio da se sretnemo govori da ono što pričam jeste istina.
- Otkud mu Vokerov broj? - pita Van Buren.
- Zaista ne znam. Video sam Fajfera da priča s mojom rođakom Niki kod
Vilsona; možda ga je uzeo od nje.
- I kako se ti osećaš u vezi s tim ? - pita detektiv Najt.
- U vezi sa čim?
- U vezi sa Erikom Fajferom kako se mota oko tvoje rođake.
Dok to izgovara, Najt se ponovo naginje preko pola malog stola, pa kada ja
žestoko lupim rukom o sto, on odskače kao da je pištolj opalio.
- Ti si taj koji ima problem - kažem, lica sada unesenog u Najtovo više nego
što je njegovo bilo u Danteovo. Blefiram, ali Najt to ne zna. To je sve. - Dante
nema ništa s tim ubistvima. Bio je tamo. To je sve. A sada je ovde da s vama
podeli sve što je video i čuo te noći. Ili će se ton ovog ispitivanja promeniti ili je
ovaj razgovor gotov.
Najt me gleda toliko okrutno kao da će da me udari, a ja se nekako nadam i
da hoće. Međutim, pre nego što je on smislio da to i uradi, snažno kucanje se
čuje na vratima.
 32. Tom

Van Buren izlazi napolje, ali Dž. T. Najt i ja nastavljamo da besno zurimo
jedan u drugoga, sve dok se njegov partner ne vrati s velikom papirnatom braon
kesom. Van Buren spušta kesu iza svoje stolice i nešto došaptava Najtu.
Ne mogu da ukapiram koje su Van Burenove reči, ali mi ne promiče njegov
usiljeni osmeh. Najtov takođe. Do davola, o čemu se ovde radi?
- Hajde svi da se malo smirimo na minut - kaže Van Buren, ali ga demantuje
podrhtavanje njegovog glasa. - Dante, da li ste se zaustavili u „Prinses dineru“ u
Sauthemptonu kada ste večeras dolazili ovamo?
Dante upravlja pogled na mene, a zatim odgovara: - Aha, kako bi Tom mogao
da ode u toalet.
- Tom je jedini koji je koristio toalet?
- Ne, mislim da je i Klarens.
- Misliš ili si siguran?
- Siguran sam.
- Tako da si ti nekako ostao sam u kolima? Je l’ tako?
- Nisam imao neku potrebu...
- Zaista?
- Na šta ciljate? - pitam Van Burena, koji možda nije takav tupan kao što
izgleda.
- Pre sat vremena dobili smo poziv od nekoga ko je tamo bio na večeri oko
pola tri danas ujutro. Taj kaže da je video veoma visokog crnog muškarca kako
baca pištolj u kontejner na parkingu.
- To je laž - kaže Dante odmahujući glavom i gledajući očajno ka meni. -
Uopšte nisam izlazio iz kola. To se nije desilo.
- Siguran si u vezi s tim?
- Naravno! Zašto ne pošaljete pandura tamo i sami se uverite?
- Poslali smo - odgovara Van Buren, dok mu se izveštačeni osmeh previja
preko lica. Zatim se okreće, i otpozadi uzima i baca na sto zapečaćenu plastičnu
kesu poput igrača pokera koji trijumfalno spušta na sto fleš rojal.
Kroz providnu plastiku ka nama je gotovo opsceno usmeren pištolj sa
crnom, plastičnom drškom i klasičnom metalnom cevi.
- Nikada nisam video taj pištolj u svom životu! - zajeca Dante. - A to čak nije
ni Majklov...
Presekao sam ga. - Dante više neće reći ni jednu reč.
 33. Tom

Ne znam šta izaziva gori osećaj - ono što se upravo desilo ili pomisao na
susret s Mari. Uspentrao sam se uz stepenice u malu čekaonicu gde su Mari i
Klarens poskakali sa stolica kad su me ugledali. Zatim me i okružuju.
Iza njih, oštra svetlost se probija kroz staklena vrata presipajući se ka
parkingu. Osam je izjutra. Dante i ja smo u toj kutiji bili puna dva sata.
- Šta se dešava s mojim unukom, gospodine Danlivi?
- Moram da udahnem malo vazduha, Mari - kažem joj i prolazim kroz vrata u
prohladno jutro.
Mari me prati i preprečava mi put. - Šta se dešava s mojim unukom? Zašto
me ne gledate u oči, gospodine Danlivi? Stojim tačno ispred vas.
- Oni mu ne veruju - kažem, i konačno susrećem njen pogled. - Oni ne veruju
u njegovu priču.
- Kako je to moguće? Mladić nije nikada slagao u životu. Jesi li im to rekao?
Klarens spušta svoju ruku preko njenog ramena i sao-sećajno me posmatra.
- Tom je učinio najbolje što je mogao, Mari.
- Najbolje? Kako to misliš - najbolje? Da li im je rekao da Dante nije imao ni
jedan mogući razlog da počini te zločine? I gde je pištolj? Nema ga.
Upućujem pogled Klarensu, a zatim ponovo gledam u Mari. - U stvari, oni
imaju pištolj.
Sedam na klupu i posmatram ranu, jutarnju gužvu kako se valja po Putu 27.
Kakav je ovo haos, potpuni haos. A tek je počelo.
- Pa šta ćete sada da učinite, gospodine Danlivi? - pita Mari. - Vi ste njegov
advokat, zar ne?
Pre nego što mogu ma šta da joj odgovorim, vrata iza nas se lagano otvaraju.
Dantea, ponovo s lisicama, sprovode napolje dva druga policajca, ovaj put iz
šerifove kancelarije okruga Safolk.
Policajci pokušavaju da odvoje Mari, ali joj ne mogu ništa. Ona proleće kroz
njih i čvrsto rukama steže unukove grudi. Dante samo što ne zaplače, a Marino
lice deluje kao da joj je slomljeno srce. Policajci ne žele da je vuku, pa se okreću
ka meni.
 - Kuda ga vodite? - pitam.
- U sud okruga Safolk.
- Pratićemo ih u Klarensovom taksiju - kažem Mari. Ona nešto šapuće
Danteu dok je Klarens nežno povlači unazad. Oboje plaču, a čak sam i ja na ivici
suza.
- Jesi li u stanju da se nosiš s tim? - Mari me upita iznenada.
Gledam u nju i ne govorim joj apsolutno, ali sam svejedno prilično siguran da
ona može da pročita moje misli.
 34. Tom

Pre trideset godina, kada ga je okrug sklepao i spljoštio na obodu Riverheda,

opruženi kompleks okružnih sudnica „Artur M. Kromarti" možda je i delovao
moderno, čak i impresivno, sa svojim velikim belim zidovima i visokim
staklenim vratima.
Sada ostavlja utisak praznog i jeftinog prostora poput bilo kog prevaziđenog
korporacijskog kompleksa. Ušli smo unutar njega upravo u trenutku kada
Dantea sprovode u glavnu zgradu. Prateći ga kroz staklena vrata, projurili smo
kraj prizemljenog jata galebova.
Stražar pokraj detektora za metal kaže nam da saslušanja vodi sudija
Bareiro na trećem spratu i svojom nabildovanom, gotovo u potpunosti
tetoviranom rukom upućuje nas ka liftu.
Sudnica broj 301 zaudara na katastrofu kao nekakva stara ambulanta hitne
pomoći, što na neki način i jeste. Izbezumljeni članovi dvadesetak porodica
dojurili su ovamo najbrže što su mogli i sada su načičkani u grupice razbacane
među četrnaest redova sedišta.
Klarens, Mari i ja pronalazimo kroz jedan prazan deo, sedamo, i čekamo da
se sprovede povorka muškaraca, uglavnom mladih i tamnoputih.
Jedan za drugim, oni se uvode kroz bočna vrata okruženi šerifima s obe
strane i, dok ih posmatraju očajne majke i devojke, kao i od suda angažovani
advokati, bivaju zvanično optuženi za provale, prodaju droge, porodično nasilje
i fizičke napade. Tri godine sam i sam bio jedan od javnih branilaca, pa odlično
znam proceduru.
- Kakva sramota - šapuće Mari sama za sebe. - Ovo je tako pogrešno.
Sistem radi s brutalnom efikasnošću, svako saslušanje ne traje duže od
deset minuta, ali svejedno, tek nakon dva sata nevidljivi glas najavljuje Narod
okruga Safolk u državi Njujork protiv Dantea Halivila. Došao je red na Mari i
Klarensa da duboko uzdahnu.
Kao svi pre njega, i Dante ima lisice i svetlonarandžasti kombinezon sa
obeležjima okruga, samo što je njegov nekoliko centimetara kraći na nogama i
rukama.
 Sproveden je do četvrtastog stola pred sudiju, za kojim već sedi advokat
koga mu je dodelio sud, visok, povijen čovek u kasnim pedesetim, s preterano
širokim naočarima uokvirenim kožnim okvirom. Za to je pre svega zaslužna
Mari. Ona zna da je Dante nevin, pa ga je savetovala da prihvati ono šta mu je
sud dodelio. Ja se generalno ne slažem, međutim, ovde sam samo da bih pružio
besplatan savet kada me pitaju, ako me pitaju.
Sudija Džozef Bareiro se naginje ka mikrofonu postavljenom na postolju i
izgovara: - Dante Halivil je optužen za trostruko ubistvo prvog stepena. - Šapat
neverice se u trenu uvlači u sve redove sudnice.
- Optuženi se izjašnjava da nije kriv ni po jednoj tački, Časni sude - odgovara
Danteov advokat. - Prilikom određivanja kaucije, molimo sud da ima u vidu da je
ovde u pitanju mladić koji se predao po sopstvenoj volji, koji nikada pre nije bio
optužen ni za najmanji prekršaj i koji je veoma aktivno uključen u svoju
zajednicu. Iz ovih razloga, u slučaju Dantea Halivila postoji zanemarljiv rizik od
bekstva i mi se snažno zalažemo da moguća kaucija bude u dometu skromnih
prihoda njegove porodice.
Danteov advokat seda, a njegov daleko energičniji protivnik skače sa svog
mesta. Otprilike je mojih godina i sa svojom kratkom frizurom i jeftinim odelom
podseća me na bar polovinu klinaca s kojima sam pohađao pravni fakultet.
- Mišljenje države je sasvim suprotno, Časni sudija. Tri mlada čoveka su bila
vezana i hladnokrvno pogubljena. Zbog prirode zločina i visokih kazni s kojima
se suočava optuženi, ali i zbog činjenice da je bio u bekstvu nekoliko dana pre
nego što se predao, mi smatramo da postoji realna opasnost od bekstva.
Sudija u crnoj odori odmerava moguću valjanost obe argumentacije punih
trideset sekundi. - Ovaj sud određuje optuženome kauciju od šest miliona
dolara. Dva miliona dolara za svaku od žrtava.
Prigovor na kauciju - taj ceo proces traje otprilike koliko i dolazak i uzimanje
narudžbine kroz prozorče „Mekdrajva". Odjek udarca čekićem sudije Bareira
jedva da je i utihnuo kada se pojavljuju dva šerifa i izvode Dantea kroz bočna
vrata.
- Nevin je - Mari šapuće na moju stranu. - Dante nije nikoga povredio u
celom svom životu.
 35. Tom

Ponedeljak je izjutra i jedina osoba koja se poludobro oseća u ovakvom

svetu je fotograf AP-a i moj prijatelj, Leni Levit. Od vikenda su se Lenijevi
ponoćni snimci Dantea i njegove bake pojavili na naslovnim stranicama Posta,
Dejli njuza i Njuzdeja. Moja neznatna uloga u celom tom poslu jedva da je
spomenuta - u Njuzdeju - i mislim da imam prilično dobru priliku da ugmižem
natrag u svoj stari i udoban, mada ne i inspirativan život.
Iako je jedina obaveza koju danas treba da izvršim zatvaranje
kupoprodajnog ugovora za stan mog ortaka Pita Lempkija, uparkiravam se
ispred kancelarije u 8 i 15 izjutra. Kao i svakog drugog dana tokom nedelje za
protekle tri godine, ostavljam Vinga na prednjem sedištu i ulazim u pekaru
,,Montok“ da uzmem svoje dansko pecivo i kafu.
Zašto sam toliko lojalan ovoj pekari, zaista je misterija. To svakako nije zbog
hrskavog peciva, a niti zbog raskošnog ukusa kafe. Biće da je u pitanju postojana
udobnost i zavisnost od ranojutarnje dobrodošlice vlasnice Lusi Kalin.
Danas, međutim, jedino što Lusi izgovara jeste „Dva i dvadeset pet".
Pretpostavljam da je i ona imala tešku noć.
- Mislim da sam do sada upamtio cene, Lusi, devojče. I prijatno ti jutro,
takođe.
S doručkom u rukama grabim svog džukca i krećem ka kancelariji.
„Grosman nekretnine" su u prizemlju susedne zgrade, a istoimeni vlasnik je
takođe ranoranilac. Džejk Grosman je inače pojam druželjubivosti i
razdraganosti, brbljiv čak i preko standarda svoje profesije.
Ovog jutra, međutim, na način kako odgovara na moj pozdrav, pre bi se reklo
da je i gluv i slep.
Kako god. Ja sam svejedno rasterećen što sam opet u svojoj kancelariji, gde
na miru mogu da ponovo prođem kroz dokumente pre nego što s Klarensom
vidim šta se dešava.
Kada ga pozovem, jadan momak je toliko izgubljen zbog svega što se s
Danteom izdešavalo da jedva može da govori. Priznaje mi da je tokom noći
morao da ide u hitnu pomoć u Sauthemptonu, kako bi primio neki sedativ.
 Nadam se da izmišljam, ali čini mi se da čak i zvuči malo naduvano. Šta je to
sa celim svetom danas ujutro?
Znam da Mari mora da se oseća još gore jer čak i ne podiže slušalicu svoga
telefona.
Kada Lempkijevi ugovori nisu stigli do podneva, pozivam telefonom Filis iz
brokerske kuće.
- Dugujem ti poziv - kaže. - Piter je odlučio da radi sa malo iskusnijim
advokatom u oblasti nepokretnosti.
- Zaista?
- Zaista.
Loše vesti utiču da ogladnim, ali više da bih se klonio izlaganja pri prelasku
ulice do „Kod Džonija", Vingo i ja se vozimo do male bakalnice koju vodi tip iz
Hondurasa sa svoje tri ćerke na obodu Amaganseta.
Kao i uvek, mesto je nakrcano latino drvodeljama, baštovanima i sezonskim
radnicima koji održavaju Hemptone nalickanim. Uprkos kamari novina potpuno
oblepljenih Danteovom slikom, ne postoji mesto gde bi se manje marilo za
sinoćnu hemptonsku dramu. U ovom izolovanom kutku grada u kome je španski
govorni jezik, ja sam nevidljiv i to je sasvim dobar osećaj.
Jedem sendvič sa svinjetinom i odgovarajućim povrćem za svojim radnim
stolom i, uprkos silnom trudu, ne mogu a da ne mislim na isprepadanog Dantea
u ćeliji i na izmorenog starog javnog branioca. Jedina dobra stvar koja mi pada
na pamet jeste da se s Danteom niko neće kačiti, s obzirom na njegovu veličinu.
Još od juče, Majkl Voker se nije predao i zato zovem Lenija u kancelariju AP-a
da vidim da li je išta čuo. Dok vodimo razgovor nešto je ubačeno kroz prozor
moje kancelarije. Šta je to, do đavola? Razbijeno staklo prekriva mi sto. Tada
opažam zapaljenu torbu na podu.
- Nazvaću te ponovo, Leni! Neko je upravo razbio moj prokleti prozor!
Gasim vatru pomoću aparata za gašenje koji visi u hodniku, ali je ured već
ispunjen žutim dimom i odvratnim smradom, za šta Vingo i ja uskoro
otkrivamo da je smrad zapaljene plastične torbe pune govana.
Mislim da kapiram - neko je besan na mene. I znaš šta? I ja sam, tek ovlaš,
takođe besan na njih.
 36. Detektiv Koni P. Rejborn

Detektivu Jejtsu dajem adresu današnjeg prvog prijavljenog ubistva -

Makdonou ulica broj 838 - i on pravi nagli zaokret na ulici i kreće da jurca niz
središnji Fulton. Urlajuća sirena i upaljena svetla jedva da se primećuju u
uobičajenoj kakofoniji divnog popodneva na Bed-Staju.
Naš sjajni kraun vik jedva da je i privukao kakav letimičan pogled uspavanih
đaka koji vise ispred lokalnog dragstora „Prajs vajz". 11 U ovom kraju policijske
sirene su deo zvučne slike na isti način kao i žičani instrumenti i trube u
aranžmanima Nelsona Ridla.
- Džo, oladi malo. Čvrsto mi je potvrđeno da će naš čovek biti strpljiv dok mi
ne dođemo.
Džo Jejts ima bar tri izrazito iritirajuće osobine koje može imati kolega ili
prijatelj - neumoran smisao za humor, predugačku kosu i prelepu devojku.
Možda je sve to troje povezano, ali zbog toga nije ništa manje iritantno.
Jejts ne odgovara na moj zahtev, ali me bar sluša. Auto usporava na brzinu
dvaput veću od dozvoljene i već je manje škripe točkova prilikom skretanja.
Kada se konačno zaustavimo ispred šestospratnice od crvenih cigli i bez lifta i
parkiramo iza dva para vozila našeg odreda, pola moje ledene kafe je i dalje u
šolji.
- Dovoljno glatko za tebe, a deko?
Kada stižemo na četvrti sprat, svi su već tu - Hikin iz Forenzičkog, Nikolo i
Hart iz Ubistava, i dežurni policajac sa ulice koji je provalio vrata nakon što je
komšija obavestio nastojnika o čudnom mirisu koji se oseća iznutra.
Međutim, osim tipova u belim rukavicama koji uzimaju otiske s kvaka,
prekidača za svetlo i prozora, svi ostali su čekali mene da dođem i pogledam
mesto zločina kakvo je i pronađeno.
Niko nije dirao crnog tinejdžera koji napola sedi, napola leži na krevetu.
Sudeći po smradu i bledilu i po debelom pacovu koji je glodao njegovo veliko
stopalo, rekao bih da je dečak bio mrtav oko nedelju dana.
- TV je bio upaljen kada ste stigli? - pitam.
- Aha - kaže Hart, mlađi od dvojice detektiva iz Ubistava i pomalo
dupeuvlaka. - Ista jačina. Isti kanal. Niko nije ništa pipnuo, Koni.
S TV-a trešti jedan od onih šoua s komedijašima. Upravo sada, neka smešna
mršava crnkinja kao repuje o velikim crnim ženama, a Hikin izgleda misli kako
je to fantastično.
- Prekidamo te u nezgodnom trenutku, Džimiboj? Jer, ako je tako, možemo
kasnije da dođemo.
- U redu je, šefe.
- Siguran si? Devojka je đavolski zabavna. Mislim da je ubila ovog našeg
prijatelja ovde.
Dovlačim jednog od forenzičara da uzme otiske sa daIjinskog za TV kako
bismo mogli da ga isključimo i kako bih ja mogao da postavim pitanje o
vremenu.
- Dakle, ko je ova jadna, nesrećno preminula individua?
 37. Rejborn

Postoje tri karakteristike koje su mi posebno drage kod mojih prijatelja i

saradnika - dubok i pouzdan osećaj bede, do srži ogoljen muški princip i
seksualno škrte žene. I u ovom slučaju su možda u pitanju obeležja koja idu
zajedno, ali ih to ne čini ništa manje prijatnim. Moj omiljeni istraživač patolog,
Kliford Kraus, poživeo mi dugo, poseduje sve tri.
Zbog svih tih svojih pobedničkih kvaliteta, ni najmanje me ne dotiče to što je
Kraus, koji je preuzeo mrtvačnicu pre devet godina, godinu nakon što sam ja
postao šef Ubistava, bar dva ili tri puta bolji u svome poslu negoli ma ko drugi u
Sedamnaestoj. A on to, svakako, kapira.
Do sada svi već znamo da je dečak, položen na leđa na metalnom ležaju u
mrtvačnici Majkl Voker, sedamnaestogodišnjak iz Bridžhemptona, Long Ajlend,
jedan od dečaka koji se traže u vezi sa trostrukim ubistvom u Ist Hemptonu. Do
ovog jutra ja nisam ni znao da ima crnaca u Hemptonima, da ne spominjem
trostruko ubistvo. Ali, eureka, ja sam samo dežurni pandur iz Bed-Staja.
Dok ulazim, Kraus radi na laptopu za svojim stolom. Jedna šaka mu je oko
drške telefona i on izgovara: - Islednika okruga Safolk.
- Upravo su razmatrali moj izveštaj - kaže nakon što je spustio slušalicu - i
prilično su sigurni da je Voker ubijen iz istog pištolja koji je korišćen i za tri
hemptonska ubistva za prvomajski vikend.
Kraus zatim uzima svoju dugačku žutu palicu, dolazi do mene koji stojim
kraj Vokera i mašući svojim kineskim štapićima za jelo kao usmerivačima, vodi
me u obilazak mrtvaca.
Oštrina i snaga Krausovog izlaganja nije ni najmanje omekšala za ovih devet
godina i, ako se išta promenilo, onda je čak porastao njegov entuzijazam da
prikuplja tajne iz svojih leševa. Započinje s preciznom veličinom i mestom
ulaznih i izlaznih rana, i pojašnjava ugao pod kojim je metak prošao. Čitajući iz
svojih beleški, on opisuje kalibar, izradu i košuljicu zrna koje skida s flastera iza
ležaja, i kaže da sva tri odgovaraju oružju i prigušivaču koje je otkrila policija
Long Ajlenda.
- Cenim da je vreme smrti rano izjutra 11. septembra - kaže - u ranim
jutarnjim satima, otprilike oko četiri sata.
- Otprilike?
- Aha - odgovara Kraus namigujući očima. - Moglo bi da bude i pola pet. Sve
njegove analize krvi i to koliko su mu bile raširene zenice ukazuju na nekoga ko
je bio u dubokom snu u trenutku kada je ubijen.
- Đavolski način da budeš probuđen - odgovaram.
- Ja bih više voleo poljubac od Džej Lo - kaže Kraus.
- Dakle, Voker nije taj koji je gledao TV program?
- Ne, osim ako ga nije ostavio uključenim. Takođe, pronašli smo košarkašku
kapu na podu kupatila, što nam deluje kao da je neko tragao za nečim. Kapa
jedva da je bila nošena i njena veličina je otprilike tri puta veća od one našeg
momka ovde.
- Zar nije uobičajeno da ih svi oni nose tako?
- Džins, jakne, majice, ali ne i kape. I na njoj nema nijednog otiska gospodina
Vokera. Možda smo zaista toliko srećni da je ona ostala od ubice.
- Je 1’ to sve što imaš za mene, Klifi?
- Još jedna stvar na kraju. Pacov koji je obedovao na Vokerovom velikom
stopalu - norveški crni, dva do tri kilograma, ženka, trudna.
- Zašto uvek mora da bude crni pacov, Krause? Zašto nije bar jednom beli?
Samo još nešto, sada zvanično. Taj opis Klifove žene - čisto sranje. Njeno
imeje Emili i prava je duša od žene.
 38. Mari Skot

Prošle nedelje ova ista riverhedska sudnica bila je ispunjena odvratnom

ravnodušnošću. Sada je još gore. Stomak mi se prevrće od toga.
Sudnica danas kipti od reportera, rođaka i prijatelja žrtava, i najviše od
svega, žeđi za krvlju. Roditelji tri mrtva dečaka zure u mene pogledom punim
mržnje, a Lusinda Voker, Majklova mama, koju poznajem još otkad je bila
učenica osnovne škole Sent Vinsent, gleda u mene kao da ne zna šta da misli.
Užasno se osećam zbog Lusinde i plakala sam zbog nje cele prošle noći. Negde u
dubini duše ona mora da zna da Dante ne bi ubio Majkla ništa više nego što bi
Majkl ubio Dantea, međutim, toliko je bola u njenim očima da skrećem pogled i
stežem Klarensovu ruku i dodirujem kožnu, reljefom ukrašenu koricu svoje
Biblije.
Posmatrači krive svoje vratove i bulje u mog unuka Dantea, koga u
narandžastom odelu i s lisicama vode do tog praznog stola na čijoj je sredini
samo bokal s vodom. Oni počinju da se komešaju od neizvesnosti, ili tako nečeg
sličnog, kada gromki glas najavljuje: „Država Njujork protiv Dantea Halivila" kao
da je u pitanju najava borbe uoči nekog odvratnog boks meča. Dante deluje
toliko isprepadano i tužno tamo gore da mi se od toga slama srce. Želim da
odem do njega i da ga zagrlim, ali ne mogu, i od toga mi je podjednako loše.
Napetost raste kada sudija prilazi svome mikrofonu i izgovara: - Država
Njujork optužuje gospodina Halivila za četvorostruko ubistvo prvog stepena. -
Sudija zatim postavlja pitanje: - Kako se okrivljeni izjašnjava?
Danteov sudski advokat odgovara: - Nije kriv. - Ali to deluje kao da ništa nije
ni rekao. Izgleda da mu niko ne veruje, pa ga čak niko i ne sluša. Sve do ovog
trenutka nisam ni mogla da poverujem da do suđenja uopšte može da dođe, ali
sada znam da može.
Jedino interesovanje publike izaziva javni tužilac i sada taj beli čovek, toliko
mlad da ne može ni da razume ono što govori - oprosti mu, Bože! - započinje
svoje obraćanje sudiji.
- Časni sudijo - kaže - u svetlu gnusne prirode počinjenih zločina i
bezobzirne ravnodušnosti koju je okrivljeni pokazao u ostvarenju svojih
namera, kao što je uradio u svoje prve tri egzekucije, država Njujork nema
izbora osim da zahteva najveću moguću kaznu kako bi zaštitila svoje građane. U
ovom slučaju, tužilaštvo pristupa vanrednoj meri zahtevanja smrtne kazne.
Bezmalo kolabiram, ali neću dozvoliti sebi da se srušim pred svim tim
Ijudima. Država Njujork želi da ubije moga unuka! Gospode, to je tako
jednostavno. Država želi da ubije mog čudesnog unuka, koji je nevin poput tvog
rođenog sina, Isusa Hrista, a gomila je oduševljena, ODUŠEVLJENA ovim
groznim rečima. Kada bi mogli, ili, da se sve ovo dešava pedeset godina pre, oni
bi zasigurno izvukli Dantea sa stolice i odvukli ga iz ove nazovisudnice, i obesili
ga o prvo drvo.
Gospode, pomozi mi, i molim te, pomozi Danteu u ovom užasnom vremenu
nevolje.
Gledam u Klarensa, zatim gledam i gospodina Danlivija. - Molim vas,
pomozite nam - kažem mu. - Molim vas, pomozite Danteu. On nije ubio te
momke.
 39. Tom

Ukoliko nikada niste uživo prisustvovali medijskom cirkusu u sudnici, onda

možete sebe da smatraie srećnim.
Kombiji svih TV stanica i velikih kablovskih programa tokom celog dana bili
su poređani u dva reda ispred zgrade suda, i gde god da pogledam nalazi se
reporter koji s lica mesta prenosi očekivane nazovičinjenice, kako bi opisao za i
protiv jednog ovako atraktivnog slučaja s mogućom smrtnom presudom.
Od zgrade suda ne mogu da se udaljim dovoljno brzo. Pogleda oborenog na
zemlju, tražim svoj put kroz zakrčeni parking, pokušavajući da izbegnem susret
s ljudima koje poznajem ceo svoj život.
Toliko žudim da uđem u svoj automobil da ne primećujem Klarensa na
prednjem sedištu, sve dok bukvalno ne dam kontakt ključem. On je potpuno
slomljen i jeca lica uronjenog u šake.
- Oni žele da ga ubiju, Tome. Nikada neće imati pošteno suđenje. Vidiš i sam
kako je unutra.
- Klarense, dođi do mene večeras. Društvo bi mi prijalo - kažem mu.
- Nisam ovde zbog tvog sažaljenja, Tome. Ovde sam da bih te pitao da budeš
Danteov branilac.
- Klarense, nisam bio u sudnici više od godinu dana. A čak ni tada nisam bio
ništa posebno.
- Zato što se nisi trudio, Tome. Nekao kad si igrao košarku. Kada uključiš
mozak, znam da si u svemu dobar. Ljudi te vole. Oni te slušaju.
- Samo to što je Danteov advokat stariji ne znači da on nije dobar u poslu -
kažem mu. - Pored toga, Mari je njega izabrala.
Klarens odmahuje glavom. - Mari hoće tebe, Tome. Ona mi je i rekla da te
pitam. Da si ti optužen za ubistvo, da li bi želeo da te onaj tip predstavlja? A da je
tvoj sin osumnjičen? Budi iskren.
- Iskren sam, Klarense. Ne mogu da branim Dantea. Odgovor je ne. Žao mi je.
Čim su ove reči napustile moja usta, Klarens otvara vrata i ustaje sa sedišta.
- Ti si veliko razočaranje, Tome. Ne bi trebalo da sam iznenađen. Tako je već
godinama.
 40. Tom

Potpuno uzdrman, vozim do Džefove kuće. Moram da razgovaram s nekim

kome verujem, jer se premišljam oko toga da budem Danteov branilac. Potreban
mi je neko s kim mogu da raspravim ovo ludilo.
Pre deset godina moj brat je kupio otprilike poslednju dostupnu kuću u
Montoku. Pozajmio sam mu za učešće od svog poslovnog bonusa i sada kuća
vredi pet puta više nego što je plaćena. To nas ne čini genijalcima. Sve što je
onda kupljeno sada košta do neba. U ovom slučaju, ipak, to ima dve strane, jer je
Džefa žena upravo napustila zbog toga što, kao što je napomenula, „nije bio
dovoljno ambiciozan“. Sada Džef sa svoja tri deteta živi u kući koja vredi više od
milion dolara.
Kada je napuštala moga brata, Lizbet je pretpostavljala da će ona biti ta koja
će brinuti o Šonu, Lesli i Mikiju. Međutim, Džef se ušančio i unajmio jednog od
najboljih ovdašnjih advokata. Advokat, moja prijateljica Meri Vorner insistirala
je, između ostalog, da je, osim za vreme fudbalske sezone, Džef kod kuće svaki
dan od pola četiri i da je potpuno slobodan tokom leta. Na sveopšte
iznenađenje, sudija ga je nagradio punim starateljstvom nad sva tri deteta.
Šon, najstariji, upravo je napunio dvadeset i pet, i dok ja prilazim stazom za
kola, on je u garaži, gde tiže tegove. Nas dvojica pričamo par minuta, a zatim on
kreće da mi gazi po živcima.
- Pa, striče - pita me između dve serije dizanja - kakav je osećaj biti
najomraženija osoba u Montoku?
- Stari ti je kod kuće? - uzvaćam mu pitanjem.
- Još se nije vratio. Prva utakmica u sezoni protiv Pačoga je za dve nedelje.
- Mislim da ću onda da produžim do škole. Moram da pričam s njim.
- Pomoći ćeš mi na klupi za podizanje pre nego što odeš?
Slab sam na Šona, možda i zato što me pomalo podseća na mene samog. S
obzirom na to da je najstariji, razvod mu je najteže pao. A imao je takođe i tu
glupu prozivku „sin trenera" u školi, zbog čega, uprkos atletskoj građi, nije bio
član srednjoškolskog tima.
Poslednjih nekoliko godina Šon diže tegove. Možda želi da izgleđa dobro u
svojoj stolici spasioca ili da ostavi utisak na svog starog. Šta god, sada ostavlja
utisak na mene, jer ne prestaje da dodaje crne krugove dok nije nabacio po
sedamdeset pet kilograma na svaki kraj šipke. Uz težinu same šipke, to je preko
sto sedamdeset kilograma, a Šon ne može da podigne više od osamdeset.
- Jesi li siguran da si spreman za ovo? - pitam ga, gledajući naniže u njegovo
neustrašivo i odlučno lice.
- Postoji samo jedan način da to i saznamo.
Kučkin sin ga diže dvanaest puta i veliki kez se širi preko njegovog
crvenkastog lica.
- Hvala ni na čemu, striko Tomi.
- Bilo mi je zadovoljstvo. U redu je da tvom starom spomenem koliko si
veličanstven?
- Ma jok. Jedino o meni priča kao o prokockanom talentu.
- Nema razloga da se loše osećaš, Šone. Za nas Danlivijeve, proćerdan talenat
je porodična tradicija.
 41. Tom

Pre tri godine sam se vratio u grad i ovo je moja prva poseta staroj srednjoj
školi. Istina, radije bih da mi vade živac iz zuba nego da idem na školska
okupljanja, međutim, čim stajem na sveže lakirani pod školske sale, sećanja
naviru u trenutku. Ništa se nije previše izmenilo. Iste košarkaške table od
pleksiglasa. Ista sredstva za čišćenje. Isti miris sredstva za dezinfekciju.
Zapravo, nekako i volim sve to.
Džefova kancelarija je odmah iznad svlačionica i razlika je minimalna po
pitanju opremljenosti i mirisa. On sedi u uglu, seltik zelene patike su mu na
nogama podignutim na metalni sto i bulji u utakmicu koja se projektuje na
belom zidu od betonskih blokova. Crnobele slike, zujanje projektora i prašnjava
paučina uhvaćena u vazduhu izazivaju u meni osećaj kao da sam ubačen u
vremeplov.
- Imaš plan za pobedu, Parselse? - Džef je oduvek obožavao Parselsa, i čak
pomalo i podseća na njega.
- U stvari, hteo sam ja tebe da pitam to isto, batice. Kako čujem, tebi je
mnogo više potreban plan nego meni. Plan bekstva.
- Možda si u pravu.
Na ekranu je neko upravo izveo dugačak udarac nogom i deluje kao da će
lopta večito lebdeti u vazduhu.
- Sve što sam uradio je pomoć isprepadanom klincu da se preda - kažem
Džefu. Ne govorim mu da sam dobio zahtev da ga i zastupam. Ili da upravo to i
razmatram.
- Šta ćemo s Valkom, Ročijem i Fajferom? Ne misliš da su i oni bili
isprepadani? Ne kapiram šta ti je to trebalo, Tome.
- Nisam siguran da je i meni sve to jasno. Mislim da to prilično ima veze sa
upoznavanjem Danteove bake. Sa upoznavanjem gde su i kako živeli. I da, još
jedan mali detalj - klinac to nije uradio.
Kao da me Džef uopšte ne čuje, mada je to možda zato što isključuje
projektor.
- Među nama - kaže - sezona još nije počela, a meni je već jeziva muka od
fudbala. Hajmo na pivo, buraz!
- Vidiš, to je već neki plan - odgovaram mu cereći se, ali mi Džef ne uzvraća
osmeh.
 42. Tom

Petnaest minuta kasnije, Džef se zaustavlja u Amagansetu i uparkirava se na

mestu kraj „Makendriksa", bara koji je zasigurno pun lokalaca u sredu uveče. No,
pretpostavljam da to i jeste poenta. Ili plan. Pomirenje s domaćim življem?
Ulazimo kroz sporedna vrata i zauzimamo sto kraj bilijara, pa je otprilike
potreban minut ili koji sekund duže da u baru zavlada potpuna tišina.
Kada se Džef uverio da svi znaju da smo tu, šalje me do šanka po pivo. On želi
da se ja tačno uverim u šta sam se uvalio, želi da svu mržnju osetim lično i
neposredno.
Čaki Votkins, suludi Irac koji je tu i tamo radio za Valka, sedi za stolom kraj
koga se provlačim da bih stigao do šanka. - Pretpostavljam da se plašiš da dođeš
ovamo bez svoje fudbalske pratnje.
- Kev - izgovaram ignorišući Votkinsa - velika krigla piva s dve čaše, kada ti
bude zgodno.
- Kada ti bude zgodno, Kev - ponavlja Pit Cakanino rugajući mi se iz ugla.
Uzgred budi rečeno, do pre nedelju dana, svaki lik ovde bio je moj prilično dobar
ortak.
Kevin, koji je zaista dobar momak, dodaje mi pivo i dve čaše, i ja se okrećem
nazad ka stolu kada mi Martel, još jedan bivši pajtos, podmeće nogu i pola mog
piva završava na podu. Grohoti smeha se prolamaju s jednog na drugi kraj bara.
- Je l’ sve u redu, Tome? - pita me Džef negde u pozadini. Pre nedelju dana, sa
Džefom ili bez njega, razbio bih kriglu o Martelovu lobanju, ako ništa drugo ono
bar da bih video šta će se zatim desiti.
- Nema problema, Džefe - dovikujem na kraj sobe. - Izgleda da sam nekako
prosuo polovinu našeg piva i sada ću da idem natrag do šanka i da zamolim
Keva da bude lako ljubazan pa da dopuni kriglu.
Kada konačno stignem nazad do našeg mesta, Džef uzima jedan ogroman
gutljaj piva i kaže mi: - Dobro došao u svoj novi život, bajo.
Znam šta pokušava da učini i zaista ga volim zbog toga. Ali, iz nekog razloga,
pretpostavljenog inata ili obične slepe gluposti, ne smem da upadnem u zamku.
Zato posle još tri piva, ustajem i gasim džuboks usred neke pesme Rolingstonsa.
A tada, s punom čašom piva u levoj ruci, obraćam se gomili.
- Drago mi je da ste svi vi, seljačine, ovde večeras, jer imam jedno
obaveštenje za vas. Kako izgleda već i sami znate, pomogao sam Danteu Halivilu
da se preda. Tokom tog procesa imao sam priliku da upoznam njega i njegovu
baku Mari. I znate šta? Sviđaju mi se i poštujem ih do nebesa. Zbog toga i zbog
još par drugih razloga, odlučio sam da ga zastupam. Da, dobro ste me čuli. Biću
advokat Dantea Halivila i, kao njegov branilac, učiniću sve da ga izvučem
napolje. Hvala vam što ste došli. Laku noć. I želim vam bezbedan povratak kući.
Par sekundi kasnije, Čaki Votkins i Martel dolaze do mene. Nešto okida
unutar mene i to je onaj Tom Danlivi kakvog poznaje većina ovih tipova.
Pivskom čašom udaram Votkinsa posred lica i on pada na pod kao proštac, a tu i
ostaje. Mislim da mu je nos slomljen. Moglo je da bude i gore.
- Hajde! - urlam na Martela, ali se on ipak udaljava od mene. Možda nisam
veliki kao Dante Halivil, ali ipak imam više od 190 cm i bar 95 kg, i znam da se
bijem.
- Hajde! Bilo ko! - vičem na sve ostale kukavice u baru. - Pokažite najbolje šta
imate! Ko hoće?
Međutim, samo mi Džef prilazi. Grabi me pod svoju nabildovanu ruku i
odvlači me ka zadnjem izlazu.
- Uvek isti stari Tomi - kaže kada smo ušli u njegov kamionet. - Ista usijana
glava.
Zurim kroz vetrobran još uvek isparavajući od znoja, a Džef daje gas i mi uz
urlik motora napuštamo parking.
- Naprotiv - odgovaram mu - skroz sam omekšao.
 43. Tom

Sledećeg dana, u Riverhedskoj popravnoj ustanovi, spuštam svoj novčanik,

sat i ključave u mali pretinac, zatim prolazim kroz niz teško oklopljenih vrata, od
kojih se svaka otvaraju tek kada se prethodna zatvore.
Razlika u životu između posetilaca i onih koji su unutra zaključani duboka je
poput provalije. Kao prelazak iz zemlje živih u zemlju mrtvih. Kao boravak
jednog dana u paklu.
S desne strane, dugačak, beznadežan koridor vodi ka nekoliko krila
pretrpanog zatvora s hiljadu i pet stotina kreveta.
Vode me nalevo, u lavirint sobica sa ustajalim vazduhom, u kojima se
susreću zatvorski ukućani sa svojim advokatima.
Strpljivo čekam u jednoj od njih sve dok ne uvedu Dantea. Unutra je skoro
celu nedelju i već deluje tvrđe i udaljenije. Nema ni traga osmehu.
Ali onda mi preklapa ruke svojim šakama, tapše po grudima i kaže: - Drago
mi je što te vidim, Tome. To mi zaista mnogo znači.
- I meni takođe, Dante - odgovaram mu, iznenada dirnut njegovim
pozdravom. - Potreban mi je posao.
- To i Klarens kaže. - I konačno se njegov sjajni osmeh probija kroz ljušturu.
Ovaj klinac nije ubica. Svako bi to morao odmah da vidi, pa čak i lokalna policija.
A meni je posao zaista neophodan. Osećam se kao prvog dana srednje škole
dok vadim neotpakovani komplet pravničkih blokčića i kutiju olovaka.
- Osim činjenice da ću verovati u sve šta mi ispričaš - kažem mu - danas će
biti sve isto kao da si u onoj kutiji sa svim detektivima, jer ćemo mi sada
prolaziti kroz taj dan i tu noć iznova i iznova. I radićemo to sve dok svaki detalj
kojeg možeš da se prisetiš ne bude bio u ovim blokčićima.
Navodim ga da počne pričajući mi sve što zna o Kevinu Sledžu, Gariju
Makoliju i Dejvu Bondu, svojoj trojici saigrača onoga dana. Priča mi gde žive,
rade i izlaze. Diktira mi njihove brojeve mobilnih telefona i objašnjava mi kako
da ih pronađem ukoliko probaju da me izbegnu.
- Svi su bili u nekom sranju - kaže Dante - ali to ne znači mnogo tamo odakle
sam ja. Makoli je na uslovnoj zbog droge, a Bond je baš ovde služio deset meseci
zbog oružane pljačke. Ali, glavni krimos je Kevin, koji u zatvoru nije proveo ni
jedan dan.
- Kako su oni reagovali na to što je Majkl izvadio pištolj?
- Mislili su da on malo nije sasvim svoj. Čak i Kevin.
Razgovaramo o onome šta se dešavalo u noći ubistva.
Nažalost, njegova baka je bila u poseti kod rođaka u Bruklinu, pa nije mogla
da ga vidi ni pre, niti nakon upucavanja. Dante mi se kune da nije imao pojma
gde se krio Majkl Voker.
Shvatam da sam zaboravio koliko ovaj posao može biti zamoran. Harstajn,
moj profesor sa Sent Džona, zvao ga je posao „dupeta u stolici", jer je to ono na
šta se sve ovo svodi. Odlučnost da se do u beskraj postavljaju pitanja i istrajnost
da se ide kroz događaje, stalno i iznova, čak i ako se dobija tek nekoliko mrvica
novih, verovatno beskorisnih podataka.
A ovde je sve čak i dvaput teže zbog toga što Dante i ja ovo moramo da
prođemo bez kofeina i šećera.
Kako god, mi nastavljamo da se napinjemo, da usmeravamo svoju pažnju na
to šta su on i Majkl Voker videli i čuli kada su došli da se nađu s Fajferom te noći.
Tih nekoliko minuta je ključ svega ovoga i ja nastavljam da tražim od Dantea još
više detalja. Ali tek tokom trećeg kruga Dante se priseća mirisa cigare. U redu, to
bi moglo da bude nešto.
A u samoj sredini četvrtog kruga, on seda potpuno ispravljen u svojoj stolici
i izgovara: - Jedan momak je bio na klupi.
Moj stav se takođe iznenada popravlja. - Neko je bio tamo?
- Znaš onu klupu na suprotnom kraju terena? Momak je spavao na njoj kada
smo mi došli. A pet minuta kasnije, kada smo protrčali kraj nje, njega više nije
bilo.
- Siguran si u to, Dante? To je veoma važno.
- Sasvim. Tip je bio hispano, Meksikanac, možda Kolumbijac. Tridesetak
godina, duga crna kosa s konjskim repom.
 44. Tom

Cigara. Možda pripada jednome od ubica.

Novina je da je još neko možda bio na mestu zločina, neko ko bi mogao da
potvrdi ili dopuni Danteovu priču, neko ko je možda video tri ubijena klinca.
I jedno i drugo su važni tragovi koji treba da se istraže, ali postoji još nešto
što prvo moram da uradim. Sledećeg jutra, kada se klizna vrata vagona
podzemne otvore na Tajms skveru, ja sam tek jedan od pet stotina - ili koliko
već - budala spremnih da idu u rat za četiri stotine mesta.
Taj isti brzi prvi korak, koji me je doveo u NBA, vraća me u vozilo i, dok
metro vrluda tih četvrt milje do Grand centrala, osećam se sasvim ispunjenim
svrhom i strepnjom kao ma koji njujorški smarač u odelu. Zašto i ja ne bih imao
sezonsku kartu? Vau, čak nosim i odelo. I to ono sašiveno po meri.
Na drugoj strani linije, gungula se nastavlja, ovaj put naviše, u pravcu
Četrdeset druge ulice. Ubacujem dolar u ljubičastu postavu otvorenog kofera za
trubu i nastavljam ka istoku sve dok se ne nađem pred mermernom fasadom
zgrade broj 461 u Trećoj aveniji - prikladnim, impresivnim sedištem jedne od
najcenjenijih njujorških advokatskih kancelarija u belim rukavicama - „Volmark,
Rid i Blandel".
Pre nego što i uspem da se iznerviram, prolazim kroz blistava bronzana
vrata i krećem liftom na trideset sedmi sprat.
Međutim, to me samo dovodi na suprotnu stranu još jedne pregrade, na svoj
način obeshrabrujuće kao što su i zidine koje okružuju riverhedski zatvor.
Umesto bodljikave žice i betona, ovde je džinovski komad ispoliranog
mahagonija, toliko ogroman da mora da je pravo iz kišnih šuma stigao u utrobi
nekog tankera, odakle je nekim nebeskim kranom izvađen i smešten u svoj novi
bezizražajni dom.
Umesto naoružane straže, ovde je očaravajuća recepcionarka, plavuša, koja
na glavi ima slušalice i podseća na kiborga.
- Dobro jutro. Došao sam da se vidim s Kejt Kostelo - obraćam joj se.
- Imate li zakazano?
- Ne.
 - Da li vas ona očekuje?
- Ja sam joj prijatelj.
Za recepcionarku to je isto što i ne. Možda i gore. Upućuje me na kožno
čistilište, gde se narednih dvadesetak minuta znojim na kauču vrednom trideset
hiljada dolara. Prošle noći, nenajavljeni dolazak ovamo delovao je kao potez
genija, a tokom troipočasovnog putovanja vozom iz Montoka, moja
samouverenost nije uopšte oslabila. Pa, dobro, svakako ne previše.
Međutim, dovitljivi razgovor sa samim sobom i falš ponavljanje
pripremljenog govora nikada ne mogu da dovoljno dobro zamene aktuelni
trenutak - Kejt upravo korača ka meni, a njene niske štikle odzvanjaju kao lupa
malih čekića po mermernom podu.
Pitam se, da li ona zna koliko malo njeno strogo teget odelo može da prikrije
njenu lepotu. Da li ju je uopšte i briga?
- Šta ti radiš ovde? - pita me i, pre nego što bilo šta uspem da progovorim,
ponovo sam na dnu rupe koju smo zajedno iskopali pre deset godina.
- Potrebna mi je tvoja pomoć u odbrani Dantea Halivila.
Ovo je trenutak za koji sam pretpostavljao da će me Kejt pozvati u svoju
kancelariju, ali ona samo šuplje zuri kroz mene. Zato ja započinjem sa svojim
naumom upravo tu, u predvorju, izlažući ga najsažetije što mogu. Ono što
izgovaram je za mene potpuno smisleno, ali nemam predstavu kako je to
prihvaćeno. Buljim u Kejtine bistre plave oči, ali ne uspevam ništa da pročitam u
njima. Dok pravim pauzu da uzmem vazduh, ona me potpuno preseca.
- Tome - izgovara - nemoj nikada više da dolaziš ovamo.
Zatim se okreće i odlazi niz hodnik, dok zvuk lupkanja njenih potpetica zvuči
još ledenije nego kada je dolazila. I uopšte se ne osvrće.
 45. Kejt

Povlačim se od potpuno iznenadne zamke Toma Danlivija u svetilište svoje

kancelarije. Znam da to zvuči plitko. To je ipak samo soba. Ali imam je tek jedan
mesec, pa elegantan nameštaj i očaravajući pogled na Ist river nisu izgubili
svoju moć da se u trenu osećam bolje čim stupim unutra.
Trideset i jedan imejl je stigao sinoć od devet. Osam od njih je u vezi s
pismom o zabrani poslovanja koje sam isporučila glavnom advokatu „Piksmen
entertejnmenta“ prošle noći. Naš klijent, „Votermark", smatra Piksmenov novi
logo suviše sličnim onom koje koristi jedno od njihovih odeljenja. Moje pismo ih
je optužilo za zloupotrebu zaštitnog znaka i iznelo mogućnost agresivnog
pravnog delovanja, uključujući i potencijalno zamrzavanje svih Piksmenovih
prihoda za poslednjih četrnaest meseci.
U imejlu poslatom u 3:43 izjutra, Piksmenov advokat izveštava da je logo
obrisan sa svih izlaznih proizvoda, a imejlovi Votermarkovih advokata
izražavaju njihovo zadovoljstvo i zahvalnost. Ubeđujuće korišćenje
kataklizmičnog „strašnog suda“ jedno je od jeftinih zadovoljstava mog posla.
Desetak drugih imejlova je posledica mučnog učešća u „Američkom
advokatu", a u vezi s rastom ženskih pravničkih zvezda. Mnogi su od posrednika
u zapošljavanju, ali je najzanimljiviji od predsednika Univerziteta Kolumbija,
koji me zove da pristupim komitetu za izbor novog dekana pravnog odeljenja,
ukoliko imam vremena. Da, svakako ću za to naći vremena.
Tačno u 9 izjutra, Mičel Saser stiže da me ukratko izvesti o narednom slučaju
u vezi sa ilegalnom unutrašnjom trgovinom hartijama bivšeg partnera u „Kredit
merkantile", Frenklina Volfa. Prethodni slučaj, koji je vodio jedan od naših
starijih partnera, završen je s neopredeljenom porotom, a ja sam određena za
ponovno suđenje.
- Opusti se, Mič - izgovaram te reči bez želje da to nešto zaista i izmeni.
Saser, friški novozaposleni koji je radio u harvardskoj pravničkoj reviji, ponovo
je razmatrao transkripte sa suđenja. - Volf - kaže - troši previše vremena naivno
poričući aktivnost koja nije jasno ilegalna. To ga košta kredibiliteta, a ne donosi
mu gotovo ništa. Mislim da je drugo suđenje sjajna prilika.
 Razmatramo koji bi od naših branilaca bio najbolji za pretprocesnu
pripremu, kada Toni Rid - ,,Rid“ iz „Volmark, Rid i Blandel" - promalja svoju
dostojanstvenu sivu glavu u prostoriju. Kraj njega je Rendal Kejn, firmin
najdragoceniji klijent, što je, istinu govoreći diskutabilno.
- Je l’ imaš minut, Kejt? - Rid postavlja retoričko pitanje.
Saser skuplja svoje papire i nestaje, a Toni Rid i Kejn zauzimaju njegovo
mesto na stolicama u udaljenom uglu moje kancelarije. - Svakako znaš Rendija,
Kejt.
Nije bilo neophodno da upoznam Kejna da bih ga poznavala. Tokom
nastajanja „Benkroft sabsidiarisa“, Kejn je postao ikona biznisa, oličenje
direktora pod visokim naponom. S predlogom pribeleženim na ubrusu, kolega
iz drugog odeljenja upravo mu je pribavio avans od šest miliona dolara za
pisanje knjige o biznisu.
Ali, kako Rid objašnjava s tačno odmerenim stepenom žurbe, sve to bi moglo
da bude ugroženo sa upravo zavedenom zajedničkom tužbom. Benkroft se
tereti za podržavanje neprijateljske atmosfere prema ženama i za tolerisanje
obrasca opšteprihvaćenog seksualnog uznemiravanja. Optužba tereti Kejna
direktno.
- Znam da ne moram da ti naglasim - kaže Rid - da ova oportunistička
parnica nije ništa drugo do nategnuta, uvijena iznuda. - Na osnovu svog iskustva
sa zajedničkim tužbama, to je verovatno i tačno. Kao kakvi sofisticirani
iznuđači, takvi advokati tipuju žrtvu, pripreme tužbu, pa tek onda tragaju za
oštećenima.
- Neću da prelazim preko ovoga, Kejt - kaže Kejn. - To je potpuno sranje! Tri
od osam Benkroftovih potpredsednika su žene, a kompaniju sam osnovao
zajedno sa svojom ženom. Uhvatili su pogrešnog tipa. Ako bude potrebno,
goniću ih sve do samog suđenja.
- Ne verujem da će to biti potrebno - kažem - ali uveravam vas da će naš
odgovor biti agresivan.
- Kladim se da hoće! - odgovara Rendal Kejn.
Ostatak dana je protekao u konsultacijama, sastancima i konferencijskim
razgovorima. Firmina kuhinja nas snabdeva salatom po izboru glavnog kuvara
za ručak i sušijem za večeru, i kada gasim svetlo u 11 uveče, ja nisam poslednja
osoba koja odlazi s posla.
Predivna jesenja noć me podseća na predivan jesenji dan koji sam propustila
i zato odlučujem da hodam neko vreme pre nego što uhvatim taksi.
Svoje prve korake usmeravam ka uglavnom pustoj Park aveniji, kada visoka
figura izranja iz senki malog, kamenitog trga pored naše poslovne zgrade.
 46. Kejt

Kruto hodajući, čovek ubrzava ka meni, a zatim se zaustavlja pre nego što
pređe na osvetljeni deo trotoara.
- Pola dana? - pita me.
To je Tom!
- Koliko dugo si ovde? - pitam ga.
- Ne znam. Uvek sam bio tropa u matišu.
Šokirana sam što ga ponovo vidim ali, ma koliko mi bilo teško da priznam,
nekako i zadivljena. Tom je oduvek bio izrazito šarmantan, ali nikada nije
delovao kao tip momka spremnog da sedi na kamenoj klupici petnaest sati.
- Kejt, zaista moraš da me saslušaš. Mogu li, molim te, da te odvedem na
piće? - Sada već pod uličnim osvetljenjem, on deluje iscrpljeno i s molećivim
pogledom u očima. - Ovo je pitanje života i smrti. Možda ti to zvuči izanđalo, ali
ne i Danteu Halivilu.
- Šoljica kafe - kažem.
- Zaista? To je nešto najbolje što sam čuo za poslednjih deset godina.
- Žao mi je što to čujem - izgovaram, nadajući se da sam osmeh suzdržala na
vreme.
Najmanje intimno mesto koje mi pada na pamet jeste „Starbaks", odmah iza
ugla, gde Tom proždire mafin u tri-četiri zalogaja i iz cuga ispija flašicu vode.
- Ovo je moja priča koja treba da te ubedi, Kejt, ona za koju nisam dobio
priliku jutros. Danteu Halivilu se celog života nije desila nijedna dobra stvar.
Kada je bio dvanaestogodišnjak, otac mu je izboden pred očima i gledao ga je
kako krvari do smrti, jer u njegov kraj hitna pomoć stiže dosta sporije nego u Bič
roud. Njegova majka - heroinska zavisnica, prostitutka i lopov - nije bila ništa
bolja od nemanja majke uopšte. I pre nego što mu je otac umro, ona je svaki čas
išla u zatvor. I kako se Dante suočava sa svim ovim? On uviđa da poseduje
talenat koji ga može izvući iz takvog sveta i koji može pomoći svima u njegovoj
familiji. On ume da igra košarku.
- Zvuči poznato.
- Hoću reći da zaista ume da igra, Kejt. Ma to je potpuno drugi nivo. Nivo
Majkla Džordana i Medžika Džonsona. Postaje najbolji srednjoškolski igrač u
zemlji. Dovoljno je dobar da prevaziđe sve teškoće i pravo iz srednje škole uđe u
ligu, ali iz poštovanja prema svojoj baki Mari, složio se da najpre ide na koledž.
Pre tri nedelje zatvoren je zbog četiri ubistva s kojima nema ništa, Kejt. Država
Njujork sada zahteva smrtnu kaznu. Najmanje što zaslužuje jeste vrhunski
advokat.
- A šta si ti?
- Nemam pojma šta sam, Kejt, ali oboje znamo da svakako nisam vrhunski
advokat. Kada mi je dobar dan, ja sam solidan advokat koji će dati i svoje dupe
ako treba. Njemu je ipak neophodna briljantna braniteljka koja će dati svoje
dupe.
- Molim!?
- Kejt, to je stilska figura.
Dobar mu je pokušaj. Tom nije protraćio ovih petnaest sati, ali o tome
uopšte i ne razmišljam. Lupež bi mogao da šarmira i ptice na drveću, ali ja na to
ne padam. Ne DVAPUT. Veliki je ovo svet. Uvek može da nađe drugog naivčinu.
- Žao mi je, Tome. Ne mogu. Ali nastavi da daješ svoje dupe - mogao bi i sam
sebe da iznenadiš.
- Molim!?
-Tome, to je stilska figura. I hvala ti na kafi.
 47. Tom

Šta god da se dešavalo, ja sam sada definitivno u slučaju i ponovo pod

svetlošću reflektora.
Pošto Lusi i pekara „Montok" više ne žele da posluju sa mnom, ja i Vingnat
(koji je, usput budi rečeno, dobio ime po slavnom rezervnom igraču Njujork
niksa Harthornu Natanijelu Vingu, ali se odaziva na svaku reč s ving u sebi) bili
smo prinuđeni da izmenimo svoju jutarnju rutinu. Sada naš radni dan
započinjemo u bakalnici koju drže Hondurašani, gde niko ne zna kako se
zovemo. Ja tu mogu da sedim za stolom ispred radnje, na svega tri metra od
Puta 27, i da pokušavam da osmislim kako da državu Njujork zadržim da ne
pogubi nevinog osamnaestogodišnjeg momčića.
Otkako sam preuzeo slučaj Dantea Halivila, moji dani prolaze u izmaglici i
završavaju se gde god zaspim nad svojim beleškama. Isključivo sam tome
posvećen, verovatno i malo lud.
Dok sedim pod jarkom svetlošću oktobarskog jutra, kamiončići se kotrljaju i
saobraćaj kulja na zapad duž Puta 27, tri metra od moga nosa, ali sam ja previše
zauzet da bi mi to omelo pažnju. Kada je Dante iz svog sećanja iskopao onog
svedoka na klupi, bacio me je na Tantalove muke s tim tragom. I od tada te muke
i dalje traju.
Ukoliko tamo negde postoji osoba koja može da potvrdi Danteovu verziju
događaja ili koja je videla prave ubice, onda država gubi ovaj slučaj. Ali ja jedva
da imam nekakav opis, da ne spominjem ime uopšte.
Možda je Artis Lafonten, diler, makro... šta god, ostao na košarkaškom
terenu dovoljno dugo da vidi momka kako dolazi, ali ja nemam predstavu kako
da stupim u kontakt s njim. Kad bih ga tražio u policiji, veoma je moguće da ga
oni već imaju na svome radaru, ali to mrzim da radim sem kada baš moram.
Dok uzimam gutljaj kafe, žuta folksvagen buba prolazi pored radnje. Žuto je
boja dana, kažem sebi, i to me navodi da razmišljam o Artisovom kanarinac
žutom kabrioletu.
Koliko može da ima mesta gde neko može kupiti ferari od četiri stotine hiljada
dolara?
 Brzim pokretom otvaram svoj mobilni i počinjem da trošim svoje minute.
Diler u Hempstedu me upućuje na prodavca egzotičnih vozila na Jedanaestoj
aveniji na Menhetnu. Ovi me upućuju na dilera u Griniču, Konektikat.
Dva sata kasnije, još uvek sam u svojoj otvorenoj kancelariji kraj puta i
pričam s Bri Elizabet Pedi. Bri Elizabet je na vrhu prodaje u „Majami auto
emporijumu" u Saut Biču. - Naravno da poznajem Artisa. Progurao je moju decu
kroz koledž.
Ubeđujem Pedi da pozove Artisa i par minuta kasnije on je na vezi, ali je
mnogo udaljeniji nego što očekujem. - Ukoliko zoveš zbog one noći na
košarkaškom terenu, ja tamo nisam bio.
- Artise, ako budem morao, zatražiću da te privedu da svedočiš.
- Prvo treba da me pronađeš.
- Dante se suočava sa smrtnom kaznom. Ti nešto znaš i to hoćeš da zadržiš
za sebe?
- Ti ne znaš Loka. Pre ću da me zatvore nego da svedočim protiv njega. Ali,
dokle god ti razumeš da ja NISAM BIO TAMO, možda ću i moći da pomognem.
Opisujem čoveka koji je ležao na klupi i Artis smesta zna o kome pričam.
- Ti tražiš Menija Rodrigeza - kaže mi. - Kao i svi drugi, i on je reper u
pokušaju. Rekao mi je da snima za majušnog izdavača po imenom „Kold
graund“. Ubeđen sam da su oni u telefonskom imeniku.
 48. Tom

Okej, znači sada sam detektiv amater. I ponovo sam na Menhetnu, zbog
„Kold graunda", i to u jednoj neobičnoj posleratnoj građevini, odmah ispod
Junion skvera.
Lift, sav u ogledalima, ostavlja me na sedmom spratu gde me ogromna
debela štrafta uvlači u kestenjastožuti hodnik, u kojem me do kraja prati miris
gandže.
Iza poslednjih vrata s leve strane, mala hip-hop fabrika radi udarnički. Ono
što je bio dnevni boravak jednosobnog apartmana, sada je muzički studio.
S druge strane staklenog zida, reper s licem bebe ritmično izbacuje rime u
bronzani mikrofon, dok mu je na glavi kapa Njujork jenkija, precizno nakrivljena.

Oladio sam ga i nestao,

Nema traga šta sam uradio,
Naći me teže je
Od pištolja koji puši se.

Umetnik deluje kao da nema više od sedamnaest, kao uostalom i devojka

koja sedi na kožnom kauču s druge strane stakla, držeći u krilu klinca obučenog
identično kao i njegov tata, sve do naherene kape i retro najki patika. Još
desetak ljudi razbacano je unaokolo, i bilo da su neverovatno izduženi ili snažno
nabijeni, svi oni deluju kao prava oličenja onoga šta predstavljaju.
Ko je ovde glavni? Niko koliko mogu da vidim, a nema ni prijemnog pulta niti
kakvog recepcionara.
- Meni pravi kopije snimaka - kaže visoka devojka po imenu Erika, dok mi
glavom pokazuje ka momku mršavom ko prut s ugljencrnom kosom vezanom u
rep, koji upravo izlazi iz zadnje sobe.
U Menijevim rukama je gomila nečega što izgleda kao kutije s picama. -
Moram da isporučim ovo u jedan drugi studio - kaže dokse kreće ka vratima. -
Pođi sa mnom pa ćemo pričati usput.
U vožnji taksijem kroz grad, Meni mi izlaže scenario svog života. - Rođen
sam u Havani - priča - gde je moj otac bio doktor. I to dobar, što je značilo da
može da zaradi sto dolara mesečno. Jednog jutra, nakon sjajnog, obilnog
doručka, seo sam u trometarski čamac, otisnuo se s plaže i samo krenuo da
plovim. Dvadeset sati kasnije, umalo se nisam udavio plivajući ka obali
osamdeset kilometara južno od Majamija. Nosio sam ovaj sat. Da sam umro -
umro bih, ali sam morao da dođem u Ameriku.
Tri godine kasnije, Meni tvrdi da je na korak da postane kubansko-američki
Eminem. - Ja sam vrh i nisam jedini koji zna da je tako.
Sumnjam da je malo zbunjen zašto sam ja ovde, ali za koji minut ću biti
sasvim otvoren s njim. Silazimo u Dvadeset prvoj ulici ispred lokalne većnice
Čelsija, gde on ostavlja svoje trake u još jednom stanu pretvorenom u muzički
studio.
- Ja neću još dugo raditi ovo - kaže mi.
Nudim se da ga častim ručkom iza ugla u „Empajer dineru" i mi sedamo za
crni lakirani sto s pogledom na Desetu aveniju.
- Dakle, iz koje si ti kuće? - pita me Meni nakon što smo naručili klopu.
- Nisam iz muzičkog biznisa, Meni. Ja sam advokat i zastupam Dantea
Halivila, koji je lažno optužen za ubistvo tri osobe na terenu Smitija Vilsona u Ist
Hemptonu. Znam da si bio tamo te noći. Nadam se da si video nešto što može
spasiti njegov život.
Ako je Meni razočaran što ja nisam lovac na talente koji želi da s njim
potpiše basnoslovni ugovor, onda to zadržava za sebe. Oštro me gleda, kao da u
glavi premotava f'ilm sa slikama od te noći.
- Ti si košarkaš - kaže mi. - Video sam te tamo. Bio si profesionalac.
- To je tačno. Ali na svega deset minuta.
- Poneo si diktafon? - pita me.
- Ne, ali imam notes. Za sada ću praviti pažljive zabeleške.
- Dobro. Samo da skoknem do kupatila, a onda ću ti možda ispričati nešto
što može spasiti tog visokog crnog momka.
Izbacujem svoj pravnički notes iz torbe i žurno zapisujem listu ključnih
pitanja svojim jedva čitljivim rukopisom. Ostani miran, govorim sebi, i slušaj.
Udubljen sam u svoje beleške, a Meni se još nije vratio kada konobar spušta
hranu na sto. Osvrćem se unaokolo i vidim da su vrata toaleta širom otvorena.
Iskačem iz stolice i poput manijaka istrčavam na ulicu.
Stižem tačno na vreme da vidim Menija Rodrigeza kako uskače u taksi i
nestaje uz Desetu aveniju. Prstima mi maše kroz zadnji prozor vozila.
 49. Loko

Postoji siva, šljunkovita plaža na obali kraj Ist Hemptona, gde se nedeljom
popodne okupljaju Dominikanci, Ekvadorci i Kostarikanci da bi igrali odbojku.
Tokom nedelje, oni provode sedamdeset sati koseći travnjake, orezujući žive
ograde i čisteći bazene. Tokom noći, oni se pakuju u prostrane jednospratne
kuće koje sa ulice deluju sasvim normalno, ali su iznutra podeljene na po
trideset boksova. U nedelju popodne, spremni su da eksplodiraju.
Ove igre su divlje. Tu se opija, kocka, igra salsa i sve druge prenaglašene
latino drame. Na otprilike svaka tri minuta dva braon borca bantam kategorije
odvajaju se sa strane. Pet minuta kasnije, oni se tapšu po leđima. Još pet minuta
i ponovo se kolju.
Prisustvujem ovoj latino sapunici sa izbledele zelene klupe pedeset metara
udaljene od okršaja.
Šest i petnaest je, i kao i uvek, poranio sam.
To nije slučajno. Ovo je takođe deo predstave, očekivano izlaganje odanosti i
poštovanja. Što je za mene sasvim u redu. Pruža mi dovoljno vremena da upalim
cigaru i posmatram jedrenjake kako uplovljavaju na dok jaht kluba Devon.
Trebalo bi da smanjim. Ovo mi je treći davidof torpedo ove nedelje. Ali šta je
život bez poroka? A šta je život sa porocima? Znate li da je Frojd pušio šest
cigara dnevno? Takođe je i umro od raka ždrela, što meni nekako deluje kao
poetično vraćanje duga što je svetu rekao da sve što svaki muškarac želi jeste da
ubije oca i kresne majku. Ne znam za vas, ali ja to nisam želeo da znam.
Govoreći o autoritetima - dramska pauza, molim vas! - upravo dolazi moj
DG, i to tačno na vreme, jedanaest minuta kasnije.
Obučen u Helmut Lang džins od trista dolara, iscepan i izbledeo baš kako
treba, i u bog-te-pita-koliko-skupi kašmirski džemper s kapuljačom, s bradom
od nedelju dana, on svaki dan izgleda kao da je na prokletom odmoru. Ali ko ima
muda da mu to i kaže? Ja nemam, brale, i ne zovu me slučajno Loko.
- Šta ima? - pita DG, ali ne na uobičajeni način kao što to većina čini. Iz
njegovih usta više izlazi nešto kao „Koji je tvoj problem?" ili „Koji đavo te sada
muči?“ Međutim, ovaj put to nije samo moj problem, već naš problem, od čega
on šizi deset puta više.
- Izgleda da imamo društvo - kažem mu. - Tamo iza Vilsonove kuće.
- Ooo, stvarno? Ko ti je to javio?
- Lindgren.
- Sranje. - Od svih svojih ispisnika starkelja, DG poseduje zaista zadivljujuću
sposobnost da odmah pređe na stvar.
Dole u pesku, pijani odbojkaš upire prstom na odbojkašku loptu i urla na nju
na španskom ili portugalskom.
- Šta da radim sada, gazda?
- Šta god smatraš da je najbolje.
- Šta god ja smatram da je najbolje, DG?
- I obavesti me kada završiš.
A zatim, kao oblačić dima iz precenjene cigare, DG nestaje i tu smo samo ja,
noć i salsa.
 50. Loko

Šta god ja smatram da je najbolje, ha? Mislim da sam ukapirao DG-jevu

poentu, što znači još jedno putovanje do Bruklina i još jedno bugi-vugi beng-
beng. Kao i svi njegovi ortaci u Hemptonima, Meni Rodrigez radi ko crnac. Tri je
izjutra i ja sam uparkiran preko puta Menijevog apartmana još od jedanaest; svi
u Bed-Staju spavaju osim njega. Da li je to ta radna etika imigranata ili nešto
ključa u njihovoj krvi? Quien sabe, ay? 12
Još samo sekunda - i evo Menija. Tačno na vreme, moj stomak ionako ne bi
mogao da podnese još loše kafe noćas.
Čak i sada, naš dečko kao da je i dalje na nečemu, poskakuje uz muziku koju
sluša preko slušalica.
Ako mene pitate, ništa nije uništilo grad kao slušalice, ajpodovi i kompjuteri.
Nekada je Njujork nudio neku vrstu spontane interakcije koja nigde drugde nije
mogla da se nađe. Nikada nisi znao kada može da te zadesi neki poseban
momenat s predivnom devojkom dok čekate da se promeni svetlo na semaforu.
Ili možda da se obratiš nekom momku - ne u smislu gej odnosa, već samo
dva čoveka koji putuju kroz ovaj svet i poveravaju jedan drugom sopstvena
postojanja. A sada svi hodaju naokolo nesvesno, slušajući svoje muzikice
prebačene sa svojih kompjuterčića. Samoća je to, bato.
I opasnost, takođe. Zakoračiš sa ivičnjaka i ne čuješ gradski autobus sve dok
nisi pod njim. A svakako ne čuješ ni Kineza dok iza ugla pedala na svom
masnom biciklu.
Sada, dakle, ovome možemo da dodamo i opominjuću priču Menija
Rodrigeza. On je toliko zaokupljen svojim zvucima da ne čuje kako mu se
prikradam s leđa i vadim svoj pištolj. Ni na tren ne oseća da nešto prokleto nije
u redu, sve dok metak ne probije pozadinu njegove lobanje i ne zabije se u
njegov mozak. Jadni momak ne zna da je ubijen sve dok već nije mrtav.
 51. Kejt

Plava fascikla koja sadrži zvaničnu tužbu protiv Rendala Kejna stiže na moj
sto u „Volmarku, Ridu i Blandelu" oko dva sata i trideset minuta. Zatvaram svoja
vrata i otkazujem sve obaveze do kraja dana.
Prilično sam svesna da dodeljivanje ovog zadatka meni nije u potpunosti
zasnovano na mojim veštinama kao parničara. Za moćnog predsednika
kompanije, optuženog da je prekoračio datu liniju, ulazak u sudnicu sa ženom
advokatom jeste nešto poput obaveze. A ja nemam nikakav problem s tim. Još
uvek ima toliko više nevolja nego prednosti da se bude žena, pogotovo poslovno
orijentisana, da u tim retkim trenucima, kada sve ide u našu korist, verujem da
je bolje prepustiti se matici.
Dok iščitavam ono što je zapisano na početku tužbe, uverena sam da u
ovome sigurno pobeđujemo, ne samo na sudu, već i u medijima. Prepuno je
fraza poput „neprijateljsko radno okruženje“, koje obično asociraju na neslane
šale i stranice Sports ilustrejted kalendara posvećenog kupaćim kostimima
prikačenih na kockaste zidove.
A zatim prelazim na izjavu pod zakletvom prve od tobožnjih žrtava Rendala
Kejna. Ona ima trideset sedam godina, majka je troje dece i provela je devet
godina kao Kejnova lična sekretarica. U svojoj pisanoj izjavi, datoj pod
zakletvom i pretnjom da će odgovarati za krivokletstvo, ona opisuje kako je više
od trideset puta bila izložena Kejnovom fizičkom i verbalnom seksualnom
uznemiravanju i, kako je, kada je konačno dala otkaz i podnela tužbu, on koristio
sve korporativne poluge koje je imao na raspolaganju da joj uništi život.
Kako se približavam kraju iščitavanja tužbe, shvatam da problemi Rendija
Kejna neće nestati s nekoliko zastrašujućih pisama ili pretprocesnih radnji. A
postoji još jedanaest drugih žena čija su svedočenja pod zakletvom suštinski
identična, sve do telefonskih poziva koje dobijaju od lakeja Kejnove korporacije,
koji im govore da više nikada nigde neće raditi ukoliko nastave sa ovim. Tri
žene su prijavile ove pozive.
Zatvaram fajl na stolu i prepuštam se mislima dok posmatram Ist river.
Očigledno je da Kejn nije samo još jedan neverni muž. On je đubre od čoveka i
mogući serijski silovatelj koji, pri tom, poseduje milijarde dolara. On zaslužuje
da plati visoku cenu za svoje postupke, a ako mu pomognem da to izbegne, ne
razlikujem se od onih njegovih priručnih lakeja koji obavljaju te prljave preteće
pozive telefonom.
Čitavu deceniju sam na pravom putu, od Pravne revije Univerziteta
Kolumbija do dve godine provedene u jurnjavi za uglađenim kriminalcima za
račun južnog ogranka državnog tužioca. Posle tri i po godine kod „Volmarka,
Rida i Blandela“, smeši mi se pozicija starijeg partnera.
Znate li koliko žena starijih partnera ima ili ih je bilo kod „Volmarka, Rida i
Blandela"? Nijedna.
Pa, zašto onda idem niz hodnik ka kancelariji Tonija Rida u uglu?
Da li je moguće da je Tomov ponoćni udarac pogodio cilj? Bože, pomozi mi,
ako jeste. Tom je učinio da se osećam kao govno na stotinu načina, ali ni sanjala
nisam da će me napraviti profesionalno ljubomornom ili, još gore, da će me
preći na moralnoj lestvici.
Međutim, ja sam taj izvanredno plaćeni konsiljere, 13 a on je taj koji brani
nekoga zato što misli da je nevin - i to za džabe.
Rid mi maše da uđem u njegovu kancelariju i ja spuštam čitavu gomilu izjava
pod zakletvom na njegov anti-kvarni sto.
- Bolje pročitaj ovo - kažem mu. - Ukoliko stignemo na sud, Rendal Kejn će
biti izložen kao nemilosrdni seksualni predator.
- Onda to ne sme na sud - odgovara Rid.
- Ne mogu da zastupam ovoga čoveka, Toni.
Rid mirno ustaje i zatvara vrata. Jedva da se i čuje neki zvuk.
- Ne bi mi palo na pamet da od svih ljudi ovde treba tebe da podsećam koliko
je Rendi Kejn važan za ovu firmu. Svakom odeljenju, od korporativnog preko
nekretnina do radnih odnosa, on plaća na stotine sati godišnje. Desetak
nesrećnih žena je izmanipulisano besramnim advokatom, tragačem za žrtvama
iz svog ličnog interesa. Znaš ti tu igru. A ako kojim slučajem one govore istinu?
Gospođe, znate šta? Život nije bajka.
- Onda nađi nekog drugog, Toni. Molim te. Ozbiljna sam u vezi sa ovim.
Toni Rid razmišlja o onome što sam rekla pre nego što mi odgovori. A zatim
mi se obraća istim ubeđujućim tonom koji je od njega napravio jednog od
najuspešnijih parničara u Njujorku.
- Za jednog ambicioznog advokata, Kejt - a sve što znam o tebi govori mi da
si ambiciozna i talentovana kao ma koji mladi advokat kojeg poznajem -
slučajevi poput ovog su kao obred inicijacije. Pa, osim ako se ne vratiš u ovu
kancelariju sutra u osam izjutra i kažeš mi suprotno, učiniću tebi i ovoj firmi
uslugu praveći se da se ovaj razgovor nikada nije ni desio.
 52. Kejt

Te večeri vratila sam se u svoj apartman u neprepoznatljivih sedam sati. Pre

tri godine kupila sam ovaj besmisleno skup, jednosoban stan iz osamdesetih na
Aper vest sajdu jer je imao vrt. Sada, ispijajući sama sa sobom čašu skupocenog
pino noara, ja zapravo sedim u svome vrtu i slušam zvuke grada, dok se svetla
lagano pale u okolnim stanovima.
Posmatram nebo kako tamni ove kasnooktobarske noći, a zatim ulazim
unutra da dopunim piće i uzmem ćebe. Scena je gotovo, ali ne sasvim, savršena.
Zato dovlačim svoj otoman i pružam noge na njega. Sada je sve savršeno -
udobno, toplo i žalosno - moj život je poput ljušture oraha.
Onaj arogantni drkadžija je u pravu što se jednoga tiče: nema razloga da
budem šokirana otkrićem da je Rendi Kejn pravo đubre. Bogata đubrad
uglavnom i pune kofere „Volmarka, Rida i Blandela". Ako firma ikada bude imala
potrebe za privlačnim motom da ga iskleše u mermernom lobiju, predložila bih
„Đubre je kod nas“.
Ali ja više ne želim biti osoba koja će i dalje da brani takve klijente. Kako se
to dogodilo? Kada sam otišla u pravnu školu, pomaganje i podsticanje uglađenih
kriminalaca nije moglo da bude dalje od cilja moje karijere. Međutim, tada sam
dobro prošla na Kolumbiji, krenula uzlaznom linijom i želela da dokažem da na
njoj mogu i da ostanem, i da mogu da zaradim što više novca i da najbrže
postanem partner, i tako dalje, i tako dalje...
Sedeći u hladnoj tami svoga obožavanog vrta s trećom čašom pinoa, uviđam
da ima i drugih posledica moje božanstvene karijere. Možda ste primetili da ja
večeras delim svoje depresivne misli sama sa sobom, pre nego da ih izbacujem
pred drage stare prijatelje. Prvenstveno je to zato što ih, u stvari, i nemam.
Zaboravite dečka. Ja zapravo nemam ni zaista blisku prijateljicu kojoj bih sada
mogla iskreno da otvorim dušu.
Mislim da je to stvar moje želje za takmičenjem i moga ponosa. Na pravnom
fakultetu sam imala dve divne, veoma bliske prijateljice - Džejn En i Rejčel. Nas
tri smo bile nerazdvojne kao tri lopova, klele smo se da će do samog kraja biti
takve i da ćemo sve barabe baciti na kolena.
 Ali tada se Džejn En posrećilo i ona je zatrudnela, a Rejčel je krenula da
nekoliko godina juri po poslovnom svetu, sve dok nije upala da radi za „Amnesti
internešenel“. Obe je bar malo pogodio moj ,,uspeh“, a mene je to uvredilo. A
zatim je prošla čitava nedelja da se nismo pozvale telefonom, pa onda i nekoliko
nedelja, da bi konačno došlo do toga da nijedna ne želi da popusti i uzme
slušalicu u ruke. Na kraju sam ja ipak prekinula sve to i uputila poziv, ali sam
osetila hladnoću s druge strane, ili sam bar tako pomislila i, čuda li, kome je sve
to potrebno?
Ispada da meni jeste, jer sledeće što mi se dešava je da sam sama u mraku, a
jedino mi ćebe i čaša vina prave društvo.
Sada je dva sata izjutra, a prazna boca ,,etida“ leži na podu kraj dopola
prazne kutije marlbora, koja je bila puna kada su mi je pre tri sata isporučili iz
obližnjeg dućana. Neka ostane zabeleženo da ni jednom nisam zastupala
proizvođače cigareta. Naravno, niko to nije ni tražio od mene, ali i to se valjda
negde računa.
Jedan sat i nekoliko cigareta kasnije, okrećem broj jedine osobe na ovoj
planeti za koju sam sigurno ubeđena da će biti oduševljena da me čuje u tri
izjutra.
- Naravno da ne spavam - kaže Maklin kao da mu je upravo rečeno da je
pogodio kombinaciju na lotou. - U mojim godinama se nikada i ne spava, osim
ukoliko ne pokušavaš da ostaneš budan, Kejt. I da, tako je divno čuti tvoj glas.
Mak, zašto si morao to da mi kažeš? Zbog toga ja sada plačem i ne mogu da
se zaustavim. Čitavih pet minuta mi je potrebno da bi izašlo: - Makline, žao mi
je.
- Žao ti je? O čemu ti to govoriš, draga devojko? Za to služe ovi sitni sati.
To samo izaziva još više jecaja. - Makline, jesi li još uvek tu?
- Aha. Uvek.
- Pa, Mak, razmišljam da dođem u Montok na neko vreme i pitala sam se da li
još uvek važi ona ponuda za slobodnu sobu kod tebe?
- A šta misliš, Kejt?
I zatim se ponovo gubim.
A ujutru zovem i Džejn En i Rejčel.
 53. Tom

U mislima mi je dan kada je jedan milijarder iz Ist Hemptona napunio

pedeset godina i rešio da sebi kupi izlaz iz svog drugog braka. Nabavio je harlija,
tetovirao se i pronašao slatku devojčicu (ili dečaka) od dvadeset i nešto godina,
koja mu se divila zbog onoga što je on zaista i bio - veoma, veoma bogata osoba.
A sada umesto skutera koga jedva može i da vozi, on kupuje dasku za surfing
na kojoj uopšte ne može ni da se uspravi. A umesto kožne jakne, upakuje su u
poliuretansko odelo od glave do pete, inače poznato kao mokro odelo.
Prema surferima isključivo gajim iskreno poštovanje. Fajf, na primer, bio je
vrsni atleta i neustrašivi ratnik na vodi. Mladosurferi u srednjim godinama su
oni s kojima imam problem, momci koji upadaju u one savršeno pristojne,
jeftine barove i pokušavaju da budu u centru pažnje pretenciozno postavljajući
jednostavno pitanje „Jesi li surfer?".
Ipak, surfing ludilo je bilo dobro za moje ortake. Fajf je nekada zarađivao i po
pet stotina dolara dnevno dajući časove, a za Grifina Stendžera, koji poseduje
radnju za surfing i bicikle u Amagansetu, to je bila prava mana s neba. Grif mi
priča da nedeljom ujutru ekipa iz Bič rouda pokušava da uhvati bejbi talase koji
se odvajaju od velikog talasa na kraju plaže Džordžika. S obzirom na to da je ta
tačka na manje od dvesta metara od mesta gde su Fajf, Valko i Roči ubijeni, a i s
obzirom na to da nema smisla ići pre ponedeljka do „Kold graund" korporacije,
ovde sam da saznam da li je neko od bogova okeana video išta u noći ubistva.
Subota je ujutru, a ja sam već u cik zore van kuće i čekam na mestu gde se
lome talasi, odakle surferske baje započinju svoje lelujanje.
U prvoj grupi, okružen kršnim dvojcem, nalazi se Mort Zimel, koji je prošle
godine prodao svoju kompaniju ,,I-beju“ za tri milijarde dolara.
Dok mu prilazim kako bih mu se predstavio, dva mlađa, nabildovana tipa
spuštaju svoje daske i unose mi se u lice. - Možemo li vam pomoći, gospodine?
- Želeo sam da popričam s Mortom koji tren.
- O čemu, gospodine?
- Ja sam advokat koji zastupa mladog muškarca optuženog da je počinio
ubistvo nedaleko odavde pre nekoliko meseci. Znam da je gospodin Zimel prvi
komšija gospodina Vilsona i da ovde često surfuje. Moram da saznam da li je
išta video ili čuo te noći, i da li poznaje nekoga ko jeste.
Jedan telohranitelj ostaje uz mene, dok drugi otrčava do Zimela, a zatim
dokaskava nazad kao da jedva čeka da mi saopšti dobre vesti. - Ništa. Mort nije
ništa video, niti je išta čuo.
- Aha, okej. Pa, pošto sam ja potegao čak dovde, nekako bih želeo da ga to
pitam sam.
- To nije dobra ideja.
- Ovo nije njegov posed - odgovaram i temperatura počinje blago da mi
raste. - Ovo je javna plaža, šupčino. I ja ću razgovarati s Mortom. - Krećem ka
njemu.
Očigledno je sada da to ipak nije bila dobra ideja, jer sam odjednom ispružen
na leđima na pesku, dok veći od ove dvojice drži svoje stopalo na mome
grkljanu.
- Ostani dole - izgovara. - Budi miran.
 54. Tom

- Ukapirao sam - odgovaram. - Ukapirao sam, okej?

Ali nešto razmišljam. Surfer s dvojicom telohranitelja. Kako je to samo
fenomenalno! Gotovo je zabavno, ali, kao što sam i pokušao da naglasim, ovo je
javna plaža. Takođe, lice mi je upravo u tom javnom pesku.
Zato grabim stopalo na svom licu i uvrćem ga ukrug poput glave male Linde
Bler u Isterivaču đavola. Zglob ispušta zadovoljavajuće neprirodan zvuk; zatim
puca hrskavica oko kolena napumpanog telohranitelja, a urlik izlazi iz njegovih
usta. Ne vidim ga kako pada, jer sam svoju pažnju već posvetio njegovom kolegi,
a nas dvojica smo u trenu u ravnopravnom klinču, sve dok nas ne razdvoje neki
od prisutnih surfera.
Ravnopravni je možda blago preterivanje s moje strane. Dok se vraćam ka
kolima, jedno oko mi je već zatvoreno. A kod kuće, pola sata kasnije, unutar
njega već ima i nešto krvi. Ipak, mnogo bih se gore osećao da sam dozvolio onim
đrkadžijama da me oteraju sa moje sopstvene plaže.
Pored toga, drugo oko i dalje sasvim dobro radi, pa se vraćam beleškama s
poslednjeg razgovora s Danteom.
Pored bola u rebrima i tog i takvog oka, mora da sam dobio i udarac u glavu,
jer mogu da se zakunem da u moje dvorište upravo ulazi žena koja izgleda
identično kao Kejt Kostelo. Dotično žensko nosi plavi džins, belu ,,pingvin“
majicu i crne konvers patike, i upravo dolazi do mesta gde ja sedim za drvenim
stolom, pa seda na stolicu kraj mene.
- Šta ti se dogodilo? - pita me.
- Par telohranitelja.
- Koji pripadaju - kome?
- Aaa, nekom tipu na Bič roudu s kojim sam jutros probao da razgovaram o
ubistvima.
Kejt prći nos i ispušta uzdah. - Ništa se nisi promenio, je l’ tako?
- Zapravo i jesam, Kejt.
A zatim ova žena, za koju sam sada već prilično siguran da jeste Kejt Kostelo,
kaže: - Ja sam promenila mišljenje. Želim da ti pomognem u odbrani Dantea
Halivila.
I dok ja tako sedim previše ošamućen da bih odgovorio, ona nastavlja. -
Stvar je u tome da ti moraš da kažeš da, jer sam juče dala otkaz na poslu i
preselila se ovamo.
- Znaš da nema plate, je l’ da? Nema šepurenja. Nema zdravstvenog
osiguranja. Nema ničega.
- Osećam se prilično zdravo.
- I ja sam se tako osećao kada sam se probudio.
- Žao mi je zbog toga.
- I tebi je okej da ravnopravno radiš s nekim ko nikada ne bi mogao da bude
zaposlen kod „Volmarka, Rida i Blandela"?
Na to se kod Kejt gotovo javlja osmeh. - Tvoju bezvrednost za „Volmarka,
Rida i Blandela“ doživljavam kao važnu stavku u tvoju korist.
 55. Kejt

On je samo dete.
Veoma visoko dete koje deluje prestravljeno.
To su moje prve spontane misli kada Dante Halivil, nagnut od pojasa nagore
kako ne bi lupio glavom u plafon, ulazi u majušnu sobu za advokate, gde ga
čekamo Tom i ja. Sada već razmišljam da je za osamnaestogodišnjaka jedna
stvar da se dokazuje s muškarcima na košarkaškom terenu, a nešto sasvim
drugo da to čini u maksimalno obezbeđenom zatvoru sa sto pedeset ljudi. A
Danteove oči definitivno otkrivaju da je prestrašen kao moje dete, ili vaše dete,
ili ma čije dete koje bi se iznenada našlo zaključano na ovom užasnom mestu.
- Imam dobre vesti - kaže Tom. - Ovo je Kejt Kostelo. Kejt je vrhunski
njujorški advokat. Upravo je uzela neplaćeno sa svog posla u jednoj od velikih
firmi kako bi pomogla u tvom slučaju.
Dante, koji je već doživeo previše loših vesti, samo pravi grimasu. - Ne
izvlačiš se od mene, zar ne, Tome?
- To nikada - odgovara Tom, naprežući se da bude shvaćen kako treba. -
Tvoja odbrana je jedino čime se bavim i jedino čime ću se baviti sve dok ne
izađeš odavde. Ali sada ti imaš svoj pravni tim - trošnog bivšeg sportistu i
advokata iz prve lige. Kejt je iz Montoka, pa je i ona lokalac - izgovara dok
poseže za Danteovom rukom. - Sve je ovo dobro, Dante.
Dante stiska Tomovu ruku i oni se grle, a zatim me Dante prilično stidljivo
gleda u oči po prvi put.
- Hvala, Kejt. Cenim to što činiš.
- Drago mi je da se upoznajemo, Dante - izgovaram i već se osećam više
uključenom u ovaj slučaj negoli u ma koji kojim sam se bavila u poslednjih
nekoliko godina. Veoma neobično, ali istinito.
Tom i ja započinjemo posao tako što razgovaramo s Danteom o ubistvu
Majkla Vokera. Samo što ne zaplače dok nam priča o svom prijatelju i zaista je
teško poverovati da je on imao bilo šta sa ovim ubistvom. Ipak, svojevremeno
sam se susretala s nekim veoma uverljivim lažovima i majstorima prevare, a
Dante Halivil više nema šta da izgubi.
 - Našao sam još jedan dobar delić našeg mozaika - kaže Tom. - Pronašao
sam tipa koji je one noći bio na košarkaškom terenu, Kubanca po imenu Meni
Rodrigez. Nismo mogli previše da pričamo, ali mi je rekao da je nešto video te
noći, nešto veoma važno. A sada kada znam gde on radi, neće mi biti teško da ga
ponovo pronađem.
Dok se Danteovo mlado lice polagano razvedrava, mogu da vidim svu
hrabrost koja je bila neophodna da bi on opstao na jednom ovakvom mestu.
Moje srce je u potpunosti s njim, i pomišljam, dopada mi se ovo dete. A tako će
biti i s pravom porotom.
- Kako se držiš? - pitam ga.
- Sve je nekako grubo - Dante polako izgovara - i neki ljudi to ne mogu da
podnesu. Prošle noći, oko tri izjutra, urlik se promolio preko zvučnika:
„VEŠANJE u ćeliji osam!“ To je ono što kažu kada neki zatvorenik pokuša da se
obesi, a to se dešava toliko često da čuvari nose posebne spravice o svojim
pojasevima kako bi ih odmah skinuli dole. Ja sam u bloku devet, preko puta, pa
sam video kako čuvari uleću u ćeliju i jednog momka skidaju s mesta gde je
visio. Ne znam da li su ga uhvatili na vreme. Mada mislim da nisu.
Još nisam prošla kroz materijal, ali Tom i ja ostajemo celo popodne s
Danteom, kako bismo mu pravili društvo i kako bismo mu pružili priliku da me
malo bolje upozna. Pričam mu o slučajevima na kojima sam radila i kako mi se
sve to smučilo, a Tom se priseća nekih manje poznatih NBA trenutaka - kao što
je veče kada je Majkl Džordan zakucao loptu preko njegove glave. - Želeo sam da
zatražim od sudije da zaustavi meč i da mi da loptu - kaže Tom - ali nisam bio
siguran koliko bi se to dopalo mome treneru.
Dante se meškolji i ja na sekund hvatam nagoveštaj osmeha, koji je toliko
nevin da mi se srce cepa. Ali u šest, kada nam vreme ističe, njegovo lice se
ponovo mrači. Užasan je osećaj ostaviti ga ovde.
Prošlo je osam kada se mi vraćamo u Montok, ali Tom želi da mi pokaže
svoju kancelariju. Našu kancelariju. Grabi novine koje leže na prvom stepeniku i
vodi me kroz uzano, škripavo stepenište. Njegovo potkrovlje, s kosim zidovima
koji se spuštaju sa obe strane, pa on jedino može da stoji uspravno u sredini,
svetlosnim godinama je daleko od „Volmarka, Rida i Blandela“, ali se meni
nekako sviđa. Osećaj je kao u sobi koju sam imala na koledžu. Pun nade i
autentičan, kao što je i novi početak.
- Siguran sam da si primetila - kaže Tom - da je sve u ovoj sobi originalno iz
Ikee.
Tom lista Tajms dok ja preturam okolo. - Sećaš li se - kaže - kada sam čitao
samo sportske vesti? A sada jedino čitam gradsku rubriku. To je jedini deo koji
mi deluje povezano sa onim čime se ja...
Zaustavlja se usred rečenice - i deluje kao da ga je neko upravo mlatnuo
posred stomaka.
- Šta je? Šta se dešava? - pitam ga i istovremeno ga obilazim kako bih i sama
bacila pogled.
Odmah ispod vrha stranice je slika šetališta u Bedford-Stajvesantu. Svuda
unaokolo su sveće koje gore ispred priručnog oltara, kao pokušaj da se još
jednom protestuje protiv još jednog bezumnog uličnog ubistva u kraju.
Ispod slike je priča s naslovom Hiphop sukob odneo još jednu žrtvu.
Ime žrtve je odmah tu, u prvom pasusu i zuri u nas dvoje - Meni Rodrigez.
 56. Tom

Po ubrzanom kursu učim da nevolja zaista nikada ne dolazi sama. I nadajmo

se da su dva advokata bez ikakve šanse bolja od jednog.
Dok Kejt i ja ulazimo na parking iza isthemptonske srednje škole, sve što
ostaje od iznenadne novembarske pomrčine jeste ljubičasta mrlja na
opustošenom nebu. Parkiramo se iza sale i čekamo, dajući sve od sebe da
zanemarimo nelagodan osećaj ponovnog sedenja jedno do drugog, na praktično
istom mestu gde smo se sreli pre gotovo dvadeset godina.
- Ovo je kao neki dežavi - konačno izgovaram i odmah se kajem zbog toga.
- I dalje citiraš Jogija - odgovara Kejt.
- Jedino kada je apsolutno neophodno.
Parada studenata - a svi izgledaju neverovatno mlado - probija se kroz
bočna vrata sportske sale i svako od njih završava u jednom od vozila ili džipova
parkiranih ili u blagoj šetnji širom parkirališta.
- Gde je naša devojka? - pita me Kejt.
- Nemam pojma. Kakve smo sreće, verovatno ima grip.
- Kakve smo sreće, verovatno je jutros pregažena na dva dela.
U šest i trideset, kada je ostalo još samo nekoliko vozila, Liza Fajfer, Erikova
mlađa sestra, izlazi kroz vrata na prohladan vazduh. Poput svog brata, Liza je
vitka i elegantna, i zvezda je državnog šampionata ženskih timova u lakrosu. 14
Duž praznog parkinga kreće se opuštenim geganjem iscrpljenog sportiste.
Dok spušta sportsku torbu na krov svog starog džipa, čija vrata otključava,
Kejt i ja izlazimo iz našeg vozila.
- Ne možemo da gubimo vreme žaleći sami sebe zbog Rodrigeza - bila je
prva stvar koju mi je Kejt rekla ujutru kada je ušetala u moju kancelariju. Do tada
je već prošla kroz moje razgovore s Danteom i uvidela da ima nekoliko oblasti
vrednih daljeg razmatranja. - Nije naš posao da otkrijemo ko je zapravo ubio
Fajfera, Valka, Ročija i Vokera. Ali bi svakako pomoglo ako bismo mogli da
usmerimo porotu na nešto drugo. Obavezno moramo da saznamo nešto više o
pokojnicima.
- U stvari, misliš da iskopamo prljav veš mrtvih.
 - Ako to tako želiš da nazoveš - kaže Kejt - za mene je svejedno u redu. Fajfer,
Valko i Roči su bili i moji prijatelji. Ali mi sada treba jedino da budemo privrženi
Danteu. Zato treba da kopamo, bez milosti, i da vidimo kuda će nas to odvesti. A
ako će zbog toga da popizde određeni ljudi, onda neka bude tako.
- Određeni ljudi su već popizdeli.
- Neka bude tako.
Znam da je Kejt u pravu i sviđa mi se ideja nemilosrdnog delovanja s naše
strane, ali kada se Liza Fajfer okrene i ugleda nas kako joj prilazimo, po izrazu
njenog lica čini se da delujemo kao neke budale ili nešto još mnogo gore.
- Zdravo, Liza - kaže Kejt, glasom koji uspeva da zvuči prirodno. - Možemo li
da popričamo koji minut?
- O čemu?
- O Eriku - kaže Kejt. - Ti znaš da mi zastupamo Dantea Halivila.
- Kako je to samo odvratno! Bili ste njegova dadilja. A sada branite tipa koji
mu je smestio metak među oči.
- Da mislimo da postoji ikakva mogućnost da je Dante ubio tvog brata ili
Ročija ili Valka, ne bismo sve ovo radili.
- Ne seri.
- A ako znaš bilo šta opasno u šta se Erik možda bio upleo, ti to treba da nam
kažeš. Ako nam ne kažeš, Liza, time samo pomažeš njegovim pravim ubicama
da se izvuku.
- Ne, to je ono što vi radite - odgovara Liza, prolazeći kraj nas i ulazeći u kola.
Da nismo odskočili unazad, verovatno bismo bili pregaženi dok je izletala s
parkinga.
- Neka bude tako - izgovaram.
- Veoma dobro - klima mi Kejt. - Brzo učiš.
 57. Tom

Mnogo je lakše reći nego sprovesti potragu za prljavim vešom tvojih starih
drugara u gradiću kao što je Montok.
Valkov otac nam s treskom zatvara vrata pred nosom. Ročijev brat se hvata
svog pištolja i daje nam trideset sekundi da nestanemo s njegovog poseda. A
Fajferova mama, ljupka žena koja tri dana nedeljno volontira u Državnoj
biblioteci Montoka, ispušta bujicu toliko gadnih i zlobnih kletvi da bi joj na tome
čestitali i Danteovi najozloglašeniji ukućani u Riverhedu.
Ista nepristojna otkačinjanja dobijamo i od Fajferovih, Valkovih i Ročijevih
ortaka i kolega s posla. Čak i bivše devojke, čija su srca žrtve svojevremeno
komadale, postaju zaštitnički razjarene na njihov spomen čim nas ugledaju.
Dante misli da mu pomaže to što ga brani neko iz kraja, ali za sada je to
samo prepreka, jer je naša odluka meštanima celu stvar učinila krajnje ličnom.
Samo javljanje Kejt ili meni na ulici doživljava se kao pružanje pomoći ili
podrške neprijatelju.
Biti tretiran kao parija mnogo teže pada meni nego Kejt. Ona ovde nije živela
godinama, a rad kod „Volmarka, Rida i Blandela" očvrsnuo je njen karakter.
Međutim, odsustvo napretka kida joj živce, pa posle nedelju dana i malih
rezultata sveg našeg truda, moje teskobno radno potkrovlje izgubilo je sav svoj
šarm. Isto je i sa apsurdno škripavim stepeništem koje vodi do susednih vrata
gde je kiropraktičar. S druge strane, meni je nekako drago što imam Kejt uz
sebe. To mi pruža sigurnost. Pruža mi osećaj da je sve ovo stvarno.
Još jedan posetilac kod kiropraktičara i Kejt se izdire: - Ovde je kao da
radimo u kući duhova u zabavnom parku.
- Doneću ti kafu - kažem joj.
Do najbliže kafedžinice čiji nas vlasnici valjda ne bi otrovali ima bar pola
sata do tamo i nazad, pa sam ja od kuće doneo svoje prastaro kuvalo. Međutim,
čak i vremenski ubrzana kombinacija kofeina i beznadežnog gneva izgleda da
više ne deluje.
- Neophodno je da pronađemo nekog autsajdera - Kejt konačno izgovara. -
Nekog ko je ovde odrastao, a nikada se nije uklopio.
 - Misliš, neko drugi osim nas dvoje?
- Neko ko je voljan da s nama razgovara, Tome. Hajde, razmisli. Ko je naše
„Duboko grlo“? 15
Neko vreme razmišljam o njenom pitanju. - Šta kažeš na Šona? - konačno je
pitam.
- Bio je prijatelj sve trojice. A on je i spasilac, do đavola. Pre sam mislila na
nekog ko je mnogo više otpadnik.
- On nije socijalni slučaj, Kejt. Ali ima muda da ide protiv bujice. Ljudi pričaju
Šonu. Moguće je da je nešto čuo.
- Misliš da ćeš biti bolje sreće ako budeš išao sam da razgovaraš s njim?
Vrtim glavom. - Zapravo, mislim da ti imaš daleko bolje izglede, jer sam ja
njegov ujak i sve što ide uz to. Takođe, veoma je moguće da je on bacio oko na
tebe.
Kejt pravi grimasu. - Zašto to misliš?
- Nemam pojma. Zašto ne bi?
 58. Kejt

„L. I. saunds“, gde Tomov nećak Šon radi otkako je sišao sa svoje spasilačke
stolice, jedna je od retkih radnji i dalje otvorenih u Ist Hemptonu, a ja nemam
pojma zašto je to tako.
U devet sati uveče, tačno su dve osobe u dobro osvetljenoj, skučenoj
prostoriji. Šon stoji napred, kraj kase, dok njegova jedina potencijalna mušterija
pretura po pregradama. Šon je zgodan mladić s dugom, plavom kosom. Zapravo,
on mnogo više liči na Toma nego na Džefa.
Prelećem pogledom preko radnje. Ova prodavnica će zauvek imati posebno
mesto u mome srcu. Sve dok nisu podigli šoping centar u Bridžhemptonu, ovo je
bila jedina radnja s muzikom u krugu od pedeset kilometara. S posterima
Hendriksa, Dilana i Lenona okačenim po zidovima, kao i s fanatičnim
prodavcima koji su propovedali o večnoj razlici između dobre i grozne muzike,
ulazak unutra je bio ozbiljan poput ulaženja u crkvu.
Šon se smeši za dobrodošlicu dok ja ulazim pod svetlost sijalice. Pušta neki
omamljujući CD koji ne prepoznajem.
Druga mušterija, visoki, mršavi tip koji nosi naočare s metalnim okvirom,
baca letimičan pogled na mene, a zatim ga brzo sklanja. Ništa se ne menja. Tip
se bliži pedesetoj, ali ima trapavu samouverenost jednog
osamnaestogodišnjaka. On kreće unazad po alfabetu, pa ja počinjem s drugog
kraja i srećna idem od AC/DC-ja preko Clash-a do Fleetwood Mac-a.
Kada ode, uzimam reizdanje albuma Rumors 16 i odnosim ga do kase.
- Klasika - kaže Šon.
- Dopada ti se? Bila sam sigurna da ćeš misliti da je previše ženski i slabašno.
- Šta to govoriš, Kejt? Puštao sam ga pre sat vremena. Ja i maca s razrokim
okicama nismo mogli da ga se naslušamo.
- Takođe, i naslov deluje nekako odgovarajuće - kažem mu.
- Sad te ne kapiram.
- Znaš, da li si čuo neko?
Šon deluje pomalo razočarano, ali ne znam da li je to zbog teme ili zbog mog
pokušaja da budem duhovita.
 - Je l’ to ono zbog čega si ovde?
- Jeste, Šone.
- Misliš informacija o Fajferu, Valku i Ročiju? - pita me Šon.
- Ili bilo šta što bi moglo da pomogne da razumemo zašto bi neko želeo da ih
ubije.
- Čak i kad bih znao - nisam siguran da li bih ti i rekao.
- Zato što su ti rekli da ne govoriš.
Šon me posmatra kao da sam ga upravo uvredila na najgori mogući način. -
Baš me briga za to sranje. Ali ovi momci su bili moji ortaci i oni sada ne mogu da
budu ovde da se odbrane.
- Mi samo pokušavamo da ukapiramo ko ih je ubio, Šone. Ako si im prijatelj,
mislim da bi i ti želeo to da znaš.
- Poštedi me pridika, Kejt - kaže Šon. A zatim izbacuje jedan od onih
dražesnih Danlivijevskih osmeha. - Dakle, kupićeš ovaj CD ili si samo traćila
moje vreme?
- Kupujem.
Uzimam svoj CD i krećem ka tamnoj tezgi nekoliko vrata niže, gde skidam
celofan s njega dok izlazim na elegantnu ulicu i na hladan, mirišljav vazduh. Ist
Hempton je jedan od najlepših gradova koji se mogu videti. Ljudi su ti koji mogu
biti ružni pokatkad.
Iza tezge je poštansko sanduče. Gledajući izbliza, vidim da nisam jedini
kupac diskova kome je ovo prvo zaustavljanje nakon kupovine. Plava površina
sandučeta prekrivena je stotinama sitnih, upravo skinutih naslova CD-ova, i
sada je Rumors deo ovog montažnog grafita.
Rumors je sada čak mnogo bolji od onoga kako ga se ja sećam i kada stižem
do Makove kuće, ostajem u kolima na prilazu sve dok ne čujem celu stvar do
kraja.
Kada sam konačno unutra, Mak hrče na kauču u dnevnoj sobi i zvonjava mog
mobilnog telefona ga uopšte ne uznemirava.
Šon je, i šapuće. - Čuo sam nešto, Kejt, i to od ljudi kojima verujem, da su
poslednjih nekoliko nedelja Fajf, Valko i Roči pušili krek. Letos je krek ovde bio
sveprisutan, posebno na Bič roudu. Navodno, sva trojica su se bila navukla.
Jednom, kada to probaš, za vikend od nule skočiš na stotku. To je sve što znam.
Pa, kako ti se dopao CD?
- Savršen je. Hvala ti. Za sve, Šone.
Prekidam vezu i okrećem se ka svom usnulom domaćinu. Zahvalna što se
Mak još nije ni mrdnuo, povlačim ćebe kojim je pokriven do njegove brade i
krećem na sprat. Dakle, priča se da su mrtvi momci bili navučeni na drogu. Pitam
se, da li je to istina.
 59. Tom

Poziv od mog nećaka Šona izgleda da probija frustrirajući ćorsokak ovog

slučaja, jer se već sledećeg popodneva osamnaestogodišnji Džarvis Maloni
penje uz škripave stepenice ka našoj kancelariji. On je prvi posetilac ove nedelje
i Vingo je van sebe od radosti, da ne spominjem i da se sav baca na Džarvisa.
- Znam nešto što bi moglo i da ništa ne znači - kaže nam. - Ali mi je trener
rekao da bi odmah trebalo sve da vam ispričam.
Svakoga leta, naselje Ist Hempton iskazuje svoju zahvalnost za priliv
trošadžijski nastrojenih posetilaca organizovanjem napada armije tinejdžera
koji naplaćuju kazne za parkiranje. Obučeni u braon pantalonice i bele majice,
oni grabe uzduž i popreko glavnih ulica, obeležavajući kredom gume,
iščitavajući datume na registracijama i inspekcijskim nalepnicama, ispisujući
kazne i, u suštini, prikupljajući lovu za grad. Džarvis, okrugloglavi srednjoškolski
maturant, takođe i igrač odbrane srednjoškolskog tima američkog fudbala u Ist
Hemptonu, bio je član prošlogodišnje pešadije, i kada konačno uspevamo da
skinemo Vinga s njega, on počinje da priča šta mu je na duši.
- Oko devet sati uveče te subote kada su ubijeni Fajfer, Valko i Roči, napisao
sam kaznu za kola parkirana na Džordžika biču. U stvari, ispisao sam dve kazne
- jednu zbog neispravne propusnice za plažu za 2003. i drugu zbog nedostatka
nalepnice za emisiju štetnih gasova. Jedino zbog čega mi je ovo ostalo u mislima
je sam auto - kestenjasti porše 911 sa sedam stotina pređenih milja na brojaču.
- Sledećeg dana, blejao sam sa svojim ortakom koji radi prepodnevnu
smenu. Imali smo malo takmičenje oko toga ko je napisao kaznu boljim kolima i
- ja poentiram sa ovim poršeom. On, međutim, kaže i ja sam mu napisao kaznu,
na istom tom mestu, rano narednog jutra. To znači da je auto bio tu cele noći,
odmah kraj mesta gde su tela pronađena. Kao što sam i rekao, to verovatno
ništa ne znači, ali trener kaže da bi trebalo da vam to prenesem.
Još dok Džarvis odlazi, krećem kolima ka sedištu Gradske policije. I najmanji
prekršaj ovde da se desi, sve je podeljeno na dva dela. Patrola Hemptonske
policije je nadležna za puteve od Sauthemptona do Montoka, ali je Gradska
policija odgovorna za sve što se dešava unutar samog naselja i kao što se i da
pretpostaviti, dva odeljenja se ne podnose do besvesti.
Miki Porter, šef Gradske policije, moj je drugar. Za razliku od Hemptonske
policije, koja je sklona da sebe doživljava veoma ozbiljno, Porter - visoki tip s
velikim, crvenim brkovima - ne pretvara se da je junak neke kriminalističke
serije. Pri tom, nema problem sa mnom i Kejt što zastupamo Dantea.
Posle napada 11. septembra, Gradska policija je, poput svih odeljenja širom
zemlje, dobila od Biroa državne bezbednosti moćan kompjuter vredan pedeset
hiljada dolara. Kroz trideset sekundi, Miki na svom ekranu ima registraciju
našeg poršea - njujorške tablice, IZD235, registrovane na mog pajtosa s plaže
Morta Zimela, odnosno na njegovu adresu na Menhetnu, Park avenija br. 850.
Bingo.
Pa, ne sasvim.
- Iako je registracija na Zimela - kaže Porter - prilično sam siguran da je
jedina osoba koja je to vozila zapravo njegova ćerka Tereza. - On klizi mišem
naniže niz ekran i dodaje: - Pogledaj, Tereza Zimel, osamnaest godina. Jedne
nedelje u avgustu zaradila je tri kazne, od toga dve za brzu vožnju.
- Šta bi ti očekivao ako bi dao auto od sto hiljada dolara jednoj
osamnaestogodišnjakinji?
- Na Bič roudu, porše 911 je honda sivik - odgovara Porter. - Čin roditeljske
odmerenosti. Osim toga, Tesa nije uobičajeni tinejdžer.
- Manekenka je, je l’ tako? Izlazila je s nekim tipom iz „Gans en rouzis-a“?
- „Ston templ pajlots" zapravo, ali bio si blizu. Predivna devojka. Bila je na
naslovnoj stranici Voga sa četrnaest i glumila zavodnice u par tinejdžerskih
filmića. Od tada je malo-malo na lečenju od zavisnosti.
- Sranje je kada si bogat i lep.
- Ne bih znao. Samo sam lep.
- Onda mi veruj. Dakle, Miki, ja moram da vidim ovu devojku. Ma šta da je
razlog, ona je bila na mestu zločina.
 60. Tom

U razgovoru s Mikijem još sam uvereniji da moram da razgovaram s

Terezom što pre. Pre nego što ona uradi nešto loše sebi ili neko odluči da uradi
nešto loše njoj. Ipak, ne očekujem od Mikija izveštaj već na pola mog puta nazad
u Montok.
- Tome, imaš sreće. Tereza Zimel se upravo vratila u grad nakon ture u „Beti
Ford“ 17 klinici. Požuri, možda možeš da je uhvatiš dok je još uvek „čista“. Kako
čujem, zamenila je svoju heroinsku zavisnost zavisnošću od vežbanja. Svaki dan
provodi u velnes centru.
- Prava reč je potčinjenost.
- Ozbiljno mislim, Tome. Devojka je zavisna od pilatesa koji košta hiljadu
dolara na dan.
Petnaest minuta kasnije već sam u velnes centru posmatrajući Terezino
vežbanje kroz ovalni zelenkasti prozor.
Pet ženskih pratilaca je ravnomerno raspoređeno na podu. Onoliko koliko ja
mogu da zaključim, sve su u gotovo savršenom pokretu, ali nijedna ne može ni
da se približi očajničkoj koncentraciji Tereze Zimel.
Gledajući njen napor, žalim što sam je ismevao. Umesto da sedi kod kuće i
žali samu sebe, ona bukvalno baca svoje demone na strunjaču i razbija ih jednog
za drugim.
Obaveštavanje klijenta da je vreme isteklo uvek je delikatan trenutak u
uslužnoj industriji, pa instruktor završava njenu skupocenu sesiju jednim
glasnim uzimanjem vazduha i čestitkama na postignutom.
Žene se pridižu, uzimaju svoje stvari i spokojno klize napolje iz prostorije.
Sve osim Tereze, koja se razvlači na strunjači kao da je isprepadana
mogućnošću da bude ostavljena sama sa sobom i sa svim svojim vremenom.
Zapravo, deluje rasterećeno dok joj se ja predstavljam.
- Siguran sam da si čula za ubistva na plaži prošlog leta - kažem joj. - Ja
zastupam mladića koji je optužen da ih je počinio.
- Dante Halivil - odgovara Tereza. - Nije ih on ubio.
- Kako to znaš?
 - Jednostavno znam - izgovara kao da je taj odgovor ulebdeo u njenu
predivnu glavu poput poruke u boci.
- Ovde sam jer je tvoj auto te večeri bio parkiran nedaleko od te plaže.
- I ja sam umalo umrla te noći - kaže Tereza. - Ili je to ipak bila noć kada sam
spasena. Bila sam tako dobra, ali sam te večeri izašla i snabdela se. Na parkingu
sam se našla sa svojim dobavljačem. Uradila sam se na ćebetu na plaži. Spavala
tamo cele noći.
- Videla nešto? Čula?
- Ne. To je i poenta, zar ne? Sledećeg jutra sam ispričala tati i, dvanaest sati
kasnije, ponovo sam bila na rehabilitaciji.
- Od koga si kupila?
- Kao da je i bilo izbora - odgovara Tereza.
Ne želim da zvučim previše nestrpljivo, iako sam na ivici. - Kako to misliš?
- Postoji samo jedna osoba od koje se možeš snabdeti na Bič roudu. Tako je
otkad ja pamtim.
- Ima li on neko ime?
- Samo nadimak. Loko. Kao ludi.
 61. Kejt

Pet minuta pošto smo uzleteli sa isthemptonskog heliodroma, tip koji sedi
pored mene baca pogled na zakrčeni saobraćaj, koji se ispod nas vuče ka zapadu
na Putu 27, i upućuje mi jedan blistavi osmeh. - Volim da uhvatim helikopter za
povratak u grad - kaže. - Sat pošto sam trčao na plaži, ja sam već u svom
apartmanu na Petoj aveniji i pijuckam martini. Vikend je tako potpuno ispunjen.
- A još je slađe kada mučenici dole mile milimetar po milimetar, zar ne?
- Uhvatili ste me da virim - odgovara uz šeretski osmeh. U kasnim je
četrdesetim, preplanuo i utegnut, obučen u uniformu za putovanja više klase -
naborane farmerke, večernja bela košulja i džemper od kašmira. Na njegovom
ručnom zglobu je platinasti sat „Patek Filip“; na golim stopalima italijanske
mokasine.
- Petnaest sekundi i potpuno ste me prozreli. Većini ljudi je potreban bar
jedan sat. - Pruža mi ruku i izgovara: - Roberto Nunjez, drago mi je.
- Kejti. I meni je drago što vas upoznajem, Roberto.
U stvari, ja sam i pre ovoga znala njegovo ime i da poseduje „Sautameriken
investment butik“, kao i da je prvi komšija Morta Zimela u Hemptonima. Nakon
što nas je Tomova rasprava sa Zimelovim telohraniteljima naučila koliko je
teško razgovarati s tipovima s Bič rouda, pozvala sam Eda Jurkeviča, brata moje
cimerke sa studija prava. Kao pilot helikoptera, Ed je nedavno prestao da
transportuje hitne isporuke između Bagdada i Faluđže kako bi razvozio
milijardere između Menhetna i Hemptona.
Prošle nedelje sam mu poslala mejl sa imenima onih koji su nastanjeni na
Bič roudu i upitala ga da li može da me ubaci kraj nekog od njih na
četrdesetominutni let vredan tri i po hiljade dolara, ukoliko naravno bude bilo
mesta. Zvao me je ovog popodneva i rekao da budem na južnom kraju
aerodroma u pet do sedam uveče. - I nemoj da dođeš ni minut ranije ukoliko ne
želiš da upropastiš svoju masku.
Deset narednih minuta Roberto se sujetno muči da nekako uhvati i prikaže
čudo bivanja Robertom. Poseduje bar šest kuća, lamborgini i majbah,
neprekidno je pod stresom upravljanja „skromnim malim carstvom", a želja koja
raste svakim novim danom jeste da sve to odbaci zbog „jednostavnijeg,
istinskijeg" života.
Dobro je to uvežban monolog i kada ga završava, smeje se stidljivo kao da je
otkrovenje konačno okončano i kaže: - Na tebe je red, Kejt. Čime se ti baviš?
- Bože, plašila sam se toga. Tako mi je neprijatno. Pokušavam da uživam u
životu, čini mi se. Pokušavam da pomognem drugima da i oni uživaju malo više.
Vodim nekoliko fondacija - jedna pomaže deci iz sirotinjskih kvartova da
obezbede školarine za pripremne škole. Druga uključuje letnji kamp za istu
takvu vrstu ugrožene dece.
- Dobročiniteljka! Kako je to samo impresivno.
- Barem preko dana.
- A kada sunce zađe? Uzgred, sviđa mi se to što nosiš.
Nakon Edovog poziva, imala sam samo toliko vremena da otrčim do
prodavnice u Bridžhemptonu i kupim crnu lakost haljinicu na bretele, tri broja
manju.
- Uobičajeni poroci, bojim se. Zar ne mogu da osmisle nešto novo?
- Altruista i nestašna. Zvuči savršeno.
- Kad već pričamo o savršenstvu, da li znaš gde bi jedan izmučeni filantrop
mogao da pribavi malo ekstazija?
Roberto skuplja svoje usne na sekund i pomišljam da sam ga izgubila. Ali, hej,
on želi da bude moj prijatelj, zar ne?
- Pretpostavljam od iste osobe koja snabdeva svime što ti može zatrebati u
ovim krajevima. Okrutno preskupi Loko. Iznenađen sam da već nisi njegov
klijent. Kako čujem, on ima veoma uređeni monopol nad trgovinom skupocenim
drogama i veoma je posvećen da ga održi. Uz to, i njegov nadimak. S druge
strane, krajnje je diskretan i pouzdan. Podmiruje i lokalnu policiju, pa nema
razloga za strah u vezi s tim.
- Zvuči kao veoma upečatljiv dasa. Jesi li ga ikad sreo?
- Ne, a i nameravam da tako ostane. Ali daj mi svoj broj i imaću nešto za tebe
narednog vikenda.
Ispod nas, autoput ka Long Ajlendu nestaje u „Midtaun" tunelu i, sekund
kasnije, sve što ide s donjeg Menhetna izvire s druge strane.
- Zašto ti meni ne bi dao svoj broj? - kažem mu. - Pozvaću te u subotu
popodne.
Prelazimo Menhetn po širini za jedan njujorški minut i helikopter se spušta
na majušnu cementnu traku između Vest sajd autoputa i reke Hadson.
- Radujem se tome - odgovara Roberto, pružajući mi svoju posetnicu. Na njoj
stoji - Roberto Nunjez, ljudsko biće. Bože svemogući!
- U međuvremenu, postoji li neka šansa da te ubedim da mi se pridružiš na
martiniju? Moj batler pravi izuzetne - dodaje.
- Večeras ne.
- Ne voliš martini?
- Obožavam ih.
- Šta je onda u pitanju?
- Ja jesam dekadentna dobročiniteljka, Roberto, ali nisam laka.
On se smeje. Tako sam zabavna devojka - onda kada želim to da budem.
 62. Tom

Otprilike u isto vreme kada Kejt hvata svoju gvozdenu pticu za Menhetn, ja
se stiskam u majušnoj stolici četvrtog razreda škole u Amagansetu, koja miriše
na kredu i kiselo mleko.
Poput nje, i ja imam ulogu da odigram i, iskreno govoreći, nisam siguran da
mi je to neki napor.
Dok se privikavam na scenu, još odraslih ljudi ulazi u učionicu i sabija se u
malene stolice. Uprkos bogatstvu većine od njih, nema ničega od uobičajenog
držanja. Predsedavajući zatvara vrata i daje mi znak, pa ja izlazim ispred svih i
pročišćavam svoje grlo.
- Moje ime je Džon Smit - izgovaram - i ja sam alkoholičar.
Gomila žamori sa samoprepoznavanjem i podrškom, dok ja iznosim poznatu
priču.
- Otac mi je dao prvu čašu piva kada sam imao jedanaest godina - izgovaram
ono što je zapravo istina. - Sledeće noći, izašao sam sa svojim ortacima i
neverovatno se napio. - Takođe istina, ali nadalje malo pojačavam stvari.
- Delovalo je toliko savršeno da sam narednih dvadeset godina proveo
pokušavajući da oživim taj osećaj. To se nikada nije dogodilo, ali kao što znate,
nije me pokolebalo u pokušajima.
Ponovo žamor i klimanja glavom s razumevanjem i, zapravo, možda ja i
pripadam ovamo - teško da sam model trezvenosti. Međutim, pokušavam da ne
mislim o tome, već da nastavim svoju predstavu.
- Pre šest godina, moja žena me je napustila i ja sam završio u bolnici. Tada
sam otišao na svoj prvi sastanak i, hvala Bogu, odonda sam mnogo trezveniji.
Međutim, u poslednje vreme, moj život i posao su postali daleko stresniji. -
Pretpostavljam da neki od ljudi u prostoriji znaju za mene ili za posao o kome
im pričam, ali Amaganset je potpuno drugi svet u odnosu na Montok, a ja,
konkretno, ne prepoznajem nikoga.
- Nekoliko poslednjih nedelja osećam da lagano klizim ka provaliji, pa sam
zato došao ovamo večeras - kažem, što je na neki način takođe istina. - Teško mi
je da priznam, ali potrebna mi je mala pomoć.
 Dok se sastanak privodi kraju, stičem čitavu družinu novih prijatelja, a
nekolicina njih se razvlači na parkingu nakon svega. Oni ne žele da odu odavde i
da odmah budu sami. Zato su naslonjeni na svoja vozila i razmenjuju lovačke
priče. A kako su muškarci - muškarci, to prerasta u pravo takmičenje.
Kada jedan opisuje kako su ga dva policajca izvela iz porodilišta onog jutra
kada mu je rođen sin, drugi ga nadmašuje - ili poklapa - svojim onesvešćivanjem
na očevoj sahrani. Zapravo, počinjem da se osećam kao neko razuman.
- Čime si se ti trovao - pita me sivobradi holivudski producent, koji poseduje
jednu od kuća na Bič roudu. Hvata me nespremnog.
- Konkretno? - uzvraćam mu kupujući vreme, dok sumanuto pretresam svoj
mozak.
- Aha, konkretno - kaže brekćući, izazivajući salvu smeha.
- „Beli Rusi“ - izbacujem. - Znam da deluje smešno, ali tako nije bilo. Prelazio
sam i po dve boce votke za noć. A kod tebe?
- Spucavao sam po tri hiljade dolara nedeljno, a jedan od problema je bilo i
moje ja to sebi mogu da priuštim.
- Snabdevao si se kod Loka? - pitam ga i, čim to izgovorim, znam da sam
prešao neku vrstu linije.
Iznenada, parkiralište se utišava, a producent me strelja pogledom.
Koprcajući se, izgovaram: - To pitam jer je to jebeni ludak od koga sam se
snabdevao.
- O, zaista? - kaže producent, skliznuvši ka meni s haube svog crnog rejndž
rovera. - Onda smesta izbaci svoju priču. Jesi li alkos ili džanki?
- Džanki - odgovaram, gledajući naniže u beton. - Ne poznajem vas, momci,
pa sam izmislio ono sranje oko pića.
- Dođi ovamo - kaže mi.
Ako će da traži tragove na mojim rukama, gotov sam, ali nemam izbora.
Prilazim malo bliže njegovim kolima i za vreme koje mi deluje kao pun
minut, on bulji u moje oči. Zatim se odgurava od svoga auta, grabi me za ramena
i zabija svoju sivu bradu u moje grlo.
- Momče - kaže - ako ja mogu da ih pobedim, možeš i ti. I ne približavaj se ni
blizu tog seronje Loka. Kako čujem, on je bio taj koji je pobio onu decu na plaži
prošlog leta.
 63. Tom

Sledećeg jutra, Kejt i ja u kancelariji ređamo svoje zabeleške poput ribara

koji izbacuju svoj ulov na montočkom pristaništu. Za mesec dana kopanja -
nešto malo po površini, a uglavnom besramno podmuklog - uspeli smo da
zakomplikujemo slučaj protiv Dantea na nekoliko načina. Prema Kejtinom
mišljenju, svaka nova nedoslednost bi trebalo da olakša stvaranje sumnje oko
toga šta se zapravo dogodilo te noći.
- Za tužilaštvo, sve će se ovo svesti na strah od mladih crnaca - kaže mi. -
Dakle, sada bar lako možemo da udarimo po stereotipu. Ukoliko je tačno ovo što
imamo, onda su se par nedelja pre svoje smrti beli momci gadno uvalili. I oni se
nisu radili kokom ili ekstazijem ili pilulama, već krekom, najcrnačkijom drogom
iz geta. A zatim, tu je i taj misteriozni diler, Loko.
- Šta ćemo da radimo sada? - pitam je.
- Pokušaćemo da potvrdimo ono što imamo. Da tražimo dalje. Da tražimo
Loka. Ali u međuvremenu, takođe ćemo i da podelimo ono što imamo.
- Da podelimo?
Kejt vadi iz svoje sportske torbe belu kutiju za cipele i spušta je na sto. Sa
istim ritualnim senzibilitetom kao i samuraj koji otpakuje svoju sablju, ona vadi
jednu starinsku kutiju s vizitkartama. - Ovde su telefoni svih najvažnijih
novinara i urednika u Njujorku - kaže mi. -To je najdragocenija stvar koju sam
ponela sa sobom iz „Volmarka, Rida i Blandela".
Ostatak dana Kejt provodi s telefonom u ruci, nabacujući Danteovu priču
jednom glavnom uredniku za drugim, počevši od ubistava i hapšenja pa do
njegovog porekla i predstojećeg suđenja.
- Ovaj slučaj ima sve - najpre kaže Betsi Hol iz Venitifera, a zatim i uredniku
Grejdonu Karteru. - Slavne ličnosti, kriminalci, milijarderi. Tu su i rasa i klasno
pitanje, i jedna osamnaestogodišnja buduća NBA zvezda, suočena sa smrtnom
kaznom. A sve se ovo dešava u Hemptonima.
Zapravo, to i jeste velika priča, i pre nego je došao kraj popodnevu, mi smo u
pregovorima sa bar šest najvećih časopisa koji vape za ekskluzivnim pristupom
i Danteu i nama.
 - Mačka je puštena iz džaka - kaže Kejt nakon poslednjeg razgovora i pošto je
zatvorila svoju kutiju. - Od sada, Bože, pomozi nam.
 TREĆI DEO
Gore i dole po Hemptonima
 64. Rejborn

Kada treba da sređim neke stvari, ja ne idem kod doce na kauč kao Toni
Soprano. Jednostavno, odlutam u park Fort grin i sednem naspram nedokučivog
metuzalema među šahovskim majstorima po imenu Ezekijel Vitaker. Na taj
način mogu da mislim umesto da pričam, i da sedim napolju umesto da budem
zatvoren u sobi sa senkama.
Više mi odgovara, posebno ovog nedeljnog popodneva tokom miholjskog
leta, kada poslednje tamno lišće nežno šuška u ovom bruklinskom parku.
- Ti si na potezu - kaže Zeki nestrpljivo čim moja pozadina dosegne kamenu
klupu. Za Zekija, vreme je novac, isto kao i psihijatru. Njegovo lice deluje kao da
je isklesano u tvrdom drvetu, a dugački, elegantni prsti odaju nekadašnjeg
emigranta - berača voća. On i ja, mi već godinama ovako igramo na svežem
vazduhu, pa ja znam da mi posao svakako neće biti u mislima.
Međutim, kada mu posle samo deset minuta ščepam topa pred njegovim
nadutim nosom, jednostavno moram da likujem zbog toga.
- Siguran si da si sasvim u redu, burazeru? - pitam ga. - Prehlada? Grip?
Alchajmer?
Trebalo je da držim jezik za zubima jer, naravno, moje misli tako napuštaju
tablu i lebde nazad ka poslu i imenu prikucanom na prljavoj crnoj tabli u
policijskoj stanici. Umesto da se skoncentrišem na to kako bih mogao da ojačam
svoju poziciju na šahovskoj tabli i da naučim ovog starog jarca toliko potrebnoj
poniznosti, ja mislim na Menija Rodrigeza. Rodrigezovo nerazjašnjeno ubistvo
me već nedeljama izjeda. Svaki put kada uđem u stanicu, njegovo ime me
opominje s table.
Ni na sekund nisam progutao priču koju su plasirale novine o navodnoj
svađi između ,,Gloka“ i „Kold graunda“. Činjenica jeste da su reperima glave
previše usijane da bi bili dobre ubice, a ovaj ubica za sobom nije ostavio ni
traga. Ne samo to, već je Rodrigez, koji je pokupio klopu i istrčao na kišu da bi
ubacio novčiće u parkingmetar, bio previše nisko u hijerarhiji da bi bio ma čija
logična meta.
Rodrigez je bio potrčko ili kako mi - majstori šaha - volimo da kažemo, pion,
i dok ja o tome promišljam, Zeki se pruža preko table s preciznošću džeparoša
da bi zbacio moju kraljicu s njenog položaja.
- Uzmi je, Zeki, kučka mi se ionako nikada nije dopadala.
Pobeda je sada van svake rasprave, teško da će biti i remi, pa tabla deluje
kao velika, zarđala gvozdena zamka koja samo čeka da se sklopi na mom
dupetu. Da sam imao ikakvog ponosa, predao bih, ali ovamo sam svejedno
došao da bih razmišljao o Rodrigezu, pa teram Zekija da zaradi svoj novac dok ja
pokušavam da zaradim svoj. Dok to činim, Zeki razbija moje redove kao što je
Šerman prošao kroz Džordžiju. 18 On izbacuje mog poslednjeg lovca, zatim i
konja, i kada moj top pada povrh svih ostalih žrtava, on izgovara: -
Pretpostavljam da više ne moraš da brineš za moje pogoršano stanje, Koni.
- To je olakšanje.
Kraj je brz, ali ne i preterano milosrdan i, kao i uvek, podseća me na nekakvu
latino rumbu - šah, šah, šah, šah-mat.
Nevoljno otvaram svoj novčanik i Zekiju pružam dvadeseticu, ali se ipak
osećam bolje negoli nedeljama pre, jer konačno imam ideju ko je možda ubio
Menija Rodrigeza.
 65. Rejborn

Mrzim da zovem „Lešinara“ Krausa za vikend, ali ne toliko da to i ne učinim.

Saglasan je da se doveze iz Kvinsa i dok ja ulećem u ograđeni parking iza
mrtvačnice, on je već tamo, sedeći prekrštenih nogu na haubi svog volvoa.
Izuzev upaljene cigarete koja visi s njegovih usana, Kraus izgleda kao mali Buda.
- Hvala ti što si došao - kažem mu.
- Čuvaj svoju zahvalnost, Koni. Ženina rodbina se uvalila još u petak uveče.
Molio sam se da pozoveš.
Suncem obasjani parking zamenjujemo prolazom sa krem linoleumom na
podu, koji je čak i tiši nego što je uobičajeno. Idemo ka Krausovoj kancelariji,
gde mi on čita Rodrigezov balistički izveštaj.
Kada je završio, kažem mu: - A sada mi učini uslugu, Krausi, pa se priseti
izveštaja Majkla Vokera.
Voker je tinejdžer koga smo pronašli ubijenog u svom krevetu, tri bloka
dalje, mesec dana ranije. Mislim da su ta dva slučaja možda povezana. Znam da
ima površnih sličnosti među njima, ali treba mi nešto konkretnije i rečitije od
činjenice da su, suštinski, obojica ubijeni tokom noći iz neposredne blizine i u
istom kraju.
Medutim, dok Krausi iščitava dve liste s tipovima oružja, kalibrima metaka i
tome slično, ništa se ne poklapa. Čak su i oblik i izrada prigušivača drugačiji.
- Nema takođe ni neke logike - kaže Krausi. - Hoću reći da nije teško
zaključiti zašto bi Voker, glavnoosumnjičeni za trostruko ubistvo, popio svoju
kaznu. Ali kurir koji nikada nije bio ni u kakvoj vrsti nevolje? To je nešto lično ili
ko zna šta već.
- A možda je i sve toliko različito da mora da su povezani.
Svako od nas grabi po izveštaj, pa ih nanovo iščitavamo u dubokoj,
depresivnoj tišini, kakva se ni pod prisilom ne bi mogla naći nigde drugde sem u
mrtvačnici, u nedelju popodne.
Nijedan od nas ne može da pronađe ni najmanji detalj vredan razgovora i to
se konačno pretvara u mrtvačku tišinu, toliko duboku da zaglušuje, pa izlazimo
nazad na sunce i u naše nazoviživote.
 66. Tom

Ponedeljak je uveče i Kejt i ja idemo do „Barnsa" da proverimo nove

januarske časopise. Kao i svaki medijski znalci, uzimamo primerke Venitifera,
Njujorka i Njujorkera, i ubacujemo ih u moja kola.
„Kod Sema" dobijamo sto u zadnjem delu i po njemu širimo svoj bleštavi
plen s luksuznim, sjajnim naslovnim stranicama koje blistaju poput metalnih
ramova na izlozima. Kejt uzima Njujork, a meni prosleđuje Venitifer. Sa 188.
strane Dante me posmatra kroz zatvorske rešetke. Fotografija je jeziva, jer su
uhvaćeni Danteova mladost i strah, takođe i lažna hrabrost koja pokušava da
sve to prikrije.
U svim časopisima njegovo lice je osvetljeno da bi njegova koža delovala
tamnije. Rasa i Hemptoni su dobitna kombinacija za kioske sa štampom i oni ih
naglašavaju koliko god je to moguće.
Povrh svega ostalog, nekako je lepo biti ovde s Kejt. Gotovo kao zajednički
izlazak. Čitav naredni sat mi iščitavamo svoje magazine i prosleđujemo ih jedno
drugom, prekidajući samo da uzmemo po zalogaj pite sa artičokama i slaninom
ili po gutljaj hladnog piva. Članak u Njujorkeru, praćen pročišćenom crnobelom
fotografijom na kojoj Dante izgleda kao igrač ili kakva pop zvezda, prilično je
kratak, ali tekstovi Dominika Dana u Veniti feru i Pita Hamila u Njujorku imaju
svaki bar po deset hiljada reči, i oba su korektna, čak i blagonaklona prema
Danteu. Svaka ključna tačka koju je Kejt nametnula tokom razgovora telefonom,
od rasizma preko preterane revnosti optužbe pa do glasina o zloupotrebi droga
od strane žrtava, prerasla je u stilizovani, uglačani otisak. Videti sve to, rašireno
na stolu, pogotovo jer je štošta tek nešto više od glasine, pomalo je suviše
moćno.
Još više je preterana količina prostora data „hrabrom paru mladih lokalnih
branilaca iz Montoka", koji su doneli hrabru odluku da zastupaju momka
optuženog da je ubio njihove stare drugare.
Nisam imao pojma da ćemo Kejt i ja biti toliko važan deo ove priče.
Dan nas opisuje kao „crvenokosu Džeki i razbacanog Džona Kenedija" i piše
da je „čak i Danlivijev pas, boston-terijer Vingo, neverovatno fotogeničan“. Po
Hamilovim rečima, „hemija među njima nije umišljena. U svojim tinejdžerskim i
ranim dvadesetim godinama, njih dvoje su bili u vezi više od pet godina.“ I
Veniti fer i Njujorker su stavili našu istu zajedničku fotku, snimljenu nakon
pobede Sent Džona 1992. godine.
- Dobro je što nas u gradu svi već mrze - kažem - jer ovo je gore od svih
neprijatnosti.
Plaćamo i odvezujemo Vinga od klupe kraj izlaza. Vingo deluje kao neko ko
se sasvim dobro prilagodio iznenadnoj slavi, ali ga uznemirava gadan miris
paljevine u vazduhu. Dok hodamo ka parkingu iza restorana, vatrogasni kamion
isthemptonskog odeljenja proleće kraj nas.
Smrad postaje sve gori i, kada zaokrenemo iza ugla bele kamene zgrade,
vidimo da je ono što su lokalni vatrogasci upravo ugasili zapravo moj auto. Ili
bar ono što je ostalo od njega.
Svi prozori su razbijeni, krov strgnut, a na vozačkom sedištu je raskvašena,
ugljenisana gomila bleštavih časopisa.
 67. Tom

Bilo u centru Bagdada ili u centru Ist Hemptona, spaljena školjka vozila
prikiva pogled, čak i kada su zadimljeni ostaci tvoji. Neko vreme Kejt, Vingo i ja
nepomično buljimo u to. Kada nam postaje hladno, vraćamo se do Sema, gde
uzimamo par „Mejkers mark“ viskija na ledu, a ja pozivam Klarensa.
- Gomila seljačina iz kraja - kaže Klarens dok se zajedno vraćamo do mesta
paljevine i gde on vidi šta je ostalo od mog nekada fensi kabrioleta.
Zatim se svi potrpamo u njegov veliki žuti kombi i on nas vozi do Makove
kuće u Montoku.
- Tom je voleo taj stari auto - kaže Kejt - ali uopšte ne deluje previše
uznemireno. Moram da priznam - gotovo sam impresionirana.
- Hej, to je ipak samo auto. Stvar - odgovaram povlađujuće zarad još malo
Kejtinog poštovanja.
Istina je, ma kako i sam bio iznenađen, da me je veoma malo briga za auto.
Štaviše, gledajući ga kako gori na parkingu, osećao sam da je to nekako
pravično.
Čim smo izašli na drum Klarens se smračio, i njegovo lice i držanje još uvek
pokazuju užasan uticaj Danteovog hapšenja i predstojećeg suđenja.
- Klarense, možda ne deluje tako - kažem mu - ali stvari se polako okreću u
našu korist.
- Kako si do toga došao?
- Oni časopisi koji gore na mom prednjem sedištu su ispunjeni člancima koji
će nam pomoći da dobijemo ovaj slučaj. Čak će i moj automobil napraviti sjajnu
predstavu i otvoriće ljudima oči da vide šta se ovde dešava.
Međutim, ništa što ja kažem ne očitava se na Klarensovom licu. Kao da je sav
optimizam koji je mogao da prikupi i zadrži tokom svog teškog života postao
izobličen kao puka koještarija.
Ovog januarskog ponedeljka uveče, naselje Dič plejns je tiho i mračno. Ali
nikako ne i Makova gajba! Osvetljena je kao novogodišnja jelka, a kada mi
stajemo, Mak stoji na ulazu u svome jednobojnom dronjavom negližeu. Dva
policijska vozila upravo odlaze.
 - O, ne! - viče Kejt i izleće iz kola. Ali Mak, koji svoj štap za hodanje drži u
jednoj a viski u drugoj ruci, neće ni da čuje za tako nešto.
- To je apsolutno ništa, draga devojko - kaže joj. - Samo kamenčić bačen kroz
prozor. U mojim godinama, zahvalan sam za svaku pažnju koju mogu da
dobijem.
Uprkos Makovom protestovanju, insistiram da Vingo ostane s njima dvoma.
Kučence blage naravi koje nije srelo nikoga koga nije htelo da lizne i nije neki
pas čuvar, ali će bar da napravi nekakvu buku.
Zatim se vraćam u kola s Klarensom. - Čuo si šta je taj govnar Mak rekao Kejt
na verandi? - Prelazim na svoj najbolji irski dijalekt: -„Ništa strašno, draga
devojko. Samo kamenčić." To je ista besramna fora kao moja priča za kola pre
desetak minuta. Taj kučkin sin muva moju devojku, Klarense, i obojica imamo
istu strategiju.
- Bolje obrati pažnju na matorog jarca - kaže Klarens gotovo se smejuljeći. -
Čujem da se dobrano snabdeo vijagrom. Preko interneta kupuje na gomile.
- To čak ni izbliza nije duhovito.
 68. Tom

Ne dopada mi se da ostavim Kejt kod Maka, ali ona insistira da će joj biti
okej, da će oni biti okej. Stvar je u tome što želim da Kejt večeras bude kod mene.
Već neko vreme se tako osećam i pomalo sam odlepio, ali večeras je sve
posebno zbog onoga što se dogodilo.
Čudan je osećaj ući u svoju kuću i ne čuti kako Vingo jurca duž dugačkog,
mračnog hodnika, ne čuti kloparanje njegove ogrlice o metalnu činiju, niti
njegov jezik kako iz nje srče vodu.
Tišinu bez psa prati i neodređeni, metalni miris koji ne mogu sasvim da
prepoznam. Neprijatan, poput sasušenog znoja. Možda sam to ja. Dan je bio dug.
Pratim hodnik ka kuhinji, uzimam pivo i blenem kroz staklena klizna vrata u
zadnje dvorište. I dalje ne brinem previše zbog svojih kola, ali me količina
mržnje i neprijateljstva u gradu prema Kejt i meni obara, pogotovo zato što
uviđam da to nikuda ne vodi.
Imam dve mogućnosti: kauč i nešto katodne svetlosti ili vertikalno
zadovoljstvo vrelog tuša. Odlučujem se za tuš i, dok hodam nazad ka svojoj
spavaćoj sobi, ponovo me zaustavlja isti metalni miris u hodniku.
Ovaj put je čak još jači, pa pretpostavljam da ipak nisam ja u pitanju.
A onda shvatam šta je u pitanju. To je miris straha, jer posle toga krcka daska
na podu, tkanina se naglo razmrdava i jedan nagli pokret kojim me velika
pesnica udara posred lica.
Krv počinje da šiklja iz mog nosa i sila udarca baca me unazad na nekoga ko
stoji iza mene. On me takođe udara. Moj lakat izvlači groktaj iz tog đubreta i
narednih pola minuta traje usijani haos od letećih pesnica, laktova i kolena. Ovo
je moja kuća, moj hodnik i, iako brojčano nadjačan, dopadaju mi se moji izgledi,
sve do momenta kada počinjem da padam.
Na podu sam, primajući udarce u glavu i rebra, sve dok se jedan glas ne
probije kroz bol. „Dosta je, kad vam kažem. Dosta je.“
Ali ne znam sa sigurnošću da li ja to zaista čujem, ili to umišljam, ili se molim
za to.
 69. Kejt

Sa uznemirenim Vingom koji se razlajava iz kola, nije baš da je neophodno,

ali ja ipak hvatam kariku napravljenu od metala i triput jako udaram o Tomova
ulazna vrata.
Osam je izjutra i Tom mora da je u kući, ali ni Vingov lavež niti moja uporna
lupnjava ne dobijaju odgovor. Pretpostavljam da mora da je pod tušem.
Vozilo za vuču je dopremilo na prilazni put ono što je ostalo od Tomovih
kola, pa Vingo i ja obilazimo oko sagorele školjke idući ka zadnjem dvorištu.
Zadnja vrata na zastakljenoj verandi su zaključana, ali sasvim dobro mogu
da vidim unutrašnjost kuće. Stolica u dnevnoj sobi je oborena na pod. Takođe i
polica s knjigama.
Pozivam Tomov mobilni telefon i, kako mi se javlja njegova govorna pošta,
počinjem da paničim, ali tada s druge strane kuće Vingo laje kao da goni lisicu.
Otrčavam tamo i pronalazim ga kako zavija u maloj garaži ispod kuhinje.
Vrata su ostavljena otvorena. Unutra su dve dronjave stolice na rasklapanje i
buđavi suncobran. Ponovo pozivam Tomov mobilni, ali kao i prvi put, nemam
ništa više sreće.
Nisam najavila Tomu da planiram da ga pokupim, pa umesto da provalim ili
da odmah zovem policiju, prepuštam se nadi da je dogovorio da ga Klarens
poveze. Guram Vinga nazad u kola i letim ka našoj kancelariji u Montoku.
Sa svime što mi se mota po glavi i sa oštrim jutarnjim suncem koje mi bije
pravo u oči, umalo da udarim biciklistu koji žestoko pedala po ivici puta.
Tek kada Vingo oduševljeno zakevće i cimne me za rukav, ja u retrovizoru
vidim da je čovek na biciklu Tom. Kočim kao ludak i naglo se vraćam unazad.
Olakšanje mi je ogromno, ali to traje samo dok ne vidim njegovo lice. Jedno
oko je potpuno zatvoreno, drugo jarkoljubičasto. Na vratu i po ušima su mu
modrice i poderotine, a iskrzana rana ide preko jedne obrve.
- Dva tipa su me sačekala kada sam stigao kući - kaže Tom. - Hoću reći četiri
tipa.
- Zvao si policiju?
- Ne vidim svrhu. Kao što je i Mak rekao, to je pre svega simbolična stvar.
 - Nije dobra ideja da budeš razlupane glave svakih par meseci. Potresi
mozga mogu biti opasni, Tome.
- Tom? Tako se zovem?
- Nije smešno.
- Ne, baš je smešno.
- Zapravo je veoma smešno.
- S godinama sam sve bolji, Kejt, priznaj to.
- Sam sebi si ostavio previše prostora za napredak.
Zaustavljam se kod Barnijeve apoteke zarad sredstva za dezinfekciju,
sterilnog zavoja, trake i poveza. Kada smo stigli u kancelariju, čistim mu rane.
Činim sve što mogu da podsetim sebe da je ovo klizav teren i da nisam preuzela
slučaj da bih još jednom završila s Tomom Danlivijem. Ali pored svega, čini mi
se da sam ipak budala, jer se takođe pitam koliko je pametno biti kivan na
nekoga zbog njegovih postupaka kada je bio dvadesetdvogodišnjak, i da li igde
postoji uputstvo koje reguliše kazne za loše ponašanje.
 70. Tom

Sledećeg dana Kejt u kancelariji zapisuje neke izjave koje smo uzeli oko
njujorškog stana u kome se Dante skrivao. Za to vreme, ja uzimam izveštaj o
poluautomatskom pištolju kalibra 45, koji je pronađen iza restorana u noći
Danteove predaje. Na neki način, ovo je najubedljiviji dokaz kojim tužilaštvo
raspolaže.
Pa kako ga možemo iskoristiti?
Izveštaj uključuje pet crnobelih fotografija pištolja dimenzija 20x25 cm i ja
ih raspoređujem po stolu. Prema forenzičarima safoškog okruga, na dršci je bio
jedan set otisaka koji savršeno odgovara Majklu Vokeru; balistički testovi su
pokazali da je ovo oružje kojim su ubijene sve četiri žrtve. Dante se, međutim,
kune da nikada ranije nije video ovaj pištolj.
„Uopšte ne liče“, Dante mi je rekao prilikom našeg prvog, iscrpljujućeg
sastanka u Riverhedu. „Majklov pištolj je bio mali, prost, kao igračka. Ovo je
pravi pištolj. Duplo veći i skroz druge boje. Bio si tamo, brate.“
Istina. Stajao sam pored Vokera dok je držao pištolj prislonjen uz Fajfovu
glavu i ukoliko neko može da ga precizno opiše, onda bi to trebalo da budem ja.
Ali uopšte ga nisam pogledao, zapravo je i cela poenta u tome što ga uopšte
nisam video, jer sam samo tako bio u stanju da ga ubedim da ga spusti. Pravio
sam se kao da pištolj ne postoji, kao da smo mi samo dva razumna momka koji
razgovaraju subotom izjutra.
Međutim, okolnosti pod kojima je pištolj pronađen, posebno su sumnjive. -
Ako Dante ubija Majkla u Bruklinu onda kada kažu da ga je ubio - izgovaram pola
za sebe, pola za Kejt - on ima koliko poželi vremena da se otarasi oružja kojim je
počinjeno ubistvo. Može da ga baci u đubre bilo gde u Bed-Staju ili da ga zafrljači
u Ist river. Umesto toga, zadržava ga kod sebe da bi ga se u poslednji čas
otarasio iza restorana u Sauthemptonu.
- Koje je ime na policijskom izveštaju? - pita Kejt.
- Ne prepoznajem ga - odgovaram pokušavajući da pročitam potpis na dnu. -
Nešto kao Linkoln. Ime počinje na h. Možda je Hari.
 71. Tom

Narednik za pultom kaže mi da je u pitanju policajac po imenu Lindgren, ne

Linkoln, i da mu je ime Hjugo, a da ove nedelje radi noćnu smenu.
Nakon što smo zaključali našu kancelariju, Kejt i ja se upućujemo ka zgradi
policijske stanice koja podseća na baraku. Tumaramo kraj zadnjeg ulaza,
nadajući se da ćemo uhvatiti Lindgrena dok dolazi na posao.
Budan sam već poslednjih dvadeset sati i u meni nema više bogzna čega.
Zapravo, samleven sam do srži, ali i dalje to ne delim sa svojom partnerkom.
- Kada završimo s ovim - kažem, istežući noge i gledajući na svoj kasio sat -
mislim da ćemo stari Vingo i ja da istrčimo jedan krug. Pomaže nam da zaspimo.
- Tome, toliko sereš da to već zastrašuje.
- Ništa preterano, laganih dvadeset do dvadeset i pet kilometara u patikama
po pesku.
Jedan stari džip stiže i moj bivši ortak po imenu Džon iskače iz njega. Zatim
se u svojoj hondi pojavljuje i Majk Karuso, još jedan bivši pajtos. U ovom
trenutku, bivši opisuje većinu mojih prijatelja, pa oba pandura zure kroz nas kao
da smo od stakla.
Sledeći automobil koji pristiže na parkiralište je sjajni, srebrni datsun z.
- Prilično brzo za zaradu od nekih trideset-četrdeset hiljada godišnje -
kažem.
- Kako znaš koliko zarađuje? - pita me Kejt.
- Samo ću reći, da kojim slučajem upravnik pravne škole Sent Džon nije bio
ljubitelj basketa, moguće je da bih i ja upravo pristizao na posao.
- Policajac Lindgren? - obraćam mu se, a zdepasti muškarac braonkaste kose
se zaustavlja. - Možemo li da porazgovaramo par minuta?
- To je sve što imam. Već kasnim.
Predstavljam nas, a zatim Kejt preuzima.
- Ta anonimna dojava u vezi s pištoljem - započinje Kejt - da li je bila
direktno na vas ili preko centrale?
- Direktno na mene - odgovara Lindgren.
- Je li to normalno? Da anonimna dojava bude upućena direktno na
određenog policajca?
- Kako ja mogu da znam šta je normalno? Na šta vi to ciljate?
- Ja pokušavam da pripremim odbranu za svog klijenta, policajče Lindgren.
Prilično standardna procedura. Zašto ste zauzeli taj odbrambeni stav? Šta je
ovde u pitanju? Jesam li nešto propustila?
Posmatranje Kejt kako bez po muke rastura Lindgrenovu ljušturu svakako
će mi biti jedan od najboljih doživljaja današnjeg dana.
- Ono što hoću da kažem jeste - nastavlja - zar nije čudno da je onaj ko zove i
zna s kim priča toliko uznemiren da zataji svoj identitet?
Lindgren pomera svoj ton sa agresivnog na snishodljiv. - Ne, naprotiv. Onaj
koji zove čini nešto što deluje zastrašujuće - postaje uklučen u slučaj ubistva i
moguće je da sebi stvara opasne neprijatelje. Zato svako policijsko odeljenje u
SAD-u ima posebnu liniju za dojave.
- Ali osoba koja je zvala nije koristila posebnu liniju. Zvala je vas direktno.
- Možda me je on znao iz viđenja. Možda se osećao sigurnije ako mene zove.
Ko to zna, do đavola? U svakom slučaju, deco, to bi bilo sve od mene. Neki od nas
moraju da rade da bi preživeli.
- Dakle, ta osoba je bila muškarac - kaže Kejt. - Rekli ste on.
- Jesam li? - kaže Lindgren i bukvalno prolazi kroz nas idući ka pozadini
policijske stanice.
Pet minuta kasnije - dok me Kejt ostavlja kod moje kuće - srebrni mini kuper
je već parkiran kraj ostataka mog jaguara. Dok iskačem iz Kejtinih kola, vozač
izlazi iz minija. Šta je sada?
Dvadesetpetogodišnjak, Indus ili možda Pakistanac i, ako vas zanima ta
vrsta opisa, neverovatno privlačan.
- Iskreno se izvinjavam ako vas bilo kako uznemiravam - kaže mi posetilac
koji se predstavlja kao Amin. - Poslat sam od strane mog poslodavca da vam
oboma uručim pozivnice i, kakva sreće po mene, oboje sam vas pronašao
odjednom.
- Kako si znao ko smo mi?
- Svi znaju za vas dvoje, gospodine Danlivi.
Amin nam predaje dve koverte napravljene od hartije jednake ... nemam
pojma, možda kašmiru. Naša imena su našarana preko njih tamnozelenim
rukopisom.
- Mogu li da pitam za ime tvog poslodavca?
- Naravno - kaže Amin sa uvežbano mirnim izrazom lica. - Stiven Spilberg.
 72. Loko

Ako DG namerava da me tera da ga čekam svaki put kada se nalazimo da

raspravimo o poslu, onda ja to isto treba da uradim ljudima ispod sebe. Kako bi
inače znali gde im je mesto u lancu ishrane?
Pa, iako vidim policajca Lindgrena na klupi iza „Ist dek“ motela, kružim oko
bloka i čekam da se panduru ohlade pete. To je ono što DG radi meni, zar ne?
Lindgren je zbog ovoga mrzovoljniji nego inače, pa kada ja konačno sedam
kraj njega u senku, on se čak i ne trudi da podigne pogled sa svog časopisa Gans
& amo.
- Pre bih te držao za nekoga ko čita Haus end garden ili O.
- Kasniš.
- To je bilo neizbežno - kažem mu. - Zbog čega si napunio gaće?
- Halivilovi advokati, pre svega. Presreli su me prošle noći kod stanice. Ta
slinava kučka s prestižnom školom sveg me je ispresecala.
- U vezi sa čim?
- Zašto je dojava za pištolj došla direktno na mene a ne preko centrale.
Smejem se, ali uopšte nije smešno. - Ona samo tumara u mraku.
- Ne mislim da je tako. Oni su nešto nanjušili i voleo bih da znam šta ćemo da
uradimo povodom toga.
- Ništa. Očekuješ od mene da ubijem nekoga svaki put kada tebi srce zalupa?
Ako si brižan tip, trebalo je da se držiš policijskog priručnika i da se kloniš
dilerskog šljama kao što sam ja. Pruži mi ruku.
- Ti si peder ili šta već? - kaže Lindgren i grohotom se nasmeja.
- Ne da ja znam. Otvori šaku.
Ne bi trebalo da si prodavac droge ako ne veruješ u lekovitu moć savremene
farmakologije, pa kada Hjugo otpušta svoje prste, ja punim njegov dlan gomilom
slatkih belih vikodina.
- Ovi mali drugari će ohladiti tvoje usijano dupe.
- Mislim da imamo ozbiljan problem - kaže Lindgren. - I mislio sam da bi ti
želeo da budeš prvi koji to zna. Ali prihvatiću drugačije mišljenje.
Nakon toga, Lindgren spušta dva vikodina na svoj jezik, stavlja ostatak u
džep svoje košulje i čvrstim korakom odlazi da se bori protiv zločina u
Hemptonima.
 73. Tom

Mišljenja sam da je ovo ono što se naziva kulminacijom, što svakako i jeste.
Konačno, to je i preko potrebna pauza za Kejt i mene.
Amin nas pozdravlja kao da smo stari ortaci i vodi nas kroz neprekidan niz
prostranih, vazdušastih odaja, ukrašenih slikama Pikasa i Poloka koje čak i ja
prepoznajem. Zatim smo ponovo napolju na kaldrmisanoj terasi s beskrajnim
pogledom na jezero Džordžika. Prelistavao sam časopise sa fotkama palata na
duplerici, ali izgleda da se prave stvari nikada i ne fotografišu, jer jer je ovo
daleko izvan svega toga.
Mali koktel na terasi je u punom zamahu i u trenutku kada mi ulazimo,
Stiven Spilberg, koji deluje mnogo prijatnije bez svoje bejzbol kape, napušta
obližnje društvance.
- Tome! Kejt! Sjajno je što vas konačno upoznajem - kaže, kao da su
najneverovatnije okolnosti ovo predugo odlagale, idući ka nama između
konobara koji nose šampanjac i ostrige.
- I mi se isto tako osećamo, Stivene - Kejt se kliberi tako da mi uopšte nije
jasno šta je ovim htela da kaže.
- Za nova prijateljstva onda - odgovara joj - i, naravno, za uspešnu odbranu
Dantea Halivila. - Njegove svetle, pripite oči svetlucaju dok mi ispijamo prvi
gutljaj njegovog šampanjca. Kada kažem ,,njegovog“, to mislim bukvalno, jer ga
on proizvodi u svom vinogradu u severnoj Kaliforniji.
Par metara dalje, ispred tročlanog džez orkestra peva predivna crnkinja u
haljini dugoj do poda. „Baš na vreme, srela sam te baš na vreme“ i vazduh je
ispunjen zvonkim žamorom. Ipak, očigledno je poput zulufa na Spilbergovoj
bradi da smo Kejt i ja u centru pažnje.
A zatim Stiven - sada se već oslovljavamo po imenu - podiže jednu ruku kao
da se upravo setio svojih obaveza domaćina i kaže: - Dođite! Dozvolite mi da
vas predstavim. - Pratimo ga sa oboda do centra društva, gde ugodno veče
ubrzano klizi ka Zoni sumraka.
- Džordže i Džulijana - kaže Stiven - voleo bih da vas upoznam s Kejt i
Tomom. - Sada nam ne preostaje ništa drugo nego da ispijemo pićence sa
Džordžom Klunijem i Džulijanom Mur, koji su oboje toliko naelektrisani kao da
su upravo na vrućoj TV stolici kod Letermana, Lena ili Džona Stjuarta. Taman
kad smo se malo opustili, vreme je da upoznamo Klajva Ovena i Kejt Vinslet,
Džuliju Roberts, Meta Dejmona i Ešli Džad. Jedino neprepoznatljivo lice s kim se
upoznajemo pripada Alanu Šejlsu, koji je dobio oskare za pisanje scenarija.
Na terasi ima desetak gostiju, ali su oni znatan deo holivudske A-liste.
Nemoguće je da su se tektako zadesili u Hemptonima ovog vikenda, pogotovo u
ovo doba godine. Kada već nisam odoleo a da ne postavim to pitanje, Stiven
odgovara: - Pokupio sam ih avionom za večeras.
Pola sata kasnije odvedeni smo na drugu terasu, gde je postavljen sto i gde
naredna dva sata Kejt i ja naizmenično odgovaramo na pitanja o nama samima,
našem poreklu i slučaju. Nagađam da smo im zabavni, hit ovoga meseca koji je
Spilberg, kaprica radi, odlučio da podeli sa svojim ortacima.
Ali ni to baš nema previše smisla. Ovi glumci i glumice su njegovi poznanici
iz profesije, kolege, a ne pajtosi. A zašto svi oni tako napregnuto bulje u Kejt i
mene, i prate svaku našu reč kao da će narednog jutra morati da polažu test o
nama? Kunem se da ne umišljam, ali kako ja izgovorim nešto o slučaju,
primećujem da Kluni i Dejmon preklapaju svoje ruke kao što ja to činim i da ih
zatim spuštaju u svoje stolice sa istom opuštenošću.
Da li je to nešto što glumci rade nesvesno ili mi se rugaju? Ili možda oboje? A
zatim mi se oči otvaraju. Film o našem slučaju je već u fazi preprodukcije. Stiven
je potpisao, ali je sve drugo još uvek raspoloživo. Ono šta Džordž i Džulijana,
Džulija i Kejt i Klajv rađe na ovom glamuroznom okupljanju jeste audicija.
Da igraju nas.
 74. Kejt

Svi posetioci popravne ustanove Riverhed dočekuju se s gostoprimljivim

plakatom:

DAVANJE NOVCA, HRANE ILI BILO KOJE DRUGE PROKRIJUMČARENE ROBE

ZATVORENICIMA JE PREKRŠAJ KAŽNJIV
SA DO GODINU DANA U ZATVORU.
AKO BUDETE UHVAĆENI U POKUŠAJU KRIJUMČARENJA U OVU USTANOVU,
OSTAĆETE OVDE.

Tom i ja smo do sada ovuda prošli nebrojeno puta, ali ovog jutra Tom me
gurka i nakašljava se.
- Kako god - odgovaram mu.
Pet minuta kasnije, nakon što smo istresli svoje novčiće i ključeve, prošli
kroz detektor za metal i kroz sve kontrolne punktove, ponovo smo u malenoj
sobi za advokate koja je postala naša druga kancelarija.
Međutim, ovo neće biti uobičajeni radni dan, i kada Dante ulazi u sobu,
prstom mu pokazujem na stolicu ispred uključenog laptopa, koji je inače s moje
strane stola. I zatim zatvaram vrata za sobom.
- Dante - kažem mu nežno - znamo da je tvoj rođendan u nedelju, pa ti
priređujemo malu žurku.
Dok Dante na lice nabacuje osmeh zahvalnosti i iznenađenja koji neću
zaboraviti i da živim sto godina, Tom mu spušta slušalice na glavu. Pritiska
dugme na kompjuteru, a ja gasim svetla.
„Srećan rođendan, Dante!!!“, prelazi preko ekrana u hip-hop ritmu i Dante sa
uživanjem lupka stopalom o pod. Prilično je amaterski. Kao autori, Tom i ja smo
to sjajno izveli, jer nakon što smo posrtali po Spilbergovom dvorištu pre par
nedelja, zaključili smo da bi i Danteu prijao mali odmor od realnosti.
Nakon rođendanske čestitke, potpuno novi, još neprikazani film sa
Džejmijem Foksom, koji smo nabavili uz znatnu pomoć svojih novih najboljih
drugara, ispunjava ekran kompjutera, a Dante, još malo pa
osamnaestogodišnjak, smeje se poput deteta kakvo i jeste. Dok ide uvodna
špica, otvaram svoju poslovnu tašnu i pružam Danteu važna pravna dokumenta.
Strogo uzevši, to baš i nije sasvim istina. Ono što mu stavljam u ruke zapravo je
mala tuba s kokicama. Pročitala sam obaveštenje. Znam da je ovo prekršaj, ali,
šta je film bez kokica?
Dva sata kasnije, kada se naša predstava približava kraju, Tom poslednji put
pritiska dugme na kompjuteru. Među nebrojenim stvarima od kojih je Dante
nepravedno odvojen čitavih sedam meseci jeste i takmičenje u zakucavanju na
„01 star“ utakmici NBA bge. Više ne. Prošle noći smo ga prebacili sa interneta na
moj laptop i narednih petnaest minuta posmatram kako Dante i Tom klimaju
glavama i šapuću pronicljive komentare poput „Gnusno!“, „Bolesno!“ i
„Apsurdno!“.
Ne sećam se kada sam se poslednji put ovako dobro zabavila i shvatam da je
moj ceo svet unutar ove sobe.
 75. Dante

Nisam mislio da je to moguće. Ne u ovoj crnoj rupi. Ne dok hodam niz

dugačak, prljavi tunel, sa zglobovima i člancima u lancima, pritvoren zbog
nečega što nisam uradio.
Ali, zapravo, dobro se osećam. Umesto da razmišljam o tome koliko je sve
ovo sjebano i o slomljenom srcu moje bake u njenoj prikolici, ja razmišljam o
onome šta su Kejt i Tom uradili ovog jutra. Od toga mi je toplo oko srca.
Pretpostavljam da svako živi najviše u svojoj glavi u odnosu na ma koje
drugo mesto. Ako ti je glava u dobrom okruženju, onda ne smeta previše ako
ostatak i nije. Prvi put otkako sam upao ovamo vreme ne doživljavam kao
kamen koji treba da kotrljam s početka na kraj svakog dana. Osećam da može da
prođe samo od sebe.
Tunel kojim me vode nazad u moju ćeliju ide nekih dvesta metara do
stepeništa koje vodi naviše, u moj blok. Zbog neobičnosti ovog jutra, tek na pola
puta primećujem da je čuvar po imenu Luis nekako tih danas. Šta mu je? Luis je
veliki brbljivac koji uvek želi da sve glasno komentariše i da mi priča o svim
svojim favoritima iz školskih dana u osamdesetim i devedesetim, ali ovog jutra,
kada sam ja baš raspoložen za priču, on ćuti kao zaliven. Kapiram da mora da je
gadno biti zatvorski ključar.
- Moram do kupatila - kaže Luis. - Ostaviću te ovde na minut.
- Kako god. Ne žuri mi se.
Luis kači lanac koji vezuje moj ručni zglob na cev koja se pruža duž zida i
kada ugledam izraz njegovog lica dok ulazi u kupatilo, kockice mi se u trenu
sklapaju. Kapiram šta se dešava.
Zatim čujem teške korake kako se žurno približavaju iz udaljenog kraja
hodnika.
Pokušavam da dohvatim dugme požarnog alarma na zidu udaljeno metar i
po od mene, ali kako me je Luis zakačio za cev, ne mogu da ga dosegnem. Onda
pokušavam i da otkinem cev sa zida, ali ne mogu ni da je mrdnem, ma koliko da
je cimam.
Glas iz obližnje ćelije viče „Trči, mlado momče! Trči!“ Ali kako mogu da trčim
kada su mi i ruke i noge u lancima? Prekasno je za to. Ne mogu čak ni da ščepam
aparat za gašenje požara sa zida. Odgovor mora da je negde u mojoj glavi.
Odgovor mora da je tu negde i bolje je da brzo stigne.
Bat koraka je sve jači i kada pogledam niz hodnik, vidim da su poslali crnog
brata da obavi posao. Velikog brata. Ispunjava koridor poput metroa koji se
približava kroz tunel.
Sada već mogu da mu vidim i lice - nije neko koga sam video ranije - i nešto
sjajno je u njegovoj desnoj ruci.
Mogu da načinim samo tri koraka, što je dovoljno da dohvatim vrata od
kupatila, ona iza kojih se sada krije Luis, čekajući da se sve završi i da uključi
zvono za uzbunu.
Ne udaram po vratima kao očajnik koji će verovatno da umre. Lupkam
veoma nežno svojim kolenima, kao neko ko je upravo izvršio ubistvo, i šapućem
izmenjenim glasom: - Luise, gotovo je.
Zatim se odmičem na drugu stranu vrata, veoma brzo. Počinjem i da se
molim, takođe.
Moj ubica je na manje od tri metra od mene, dovoljno blizu da vidim da i on
deluje prestrašeno. A meni je potrebno da on vidi da nisam ništa manji od njega,
sa izbačenim pesnicama koje mu govore da neću pasti bez borbe. Zbog toga se
on zaustavlja na sekundu, ali samo na sekundu.
Zatim čini još jedan korak, s nožem isturenim ispred sebe poput koplja.
Kidiše na mene s bodežom baš u momentu kada se otvaraju vrata kupatila i, dok
ja eskiviram naniže, Luis se pojavljuje.
Ubica je toliko preneražen da mi to daje vremena da se uspravim iz čučnja i
da ga, držeći spojene pesnice, udarim pravo ispod brade. Svom snagom ga
dohvatam i to ga baca u nesvest, a sklepani bodež uz kloparanje pada na pod
kraj njegovih nogu.
Čak i okovanih šaka i stopala mogu da dohvatim nož i ubijem napadača koga
su poslali da ubije mene, ali bez obzira na to šta neki ljudi misle, ja nisam nikoga
ubio i ne planiram da sada počnem s time.
 76. Rejborn

Činjenica da u forenzičkim izveštajima nema ničega što povezuje ubistva

Majkla Vokera i Menija Rodrigeza, pomaže mi da misli na neko vreme držim
podalje od ova dva mrtva čoveka. A zatim ponovo počinjem da šizim. Pozivam
Vinsa Mihena. Vins, koji vodi odeljenje s dokaznim materijalom, daje mi broj
telefona osobe koja je pokupila Rodrigezovo srebrno raspeće, prazan novčanik i
zapakovani ajpod.
Broj pripada dvadesettrogodišnjoj konobarici po imenu Moril Entonses i,
par sati kasnije, sastajem se s njom u modernom kubanskom restoranu u Noliti,
slušajući Morilinu životnu ispovest o njoj i Meniju.
Ovaj put je neuporedivo tužnije nego inače. Ne samo zato što su Moril i Meni
imali slatku ćerkicu od osamnaest meseci, već što je ona zaista verovala u
momka. A momak je, izgleda, i bio vredan tog verovanja.
- Meni je bio talentovan - kaže Moril, čija je karamel koža iste boje kao i kolač
koji spušta kraj moje kafe. - Ali nikako nije uspevao da uhvati priliku.
- Zato je bio u „Kold graundu" - nastavlja. - Meni je bio umetnik, ali je za
džabe radio kao potrčko. Pa čak ni toliko. Kupovao je sendviče i kafe ponekad i
za svoje pare, sve u nadi da će mu neki moćni producent dati koji minut svog
dragocenog vremena. I šta se dešava kada producent konačno prihvati da čuje
njegovu pesmu? Meni dobija metak u glavu veče pre toga, uhvaćen usred neke
besmislice s kojom nema nikakve veze.
- Kakvaje bila pesma? Poslednja? - pitam je.
- „Arroz con Frijoles" - „Pirinač i pasulj“. Ta pesma je bila vredna. Zaista.
- Šta znači tvoje ime na španskom, Moril? 19
- U Kolumbiji, odakle sam, Moril je poput Meri ili Marte.
Pijuckam svoju kafu s mlekom i pregledam slike Kube koje vise po zidovima
- predivne, ukrašene ulice ispunjene velikim američkim kolima iz pedesetih sa
zadnjim spojlerima u obliku peraja. Puštam Moril da odluči kada će se njena
priča završiti i tako prolazi još desetak minuta pre nego što joj postavim pitanje
zbog koga sam i došao ovamo.
- Moril, znam da ovo možda zvuči sumanuto, ali, da li je Meni provodio
vreme u Hemptonima?
 77. Rejborn

Sada se osećam kao da možda idem i preko granice svojih mogućnosti.

Sledećeg jutra, umesto da vozim do svoje stanice u Bruklinu, krećem Grand
central autoputem ka Nordern stejtu i pratim znake koji vode ka Istern long
ajlendu. Dva sata kasnije, lagano klizim pod senkama najvećih i najstarijih
brestova koje sam ikada video u nekom gradiću Ist Hemptona.
Pošto sam ovde prvi put, ubacujem svoj taurus između glanc novog poršea i
blistavocrvenog ferarija, i idem da bacim pogled unaokolo.
Glavna ulica je kao iz Diznilenda. Samo sam na dva sata od Bed-Staja, ali se
osećam kao da sam na nekoj ekspediciji Nacionalne geografije, kao da sam
Darvin na Galapagosu. Kupio bih notes i beležio svoje utiske, ali nema gde da se
kupi.
Jedine stvari koje su ovde na prodaju su kašmir, kafa i nekretnine. Do vraga,
ovde ima više agencija za prodaju nekretnina nego piljara u Bruklinu. U dva
bloka ih brojim sedam, sve u belim kućicama s tremom i sa slatkim, privlačnim
imenima poput Devlin Maknif i Braun Heris Stivens.
Međutim, ništa nije slatko na cenama okačenim ispod crnobelih fotografija
veličine dvadeset puta dvadeset i pet centimetara, poput onih koje Kraus drži u
svojoj mrtvačnici. Dvadeset miliona za nešto grandiozno, četiri miliona za nešto
fino i devet stotina i pedeset hiljada dolara za baraku na sedamdesetak
kvadrata zemlje. Da li je to moguće?
Kada se umorim od hodanja, overavam „bodegu“ 20 pod imenom „Golden pir
kafe“ gde su svi iza kase, gle čuda, hispano, kao u pravoj bodegi. Odabiram jednu
od šest vrsta kafe i parče krempite od četiri dolara, pa ih zajedno nosim na
klupu ispred kafea.
Kafa je daleko bolja nego što sam navikao, kolač razbija moje uobičajene
tvinkije, 21 a i svetlost je nekako posebna. Međutim, ovde lova sipa iz praktično
svega, pa ne mogu da kažem šta je do grada, a šta do novca. Umesto da trošim
svoje vreme razbijajući glavu oko ovoga, dodeljujem sebi pauzu i provodim
narednih desetak minuta ogrejan sunčevim zracima, osmehujući se devojkama
koje prolaze pored mene, iznenada se prisećajući da je život prekratak za bilo
šta drugo.
 78. Rejborn

Policijska stanica u Ist Hemptonu nije toliko idilična kao šetalište kraj
Golden pira. Na moje razočaranje, i izgleda kao policijska stanica - tmurna i
šćućurena, prenatrpana i smrdljiva. Tri nabildovana detektiva irskog tipa guraju
se u jednoj prostoriji. Giavni detektiv, najmlađi od četvorice, dobio je svoju malu
kancelariju veličine omanjeg ormara.
- Osećaj se kao kod kuće - kaže detektiv Van Buren i baca stvari s jedne
stolice na pod. - Treba da se prebacimo u novo sedište kroz dve godine.
Nisam očekivao previše ljubaznosti, pa je uopšte i ne dobijam. Samo tipična
pandurska sranja. Ko želi posetu pandura iz velikog grada koji će na njega
gledati kao na nekog pandura u pokušaju? Međutim, Van Buren je poput bilo kog
drugog mladog i ambicioznog detektiva, i nema ničeg lažnog u telima
poslaganim u njegovom dvorištu.
- Ovde sam - kažem - jer sam mesec dana nakon upucavanja Majkla Vokera
istraživao ubistvo Menija Rodrigeza, repera, koji je takođe upucan. Juče sam
saznao da je i on takođe visio na Vilsonovom imanju. To čini pet mrtvih tela
povezanih s Vilsonovim igralištem.
- Početna petorka - izbacuje Van Buren i ja moram da se nasmejem, jer
mislim da mi on može pomoći da nešto postignem.
- Jedna cela mrtvačka postava - odgovaram mu.
- Verovatno bi trebalo da razgovarate s nekim iz Odeljenja za ubistva okruga
Safok. Nakon prvih par nedelja, oni su preuzeli vodstvo nad šouom Sautholda.
Ali, s obzirom da ste došli čak dovde, biće mi drago da vas odbacim do
Vilsonovog imanja.
Ostavljam svoj crni, izlupani taurus na parkiralištu i ulazim u Van Burenov
crni, izlupani kraun vik, pa se vozimo kroz veći deo grada. Uskoro smo u kraju
zbog kojeg Glavna ulica izgleda kao projektna maketa.
- Iza ove žive ograde - priča Van Buren - nalazi se Sajnfeldovo imanje. Ščepao
ga je od Bilija Džoela za pedeset i šest miliona. Malo gore, ovim putem nalevo,
nalazi se mesto gde je Marta Stjuart nekada živela.
- Sve je to veoma zanimljivo, ali gde ovde žive crnci?
 - Još malo, pa smo stigli do Vilsonove kuće - kaže Van Buren, skrećući na
posebno širok državni put po imenu Bič roud.
Van Buren otvara policijski zapečaćenu bravu na rustičnoj drvenoj kapiji, pa
mi skrećemo na dugačak prilazni put koji vodi ka okeanu. Košarkaški teren je
takođe zapečaćen, ali Van Buren ima ključ i od njega.
- Jesi li ti prvi razgovarao s Vilsonom? - pitam ga.
- Ne.
- Neko od drugih detektiva?
- Niko nije razgovarao s Vilsonom.
- Tri lokalna momka su smaknuta na njegovom travnjaku. Još jedna
preminula osoba iskrsava nakon toga i niko ne misli da je neophodno da se
razgovara s Vilsonom?
- Aaa, ne. Mi se ovde ne bavimo problemima na taj način.
Gledam okolo po imanju, ali osim spektakularnog pogleda na okean, nema
baš bogzna šta da se vidi, niti da se zabeleži.
Na kraju, Van Buren i ja stojimo na verandi ogromne kuće koja je, kako kaže,
na prodaju.
- Trenutno sam malo u stisci s lovom - kažem mu.
Van Buren se smeje i zapravo se sasvim dobro slažemo s obzirom na
okolnosti.
- Postoji jedno ime koje je iskrslo - konačno progovara. - Lokalni diler koji
sebe naziva Loko.
Klimam, češkajući se po glavi. - Pričao si s Lokom?
- Niko nije bio u stanju da ga pronađe.
- Smetalo bi ti da ja probam?
 79. Rejborn

Šta nije u redu sa ovom sjebanom slikom? Pre tri dana sam cunjao po
Hemptonima. Sada sam u centru Njujorka, na rukama i kolenima na podu
rasturenog kombija za nadgledanje, osmatrajući ulaz u zgrađu u bruklinskom
Vilijamsburgu, gde se uzima trava za poneti.
Čim sam se vratio u grad, okrenuli smo se ka mreži džanki doušnika da
vidimo šta možemo da saznamo o dileru po imenu Loko.
Ime nije ništa značilo nekolicini nižerazrednih potkazivača, ali smo saznali
da se svakog poslednjeg ponedeljka u mesecu glavni diler iz Hemptona dovozi
da dopuni svoje zalihe od Kolumbijaca, koji vode svoj posao sa isporukama u
Južnom Vilijamsburgu.
Mesto se zove „Suzis vok“ i za poslednja dva sata, koliko posmatram zadnji
ulaz, dobro sam osmotrio čitavu paradu tetoviranih tipova u crnim, uskim
pantalonicama i retro patikama kako ulaze i izlaze. Sećate li se kada su
umetnički nastrojena bela deca poput Hemingveja išla u Pariz da bi pisala
romane? E pa, sada džankiji iz Pariza dolaze u Vilijamsburg da bi osnovali rok
bend.
Kancelarija okružnog tužioca nadgleda Kolumbijce već mesecima, snima im
razgovore i radi u potpunoj tajnosti. Zato ne smemo ni da privirimo kod Suzi.
Sve što su nam dopustili da uradimo je da posmatramo mesto u potrazi za
Lokom. Ukoliko uopšte Loko postoji.
Ako ga spazimo, možemo da ga pratimo nazad do autoputa za Long Ajlend i
da ga privedemo zbog saobraćajnog prekršaja ili tako nečeg.
To sve, ukoliko se Loko uopšte pojavi.
Već satima nisam video ni jednog nedžankija da dolazi na Suzina vrata, a
kolena me već ubijaju. Kada ugledam nezgrapnog hasidskog Jevrejina kako se
vrzma zarad nedopuštenog fiksa komadom nekošer svinjetine - pretpostavljam
da svi imamo nešto za šta nas mogu uhapsiti - proglašavam dan protraćenim i
pratim ga unutra.
Nakon celodnevnog zurenja u „Suzis vok“, umirem za porcijom pržene
svinjetine.
 80. Loko

Ponedeljkom, kada idem da pokupim robu, ostavljam tahou kod kuće i

uzimam rentakar.
„Vikendaši", koji ih ne zadužuju sve do narednog petka, dovoljno su
velikodušni da mi ostave da biram od čitave flote vozila na železničkoj stanici.
Danas izbor pada na deset godina stari, prljavobeli akord, toliko sveprisutan da
je praktično neprimetan. Tridesetak sekundi pošto sam otvorio bravu i upalio
ga na žice, već sam na putu ka Kruklinu. 22
Panduri imaju svoju mrežu uhoda, a imam je i ja. Zapravo, u pitanju je ista
mreža. Ja samo plaćam malo više i igram daleko prljavije.
Kažu mi da je „Suzis vok" pod brižnom pažnjom u poslednje vreme. Nešto
kao da je previše pandura koji se motaju oko voka, 23 pa kada stignem tamo,
kružim oko bloka nekoliko puta da proverim kakva je situacija.
Prilikom prvog kruga, sve mi deluje sasvim zadovoljavajuće.
Drugi put primećujem beli kombi parkiran pomalo previše prikladno s druge
strane ulice. Treći put mogu da vidim da su zatamnjena stakla na kombiju
znatno novija u odnosu na izlupanu karoseriju.
Da imam inteligenciju ispišanog mekušca ili trunku kriminalne discipline,
okrenuo bih se i otišao svojim putem, ali proveo sam tri sata šminkajući se i
oblačeći kostim, pa jedva da i prepoznajem sam sebe s ovom pegavosivom
bradom i loknicama koje vise sa strane. Dakle, parkiram se par stotina metara
dalje, stavljam crni šešir širokog oboda i oblačim vrećastu crnu jaknu, pa se
peške zapućujem ka „Suzis voku“.
Znam da je moja maska košer, jer na četiri bloka do Suzi dva tipa obučena
poput mene pozdravljaju me na hebrejskom, dok me slatka mala hasidska
mama pogleda ispod oka.
Unutar Suzi, moj čovek Dijego nestrpljivo šetka ispred svoje male kancelarije
u zadnjem delu.
- Šalom - kažem mu.
- Šalom i tebi, moj prijatelju - odgovara Dijego, nervozno gledajući na svoj
sat.
 - Kada kažem šalom, ja zaista i mislim šalom. Ne kažem ga tek tako.
To privlači Dijegovu pažnju i on sa znatiželjom zuri u mene, pre nego što
jedva primetan osmeh pređe preko njegovih usana.
- Loko? - prošapuće.
- To bi trebalo da je tačno, moj prijatelju.
Iza zatvorenih vrata, naša razmena je obavljena sa žustrom efikasnošću.
Dvadeset hiljada za Dijega i njegove ljude, sto hiljada dolara vredna roba za
mene. Droga je zapakovana u male kartonske kutije i metalne posude za
naručivanje hrane, s gomilom menija zakačenih odozgo.
I to je sjajna stvar, jer čim zakoračim kroz vrata gotovo da se sudaram s
velikim crnim tipom, čije vozilo i crna jakna vrište natpisom „Njujorška
policija".
- Dobra klopa? - pita me.
- Najbolja - odgovaram mu i nastavljam da hodam. Ne dopuštam sebi čak ni
da pogledam u retrovizor, sve dok moja narudžbina i ja nismo na autoputu
izvan Vilijamsburga.
- Lo-ko - vrištim na vetrobran ukradenog akorda. - Ti si car!
 81. Tom

Petak je, samo par dana pre početka suđenja Danteu Halivilu, a prvi autobusi
ispunjeni demonstrantima pristižu u Ist Hempton već posle zore. Ovdašnji ljudi
će tek da shvate značaj ovog slučaja, njegove posledice na nacionalnom nivou.
Autobusi nisu fensi, zgodni, doterani i klimatizovani modeli koji izbacuju
čudno obučene ljude s Menhetna na starinska stajališta duž Puta 27. Ovo je
gegajuća armada zarđalih školskih autobusa, davno penzionisanih modela i
ulubljenih kombi vozila. Na stotine ih je i dolaze s dalekog severa poput Nju
Hempšira ili iz južnjačkih gradova poput Penhendla na Floridi.
Nalik srednjovekovnim trupama koje vrše opsadu, zaustavljaju se odmah
izvan Ist Hemptona. Rano pridošli ispunjavaju polje prekoputa stanice Geti, a
kada više ne mogu tu da stanu, demonstranti se raštrkavaju po majušnim
ulicama južno od autoputa koje idu ka vodi.
U podne, kolona duga kilometar i po, s dvanaest ljudi u svakom redu,
umarširava u grad, pa su dva centralna bloka Ist Hemptona, gde uobičajeno
može da se hoda nedeljama pre nego što se naleti na crnu osobu, preplavljena s
trideset hiljada uglavnom crnih demonstranata - muškaraca, žena i dece.
Oni mašu rukom ispisanim tablama na kojima piše OSLOBODITE DANTEA
HALIVILA! i ZAUSTAVITE LINČOVANJE NAŠIH TINEJDŽERA! Oni su sve ono što
ljudi u Ist Hemptonu nisu - bučni, nesvesni sebe i ljuti.
Gomila maršira kraj hitro zatvorenih izloga Kašmir Hemptona, Kouča i Ralfa
Lorena. Skreću levo na Njutaun lejn i u redovima prolaze pored Kalipsa, Skupa i
Om joge pre nego što stignu do srednje škole.
Tamo, izbezumljena policija i tek pristigla Nacionalna garda sprovode ih u
park preko puta ulice.
Niska bina je postavljena unutar terena za softbol u daljem uglu polja od
osamdesetak kvadrata, na kojoj prečasni Marvin Šilds, u sjajnom, troredom
belom odelu, uzima mikrofon u ruke.
- Nema pravde! - dere se Šilds.
- Nema mira! - odgovara na hiljade glasova kao jedan.
- Ne čujem vas - viče prečasni stavljajući jednu savijenu šaku na svoje uvo.
 - Nema mira!
- Šta kažete?
- Nema mira!
- Ovog jutra je ovde s nama veoma poseban gost - izgovara Šilds. - Čovek koji
je lično dokazao da je i nekada i sada naš prijatelj, čovek koji sada radi u
kancelariji u mom komšiluku u Harlemu, bivši predsednik Sjedinjenih Država,
gospodin Bil Klinton!
Predsednik Klinton se uzgegava na scenu uz zaglušujuću buku i ceo minut se
smeje i odmahuje, ugodno, kao da je u svom zadnjem dvorištu, a ne ispred
ogromne, uglavnom crne gomile. Zatim jednom rukom grli prečasnog Šildsa, a
drugom uzima mikrofon.
- Dobro došli u Hemptone, svi vi - kaže. - Ovde je lepo, zar ne?
 82. Tom

Bil Klinton još uvek govori kada me Kejt uzima za ruku i odvlači odavde. Nije
je briga ni da ceo Ist Hempton sada izgori do temelja. Mi moramo da
pripremimo veliku odbranu u slučaju ubistva i čeka nas još toliko posla.
Put do Montoka je toliko prazan kao da je istočni kraj Long Ajlenda upravo
evakuisan. Vožnja s Kejt priziva sećanja na naše zajedničke dane kada smo bili
mlađi. Obično smo se sve vreme držali za ruke i zato ja sada želim da dohvatim
njenu ruku. Ali, naravno, to ne činim, zbog čega se osećam još gore. Kada
stižemo u Montok, na parkingu ispred naše kancelarije nema ni jednih kola.
Praćena neuobičajenom tišinom, Kejt priprema fascikle za svakog svedoka
koga bismo mogli pozvati pred sud, a ja isprobavam prvu rundu naše uvodne
izjave. U jednom trenutku, ona me blago grli. Ne pravim neku frku oko toga, iako
ne želim da ikad prestane.
Istorijska važnost ovoga dana me inspiriše, pa rečenice i pasusi počinju da
kuljaju iz mene. Kejt je, pak, na ivici snage. Dok vraća nazad predloge za svedoke,
polovina je precrtana, a ostatak oivičen zabeleškama. - Biće to zaista moćno,
Tome - pruža mi ohrabrenje.
Zahvalan zbog merila daleko viših od mojih, ispisujem list za listom, i sve
dok se auto ne zaustavi na praznom parkingu ispred zgrade, nemam nikakvu
predstavu koliko je sati. Iznenada primećujem da je poslepodne odavno prošlo i
da je s druge strane našeg jedinog prozora mrak. Zapravo, još malo pa je deset
sati uveče.
Vrata vozila se otvaraju i uz tresak zatvaraju, a zatim teški koraci kloparaju
uz usko stepenište. Zvuči kao da dolaze tri ili četiri osobe i, na osnovu krckanja,
sve su krupne i verovatno muškarci.
Hvatam se za bejzbol palicu, ali je zadržavam ispod stola i gledam ka Kejt.
Ona mi uzvraća nervozan osmeh i sleže ramenima, ali blesak u njenim očima
kao da govori „Daj je ovamo!“.
 83. Tom

Glava koja se pomalja kroz vrata ne pripada nekom lokalnom pijanom

klipanu. U pitanju je Kalvin Kols, sveštenik riverhedskih baptista. Kalvin je bio
ovde već nekoliko puta u proteklih par meseci i sada se izvinjava zbog kasne
posete, dok druga dva impresivna crnca, obojica u tamnim odelima, ulaze za
njim u sobu. Glave sve trojice maltene kače niski plafon.
Kols se trapavo smeje i predstavlja nam svoje pratioce, kao da je to
neophodno. Jedan je prečasni Marvin Šilds, drugi Roni Montgomeri, kočoperni
crni advokat koji je postao slavan nakon dobijanja oslobađajuće presude za
bivšu bejzbol zvezdu Lorenca Luisa, optuženog da je ubio svoju ženu.
- Imam veoma uzbudljive novosti - kaže prečasni Šilds, istupajući napred i
preklapajući moje šake svojim rukama. - Nakon malo ozbiljnog ubeđivanja i
uvrtanja ruku, gospodin Montgomeri je velikodušno prihvatio da besplatno
preuzme odbranu Dantea Halivila.
- Suđenje počinje za par dana - kaže Kejt, mirnim glasom i užarenih očiju.
Roni Montgomeri odgovara snishodljivim osmehom. - Očigledno, zatražiću
odlaganje suđenja - kaže. - I nema razloga da ne verujem da ću ga dobiti.
- Da li ste razgovarali s Danteom? - konačno progovaram.
- Želeo sam da prvo dođem ovamo - kaže Montgomeri - iz profesionalne
kurtoazije.
Moritgomeri razmatra našu skromnu kancelariju, zaključujući sleganjem
ramena šta ona sugeriše o našem neodgovarajućem statusu za ovako važan
slučaj i o našim šansama na predstojećem suđenju.
- Znam da imate najbolje namere i siguran sam da ste žestoko radili. Oboje
ste dobrodošli da ostanete kao pomoć u prelaznoj fazi. Međutim, oboje ste ovde
van svoje lige, a Dante Halivil zaslužuje mnogo više.
Kada nam Montgomeri servira još jedan snishodljiv osmeh, nekako mi je žao
što sam spustio palicu za bejzbol.
 84. Tom

Sledećeg jutra, kada Kejtina džeta ulazi na parking pored popravne ustanove
Riverhed, crni mercedes Ronija Montgomerija ga napušta. Ovo je kraj našeg
puta. Ovo je nešto kao poslednji dan na poslu, kada nalaziš svoju zamenu da već
sedi na tvojoj stolici, čisteći tvoj sto.
Ali Kejt i ja se držimo našeg ustaljenog rasporeda. Parkiramo se na svom
mestu, razmenjujemo prijatne pozdrave s Majkom i Bilijem na prijemnici, i
ostavljamo satove i ključeve u ormarić broj 1924.
Po svoj prilici poslednji put, Šila, jedini ženski čuvar u delu zatvora pod
maksimalnim obezbeđenjem, koja nekako ovde radi već dvadeset i tri godine,
prati nas kroz kliznu čeličnu kapiju u čistilište sobe za advokate. Dante, koji se
upravo sreo s Montgomerijem, već je unutra.
Gleda u pod i kaže: - Moramo da razgovaramo.
Kejt i ja tonemo u svoje stolice iza malog metalnog stola. Grizem se za jezik i
čekam sekiru da padne. Ovako odvratno se već dugo nisam osećao.
- Upravo me je posetio Roni Montgomeri - kaže Dante. - Brat koji je
oslobodio bejzbol igrača Lorenca Luisa.
- Navratio je do naše kancelarije prošle noći - kaže Kejt.
- Onda pretpostavljam da već znate da se ponudio da preuzme slučaj. Rekao
je da nije izgubio suđenje poslednjih petnaest godina.
- Moguće da je istina - odgovara Kejt.
- Rekao je i da je ovo najvažnija odluka koju ću ikada doneti. Da porazmislim
o tome neko vreme.
- Šta si mu ti rekao?
- Vreme je isteklo, gospodine Montgomeri. Već sam izgubio ovde deset
meseci. Znam šta mi je činiti.
- A to je? - pitam ga.
- Morate da razumete da ovo nije ništa lično. Odeća Lorenca Luisa je bila
umazana krvlju njegove žene. Kada je došla policija, on se zaključao u kupatilo,
uzeo tridesetak pilula za spavanje i dozivao svoju mamu. Montgomeri ga je ipak
oslobodio.
 - To je bio jedinstven slučaj - kaže Kejt - ali nećemo ovo doživeti kao nešto
lično.
- Sigurni ste?
- Boga mu, Dante, šta si mu rekao?
- Rekao sam mu hvala, ali ne, brate. Sviđaju mi se advokati koje imam.
Mislite da sam lud? - kaže Dante upirući svoj srednji prst ka Kejt i smejući se kao
da ju je upravo gadno nasamario. - Ako uzmem Montgomerija, svi će, uključujući
i porotu, pretpostaviti da sam kriv kao Lorenco Luis. Uz to, kapiram da je
Montgomeri imao prilično sreće s tri doživotne robije na onom drugom slučaju.
Kejt, je l’ ti to plačeš zbog mene, devojko?
 85. Kejt

Danteova baka Mari naginje se glavom ka meni i traži moju ruku, koju joj
zahvalno pružam.
- Hvala ti, Gospode, na izobilju koje ćemo upravo da primimo - izgovara. -
Hvala ti na snazi da izdržimo ovo užasno, užasno mučenje i, najviše od svega,
hvala ti na obezbeđivanju ovako posvećenih advokata kao što su Tom i Kejt.
Blagoslovi ovaj obrok, o Gospode, i molim te u svome srcu, drži na oku moga
unuka Dantea. Moga nevinog unuka. Amin.
Subota uveče, dva dana pre početka suđenja, a svi prijatelji koji su Tomu i
meni preostali sede za stolom u Maklinovoj trpezariji. Tu su samo Mak i Mari,
Tomov brat Džef i nećak Šon, Klarens i njegova žena Vernel, pa ima dovoljno
mesta i za ruke i za noge.
- Za isto ovo vreme naredne godine - kaže Mak podižući čašu i, kao i uvek,
pokušavajući da popravi raspoloženje - kada će Dante sedeti pored nas i nakon
što se najede, pričati nam gotovo neverovatne pripovesti o Šaku i Kobiju,
Amaru i Lebronu. 24
Lista gostiju za večeru je kratka, ali sto jeca pod retko viđenom
kombinacijom tradicionalnih kuhinja Irske i Kariba. Nakon gotovo pune godine
u izolaciji, društvo mi znači mnogo više od same hrane. Međutim, i hrana je
takođe sjajna. Usred smo ozbiljnog prejedanja kada se zvono Tomovog
mobilnog telefona prolomi kroz sobu. - Bolje da odgovorim - kaže.
Vadi telefon iz svog džepa i podiže jednu ruku u znak izvinjenja, dok se krv
razliva po njegovom licu.
- Treba da pustimo Foks njuz - obraća se svima.
Polovina nas je već u dnevnoj sobi s desertom u ruci, a ostatak se prebacuje i
okreće stolice ka Makovom prastarom televizoru. Šon pronalazi šesnaesti kanal
taman dok se slika prebacuje na reportera uživo.
- Javljam se uživo iz Kvinsa - kaže doterana plavuša - direktno naspram
pravne škole Sent Džon na kojoj je diplomirao Tom Danlivi, kobranilac Dantea
Halivila u velikom slučaju ubistva. Prema dokumentima, upravo pribavljenim
od strane Foksa, Danlivi, košarkaška zvezda ove škole, primljen je na pravni
fakultet uprkos ocenama čitav poen nižim od prijemnog minimuma.
- Kakva vest - kaže Maklin frkćući.
- Uprkos diplomiranju među poslednjih pet u svojoj generaciji - nastavlja
reporterka - Danlivi je zaposlen u bruklinskom javnom pravobranilaštvu, gde je
dobio osrednje ocene. Najozbiljnija optužba je, pak, da je 1997. godine Danlivi
unajmio nekoga da polaže pravosudni ispit umesto njega. Prema kopijama testa
koje poseduje Foks i koje su proučili nezavisni stručnjaci za rukopis, Danlivijev
test, na kom je postigao zapanjujuće dobar rezultat za studenta s njegovim
ocenama, uradio je neko ko je dešnjak. Danlivi, dva puta proglašen za najboljeg
amaterskog igrača u Americi, jeste levak. Ukoliko je sve ovo istina, Dante Halivil,
koji se suočava s mogućom najstrožom kaznom i čije suđenje počinje kroz
četrdeset i osam sati, poverio je svoj život u ruke nekoga ko čak i nije advokat.
 86. Tom

U devet sati uveče sledeće večeri, smrknuti asistent sudije Vrhovnog suda
okruga Safok Ričarda Rotstajna poziva rukom mene, Kejt i državnog tužioca
Dominika Jolija da uđemo u sudijinu dobro opremljenu kancelariju, gde sedamo
za dugačak sto od mahagonija.
Joli, brbljivi političar od karijere s punom glavom sedih dlaka, pravi par
dosetljivih bockanja priče radi, ali kada vidi da nismo preterano raspoloženi,
odustaje od napora i kreće da lista svoj Tajms. O Dominiku Joliju znam ovoliko -
daleko je pametniji nego što izgleda i retko gubi suđenja.
Kada sudija Rotstajn zakorači unutra, noseći istočnjačko odelo i belu košulju
s dugmićima, njegove prodorne crne oči i dugačak oštar nos govore mi da sam
ja upravo tip tupavog irskog sportiste kakve ne podnosi.
Preskačući kurtoazne pozdrave, okreće se ka Joliju i pita ga: - Kakav je stav
vaše kancelarije po ovom pitanju, Dominik?
- Nismo imali vremena da dovoljno razmotrimo optužbe - odgovara - ali ne
mislim da je to nešto važno. Kakvu god odluku ovaj sud doneo, ona treba da
bude van svake kritike. Ako odbrana ostane, ostavljamo mogućnost podnošenja
žalbe. Imenovanje novog branioca će zahtevati odlaganje postupka, ali je bolje
da se to vreme potroši sada, negoli da se vraćamo nazad i sve radimo ispočetka.
- Zvuči razumno - kaže Rotstajn i okreće svoj pogled na mene. - Danlivi?
Spreman sam da se branim svom snagom i nemam nikakvu nameru da zbog
bilo čega padam na kolena. - Poštovani sudijo, ocene iz škole i s posla su to što
jesu - kažem bez razmišljanja. - Ali sam siguran da ste se u svojoj karijeri
susretali s bar nekolicinom izvanrednih advokata koji uopšte nisu bili briljantni
studenti prava. Koliko ja znam, okružni tužilac je jedan od njih.
Ohrabren naznakom osmeha u Rotstajnovim očima, plovim napred.
- Tako da je jedina ozbiljna optužba protiv mene ona da sam uzeo nekoga da
polaže pravosudni ispit umesto mene, što je potpuna neistina. Ovde je
rendgenski snimak moje leve šake, napravljen noć uoči testa, a ovo je zapisnik o
mome dolasku u hitnu službu bolnice Sent Vinsent 5. aprila 1997. godine. Te
večeri sam igrao probnu utakmicu u „Kavezu" u Vilidžu i doživeo težak pad.
Mogao sam da dobijem odlaganje zbog onesposobljenosti, ali sam proveo
mesece pripremajući ga i, iskreno, u tom trenutku, uopšte nisam bio siguran da
li želim da budem advokat. Odlučio sam da radim test desnom rukom i da
pustim da rezultat odluči umesto mene.
- Vi mi govorite da ste položili pravosudni ispit pišući pogrešnom rukom,
Danlivi?
- Ja nemam pogrešnu ruku. Koristim ih obe.
- U redu za zaokruživanje, ali šta je bilo s pisanjem eseja?
- To je istina - kažem gleđajući ga pravo u oči. - Uzmite ili ostavite.
- Sad ćemo da vidimo - kaže Rotstajn i preko stola mi dobacuje pravnički
notes. Zatim se naginje unazad i naslepo vadi jednu od knjiga s police.
- Imao si sreće, Danlivi - Džojsov Uliks. Izdiktiraću ti prvu rečenicu, ti je tu
zabeleži desnom rukom najbrže što možeš. Spreman?
- Prošlo je sedam godina otkako sam ovo radio poslednji put.
- Šta te briga? Ti nemaš pogrešnu ruku. Spreman?
- Aha.
- „Stameni, punački Bak Maligan" - Rotstajn izgovara sa zadovoljstvom -
„pojavio se na vrhu stepeništa, svečano noseći zdelu sapunice na kojoj
prekršteno behu položeni ogledalce i britva." 25
Žvrljam najbrže što mogu i, gurnuvši je preko stola, vraćam nazad beležnicu.
- Sada znam zašto ste tako dobro prošli s desnom, Danlivi - kaže Rotstajn,
kome se osmeh sa očiju preselio i na tanke usne. - Vaš rukopis je bolji od moga.
Uzgred, obavio sam par telefonskih poziva danas popodne i ispada da su ove
glasine krenule iz kancelarije Ronija Montgomerija. Sutra ujutru se vidimo na
sudu.
- Ali, cenjeni sudijo - kaže Joli.
- I tebe ću tada videti takođe, Dominik.
 87. Kejt

Iznuren testom u Rotstajnovom kabinetu, Tom polako vozi moja kola kroz
Riverhed prema autoputu Sanrajz. Niko od nas dvoje ne progovara.
Pun mesec osvetljava put i nešto od te svetlosti pada na prednje sedište, gde
Tomova ruka miruje na naslonu za ruke između nas.
Da budem iskrena, oduvek su mi se dopadale Tomove snažne šake s teškim,
izbačenim venama koje idu od njegovih izubijanih prstiju do zgloba. Tokom
dvodecenijske košarkaške karijere, svaki prst je bio toliko puta lomljen da više
ni jedan nije prav. Oni su postali neka vrsta reljefne mape njegovog života,
otkrivajući sve kroz šta je prošao.
Bez razmišljanja polažem svoju ruku na njegovu.
Tomova ruka odskače i on zuri u mene, skamenjen. A zatim, isto tako brzo,
okreće se na drugu stranu. Zašto sam to uradila? Zaista nisam sigurna. Možda
zbog hrabrosti i šarma koje je pokazao pridobijajući Rotstajna i još jednom
izvlačeći pobedu iz šešira, ili možda zbog svega kroz šta smo prošli u poslednjih
godinu dana. Ili sam jednostavno želela da to uradim još mesecima unazad.
Ali ja ne žalim zbog toga, i da bih pokazala Tomu da to nije bilo slučajno, već
da je to bio namerni napad ludila, uvijam svoje prste među njegove.
Narednih pola sata automobil je ispunjen veoma drugačijom vrstom tišine. -
Pokupiću te u pola osam - jedino je što Tom izgovara tokom celog puta, ali dok
se zaustavlja ispred Makove kuće osećam se kao da smo pričali satima.
- Dobro se naspavaj noćas - kažem mu i iskačem iz kola. - Bio si odličan,
Tome. Ponosna sam na tebe.
Na to se Tom smeje na način koji nisam videla još otkako smo bili deca.
ČETVRTI DEO
Hladna igra
 88. Kejt

U osam sati i petnaest minuta izjutra izduženo parkiralište ispred sudskog

kompleksa „Artur M. Kromarti" našlo se pod najezdom medija. Kamioni TV
stanica zauzimaju prvih šest redova, najbližih samoj sudnici; debeli crni kablovi
pružaju se po asfaltu u svim mogućim pravcima.
Reporteri medijskih i kablovskih kuća, nehajno izgužvani ispod struka, a
besprekorno obučeni i doterani iznad, lica prekrivenih šminkom, stoje unutar
kruga zažareno bele, veštačke svetlosti i šalju svoje prve izveštaje.
Tom i ja se provlačimo kroz ovaj haos i parkiramo se. Zatim žustro hodamo
u pravcu ulaza u kompleks, žureći da bezbedno uđemo unutra pre nego nas
ščepa novinarska rulja.
Naš trenutak dolaska je odličan, jer je baš tada na meti svake kamere na
parkingu elegantni crnac koji dramatično stoji na stepeništu suda. Dok se
proguravamo iza njih, vidim da je to niko drugi do T. Smiti Vilson. Nagađam da
se konačno pojavio da oda svoje poštovanje.
Unutra se više od tri stotine posmatrača sabija u četrdesetak redova,
podeljenih na dva dela duž sredine sudnice. Danteova podrška, među kojima su
neki stigli čak iz Kalifornije, popunjava levu polovinu prostorije. Na desnoj su
oni koji su putovali daleko manje kako bi podržali porodice žrtava. Većinu njih
znam čitav svoj život.
Okružujući podeljenu publiku, stoji barem pedesetak policajaca i, u ovoj
prilici, to ne deluje kao dovoljna garancija. Pripadnici Šerifove kancelarije stoje
rame uz rame duž prednjeg i bočnih zidova, iza porote i sa obe strane sudijskog
postolja.
Osim među novinarima u prva dva reda, postoji svega par izuzetaka u ovoj
rasnoj šemi sedenja. Jedan je Maklin, osamdesetogodišnji izuzetak od svih
pravila. On prkosno sedi između Mari i Klarensa, i žali se na čoveka koji
pokušava da ga pomeri. Delujući isto tako tvrdo sede i Džef i Šon, jedan red iza
njega.
Tom, energično preturajući po hrpi fajlova, jedva da i podiže pogled kada
dvanaest porotnika i dve zamene dostojanstveno zauzmu svoja mesta.
 Ali, nijedno od nas ne može da ignoriše glasan uzdah kada Dante, u pratnji
dva okružna šerifa, ulazi u sudnicu. On nosi jeftinu plavu jaknu i pantalone,
oboje bar za broj manje, jer je u zatvoru porastao za koji centimetar. Gleda u pod
sve dok ne sedne između nas.
- Ljudi, dobro ste? - Dante nas pita najtišim glasom koji mogu da zamislim
da izlazi iz njegovog ogromnog tela.
- Nismo samo dobro - odgovaram mu. - Mi smo najbolji! I spremni smo.
I najmanji Danteov osmeh, kada se pojavi, nema cenu.
S dvadeset minuta zakašnjenja prema rasporedu, oštar nazalni glas sudskog
službenika konačno se prolama kroz sudnicu. - Čujte i počujte! Sve osobe koje
imaju posla pred Vrhovnim sudom okruga Safok i časnim sudijom Ričardom
Rotstajnom sada će ustati!
 89. Tom

Tužilac okruga Safok Dominik Joli gura unazad svoju stolicu za stolom za
tužbu, a zatim pažljivo stavlja naočare za čitanje u kožnu futrolu. Tek nakon što
ih je bezbedno smestio u unutrašnji džep sakoa svog novog sivog odela, on
konačno ustaje i suočava se s dva reda porotnika.
- Dame i gospodo, tokom narednih nekoliko nedelja slušaćete o
hladnokrvnom ubistvu četvorice mladih muškaraca koje se dogodilo prošlog
leta. Pre nego što se ovo suđenje završi, država će van svake sumnje dokazati da
je optuženi koji sedi s moje leve strane, Dante Halivil, pažljivo i s
predumišljajem planirao i izvršio sva četiri gnusna zločina. Dokazaćemo da je u
prva tri ubistva gospodin Halivil delovao zajedno s Majklom Vokerom, a da je,
jedanaest dana kasnije, to isto oružje okrenuo i na svog najboljeg prijatelja i
saučesnika.
Joli je sakupio dosta svog vremena provedenog u sudnici i to se može čuti u
njegovom odmerenom načinu govora. Dok opisuje „pištolj i kapu, i sve ostale
dokaze koji okrivljenog smeštaju na oba mesta zločina", ja bacam pogled unazad
prema podeljenom moru lica koja zure sa suprotnih strana sudnice. Skeniram
izraze na licima Džefa, Šona, Klarensa i Maka, kao i mučno izdržavanje na
Marinom licu.
- Ubistvo je suviše nežna reč - urliče Joli i to me vraća nazad na njegov govor.
- Daleko preciznija reč, jedina reč koja može da uhvati i prikaže užas ovih zločina
jeste egzekucija.
Dok se Joli stišava, gledam oko sebe za još jednim delićem podstreka, ovaj
put u redu s novinarima i prvorazrednim advokatima koje su mediji dovukli da
bi im bili glavni komentatori.
Iza Alana Deršovica u zbrčkanom odelu i Gerija Spensa u opšivenoj kožnoj
jakni sedi Roni Montgomeri. Na sekund se gledamo oči u oči.
Ovaj trenutak me podseća na Sesila Feldersona, ortaka s kojim sam grejao
klupu tokom svog kratkog igranja za timbervulvse. Prema Sesilovim rečima, koji
je čuvao svoju srdžbu kao da je zlato, „Najgora stvar od svih, stvar od koje ti stoji
najveća moguća knedla u grlu, jeste kada moraš da slušaš nekog tipa da ti govori
’Lepo sam ti rekao.’“ Jednim oholim pogledom na nas i našu majušnu
kancelariju, Montgomeri me je otpisao kao amatera i gubitnika, beznadežno
zakopanog u svojoj rupi. Sada je na meni ili da dokažem da je on bio u pravu i da,
na ovaj ili onaj način, slušam o tome dok sam živ, ili mogu da dokažem da on
nije u pravu i da ućutkam i njega i sve ostale. Ustajem sa svoje stolice.
 90. Kejt

Nisam sigurna ko je trenutno nervozniji, Tom ili ja, ali nekako mi se čini da
bih to mogla biti ja. Ovo je to, veće i važnije suđenje nego što bi ijedno od nas
ikada trebalo da ima tokom karijere, a pogotovo upravo sada.
- Dame i gospodo - kaže Tom okrećući lice ka poroti. - Ja imam samo jedan
zahtev za svakoga od vas ovog jutra, ali je to mnogo teže negoli što zvuči.
Tražim od vas da slušate. Koliko god da treba pravdi da stigne do
osamnaestogodišnjaka koji sedi iza mene, ja zahtevam od vas da za to vreme
slušate oštre, otvorene i kritičke misli.
Tom je bio pozeleneo tokom vožnje dovde i za celo jutro nije rekao više od
desetak reči, ali njegovo zagonetno lice je iznenada čvrsto stegnuto. - Jer,
ukoliko to uradite, ukoliko samo budete slušali, tužba će se srušiti poput kule od
karata.
- Javni tužilac okruga Safok upravo vam je rekao da je ovo završen slučaj i da
on ima čitavu planinu dokaza protiv Dantea Halivila. Dame i gospodo, ništa ne
može biti dalje od istine. Ne samo da Dante Halivil nije imao nikakav motiv da
počini ta ubistva, već je imao ogroman podstrek da ih ne učini.
- Proteklih šest godina Dante Halivil je usredsredio svu svoju raspoloživu
energiju, talenat i odlučnost na to da postane vrhunski srednjoškolski košarkaš
u zemlji. Koliko god da je taj cilj bio nedostižan, on je u tome uspeo. Dante
Halivil je u tome bio toliko uspešan da su mu profesionalni lovci na talente
garantovali da će, kad god poželi da se prijavi na izbor za ulazak u NBA ligu, biti
u samom vrhu odabranih, a možda čak i broj jedan. Odrastajući pod ekstremno
teškim okolnostima, okružen članovima porodice koji su pravili jedan
katastrofalni izbor za drugim, Dante nikada nije digao ruke od svoje namere. Ni
jednom, sve do ovih lažnih optužbi, Dante nije bio ni u kakvom sukobu sa
zakonom, bilo u srednjoj školi u Bridžhemptonu, bilo u svom kraju.
- Pa, dakle, da li bi sada, kada je toliko blizu ostvarenju svojih snova, počinio
takve samouništavajuće zločine? Odgovor je - ne bi. Ne može biti prostije. On to
ne bi učinio.
- Dame i gospodo, odabir vas kao porotnika je bio slučajan, ali sledećih
nekoliko nedelja mogle bi biti najvažnije u vašim životima. Budućnost ovog
ljudskog bića je u vašim rukama. Ne samo život jednog nevinog
osamnaestogodišnjaka, već život jednog istinski izuzetnog mladog čoveka. A i
Dante i vi ćete do kraja svojih života morati da živite s vašom odlukom,
- Neko jeste ubio te mladiće na Bič roudu. Takođe i u apartmanu u Bruklinu.
Ubio ih je hladnokrvno. Ko god da je počinio te užasne zločine, u jednom
trenutku će biti uhvaćen i doveden pred pravdu, ali ta osoba nije i nije mogla biti
Dante Halivil.
- Zato od vas tražim da slušate pažljivo, bez strasti i kritički prema svemu
što će vam biti predstavljeno u ovoj sudnici. Ne dozvolite nikom drugom, do vas
samih, da odluči da li je tužba jaka ili slaba. Ja verujem da vi to možete i da ćete
postupiti tako. Hvala.
Dok se Tom okreće od porote, tri stotine tela se pomera u svojim stolicama.
Uz to meškoljenje, gotovo da može da se oseti iznenađenje, koje kreće od sudije
Rotstajna u njegovoj propovedaonici, pa ide sve do poslednjeg policajca s
pivskim stomakom naslonjenog uza zid. Ovaj neiskusni advokat, sa osrednjim
diplomama i usranim ocenama, ume da se ponaša u sudnici.
 91. Kejt

Tom seda, a Melvin Hauard, Jolijev asistent, ustaje. Hauard je zgodan, mršav
muškarac u kasnim tridesetim godinama, s fino oblikovanom crno-belom
bradom i starinskim naočarima sa žičanim ramom. On je takođe i
afroamerikanac, i ništa od svega ovoga nije slučajno.
Iz istih razloga iz kojih se moja stara kancelarija odlučila za mene da
pomognem Rendiju Kejnu da se odbrani od optužbi za seksualno uznemiravanje
svojih ženskih radnika, tužba je odabrala crnog čoveka, sa uglađenom pojavom
profesora na fakultetu, da goni Dantea Halivila. Ovaj odabir je pokušaj da se
poroti uputi poruka da ovaj slučaj nije rasne, već kriminalne prirode, da bi ovo
izopačeno ubistvo trebalo da zgrozi koliko belce toliko i crnce.
A samo zato što je ova strategija toliko očigledna, ne znači da neće raditi.
- Kao dopuna slušanju - započinje Melvin Hauard, dok na veliki pano
direktno ispred porote lepi fotografiju u boji veličine trideset sa trideset i pet
centimetara - bojim se da ćete takođe morati i da posmatrate.
On polagano kači još tri fotografije, a kada se odmakne od panoa, porotnici
se odguravaju unazad u svojim stolicama, pokušavajući da budu što je dalje
moguće od tih slika mrtvaca.
- Ovo su fotografije sve četiri žrtve uzete s mesta zločina i vaša je obaveza
pod zakletvom da ne skrećete pogled s njih.
Uhvaćena belom svetlošću blica, koža žrtava je bela kao u duhova; usne su
plavosive; poderani, spaljeni obrubi gde su meci ušli na čela su narandžasti;
obilna količina krvi koja je istekla niz oči i obraze, preko brade i dalje niz
okovratnike majica je tamnokestenjasta, toliko tamnocrvena da deluje gotovo
crno.
- Ovaj čovek ovde, s rupom od metka među očima, jeste Erik Fajfer. Imao je
dvadeset i tri godine i pre nego što ga je optuženi ubio 30. avgusta, bio je
profesionalni surfer.
- Ovaj mladi čovek je Robert Valko, takođe dvadeset i tri godine. Dok su
ostala deca išla na koledž i u biznis škole, on je deset sati dnevno grabio
lopatom. Rezultat njegovog znoja i rada je uspešna kompanija za uređenje
vrtova koju poseduje zajedno sa svojim ocem, Ričardom Valkom.
- A ovo je Patrik Roči, dvadeset i pet godina, slikar koji je plaćao svoje račune
radeći noću kao barmen. Njegovo prijatno ponašanje je kod svakoga ko bi ga
upoznao izazivalo trajnu naklonost.
- Konačno, ovo je Majkl Voker, i bez obzira na to šta se sve o njemu može
reći, imao je sedamnaest godina i išao je u srednju školu.
- Ne skrećite pogled. Žrtve to nisu mogle. Ubica i njegov pomagač im to nisu
dozvoljavali. Zapravo, ubica je sadistički uživao u postizanju toga da svaka od
četiri žrtve vidi tačno šta joj se dešava, jer su svi ubijeni s tolike blizine da im je
cev pištolja spržila kožu na čelu.
- A ubica je postigao tačno to što je želeo, jer vi i dalje možete da vidite šok,
strah i bol u njihovim očima.
- Za deset godina, učestvovao sam u jedanaest slučajeva ubistava, ali nikada
još nisam video ovakve fotografije s mesta zločina. Nikada pre nisam video
ovakve egzekucije u glavu. Nikada nisam video ni ovakve oči. Dame i gospođo,
nemojte da pretpostavljate da je ovo uobičajeni horor. Ovo je nešto veoma
drugačije. Ovo je kako zlo izgleda izbliza.
Tada se Melvin Hauard okreće od porote i zuri direktno u Dantea.
 92. Tom

Ovog zagušljivog ranojunskog jutra, s temperaturom koja se približava

trideset petom podeoku Celzijusove skale, država započinje svoju potragu za
pravdom pozivajući kao svedoka Mami Ričardson, bivšu devojku Artisa
Lafontena, dilera droge. Mami je bila kraj košarkaškog terena kada su se Fajf i
Dante zakačili. Ona je sve to videla.
Krupna, lepa devojka u ranim tridesetim, Mami je bila jedna od
najupečatljivijih osoba na Vilsonovom imanju prošlog leta, i dok oštri zraci
svetlosti upadaju kroz jedini prozor sudnice, ona ulazi u prostor za svedoke u
odelu s pantalonama krem boje, koje ispunjava do pucanja.
- Usmeriću vašu pažnju na trinaesti avgust prošle godine, gospođice
Ričardson. Da li se sećate gde ste bili tog popodneva?
- Posmatrala sam košarkašku utakmicu na imanju Smitija Vilsona - kaže
Ričardsonova treperavim glasom, koji odaje uzbuđenje očiglednog uživanja u
svojoj kratkoj ulozi.
- Možete li nam reći ko je igrao na toj utakmici?
- Mladi momci iz Bridžhemptona protiv starije ekipe iz Montoka.
- Da li je to bila prijateljska utakmica?
- Ne bih tako rekla. Na način na koji su oba tima krenula, pre bi se pomislilo
da je to poslednja utakmica NBA finala.
- Gospođice Ričardson, imate li ikakvu ideju zašto bi lagana vikend utakmica
bila toliko napeta?
- Prigovor! - izbacuje Kejt. - Svedok nije čitač misli.
- Prihvata se.
- Gospođice Ričardson, da li su svi igrači tima iz Bridžhemptona bili
afroamerikanci?
- Aha - odgovara Ričardsonova.
- A tim iz Montoka?
- Belci.
- Koja je ekipa dobila utakmicu, gospođice Ričardson?
- Beli momci.
 - A šta se zatim dogodilo, gospođice Ričardson?
- Tada je započela nevolja. Neki od tipova iz Montoka su počeli da se
razmeću. Jednom od momaka iz Bridžhemptona se to nije dopalo. Odgurnuo je
nekoga. Oni su mu uzvratili. Pre nego što je iko uspeo da stiša strasti, jedna od
žrtava i optuženi su se žestoko pošibali.
- Pošibali su se? - pita Hauard, izigravajući nerazumevanje.
Ričardsonova baca pogled na njega - Znate već, tukli su se.
- Koliko ste daleko sedeli od igrališta, gospođice Ri-čardson?
- Bliže nego što sam sada udaljena od porote.
- Otprilike, koliko je veliki bio Erik Fajfer?
- Malo preko sto osamdeset centimetara, i mršav. Do sedamdeset i pet kila,
maksimum.
- Veoma dobro zapažate stvari, gospođice Ričardson. Prema zapisniku
istražnog sudije, Erik Fajfer je bio visok tačno sto osamdeset centimetara i težio
je sedamdeset i četiri kilograma. A optuženi?
- Svako to može da vidi, on je dosta veći od njega.
- Dvesta pet centimetara i sto petnaest kilograma, da budemo tačni. Kako je
Erik Fajfer prošao u tuči?
- Taj mršavi beli tip je umeo da se bije. Bacio je Dantea na zemlju.
- Šta se zatim dogodilo?
- Majkl Voker, jedan od Danteovih saigrača, otrčao je do svojih kola i vratio
se s pištoljem. Koji je stavio nad glavu Erika Fajfera.
- Koliko je daleko držao pištolj od glave Erika Fajfera?
- Pritisnuo ga je skroz uz glavu. Kao na onim slikama što ste ih pokazali.
- Prigovor! - zaurla Kejt poput navijača koji viče na sudije zbog pogrešne
odluke. - Časni sude, svedok je očigledno bio navođen i nema ni prava niti
znanja da izjednačava ono što je videla sa fotografijama napravljenim na mestu
zločina. Ovo je osnov za neispravan sudski postupak.
- Porota će zanemariti poslednje zapažanje gospođice Ričardson, koje će biti
izbrisano iz stenograma.
Fiauard nastavlja. - Šta se zatim dogodilo, gospođice Ričardson?
- Voker je spustio pištolj.
- Da li je Majkl Voker rekao bilo šta?
- Prigovor, časni sude - kaže Kejt naglašeno razdražena. - Ovo nije ništa
drugo nego rekla-kazala.
- Odbija se - odgovara Rotstajn.
- Šta je rekao Majkl Voker, gospođice Ričarđson?
- Ovo sranje nije gotovo, belče. Ni izbliza nije gotovo.
- Nemam više pitanja, časni sude - kaže Hauard, a Kejt već skače iz svoje
stolice.
 93. Tom

Naginjem se skroz ka Danteu, smatrajući da mu je potrebno malo

ohrabrenja. - Ovo neće biti toliko zabavno kao što je Mami mislila - kažem mu.
- Gospođice Ričardson, od čega vi živite? - započinje Kejt.
- Trenutno sam nezaposlena.
- A prošlog leta? Šta ste radili u to vreme?
- Takođe sam bila nezaposlena.
- Dakle, malo ste duže nezaposleni nego baš u ovom trenutku, gospođice
Ričardson. Tačno, koliko dugo?
- Tri i po godine.
- Delujete bistro i naočito, ni na koji način ometeno. Postoji li neki konkretan
razlog zašto niste bili u mogućnosti da nađete posao?
- Prigovor, časni sude!
- Usvaja se.
- Da li ste tog popodneva došli sami na imanje gospodina Vilsona?
- Došla sam sa Artisom Lafontenom.
- Kakav je bio vaš odnos s gospodinom Lafontenom?
- Bila sam mu devojka.
- Da li ste u to vreme bili svesni činjenice da je gospodin Lafonten proveo
dvanaest godina u zatvoru na osnovu dve odvojene presude za trgovinu
drogom?
- Znala sam da je bio zatvoren, ali ne i zbog čega.
- Zaista? A da li ste znali da je, prema policijskim izveštajima, vaš bivši
momak bio, a i dalje je, jedan od najvećih dilera drogom?
- Nikada ga nisam pitala od čega živi.
- Niste bili radoznali da saznate kako čovek bez očiglednog zaposlenja može
da vozi ferari vredan četiri stotine hiljada dolara?
- Ne baš - odgovara Ričardsonova glasom koga je odavno napustilo
treperenje.
- Da li ste u vezi u ovom trenutku, gospođice Ričardson?
- Ne baš.
 - Zar niste u odnosu s Roskom Hjuzom?
- Izlazimo pomalo.
- Da li ste svesni toga da je i on služio kaznu za trgovinu drogom?
- Ne pitam za detalje.
- Ali ja pitam, gospođice Ričardson, pa, da li mi možete reći, viđate li se
isključivo s dilerima drogom ili samo veći deo vremena?
- Prigovor! - povika Hauard.
- Usvaja se - kaže Rotstajn.
Mami Ričardson je upravo vešto diskreditovana kao svedok, ali i ona može
sebe bar malo da odbrani.
- Zašto? - pita ispravljajući ramena ka Kejt i stavljajući ruke na svoje
pozamašne bokove. - Želite da i vama nabacim jednog?
 94. Tom

Sledeći na redu je detektiv Van Buren. Zauzima svoje mesto i, između

ostalog, kaže da je stanica primila poziv u kome se tvrđilo da neko ko odgovara
Danteovom opisu ubacuje beretu kalibra 45 u kontejner iza restorana „Princes
dajner“. Nakon Barnijevog svedočenja, Rotstajn daje pauzu od sat vremena za
ručak, ali je kameni trg ispred sudnice toliko užaren i bez senke da je, uprkos
anemičnoj klimi unutar sudnice, masi laknulo da se vrati na svoja sedišta.
Čim su se umirili, Melvin Hauard odskače od svog stola i prilazi poroti sa
povelikom plastičnom kesom u svakoj ruci.
- Država - kaže Hauard - prilaže ovome sudu kao dokaz beretu kalibra 45,
otkrivenu iza „Princes dajnera“ u Sauthemptonu dvanaestog septembra rano
izjutra. Ubuduće, nazivaćemo je dokaz A. Takođe, i crveni košarkaški kačket
Majami hita, otkriven četiri dana kasnije u ulici Makdonou broj 838 u Bruklinu,
nadalje poznat kao dokaz B.
Hauard zatim poziva drugog pripadnika najboljih iz Ist Hemptona, policajca
Hjuga Lindgrena.
- Policajče Lindgren, da li ste bili na dužnosti onog jutra kada se optuženi
predao?
- Nisam bio ođređen da radim tog dana, ali sam dobio poziv da dođem.
Stigao sam u policijsku stanicu odmah nakon Van Burena i Gedesa.
- Da li ste imali pristup bilo kom delu poverljivog razgovora optuženog sa
detektivima?
- Da, raspravi o pištolju. Ja sam ga doneo iz „Princes dajnera".
- Ispričajte nam o tome, molim vas.
- Oko pola šest izjutra - pet i trideset tri da budem tačan - anonimni poziv je
upućen u stanicu i bio je usmeren na moj sto. Osoba koja je zvala izvestila je da
je nekoliko časova ranije videla čoveka kako odbacuje oružje u kontejner iza
„Princes dajnera".
- Da li je ta osoba opisala pomenutog čoveka?
- Jeste. Osoba koja je zvala rekla je da je čovek izrazito visok i da je
afroamerikanac.
 - Šta ste vi zatim uradili?
- Dovezao sam se do restorana s kolegom Ričardom Hjumom. Oružje smo
pronašli u đubretu.
- Da li je to ovo oružje koje ste pronašli toga jutra?
- Da, to je.
Kada Hauard obavesti Rotstajna da nema više pitanja, Kejt ustaje da se još
jednom suoči s našim starim ortakom Lindgrenom.
- Prema rečima optuženog, kao i prema vremenu na računu, u koje vreme je
Dante Halivil bio u restoranu toga jutra? - pita ga ona.
- Između pola tri i dvadeset tri do tri izjutra.
- A u koje ste vreme vi stigli do policijske stanice?
- Nešto malo posle pet.
- Dakle, osoba koja je zvala, ko god ona bila, čuvala je informaciju puna tri
sata?
Lindgren sleže ramenima i mršti se. - Ljudi oklevaju da budu upetljani u tako
nešto.
- Ili je možda osoba koja je zvala samo čekala da vi stignete u stanicu,
policajče Lindgren. Zašto je, boga miloga, to tako bilo? Hmmm?
A Dante mi šapuće: - Đavolski je dobra.
Da, zaista jeste.
 95. Kejt

Sledećeg jutra, Melvin Hauard, koji strpljivo i prilično vešto, kamen po

kamen, gradi ovaj slučaj za državu, postavlja dr Evalda Olsona u prostor za
svedoke.
Olson, putujući forenzičar, putuje zemljom od suda do suda nudeći svoje
ekspertsko svedočenje svakome ko je voljan da podmiri račun. Stiže sa svojom
ličnom video-opremom i sa asistentom koji sve kontroliše preko laptopa. Tek
nakon što je Olson potrošio gotovo čitav sat prolazeći kroz sve sveže objavljene
članke i citate, zamenik tužioca usmerava njegovu pažnju na slike.
- Doktore Olson, možete li nam nešto reći o fotografiji na levoj strani?
- To je uvećani prikaz pronađenog zrna kalibra 45, koji je ušao i izašao iz
lobanje Patrika Ročija - kaže Olson, visok, povijen muškarac, ljigavom
jednoličnošću.
Kada ispriča sve što ima da se kaže o metku, započinje o bereti i o svim
testovima koji su izvedeni unutar njene cevi.
- Fotografije s desne strane - kaže mašući svetlošću iz crvenog lasera - otisci
su uzeti s beretine cevi. Kao što možete da vidite, belezi na cevi se u potpunosti
podudaraju sa onima na metku.
- Što nas upućuje - na?
- Upućuje nas na to da je metak koji je ubio Patrika Ročija ispaljen iz
pronađenog pištolja.
- Na osnovu svojih dvadeset godina rada kao forenzičara, dr Olson, koliko
ste sigurni da je ovo oružje kojim je izvršen zločin?
- U potpunosti sam siguran - kaže Olson. - Cev i meci su savršeno podudarni.
U podne, Rotstajn milosrdno određuje pauzu za ručak, ali već sat kasnije
Olson nastavlja tamo gde je stao, s tim što ovaj put prolazi kroz podjednako
iscrpljujuću priču o otiscima pronađenim na dršci pištolja.
- Kao što možete da vidite - kaže Olson - komplet otisaka uzetih sa drške je u
potpunosti podudaran sa kasnije uzetim otiscima s desne Vokerove ruke.
- Doktore Olson, ima li ikakve sumnje da otisci uzeti s pronađenog pištolja
ne pripadaju Majklu Vokeru?
 - Svaki otisak je jedinstven, gospodine Hauard. Ovi ne mogu da pripadaju
nikome drugom osim Majklu Vokeru.
Hauard zatim podiže dokaz B, crveni kačket Majami hita, pronađen u
apartmanu u Bruklinu gde je Voker ubijen. On pita Olsona da uporedi dva
dodatna kompleta otisaka prikazanih na monitoru.
- Otisci s leve strane, doktore Olson - pita Hauard - kome oni pripadaju?
- Oni su uzeti od optuženog Dantea Halivila.
- A otisci s desne strane?
-To je identičan komplet otisaka, skinut sa oboda košarkaškog kačketa
pronađenog u apartmanu gde je ubijen Majkl Voker.
- Ponovo, doktore Olson, možete li nam bez ostatka potvrditi da ovi otisci
pripadaju isključivo optuženome?
- Ovi otisci ne mogu da pripadaju nikome drugom sem Danteu Halivilu.
Kada je optužba stigla na cilj, Olson se takođe dogegao do cilja poput
kornjače koja uvek sustigne zeca - za šest sati.
Toliko dugo da se čuju uzdasi razočaranja kada se Tom odbacuje od svoje
stolice.
Moja lična osećanja su mnogo gora. Uopšte nismo planirali da ispitujemo
Olsona. Tom nepromišljeno uleće u to.
- Doktore Olson, niko ne sumnja da je pištolj pronađen iza „Princes dajnera"
oružje kojim su izvršena ubistva. Pitanje je, zapravo, ko je pucao iz njega?
Postoji li ikakav fizički dokaz, šta god, što povezuje optuženog s tim oružjem?
- Ne. Jedini otisci ostavljeni na tom pištolju pripadaju Majklu Vokeru.
- Što se tiče tih otisaka pronađenih na pištolju, onih koji pripadaju Majklu
Vokeru, kakav je njihov kvalitet?
- Veoma dobar. Najvišeg su kvaliteta.
- Na skali od jedan do deset?
- Devet, možda čak i deset - kaže Olson s ponosom u glasu. Možda je malo
previše gledao seriju „Mesto zločina“.
- Da li vam ne izaziva malo sumnje, doktore Olson, da na pištolju koji je bio
pažljivo očišćen postoji jedan čitav komplet otisaka, i da je svaki pojedinačan
otisak u savršenom stanju?
Sada, po prvi put tokom proteklih sati, publika je zaista budna i puna pažnje.
- Ne u ovom slučaju - kaže Olson.
- Ali, vi ste u prošlosti, koliko je meni poznato bar u dve prilike, zaključili da
su otisci pronađeni na oružju kojim je počinjeno ubistvo, prema vašim rečima,
„previše dobri da bi bili pouzdani". To je bio vaš zaključak u procesu Država Rod
Ajlend protiv Džona Pola Njuporta. Da li je to istina?
- Jeste, ali to nije moj zaključak o ovim otiscima ovde.
 - Odbrana nema više pitanja.
Publika i dalje žagori kada sudija Rotstajn proglašava prekid današnje sesije,
ali bilo da jeTomov visokoriskantni dvominutni manevar uspeo ili nije da
podrije šestosatno svedočenje, mi nemamo vremena da mozgamo o tome.
Nakon što nas Dante oboje zagrli i pošto ga šerifi sprovedu nazad u njegovu
pritvorsku ćeliju, asistent tužioca nam uručuje dopis.
Upravo su dodali Danteovu osamnaestogodišnju rođaku Niki Robinson na
svoju listu svedoka.
Niki je bila među gledaocima koji su videli kako Voker podiže pištolj na
Fajfera, ali je optužba već utvrdila šta se dogodilo nakon utakmice. Tako da
odluka da pozovu Niki da svedoči nema nikakvog smisla.
A kada optužba načini potez koji ja uopšte ne razumem, potpuno sam
prestrašena.
 96. Tom

Kada Niki Robinson, pogleda okrenutog na drugu stranu, prođe kraj našeg
stola i zauzme stolicu za svedočenje, jutarnja publika se mreška od iščekivanja.
Da budem iskren, Kejt i ja smo mnogo više naoštreni od gledalaca. Niki radi kao
spremačica u lokalnom servisu za čišćenje. Motala se po imanju Smitija Vilsona
- ali šta još? Zašto je ona sada pozvana?
- Gospođice Robinson - kaže Melvin Hauard - možete li nam, molim vas, reći
u kakvoj ste vezi sa optuženim?
- Dante je moj rođak - kaže Robinsonova klonulim mladalačkim glasom.
- A da li ste bili na utakmici kod Smitija Vilsona onog popodneva?
- Stigla sam tamo baš pre nego što je izbila tuča i pre nego što je Majkl Voker
izneo pištolj.
- Da li ste odmah zatim otišli?
- Ne, gospođine.
- Šta ste radili?
- Razgovarala sam sa Erikom Fajferom - odgovara Robinsonova glasom koji
postaje još nejasniji.
- Da li ste se tada prvi put sreli?
- Viđala sam ga i ranije.
- Da li ste dugo pričali tog poslepodneva?
- Ne. Ja čistim za „Mejdston interiors“ i morala sam da idem da sredim jednu
kuću. Erik me je pitao da li može da ide sa mnom. Da pliva u bazenu dok ja
radim. Rekla sam mu da je to u redu.
- Dakle, vas dvoje ste zajedno otišli?
- Stavio je svoj bicikl u moj prtljažnik.
- Šta se dogodilo kada ste stigli u kuću koju je trebalo da čistite?
- Erik je ostao kraj bazena. Ja sam otišla da radim. Kuća nije bila u lošem
stanju. Vlasnik je gej, a gej ljudi su obično čistunci.
- Šta se zatim dogodilo?
- Čistila sam usisivačem glavnu spavaću sobu - kaže Niki glasom koji je
sveden na šapat - i nešto me je nateralo da se okrenem. Erik je stajao odmah iza
mene. Go. U prvom trenutku sam bila toliko šokirana da nisam primetila nož u
njegovoj ruci.
Cela sudnica sada zuri u Robinsonovu, a Rotstajn lagano prelazi rukom
preko svog čekića. Oklevam da pogledam u Kejt, a posebno prema Danteu. O
čemu se ovde radi?
- Šta ste onda uradili, Niki?
- Vrisnula sam - odgovara boreći se sa suzama. - Potrčala sam i pokušala da
se zaključam u kupatilu. Ali Erik je zgrabio kvaku. Bio je veoma jak za svoju
građu.
- Znam da vam je ovo bolno - kaže Hauard pružajući joj maramicu. - Šta se
zatim desilo?
- Silovao me je - kaže Niki Robinson sićušnim, izmučenim glasom.
Glava Robinsonove zatim pada na njene grudi, a prvi put otkako je suđenje
počelo, obe strane u sudnici su podjednako potresene. U razmaku od nekoliko
sekundi, jedna žena zaurla „Lažljivice!", a druga vrišti „Lažljiva kučko!“ Svaka
ima svoj razlog za takav bes.
- Još jedan takav ispad - povika sudija Rotstajn pokušavajući da obuzda
svoju sudnicu - i narediću da se isprazni sala.
Pa ipak, prolazi još bar jedan minut pre nego što Hauard upita: - Šta se
dogodilo nakon što ste silovani?
- Podigla sam se s poda. Završila svoj posao. Ne znam zašto. Šok,
pretpostavljam. Onda sam napustila kuću.
- Kuda ste otišli, gospođice Robinson?
- Krenula sam prema kući. Ali sam sve više i više bivala uznemirena. Otišla
sam do terena iza srednje škole. Dante i Majkl su bili tamo. Rekla sam im šta se
dogodilo. Da me je Fajfer silovao.
- Kako je Dante reagovao?
- Potpuno je poludeo. Urlao je i besneo okolo. I on i Majkl.
- Tišina! - ponovo viče Rotstajn, tek malo umirujući sudnicu.
- Šta ste pomislili kada ste čuli za ubistva, gospođice Robinson?
- Da sam ja za sve kriva - odgovara Robinsonova zureći u svoje krilo. - Nisam
uopšte smela da dozvolim da Fajfer dođe u kuću. Najviše od svega, nije uopšte
trebalo da to ispričam Danteu i Majklu Vokeru.
Dante se naginje ka meni. - Ona laže, Tome. Izmislila je čitavu ovu stvar. Do
poslednje reči.
 97. Kejt

Dok Rotstajn maše svojim čekićem popud džokeja koji šiba ubledelog konja
pred sam cilj, Tom ispisuje Lindgren na parčetu papira. Kliza mi ga preko stola
pre nego što ustanem iz stolice. Već sam ispred svedoka.
- Gospođice Robinson, mi svi ovo čujemo po prvi put. Najblaže rečeno, mi
smo time ophrvani. I zbunjeni. Možete li nam ponovo reći zašto ste sada odlučili
da istupite?
- Isus - kaže Niki, a zatim zastaje kao da pušta da to obuzme sve prisutne. -
Javio mi se u snu i rekao mi da je moja dužnost da kažem šta se dogodilo.
- Da li Isus često dolazi u vaše snove, Niki? - pitam je, izazivajući dovoljno
podrugljivog smeha da Rotstajn još malo izlupa svoj sto.
- To je bilo prvi put.
- Aha. Ali zašto ste ovoliko dugo čekali da istupite? I zašto ste to sada učinili?
- Bila sam uplašena. Nisam želela da povredim svog rođaka. Ali je Isus rekao
da treba da kažem ono što znam.
- Da li ste otišli u bolnicu posle silovanja?
- Ne.
- Zaista? Da li ste uopšte posetili doktora?
- Ne.
- Niko vas nije pregledao?
Robinsonova odmahuje glavom, a ja kažem: - Nisam čula vaš odgovor,
gospođice Robinson.
- Ne, nijedan doktor me nije pregledao.
- Zar niste bili uplašeni da ćete zaraditi neku seksualno prenosivu bolest ili
da ćete zatrudneti? - pitam je.
- Bila sam na pilulama za kontracepciju.
- I niste bili zabrinuti zbog neke seksualno prenosive bolesti?
- Zapravo ne.
- Dakle, apsolutno nikome u to vreme niste rekli o tom događaju. Nikome. Ne
postoji policijski izveštaj, nema medicinskog izveštaja, a nakon silovanja ste
dovršili čišćenje kuće. Dakle, ne postoji ni najmanji dokaz, čak ni slučajni dokaz,
koji bi podržao ili potvrdio vašu priču.
- Prigovor - viče Hauard.
- Koje je vaše pitanje, zastupnice? - pita me sudija Rotstajn.
- Kada ste pre dva dana odlučili da istupite - pošto vas je Isus posetio - kome
ste se prvo obratili?
- Pozvala sam policijsku stanicu Ist Hemptona.
- I konkretno, s kim ste razgovarali?
- S policajcem Lindgrenom.
Sada mi već misli lete na sve strane, ali svejedno pokušavam sa: - Gospođice
Robinson, da li ste bili hapšeni u poslednje vreme? Recimo, u poslednjih
nekoliko meseci?
- Jesam, gospođo. Zbog posedovanja.
- Posedovanja droge?
- Aha.
- I ko vas je uhapsio?
Niki Robinson gleda čas levo, čas desno, svuda, samo ne u mene, ali iz ovoga
ne može da se izvuče. - Policajac Lindgren - odgovara.
Glasni, besni glasovi eksplodiraju sa svih strana i sudiji Rotstajnu nije
preostalo ništa drugo nego da konačno ispuni svoju pretnju i isprazni sudnicu.
 98. Loko

Mala Niki je napravila pravi šou na stolici za svedoke. Ko bi ikada mogao da

pomisli da kurvica sve to nosi u sebi? Ali, pošto ju je oštroumna Kostelova
navela da izbaci Lindgrenovo ime i sopstveno hapšenje, sve je otišlo do đavola,
a Rotstajn je ispraznio sudnicu i objavio prekid za danas.
Svi su izmileli u vrelo dvorište i da nije bilo dve stotine pandura, sada bi
ovde izbile demonstracije. Atmosfera se toliko zakuvala i postala gadna da je
Rotstajn odložio raspravu za dodatnih dvadeset i četiri časa.
Zato se tek u četvrtak izjutra svi ponovo pakujemo u sudnicu. Rotstajn mora
da misli da smo u suštini svi mi deca, jer nam drži ozbiljno slovo o važnosti
uređenog sudstva u slobodnom društvu.
Zatim se obraća gospođici Kostelo, koja poziva Mari Skot na svedočenje. Ovo
bi trebalo da bude dobro. Skotova je Danteov ključni svedok, njegova voljena baka.
Jedan pogled na nju i ja jasno vidim da je ona jedna od onih bogobojažljivih,
ispravnih žena koju uvek gledate na televiziji kada se neke tragedije dogode.
Znate na koji tip mislim, na one koje svoju bedu drže na okupu ma kakva
neverovatna stvar da se upravo desila.
Ona nije nikakva mladica, ali su joj leđa prava kao daska. A po sporom hodu
kojim se primiče da bi dala zakletvu, pomislili biste da je ovde da primi posebno
priznanje od Džordža Buša.
- Kakav je vaš odnos sa optuženim, gospođo Skot? - pita je Kostelova.
- Ponosna sam što mogu da kažem da je ovaj mladi čovek moj unuk -
odgovara Skotova izbacujući svoj snažan glas po sali.
- Koliko dugo je Dante živeo s vama?
- Pet godina, čim je njegova majka počela da služi svoju kaznu gore na
severu. Danteov otac je već bio preminuo u to vreme.
- Daklle, vi ste gajili Dantea još od kada je bio dečak?
- Tako je, i sve do ovih lažnih optužbi on nikada nije upao ni u najmanju
nevolju. Nijednom.
Pitanje koje mi uvek dođe u glavu kada vidim ženu poput Mari jeste - zašto
su, ako je njeno sranje tako lepo upakovano, sva njena deca ispala tako loša? Čak
i ako je s Danteom uradila pravu stvar, kako je to onda njena ćerka završila u
zatvoru? Taj prava-sam-svetica stav mora da ih je odveo na drugu stranu.
- Da li je on kod vas imao svoj prostor? - pita Kostelova.
- Nas dvoje smo sami, tako da je on imao svoju sobu.
- Možete li nam je opisati, Mari?
- Ništa luksuzno. Imao je krevet koji mu je bio prilično mali, ali i sto pravih
dimenzija i policu s knjigama na zidu. Nismo mogli da priuštimo kompjuter, ali
ga je on koristio u školi.
- Šta je sve bilo na tim policama na zidu? - pita je Kostelova.
- Na jednom zidu su bile uobičajene stvari jednog srednjoškolca - knjige i
diskovi. Druga polica je čuvala njegove košarkaške stvari. On ju je zvao svojim
„zidom snova“, jer je taj prostor bio posvećen njegovom snu da zaigra u NBA
ligi. Naravno, nikada ju je nije tako zvao već samo ,,ta liga“.
Sve je ovo izuzetno uzbudljivo, ali kuda mi to idemo, bakice?
- Šta je sve činilo taj zid, Mari?
- Tu se nalazilo pet polica. Okolo su bili njegovi trofeji sa utakmica najvećih
zvezda i s letnjih kampova, kao i nagrade za najboljeg srednjoškolskog igrača
okruga Safok dve godine zaredom.
- A šta je bilo unutra?
- Tu je čuvao svoje košarkaške kačkete. Imao je svih trideset, po jedan za
svaki tim u ligi, jer je to bilo za momenat zbog koga je živeo, za trenutak kada će
u toj dvorani u Njujorku prozvati Dantea Halivila, a on će da došeta do bine i
stavi na glavu jedan od tih kačketa.
- Da li je ikada nosio te kačkete van kuće, Mari? - pita je Kostelova.
- Nikada! - odgovara Skotova toliko glasno da celokupna sudnica oseća bes u
njoj, a ja ne treba da pogledam u policajca Lindgrena da bih znao da se sada
znoji kao svinja.
- On nikada nije nosio te kačkete i tačka! Ti kačketi nisu za nošenje. Oni su za
snove. Naručivao ih je poštom, vadio iz njihovih kutija i postavljao na police, ali
ih nikada nije nosio. Bio je sujeveran. Nijedan nije želeo da stavi sve dok ga ne
pozovu na binu i sve dok ne sazna za koji će tim zaigrati.
Mrzim da to priznam, ali Lindgren je u pravu. Ta kučka Kostelo nam se
previše približila.
- Koliko dugo nakon ubistava je jedinica odeljenja za ubistva okruga Safok
došla do vaše kuće?
- Sledećeg popodneva.
- Šta su radili?
- Pretraživali Danteovu sobu, fotografisali je, uzimali otiske. Zatim su sve
ogradili trakom. Ja i dalje ne mogu da uđem u unukovu sobu. Do dana današnjeg.
- Da li su oni prvi iz policije koji su došli u vašu kuću, Mari?
 - Ne. Tog jutra je jedan policajac iz odeljenja u Ist Hemptonu sam došao.
Rekao je da traži Dantea i pitao da li može da baci pogled na njegovu sobu.
Otprilike sada nešto me probada duboko u stomaku.
- Da li ste ga pustili unutra, Mari?
- Da, gospođo. Znala sam da Dante nema nikakve veze sa ovim zločinima, pa
nisam videla da će to nešto da škodi. Zapravo, mislila sam da će biti od pomoći
da policija vidi da je on nevin.
- Da li ste sa ovim policajcem išli zajedno u Danteovu sobu?
- Ne, pustila sam ga da bude unutra nasamo. On je to tako želeo.
Gomila sada tutnji toliko glasno da Rotstajn podiže jednu ruku pod crnom
odorom. Što i ne menja previše situaciju.
- Koliko je dugo policajac bio unutra?
- Nije dugo - kaže Mari. - Ne više od par minuta.
- Ali dovoljno dugo da s police uzme Danteov Majami hit kačket? - pita je
Kostelo.
Tri stvari se sada dešavaju u istom trenutku - publika eksplodira; okružni
tužilac urla „Prigovor!", a glas Skotove svom silinom probija sve to sa ,,Da,
gospođo!"
- Izbrišite poslednje pitanje i odgovor iz zapisnika - Rotstajn se obraća
stenografu, a zatim se okreće ka kučki-pametnici. - Gospođice Kostelo,
smatrajte sebe upozorenom.
- Mari, da li se sećate koji je policajac došao u vašu kuću toga jutra?
- Da, sećam se. Naravno da sam zapamtila ko je on.
- Koje je njegovo ime?
- Hjugo Lindgren.
- Hjugo Lindgren - izgovara Kostelova kao da je i sama zapanjena. - Isti
policajac, koji je tek tako dobio anonimnu dojavu za pištolj kod „Princes
dajnera" i poziv od Niki Robinson, takođe je, neometano, proveo nekoliko
minuta u Danteovoj sobi? Da li je ovo vaše svedočenje pod zakletvom, gospođo
Skot?
- Da - odgovara Skotova. - U potpunosti je tako. Hjugo Lindgren.
Sada je već publika, bar ona na mojoj strani, spremna da spali sudnicu do
temelja, bez obzira na to šta Rotstajn pričao o građanskoj odgovornosti.
Ali je Kostelova ta, a ne Rotstajn, koja uspeva sve da ućutka. Upravo u ovom
trenutku ona raspamećuje sve, ukijučujući i mene.
- Mari Skot će biti naš jedini svedok, časni sudijo - izgovara Kostelova,
netremice gledajući čas u sudiju, čas u porotu. - Gospođa Skot je ovim sve rekla.
Odbrana završava sa svojim dokazima.
Obe strane sudnice, skamenjene objavom Kostelove, tonu u tišinu i, dok
kibiceri počinju da u redovima odlaze pokunjeni i zbunjeni, sve me ovo podseća
na plati-i-gledaj naslovnu borbu koja se prerano završila. Ali, znate šta još? Ta
kučka je prepametna.
Moguće je da je ovim upravo ukrala pobedu.
 99. Tom

Sledećeg jutra, kada se publika dovukla nazad u sudnicu, sa svakog lica se

može pročitati napetost. Ona ispunjava ovu prostoriju. Nakon užasno vrele
nedelje i klimatizacije koja je tek nešto više od zvučnog efekta, ova
neprovetrena kutija zaudara na isušeni znoj i vonj tela. Dok hodam ka svojoj
stolici uz Kejt, znoj mi se sliva niz leđa.
Odluka da Dantea ne izvedemo kao svedoka je proračunat rizik, ali izlaganje
prestrašenog tinejdžera na milost i nemilost tužiocu, deluje daleko rizičnije. I
pored svega, time smo još više pritiska ostavili za moju završnu reč. Žvrljam par
poslednjih zabeleški kada sudski izvršitelj povika: „Svi ustanite!"
Mnogo brže nego inače, sudija Rotstajn zakoračuje u prostoriju, penje se na
svoje mesto i okreće se ka meni.
- Gospodine Danlivi - izgovara, a ja ustajem da se poslednji put suočim s
porotom.
- Dame i gospodo, kada sam stajao pred vama na početku ovog procesa, moj
jedini zahtev je bio da ne prihvatate ništa što čujete, sve dok to ne prođe kroz
rešeto vašeg prosuđivanja. Znam da ste to i uradili, zato što sam sedeo i
posmatrao vas kako to činite i zato što u vašim očima ja sada mogu da vidim
dejstvo tog napora. Na tome vam hvala. Ovog jutra ćemo još jednom ispitati
optužnicu, i to poslednji put, i proučiti njihov svaki nazovi dokaz, jedan po
jedan.
Moj lice je već celo u znoju, i dok brišem svoje čelo i otpijam gutljaj vode
jedini zvuk koji se čuje u celoj prostoriji je mumlanje te beskorisne klime.
- Kada sam počeo da radim za Dantea, mislio sam da je ovo jedan tragičan
slučaj nevinog tinejdžera koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Sada shvatam da loša sreća nema ništa s tim što su Dante Halivil i Majkl Voker
bili na imanju Smitija Vilsona u noći kada su ubijeni Erik Fajfer, Robert Valko i
Patrik Roči.
- Dante i Majkl su namamljeni na to mesto kako bi mogli da budu namešteni
za ta ubistva. To je jedino objašnjenje koje ima smisla.
- Kako su tačno Dante i njegov najbolji prijatelj završili te noći na
Vilsonovom petnaest miliona dolara vrednom imanju? Kada se Dante predao,
policiji je ispričao da je primio poziv u pet sati popodne, a mi znamo da je rekao
istinu, jer listinzi pokazuju da je tačno u pet sati i jedan minut primio poziv koji
je trajao osamdeset i tri sekunde. Poziv je stigao s javne govornice koja se nalazi
kraj brvnare s morskom hranom po imenu „Klem bar“ u Nejpigu.
- Osoba koja je zvala predstavila se kao Erik Fajfer. Pozvao je Dantea da dođe
do Vilsonovog imanja, kako bi mogli da ohlade glave i ostave tu naduvanu frku
za sobom. Dante, s obzirom na to da je dobra osoba koja se potpuno isto osećala
u vezi te glupe tuče - oko koje je optužba besramno nadigla dževu i napravila
mini rasne nerede - smesta se složio da se sretne s Fajferom kasnije te večeri.
Takođe, izgleda da je i Majkl Voker želeo da kupi marihuanu. Dante se s tim
složio.
- Ali, osoba koja je zvala, dame i gospodo, nije bila Erik Fajfer. To je bio neko
ko se predstavio kao Erik Fajfer.
- Da je Erik Fajfer bio taj koji je zvao, on bi koristio svoj mobilni telefon. On
nije morao da ide van svoje uobičajene rutine i da poziva preko telefona koji ne
može da bude povezan s njim, jer on nije imao šta da krije. Međutim, onaj koji je
zvao i koji je nameštao Danteu i Majklu ova ubistva, itekako je imao šta da krije.
Zato je, dakle, iskoristio javnu govornicu.
- Taj poziv - izgovaram i pravim pauzu dovoljnu samo da ponovo obrišem
svoje vlažno lice - bio je samo prvi od nekoliko koraka koje su prave ubice
načinile kako bi okrivile Dantea, ali je, svakako, bio najvažniji. On je doveo
Dantea i Majkla na to mesto i, čim su ubice čule da su oni stigli, ubili su ta tri
mlada čoveka.
- Sada ubice imaju Dantea i Majkla na mestu zločina, ali im to nije bilo
dovoljno. Oni otkrivaju - verovatno pomoću veze u policijskoj stanici - gde se
Majkl Voker krije. Ubijaju ga istim oružjem koje su koristili da ubiju Fajfera,
Valka i Ročija. Nakon što su uzeli Vokerove savršene otiske na ovom pištolju,
oni čuvaju pištolj sve do Danteove predaje.
- Čim čuju da se Dante na svom povratku iz grada te noći zaustavljao u
„Princes dajneru", oni ostavljaju pištolj tamo. S još jednim telefonskim pozivom
- ili nazovianonimnom dojavom policajcu Hjugu Lindgrenu - oni otkrivaju da je
pištolj u kontejneru. Kako je sve ovo prikladno!
- Dame i gospodo, da li iko od vas još koristi javne govornice? Da li neko od vas
nema mobilni telefon? Međutim, u ovom slučaju, dva ključna poziva su
obavljena preko javne govornice. I oba su učinjena iz istog razloga - da se
onome ko je zvao ne može ući u trag.
- Razmislite ozbiljno o tome šta vam je tužilaštvo ispričalo. To nema
nikakvog smisla. Da je Dante ubio ta tri mlada čoveka, zatim, da je istim
pištoljem ubio i svog najboljeg prijatelja, imao bi dovoljno vremena da se
otarasi tog pištolja. Da je, kao što optužba podržava, on sam putovao iz Louer
Ist Sajda do Bruklina, ubio Vokera, a zatim se vratio u Louer Menhetn, mogao je
da se ratosilja pištolja ma gde duž tog puta. Umesto toga, prema navodima
optužnice, on ga je zadržao do poslednjeg časa. A zatim ga je nehajno odbacio na
javnom mestu.
- Otisci Majkla Vokera na pištolju. I ta priča pada u vodu. Da je Dante ubio
Vokera, obrisao bi sve otiske pre nego što se otarasi pištolja. On ne bi mogao da
brižljivo odstrani svoje a da ostavi Vokerove otiske.
- Hajde sada da malo pričamo o Majami hit kačketu, jer su tu stvarne ubice
napravile nekoliko grešaka. Pošto ubice nisu mogle da imaju Danteove otiske na
pištolju, odlučili su da jedan od njegovih kačketa ostave na mestu zločina.
Međutim, kako bi ubice mogle da znaju da su kačketi na Danteovoj polici tu iz
simboličnih razloga, da nikada nisu bili nošeni, da je Dante mislio da bi bila loša
sreća da stavi bilo koji od kačketa pre odabira igrača za NBA ligu? Nisu mogle.
- Zato su ostavili kačket koji nema tragova Danteovog znoja ili ulja za kosu
iznutra. Na mestu zločina ostavili su kačket koji nikada nije bio nošen. Da se
Dante te noći uputio da ubije svog najboljeg prijatelja, da li bi izabrao najsjajniji
i najcrveniji kačket u svojoj kolekciji? A za godinu dana tužilaštvo nije uspelo da
pronađe nijednu osobu, ni jednu jedinu, koja je te noći na ulicama Njujorka
videla čoveka visokog dvesta i pet centimetara s bleštavocrvenim kačketom.
Naravno da nisu uspeli. On nije bio na ulici te noći.
- Pa, šta se onda zaista dogodilo? Ko su prave ubice?
- Neki pojedinac ili grupa povezani s trgovinom drogom, koja se tako
bestidno odvijala na imanju gospodina Vilsona prošlog leta, ubili su tu trojicu
mladića. Za to su prikladno okrivili Dantea Halivila. Ubili su takođe i Majkla
Vokera, ali su tokom izvršavanja svega toga načinili ozbiljne greške. Ubice ih
gotovo uvek i načine.
- Kačket - koji Dante nije nikada nosio, na mestu zločina. Pištolj - ostavljen u
kontejneru na način koji nema nikakvog smisla. I zatim, najveća pogreška -
previše su se oslonili na jednog korumpiranog pandura.
Na to, cela prostorija poče da se vrpolji, pogotovo muškarci u plavome koji
stoje rame uz rame duž četiri zida.
- Da li su zaista očekivali da ćemo da poverujemo da je slučajnost to što je
isti policajac, koji je primio nazovianonimnu dojavu za pištolj u kontejneru,
takode dobio i poziv od Niki Robinson, kada je ona istupila sa svojom
besmislenom izmišljotinom o silovanju? I to je isti policajac koji ju je uhapsio
zbog posedovanja droge? I to je isti policajac koji je ostavljen nasamo u
Danteovoj sobi sa svim onim kačketima? Molim vas.
- Međutim, od svih grešaka koje su ubice načinile, jedan proračun se
ispostavio tačnim - a to je da će policija lako poverovati da bi crni tinejdžer, pa
čak i onaj bez ikakve nasilničke prošlosti i s perspektivom da bude na vrhu
izbora za NBA ligu, sve to odbacio, jer je izgubio nebitnu rekreativnu utakmicu i
dobio nekoliko udaraca. Zašto? Zato što je to ono što crni tinejdžeri rade, zar
ne? Oni odlepe bez ikakvog razloga.
- Od početka ovog suđenja optužba je terala svoje pričom o rasi. Pričali su
vam o košarkaškoj utakmici u kojoj je, bože mi oprosti, jedan tim bio sastavljen
od crnih igrača, a drugi od belih. Pobrinuli su se da čujete reči isprepadanog
tinejdžera: ,,Ovo nije gotovo, belče!“ Sve ovo je tu, jer je u srži optužbe
pretpostavka da su crni tinejdžeri toliko krhki i nesigurni da ih bilo šta može
odvući u ubilačku akciju.
- Ja poznajem Dantea Halivila i ne postoji ništa krhko u njegovoj ličnosti i u
njegovom karakteru. Kada se njegov stariji brat odao kriminalu, on je ostao u
školi i radio na svojoj igri. Kada je njegova majka izgubila bitku sa zavisnošću od
droge, on je ostao u školi i radio na svojoj igri, a sada, ima tome gotovo godinu
dana, zakucan je u zatvoru maksimalnog obezbeđenja zbog zločina koji nije
počinio.
- U ovom slučaju, kao i u tolikim drugim, rasa nije ništa drugo do dimna
zavesa. Znam da nećete dozvoliti da budete zbunjeni i odvedeni na pogrešan
put. Vi ćete posmatrati optužbu kao ono što ona zaista jeste. Zato što ne postoji
ni jedan pouzdan dokaz koji povezuje Dantea sa ovim ubistvima, vi ćete doći do
jedinog mogućeg zaključka - a to je da tužba nije dokazala ništa van svake
sumnje.
- A zatim će vaš predstavnik izgovoriti dve reči koje Dante Halivil čeka da
čuje godinu dana - nije kriv.
- Ako to ne učinite, onda pomažete ubicama da se izvuku i s petim ubistvom,
ubistvom jednog izvanrednog mladog čoveka, mog veoma dobrog prijatelja po
imenu Dante Halivil.
 100. Kejt

Tom iznemoglo pada u svoju stolicu, a porotnici bezizražajno bulje u njega.

Petoro od njih su afroamerikanci, a osam su žene, ali pričati o rasi je riskantno,
posebno poroti koja je uglavnom bela.
Hauard ne može da dočeka da nam to naplati. - Dame i gospodo, moje ime je
Melvin Hauard. Imam pedeset i dve godine i, koliko mi je poznato, crnac sam sve
to vreme.
- U Alabami, odakle su moji poreklom, moje bake i deke su bili unuci robova,
a kada su se moji roditelji rodili, crni ljudi nisu smeli da koriste iste toalete s
belcima, niti da jedu u istim restoranima. Ali ništa od te sramne istorije nema ni
promil veze s Danteom Halivilom, niti sa ovim suđenjem, i gospodin Danlivi to
zna.
Tom nije ni rekao da ima. Zapravo, on je rekao sasvim suprotno, ali Hauard
to svejedno izokreće, čineći šta god misli da će mu završiti posao. Ali, sve to ima
itekakve veze za dvanaest ljudi u vrlim stolicama, a kada se zagledam u njihove
oči, ne uspevam da išta pročitam. Ponosna sam na sve što je Tom uradio, ali
sam takođe i nervozna.
- Rasa i korumpiranost policije? - upita Hauard sarkastično. - Zvuči poznato,
zar ne? Ma gde sam ja to već čuo ranije ? - A zatim osmotri kraj novinarskog
reda gde sedi Roni Montgomeri i tu zadrža svoj podrugljivi pogled.
- A da, sada se sećam. To je bilo u tabloidnom procesu stoleća, suđenju
Lorencu Luisu optuženom za ubistvo. Otprilike, jedina stvar koja ovde
nedostaje je vickasti mali slogan „Ako je kačket previše crven, njihov slučaj će
biti smrvljen!“
- Ali, koliko ljudi danas i dalje misli da je Lorenco nevin? Čak ni njegovi ortaci
s golfa u Arizoni. Zato ne dozvolite da budete nasamareni kao ta porota, dame i
gospodo, osim ako ne želite da budete upamćeni na isti taj način.
- Sada je trenutak za vas da prozrete besmislice i umišljene teorije zavere, i
da se usredsredite na dokaze. Za početak, imamo oružje kojim su počinjena
ubistva sa otiscima Majkla Vokera svuda po njemu, otkriveno kraj restorana u
Sauthemptonu tri sata pošto se Dante Halivil tu zaustavio. Iako je odbrana
veoma uporno pokušavala da ga navede na svoju vodenicu, dr Evald Olson,
jedan od najboljih forenzičara u zemlji, posvedočio je da ti otisci mogu pripadati
isključivo Majklu Vokeru i da je to pištolj iz koga su ubijena sva četiri mladića.
- Dozvolite mi da sada nešto kažem o višestruko odlikovanom policijskom
službeniku Ist Hemptona po imenu Hjugo Lindgren. - U Riverhedu svaka druga
familija ima rođaka koji je ili policajac ili čuvar u zatvoru, pa se Hauard sada
direktno obraća njihovoj zaštitničkoj lojalnosti.
- Neodgovorno povlačeći njegov ugled po blatu, oni su ne samo osporavali
policajca koji je zaslužio sedamnaest pohvala za svojih devet godina u službi,
već su time obeležili i sve druge policajce i zatvorske čuvare koji svakodnevno
rizikuju svoje živote kako bismo svi mi mogli bezbedno da vodimo svoje živote.
- Prema rečima odbrane, dokaz za zaveru je to što je jedan policajac toliko
upleten u svaki detalj najvećeg slučaja sa ubistvima u Ist Hemptonu za
poslednjih stotinu godina. Dobri policajci poput Lindgrena provedu čitavu svoju
karijeru čekajući slučaj poput ovog. Toliko je prirodno da on postane potpuno
zaokupljen njime. A ne zaboravite, policijsko odeljenje u Ist Hemptonu je jedna
mala jedinica, pa to što je jedan policajac nekoliko puta uključen u tok istrage
jednog slučaja, teško da je sumnjivo. Za mene je iznenađujuće što se njegovo ime
nije češće pojavljivalo.
- Odbrana je, iz sveg svog očaja, izrekla i nekoliko drugih stvari koje
jednostavno nisu istina i treba ih ispraviti.
- Jedna je da je sumnjivo to što je dojava za pištolj došla iz javne govornice
kraj „Princes dajnera". Možda većina od nas sada ima mobilni telefon, ali šta ako
je osoba koja je zvala, u stvari, dostavljač koji u restoranu radi noćnu smenu za
minimalnu nadnicu? Ne mogu svi sebi da priušte mobilni telefon. Druga je
nagoveštaj da je pištolj pronađen nakon što je okrivljeni ispričao policiji kuda je
išao te večeri da jede i da je on, zapravo, dobrovoljno izneo taj podatak. Nijedno
od ovoga nije istina. Lindgren nije bio ni blizu prostorije gde se odvijalo
isleđivanje, a policija je saznala da je Halivil bio na večeri nakon što je pištolj
pronađen.
- Imajte na umu, takođe, da je jedina osoba koja smešta ovog policajca u
Danteovu sobu zapravo Danteova baka, Mari Skot. Mari Skot je, moguće je,
veoma dobra žena - siguran sam da jeste - i ona se zaklela da će ovom sudu reći
istinu, samo istinu i ništa osim istine, tako joj Bog pomogao. Ali ona je takođe i
ljudsko biće, a ko od nas može sa potpunom sigurnošću da kaže da ne bi uradio
ili rekao nešto čime bi spasao život svoga najbližeg, svoje krvi?
Hauard se znoji bar onoliko koliko i Tom, ali zaustavlja se samo da bi popio
gutljaj vode.
- Postoji, takođe, jedan važan deo ovog slučaja koji odbrana čak nije ni
pokušala da obezvredi ili dovede u sumnju, a to je da je ujutro, pre nego je došlo
do ubistava, Majkl Voker uzeo pištolj iz Danteovih kola, doneo ga na košarkaški
teren T. Smitija Vilsona i prislonio ga na glavu jedne od žrtava, Erika Fajfera.
Kao što vam je i svedok ispričao, on ne samo da je uperio pištolj u Erika Fajfera,
već je sam vrh cevi stavio na njegovo čelo, a svi ste videli one grozne fotografije,
pa znate koliko blizu glavama žrtava je ubica držao pištolj dok je ispaljivao
metke u njih. A pre nego što je Voker privremeno spustio taj pištolj, najavio je:
„Ovo sranje nije gotovo, belče. Ni izbliza nije gotovo." Pre stvarnog ubistva, to je
bila poslednja proba kojoj je prisustvovalo četrnaestoro muškaraca i žena.
- Dame i gospodo, ovo je veoma jednostavan slučaj. Imate dvojicu
okrivljenih na mestu zločina; imate oružje kojim je zločin izvršen sa otiscima
prstiju jednog od njih; imate kačket sa otiscima prstiju koji povezuje okrivljenog s
drugim mestom zločina. I na kraju, zahvljujući hrabrosti Niki Robinson, imate i
snažan motiv - osvetu za brutalno silovanje.
- Želim da se svima vama zahvalim na usredsređenosti i posvećenosti koje
ste do sada pokazali. Unapred vam hvala i na onome što je preostalo, a to je
skoncentrisanost da ovaj posao privedete svrsi. Vaša utakmica je na samom
kraju, dame i gospodo. Molim vas, ne skrećite pogled s lopte. Dante Halivil je kriv
za ubistvo. Ako cenite svoju bezbednost i bezbednost onih koje najviše volite,
nipošto ga ne oslobađajte.
 101. Kejt

Nekoliko tihih minuta posmatrači oklevaju u svojim sedištima poput

filmofila koji iščitavaju imena sa odjavne špice. - Volimo te, Dante - uzviknu
Mari dok dvojica šerifa prilaze stolu odbrane da ga odvedu. - Još malo pa je
gotovo, dušo.
- Aha - dobacuje s vrata tip u radnom odelu poprskanom bojom - i onda si
spržen!
Tom i ja se rukujemo s Danteom, čije ruke i dalje drhte; šerifi mu odmah
stavljaju lisice i sprovode ga ka čeličnom kavezu od lifta koji će ga spustiti u
pritvoreničku ćeliju u podrumu. Na suprotnoj strani prostorije, drugi par šerifa
prati porotu kroz druga vrata i vodi ih do autobusa koji ih čeka. Autobus će ih
odvesti pola kilometra niz put u „Ramada in“, gde će provesti vikend na
jedanaestom spratu, odvojeni jedni od drugih i od ostatka sveta.
Nakon što porotnički autobus odlazi, Tom i ja tiho klizimo kroz ista zadnja
vrata i proguravamo se preko parkirališta do mesta gde je Klarens ostavio svoj
taksi.
Dok kroz zadnji izlaz odlazimo u žutom karavanu, reporteri TV stanica i
drugi novinari nas i dalje čekaju ispred sudnice. Dok oni shvate šta se događa,
mi smo na pola puta prema Sanrajz autoputu.
Nijedno od nas ne izgovara ni reč tokom povratka kući. Iscrpljenost je jedan
razlog, ali je to uglavnom zbog stidljivosti ili tako nečega. Iznenada ponovo sami
zajedno, nismo sasvim sigurni kako da se ponašamo. Zapravo, ja razmišljam o
starim danima, onda kada smo bili mlađi.
Tokom naše završne srednjoškolske godine Tom i ja smo se gledali bukvalno
svaki dan - večni blejači s plaže. Bilo je gotovo isto tokom koledža, a ja sam
odlazila na takoreći svaku Tomovu utakmicu kod kuće kada je bio na Sent
Džonu. Zato je raskid bio toliki šok za mene. I dalje ne znam da li sam to
prebolela.
Bilo kako bilo, kada se Tom zaustavi na prilazu za Maklinovu kuću i kada ja
brzo izletim iz kola, mogu da vidim razočaranje u njegovim očima.
I ja to isto osećam, ali toliko sam mrtva umorna da moram da stignem do
sobe pre nego što se srušim. Otkopčavam svoju suknju pre nego što i stignem
do vrha uskog stepeništa, navlačim zastore i bacam se u krevet.
Olakšanje, što sam se konačno našla u vodoravnom položaju između čistih
belih čaršava, traje jedan minut. Moj mozak zatim uključuje premotavanje filma
i ponovno puštanje, pa još jedno preispitivanje započinje. Da li je Tom morao da
spominje rasu? Da li smo bili u pravu što Dantea nismo izveli kao svedoka?
Zašto sam ja bila toliko meka prema Niki? Trebalo je da je iseckam na komadiće.
Koliko smo se zaista bili napeli kada nismo uspeli da pronađemo Loka? Koga mi
zezamo misleći da možemo da dobijemo ovaj slučaj?
A zatim san, najlepši poklon koji neko može sebi da podari, konačno spušta
tamnu zavesu.
Kada se ponovo uspravim u krevetu, probuđena nečim što zvuči kao detlić
koji kucka o prozorsko staklo, pola četiri je izjutra. Spavala sam više od devet
sati.
Zatim se čuje još jedno klik na staklu, pa još jedno klik i ja ustajem iz kreveta i
grogirana prilazim prozoru.
Tapkam prema zavesama, sa ono malo snage ih povlačim nagore, a nešto
proleće pokraj moga lica prema plafonu.
U zadnjem dvorištu, s biciklom položenim kraj nogu i spreman da baci još
jedan oblutak ka prozoru, stoji jedini dečak koji je ikada slomio moje srce.
Kada Tomovo lice iznenada pozeleni, shvatam da sam gola.
 102. Tom

Kako može jedan bivši NBA igrač da promaši cilj veličine vrata udaljen
manje od pet metara? Kamenčić odskače od fasade, pogađa ivicu oluka i
prizemljuje se kraj mojih nogu.
Vadim još jedan majušni komadić Makovog prilaznog puta iz svog džepa i
pokušavam ponovo. Ovaj put zapravo i pogađam prozor, a zatim ga ponovo
pogađam.
Pitam se, koliko će još direktnih pogodaka biti neophodno, a tada se senke
pokrenuše i na prozoru se pojavi Kejt, kojoj mesečina obasja njena pegava
ramena i gole grudi. Nakon nekoliko beskrajno dugih sekundi, ona stavlja prst
na svoje usne i nasmeja se, a ja ponovo mogu da udahnem vazduha, bar dok se
zadnja vrata lagano ne otvore i ona bosonoga iskorači napolje u isečenom
šortsu i Led cepelin majici.
Na vrhovims prstiju prolazimo pored usnulog fotoreportera Nešenel
inkvajera koji spava u iznajmljenoj tojoti, a zatim se peške spuštamo sredinom
glavne ulice uspavanog Montoka prema plaži. Svoje cipele ostavljamo ispod
klupe iza „Ist deka“ i provlačimo se kroz dine.
Pesak je vlažan i hladan, a mesečina izgleda poput belog tepiha prostrtog
prema nama preko lakih, penušavih talasa.
Pre nego što se plaža skroz suzi, pronalazim mesto pored stena da raširim
prekrivač, a Kejt me gura na njegovu sredinu. Ona zuri u moje oči. Njene oči, tek
probuđene, izgledaju tako golo i predivno, a vetar joj mota crvenu kosu oko lica.
- Ko si ti, Tome?
- Mislio sam da je suđenje zaključeno.
- Zaista, Tome - izgovara Kejt i deluje kao da će zaplakati.
- Osoba koja se promenila. Osoba koja je pravila greške. One su sada iza
mene.
- Zašto bih ja u to poverovala?
- Zbog toga što je cela ova stvar bila podjednako i zbog tebe i zbog Dantea.
Zbog toga što sam zaljubljen u tebe još od svoje petnaeste godine, Kejt.
- Ne izgovaraj stvari koje ne misliš, Tome. Molim te. Dovoljna sam naivčina
da u njih i poverujem. Drugi put. I dalje se sećam kada si me pozvao telefonom
kako bi mi rekao da me nisi voleo. Bio si tako hladan. Možda se toga ne sećaš.
- Aaaa, Kejt, ako ne postoji način da ponovo zadobijem tvoje poverenje -
kažem joj s bolnim očajanjem koje mi se podiže uz grlo - bolje mi to kaži odmah,
jer ne znam šta više mogu da uradim. Tada, znaš o čemu je zapravo bilo reči?
Osećao sam se da te ne zaslužujem.
Možda je očaj umom glasu ono što je ubeđuje. Nisam siguran, ali ona povlači
moj vrat i ljubi me u usta.
- Upozoravam te - šapuće mi na uvo - zezni me ponovo i odgovaraćeš
Maklinu. Voliš li me, Tome?
- Kejt, znaš da te volim.
Ona povlači svoju majicu preko glave, a šorts joj pada na stopala. Sa tim
belim, pegavim ramenima i sa crvenom kosom, Kejt izgleda lepše nego žena
koja na nekoj slici stoji u školjci. Jednu ruku spuštam na nju i kada dotaknem
maleni, srebrni krug provučen kroz njenu levu bradavicu, usta joj se naglo
otvaraju, a glava joj pada unazad od uzbuđenja.
- Kada si nabacila ovaj pirsing? - šapućem dodirujući je ponovo.
- Na koji misliš, Tome?
 103. Kejt

Odvratan je osećaj biti ovako srećan, čak uopšte srećan, dok Dante leži u
zatvoru, a život mu je u rukama varljive porote. Ali, šta ja tu mogu da uradim? Ja
sam samo ljudsko biće, a ljudi ne mogu da kontrolišu kako će se osećati, a ja se
osećam srećno. A takođe mi je i užasno zbog te sreće.
Nedelja je popodne, a Tom i ja smo i dalje na onom prekrivaču s plaže, s tim
što je on sada raširen na podu njegove dnevne sobe. Naslonjena sam na donji
deo njegovog kauča s Njujork tajmsom u krilu, tražeći članke koje sam možda
potcenila prelistavajući novine prvih nekoliko puta.
Tom sedi do mene čineći isto što i ja, a Vingo leži između nas, dremkajući,
okrenut ka njemu. Nas troje ovako sedimo poslednjih četrdeset i osam časova, i
uprkos težini presude koja visi nad nama i uprkos čvrsto navučenim zastorima
zbog fotografa i TV ekipa koje kampuju s druge strane ulice, osećaj je kao da
smo već godinama zajedno, a ne samo dva dana. Što, na neki način, svakako i
jesmo. Trudim se da držim prošlost van svega ovoga, ali kada procuri, to su
uglavnom dobre stvari a ne raskid. Proteklih deset godina su ga nekako
pokorile, bar u nekoj manjoj meri, pa mi je i zbog toga draži.
Ustajem da umesto Exile on Main Street pustim Let it bleed, 26 dok Tom
sklanja sudove u sudoperu i otvara konzervu za Vinga. Dok je Vingo obuzet
hranom, Tom seda nazad i vrhom svoga stopala dodiruje vrh mog. To je sve što
je potrebno da bismo počeli da napipavamo jedno drugo između nogu i
skidamo svoju odeću.
Kao što sam i rekla, mi smo samo ljudi, ali se i pored toga loše osećamo.
Ipak, olakšanje stiže kada u ponedeljak rano izjutra predvodimo novinarski
karavan na putu do Riverheda.
Tomu i meni je dodeljena mala soba niz hodnik ispod kancelarije sudije
Rotstajna. Ceo dan tu provodimo, preispitujući i po stoti put svaku strategijsku
odluku i svako postavljeno pitanje, uveravajući jedno drugo, bez previše uspeha,
da smo uradili pravu stvar. Od porote ne čujemo ni glas čitav dan i u pola šest
popodne njih autobusom odvode nazad do „Ramada ina“, dok mi odlazimo
nazad do poda Tomove dnevne sobe.
 Utorak je isto tako spor.
Ista stvar i sa sredom.
Međutim, da budem iskrena, ja zaista uživam s Tomom.
U četvrtak ujutru naše nade uzleću kada porota zahteva transkripte Marinog
svedočenja, a zatim splasnu kada popodne to isto traže i za Niki Robinson. Ja
ponovo iščitavam njene transkripte kada Rotstajnov činovnik promalja svoju
ćelavu glavu kroz vrata.
- Porota je donela presudu - izgovara.
 104. Tom

Prvi koji stižu su Maklin i Mari, a Mari je toliko ispijena od pet dana
neprekidne brige da se naslanja na jadnog Maka kao na potporu. Zatim dolaze
roditelji Fajfera, Valka i Ročija, njihovi prijatelji, koji uleću unutra poput
dobrovoljnih vatrogasaca koji odbacuju sve što su radili, samo da bi odgovorili
na zvono za uzbunu.
Na samom suđenju sudnica je po sredini bila podeljena na Danteovu
podršku i na ljude iz Montoka, ali s obzirom na to da su Danteovi ljudi većinom
došli izdaleka, današnju publiku uglavnom sačinjavaju Montočani. Dantea
zastupa jedna mala, ali čvrsta grupa ljutih pobornika - Klarens i Džef, Šon u
majici s natpisom „Oslobodite Dantea“ i desetak - ili tako nešto - Danteovih
prijatelja iz srednje škole i saigrača iz tima.
Kada je prostorija gotovo nabijena, novinari hrle unutra i popunjavaju za
njih obeležene redove u prednjem delu.
Crtači samo što su namestili svoje priručne štafelaje kada Dantea po
poslednji put unutra dovode s lisicama. Toliko je nervozan da jedva da može da
nas pogleda u oči, pa kada sedne između nas i preklopi naše ruke svojim ispod
stola, njegove šake su vlažne i tresu se. Takođe i moje.
- Drži se, ortak - šapućem mu. - Istina je na našoj strani.
Do pre sat vremena, kada su doneli odluku, porotnici su zahtevali da budu
odvedeni nazad u svoje sobe kako bi se istuširali i presvukli. Sada, oni u koloni
ulaze u sudnicu, u svojim najboljim nedeljnim odelima - muškarci u sakoima i
pantalonama, žene u suknjama i bluzama. Čim su zauzeli svoja mesta, Stiven
Spilberg i Džordž Kluni uleću unutra sa ekstravagantnim kašnjenjem, noseći
svoja skupa ali svakodnevna odela. Svi posetioci sa A liste osim Šejlsa,
scenariste, dolazili su tek povremeno, kako se suđenje naporno razvlačilo.
Ali, niko ne želi da propusti poslednjih deset minuta.
 105. Tom

Iznenada, sve počinje da se prebrzo odigrava. Sudski izvršitelj uzviknu „Svi

ustanite!“. Rotstajn se sjuri unutra i pope na svoje postolje, a predstavnica
porote, tanušna gospođa u šezdesetim godinama s velikim plastičnim
naočarima staje pred njega.
- Da li je porota donela odluku po sve četiri tačke optužbe? - upita Rotstajn.
- Jesmo, časni sudijo.
Dante gleda pravo ispred sebe, očiju fokusiranih na neku tajnu tačku unutar
sebe samog, dok njegova mokra ruka pojačava stisak. Isto je i s Kejt.
- I, kako se izjašnjavate? - upita Rotstajn.
Kriomice bacam pogled na Marino izmučeno lice, a zatim, odvraćajući ga od
nje, vidim daleko složeniju pojavu bruklinskog detektiva Konija Rejborna, koji
sedi odmah iza nje. Pretpostavljam da ni on nije želeo da propusti izricanje
presude.
- Po optužbi za ubistvo prvog stepena nad počivšim Erikom Fajferom -
izgovara postarija predstavnica jakim i jasnim glasom - porota se izjašnjava da
optuženi, Dante Halivil, nije kriv.
Moja ruka unutar Danteove oseća se kao da je uhvaćena u mašinu, dok se iza
nas besni povici takmiče sa alelujama i aminima. Rotstajn daje sve od sebe da i
jedne i druge umiri svojim čekićem.
- I po optužbi za ubistvo prvog stepena nad počivšima Patrikom Ročijem i
Robertom Valkom - izgovara predstavnica - izjašnjavamo se da optuženi, Dante
Halivil, nije kriv.
Sudnica se trese, a policajci se uspravljaju duž zidova. Deset sekundi stoji
između Dantea i ostatka njegovog života.
- A koja je odluka porote po optužnici za ubistvo prvog stepena nad
počivšim Majklom Vokerom? - pita Rotstajn.
- Porota se izjašnjava da optuženi Dante Halivil, nije kriv.
Sedokosa žena izgovara ove dve poslednje, oslobađajuće reči s naglašenom
empatijom, ali i pre nego što izađe poslednji slog, prostorija puca napola. Mari i
Klarens mora da se osećaju kao da su posmatrali Danteovo vaskrsenje iz
mrtvih, a Fajferova mama, koja ispušta jedan užasan lelek, mora da se oseća kao
da je gledala kako Erika ponovo ubijaju, ovaj put na njene oči. Slavljenje i
proklinjanje, urlici i klicanje, sve je to previše blizu jedno drugoga, pa se
prostorija zanosi nad ponorom nasilja.
Ali ništa od svega toga ne znači Danteu. On izleće iz stolice i povlači nas sa
sobom dok u vazduh podiže svoje ogromne šake, zabacuje glavu unazad i grmi
od sreće. Kejt dobija njegov prvi zagrljaj. Ja dobijam drugi, a zatim smo usred
vlažne, vrele mase stisnutih tela koja skaču; zatim ceo taj vreli krug skače gore-
dole i skandira.
-Halivil! Halivil! Halivil!
Dok se Kejt i ja iskobeljavamo taman toliko da stanemo kraj njih u sudnici,
vidimo da ona već izgleda ispražnjeno poput Tajms skvera tri sata pošto se
lopta spustila na Novu godinu. 27 Kejt i ja upadamo unutar falange šerifa koji
okružuju Dantea i dok nas oni predvode do bočnog izlaza, moje oči se susreću sa
Alanom Šejlsom, Spilbergovim scenaristom.
U ovom mahnitom trenutku, Dante, Šejls i ja smo sudbinski povezani. Dante
je slobodan da ponovo zaigra košarku; posle proćerdane decenije, ja imam svoju
karijeru; Šejlsov scenario će biti realizovan. Da je Dante osuđen, ne bi bilo
nikakvog filma. A sada, iznenada, sva trojica imamo budućnost.
 106. Kejt

Razdragane komšije i prijatelji pojavljuju se kod Mari sat vremena nakon

izricanja presude, noseći sa sobom hranu i piće, ali slavlje zvanično ne počinje
sve dok Dante - sa zapenušenim šampanjcem u jednoj i makazama u drugoj ruci
- ne preseče žutu policijsku traku kojom je zapečaćena njegova soba pre gotovo
godinu dana. Kada je strgnuto i poslednje lepljivo parčence, on i njegovi ortaci
uleću unutra kao da su oslobodilačka vojska.
- Ovo je za mog prijatelja iz kraja, Danlivija - kaže Dante, oblačeći crno-plavi
kačket Tomovog nekadašnjeg tima, Minesota timbervulvsa.
Zatim preostalih dvadeset i osam kačketa - kačket Majami hita je i dalje u
plastičnoj kesi negde u Riverhedu - dobacuje svojoj ekipi i, tokom preostalog
dela zabave, gde god da se okrenem, glanc-novi, bleštavi kačketi poskakuju nad
tutnjavom.
Što se mene tiče, oči mi nisu bile suve ni deset minuta otkako je presuda
doneta. Dovoljno mi je da vidim kako Mari zuri nagore u svog unuka, ili Toma i
Džefa čvrsto zagrljene, ili olakšanje na Klarensovom iscrpljenom licu, pa da suze
ponovo krenu da liju. Nakon nekog vremena više se i ne mučim da ih obrišem.
Maklin upravo sada lupa po kuhinjskom stolu i viče: - Mir u sudnici! Rekao
sam, mir u sudnici! - U sobi zatim izbija gungula od zvižduka, mjaukanja i
lupnjave nogama.
- Prepoznaje li neko ovo? - kaže mašući poznatom drvenom palicom, glasom
kao da je u prednosti bar za nekoliko pića. - Samo ćemo reći da će suzdržani i
konzervativni Rotstajn morati da pronađe nešto drugo čime će lupati po svojoj
jadnoj klupi, jer ja nisam želeo da napustim sudnicu bez suvenira.
- Do đavola, Dante, ponosan sam na tebe - nastavlja Maklin. - Ne znam kako
si se držao tako čvrsto, ali na osnovu onoga šta vidim na tvojoj babi, uopšte
nisam iznenađen. Nadam se da ćeš jednog dana moći da se osvrneš na ovo
sranje i da ćeš shvatiti da si nešto i dobio iz svega ovoga. Bilo šta. A sada, ja
želim da čujem nešto od briljantne i predivne Kejt Kostelo.
Kada se svi u sobi okrenu ka meni i nazdrave mi, ja otvaram svoja usta da
čujem šta će iz njih izleteti.
 - Za Dantea! - izgovaram podižući svoj šampanjac. - I za tvoju predugo
čekanu slobodu! I za Mari! I za vašu predugo čekanu slobodu! Toliko mi je
laknulo što vas Tom i ja nismo izneverili. Oboje vas volim. - A zatim se ponovo
gubim dok me Dante i Mari preotimaju svojim rukama.
- Ono što moj partner pokušava da kaže, Dante - izgovara Tom prihvatajući
moju zdravicu kao ispušteni štapić - jeste da ćeš naš račun dobiti rano izjutra.
Emocijama ispunjene zdravice i slavlje nastavljaju se bez popuštanja.
Odlazim na drugu stranu i stajem kraj Maklina i Mari, dok Tom izlazi napolje,
kako bi se priključio lumperajki i plesu uz Autkest, Nelija, Džejmsa Brauna i
Marvina Geja. Pola sata kasnije, prasak groma prolama se kroz radosnu graju, a
oblaci koji su se gomilali celo poslepodne, počinju da se prosipaju.
Pljusak trkom šalje polovinu komšiluka nazad u zaklon Marine prikolice od
celih pedeset i pet kvadrata. Ubrzo nakon toga, Tom, sa obrvom naboranom od
brige, lupka me po ramenu.
- Šon je u pitanju. Izgleda da je mog nećaka upravo šutnula devojka. Nisam ni
znao da ima neku, ali pretpostavljam da je imao, jer priča kojekakve ludosti.
- Treba da ideš da razgovaraš s njim?
- Tako mi se čini.
- Pa, onda mu prosledi i jedan zagrljaj od mene.
- Hoću. A kada se vratim, imam jedno iznenađenje.
- Nisam sigurna da sada mogu da podnesem još iznenađenja.
- Ovo je dobro. Obećavam - kaže Tom, a zatim pokazuje ka Maku i Mari. - Je l’
ja to haluciniram ili se ono dvoje drže za ruke?
 107. Loko

Kada Mali genije prolazi iza zadnjeg dela ove vašljive prikolice i ide preko
blatnjavog dvorišta, izgleda toliko drugačije da to u meni izaziva nepredvidljivi
drhtaj duž kičme.
Kao da jedva mogu da ga prepoznam, a imam i taj grozan osećaj da, kada i on
konačno stigne do Kostelinih kola gde ga čekam već četrdeset i pet minuta kao
što je tražio, ni on mene neće prepoznati. Ili čak i da me prepozna, biće kao da
smo samo poznanici i kao da poslednjih osam godina nije ni postojalo.
Mali genije je takvo lukavo đubre da je sve ovo verovatno bio njegov plan od
samog početka. Ne mislim od ovog popodneva ili prošlog leta, mislim od pravog
početka, pre osam godina, kada je došao u policijsku stanicu u Vilidžu u tri
izjutra i položio kauciju za mene, pošto su me policajci priveli zbog prodaje
trave na plaži. Ne znam šta je uradio, niti kako je to uradio, ali nekako je ubedio
šefa policije da odbaci celu stvar, a sve je tako obavio do kraja da moji to nikada
nisu saznali. Međutim, kad sada razmišljam o tome, kladim se da me namestio
tim pandurima još u prvom trenutku, kako bi mogao da se pojavi i izvadi moje
dupe napolje zbog čega mu ja i dugujem od samog početka.
Nedelju dana kasnije odveo me je kod Nikija i Tonija, i bio je poneo flašu vina
od trista dolara, koje jedva da je i liznuo. Zato je moju čašu stalno dopunjavao i,
tokom vožnje nazad, kada sam ja jedva uspevao i da sedim, izneo je, kako je on
to nazvao, „mali skromni predlog". Trebalo je da batalim srednjoškolsku decu i
da ih prepustim amaterima, a da umesto toga njemu pomognem da preuzme
celokupnu hemptonsku trgovinu drogom. - To je smešna lova za ove budaletine
- rekao je. - Osim toga, mi cele svoje živote buljimo u te bogataše. Vreme je da
im se pridružimo u kantri klubu.
Imao sam svega sedamnaest godina tada, druga godina srednje škole. Šta
sam znao? Ali Mali genije je tačno znao o čemu se tu radi, on je bio zadužen za
razmišljanje, ja za fizikalisanje i, dok smo se okrenuli, lova je počela da pristiže u
džakovima.
Mali genije je i oko toga bio mudar. Rekao je da ako počnemo da živimo kao
makroi, panduri će za par meseci početi da njuškaju oko nas. Zato smo osam
godina živeli poput monaha, ništa ne menjajući u svojim životima osim cifri na
bankovnim računima koje je on otvorio na Antigvi i Barbadosu.
Od tada, sve je bila samo stvar istrajnosti u onome šta smo započeli ili, kako
to Mali genije zove, „naša privilegija“.
Ni to nije bio nikakav problem. Nemilosrdnost je jedan od zaštitnih znakova
Malog genija, odmah uz pronicljivo razmišljanje, mada pretpostavljam da ni ja
nisam šeprtlja u tim stvarima, takođe. Ipak, da budem iskren, nemoguće je
skapirati o čemu DG razmišlja - i oduvek je bilo tako.
Sada već lije kao iz kabla, ali DG lakim korakom ide kroz kišu, kao da je to
upravo ono što mu je potrebno da ga očisti. Možda i jeste. Znam bolje od bilo
koga drugog šta je sve spreman da uradi i da s time živi. Stajao sam kraj njega
dok je slao metke u Fajfera, Valka i Ročija, dok su oni dozivali svoje mame do
poslednjeg sekunda.
I to zbog čega? Zbog krađe hiljadu dolara vrednog kreka. I zbog nekog
beznačajnog dilovanja. To je sve što je bilo. Više nestašluk nego krađa, s
obzirom na to da su se sledećeg dana Fajf i Roči pojavili s lovom, plus kamata.
Ali DG mi nije dozvolio da uzmem pare. Rekao je da moramo da pošaljemo
poruku. Snažnu poruku. To je bilo skroz ludački ali takođe i lukavo, jer on čeka
sve dok ne dođe do tuče na Smitijevom terenu, gde Voker vadi svoj komad na
Fajfera. Na taj način mi sve kačimo braći, a ja mislim - okej, možda i možemo da
se izvučemo s ovim kao i sa svime ostalim.
Međutim, dok Mali genije otvara vrata kola, on deluje toliko izmenjeno i
daleko da mi se čini kako mu staro ime više uopšte ne pasuje. I kada sklizne iza
volana i uputi mi svoje hladno „Šta ima?“, ja se vraćam na ono kako sam ga zvao
petnaest godina pre nego što se one noći pojavio u policijskoj stanici.
- Do đavola ako znam - kažem mu. - Šta ima kod tebe, Tome?
To mu privlači pažnju. Nekorišćenje stvarnih imena je čak izričitije od
netrošenja para, pa pre nego što može da ukapira, šalje mi isti surovi pogled koji
je uputio Fajferu, Valku i Ročiju baš pre nego što ih je ustrelio među oči. Zatim
to prekriva osmehom i pitanjem: - Zašto me zoveš Tom, Šone?
- Zato što je žurka gotova, striko. Završili smo svoje.
 108. Tom

- Možda ipak možemo da pronađemo neki izlaz iz svega ovoga - kažem

paleći Kejtinu džetu i pažljivo nas izvlačeći unazad s blatnjave staze. Pošto je sav
komšiluk u krugu od nekoliko kilometara na slavlju kod Mari, ulica je napuštena
i, pod snažnom kišom, deluje još opustošenije nego obično. - Zbog čega si
siguran da je sve gotovo, nećače? Šta se desilo?
- Rejborn se desio - kaže Šon. - Čim je presuda doneta, odjurio sam napolje,
ali kada sam stigao do svojih kola, Rejborn je stajao kraj mene. Kučkin sin me je
čekao. Mora da je trčao da bi stigao prvi, ali, ukoliko je teško disao, nije mi to
dozvolio da vidim. Predstavio se. Rekao je da su od pre tri minuta slučajevi
ubistava Erika Fajfera, Patrika Ročija, Roberta Valka i Majkla Vokera ponovo
širom otvoreni, zajedno s nikad razjašnjenim ubistvom Menija Rodrigeza. Zatim
se nasmejao i rekao mi da je jedini koga ima osumnjičenog za svih pet ubistava
suludi narkodiler po imenu Loko. Kada sam ga pitao zašto to meni govori,
Rejborn me je nežno pogledao i rekao: „Zato što sam prilično siguran da si ti on,
Šone. Ti si Loko!“
Sada sam na Putu 41, ali kiša toliko jako pada da vozim ispod pedeset. Još
više usporavam kada vidim zamandaljenu benzinsku stanicu i, čim je prođem,
skrećem na još jednu napuštenu malu ulicu.
Gledam u Šona - i osmehujem mu se. - Pa, više ne treba da brineš zbog
detektiva Rejborna.
- Zaista?
- Zaista. Došao je i mene da vidi. Danas popodne, u mojoj kući, odmah čim je
Klarens pokupio Kejt i odveo je kod Mari. Rekao je da nije mogao da shvati kako
sam toliko znao o ubistvima - da je pištolj namešten, za otiske, za lažni Fajferov
poziv i da je Lindgren korumpiran. Onda je zaključio da mora da sam i ja takođe
bio upetljan.
- I, šta si uradio?
- Hteo sam da ga upitam da li je ikada bio na Antigvi, na bilo kom od tih
ostrva. Da li je ikada razmišljao o prevremenoj penziji? Ali sam znao da bi to bilo
gubljenje vremena.
 - Pa, šta jesi uradio? - pita Šon, gledajući na drugu stranu jer već zna šta je
odgovor.
- Ono šta sam morao. A reći ću ti i ovo, tip je težak bar sto pet kila. Jedva sam
ga ubacio u gepek.
- Sada ubijaš i pandure, Tome?
- Nisam imao mnogo izbora - kažem mu dok čujemo sirenu na jednom od
isthemptonskih patrolnih vozila koje juri na sever, Putem 41 u pravcu Marine
kuće.
- Zašto nisi pustio Dantea da pronađe advokata za sebe? Ili, ako si već morao
da ponovo budeš velika zvezda, da budeš u centru pažnje sa svojom devojkom,
zašto ga ne pustiti da izgubi?
Put, jedva vidljiv kroz kišu koja bukvalno udara, penje se kraj jedne
napuštene prikolice.
- Pretpostavljam da nikada nisi čuo za nešto što se zove iskupljenje, nećače.
- Verovatno i ne.
- Prilika da ispraviš greške poput mojih dolazi jednom za ceo život.
- Zar nije malo kasno za to, striče?
- Na šta to misliš?
- Da poništiš prošlost? Kreneš ispočetka?
- Aaa, nikada nije kasno za iskupljenje, Šone.
 109. Tom

Kiša sada toliko jako pada da čak i s brisačima koji mlataraju na najjačoj
brzini, jedva mogu da vidim put. Da mislim da je ovo možda opasno, stao bih sa
strane i sačekao da kiša prestane.
- I, šta ćemo da uradim s Rejbornom? - pita Šon, trudeći se da ne gleda u
mene, na način na koji sam video da ljudi okreću glavu od preobraćenika.
- Sahranjujemo ga - kažem mu. - Na onom starom crnačkom groblju na vrhu
brda. To mi se jedino čini ispravnim.
Popločani put postaje blatnjav. Veoma dobro ga poznajem. Nekako uspevam
da ubodem otvor u žbunju veličine polovine odrasle osobe, i to kraj onoga što je
ostalo od nekadašnjeg putokaza za „Nebesko baptističko groblje".
Provlačim se kroz otvor i idemo nagore, dok žbunje mlati po prozorima kola.
Izbrazdano je i meko, ali idući veoma sporo i izbegavajući najgore delove,
uspevam da popnem automobil na vrh uspona, gde se nalazi čistina obeležena
desetinama skromnih ploča i nadgrobnih spomenika u krečnjaku.
Parkiram se kraj istrulele klupe, klimam glavom Šonu i mi snebivljivo
iskoračujemo na pljusak. Dok se gnjecavo blato lepi za naše cipele, hodamo ka
zadnjem delu kola.Teške kapi kiše se odbijaju o krov i prtljažnik dok Šon otvara
hromiranu bravu, a zatim ide korak unazad, van domašaja elektronski
kontrolisanog, plavog prtljažnika koji se lagano otvara. Unutra, međutim, jedino
što se nalazi su Kejtina ćelava, istrošena rezervna guma i nešto baštenskog
alata koji je pomalo koristila u Maldinovom dvorištu.
- Šta je ovo, jebote? - kaže Šon, okrećući se ka meni i brzo se hvatajući za
moje ruke.
Već tada, međutim, moj pištolj je pripijen uz njega i dok on bulji u mene sa
istim zapanjenim izrazom lica kakvo je pogrebnik morao da izbriše s Fajfa,
Valka i Ročija, ja ga upucavam.
Mogu da kažem samo jedno. Šon ne cvili za majkom kao što su radili ostali
momci. On mora da misli da sam ja njegova mama zbog načina na koji me drži i
izgovara: - Tome? Šta to radiš, Tome?
Pucam još tri puta, a cev pištolja je toliko pripijena uz Šonove snažne grudi
da sve to deluje kao prigušivač od mesa i krvi, pa zvuk ušuškanih pucnjeva jedva
da doseže vlažno drveće. To ga ućutkava, ali oči su mu i dalje širom otvorene i
izgleda kao da i dalje zuri u mene. Osećam Šonov pogled na sebi sve dok ne
uzmem mali ašov iz gepeka i dok ne iskopam plitak grob. Zatim počinjem da
nabacujem blato preko njegovog lica. Pronalazim drugo mesto da zakopam
pištolj i nakon toga sam ponovo u kolima.
Obožavam da budem u parkiranim kolima kada kiša dobuje po krovu, pa
zato neko vreme samo sedim tu i gledam kako spira prljavštinu s blatobrana,
baš kao što sam i ja sprao Šona sa sebe. I znate šta? I dalje se osećam spasenim.
 110. Kejt

Marina majušna dnevna soba je toliko natrpana ljudima da nekako sve to

deluje kao plivanje u okeanu. Idete tamo gde vas talasi odvedu. Jedan tren
slušam veoma zgodnog Džordža Klunija kako visokoumno klapara o američkom
krivičnom pravosuđu, u drugom sam u emotivnom, intimnom razgovoru s
Tomovim bratom Džefom, koji mi kaže da brine za Šona.
- On nije bio sasvim svoj otkako je suđenje počelo - kaže Džef. - Uznemiren,
depresivan, ili tako nešto. A meni nikada nije rekao ni reč o bilo kakvoj devojci.
- Teške su to godine - kažem mu i pokušavam da ga ohrabrim, ali i pre nego
što mogu da nastavim, kao da sam povučena nekom podvodnom strujom do
tačke u uglu kraj Lusinde Voker, mame Majkla Vokera. Užasno je stajati u
ovakvoj slavljeničkoj gomili s majkom ubijenog deteta, ali me Lusinda uzima za
ruku.
- Bog vas blagoslovio, gospođice Kostelo - kaže mi. - Sačuvali ste još jedan
nevini život od uništenja. Nikada nisam poverovala da je Dante ubio moga sina
ili one ostale. Možda će se sada policija usredsrediti da pronađe stvarne ubice.
Dok Lusinda priča o Danteu i Mari, glavna vrata se otvaraju i Tom se poput
klina probija kroz zbijenu zabavu. Kada mi pošalje osmeh preko sobe, moje srce
odleće ka njemu. Plaši me da razmišljam o tome koliko blizu sam bila došla do
toga da mu ne pružim drugu priliku. Da nije bilo ovog slučaja, možda nikada ne
bih opet razgovarala s njim.
- Osećam se poput lososa koji se bori za svoj put uzvodno ka mrestilištu -
kaže Tom dok mu znoj kaplje s nosa.
- Zadrži tu misao. Kako je Šon?
- U bedaku je više nego što sam ga ikada video. Tužan je, ali sam ga bodrio
svojom pričom i tvojim zagrljajem. Kako si ti, Kejt? Kako je moja devojčica?
- Nisam imala predstavu da biti srećan može biti ovoliko iscrpljujuće.
- Šta kažeš na to da se nas dvoje malo izgubimo na neko vreme?
- Imaš li neko mesto na umu?
- U stvari i imam. Ali to je ono iznenađenje koje sam ti prethodno spomenuo.
Vodi me preko sobe ka Maku i Mari, a Mari me toliko snažno grli da krećem
da se smejem.
- Pogledajte vas dvoje - kaže dok joj oči igraju od radosti. - Sve ste oduševili.
S-V-E! Ceo svet!
- Mi? Šta je s vama dvoma? - odgovara Tom i kucka svoju pivsku flašu s
Makovom čašom.
- Za parove - nazdravlja Maklin stavljajući svoju ruku oko Mari.
- Pa, ovaj par ide kući - kaže Tom. - Bio je ovo veličanstven dan, ali i veoma
dugačak. Jedva možemo da stojimo.
Počasni gost je u kuhinji, okružen ortacima iz srednje škole koji ga ozareno
gledaju s poštovanjem. Iako su svi istih godina kao Dante, izgledaju kao da su
bar pet godina mlađi. Dante nam ne dozvoljava da napustimo kuću dok nam ih
sve ne predstavi.
- Ovaj veliki tip - izgovara Dante pokazujući prstom na najtežeg dečka s
njegove leve strane - to je Čarls Hol, Či-Hi. Ovo su braća Kati, a ovo je Bjuford, ali
ga mi zovemo Bu. To su moji momci.
Tom i ja grlimo Dantea još jednom, a zatim odlazimo odatle. Zapravo, što
više o tome razmišljam, više sam raspoložena za iznenađenje.
 111. Kejt

Izvan kuće, gde je dvadeset stepeni hladnije, kiša deluje kao topao, prijatan
tuš. Tom stavlja jednu ruku oko mene i vodi me preko dvorišta do mojih kola.
Dok spuštam pogled ka blatnjavim gumama, Tom me snažno privlači k sebi i
izgovara: - Samo moram da te poljubim, Kejt.
- Meni odgovara.
Ljubimo se na kiši, a zatim natopljeni ulećemo u kola. Tom me prikopčava
napred i kreće u pravcu kuće ali, na Putu 27, skreće ka zapadu umesto ka istoku
a, ako si ovde odrastao poput nas, to nije nešto što ćeš uraditi slučajno, bez
obzira na to koliko jako pada kiša ili koliko si umoran. Kada ga pogledam tražeći
objašnjenja, Tom mi odgovara ludačkim kliberenjem.
- Rekoh ti da imam iznenađenje.
- Daj da pogađam - kažem previše iscrpljena da bi me bilo briga. - Vikend na
poluostrvu?
- Mnogo bolje.
- Stvarno? Siguran si da ne možeš da mi kažeš? Tako ću sada biti iznenađena.
- Kejt, da li smo se otkinuli od posla kao da smo radili decenijama? - pita me
Tom i dalje se smejuljeći dok drži uperen pogled u kišu u pokretu.
- Otprilike.
- Da li smo uradili dobro za našeg klijenta?
- Moglo bi se tako reći.
- I da li mi veruješ?
- Znaš da ti verujem - kažem dodirujući Tomovo rame, i iznenada savladana
toliko jakim osećanjima, ostajem bez teksta po n-ti put danas.
- Onda se zavali u sedište i uživaj. Zaslužila si to, savetnice.
Poput dobre devojčice, radim kako mi se kaže, i nakon nekog vremena čak
uspevam i da zadremam. Kada otvorim oči, Tom se već odvojio na Put 495 i vozi
niz mračni drum kraj zaraslih parkirališta i zatarabljenih kuća. Gde smo to mi
sada? Dezorijentisana sam i izgubljena.
A zatim vidim znak za „Aerodrom Kenedi“.
- Tome?
 Tom ne pruža ništa više od onog istog luckastog osmeha dok se prestrojava
u traku za međunarodne odlaske i ne zaustavlja ispred terminala ,,Er Fransa".
- Da li si ikada bila u Parizu, Kejt?
- Ne.
- Nisam ni ja.
Osećam toliko različitih stvari, ali sve što mogu da izgovorim je: - Ko će da
brine o Vingu?
- Maklin - odgovara. - Kako misliš da sam sve ovo dobio? - i pruža mi moj
pasoš i elektronsku kartu u njemu.
- Idem da ostavim kola - kaže Tom kao da je to najobičnija stvar na svetu. -
Srešćemo se na izlazu. - Ali ja ne mogu da se pomerim niti da prestanem da
gledam u njega, osećam se kao da ga prvi put vidim.
 112. Tom

Noćni let „Er Fransom" sleće u jedan posle podne po lokalnom vremenu i mi
se probijamo kroz haos aerodroma „Šarl de Gol“. Bez prtljaga, na koji moramo
da čekamo, prvi smo u redu kod imigracionih vlasti i bez muke prolazimo
carinu. Nikada se nisam osećao toliko slobodno i lagodno u svom životu.
Pre jedanaest časova vozio sam kroz Kvins. Sada smo na zadnjem sedištu
crnog fijata koji juri kraj saobraćajnih znakova na francuskom. Ostavljamo za
sobom jednolični autoput i prelazimo na - kao s razglednice - pravu parisku
ulicu s tri trake. Taksi silazi s velikog bulevara, nakratko tandrče preko kaldrme
i zaustavlja se ispred malenog hotela na levoj obali Sene, koji sam preko
interneta rezervisao prethodnog popodneva.
Naša soba još uvek nije spremna, pa peške idemo dva ulaza niže do
kafeterije. Naručujemo kafe s mlekom i posmatramo užurbane ulice.
- Gde smo mi ovo, Tome? - pita me Kejt, skidajući je-zikom penu sa usana.
- U Parizu.
- Samo proveravam.
Pet minuta nakon što smo platili kafu, stojimo naslonjeni na kamenu
balustradu i gledamo na mutnu Senu. Elegantne zgrade od krečnjaka, od kojih
nijedna nije viša od pet spratova niti mlađa od pet stotina godina, oivičavaju
suprotnu stranu reke. Ipak, najbolji deo svega ovoga je sjaj u Kejtinim očima.
Prelazimo most „Pont nef“ 28 i pratimo uputstva vratara za najbližu
prodavnicu odeće. - Mogla bib da se naviknem na ovo - kaže Kejt.
Unutar Galerije Lafajet, dodeljujemo sebi po hiljadu evra svakome i
razdvajamo se da kupimo stvari. Uzimam dva para pantalona, tri majice,
džemper od kašmira i mokasine: sve ovo daleko je ozbiljnije od svega što sam
ikada nosio. A ipak, ja nisam ista osoba kakva sam bio pre godinu dana ili čak
pre dvadeset i četiri časa, pa zašto bih se onda isto oblačio?
- Nemate putnih torbi? - pita lepo obučena žena u sivom kompletu s
pantalonama na recepciji našeg hotela.
- Komotni putnici - odgovara Kejt držeći u jednoj kesi sve što je kupila.
Lift veličine telefonske govornice podiže nas na treći sprat, gde naša soba,
ispunjena antikvitetima, gleda na majušni trouglasti trg koji se zove La plas d
leon. 29
Nosaču dajem preveliku napojnicu, zaključavam vrata i okrećem se na
vreme da uhvatim Kejt koja gola pada u moje naručje.
 113. Kejt

Pokušajte da nas ne mrzite, ali evo kakva je naša pariska svakodnevica. Tom
ustaje u osam, kupuje Internešenel herald tribjun i nastavlja ka kafeu. Ja silazim
sat kasnije i pomažem mu da dovrši šta je ostalo od kroasana i ukrštenica. Tom
zatim zatvara oči, spontano otvara naš vodič i dozvoljava sudbini da odabere
našu destinaciju za taj dan.
U ponedeljak je to bio Muzej Pikasa u kraju s prijatnim, vetrovitim ulicama
po imenu Mare. U utorak smo se uspinjali strmim ulicama na vrh Monmartra.
Ovog jutra šetamo ka jednom hotelu iz osamnaestog veka pretvorenom u muzej
francuskog skulptora Rodena.
Gledamo moćnu, granitnocrnu figuru pisca Balzaka i čuvenog, nezgrapnog
Mislioca, postavljenog na podijum, koji deluje užasno nabildovano za jednog
intelektualca.
A iza njih, u uglu, nalaze se epska Vrata pakla, na koja je Roden potrošio
svojih poslednjih trideset i sedam godina života. Sastoje se od dvoje masivnih,
crnih vrata ispunjenih s više od dve stotine zgrčenih tela, od kojih svako
proživljava svoju jezivu, večnu kaznu a, iz nekog razloga, Tom ne može da skine
pogled s njih.
Toliko je prikovan da ga ostavljam kako bih švrljala po dvorišnim kamenitim
stazicama, koje su oivičene s toliko različitih žbunova ruža koliko, čini mi se, u
paklu ima grešnika. Tu je i jedna prazna klupica na suncu na koju sedam i
zagledam se u mladu majku koja doji svoje čedo, kada me Tom pronalazi.
- Pa koliko si od onih smrtnih počinio, Tome?
- Sve njih.
- Vredni dečače.
Uzimamo po sendvič i čašu vina u baštenskom kafeu, a zatim lutamo
okolnim krajem, u kome su mnoge raskošne kuće pretvorene u strane
ambasade, s naoružanim čuvarima postavljenim ispred kapija. Koliko je sve ovo
predivno i novo, vino i mišićavi, zgrčeni grešnici s Vrata tonu u moju glavu, pa ja
odvlačim Toma nazad u našu sobicu.
U stvari, jedva mogu da čekam toliko dugo. Dok Tom petlja oko ključeva,
ubacujem mu jezik u uvo i govorim mu koliko sam napaljena, pa čim smo s
druge strane vrata, uvlačim ga u kupatilo i skidam ga ispred širokog ogledala.
Bacam se na kolena među njegove noge i posmatram mu lice u ogledalu dok
sisam njegov savršeni kurac.
- Da li je ovo greh, Tome?
- Mislim da nije.
- Zaista? Da li ja to onda nešto pogrešno radim?
- Ne, ti ništa ne radiš pogrešno. Ti sve radiš baš kako treba.
- Ne gledaj u mene, Tome. Gledaj u nas u ogledalu.
Nekoliko sati kasnije, u našem krevetu, Tom ječi na potpuno drugačiji način,
a zatim mrmlja: „Nema krvi, nema krvi.“
Drmusam ga, prvo nežno, onda jače pa se njegove prestrašene oči treptajem
otvaraju.
- Imao si noćnu moru, Tome.
- Šta sam govorio?
- Pričao si o krvi, Tome.
- Čijoj krvi? Kakvoj krvi?
- To nisi rekao.
- Da li sam spominjao bilo šta drugo? - pita me Tom očiju i dalje punih
panike.
- Ne - kažem mu i on se smeje toliko slatko da moram ponovo da ga imam u
sebi.
 114. Tom

Ne usuđujem se da ponovo zaspim, ali Kejt nema tih problema.

Dok se ona budi, naše vreme rezervacije za večeru je odavno prošlo, pa
grabimo u noć da vidimo šta možemo da nađemo. Dok prolazimo pokraj
raznovrsnih, blistavo osvetljenih prozora, Kejt je nezamislivo ćutljiva, a ja ne
mogu prestati da razmišljam o svojoj noćnoj mori i o onome što sam mogao da
kažem u snu.
Ostavljamo bučni Sen Žermen zarad tiših, mračnijih ulica duž Sene. Kejt je
sve vreme prilepljena za moju ruku i ne progovara ni reč.
Ako je nešto zaista inkriminišuće - o Šonu ili o drugima - izletelo iz mojih
velikih usta, ne bi se jebala sa mnom na način na koji je, zar ne? Ali, ukoliko ja
ništa nisam izgovorio, zašto se ona ponaša tako čudnovato i napeto?
Oboje umiremo od gladi, ali Kejt odbija jedan obećavajući lokal za drugim.
- Previše turistički.
- Previše trendi.
- Previše prazan.
Ovo nije ona. Želeo to ili ne, ja ne mogu da ignorišem mogućnost - od koje
mozak obamire - da sam se odao.
A ako jesam, kako mogu da počistim za sobom u gradu koji jedva poznajem?
Konačno se zaustavljamo u jednostavnom bistrou nakrcanom lokalcima.
Crnomanjasti gazda nas sprovodi do crvenog stočića pozadi, ali čak i ovde Kejt
neće da me pogleda u oči. A zatim, zureći u svoje šake na krilu, napuklim glasom
izgovara: - Tome, ima nešto o čemu moram da razgovaram s tobom.
Ne ovde. Ne pred svima - gde ništa ne mogu da učinim.
- Postoji nešto što sam i ja tebi nameravao da ispričam - kažem joj. - Ali moja
glava kao da hoće da eksplodira. Previše buke. Možemo li da odemo na neko
mirnije mesto, gde će biti lakše da se razgovara?
Izvinjavajući se gazdi, zakoračujemo nazad na ivičnjak i hodamo ka
Luksemburškom parku.
Međutim, čak i u jedanaest sati uveče, prepuno je turista. Na otprilike svakih
desetak metara po jedan ulični muzičar tambura nešto od Bitlsa ili se žongler
dobacuje zapaljenim štapovima, a svaka prazna klupa je takođe i vidljiva sa
šetališta.
Konačno, opažam praznu klupu u senci nekog visokog drveća. Nakon kratke
provere da se osiguram da ne možemo biti viđeni, povlačim je u svoje krilo. I
dalje ne verujući sasvim da je do ovoga došlo, gledam u Kejtine oči i jednu ruku
stavljam na dno njenog tankog vrata.
- Tome?
- Šta je bilo, Kejt?
Moje srce lupa tako glasno da jedva mogu da čujem sopstvene reči. Bacam
brz pogled preko njenog ramena da proverim da niko ne dolazi s glavne staze.
Cele večeri Kejt jedva da je mogla da pogleda u mene. Sada su njene oči
poput lasera i ne skida ih s mene, kao da proučava moje oči kako bi iščitala
reakciju na ono što će uskoro reći.
- Šta je bilo, Kejt? Šta je u pitanju? - pitam je i svoju drugu ruku privlačim
njenom grlu.
- Želim da imam bebu, Tome - kaže mi. - Želim da imam tvoju bebu.
Ne znam da li da se smejem ili da plačem, ali Kejt, koja očajnički čeka
odgovor, zuri u mene kao jelen uhvaćen u svetlost farova.
- Samo jednu? - šapućem ljubeći suze na njenim obrazima i spuštajući svoje
drhturave ruke na njen struk. - Ja sam očekivao bar tri ili četiri.
 115. Tom

Satima nakon naše prve sesije pravljenja bebe, mirno ležim na svojoj strani
kreveta i gledam Kejt dok spava, a očaj od pre nekoliko sati zamenila je euforija.
Ranije sam mrzeo da razmišljam o budućnosti. Sam sam sebe bacio u nokdaun u
kome nisam imao o bogzna čemu da razmišljam. Sada sedim zadovoljniji od
seronje koji je diplomirao kao prvi u klasi na Harvardskoj pravnoj školi.
Kejt i ja smo upravo dobili najveće suđenje za ubistvo u poslednjih deset
godina. Mogli bismo da živimo i radimo ma gde u svetu, da budemo partneri u
bilo kojoj pravničkoj kancelariji u zemlji, da pravimo par miliona dolara
godišnje a da se pošteno i ne oznojimo. Ili možda, ako još nismo sasvim spremni
da odmah uskočimo u amove, možemo još neko vreme da zujimo po Parizu. Da
razvučemo svoje putovanje s jedne nedelje na nekoliko meseci. Iznajmimo
apartman u Mareu. Natopimo se kulturom. Učimo o vinima.
Srećna žena je tako divan prizor, a Kejt deluje toliko zadovoljno, čak i dok
spava. Ukoliko je odlučna da zasnuje porodicu, zašto da to i ne uradimo? Ja neću
biti ništa mlađi. Možda ona može da ide na posao, a ja ću biti tata kod kuće, koji
će učiti male blesane osnovama pre nego što bude suviše kasno, pa da nauče da
vode loptu sa obe ruke pre nego što krenu u predškolsko.
Alarm sata na noćnom stočiću se oglasi, a digitalni zapis se prebaci na 6:03.
Pažljivo se izvlačim iz kreveta i sa onom starom melodijom Džoni Mičel
ukopanom u glavi - Bio je slobodan čovek u Parizu - odšunjavam se do kupatila
nadajući se da prastare daske na podu neće zaškripati.
Dugo se tuširam vrelom vodom, a zatim i brijem. Oblačim svoje nove široke
pantalone i raspakivam majicu upravo pristiglu iz hotelske praonice. Slobodan i
lagodan.
Od svih stvari koje obožavam u vezi s Parizom, najviše volim jutra. Ne mogu
da dočekam da zakoračim na mokre ulice i kupim svoj tribjun. Već mogu da
osetim ukus ljuspastog kroasana i bogate, guste kafe.
S vrata bacam još jedan, poslednji pogled na Kejt, izgubljenu u svojim
nedokučivim majčinskim snovima, i dok veoma nežno zatvaram vrata za
sobom, ledena čelična cev revolvera pritiska zadnji deo moga vrata, a oroz je
povučen unazad, što hvataju moje uši.
Pre nego što čujem Rejbornov glas kako izgovara: „Hvala ti što si me doveo u
Pariz, Danlivi", mogu da omirišem njegov jeftini afteršejv. Zatim udara moje
mokasine na stranu i baca me licem na pod, uvrće mi zglobove iza leđa i stavlja
lisice. Svako može da bude opasan tip kad iza sebe ima šest žandarma sa
izvučenim pištoljima.
Još uvek nisam rekao ni reč, jer ne želim da probudim Kejt. Želim da njen
sladak san potraje još malo. Sjebano, kao što može da zvuči, ali i ja sam počeo da
u to verujem, i da me Rejborn ili kogod drugi nije uhvatio, možda bih i uspeo da
se izvučem s tim. Sve je ionako samo gluma, zar ne? Ako sam ja mogao da
odglumim dovoljno dobrog advokata da spasem Danteovo dupe, glumljenje oca
i muža bilo bi onda mačji kašalj.
Ali Rejborn ne haje mnogo za to.
- Tvoj nećak te poznaje bolje nego što misliš, opaki.
- Nosio je pancir, zar ne? - šapućem i dalje pokušavajući da ne pravim buku.
- Kako si to znao?
- Zato što je on mala kučka - kažem, mada znam i pravi razlog - jer nije bilo
krvi. Nema krvi!
- Tri dana nakon što je ispuzao iz groba, predao se. Nije čak ni pokušavao da
se nagodi. Samo je želeo da s nama podeli sve što je znao o svom čika-Tomiju -
što se ispostavilo kao prilično mnogo.
Zašto neće da ućuti? Zar ne zna da Kejt spava? Kako nam se čini, ona već
spava za dvoje. Ali, već je prekasno.
Vrata se otvaraju i Kejt iskoračuje u hodnik u svojoj Led cepelin majici.
Njena gola stopala su na petnaest centimetara od moga lica, ali bi isto tako
mogla da budu i petnaest kilometara - jer ja znam da ih više nikada neću
dodirnuti.
 EPILOG
Nakon pada
 116. Tom

Teške cipele dnevnog čuvara odzvanjaju o nesnosne zidove od betonskih

blokova koji su svuda oko mene. Minut kasnije čuje se kloparanje ključeva i
zveket metalne prečage, a kada se koraci nastave, ja skačem sa svog metalnog
kreveca širokog šezdeset centimetara. Kada garda zađe za poslednji ugao na
putu do moje ćelije, ja već stojim kraj vrata.
Za sedam meseci koliko sam zatvoren u Riverhedu - na istom sam spratu na
kom je i Dante ležao - nisam imao ni jednog posetioca, a jedina pisma koja sam
primio jesu ona od detektiva Konija P. Rejborna iz bruklinskog Odeljenja za
ubistva. Ako Koni želi da prokljuvi moj zločinački um, ja na to samo mogu da
kažem okej.
S obzirom na to da su njegova pisma sve što imam od interakcije s ljudima,
dajem sve od sebe da mu zadržim interesovanje, čak i ako treba da nešto
kenjam o tome, u čemu sam, ako još niste primetili, veoma dobar.
Straža me odvodi do žicom ograđenog dvorišta na, prema federalnoj kazni
određenih, dvadeset minuta nedeljnog vežbanja na otvorenom, oslobađajući
moje zglobove kroz prorez na žičanoj ogradi kada sam konačno unutra, na
sigurnom.
Na suprotnoj strani, braća trče gore-dole po jedinom terenu koji su ovde
dobili, a njihova crna koža svetluca od znoja čak i na anemičnom
decembarskom suncu.
Ja i dalje imam više nego dovoljno znanja da naučim ove tipove, ali mi ovde
niko neće dozvoliti da igram basket u ovoj zajednici. Sve što imam od slobode je
žulj od tapkanja lopte i sunce na zadnjem delu svoga vrata. Dok dajem sve od
sebe da u tome i uživam, na suprotnom kraju dolazi do komešanja i neki
zatvorenici su gurnuti unutra.
Ja sam u samici, odvojen od svih ostalih zatvorenika, otkako sam tako sjebao
onog tipa pod tušem da ga i dalje hrane preko cevčice. Tako da upravo sada
znam šta se dešava, a to zna i celo igralište, jer košarkaška lopta prestaje da
odzvanja i celo mesto postaje mrtvački tiho. Za ovu bolesnu gamad ovo je bolje
od kablovske televizije.
 I ja se gotovo isto tako osećam. Prestrašen sam k’o u paklu, ali uzbuđeno-
prestrašen. Niko nikada ne sazna celokupnu istinu o sebi, ali na mestima poput
ovog otkriješ šta ti nedostaje, pa čak i više od Kejtine kože ili osmeha ili sna koji
je ona držala u životu, nedostaje mi akcija, duvanje u kockice i njihovo
kotrljajuće izbacivanje, a upravo sada one jure prema meni preko ograđenog
cementa zatvorskog dvorišta.
Uspravljam se, naglašeno pokazujući zašto to činim, i pomeram se u ugao uz
ogradu. Na taj način niko ne može da mi priđe s leđa, a samo jedan od njih mi
može prići i napasti me.
Poslali su tri čoveka da obave posao. Tu je mesnati belac s gotovo pravim
rukavima od zelenih tetovaža na obe ruke, kao i dva nabijena crnca.
Ja, međutim, ni u jednom trenutku ne skidam pogled s belca, jer znam da
onaj u sredini nosi sečivo.
Oni su na pola puta od ostatka družine i brzo se približavaju, ali ja ne
pomeram ni mišić, čak ni na licu. Dozvoljavam im da se približe, a zatim se sve u
trenu menja. Žestoko svojim desnim stopalom udaram po čašici kolena brata s
desne strane. Čuje se zvuk smrskavanja i urlik bola, pa sada, uprkos detelini sa
četiri lista urezanoj na njegovom bicepsu, irski momčić se ne oseća toliko
srećnim, zar ne?
Ali on je sledeći na redu i nema izbora. Svoju desnu ruku vadi iza svoga
bedra i nožem kidiše na mene.
Kao da je u pitanju usporeni udarac, ja ga posmatram kako dolazi celom
putanjom. Imam sasvim dovoljno vremena da okrenem i zgrabim njegov zglob i
odbacim ga na drugog brata. Sada, ubijam boga u Šamroku 30 a istovremeno
koristim njegovo telo kao štit od brata. Kada postane labav, uzimam sečivo
domaće izrade iz njegove ruke i, dok dvorišna rulja žestoko trupka stopalima
kao da je ovo neka organizovana borba, okrećem ga ka jedinom tipu koji još
stoji, onome levo. Ogroman, koliki je, on se skamenjuje, odjednom bez ikakve
žurbe da mi se približi.
Već me imaju za tri ubistva; još jedno neće napraviti neku razliku, ali zbog
nečega oklevam - možda činjenica da u njegovim očima ima nešto od Rejborna -
a u tom trenutku, četvrti tip, onaj koga uopšte nisam ni video jer je sve vreme
izvan kaveza, provlači svoje ruke kroz mrežu. On mi otpozadi prerezuje grkljan.
- Ovo je od Maklina - izgovara glas iza mene.
Onda, kada vrela vlaga počinje da teče niz moj vrat, znam da je gotovo.
Padam na kolena, a zatim unazad, pitajući se šta je poslednja misao koju ću
imati, poslednja stvar koju ću videti? Nije mi potreban sveštenik niti bilo ko
drugi da me drži za ruku. Video sam Kejt kako stoji gola na plaži obasjana
mesečinom. Igrao sam košarku u NBA ligi. Stigao sam do Pariza.
Sunce postaje sve sjajnije i sjajnije, i razbija se na hiljadu belih tačkica pre
nego što se tačkice rastvore a veliki crni pravougaonik ne prekrije nebo. Iza
njega dolazi užasavajući zvuk grebanja metala o metal, a zatim pravougaonik
puca napola i postaje ona dvostruka vrata, Vrata pakla. A zatim, dok se
poslednje kapi krvi cede iz mene, vrata se uz škripu otvaraju i dočekuju me
dobrodošlicom kući.
 117. Kejt

Parkiram se odmah uz Bič roud i čim otvorim vrata, Vingo izleće iz kola i trči
na široku belu plažu. Njegovo celokupno pseće biće isijava srećom. Prazno
prostranstvo vode i peska čini da se i ja bolje osećam. Upravo zbog toga i dalje
dolazim ovamo svaki dan, čak i ovo popodne sredinom decembra, s
temperaturom tek nešto iznad pet stepeni Celzijusovih.
Hodam osam stotina metara niz plažu sve dok ne pronađem ravno,
osunčano parče naspram stena, nekako zaštićeno od udara vetra, gde razvijam
svoje ćebe.
Ritmično propadanje izlomljenih talasa me smiruje i pomaže mi da se
skoncentrišem, a za to mi je potrebna sva pomoć koju mogu da dobijem. Prošli
su meseci otkako sam se vratila iz Pariza, ali se osećam kao da je to bilo juče i
nemam predstavu šta treba da uradim da bih ponovo započela svoj život.
Izmoreni Vingo se uvija iza mene, a ja vadim svoj radio i nameštam ga na
prenos kraja utakmice Majami hita i Boston seltiksa. Pošto su pobedili na
posebnom izvlačenju krajem leta, seltiksi su angažovali Dantea za dvanaest
miliona dolara, početni ugovor na tri godine, a on im se upravo odužio s
dvadeset i dva poena, jedanaest skokova i četiri blokade. Zbog svoje raznovrsne
igre danas popodne, intervjuisan je uživo s terena, pa čak i Vingo čuli svoje uši
dok Danteov uzbuđeni glas izlazi iz mog majušnog tranzistora.
- Samo želim da se javno zahvalim svojoj baki Mari - kaže Dante. - I svojoj
zemljakinji, advokatu i agentu, Kejt Kostelo. Volim vas obe i vidimo se uskoro.
- Čuješ li to, Vingo? Upravo sam dobila svoje prvo javno zahvaljivanje iz „Flit
centra“ - kažem i onda milujem svoje slatko, verno kučence.
U daljini, jedan par zakoračuje na pesak i počinje da hoda prema nama duž
linije vode. Polagano se kreću, klizeći niz vetar, i kako se približavaju, vidim da
su to Maklin i Mari.
Vingo i ja ustajemo da im poželimo dobrodošlicu, ali nešto nije u redu, jer je
Marino lice prošarano suzama.
- Šta nije u redu? - pitam ih i pre nego što mi se približe.
- Tom je mrtav - odgovara mi ona. - Ubijen je u zatvoru danas ujutro, Kejt.
Mak ne razume zašto ja plačem, ali ćeš možda ti to shvatiti.
Nisam sigurna da li ja to shvatam, ali iznenada i ja plačem, snažno, kao da je
neko pritisnuo prekidač, i dok se Mari i ja čvrsto držimo jedna za drugu, Maklin
posmatra more i neugodno lupka po pesku.
- Šta je s vama dvema? Tip je bio lažljivo dilersko đubre i hladnokrvni ubica.
Zaslužio je to desetinu puta.
- Znam ja sve to - odgovara Mari, zureći direktno u moje uplakane oči i
brišući moje suze svojom maramicom. - Ali ipak. Pomogao je Danteu. Uradio je
jednu dobru stvar.
- Tačno, ali pošto mu je smestio - kaže Mak, ali niko ga ne sluša.
Mari me poziva kod sebe, ali potrebno mi je da budem sama. Uprkos mojim
suzama, težak teret je iznenada otišao i prvi put za toliko meseci, ja mogu jasno
da razmišljam o budućnosti.
Vingo i ja se vraćamo da sedimo na ćebetu pod suncem i kada dođe vreme
da ustanemo i odvučemo se nazad do kola, mislim da znam šta treba činiti.
Preseliću se u Portland ili Sijetl, gde me niko ne poznaje i gde nikoga nije
briga za mene. Kupiću malenu kuću s verandom, možda i sa potočićem koji teče
kroz dvorište, a na krov ću postaviti satelitsku antenu kako bih mogla da gledam
sve Danteove utakmice.
A tada, kada se Vingo i ja smestimo u svoj novi kraj i kada sve uredim baš
kako želim - sve da bude toplo i prijatno, prijaviću se na listu za usvajanje beba.
Nije me briga da li je dete belo, crno, braon ili žuto, ili da li je iz Albanije, Čilea,
Koreje ili Los Anđelesa, ali će biti jedan uslov oko koga neće biti pregovora.
Beba mora da bude devojčica. Jer, iako znam da Tom Danlivi nije bio primer ni
za šta drugo sem za sopstvenu uvrnutost, Vingo i ja smo završili svoje s
muškarcima ljudske vrste.
- Zar nije tako, Vingo?
 Beleška o autorima

Džejms Paterson čuveni je američki pisac trilera. Danas već čuven,

kako po svojim dugim boravcima na vodeći top-listama najprodavanijih
knjiga, tako i po milionskim tiražima, vrtoglavi uspeh otpočeo je
romanom Prikrade se pauk, u kojem u vodi lik forenzičara Aleksa Krosa.
Kros će biti glavni junak još nekoliko njegovih romana, koji su gotovo svi
bili ekranizovani.

Piter de Jong je napisao bestseler romane Čudo na sedamnaestoj

zelenoj (Miracle on the 17th Green) i Kuća na plaži (Beach House), zajedno
sa Džejmsom Patersonom, a pisao je i za nekoliko nacionalnih časopisa.
Živi u Njujorku.
 1 Jedan od najstarijih proizvođača bicikala u SAD. (Prim.prev.)

2 Brat (engl. Brother) - u žargonu naziv za crnca, pogotovo za nekog

posebno dragog i bliskog. (Prim.prev)

3 Džejmson (engl. Jameson) - čuvena marka viskija. (Prim.prev)

4 U originalu na engleskom „Save the Whales“. (Prim.prev)

5 Kings Hajvej (engl. Kings Highway) - bukvalno „Kraljevski auto-put", zbog

čega se i neformalni tim s početka knjige naziva tim imenom. (Prim.prev)

6 Specifični način odabira i rangiranja novih košarkaša za američku NBA

ligu. (Prim.prev.)

7 John's Pancake House (engl.) - Džonova kuća palačinki. (Prim. prev)

8 Kutija šibica (engl. Tinder Box) - lanac prodavnica za prodaju posebnih

vrsta duvana u Americi. (Prim. prev)

9 Tradicionalna kineska hrana koju čini nekoliko manjih porcija barene i

pržene hrane. (Prim. prev.)

10 Sunrise (engl.) - svitanje. (Prim. prev)

11 Price Wise (engl.) - pametna cena; lanac radnji s jeftinom robom u

Njujorku.

12 Quien sabe, ay? (šp.) - Ej, ko li će to znati?

13 Consigliere (engl, takođe i originalno na italijanskom) - pravni savetnik,

pogotovo onaj koji radi za mafiju. (Prim. prev)

14 Lakros je ekipni sport s gumenom loptom koja se dobacuje štapovima s

pričvršćenom mrežicom na vrhu, a cilj je da se lopta ubaci u gol siičan
hokejaškom; sport je posebno popularan na univerzitetima u SAD i Kanadi.
(Prim.prev.)
 15 Aluzija na slučaj „Votergejt", gde je insajder pod šifrovanim imenom
„Duboko grlo“ (engl. Deep Throat) pokrenuo glasine koje su dovele do smene
predsednika Niksona. (Prim.prev.)

16 Rumors (engl.) - govorkanja; naziv albuma grupe Fleetwood Mac iz 1977.

godine. (Prim.prev.)

17 „Beti Ford" je elitni američki centar za lečenje bolesti zavisnosti, nazvan

po supruzi 38. predsenika SAD, Džeralda Forda. (Prim.prev.)

18 Misli se na Vilijama Tekumseha Šermana, generala Unije tokom

Američkog građanskog rata, koji je bio na čelu čuvenog marša kroz Severnu i
Južnu Karolinu i Džordžiju, početkom 1865. godine, kojim su trupe
Konfederacije bile prisiljene na potpunu predaju. (Prim. prev.)

19 Moril se na španskom piše Moreal, a ovde je postavljeno pitanje zapravo

igra reči na engleskom More real, u značenju realnije, životnije. (Prim. prev.)

20 Bodega je tipična prodavnica hispano zajednice u SAD-u, mešavina

klasične bakalnice i prodavnice alkoholnih pića, pogotovo vina. Ovde je
naglašena ironija zbog razlike između tipične bodege i ove koja se bavi svim i
svačim. (Prim. prev.)

21 Tvinki (engl. Twinkie), američki kolač od testa, ispunjen filom iznutra,

neka vrsta kroasana. (Prim. prev.)

22 Kruklin (engl. Crooklyn), aluzija na Bruklin prema istoimenom filmu

američkog reditelja Spajka Lija, koji se bavi svetom droge u Bruklinu (Prim.
prev.)

23 Vok je posebna vrsta tiganja u kome se sprema tradicionalna hrana na

Dalekom Istoku. (Prim. prev.)

24 Imena nekih od najvećih zvezda NBA lige. (Prim. prev.)

25 Džejms Džojs: Uliks (prevod: Zoran Paunović), CID, Podgorica 2001.

26 Nazivi dva albuma čuvene grupe Rolingstones. (Prim. prev)

 27 Doček Nove godine na Tajms skveru u Njujorku smatra se jednim od
najveličanstvenijih, a njegov sastavni deo je ogromna lopta koja se spušta s
velike visine tačno u ponoć. (Prim. prev.)

28 Le Pont-Neuf (franc.) - „Novi most", sagrađen u Parizu krajem 16. i

početkom 17. veka. (Prim.prev.)

29 La place de Leon (franc) - Trg lava. (Prim. prev.)

30 Šamrok (engl. Shamrock) - irski naziv za detelinu koja predstavlja njihov

nacionalni simbol. (Prim. prev.)