Naziv

originala:
Stephenie Meyer
THE CHEMIST

Copyright © 2016 by Stephenie Meyer

Ova knjiga je posvećena Džejsonu Bornu i Aronu Krosu

(i Asji Muknik i Megan Hibet, koje drage volje

pomažu i podržavaju moju opsesiju)
 POGLAVLJE 1

Današnji zadatak postao je rutina za ženu koja sebe u ovom trenutku

zove Kris Tejlor. Ustala je mnogo ranije nego što bi želela, pa uklonila i
spremila svoje uobičajene večernje mere opreza. Zaista joj je teško
padalo da uveče postavlja ove mere zaštite samo da bi ih ujutro, čim
oči otvori, uklonila, ali uživanje u trenutku lenjosti nije bilo vredno
njenog života.
Nakon što je obavila ovaj svakodnevni posao, Kris je sela u svoj
neupadljivi sedan - koji je bio i više nego nekoliko godina star, ali nije
bio ozbiljnije oštećen, zbog čega bi ga bilo lako upamtiti - i vozila se
satima i satima. Prešla je tri velike granice i nebrojeno mnogo manjih
graničnih obeležja na mapi, čak je i, nakon što je stigla na približno
odgovarajuću udaljenost, odbacila nekoliko gradova u prolazu. Jedan je
bio suviše mali, drugom je mana bila što su u njega vodila i iz njega
izlazila samo dva puta, treći je pak izgledao kao da je u njega svraćalo
toliko malo ljudi da nema šanse da ostane neprimećena uprkos svim
merama koje je preduzela da bi izgledala sasvim obično. Zabeležila je
nekoliko mesta na koja bi mogla da se vrati jednog dana - prodavnicu
materijala za zavarivanje, prodavnicu rashodovane vojne opreme i
pijacu. Breskve su ponovo dozrevale; trebalo bi da se snabde.
Naposletku je, kasno po podne, stigla u jedno užurbano mesto u
kom nikada pre nije bila. Čak je i gradska biblioteka vrlo živahno
poslovala.
Parkirala je sa zapadne strane zgrade, daleko od kamere
postavljene iznad ulaza. U biblioteci su svi računari bili zauzeti, a
nekoliko zainteresovanih stranaka motalo se unaokolo i čekalo mesto
pa je odlučila da obiđe police i s naročitom pažnjom se zagledala u
naslove u odeljku u kom su se nalazile biografije, ne bi li pronašla nešto
prikladno. Otkrila je da je već pročitala sve što bi moglo da joj bude od
koristi. Zatim je potražila najnovije delo svog omiljenog pisca
špijunskih romana, bivšeg pripadnika američkih mornaričkih foka, ali
je zgrabila i nekoliko susednih naslova. Dok je tražila mesto na kom bi
mogla da sedne da sačeka slobodan računar, osetila je blagu grižu
savesti; nekako joj se krađa iz biblioteke činila neukusnom. Ali
postojalo je nekoliko razloga zašto nije dolazilo u obzir da uzme
člansku karticu, a postojala je sasvim neznatna šansa da bi nešto što bi
pročitala u ovim knjigama moglo da joj pomogne da se bolje zaštiti.
Bezbednost je uvek odnosila prevagu nad osećajem krivice.
Nije da nije bila svesna da je ovo 99 procenata besmisleno -
izuzetno je malo verovatno bilo da bi joj nešto što se nalazi u delu
fikcije moglo biti od neke stvarne koristi - ali odavno je iscrpla sva
dostupna istraživanja zasnovana na činjenicama. U nedostatku
prvoklasnih izvora podataka, moraće da se zadovolji sasvim
neproverenim izvorima. Kada nije imala nešto da uči, osećala se
uspaničenije nego inače. Ali je u poslednjoj turi lova pronašla savet koji
joj se činio praktičnim. Već ga je uvrstila u svoju rutinu.
Smestila se u izbledelu fotelju u jednom skrajnutom uglu, iz kog joj
se pružao solidan pogled na pregrade s računarima, i pretvarala se da
čita prvu knjigu koju je uzela s gomile. Na osnovu načina na koji je
nekoliko korisnika računara raširilo stvari po stolu - a jedan je čak i
cipele skinuo - zaključila je da će se oni tu zadržati neko vreme.
Najperspektivniji joj se činio računar za kojim je sedela tinejdžerka s
gomilom priručnika i namučenim izrazom lica. Činilo se da devojka ne
posećuje društvene mreže - zapisivala je autore i naslove koje joj je
izbacivao pretraživač. Dok je čekala, sve vreme je držala glavu pognutu
nad knjigom u prevoju leve ruke. Žiletom skrivenim u desnoj ruci
uredno je odsekla magnetni senzor zalepljen za hrbat i stavila ga u
prostor između jastučića i naslona fotelje. Glumeći
nezainteresovanost, prešla je na sledeću knjigu u gomili.
Kris je bila spremna. Ogoljene romane već je sakrila u ranac kada je
tinejdžerka ustala da pronađe novi priručnik. Ne skačući i trudeći se da
ne izgleda kao da joj se žuri, Kris se smestila u stolicu pre nego što je
neko od drugih pretendenata na računare, koji su se motali u blizini,
primetio da je propustio priliku da zauzme slobodan računar.
Za proveru mejla joj je bilo potrebno oko tri minuta.
Nakon toga ima još četiri sata - ako ne bude vozila okolnim
putevima - da se vrati u svoj privremeni dom. A zatim, naravno, da
ponovo postavi zaštite pre nego što konačno zaspi. Dan za proveru
mejla je uvek bio dugačak.
Premda nije bilo nikakve veze između njenog sadašnjeg života i
ovog imejl-naloga - nije bilo ponavljanja IP adrese, nije bilo pominjanja
mesta ili imena - čim bi završila s čitanjem mejla i odgovorila na poštu,
ukoliko bi to prilika zahtevala, izašla bi napolje i izjurila iz grada
trudeći se da postavi što je moguće više kilometara između sebe i ove
lokacije. Za svaki slučaj.
Za svaki slučaj postala je njena nehotična mantra. Živela je životom
kojim su upravljale obimne i preterane pripreme, ali kako je često
podsećala sebe, bez njih ne bi uopšte živela.
Bilo bi lepo da ne mora da se izlaže ovim rizicima, ali novac neće
trajati zauvek. Obično bi pronašla posao spremačice u nekom malom
porodičnom lokalu, po mogućstvu onom u kom su se svi podaci beležili
isključivo na papir, ali takvi poslovi su joj donosili taman dovoljno
novca da pokrije osnovne potrebe - hranu i stanarinu. Nikada nije bilo
dovoljno za skuplje stvari, kao što su lažna lična karta, laboratorijska
oprema i različiti hemijski sastojci koje sakuplja. Zato se trudila da
ostane prisutna na internetu, s vremena na vreme pronađe nekog
klijenta koji bi platio njene usluge, i činila sve što je bilo u njenoj moći
da tim poslom ne skrene pažnju onih koji su želeli da ona prestane da
postoji.
Poslednja dva dana za proveru pošte bila su jalova pa se obradovala
kada je videla da je čeka poruka - obradovala se na otprilike dve
desetinke, koliko joj je bilo potrebno da primeti adresu sa koje je mejl
poslat.
l.carston.465@dpt11a.net.
Tek tako - njegova prava imejl-adresa, koja se lako može povezati s
njenim bivšim poslodavcima. Dok su joj se dlačice na vratu ježile, a
adrenalin joj jurio telom - činilo se da njenim venama odjekuje beži,
beži, beži - deo nje je još uvek bio u stanju da u neverici zuri i čudi se
ovoj aroganciji. Uvek je potcenjivala njihov zapanjujući nemar.
Ne mogu još biti ovde, ubeđivala se pokušavajući da probije paniku,
a očima je već prelazila preko prisutnih u biblioteci, tražeći muškarce s
ramenima suviše širokim za tamna odela, ili kratkom vojnom frizurom,
ili nekoga ko se zaputio prema njoj. Videla je svoj automobil kroz veliki
stakleni panel, i on je izgledao kao da ga niko nije dirao, ali nije baš
dobro obraćala pažnju, zar ne?
Dakle, ponovo su je pronašli. Ali nisu mogli znati gde će odlučiti da
proveri poštu. U ovom pogledu se zaista trudila da njen izbor dosledno
bude nasumičan.
Baš u ovom trenutku, u nekoj urednoj sivoj kancelariji oglasio se
alarm, ili možda i u nekoliko kancelarija, možda su čak počela da
bleskaju i crvena svetla. Naravno da je pronalaženje ove IP adrese
prioritet. Samo što nisu mobilisali službena tela. Ali čak i kada bi
upotrebili helikopter - a imali su ga na raspolaganju - imala je još
nekoliko minuta. Dovoljno da vidi šta Karston želi.
Naslov mejla bio je: Umorna od bežanja?
Kopile.
Otvorila je mejl. Poruka nije bila dugačka.

Politika se promenila. Potrebna si nam.

Da li bi vredelo da ti uputimo zvanično izvinjenje?
Možemo li da se sastanemo? Ne bih to od tebe tražio, ali
životi su u pitanju.
Mnogi, mnogi životi.

Oduvek joj se dopadao Karston. Od svih ljudi u tamnim odelima

koje je odeljenje zapošljavalo, on joj je nekako najviše delovao kao
ljudsko biće. Neki od njih - naročito oni u uniformi - bili su zaista
zastrašujući. Što je verovatno bilo licemerno, s obzirom na posao kojim
se bavila.
Tako da je Karston, naravno, bio logičan izbor za kontakt s njom.
Znali su da je usamljena i uplašena i poslaće joj starog prijatelja da je
navede da oseti toplinu i da je uljuljkaju. Uz malo zdravog razuma i
sama bi prozrela ovo lukavstvo bez ikakve pomoći, ali nije škodilo što
je ista varka upotrebljena u jednom od romana koje je ukrala.
Dozvolila je sebi da jednom duboko udahne i da se trideset sekundi
usredsredi na svoje misli. Trebalo je da se usredsredi na svoj sledeći
logičan korak - izlazak iz biblioteke, ovog grada i države, čim pre - i da
li će to biti dovoljno? Da porazmisli da li je njen trenutni identitet i
dalje bezbedan, ili je vreme da se ponovo premesti?
Međutim, tu usredsređenost je sasvim pomela prepredena
pomisao na Karstonovu ponudu.
Šta ako...
Šta ako je ovo zaista način da ih natera da je ostave na miru? Šta
ako je njeno uverenje da je ovo zamka posledica paranoje i preterane
opsednutosti špijunskim romanima?
Ako je posao dovoljno važan, možda će joj u zamenu za njega vratiti
njen stari život.
Malo verovatno.
Ipak, nije bilo svrhe pretvarati se da je Karstonov mejl zalutao.
Odgovorila je onako kako je mislila da se nadaju da će odgovoriti,
premda je oformila samo osnovni obris plana.

Umorna sam ja od mnogo čega, Karstone.

Na mestu na kom smo se prvi put sreli, za nedelju dana od
danas, podne.
Vidim li nekoga s tobom, nestala sam, i tako to, sigurna sam
da znaš kako to već ide.
Nemoj da si glup.

Ustala je i krenula istog trenutka, dugačkim glatkim korakom, koji

je usavršila uprkos kratkim nogama, a koji je izgledao mnogo
opuštenije nego što je zapravo bio. Odbrojavala je sekunde u glavi,
procenjivala koliko dugo će helikopteru biti potrebno da pređe
razdaljinu između Vašingtona i ovog mesta. Naravno, mogli bi da
obaveste lokalnu policiju, ali nije to bio njihov stil.
Nije to uopšte bio njihov stil, ali ipak... imala je neosnovan, a opet
uporan nelagodan osećaj da im je možda njihov uobičajeni stil postao
zamoran. Nije dao rezultate koje su želeli, a to nisu strpljivi ljudi.
Navikli su da dobijaju sve što požele u trenutku kada to požele. A nju
žele da vide mrtvu već tri godine.
Ovaj mejl je svakako predstavljao promenu politike. Ako je posredi
zamka.
Morala je da pretpostavi da jeste. Ovakav pogled na stvari, ovakav
način kontrole njenog sveta, bio je i razlog što još uvek diše. Ali jedan
mali deo njenog mozga je već počeo ludo da se nada.
Igrala je igru s malim ulogom, znala je to. Samo jedan život. Njen
život.
A ovaj život, što ga je sačuvala uprkos tako neznatnim izgledima,
bio je samo to i ništa više: život. Najogoljenija osnova. Jedno srce koje
kuca, jedan par pluća što se šire i skupljaju.
Bila je živa, da, i silno se borila da to i ostane, ali u mračnijim
noćima ponekad se pitala za šta se ona to tačno bori. Da li je kvalitet
života koji vodi vredan tolikih napora? Zar ne bi bilo opuštajuće
sklopiti oči i da ne mora ponovo da ih otvori? Nije li i prazno crno
ništavilo malčice prijatnije od upornog neumornog straha i stalnog
truda?
Samo ju je jedna stvar sprečila da ne odgovori potvrdno na ovo
pitanje i ne odabere jedan od dostupnih i bezbolnih načina da se iz
svega ovoga izvuče, a to je bio preterano naglašen takmičarski nagon.
Dobro joj je služio na studijama medicine, a sada ju je održavao u
životu. Nije imala nameru da im dozvoli da pobede. Nije bilo šanse da
im da tako lako rešenje njihovog problema. Verovatno će je se
naposletku dokopati, ali moraće da se dobrano potrude da bi to
postigli, prokleti bili, i krvavo će to platiti.
Sada je bila u kolima i šest blokova udaljena od najbližeg izlaza na
auto-put. Preko kratke kose stavila je tamnu bejzbol kapu, velike
muške naočare pokrivale su joj veći deo lica, a široki duks vitku figuru.
Neupućenom posmatraču izgleda kao dečak tinejdžerskog uzrasta.
Ljudi koji žele njenu smrt već su izgubili malo krvi, i uhvatila je sebe
kako se smeši sećajući se ovoga. Neobično je bilo koliko joj je lako
padalo ubijanje ljudi ovih dana, koliko je zadovoljstva u tome
pronalazila. Postala je krvožedna, što je bila prava ironija kada se sve
uzme u obzir. Provela je šest godina pod njihovim starateljstvom i za
sve to vreme nisu bili ni blizu tome da je slome, da je pretvore u nekoga
ko uživa u svom poslu. Ali tri godine bežanja od njih promenilo je
mnogo toga.
Znala je da neće uživati u ubistvu nedužne osobe. Bila je sigurna da
se to nije promenilo, i da se to neće ni promeniti. Neki ljudi u njenom
poslu - njenom bivšem poslu - zaista su psihotični, ali ona voli da
veruje da njene kolege nisu bile ni izbliza dobre koliko i ona. Imaju
pogrešne motive. Mrzela je ono što radi i to joj je davalo moć da to radi
najbolje.
U kontekstu njenog trenutnog života, ubijanje je imalo veze s
pobeđivanjem. Nije to bio pravi rat, samo jedna po jedna mala bitka, ali
je ipak svaka predstavljala pobedu. Nečije srce će prestati da kuca, a
njeno će nastaviti. Neko bi došao po nju i umesto žrtve pronašao
predatora. Smeđeg pauka samotnjaka, nevidljivog iza paučinaste
zamke.
Oni su ovo od nje napravili. Pitala se da li su se barem malo dičili
svojim postignućem, ili su se samo kajali što je nisu zgazili dovoljno
brzo.
Kada je prešla nekoliko kilometara auto-puta, osećala se bolje.
Vozila je popularan model automobila, hiljadu identičnih vozila bilo je
na auto-putu s njom, a ukradene tablice će zameniti čim pronađe
bezbedno mesto da to učini. Nije bilo ničega na osnovu čega bi je mogli
povezati s gradom koji je upravo napustila. Prošla je pored dva izlaza i
izašla na trećem. Ako i požele da blokiraju auto-put, nisu znali gde to da
urade. I dalje je bila skrivena. Za sada i dalje bezbedna.
 Naravno da nije dolazilo u obzir da u ovom trenutku vozi pravo
kući. Bilo joj je potrebno šest sati da se vrati, jer je vijugala raznim
magistralama i lokalnim putevima, neprestano proveravajući da je
niko ne prati. Kada se konačno vratila u svoju malu iznajmljenu kuću -
arhitektonskom ekvivalentu krntije - već je bila delimično usnula.
Pomislila je da skuva kafu, odmeravajući koristi kofeinskog udara
naspram tereta još jednog dodatnog zadatka, i odlučila da se izbori sa
obavezama na isparenjima energije.
Odvukla se na trem preko dva klimava stepenika, automatski
izbegavajući trulo mesto na levoj strani gazišta prve stepenice, i
otključala dve sigurnosne brave na čeličnim sigurnosnim vratima, koja
je postavila u prvoj nedelji boravka ovde; zidovi - napravljeni samo od
drvenog okvira, gipsa, iverice i vinilske fasade - nisu pružali isti nivo
bezbednosti, ali su, statistički gledano, uljezi najpre udarali na vrata. Ni
rešetke na prozorima nisu bile nepremostiva prepreka, ali su bile
dovoljne da ubede običnog provalnika da pronađe lakšu metu. Pre nego
što je okrenula kvaku, pritisnula je zvono. Tri kratka pokreta prstom,
koji bi svakome ko je posmatra izgledali kao da je jednom dugo
zazvonila. Tanki zidovi su samo blago prigušili zvuk vestminsterskih
zvona. Brzo je ušla na vrata, zadržavajući dah za svaki slučaj. Nije bilo
tihog krckanja slomljenog stakla pa je izdahnula i zatvorila vrata za
sobom.
Bezbednosni sistem u kući osmislila je sama. Profesionalci koje je u
početku proučavala imali su svoje metode. Međutim, niko od njih nije
posedovao njene uskostručne veštine. Niti su ih posedovali autori
različitih romana, koje je sada koristila kao krajnje neverovatne
priručnike. Sve drugo što joj je bilo potrebno bilo je lako proveriti na
Jutjubu. Nekoliko delova stare veš mašine, kontrolna mikroploča koju
je poručila preko interneta, novo zvono i još pokoja naprava i napravila
je sasvim solidnu zamku.
Zaključala je brave za sobom i pritisnula prekidač najbliži vratima
da upali svetla. Nalazio se na ploči sa još dva prekidača. Srednji je bio
lažni. Treći prekidač, najudaljeniji od vrata, bio je spojen sa istom
niskonaponskom signalnom žicom kao i zvono. Kao i ta naprava i
vrata, ploča s prekidačima bila je nekoliko decenija novija od svega
ostalog u maloj prostoriji u prednjem delu kuće, koja je u isti mah
služila kao dnevna soba, trpezarija i kuhinja.
Sve je izgledalo kao što je izgledalo i kada je odlazila: minimalan
jeftin nameštaj - ništa dovoljno veliko da se odrasla osoba iza njega
sakrije. Sterilno. Znala je da prostorija čak i pored linoleuma u boji
avokada i senfa i hrapavog plafona izgleda kao laboratorija.
Možda je na laboratoriju podsećala zbog mirisa. Prostorija je bila
toliko skrupulozno čista da bi miris koji podseća na prodavnicu
opreme za održavanje bazena uljez verovatno pripisao hemikalijama
za čišćenje. Ali samo kad bi uspeo da uđe a da ne okine bezbednosni
sistem. Ako bi ga okinuo, ne bi imao vremena da primeti mnoge
pojedinosti u prostoriji.
Ostatak kuće činili su mala spavaća soba i kupatilo, koji su se
nalazili u pravoj liniji u odnosu na ulazna vrata i stražnji zid, i između
vrata i sobe nije bilo ničega na šta bi mogla da se saplete. Isključila je
svetlo, da poštedi sebe povratka do vrata kasnije.
Uteturala se u sobu kroz jedina vrata na njima i kao u snu odradila
svoju večernju rutinu. Dovoljno svetlosti prodiralo je kroz venecijanere
- crveno neonsko svetlo sa benzinske stanice preko puta - pa nije
morala da pali lampu. Najpre je dva dugačka perjana jastuka namestila
na velikom madracu, koji je zauzimao najviše prostora u sobi, tako da
oblikom podsećaju na obris ljudskog tela. Zatim je u jastučnice stavila
plastične kesice sa zipom, pune lažne krvi koja se koristi za Noć
veštica; izbliza ta krv i nije bila naročito uverljiva, ali one su bile
namenjene napadaču koji bi upao kroz prozor, sklonio venecijanere u
stranu i pucao s te tačke. Ne bi on bio u stanju da primeti razliku na
nejasnoj neonskoj svetlosti. Zatim, glava - maska koju je koristila bila je
još jedna stvar koju je nabavila na rasprodaji nakon Noći veštica - bila
je parodija na nekog političkog pajaca i imala je prilično realnu boju
kože. Napunila ju je tako da otprilike odgovara obliku njene glave, i
ušila je na nju jeftinu smeđu periku. A najvažnije je bilo što je između
madraca i opruga u nitima najlona bila skrivena i tanka žica. Ista takva
žica izbijala je iz jastuka na mestu na kom je počivala glava. Podigla je
pokrivač i ćebe, sve namestila, a zatim spojila dve žice. Bio je to veoma
tanan spoj. Kada bi glavu samo blago dotakla ili malo pomerila jastuk,
žice bi se tiho rastavile.
Odmakla se za korak i ispod delimično spuštenih kapaka još
jednom odmerila mamac. Nije to bilo baš njeno najbolje delo, ali je
zaista izgledalo kao da neko spava u krevetu. Čak i kada uljez ne bi
poverovao da je to Kris, i dalje bi morao da neutrališe usnulo telo pre
nego što krene u potragu za njom.
Suviše umorna da bi se presvlačila u pidžamu, samo je skinula
široke farmerke. Bilo je to dovoljno. Uzela je četvrti jastuk i izvukla
vreću za spavanje ispod kreveta; činili su joj se veći i teži nego obično.
Odvukla ih je u malo kupatilo i bacila u kadu, a zatim odradila samo
elementarne pripreme za spavanje. Bez umivanja, samo će zube oprati.
Pištolj i gas-maska bili su ispod umivaonika, skriveni ispod gomile
peškira. Navukla je masku preko glave i zategla kaišiće, a zatim stavila
dlan preko filtera i udahnula kroz nos da proveri pečat. Maska joj se
sasvim lepo priljubila uz lice. Uvek je lepo prianjala uz lice, ali nikada
nije dozvoljavala da je opuštenost ili iscrpljenost nateraju da zanemari
bezbednosnu proveru. Stavila je pištolj na držač za sapun na zidu, koji
je lako mogla da dohvati iz kade. Nije volela pištolj - bila je sasvim
pristojan strelac u poređenju sa sasvim nenaoružanim, ali nije mogla
da se meri s profesionalcima. Ali bila joj je potrebna neka opcija;
jednog dana će njeni neprijatelji da provale njen sistem i ljudi koji
dolaze po nju takođe će imati gas-maske.
Iskreno, bila je iznenađena što je ova njena igrarija uspela da je
spase ovoliko dugo.
Sa spremnikom za hemijsku apsorpciju zavučenim pod traku
brusthaltera, prešla je ona dva koraka koja su je delila od sobe i vratila
se u nju. Kleknula je pored ventilacionog otvora na podu s desne strane
kreveta, na kom nikada nije spavala. Rešetka koja je pokrivala otvor
verovatno nije bila prašnjava koliko bi trebalo, gornji šrafovi bili su
samo delimično pričvršćeni, a donjih nije ni bilo, ali bila je sigurna da
niko ko bi pogledao kroz prozor ne bi primetio ove pojedinosti niti bi
razumeo šta to znači čak i da ih primeti; a Šerlok Holms je bio jedina
osoba za koju nije brinula da će pokušati da je ubije.
Olabavila je gornje šrafove i sklonila rešetku. Nekoliko stvari bi
odmah upalo u oči nekome ko bi pogledao u ventilacioni otvor. Prva je
bila ta da je on bio zatvoren i nefunkcionalan. Druga stvar koja je
upadala u oči bila je da velikoj beloj kofi i velikom setu baterija tu
verovatno nije mesto. Skinula je poklopac s kofe i odmah ju je dočekao
isti miris hemikalija koji se širio i dnevnom sobom, toliko poznat da
jedva da ga je registrovala.
Gurnula je ruku u tamu iza kofe i najpre izvadila malu nezgrapnu
napravu s kalemom, metalnim ručicama i tankim žicama, a zatim i
staklenu ampulu veličine njenog prsta i, naposletku, gumenu rukavicu.
Postavila je solenoid - spravu koju je uzela sa odbačene mašine za veš -
tako da su ručice koje su se pružale s njega bile delimično potopljene u
bezbojnu tečnost u kofi. Dva puta je snažno trepnula, pokušavajući da
natera sebe da se razbudi; ovo je bio osetljiv deo. Stavila je rukavicu na
desnu ruku, a zatim izvukla spremnik ispod trake brusthaltera levom.
Rukom u rukavici je pažljivo stavila ampulu u brazde koje je urezala u
metalne ručice baš u ovu svrhu. Ampula je počivala tik ispod površine
kiseline, a beli prah u njoj bio je nepomičan i bezopasan. Ali ako se
prekine tok struje kroz žice, koje su tako tanano bile spojene na
krevetu, impuls će zatvoriti solenoid i staklo će se razbiti. Beli prah će
se pretvoriti u gas koji nije ni nepomičan ni bezopasan.
Bila je to u suštini ista stvar koju je imala postavljenu i u prednjem
delu kuće; ovde su žice prosto bile jednostavnije povezane. Ova zamka
je bila aktivna samo dok je ona spavala.
Vratila je rukavicu i rešetku na otvor, a zatim se, sa osećanjem koje
nije bilo dovoljno poletno da bi se moglo nazvati olakšanjem, oteturala
nazad u kupatilo. Vrata su, kao i ventilacioni otvor, mogla mnogo toga
reći nekome ko je, kao gospodin Holms, posvećen detaljima - meka
guma oko ivice vrata definitivno nije bila standardna. I svakako neće u
potpunosti zapečatiti kupatilo, ali će joj dati više vremena.
Gotovo je upala u kadu i usporenih pokreta sručila se na meku
vreću za spavanje. Bilo joj je potrebno neko vreme da se navikne da
spava s maskom, ali sada nije o tome ni razmišljala dok je zahvalno
sklapala oči.
Uvukla se u čauru od perja i najlona, migoljeći se dok se čvrsti
kvadrat njenog ajpeda nije našao u dnu njenih leđa. Bio je uključen u
produžni kabl, koji se napajao sa instalacija u prednjoj sobi. Ukoliko
električna energija tu počne da varira, ajped će zavibrirati. Iz iskustva
je znala da je to dovoljno da je probudi, čak i kada je umorna kao
večeras. Takođe je znala da bi spremnik - koji je još uvek držala u levoj
ruci i sada snažno privijala na grudi kao dete plišanog medu - mogla da
otpečati i smesti u za to predviđeno mesto na gas-maski za manje od
tri sekunde, uprkos tami i stanju delimične budnosti i uprkos činjenici
da zadržava dah. Toliko je puta vežbala, a zatim je i dokazala to sebi za
vreme tri hitne situacije, koje nisu bile vežba. Preživela je. Njene mere
su delovale.
Premda je bila iscrpljena, morala je da dozvoli svom umu da
prelista zla koja su se desila prethodnog dana, pre nego što joj dozvoli
da se obeznani. Osećaj je bio užasan - poput bola u fantomskom udu,
nije bio povezan ni sa jednim stvarnim delom njenog tela, prosto je bila
tu - svest da su je ponovo pronašli. I nije bila zadovoljna svojim
odgovorom na mejl. Suviše je impulsivno osmislila odgovor da bi bila
sigurna u njega. I moraće zbog toga da dela brže nego što bi želela.
 Znala je teoriju - ponekad se može desiti da ćete, ako pojurite pravo
na čoveka s pištoljem, tog čoveka uhvatiti nespremnog. Beg je uvek bio
njen omiljeni potez, ali ovog puta nije videla izlaz iz one druge opcije.
Možda sutra, nakon što se njen umorni mozak ponovo pokrene.
Zaspala je okružena svojom mrežom.
 POGLAVLJE 2

Dok je sedela i čekala da se Karston pojavi, razmišljala je o svim onim

ranijim prilikama kada je odeljenje pokušalo da je ubije.
Barnabi - doktor Džozef Barnabi, njen mentor, poslednji prijatelj
koga je imala - pripremio ju je za prvi pokušaj. Ali i pored sve njegove
predostrožnosti, planiranja i duboko usađene paranoje, život joj je
spasla čista sreća u vidu dodatne šolje crne kafe.
Nije dobro spavala. U tom trenutku je s Barnabijem radila već šest
godina, a on joj je nakon nešto više od tri godine izneo svoje sumnje. U
početku nije želela da poveruje da bi mogao biti u pravu. Radili su svoj
posao kako im je bilo naloženo, i radili su ga dobro. Ne možeš o ovome
razmišljati kao o dugoročnom rešenju, tvrdio je, premda je on u istom
odeljenju bio sedamnaest godina. Ljudi kao što smo mi, ljudi koji moraju
da znaju ono što niko ne želi da znamo, naposletku postaju nepodobni. Ne
moraš da uradiš ništa loše. Možeš ti biti savršeno pouzdana. Njima se ne
može verovati.
Toliko o tome da radi za dobre momke.
Njegove sumnje postale su specifičnije, zatim su se pretvorile u
planiranje koje je evoluiralo u fizičke pripreme. Barnabi je silno
verovao u pripremljenost, premda ga ona naposletku nije spasla.
Stres se pojačao u onim poslednjim mesecima, kako se bližio
datum odlaska, i ona, nimalo ne čudi, nije mogla da spava. Baš tog
aprilskog jutra bile su joj potrebne dve šolje kafe da joj se pokrene
mozak, umesto uobičajene jedne. Kada je ta dodatna šolja kafe dospela
u njenu bešiku, koja je bila manja od prosečne u telu manjem od
prosečnog, postala je doktor, koji umesto da sedi za svojim stolom, juri
da što pre stigne do toaleta i zaboravlja da ubeleži izlazak. I baš je tu
bila kada je smrtonosni gas izbio iz ventilacionih otvora u laboratoriji.
Barnabi je bio tačno na onom mestu na kom je trebalo da bude.
Njegovi krici bili su njegov poslednji dar njoj, njegovo poslednje
upozorenje.
Oboje su bili sigurni da neće, kada se odluče za akciju, odabrati
laboratoriju. Jer bi to bilo neuredno. Leševi su obično terali ljude da
upitno dignu obrve, a pametne ubice trudile su se da takve dokaze drže
što je moguće dalje od sebe. Ne napadaju oni svoje žrtve u sopstvenoj
dnevnoj sobi.
Ali trebalo je da zna da ne sme da potceni aroganciju ljudi koji su je
želeli ubiti. Nisu oni brinuli za zakon. Bili su suviše bliski s ljudima koji
su zakone donosili. Takođe je trebalo da uzme u obzir moć čiste
gluposti da pametnog čoveka uhvati nespremnog.
Sledeća tri puta bila su mnogo otvorenija. Profesionalne ubice,
pretpostavila je, s obzirom na to da je svaki radio sam. Do sada su to
samo bili muškarci, premda je žena uvek ostajala kao opcija za
budućnost. Jedan je pokušao da je ubije metkom, drugi da je probode
nožem, a jedan da joj prospe mozak metalnom šipkom. Nijedan od ovih
napada nije bio efikasan jer se desio jastucima. Nakon čega su njeni
napadači umrli.
Nevidljiv ali veoma korozivan gas nemo je ispunio sobu - bile su
potrebne dve i po sekunde da se to desi nakon što bi se žice razdvojile.
Nakon toga je ubica mogao da očekuje da će poživeti još pet sekundi, u
zavisnosti od visine i težine. To nije bilo prijatnih pet sekundi.
Njena priručna smeša nije bila ista kao ona koju su upotrebili na
Barnabiju, ali bila je približna. Bio je to za nju najjednostavniji način da
se čovek ubije brzo i bolno. I bio je to obnovljiv izvor, za razliku od
brojnih drugih oružja. Sve što joj je bilo potrebno bila je zaliha bresaka
i prodavnica opreme za održavanje bazena. Ništa što je zahtevalo
ograničen pristup, čak ni adresu, ništa što bi njeni progonioci mogli da
prate.
Zaista ju je ljutilo što su ponovo uspeli da je pronađu.
Besna je otkako se juče ujutro probudila, a postajala je sve bešnja
kako su sati prolazili, a ona se pripremala.
Primorala je sebe da odrema, a zatim čitave naredne noći vozila u
odgovarajućem automobilu, iznajmljenom uz veoma neuverljivu ličnu
kartu na ime Tejlor Golding i nedavno pribavljenu kreditnu karticu sa
istim imenom. Rano ovog jutra stigla je u grad u kom nikako nije želela
da bude, a to je njen bes dodatno pojačalo. Skrenula je na parking
agencije za iznajmljivanje automobila, koji se nalazio blizu
Nacionalnog aerodroma Ronald Regan, a zatim prešla ulicu, ušla u
drugu kompaniju za iznajmljivanje automobila i iznajmila automobil sa
tablicama Okruga Kolumbija.
Pre šest meseci bi postupila drugačije. Pokupila bi svoje stvari iz
kućice koju je iznajmljivala, prodala automobil na sajtu Krejglist, kupila
novi za keš od nekog privatnog lica koje ne vodi zvaničnu evidenciju, a
zatim se nekoliko dana vozila besciljno, dok ne bi pronašla grad
srednje veličine, koji bi joj delovao sasvim solidno. Zatim bi iznova
započela proces preživljavanja.
Ali sada je postojala ta glupa i izopačena nada da Karston govori
istinu. Veoma anemična nada. Verovatno ne bi bila dovoljna motivacija
sama po sebi. Postojalo je još nešto - mala ali iritantna briga da je
zanemarila odgovornost.
Barnabi joj je spasao život. I nastavio je da ga spasava. Svaki put
kada je preživela još jedan pokušaj ubistva, bilo je to zato što ju je on
upozorio da se čuva, obrazovao je, pripremio je.
Ako Karston laže - u šta je bila 97 procenata sigurna, onda je sve što
je rekao bila laž.
Uključujući i onaj deo o tome da im je potrebna. A ako im nije bila
potrebna, to je značilo da su pronašli nekoga da obavlja njen posao,
nekoga jednako dobrog kao što je i ona bila.
Možda su je odavno zamenili, možda su naručili ubistva čitavog
niza zaposlenih koliko je ona znala, ali je sumnjala u to. Odeljenje je u
izobilju imalo novca i imalo je pristup svemu što poželi, jedino šta mu
je nedostajalo bilo je osoblje. Bilo je potrebno vreme da se pronađe,
odneguje i obuči tako značajan čovek kao što je bio Barnabi, ili ona.
Ljudi s takvim sposobnostima nisu mogli da se naprave u epruveti.
Ona je imala Barnabija da je spase. A ko će spasti glupog klinca koga
su regrutovali nakon što je ona otišla? Novajlija je verovatno genijalan,
baš kao što je i ona bila, ali sasvim izvesno slep, ili slepa, za ono
najvažnije. Zaboravi služenje otadžbini, zaboravi spašavanje nedužnih
života, zaboravi najmoderniju opremu, pionirsku nauku i neograničen
budžet. Zaboravi na sedmocifrenu platu. Šta kažeš na to da ostaneš u
životu? Da te niko ne ubije? Bez sumnje, osoba koja se sada nalazi na
njenom mestu nema predstavu da je u živom pesku.
Poželela je da postoji način da upozori tu osobu. Čak i kad ne bi
mogla da joj posveti onoliko vremena koliko je Barnabi njoj posvetio.
Čak i kada bi to bio samo jedan razgovor: Ovako nagrađuju ljude kao što
smo mi. Pripremi se.
Ali to nije bila opcija.
Jutro je provela u dodatnim pripremama. Uzela je sobu u butik-
hotelu Brejskot pod imenom Kejsi Vilson. Lična karta koju je upotrebila
nije bila mnogo uverljivija od one na ime Tejlor Golding, ali dve
telefonske linije su zazvonile dok se prijavljivala, pa je recepcionerka
nije pažljivije zagledala. Imali su slobodne sobe ovako rano, ali Kejsi će,
rekla je, morati da plati jedan dan više, jer prijavljivanje novih gostiju
počinje tek u tri. Kejsi je bez pogovora pristala na ovaj uslov. Činilo se
da je recepcionerki laknulo. Nasmešila se Kejsi, po prvi put je zaista
pogledavši. Kejsi je obuzdala trzaj. Nije bilo važno da li će devojka
upamtiti njeno lice, Kejsi će se ionako u narednih pola sata potruditi da
je svi dobro upamte.
Kejsi je namerno koristila androgina imena. Bila je to jedna od
strategija koje je pokupila iz dokumenata koje joj je Barnabi davao,
nešto što su pravi špijunu radili, ali je bilo i zdravorazumski tako
postupati, što je bilo nešto što su pisci fikcije takođe shvatili. Logika se
zasnivala na pretpostavci da će oni koji u ovom hotelu traže ženu,
najpre krenuti od očigledno ženskih imena u knjizi gostiju, kao što su
Dženifer ili Keti. Možda će tek u drugom krugu stići do gostiju po
imenu Kejsi, Teri ili Dru. Svaki dodatni trenutak koji uspe da kupi za
nju je bio dragocen. Svaki dodatni minut mogao je da joj spase život.
Kejsi je odmahivanjem glave odbila portira, koji je prišao da joj
ponudi svoje usluge, i krenula prema liftu vukući sama svoj jedini
kofer. Pored komandne table lifta trudila se da okrene lice od kamere.
Kada je ušla u sobu, otvorila je kofer i izvadila iz njega veliku aktovku i
crnu tašnu sa rajsferšlusom. U koferu se, osim ove dve stvari, nije
nalazilo više ništa.
Skinula je sako, zbog koga su njen tanki sivi džemper i obične crne
pantalone izgledali profesionalno, i okačila ga na vešalicu. Džemper je
pozadi bio pričvršćen zihernadlama, da bi izgledao kao da prati liniju
tela. Skinula je zihernadle i pustila da joj džemper široko padne niz telo,
zbog čega je izgledala malo sitnije, možda i malo mlađe. Skinula je
karmin i uklonila veći deo šminke s lica, a zatim pogledala svoj odraz u
velikom ogledalu iznad toaletnog stočića. Mlađa, ranjiva; široki
džemper je govorio da se krije u njemu. Zaključila je da je to dovoljno
dobro.
Da je trebalo da se sastane s upravnikom hotela ženskog pola,
drugačiju bi ulogu odigrala, možda bi pokušala da doda lažne modrice
crnom i plavom senkom za oči, ali je na posetnici, koju je uzela s
recepcije, pisalo Vilijam Grin, pa nije smatrala da je potrebno da ulaže
dodatno vreme u maskiranje.
Njen plan nije bio savršen i to joj je smetalo. Volela bi da je imala
nedelju dana da razmotri sve moguće ishode i posledice. Ali bio je to
najbolji plan koji je mogla da realizuje u vremenskom okviru koji joj je
dat. Verovatno je bio i preterano komplikovan, ali je sada bilo suviše
kasno da o tome razmišlja.
Pozvala je recepciju i zatražila da razgovara s gospodinom Grinom.
Brzo su je spojili.
„Ovde Vilijam Grin, kako mogu da vam pomognem?“
Glas je bio srdačan i preterano topao. Odmah je u glavi stvorila sliku
pravog morža od čoveka, sa sve gustim brkovima.
„Uh, da, nadam se da vas ne ometam...“
„Ne, naravno da ne, gospođice Vilson. Na raspolaganju sam vam da
vam pomognem koliko god je to u mojoj moći.“
„Potrebna mi je pomoć, ali će vam možda zvučati malo čudno...
teško je objasniti.“
„Ne brinite, gospođice, uveren sam da vam mogu biti od pomoći.“
Zvučao je izuzetno samouvereno. Zapitala se s kakvim li se već čudnim
zahtevima hvatao u koštac.
„O, bože“, pokolebala se. „Možda bi mi bilo lakše da vam ovo kažem
uživo?“, podigla je glas kao da postavlja pitanje.
„Naravno, gospođice Vilson. Na sreću, biću slobodan za petnaest
minuta. Moja kancelarija je odmah iza ugla kada krenete od recepcije.
Da li vam to odgovara?“
Osećala je uzbuđenje i olakšanje. „Da, mnogo vam hvala.“
Stavila je torbe u orman i pažljivo iz gomile novčanica iz aktovke
izdvojila potrebnu sumu. Stavila je novac u džep, a zatim sačekala
trinaest minuta. Spustila se stepenicama da bi izbegla kamere u
liftovima.
Dok ju je gospodin Grin uvodio u kancelariju bez prozora, sa
zadovoljstvom je primetila da nije mnogo pogrešila kada ga je
zamišljala. Nije imao brkove - uopšte nije imao malje, ako se ne računa
nagoveštaj belih obrva - ali je u svakom drugom pogledu veoma
podsećao na morža.
Nije bilo teško glumiti zastrašenost i znala je da ga je dobila već na
polovini priče o nasilnom bivšem momku koji je ukrao porodično
nasleđe. Nakostrešio se karakteristično muški i izgledao kao da želi da
glasno počne da besni na sva čudovišta koja tuku ženice, ali je
uglavnom ćutao, ako se ne računa pokoji coktaj i uveravanja da će se
lepo starati o njoj, i da je ovde bezbedna. Verovatno bi joj pomogao i bez
velikodušne napojnice, ali ona svakako nije škodila. Rekao je da će
priču ispričati samo članovima osoblja koji su bili deo njenog plana, a
ona mu se toplo zahvalila. Poželeo joj je sreću i ponudio da pozove
policiju ako ona smatra da bi joj to pomoglo. Kejsi je s velikom žalošću
morala da mu prizna koliko su se policija i zabrane prilaska pokazali
neefikasnim u prošlosti. Nagovestila mu je da s ovim problemom može
da se izbori samo uz pomoć velikog snažnog muškarca, kao što je
gospodin Grin. Bio je polaskan i požurio je da sve pripremi.
Nije prvi put igrala na ovu kartu. Barnabi joj je to u početku
predložio, kada su počeli da doteruju detalje svog plana bega. U
početku se strašno protivila ovoj zamisli, uvređena na neki nerazuman
način, ali Barnabi je oduvek bio praktičan. Bila je sitna i ženstvena;
zbog toga će biti žrtva u očima mnogih. Zašto da onda ovu
pretpostavku ne okrenu u svoju korist? Izigravaj žrtvu da to ne bi
postala.
Kejsi se vratila u svoju sobu i presvukla se u odeću koju je držala u
aktovki; zamenila je džemper pripijenom crnom majicom s kratkim
rukavima i V-izrezom i stavila široki crni kaiš sa složenom pletenom
šarom. Sve što je skinula moralo je da stane u aktovku jer će kofer
ostaviti ovde i neće se vraćati u hotel.
Bila je naoružana; nikada nije izlazila napolje a da ne preduzme
određene mere predostrožnosti. Ali sada je svoju ličnu zaštitu
prebacila na režim rada izvanredne budnosti, i naoružala se bukvalno
do zuba - ili zapravo jednog zuba; stavila je lažnu krunicu punu nečega
mnogo manje bolnog od cijanida, ali jednako smrtonosnog. Bio je to
najstariji trik, i to s veoma dobrim razlogom: bio je efikasan. I ponekad
je poslednji potez koji preostane neopozivo izvlačenje iz ruku
neprijatelja.
Na velikoj crnoj ženskoj tašni su sa vrha kaiša, koji se nosi preko
ramena, visila dva drvena ukrasa. U tašni je nosila svoj posebni nakit u
malim obloženim kutijama.
Svaki komad bio je jedinstven i nezamenjiv. Nikada više neće imati
mogućnost pristupa ovakvim ukrasnim alatima, pa je veoma pažljivo
čuvala svoja blaga.
Tri prstena - jedan od ružičastog zlata, jedan od žutog zlata i jedan
od srebra. Na sva tri su se nalazile sitne bodlje, skrivene ispod vešto
napravljenih malih vijugavih otvora. Boja metala je ukazivala na to
kojom supstancom su presvučene bodlje. Što je bilo veoma jasno i što
se verovatno od nje i očekivalo.
Zatim su tu bile minđuše s kojima je uvek veoma pažljivo rukovala.
Ne bi rizikovala da ih nosi u ovom delu puta; sačekaće da se nađe bliže
meti kada ih stavi, glavu mora da pokreće veoma pažljivo. Izgledale su
kao jednostavne staklene kuglice, ali je staklo bilo toliko tanko da je
mogla da ga razbije i visoka nota, pogotovo zbog toga što su male sfere
već trpele pritisak iznutra. Ako je neko zgrabi za vrat ili glavu, staklo će
pući uz tihi prasak, Ona će zadržati dah - na minut i petnaest sekundi,
lako - i ako bude mogla, sklopiće oči. Njen napadač neće znati da to
treba da uradi.
Oko vrata je stavila povelik srebrni medaljon. Bio je veoma upadljiv
i privući će pažnju svakome ko zna ko je ona zapravo. On nije bio
smrtonosan: služio je samo da odvuče pažnju od pravih opasnosti. U
njemu se nalazila fotografija lepe devojčice s paperjastom kosom boje
slame. Puno ime deteta bilo je rukom ispisano na poleđini fotografije;
izgledao je kao nešto što bi mogla da nosi majka ili tetka. Međutim, ova
devojčica bila je Karstonovo jedino unuče. Nadala se da će, ako i bude
prekasno za nju, njeno telo pronaći pravi detektiv, koji će, usled
nemogućnosti identifikacije, biti primoran da pregleda sav dokazni
materijal, što će ga odvesti do čoveka koji je, naposletku, za njega bio i
odgovoran. Verovatno neće ozbiljnije naškoditi Karstonu, ali bi moglo
da ga dovede u nezgodan položaj, da ga natera da se oseti ugroženo ili
se zabrine da nisu negde procurile još neke informacije.
Jer je ona znala dovoljno o skrivenim katastrofama i poverljivim
užasima da mu prouzrokuje mnogo više od privremene nelagode. Ali
čak i sada, tri godine nakon prve osude na smrt, pomisao na izdaju nije
joj bila lagodna, niti joj je bila lagodna veoma realna mogućnost
izazivanja opšte panike. Nije bilo načina da se predvidi šteta koju bi
njena otkrića mogla da nanesu, šteta koju bi mogla da nanesu
nedužnim građanima. Zato je odlučila samo da navede Karstona da
pomisli da je tako nešto uradila nemarno; možda će od brige dobiti
aneurizmu. Lepi medaljon s nekoliko kapljica osvete, da bi joj poraz
lakše pao.
Ali lančić na kom je medaljon visio bio je smrtonosan. Imao je,
proporcionalno svojoj veličini, zateznu čvrstoću kabla koji se koristi za
žičare, i bio je dovoljno snažan da se njime zadavi čovek. Lančić se
pričvršćivao magnetom, a ne kopčom; nije želela da je neko dokrajči
njenim oružjem. Drveni ukrasi na ramenom kaišu tašne imali su otvore
u koje su pasovali krajevi lančića; kada bi se gajtan postavio u njih,
drveni ukrasu postajali su drške. Fizička sila nije bila njen prvi izbor, ali
od nje je niko neće ni očekivati. Što joj je davalo prednost da se za nju
pripremi.
U složenoj šari njenog crnog kožnog kaiša nalazilo se skriveno
nekoliko špriceva na oprugu. Mogla je da ih izvuče zasebno ili da
pokrene mehanizam koji bi u isti mah ogolio sve oštrice ukoliko bi se
napadač privio uz nju. Mešavina različitih supstanci ne bi se lepo
ukopila u njegovom organizmu.
U džepovima je nosila oštrice skalpela sa zalepljenim sečivima.
Imala je i standardne noževe u cipelama; jedan je iskakao s prednje
strane, a jedan sa zadnje.
U tašni je nosila dve limenke na kojima je pisalo SUZAVAC - u jednoj
se zaista nalazio suzavac, a u drugoj nešto što je imalo daleko
dugotrajnije štetne posledice.
Pa lepa bočica parfema, iz koje je izlazio gas, a ne tečnost.
Nešto nalik na balzam za usne u džepu.
I još nekoliko drugih zabavnih opcija, za svaki slučaj. Plus sitnice
koje je ponela u slučaju malo verovatnog ishoda - uspeha. Jarkožuta
meka bočica u obliku limuna, šibice, putni aparat za gašenje požara. I
gotovina, mnogo gotovine. Ubacila je ključ-karticu u torbu; neće se
vraćati u ovaj hotel, ali ako sve bude u redu, neko drugi će se vratiti.
Kada je bila pod punom ratnom opremom kao sada, morala je da se
kreće veoma oprezno, ali vežbala je dovoljno da bude sigurna u svoj
korak. Bilo je utešno znati da će onaj ko je natera da se kreće manje
oprezno zbog toga i sam zažaliti.
Napustila je hotel, s aktovkom u ruci i tašnom na ramenu,
klimnuvši glavom recepcioneru. Sela je u automobil i odvezla se do
prepunog parka u središtu grada. Automobil je ostavila na parkingu
obližnjeg tržnog centra na sevemoj strani i ušla u park.
Ovaj park joj je bio prilično dobro poznat. Blizu jugoistočnog dela
nalazio se toalet u koji se sada uputila. Kao što je i očekivala, toalet je
sredinom prepodneva radnog dana bio prazan. Iz aktovke je izvukla
novu garderobu. Bio je tu i smotan ranac i još nekoliko komada
dodatne opreme. Presvukla se, stavila odeću koju je skinula u aktovku,
a zatim je i nju i tašnu ugurala u veliki ranac.
Kada je izašla iz toaleta, više nije bila tako lako prepoznatljiva kao
ženska osoba. Pogureno je pošla prema južnom delu parka, povila
kolena i koncentrisala se na to da ne njiše kukovima, da je korak ne
oda. Premda se činilo da je niko ne posmatra, uvek je bilo mudrije
ponašati se kao da je nečije oči stalno prate.
Park je počeo da se puni negde u vreme ručka, kao što je i očekivala.
Niko nije obraćao pažnju na androginog klinca, koji je sedeo na klupi u
hladovini i besno kucao poruke na smartfonu. Niko nije prišao
dovoljno blizu da vidi da telefon nije ni uključen.
Tačno preko puta nalazilo se mesto na koje je Karston najviše voleo
da dolazi u vreme ručka. Nije to bilo mesto sastanka koje je predložila.
A i poranila je pet dana.
Iza muških naočara za sunce, pogledom je prelazila preko trotoara.
Ovo možda ne upali. Možda je Karston promenio navike. Navike su,
ipak, bile opasne. Kao i pouzdanje u bezbednost.
Pretresla je sve savete koje su i stvarni i fiktivni izvori nudili o
maskama, uvek se fokusirajući na zdravorazumske stvari. Ne stavljajte
platinastu periku i ne penjite se na visoke potpetice samo zato što ste
niska brineta. Nije suština izgledati potpuno drugačije, već neupadljivo.
Razmišljajte o onome što privlači pažnju - plavuše i visoke potpetice - i
izbegavajte to. Koristite svoje jake strane. Ponekad vam upravo ono
što vas čini neprivlačnim može spasti život.
U dobra vremena prezirala je svoju dečačku figuru. Sada ju je
koristila. Ako obuče široki džemper i za broj veće iznošene farmerke,
svako ko traži ženu samo će preći pogledom preko dečaka. Kosa joj je
bila kratka kao u dečaka i lako ju je bilo sakriti pod kačket, a nekoliko
pari čarapa u prevelikim ribok patikama omogućio joj je da se kreće
nezgrapnim i nesrazmernim korakom tinejdžera. Neko ko bi se zaista
pomno zagledao u njeno lice mogao bi da primeti izvesna neslaganja.
Ali zašto bi to iko uradio? Park se punio ljudima svih uzrasta i polova.
Nije se isticala i niko ko je lovi neće očekivati da je tu nađe. Nije se
vraćala u Vašington još otkako je odeljenje prvi put pokušalo da je
ubije.
Nije ovo bila njena jača strana - napuštanje sigurnosti i lov. Ali je to
bar bilo nešto što je koliko-toliko unapred osmislila. Većina onoga što
je radila u toku jednog prosečnog dana zahtevala je samo mali deo
njene pažnje i inteligencije. Ostatak njenog uma se uvek bavio
mogućnostima i zamišljao različite scenarije. Sada je bila malo
samopouzdanija zbog toga. Radila je na osnovu mentalne mape koju je
stvarala mesecima.
Karston nije promenio navike. Tačno u dvanaest i petnaest seo je
za metalni sto u bašti kafea u koji je redovno svraćao. Odabrao je sto
koji je bio tako pozicioniran da ga je u potpunosti pokrivala senka
suncobrana, kao što je i očekivala. Karston je nekada bio riđokos. Sada
više nije imao mnogo kose, ali je i dalje imao specifičan ten riđokosih
ljudi.
Konobarica mu je mahnula, pokazala glavom blok u ruci, a zatim se
vratila unutra. Dakle, uobičajena porudžbina. Još jedan navika koja
čoveka može koštati glave. Da je Kejsi želela da ubije Karstona, mogla
je to izvesti a da on nikada i ne sazna da je bila tu.
Ustala je, ugurala telefon u džep i prebacila ranac preko ramena.
Pešačka staza se pružala iza strmine i drveća. Karston nije mogao da je
vidi. Bilo je vreme za novi kostim. Promenila je držanje. Skinula kapu.
Svukla je džemper koji je obukla preko majice. Zategla je kaiš, zasukala
nogavice farmerki i pretvorila ih u dečački model. Ribok patike je
skinula i zamenila ih sportskim baletankama iz ranca. Sve je ovo
odradila opušteno, kao da joj je toplo pa skida višak odeće. Vreme joj je
išlo naruku. Prolaznici su se možda i iznenadili što vide devojku u
muškoj odeći, ali nije verovala da će se iko toga posebno sećati. Suviše
je bilo ekstremnih stilova u parku danas. Sunčeva svetlost je uvek na
ulice Vašingtona izmamljivala sve čudake.
Ponovo je preko ramena prebacila tašnu. Ranac je bacila iza jednog
skrajnutog drveta, kada je niko nije gledao. Ako ga neko i pronađe,
unutra se ne nalazi ništa bez čega ne može.
Prilično uverena da niko ne može da je vidi, stavila je periku, a
naposletku, pažljivo, i minđuše.
Mogla je da se suoči sa Karstonom u dečačkoj odeći, ali zašto da mu
odaje svoje tajne? Zašto da mu dozvoli da je poveže sa osobom koja je
vršila prismotru? Naravno, pod uslovom da je uopšte primetio dečaka.
Možda će uskoro ponovo morati da postane dečak pa zašto da protraći
tu masku. I mogla je da uštedi na vremenu noseći odeću koju je nosila u
hotelu, ali da nije promenila izgled, snimak nadzornih kamera iz hotela
lako može da se poveže sa snimkom s bilo koje kamere na trenutnom
javnom mestu. Posvetivši dodatno vreme svojoj pojavi, presekla je što
je moguće više veza; ako se neko trudi da pronađe dečaka, ili poslovnu
ženu, ili prosto ženu koja je šetala parkom, kao što je radila sada,
moraće da prati veoma složen trag.
Bilo je svežije nakon što se presvukla u žensku odeću. Pustila je laki
povetarac da osuši znoj koji je počeo da se nakuplja pod najlonskim
džemperom, a zatim je izašla na ulicu.
Prišla mu je s leđa, istim putem kojim je i on prošao pre svega
nekoliko minuta. Stigla mu je hrana - sendvič s piletinom i
parmezanom - i činilo se da joj je potpuno posvećen. Ali znala je da
Karston ume bolje od nje da se predstavi kao nešto što nije.
Bez mnogo pompe, spustila se u stolicu preko puta njega. Usta su
mu bila puna kada je podigao pogled.
 Znala je da je dobar glumac. Pretpostavila je da će prikriti svoju
stvarnu reakciju i pokazati samo osećanja koja želi da pokaže, pre nego
što ona primeti prava. S obzirom na to da uopšte nije izgledao
iznenađeno, pretpostavila je da je njena pojava za njega potpuno
neočekivana. Da ju je očekivao, ponašao bi se kao da ga je njena
iznenadna pojava zapanjila. Ali ovo - smiren pogled, ni traga od širenja
očiju, odmereno žvakanje - ovo je on pokušavao da kontroliše svoje
iznenađenje. Bila je gotovo 80 procenata sigurna u to.
Nije rekla ništa. Samo je susrela njegov bezizražajan pogled dok je
dovršavao zalogaj.
„Pretpostavljam da bi bilo suviše lako sastati se kako smo se i
dogovorili“, rekao je.
„Suviše lako za tvog snajperistu, to je sigurno.“ Lako je izgovorila
ove reči, koristeći isti ton koji je koristio i on. Svako ko bi ih čuo
pomislio bi da se šali. Ali druge dve grupe gostiju su razgovarale i
glasno se smejale; ljudi koji su prolazili trotoarom imali su u ušima
slušalice ili su razgovarali telefonom. Niko osim Karstona nije mario za
to šta ona govori.
„To nikada nisam bio ja, Džulijana. Moraš to znati.“
Sada je na nju došao red da se ponaša kao da nije iznenađena.
Toliko je vremena prošlo otkako joj se neko obratio njenim pravim
imenom da joj je zazvučalo kao ime stranca. Nakon prvobitnog trzaja,
osetila je mali nalet zadovoljstva. Dobro je bilo što joj rođeno ime zvuči
strano. To znači da dobro postupa.
Preleteo je pogledom preko njene očigledne perike - koja je veoma
ličila na njenu prirodnu kosu, ali će on sada posumnjati da pod njom
krije sasvim drugu frizuru. Zatim je naterao sebe da je pogleda u oči.
Još jedan trenutak je čekao odgovor, ali je, kada ona nije progovorila,
nastavio pažljivo birajući reči.
„Lica, nazovimo ih tako, koja su odlučila da bi ti trebalo da... odeš u
penziju... pala su u nemilost. Nikada to i nije bila popularna odluka, ali
nama, koji se s njom nikada nismo slagali, sada ta lica više nisu
nadređena.“
To i mogla biti i istina. Ali verovatno nije.
Odgovorio je na skepsu u njenom pogledu. „Da li su ti se dešavali
neki... neprijatni izgredi u poslednjih devet meseci?“
„A ja mislila da sam postala bolja u žmurkama od vas.“
„Gotovo je, Džuli. Pravo je nadjačalo silu.“
„Volim srećne završetke.“ Teški sarkazam.
 Trgao se. Njen sarkazam ga je povredio. Ili se pretvarao da ga je
povredio.
„Nije baš toliko srećan“, rekao je polako. „Srećan kraj bi značio da
ne moram da stupam u kontakt s tobom. Ostavili bismo te na miru do
kraja života. I bio bi on, što se nas tiče, dugačak.“
Klimnula je kao da se slaže, kao da mu veruje. U prošlosti bi uvek
pretpostavila da je Karston upravo onakav kakvim se čini. Dugo je
njegovo lice bilo sinonim za dobre momke. Sada je gotovo bilo
zabavno, na neki neobičan način, kao da je u pitanju igra, pokušati
proceniti šta je od onoga što govori zaista istina.
Ali tada joj se u glavi začuo glasić koji je pitao: Šta ako ovo nije igra?
Šta ako je istina... ako bih mogla biti slobodna?
„Bila si najbolja, Džulijana.“
„Doktor Barnabi je bio najbolji.“
„Znam da ne želiš ovo da čuješ, ali on nikada nije imao tvoj talenat.“
„Hvala.“
Podigao je obrve.
„Nisam ti se zahvalila za kompliment“, objasnila mu je. „Hvala ti što
nisi pokušao da mi kažeš da je njegova smrt bila nesrećan slučaj.“ Sve
je ovo izgovorila i dalje vedrim tonom.
„Bila je to loša odluka izazvana paranojom i nelojalnošću. Čovek koji
se sprema da izda svog partnera uvek upravo tog partnera doživljava
kao nekoga ko spletkari na isti način. Nečasni ne veruju da časni
postoje.“
Trudila se da joj lice bude kameno dok je govorio.
Nikada, za tri godine bežanja, nije odala nijednu tajnu koju je znala.
Nikada svojim progoniocima nije dala razloga da pomisle da je
izdajnik. I pored toga što su pokušavali da je ubiju, ostala je odana. Ali
to njenom odeljenju nije bilo važno.
Malo je šta njima bilo važno. Na trenutak joj je pažnju odvuklo
sećanje na to koliko je blizu bila onome što je tražila, mestu na kom bi,
da je nisu prekinuli, sada bila u najvažnijoj oblasti istraživanja i
stvaranja. Po svemu sudeći, ni sam projekat im nije bio važan.
„Ali to je sramota tih nelojalnih ljudi“, nastavio je Karston. „Jer
nikada nismo pronašli nikoga ko bi bio dobar kao ti. Dođavola, nikada
nismo pronašli nikoga ni upola dobrog kao Barnabi. Zapanjuje me kako
ljudi lako zaboravljaju da je istinski talenat veoma retka roba.“
Čekao je, očigledno se nadajući da će ona progovoriti, nadajući se
da će ga pitati nešto, da će pokazati neko interesovanje. Samo je zurila
u njega učtivo, onako kako neko gleda stranca koji ga poziva da priđe
šalteru.
Uzdahnuo je i nagnuo se, iznenada napet. „Imamo problem.
Potrebni su nam odgovori koje nam samo ti možeš dati. Nemamo
nikog drugog ko može da obavi taj posao. A ovo ne smemo da
upropastimo.“
„Vi, ne mi?“, upitala je jednostavno.
„Znam da ti možeš i bolje, Džulijana. Tebi je stalo do nedužnih.“
„Nekada mi jeste bilo stalo do njih. Može se reći da je taj deo mene
ubijen.“
Karston se ponovo trgao.
„Džulijana, žao mi je. Uvek mi je bilo žao. Pokušao sam da ih
zaustavim. Osećao sam silno olakšanje kada si im umakla. Svaki put.“
Nije mogla da ne oseti divljenje što joj sve ovo priznaje. Nema
poricanja, nema pravdanja. Nije joj servirao priču kako je to bila samo
strašna nezgoda u laboratoriji, koju je očekivala. Nije joj rekao: Nismo to
bili mi, bili su to državni neprijatelji. Nije bilo nikakvih priča, samo
priznanje.
„A sada je svima žao.“ Spustio je glas pa je morala pažljivo da ga
sluša da bi razaznala njegove reči. „A zato što nemamo tebe, Džulijana,
ljudi će umreti. Hiljade ljudi. Stotine hiljada.“
Čekao je dok je ona razmišljala o ovome. Bilo joj je potrebno
nekoliko minuta da sagleda sve moguće uglove.
I ona je sada tiho progovorila, ali se potrudila da u glasu nema ni
osećanja ni interesovanja. Samo je iznosila očigledne činjenice, da bi
nastavila razgovor. „Znaš nekoga ko ima informacije od suštinskog
značaja.“
Karston je klimnuo.
„Ne možete njega, ili nju, tek tako da uklonite jer biste na taj način
drugima dali do znanja da znate za njih. Što bi ubrzalo tok događaja koji
ne želite da se desi.“
Ponovo je klimnuo.
„Govorimo o gadnim stvarima, zar ne?“
Uzdah.
Ništa nije toliko snažno umelo da protrese odeljenje kao terorizam.
Nju su regrutovali pre nego što se slegla emocionalna prašina oko rupe
na mestu na kom su nekada stajale Kule bliznakinje. Prevencija
terorizma je oduvek bio glavni element njenog posla - ili najbolje
opravdanje za njega. Ali pretnjom terorizmom se vešto manipulisalo,
izokretala se i krivila, dok naposletku nije izgubila veru u ideju da
zaista postupa kao pravi patriota.
„I u pitanju je veliki uređaj“, rekla je, nije to bilo pitanje. Uvek je
najveća babaroga bio strah da će se u nekom trenutku, neko ko istinski
mrzi Sjedinjene Države, dokopati nečeg nuklearnog.
Bila je to mračna senka koja je skrivala njeno zanimanje od očiju
sveta, zbog čega je ona bila toliko nezamenjiva, ma koliko obični
građani želeli da veruju da ona ne postoji.
I to se i desilo - i više nego jednom. Ljudi kao ona sprečavali su da se
takve situacije pretvore u masovne ljudske tragedije. Bila je to trampa.
Užas na maloj skali umesto masovnog pokolja.
Karston je zatresao glavom, i iznenada mu se u bledim očima
pojavio progonjen izraz. Nije mogla da se obuzda a da malčice ne
zadrhti kada je shvatila da je u pitanju opcija dva. Samo su dva straha
bila tako velika.
Pretnja je biološka. Nije izgovorila reči naglas, samo ih je oblikovala
usnama.
Odgovor joj je dao Karstonov mračan izraz.
Na trenutak je spustila pogled, sortirala sve njegove reakcije i
smestila ih naposletku u dve kolone, dva spiska mogućnosti. Prva
kolona: Karston je bio talentovan lažov koji je govorio ono za šta je
mislio da će je navesti da poseti mesto na kom su ljudi dobro
pripremljeni za to da se zauvek reše Džulijane Fortis. Razmišljao je
brzo i pozvao se na ono na šta je znao da je najosetljivija.
Druga kolona: neko je zaista imao biološko oružje za masovno
uništenje, a vlasti nisu znale gde se nalazi niti kada će biti upotrebljeno.
Ali su znali nekoga ko to zna.
Taština je nosila izvesnu težinu, naginjala jedan tas. Znala je da je
dobra. Istina je bila da verovatno nisu pronašli nikog boljeg.
Ipak je bila spremna da novac stavi na prvu kolonu.
„Džuls, ne želim da te ubijem“, rekao je tiho, pogodivši o čemu
razmišlja. „Ne bih stupio u kontakt s tobom da je to slučaj. Ne bih želeo
da se sastanem s tobom. Jer siguran sam da možeš da me na licu mesta
ubiješ na najmanje šest načina i da imaš sve razloge da to i učiniš.“
„Zaista misliš da bih došla ovamo opremljena sa samo šest načina
da nekoga ubijem?“, upitala je.
Na trenutak se nervozno namrštio, a zatim odlučio da se nasmeje.
„Eto, o tome baš govorim. Ne želim da umrem, Džuls. Iskren sam.“
Pogledao je medaljon oko njenog vrata, a ona je potisnula osmeh.
 Ponovo je progovorila vedro. „Više bih volela da mi se obraćaš s
doktorko Fortis. Mislim da smo davno prevazišli upotrebu nadimaka.“
Na licu mu se pojavila povređenost. „Ne tražim da mi oprostiš.
Trebalo je da uradim više.“
Klimnula je, premda se nije slagala s njim, prosto je podsticala
razgovor.
„Molim te da mi pomogneš. Ne, ne meni. Da pomogneš nedužnim
ljudima koji će umreti ako to ne učiniš.“
„Ako i umru, neće to biti na moju dušu.“
„Znam, Džu... doktorko. Znam. Biće na moju. Ali njima zaista neće
biti važno koga će kriviti. Biće mrtvi.“
Gledala ga je u oči. Neće prva trepnuti.
U njegovom izrazu pojavilo se nešto mračnije. „Želiš li da čuješ šta
će im se desiti.“
„Ne.“
„Moglo bi biti previše, čak i za tvoj želudac.“
„Sumnjam. Ali nije važno. Ono što bi se moglo desiti je sporedno.“
„Voleo bih da znam šta je važnije od stotina hiljada američkih
života.“
„Zvučaće ti užasno sebično, ali sposobnost disanja, što se mene
tiče, prevazilazi sve ostalo.“
„Ne možeš nam pomoći ako si mrtva“, rekao je Karston grubo.
„Naučili smo lekciju. Neće ovo biti poslednji put da si nam potrebna.
Nećemo ponoviti istu grešku.“
Mrzela je što naseda na ovo, ali je jedan tas sve više odnosio
prevagu. Ono što je Karston govorio imalo je smisla. Ona sama je
svakako videla brojne promene politike. Šta ako je sve ovo istina?
Mogla bi da se pravi da je nezainteresovana, ali Karston ju je suviše
dobro poznavao. Teško bi joj bilo da živi s katastrofom tih razmera ako
je mogla nešto da uradi da je spreči. Tako su je, u početku, i privoleli da
pristane da se bavi verovatno najgorim zanimanjem na svetu.
„Pretpostavljam da nemaš dosijee kod sebe“, rekla je.
 POGLAVLJE 3

Večeras je njeno ime bilo Aleks.

Morala je da se udalji iz glavnog grada i završila je u malom motelu
severno od Filadelfije. Bio je to jedan od pola tuceta motela koji su
stajali načičkani uz auto-put na izlazu iz grada. Svakom ko je traži biće
potrebno neko vreme da ih sve pretraži, čak i kada bi najpre nekako
uspeo da suzi oblast traganja na ovaj deo grada. Nije ostavila nikakav
trag kojim bi ga makar i uputila na Pensilvaniju. Večeras će spavati u
kadi, kao i inače.
U maloj sobi nije bilo stočića pa je sve dosijee poredala na krevet.
Sam pogled na njih ju je iscrpljivao. Doći do njih nije bilo prosto stvar
preuzimanja pošiljke od kurirske službe.
Podaci su spremni, rekao joj je Karston. Nadao se da će se ona
sastati s njim, i bio bi poneo dosijee sa sobom da ju je očekivao.
Insistirala je na papirnim primercima. Dala mu je instrukcije u pogledu
isporuke dokumenata.
Teškoća je bila prekinuti vezu s oba kraja.
Na primer, nije mogla reći Karstonu da tek tako baci dosijee u neku
kantu za smeće i da unajmi nekoga da ih preuzme umesto nje - bilo je
suviše lako paziti na kantu za smeće. Posmatrači će videti osobu koja
preuzme dosijee i pratiti je. Ta osoba je dosijee mogla da odnese na
novo mesto isporuke pre nego što im se ona približi, ali posmatrači bi
već bili tamo. Negde usput je paket morao da bude dovoljno dugo izvan
vidokruga posmatrača da bi ona mogla da izvede svoju složenu malu
obmanu.
Pa je Karston, kako mu je i naloženo, ostavio kutiju za nju na
recepciji hotela Brejskot. Gospodin Grin je bio spreman. Mislio je da je
Karston prijatelj koji je uzeo nazad porodično nasleđe od nasilnog
bivšeg momka, koji ga sigurno prati. Gospodin Grin joj je dao šifru da bi
mogla da gleda snimak nadzornih kamera hotela putem interneta iz
kafea udaljenog nekoliko kilometara. Nije video da neko prati
Karstona, činilo se da je on prosto isporučio kutiju i otišao, ali to ne
znači da nikoga nije bilo. Upravnik hotela je do poslednjeg slova sledio
njena uputstva, najverovatnije zato što je znao da ona gleda. Kutija je
ubačena u teretni lift i spuštena u vešernicu, gde je prebačena na kolica
sobarice i isporučena u njenu sobu, gde ju je kurir na biciklu, kome je
dala ključ-karticu i 500 dolara, stavio u njen neupadljivi crni kofer.
Kurir na biciklu vozio je zaobilaznom putanjom, pridržavajući se
uputstava koja mu je dala preko jeftinog pripejd telefona, koga se već
otarasila, i naposletku isporučio kutiju zbunjenom radniku u kopirnici
preko puta kafea u kom je sedela.
Nadala se da su posmatrači još u hotelu i čekaju da se ona pojavi na
vratima. Verovatno su bili pametniji, ali čak i da ih je bilo desetoro, ne
bi ih bilo dovoljno da prate svakog stranca koji izađe iz hotela. Ako je
neko i pokušao da prati kurira na biciklu, bilo bi mu teško da ga ne
izgubi. Mogla je samo da drži palčeve i nada se da je sada niko ne
posmatra.
Morala je da dela brzo. Sledeći sat bio je najopasniji deo njenog
plana.
Naravno, znala je da će u materijalu biti skriven neki uređaj za
praćenje. Rekla je Karstonu da će pomno pregledati materijal, ali
možda je naslutio da ona nema opremu da to izvede. Što je brže mogla,
napravila je kopije u boji. Za to joj je bilo potrebno petnaest minuta. I to
je bilo predugo. Kopije je stavila u kofer, a originale u papirnu kesu,
koju joj je dala devojka u kopirnici. Kutiju je ostavila u kanti za smeće u
kopirnici.
Vreme je sada radilo protiv nje. Sela je u taksi i rekla vozaču da je
vozi prema opasnijem delu grada dok je ona tražila prvo mesto koje će
joj pružiti potrebnu privatnost. Nije imala vremena da bude izbirljiva,
pa je naposletku zamolila taksistu da je sačeka na ulazu u jednu
neprivlačnu uličicu. Ovakvo ponašanje će on sigurno upamtiti, ali nije
bilo pomoći, Verovatno je već prate.
Požurila je do kraja slepe uličice - sjajno mesto da je neko ovde
satera u ćošak! - zavukla se iza kontejnera i stopalom sklonila smeće sa
ispucalog asfalta.
Na zvuk pokreta iza sebe je poskočila i okrenula se, spustivši ruku
na široki kaiš oko struka, prstima automatski tražeći tanki špric koji je
sakrila s krajnje leve strane.
S druge strane uličice ju je omamljeno posmatrao zbunjeni
muškarac, koji je ležao na komadu kartona prekrivenom krpama, ali
nije rekao ništa i nije pokušao ni da ode ni da joj se približi. Nije imala
vremena da razmišlja o tome šta će on videti. Pazeći krajičkom oka na
beskućnika, posvetila se kesi sa originalnim dokumentima. Izvadila je
meku bočicu u obliku limuna iz tašne i poprskala njenim sadržajem
papirnu kesu. Vazduh je ispunio miris benzina. Muškarčev izraz se nije
promenio. Tada je kresnula šibicu.
Pažljivo je posmatrala plamen, držeći u ruci aparat za gašenje
požara, u slučaju da vatra počne da se širi. Činilo se da je ovaj deo
beskućniku dosadan. Okrenuo joj je leđa.
Sačekala je da se svaki list papira pretvori u pepeo pre nego što je
ugasila plamen. Još nije znala šta se nalazi u dosijeima, ali svakako je u
pitanju nešto veoma osetljivo. Nikada nije radila na projektu koji nije
bio osetljiv. Prešla je vrhom cipele preko crnosivog praha i utrljala ga u
asfalt. Postarala se da ni delić ne ostane. Pre nego što je otrčala nazad
do taksija, dobacila je novčanicu od pet dolara čoveku na kartonu.
Odatle je prelazila iz taksija u taksi nekoliko puta, dva puta se vozila
metroom, i prešla nekoliko blokova peške. Nije mogla da bude sigurna
da ih je izgubila. Mogla je samo da da sve od sebe i pripremi se. Ponovo
je uhvatila taksi koji ju je dovezao u Aleksandriju, gde je iznajmila treći
automobil sasvim novom trećom kreditnom karticom.
A sada se nalazila na ulazu u Filadelfiju u jeftinoj hotelskoj sobi, u
kojoj se teški osveživač vazduha nadmetao sa ustajalim zadahom
duvana, i zurila u uredne hrpe papira poredane po krevetu.
Ime subjekta bilo je Danijel Nebeker Bič.
Imao je dvadeset devet godina. Svetle puti, visok, srednje građe,
srednje pepeljastoplave kose s podužim talasima - dužina ju je, iz
nekog razloga, iznenadila, možda zato što je toliko često susretala
vojničke tipove. Imao je kestenjaste oči. Rođen je u Aleksandriji, od oca
Alana Džefrija Biča i majke Tine En Bič rođene Nebeker. Ima jednog
brata, Kevina, koji je od njega stariji osamnaest meseci. Njegova
porodica je veći deo njegovog detinjstva provela u Merilandu, ako se
izuzme kratki izlet u Ričmond u Virdžiniji, gde je dve godine pohađao
srednju školu. Danijel je pohađao Tausonski univerzitet i diplomirao je
srednjoškolsko obrazovanje i engleski jezik. Godinu dana nakon što je
diplomirao, izgubio je oba roditelja u saobraćajnoj nezgodi. Vozač koji
ih je udario je i sam poginuo; nivo alkohola u krvi iznosio je 2,1 promil.
Pet meseci nakon sahrane, Danijelov brat je osuđen zbog proizvodnje i
rasturanja narkotika maloletnicima - i poslat je da devetogodišnju
kaznu odsluži u kazneno-popravnom zavodu u Viskonsinu. Oženio se
godinu dana kasnije, zatim se razveo dve godine nakon toga; bivša
supruga se preudala čim je okončana ubrzana brakorazvodna parnica, i
s novim suprugom - advokatom - dobila dete šest meseci kasnije. Nije
bilo preterano teško shvatiti šta se tu desilo. Iste te godine, njegov brat
je umro od posledica povreda zadobijenih u zatvorskoj tuči. Veoma
dugotrajan loš period.
Danijel je trenutno podučavao istoriju i engleski jezik u srednjoj
školi u delu glavnog grada koji bi većina ljudi smatrala pogrešnim.
Takođe je trenirao ženski odbojkaški tim i nadzirao đački parlament.
Proglašen je za profesora godine - što je nagrada koju dodeljuju učenici
- dve godine zaredom. U poslednje dve godine, otkako se razveo,
Danijel je leta provodio radeći za organizaciju Habitat for hjumaniti,
prvo leto je proveo u Idalgu u Meksiku, a drugo u Minji u Egiptu. Treće
leto je delom boravio u Meksiku, a delom u Egiptu.
Nije bilo fotografija pokojnog brata i roditelja. Bila je tu jedna
fotografija bivše žene - zvanični portret s venčanja, na kom su bili njih
dvoje zajedno. Bila je tamnokosa i lepa, i bila je u žiži fotografije. On je
iza nje delovao gotovo nevažno, premda je njegov širok osmeh bio
iskreniji od njenog pažljivo namontiranog izraza.
Aleks bi volela da je dosije bio potpuniji, ali je znala da je, s obzirom
na svoju sklonost ka pojedinostima, ponekad očekivala previše od
mnogo manje opsesivnih analitičara.
Na površini je Danijel izgledao potpuno čisto. Pristojna porodica
(autodestruktivni ciklus koji je doveo do bratovljeve smrti bilo je lako
razumeti u svetlu saobraćajne nezgode u kojoj su stradali roditelji).
Žrtva u razvodu (nije neobično da supruga profesora na krstaškom
pohodu shvati da prosvetarska plata neće moći da joj obezbedi
raskošan život). Miljenik dece iz osetljivih grupa. U slobodno vreme
altruista.
U dosijeu nije pisalo šta je prvo skrenulo vladi pažnju na njega, ali
kada su zagrebli površinu, ispod nje je pokuljala tama.
Čini se da je sve počelo u Meksiku. Tada ga nisu pratili pa su samo
bankovne cifre pričale priču. Forenzičke računovođe sastavile su
dobro dokumentovanu istoriju. Najpre se na njegovom bankovnom
računu, na kom se nakon razvoda nalazilo svega dve stotine dolara,
pojavilo deset hiljada. A zatim nekoliko nedelja kasnije još deset. Do
kraja leta je ukupno na računu imao šezdeset hiljada. Vratio se da radi
u Sjedinjenim Državama, a tih šezdeset hiljada je nestalo. Možda je dao
depozit za stan, ili skupi automobil? Ne, nigde ništa vidljivo nije
postojalo, i nikakav pisani trag. Naredne godine, dok je bio u Egiptu,
nije bilo iznenadnog povećanja imovinskog stanja. Da nije bio kockar?
Da nije dobio neko nasledstvo?
To samo po sebi nije bilo dovoljno da privuče pažnju vlade bez
nečije dojave, ali u dosijeu nije mogla da pronađe katalizator. Čak i s
konkretnom dojavom, neko u računovodstvenom odeljenju morao je
da radi prekovremeno ili mu je bilo veoma veoma dosadno, jer je
uprkos tome što nije u pitanju bio hitan slučaj, analitičar je uspeo da,
poput krvoslednika, uđe u trag onim prvobitnim šezdeset hiljada.
Naposletku ih je pronašao - na novom računu na Kajmanskim
ostrvima. Zajedno sa još sto hiljada dolara.
U ovom trenutku je Danijelovo ime već stavljeno na spisak. Ali ne na
spisak CIA, FBI-ja ili Državne bezbednosne agencije, već na spisak
Poreske uprave Sjedinjenih Država. A to čak nije ni bio spisak
prioriteta. Njegovo ime nije bilo ni pri vrhu; bio je prosto neko s kim bi
se valjalo detaljnije pozabaviti.
Na trenutak se zapitala kako je na njega uticala smrt njegovog
brata. Činilo se da je prilično redovno posećivao brata, jedinog
preostalog člana porodice. Supruga ga je napustila, brat mu je umro.
Činilo se to kao sasvim solidan razlog da neko samo još dublje potone u
loše izbore.
Novac je nastavio da se gomila, i to nije bilo ni približno u skladu s
tim koliko bi mogao da zaradi krijumčar narkotika, pa čak ni veći diler.
Nijedan od tih poslova nije bio toliko dobro plaćen.
Zatim je novac počeo da se kreće i bilo ga je teže pratiti, ali je
ukupna suma na ime Danijela Biča iznosila desetak miliona dolara i
prelazila je s Kariba u Švajcarsku, pa u Kinu, pa nazad na Karibe. Možda
je on bio samo fasada, možda je neko koristio njegovo ime da sakrije
svoju imovinu, ali opšte pravilo je bilo da negativci nisu voleli da toliki
novac daju u ruke neobaveštenim prosvetnim radnicima.
Kako je mogao da zaradi taj novac?
Naravno da su sada već počeli da prate i s kim stupa u kontakt, i
ubrzo im se to isplatilo. Izvesni Enrike de la Fuentes video se na
zrnastoj crnobeloj fotografiji, koju je napravila bezbednosna kamera na
parkingu ispred motela u Meksiko Sitiju, u kom je odseo Danijel Bič.
Nekoliko godina već nije bila u igri pa joj ovo ime nije značilo ništa.
Čak i da je još uvek radila za odeljenje, verovatno ne bi bilo deo njenog
uobičajenog posla. Povremeno je radila na problemima u vezi s
kartelima, ali zbog narkotika se nikada nije podizala uzbuna kao za
potencijalne ratove i terorizam.
De la Fuentes je bio narko-bos, a njeno odeljenje je retko poklanjalo
pažnju narko-bosovima - čak i svadljivim narko-bosovima koji se penju
na društvenoj lestvici. Uopšteno, vlada Sjedinjenih Država nije mnogo
marila za to da li će se narko-bosovi pobiti međusobno, i obično su
narko-ratovi imali veoma malo uticaja na život prosečnog američkog
državljana. Narko-dileri po pravilu ne žele da pobiju svoje mušterije.
To ne bi bilo dobro za posao.
Nikada za sve godine koliko je radila u odeljenju, čak i s odobrenim
pristupom izuzetno poverljivim slučajevima, koji je bio neophodan da
bi mogla da obavlja svoj posao, nije čula da je neki narko-bos pokazao
interesovanje za oružje za masovno uništenje. Naravno, ako je
postojala mogućnost zarade, nikoga nije bilo moguće isključiti.
Ali profit od prodaje nečega bilo je sasvim drugačije od oslobađanja
nečega.
De la Fuentes je neprijateljskim (blago rečeno) preuzimanjem
stekao jednu osrednju kolumbijsku narko-družinu sredinom
devedesetih, a zatim nekoliko puta pokušao da osnuje glavni štab
južno od granice s Arizonom. Svaki put bi ga lokalni kartel, koji je držao
teritoriju između Teksasa i Meksika, oterao. Postao je nestrpljiv i
pronalazio je sve neortodoksnije načine da se oslobodi neprijatelja. A
zatim je pronašao saveznika.
Usisala je vazduh kroz zube.
Ovo ime joj je bilo poznato - i prezirala ga je. Dovoljno je užasno bilo
pretrpeti napad spolja. Osećala je najdublju odvratnost prema čoveku
rođenom u slobodi i sa svim privilegijama koje nudi demokratska
nacija, a koji je te iste privilegije i slobodu koristio da napadne njihov
izvor.
Prsten domaćih terorista sastojao se od nekoliko imena. Odeljenje
iz je zvalo Gujama, zbog tetovaže koju je imao jedan od njihovih
pokojnih vođa - stih iz Kralja Lira. Ona je bila dobrim delom zaslužna
što su uspeli da osujete neke od njihovih većih zavera, ali ona koju su
uspeli da sprovedu još uvek joj je izazivala košmare. U dosijeu nije
pisalo ko je s kim stupio u kontakt, samo da je postignut dogovor. Ako
De la Fuentes odradi svoj deo posla, dobiće dovoljno novca, ljudstva i
oružja da pobedi veći kartel. A teroristi će dobiti ono što žele -
destabilizaciju američke nacije, užas, razaranje i svu medijsku pažnju o
kojoj su oduvek maštali.
Bilo je to loše.
Jer šta je bolje za destabilizaciju od smrtonosnog virusa influence
stvorenog u laboratoriji? I još virusa koji se može kontrolisati.
 Jasno je videla kada je priča s tačke gledišta analitičara prešla na
tačku gledišta špijuna. Slika je bila mnogo jasnija.
Špijuni su virus nazvali TCX-1 (u dokumentaciji nigde nije pisalo
šta ta slova označavaju, a čak ni ona, s prilično specijalizovanim
medicinskim znanjem, nije imala predstavu). Vlada je bila svesna da je
TCX-1 virus superinfluence postojao, ali je verovala da su ga uništili u
tajnim operacijama u Severnoj Africi. Laboratorija je uništena,
odgovorni su pohvatani (i pogubljeni, u najvećoj meri). Otad niko više
nije pominjao TCX-1 virus.
Dok se nije pojavio u Meksiku pre nekoliko meseci, zajedno sa
zalihom vakcine koja od njega štiti, a koja je već bila ubačena u
novodizajnirani narkotik.
Javila joj se glavobolja, izuzetno lokalizovana. Iza levog oka, nalik na
ubode vrelom iglom. Odspavala je nekoliko sati nakon što je uzela sobu
i pre nego što se posvetila dokumentima, ali to nije bilo dovoljno.
Otišla je do nesesera pored umivaonika, uzela četiri ibuprofena i
progutala ih nasuvo, bez vode. Dve sekunde kasnije shvatila je da joj je
želudac potpuno prazan, i da će lekovi verovatno početi da joj nagrizaju
želudac čim stignu u njega. U tašni je uvek nosila zalihu energetskih
pločica pa je brzo pojela jednu dok se vraćala da nastavi da čita
dokumente.
Teroristi su znali da ih sve vreme posmatraju pa su De la Fuentesu
dali informaciju. On će morati da pronađe radnu snagu - po mogućstvu
bezopasnu i neupadljivu.
Tu na scenu stupa prosvetni radnik.
Na osnovu onoga što su najbolji analitičari uspeli da sastave,
Danijel Bič, u svakom pogledu dobar čovek, otišao je u Egipat i
pronašao TCX-1 za gladnog i nestabilnog narko-bosa. I očigledno je i
dalje učestvovao u zaveri. Na osnovu dostupnih dokaza, činilo se da će
upravo on raspršiti virus na američkom tlu.
Dizajnirani narkotik, koji se unosi inhalacijom i sadrži vakcinu, već
je pušten u opticaj; dragoceni klijenti neće biti u opasnosti, a možda je
to bio i drugi deo zavere. Čak i najnestabilniji narko-bos morao je da
bude pragmatičan kada je novac u pitanju. Pa će možda oni koji mu
nisu klijenti saznati gde leži spas - pa će tako dobiti sasvim novu
očajnu klijentelu. Danijel Bič je bez sumnje već bio imun. Nije bilo teško
pustiti virus među ljude; to može da bude jednostavno kao i prelazak
zaraženim štapićem za uši preko površina koje se često dodiruju -
kvake, pultovi, tastature. Virus je napravljen da se širi poput šumskog
požara - neće čak morati ni da zarazi mnogo ljudi. Svega nekoliko u Los
Anđelesu, nekoliko u Finiksu, i nekoliko u Albukerkiju i San Antoniju.
Danijel je već imao rezervisane hotelske sobe u svim ovim gradovima.
Trebalo je da krene na svoje smrtonosno putovanje - tobože da obiđe
još lokacija organizacije Habitat for hjumaniti u sklopu priprema za
ekskurziju naredne jeseni - za tri nedelje.
Guja i De la Fuentes pokušavali su da izvedu najrazorniji napad koji
je ikada počinjen na američkom tlu. I ako je istina da De la Fuentes već
ima biološko oružje i vakcinu, imaju odlične izglede za uspeh.
Karston se nije šalio. Ono što je u početku smatrala za glumu kojom
je želeo da izazove njeno sažaljenje, sada joj se činilo kao neverovatna
demonstracija samokontrole. Od svih potencijalnih katastrofa koje su
prešle preko njenog stola - u vreme kada ga je imala - ova je bila
najgora, a ona je videla i neke veoma gadne. Postojalo je još jedno
biološko oružje s potencijalom da nanese ovakvu štetu, ali to oružje
nikada nije izašlo iz laboratorije. A ovo je bio izvodljiv plan, koji je već
bio u toku. I nisu oni ovde govorili o smrti stotina hiljada ljudi - u
pitanju je bila smrt najmanje milion ljudi, a sigurno i više, pre nego što
Centar za kontrolu bolesti uspe da ovlada situacijom. Karston je znao
da će ona primetiti tu činjenicu. Namerno je katastrofu ublažio da bi
zvučala realističnije. Ponekad je istina bila gora od fikcije.
Ulozi su bili viši nego što je očekivala. Ova spoznaja joj je
onemogućila da na ovu igru gleda kao na igru s malim ulogom. Da li je
usredsređenost na spašavanje sopstvenog života uopšte opravdana
kada se suočava s ovakvim užasom? U razgovoru s Karstonom je bila
hladna, ali ako postoji i najmanja šansa da je ova priča više od zamke,
ima li ona drugog izbora nego da pokuša da je zaustavi?“
Ako Danijel Bič nestane, De la Fuentes će znati da je otkriven. I
verovatno će odlučiti da sprovede plan u delo ranije, pre predviđenog
roka. Danijel mora da progovori, i mora da progovori brzo. A zatim
mora da se vrati svom svakodnevnom životu, bude viđen i trudi se da
smiri narko-bosa megalomana dok ga dobri momci ne uklope.
U početku je standardna procedura hila da Aleks svoje subjekte
pušta nazad u divljinu na neko vreme. Ovo je u velikoj meri činilo njenu
užu stručnost; Aleks je bila najbolja u pribavljanju informacija a da ne
ošteti subjekta. (Pre Aleks, Barnabi je bio najbolji i jedini čovek koji je
mogao da obavi taj posao). CIA, Državna bezbednosna agencija i većina
sličnih vladinih odeljenja imali su svoje timove za ispitivanje subjekata
koji su bili određeni za likvidaciju nakon što izvuku informacije od njih.
S vremenom je, kada se pokazalo da je uspešnija čak i od njihovih
najboljih timova, Aleks imala sve više posla. I premda bi druga
odeljenja više volela da su ostala izolovana, da su sačuvala podatke
među svojim ljudima, rezultati su govorili za sebe.
Uzdahnula je i usredsredila se na sadašnjost. Jedanaest fotografija
Danijela Biča ležalo je preko jastuka na krevetu. Teško je bilo pomiriti
dve strane medalje. Na ranijim fotografijama je izgledao kao izviđač,
meka talasasta kosa je nekako ostavljala utisak nevinosti i časnih
namera. Ali premda je to očigledno bilo isto lice, na fotografijama
špijuna je sve bilo potpuno drugačije. Kosa mu je uvek bila skrivena
pod kapuljačama ili kapama za bejzbol (koje je ona često koristila da
pokrije kosu); držanje mu je bilo agresivnije, izrazi hladni i
profesionalni. Radila je na profesionalcima. Za njih je bilo potrebno
vreme. Verovatno više od jednog vikenda. Ponovo je pogledala dva
jednaka a opet kontradiktorna lica, i na trenutak se zapitala da Danijel
nema neki konkretan psihički poremećaj, ili je to ona gledala u
prirodnu progresiju i nevinosti u njemu više nema.
Premda to nije bilo važno - zasad.
Osećala se kao da joj neko buši rupu u očnoj jabučici. Znala je da
glavobolju nisu izazvali sati čitanja. Ne, odluka koja ju je čekala bila je
pravi izvor bola.
Pokupila je dokumente i stavila ih u kofer. Desetkovanje populacije
američkog Jugozapada moraće da pričeka nekoliko sati.
Bila je u drugačijem automobilu od onog kojim je tog jutra krenula.
Pre nego što se prijavila u motel, vratila je iznajmljeni automobil u
Baltimor, a zatim taksijem otišla do Jorka u Pensilvaniji. Taksista ju je
ostavio na nekoliko minuta od kuće, u kojoj je izvesni Stabins prodavao
tri godine staru tojotu tercel, stajalo je u oglasu na sajtu Krejglist. Platila
je u kešu i predstavila se kao Kori Hauard, a zatim se novim kolima
odvezla u Filadelfiju. Bio je to trag koji je mogao da se prati, ali biće to
veoma sporo.
Udaljila se nekoliko kilometara od motela, a zatim odabrala mali
bar koji je, činilo se, dobro poslovao. To je bilo poželjno iz dva razloga.
Prvi je da će se manje isticati u gužvi, a drugi da je hrana verovatno
jestiva.
Trpezarija je bila krcata pa je jela za šankom. Na zidu iza šanka
nalazila su se ogledala, mogla je da gleda vrata i prozor a da ne mora da
se okreće. Bilo je to dobro mesto. Uzela je masni hamburger, crni luk i
čokoladni slad. Sve je bilo ukusno.
 Dok je jela, isključila je mozak. U poslednjih devet godina postala je
veoma dobra u tome; mogla je da kategorizuje i izoluje gotovo sve. I
dok je jela i posmatrala ljude oko sebe, glavobolja je popustila do tupog
pulsiranja. Nakon obroka je i ibuprofen konačno počeo da deluje i bol je
potpuno nestao. Poručila je parče pite za desert - od pekan oraha -
premda je bila potpuno sita pa je mogla samo pomalo da gricka.
Odugovlačila je. Kada završi s obrokom moraće da donese odluku.
Glavobolja ju je čekala u automobilu, kao što je i očekivala, premda
nije bila oštra kao pre. Vozila je nasumično tihim stambenim ulicama,
gde bi se vrlo očigledno videlo da li je neko prati. Malo predgrađe bilo
je mračno i prazno. Nakon nekoliko minuta približila se gradu.
I dalje je u glavi vrtela dve moguće opcije.
Prva opcija, da je Karston laže da bi je namamio i ubio, činila joj se
sve manje uverljivom. Ipak je morala da bude na oprezu. Čitava ova
priča bi mogla biti i čista izmišljotina. Svi dokazi, sva odeljenja koja su
sarađivala u istrazi, zasebne analize s različitim rukopisima i
fotografije sa svih strana kugle zemaljske - sve bi to mogla biti veoma
složena zamka. Ali nije bila bez mane, jer nisu mogli znati da li će ona
prosto odlučiti da se ne bavi slučajem. Ali zašto bi Karston pripremio
sve ove podatke smo da bi je namamio u zamku. Lako su je mogli ubiti
na licu mesta, bez čitave ove šarade, kada se sastala s njim. Tabak
prazne hartije bio bi dovoljan ako očekujete da se mozak vaše mete
prospe po pločniku pre nego što uopšte stigne da otvori aktovku.
Koliko je vremena potrebno da se ovako nešto sastavi? Nije mu dala
mnogo vremena da fabrikuje dosije na licu mesta s obzirom na to da se
ranije pojavila. Ko bi u ovom scenariju bio Danijel Bič? Jedan od
njihovih? Ili nedužni civil čije je lice u fotošopu ubačeno u egzotične
predele? Morali su znati da će ona moći da proveri neke od ovih
podataka.
U poslednjem dokumentu su joj ponudili plan akcije. Za pet dana će
ga, s njenom pomoći ili bez nje, pokupiti kada krene na redovno trčanje
subotom ujutro. Niko neće ni primetiti da ga nema do početka škole u
ponedeljak ujutro. Ako ga neko i potraži, izgledalo bi kao da je otišao
negde za vikend. Ako pristane da im pomogne, imaće dva dana da
izvuče iz njega potrebne informacije, a zatim će biti slobodna. Nadali
su se da će pristati da održava nekakav kontakt s njima. Imejl-adresu
za hitne slučajeve, kontakt preko neke društvene mreže, čak i kontakt
preko ličnih oglasa.
Ako ne pristane da obavi posao, daće sve od sebe da podatke dobiju
i bez nje. Ali pokušaj pribavljanja informacija bez ostavljanja fizičkog
traga na subjetku biće sporo... suviše sporo. Teško je bilo razmišljati o
neuspehu.
Gotovo je počela da balavi na pomisao na svu onu opremu koja je
čeka u laboratoriji. Na stvari kojih nikako ne može da se dokopa u
običnom svetu. Na DNK sekvencer i mašinu za polimeraznu lančanu
reakciju. Već napravljena antitela, kojima može da napuni džepove ako
je poziv koji su joj uputili iskren. Naravno, ako je Karston govorio
istinu, više neće morati da krade te stvari.
Pokušala je da zamisli kako bi bilo ponovo spavati u postelji. Ne
nositi sve vreme na sebi količinu otrova kojom bi se i apoteka
ponosila. Koristiti isto ime svakog dana. Stupati u kontakt s drugim
ljudskim bićima a da pritom niko ne strada.
Ne nadaj se, rekla je sebi. Ne dozvoli da ti udari u glavu i pomuti ti
rasuđivanje. Ne dozvoli sebi da u nadi postupiš glupo.
Ma koliko prijatna bila neka od njenih maštanja, udarila je u zid
kada je pokušala da zamisli korake koje bi morala da preduzme da bi ih
ostvarila. Nije mogla da vidi sebe kako se kroz sjajna čelična vrata
vraća u prostoriju u kojoj je Barnabi umro vrišteći. Njen um je sasvim
odbijao da stvori tu sliku.
Životi miliona ljudi su težak teret, ali i dalje, na mnogo načina, samo
apstraktna ideja. Nije osećala da postoji nešto što može da je gurne
dovoljno snažno da prođe kroz ta vrata.
Moraće da ih zaobiđe, da se tako izrazi.
Samo pet dana.
Čekalo ju je mnogo posla.
 POGLAVLJE 4

Ova operacija joj je uništavala ušteđevinu.

Ova misao joj se neprestano javljala u glavi. Ako preživi sledeću
nedelju, i ako se ništa ne promeni u pogledu njenog radnog odnosa s
odeljenjem, imaće ozbiljnih finansijskih problema. Nije bilo jeftino
menjati život na svake tri godine.
Pribavljanje raspoloživih sredstava je na prvom mestu bila ozbiljna
procedura. Imala je novca - plata je svakako bila ozbiljan faktor u
njenom izboru posla na početku, a pre toga je nasledila pristojnu
premiju osiguranja nakon majčine smrti. Ali kada radite za moćne
paranoike, koji u vaš dosije verovatno beleže i promenu zubne paste,
ne možete tek tako podići sav svoj novac i staviti ga u kutiju za cipele
ispod kreveta. Ako pre toga i nisu nameravali ništa da urade, time ćete
im samo dati podstrek. A ako i jesu, samo čete im pomoći da ubrzaju
planove. Možete pokušati da podignete sav novac prilikom izlaska iz
grada, ali to je ograničavalo mogućnosti da plaćate predujam za
pripreme.
Kao i mnogo toga drugog, i ovo je bio Barnabijev plan. Nije joj
govorio pojedinosti da bi zaštitio prijatelja ili prijatelje koji su mu
pomogli da plan realizuje.
U kafeteriji nekoliko spratova iznad laboratorije ona i Barnabi
dozvolili su da ih čuju kako pričaju o perspektivnoj investiciji. Pa,
Barnabi ju je nazivao perspektivnom i pokušavao je da je u to ubedi.
Razgovor ni na koji način nije bio upečatljiv; njegove različite verzije su
se u istom tom trenutku verovatno vodile pored aparata za vodu u
nekoliko miliona normalnih kancelarija. Glumila je da je ubeđena i
Barnabi je glasno obećao da će sve udesiti. Prebacila je novac
investicionoj kompaniji - ili kompaniji koja je izgledala kao
investiciona kompanija. Nekoliko dana kasnije novac je deponovan -
umanjen za pet procenata na ime provizije, kojom su isplaćeni oni
prijatelji, zbog toga što su uložili vreme i izložili se riziku - u banku u
Talsi u Oklahomi, na ime Frederika Nobl. Obaveštenje o ovom novom
računu dobila je u neobeleženoj koverti u primerku Ekstranodalnih
limfoma u gradskoj biblioteci. U koverti je takođe bila vozačka dozvola
iz Oklahome za Frederiku Nobl, s njenom slikom.
Nije znala gde se nalazi Barnabijev novac. Nije znala koje će ime
uzeti. Želela je da odu zajedno - već tada je neizmerna usamljenost
bega bila srž njenih košmara - ali on je smatrao da to ne bi bilo mudro.
Biće bezbedniji razdvojeni.
Nakon novih investicija, stizale su nove koverte. Još nekoliko
računa i lična karta napravljeni su za Fredi, ali i za Elis Grant u
Kaliforniji i Šej Marlou u Oregonu. Sva tri identiteta su bila snažna i
mogla su da podnesu detaljniju proveru. Ime Fredi otkriveno je kada ju
je odeljenje prvi put pronašlo, ali je zbog toga samo postala još
pažljivija. Elis i Šej su još uvek bili bezbedni identiteti. Bili su joj veoma
dragoceni i koristila ih je pažljivo i štedljivo, da ih ne bi
kompromitovala vezom s doktorkom Džulijanom Fortis.
Takođe je počela da kupuje i nakit - kvalitetan, što manji to bolji.
Debele zlatne lance; teške priveske od čistog zlata. Nekoliko zasebnih
dragulja, koje je, pretvarala se, nameravala da stavi u neki od nakita.
Znala je da nikada neće uspeti da povrati ni polovinu novca koji je dala
za nakit, ali nakit se lako može nositi i kasnije pretvoriti u novac a da za
to niko ne sazna.
Fredi Nobl je iz javne govornice iznajmila malu kolibu izvan Talse,
koristeći kreditnu karticu koja će biti plaćena s bankovnog računa u
Talsi. Vlasnik kolibe bio je simpatični postariji muškarac, koji je zvučao
sasvim voljno da u kolibu unese kutije koje je ona poslala poštom -
kutije pune raznih stvari koje će joj biti potrebne kada napusti život
Džulijane Fortis, od peškira i jastuka, preko neumetnutog dragog
kamenja, do Alinovog kondenzatora i destilacionih balona - i uzeo je
stanarinu ne komentarišući njeno odsustvo. Ovde-onde je dala poneki
nagoveštaj da namerava da izađe iz veoma loše veze; to mu je bilo
dovoljno. Zalihe je poručila s računara u biblioteci i dala je imejl-adresu
kojoj nikada nije pristupala sa svog laptopa kod kuće.
Uradila je sve što je bilo u njenoj moći da se pripremi, a zatim je
čekala da joj Barnabi da znak. Naposletku joj jeste stavio do znanja da
je vreme da beži, ali ne onako kako su planirali.
Taj novac, koji je tako dugo i pažljivo gomilala, sada joj je tekao kroz
prste kao da je neko povlašćeno bogato derište. Jedno veliko
rasipništvo u nadi da će ponovo steći svoju malo verovatno slobodu,
govorila je sebi. Imala je nekoliko trikova da zaradi pravi novac, ali bili
su opasni i podrazumevali su rizike koji joj nisu bili potrebni, ali nije
imala izbora.
Ljudima su bili potrebni lekari koji će kršiti pravila. Neki su samo
želeli lekara koji zna kako da previdi administraciju za lečenje koje nije
odobrila Agencija za hranu i lekove, nešto što su doneli iz Rusije ili
Brazila. A neki su želeli da im se izvadi metak, ali nisu želeli da urade u
bolnici, jer bi bolnica morala da obavesti policiju.
Bila je u manjoj meri prisutna na internetu. Nekoliko klijenata
stupilo je s njom u kontakt preko prethodnog imejl-naloga, koji je sada
ukinut. Moraće da se vrati na bordove gde je znaju i pokušati da stupi u
kontakt s nekim osobama a da ne ostavi nove tragove. Biće to teško;
ako je odeljenje pronašlo mejlove, verovatno su znali i sve ostalo. Bar
su je njeni klijenti razumeli. Većina posla koji je za njih obavljala
varirao je od kvazilegalnih poslića do teških krivičnih dela, i njih neće
iznenaditi povremeni nestanak i novo ime.
Naravno, rad s mračne strane zakona je u njen već ionako opasan
život unosio dodatne opasnosti. Kao što je jedan srednje uticajan
mafijaški bos, koji je smatrao njene usluge veoma korisnim, želeo da se
ona trajno nastani u Ilinoisu. Pokušala je da Džoiju Đankardiju objasni
svoju pažljivo osmišljenu priču, a da pritom sebe ne izloži opasnosti -
jer ipak, i na prodaji informacija može se lepo zaraditi, a mafija nije bila
baš na glasu po svojoj odanosti autsajderima - ali on je bio uporan,
blago rečeno. Uveravao ju je da pod njegovom zaštitom neće nikada
biti ranjiva. Naposletku je morala da uništi taj identitet, prilično dobro
sređen život kao Čarli Piterson, i nestane. Moguće je bilo da su je sada
tražili i članovi mafijaške porodice. Nije se zbog toga mnogo brinula.
Kada su posredi ljudstvo i resursi, mafija nije mogla da se meri s
Vladom SAD.
A možda mafija i nije imala vremena za nju. Svet je bio pun lekara.
Svi su oni obični ljudi i svi su potkupljivi. A da je znao njenu pravu
specijalnost, Džoi bi se mnogo više borio da je zadrži.
Od Džoija je imala koristi kada je u pitanju bila zamena dragog
kamenja za novac. A ni ubrzani kurs iz traumatologije nije bio
naodmet. To je bila još jedna prednost rada s one strane zakona: niko
se nije preterano uznemiravao niskim procentom uspešnih
intervencija. Smrt se očekivala i nije bilo potrebe postavljati pitanja o
nesavesnom lečenju.
Kada bi se setila Džoija Đankardija, setila bi se i Karla Agija. Nije on
bio prijatelj, ne zapravo, već nešto drugo. Bio je njena veza, u to vreme
najprisutniji čovek u njenom životu. Premda je izgledao kao pravi
grubijan, prema njoj je uvek bio mio - ponašao se prema njoj kao
prema mlađoj sestri. Zato ju je zabolelo više nego druge kada ništa nije
mogla da učini za Karla. Metak mu se zario u levu srčanu komoru. Karl
je bio skoro mrtav i pre nego što su ga doneli kod nje, ali se Džoi ipak
nadao, jer se Čarli u nekoliko navrata dobro pokazala. Filozofski je
odreagovao kada je Čarli rekla da je Karlo već bio mrtav kada su joj ga
doneli. Karlo je bio najbolji. Nekad dobiješ, nekad izgubiš. A zatim je
slegao ramenima.
Nije volela da razmišlja o Karlu.
Volela bih da je imala još nekoliko dodatnih nedelja da razmišlja o
drugim stvarima - da fino podesi svoj plan, razmotri slabe strane,
dovede fizičke pripreme do savršenstva - ali Karstonova operacija
imala je rok. Moraće da podeli svoje ograničeno vreme između nadzora
i organizovanja radnog prostora, pa nijedna od te dve stvari neće biti
savršeno odrađene. Sva je prilika bila da su je posmatrali, za slučaj da
pokuša da dela mimo njih. Nakon njene rane posete Karstonu,
očekivaće tako nešto. Ali kakvog je izbora imala? Da se javi na posao
kao što se od nje i očekuje?
Videla je dovoljno da bi se kladila se da će Danijel i danas pratiti
istu rutinu kao i prethodna tri dana. Nešto u vezi s njegovim gotovo
jednakim odevnim kombinacijama - slične farmerke, košulje,
neobavezna sportska jakna, s veoma malim razlikama u nijansama -
nateralo ju je da posumnja da je, što se svakodnevnog života tiče, on
rob navika. Nakon škole je ostajao duže da porazgovara s učenicima i
radi na pripremi časova za naredni dan. Zatim bi s nekoliko fascikli i
laptopom u rancu prebačenom preko levog ramena krenuo napolje,
mašući sekretarici u prolazu. Prešao bi pešice šest blokova i ušao na
stanicu podzemne železnice Kongres Hajts oko šest, baš u trenutku
najgoreg špica. Vozio se zelenom linijom do Kolumbija Hajtsa, gde se
nalazila njegova mala garsonjera. Kada bi došao kući, pojeo bi
smrznutu večeru i ocenio učeničke radove. Na spavanje je odlazio oko
deset i koliko je ona mogla da vidi, nikada nije palio TV. Teže je bilo
pratiti šta radi ujutro - imao je roletne od ratana, koje su bile manje-
više providne kada bi bile osvetljene iznutra, ali potpuno neprozirne na
jutarnjem svetlu. Izlazio je na ulicu u pet i odlazio na trčanje, vraćao se
sat kasnije, zatim bi nakon pola sata ponovo izlazio napolje do stanice
podzemne železnice tri bloka dalje, poduže kovrdžave kose još uvek
vlažne od tuša.
Pre dva jutra je pratila stazu kojom je trčao, što je bolje mogla, s
bezbedne udaljenosti. Održavao je snažan brz korak - očigledno je bilo
iskusan trkač. Dok ga je posmatrala, uhvatila je sebe kako žali što nema
više vremena da trči. Nije volela da trči onako kako se činilo da to drugi
vole - uvek se osećala strašno izloženo na stazi, jer nije bilo automobila
u koji bi mogla da se uvuče - ali bilo joj je važno. Nikada neće biti
snažnija od osobe koju pošalju da je likvidira. A sa svojim kratkim
nogama, sigurno neće biti ni brža, a nije bilo ni borilačke veštine koju je
mogla da nauči da stekne prednost u odnosu na profesionalnog ubicu.
Ali izdržljivost - to bi moglo da joj spase život. Ako će joj njeni trikovi
omogućiti da prebrodi krizni trenutak, mora biti u stanju da beži duže
nego što ubica može da je juri. Kakav način da se umre - zadihana,
bolnih mišića, osakaćena sopstvenim nedostatkom pripreme. Nije
želela da umre tako. Pa je trčala što je češće mogla, i u svojim skučenim
domovima radila vežbe koje je mogla. Obećala je sebi da će, kada se ova
operacija završi, pronaći dobro mesto, na kom može da trči - mesto na
kom ima mnoštvo staza kojima može da pobegne i mnoštvo mesta za
skrivanje.
Ali njegova staza za trčanje - kao i stan i škola - bila je suviše javna
da bi sprovela svoj naum. Najlakše bi bilo ugrabiti ga sa ulice, kada se
vraćao s trčanja, iscrpljen i izgubljen u mislima, ali i negativci to znaju.
Čekaće je. Isto je važilo i za deo puta koji je prelazio peške na putu do
škole i nazad. Dakle, mora to da uradi u metrou. Znače da je metro još
jedna opcija, ali ne mogu da pokrivaju sve linije i sve stanice i da
istovremeno prate svaki deo njegovog puta.
Kamera je bilo svuda, ali nije mogla mnogo da uradi u vezi s tim.
Kada se sve okonča, njeni neprijatelji će imati milion jasnih snimaka
njenog lica, sada tri godine starije. Nije se mnogo promenila, bilo je
njeno mišljenje, ali će oni ipak, bez sumnje, ažurirati njen dosije. Ali to
je sve što će moći da urade. Njeno zaposlenje u odeljenju omogućilo joj
je da dovoljno upozna mehaniku otimanja mete sa ulice da zna da je to
mnogo teže nego što se to da zaključiti iz televizijskih serija. Svrha
kamera u metrou bila je da pomognu u hvatanju počinioca nakon
zločina. Nema šanse da imaju sredstva i ljudstvo da reaguju na snimak
u realnom vremenu. Tako da će sa snimaka saznati samo gde je bila, ne
i gde će biti, a bez te informacije snimak je zapravo beskoristan. A sve
one uobičajene informacije koje pritom sakupljaju - ko je ona, odakle
joj informacije, koji su joj motivi - već znaju.
U svakom slučaju, nije mogla da se seti manje rizične opcije.
Danas se zvala Džesi. Odlučila se za profesionalni izgled - crno
odelo s crnom majicom s V-izrezom i, naravno, kožni kaiš. Imala je još
jednu kvalitetniju periku; ova je bila do brade i svetlija, mišje smeđe-
plave kose. Sklonila ju je s lica jednostavnom crnom trakom i stavila
naočare s tankim metalnim ramom, s kojima nije izgledala kao da se
skriva, ali su ipak suptilno skrivale oblik jagodica i čela. Lice joj je bilo
simetrično, sitno; ništa se na njemu nije isticalo. Znala je da je ljudi
obično ne primećuju. Ali je isto tako znala i da nije toliko običnog
izgleda da bi neko ko je traži mogao da je previdi. Držače glavu pognutu
kad god bude mogla.
Ponela je aktovku, a ne tašnu; drvene detalje s ramenog kaiša
stavila je na dršku aktovke. Bila je obložena metalom i teška čak i
prazna, ali je zato lako mogla da je upotrebi kao batinu ako se za tim
ukaže potreba. Nosila je medaljon i prstenje, ali ne i minđuše. Moraće
malo grublje da postupa pa minđuše ne bi bile bezbedan izbor. Noževi
u cipeli, oštrice skalpela, balzam za usne, različiti sprejovi... gotovo
potpun oklop. Danas se ni uz sve ovo nije osećala ništa samouverenije.
Ovaj deo plana je bio daleko van njene zone uvežbanosti. Nikada nije
pomišljala da će nekog morati da otme. U prethodne tri godine nije joj
na pamet pao nijedan scenario koji se nije svodio ili na ubistvo ili na
beg.
Džesi je zevnula dok se vozila mračnim ulicama. Nije dovoljno
spavala niti će uspeti da uhvati dovoljno sna u narednih nekoliko dana.
Imala je nekoliko supstanci koje će je održavati budnom, ali je krah
mogao da se odloži najviše sedamdeset dva sata. Moraće dobro da
bude skrivena kada se konačno sruši od umora. Nadala se da neće biti
potrebe da koristi supstance.
Bilo je mnogo praznih mesta na ekonomičnom parkingu na
aerodromu Ronald Regan. Zaustavila se blizu autobuske stanice, gde bi
i većina ljudi želela da parkira, i sačekala autobus. Poznavala je ovaj
aerodrom bolje nego bilo koji drugi. Osetila je kako je obuzima osećaj
lagodnosti, koji dugo nije osetila - lagodnosti zbog poznate sredine.
Dvoje drugih putnika pojavilo se pred autobusom, oboje su nosili
prtljag i oboma su lica bila umorna. Ignorisali su je. Odvezla se
autobusom do terminala broj tri, zatim se vratila pešačkim mostom do
stanice metroa. Bilo joj je potrebno petnaest minuta brzog hoda.
Lepota aerodroma bila je to što su svi hodali brzo.
Razmišljala je da obuje čizme s punom petom i platformom, da
stvori iluziju visine, ali se setila da će danas morati previše da hoda - a
verovatno i da trči, ako nešto pođe naopako. Obula je zato tamne ravne
patika-cipele.
Kada se pridružila masi, koja je išla prema stanici metroa, pokušala
je da sakrije lice što je više moguće od kamera na plafonu. Perifernim
vidom tražila je grupu kojoj bi se mogla priključiti. Džesi je bila sigurna
da će oni koji prate snimke tražiti usamljenu ženu. Veća grupa - bilo
kakva grupa - predstavljala je mnogo bolju masku od šminke ili perike.
Nekoliko skupina ljudi kretalo se s njom prema šinama kada je prvi
talas špica počeo da preplavljuje pokretne stepenice. Odabrala je grupu
od troje ljudi, dva muškarca i ženu, koji su svi nosili tamna poslovna
odela i aktovke. Žena je imala sjajnu plavu kosu i u svojim cipelama s
visokom potpeticom i špicastim vrhom bila je dobra dvadeset dva
centimetra viša od Džesi. Džesi se provlačila pored ostalih članova
skupine dok se nije našla skrivena između žene i zida iza njih. Ukoliko
ih neko i primeti, svakome će pogled privući visoka plavuša. Ukoliko taj
ne bude tražio baš isključivo Džulijanu Fortis.
Džesin kvartet se vrlo odlučno kretao kroz masu i zauzeo mesto
blizu ivice perona. Niko od ostalih članova grupe kao da nije primetio
sitnu ženu koja se kreće zajedno s njima. Bilo je suviše tesno sabijenih
tela da bi primetili njenu blizinu.
Voz je dojurio, proleteo pored njih, a zatim uz trzaj naglo stao.
Džesina grupa je oklevala, tražeći vagon s najmanjom gužvom. Bavila
se idejom da ih napusti, ali je i plavuša bila nestrpljiva pa se progurala
do slobodnog prostora u trećem vagonu, koji se nalazio tačno pred
njima. Džesi se gurala tik iza žene koju je pratila, tela prislonjenog i uz
plavokosu ženu i uz jednu krupniju damu, koja se svom težinom
naslanjala na Džesi. Biće gotovo sasvim nevidljiva ovako ukleštena
između njih, ma koliko taj položaj bio nelagodan.
Vozili su se žutom linijom do stanice u Kineskoj četvrti. Tu je
napustila svoju tročlanu družinu i pridružila se novom paru, dvema
ženama koje su mogle biti sekretarice ili bibliotekarke, s bluzama
zakopčanim do grla i naočarima s mačkastim ramom. Zajedno su se
vozile zelenom linijom sve do stanice Šo-Hauard, a Džesi je glavu
nagnula prema nižoj brineti i pretvarala se da je udubljena u priču o
venčanju prošlog vikenda, na kome nije bilo otvorenog bara - o kakve
drskosti. Napustila je sekretarice usred priče u vozu i stopila se s
masom koja je izlazila iz metroa. Brzo je napravila polukružni okret u
gužvi ženskog toaleta, a zatim se pridružila masi koja je krenula prema
šinama, da uhvati sledeći voz. Odabir trenutka će sada biti od ključnog
značaja. Neće moći da se krije u krdu.
 Prodorno cviljenje dolazećeg voza podiglo je Dženi srce u grlo.
Pripremila se; osećala se poput sprintera na startnoj liniji, koji čeka da
čuje pucanj pištolja. Zatim je zadrhtala zbog ove metafore - bilo je
sasvim moguće da će neki pištolj i opaliti, ali u ovome će se nalaziti
pravi meci i neće biti uperen u nebo.
Voz je uz škripu stao, a ona je krenula.
Džesi je žurnim i odlučnim korakom krenula prema stražnjem delu
voza uz vagone, probijajući se laktovima kroz reku putnika dok su se
vrata otvarala. Prelazila je unutrašnjost pogledom što je brže mogla,
tražeći visoku priliku i podužu talasastu kosu. Toliko je tela prolazilo
pored nje i zaklanjalo joj pogled. Pokušala je u mislima da preko svakog
lika koji nije odgovarao opisu stavi veliko slovo X. Da li se kreće suviše
brzo? Da ne ide suviše sporo? Voz je kretao kada je stigla do poslednjeg
vagona, pa nije mogla biti sigurna da li je u njemu, ali je verovala da
nije. Prema onome što je zaključila na osnovu njegova poslednja dva
dolaska, najverovatnije će biti u narednom vozu. Ugrizla se za usnu dok
su se vrata zatvarala. Ako ovu priliku uprska, moraće da pokuša
ponovo sledeći put kada bude putovao podzemnom železnicom. A nije
želela da odlaže. Što se više bliži vreme sprovođenja Karstonovog
plana, to će za nju biti opasnije.
Umesto da se zadrži na otvorenom, žustro je krenula prema izlazu.
Još jednom je obišla toalet, i malo vremena protraćila pretvarajući
se da proverava šminku koju nije imala, Nakon što je u glavi izbrojala
do devedeset, pridružila se toku putnika koji su krenuli prema
peronima.
Sada je gužva bila još veća. Džesi je odabrala mesto blizu grupe
muškaraca u odelima, na udaljenom kraju platforme, i pokušala da se
stopi s crnom tkaninom njihovih sakoa. Muškarci su pričali o
deonicama i trgovini, što je Džesi delovalo toliko nepovezano s njenim
životom da je ličilo na naučnu fantastiku. Najavljen je dolazak sledećeg
voza i pripremila se da ponovo pregleda vagone. Zaobišla je trgovce i
pregledala prvi vagon dok je voz stajao.
Krećući se brzo, prešla je pogledom preko sledećeg vagona. Žena,
žena, starac, suviše nizak, suviše debeo, suviše taman, ćelav, žena, žena,
klinac, plavokos muškarac... Sledeći vagon.
Kao da joj je pomagao, kao da je bio na njenoj strani, stajao je pored
prozora i gledao napolje; stajao je uspravno a talasasta kosa mu se
jasno videla.
Džesi je kratko pogledala i ostale putnike dok je išla prema
otvorenim vratima. Mnogo poslovnih tipova - bilo koga od njih moglo
je da pošalje odeljenje. Ali nije bilo očiglednih znakova, nije bilo
preterano širokih ramena, koja nisu sasvim mogla da se smeste u sako
običnog odela, nije bilo slušalica u ušima, nije bilo izbočina ispod
sakoa, nije bilo razmene pogleda. Niko nije nosio naočare za sunce.
Ovo je onaj deo, pomislila je, u kom će pokušati da nas spakuju oboje i
odvedu nas u laboratoriju. Ako je ovo nameštaljka, onda je Danijel sa
svojim nedužnim loknama jedan od njih. Možda će baš on pucati u mene.
Ili me ubosti nožem. Ili će pokušati da me izvedu iz voza da bi me ubili na
nekom skrovitijem mestu. Ili će me onesvestiti i baciti na šine.
Ali ako je priča istinita, želeće nas oboje žive. Verovatno će pokušati
nešto slično onome što se ja spremam da uradim Danijelu. Zatim če me
odneti u laboratoriju, a moje šanse da ikada ponovo iz nje izađem... nisu
nimalo ohrabrujuće.
Hiljadu drugih loših završetaka projurilo joj je kroz glavu dok su se
vrata za njima zatvarala. Brzo je prešla razdaljinu koja ih je delila i stala
pored Danijela, uhvativši se za istu šipku kao i on, da bi držala
ravnotežu, i sklopila prste oko nje odmah ispod njegovih, bleđih i
mnogo dužih. Činilo joj se kao da joj neko steže srce pesnicom;
postajalo je sve bolnije kako se ona više približavala meti. Činilo se da
je ne primećuje, i dalje je zamišljeno zurio kroz prozor pogledom koji
se nije promenio kada su ušli u tamu tunela i kada je mogao da vidi
samo svoj odraz u staklu. Niko u vagonu nije išao prema njima.
Nije mogla da vidi ni traga onog drugog tipa u Danijelu Biču, onog
koga je videla na fotografijama u Meksiku i Egiptu, onoga koji je
skrivao kosu i kretao se s agresivnim samopouzdanjem. Rasejani
muškarac pored nje mogao je biti i pesnik starog sveta. Možda je sjajan
glumac... ili je možda psihotičan i pati od nekog disocijativnog
poremećaja ličnosti? Nije znala šta s tim da radi?
Džesi se napela kako su se bližili stanici u Kineskoj četvrti. Voz se
trgao pri ulazu u stanicu i morala je da se uhvati za šipku snažnije, da
ne bi pala na Danijela Biča.
Troje ljudi, dvojica u odelima i žena u suknji, izašli su iz voza, a niko
od njih nije pogledao u Džesi. Svi su žurno prošli pored nje, krećući se
kao da kasne na posao. U vagon su ušla još dvojica. Jedan je Džesi
odmah privukao pažnju - krupan, građen kao profesionalni sportista, u
duksu s kapuljačom i donjem delu trenerke. Obe ruke držao je u
prednjem središnjem džepu duksa, i ukoliko mu šake nisu bile veličine
kutije za cipele, nešto je u njima držao. Nije gledao u Džesi dok je
prolazio pored nje, samo je otišao u stražnji ugao vagona i uhvatio se
za držač koji je visio sa šipke. Krajičkom oka je gledala njegov odraz, ali
on kao da nije bio zainteresovan ni za nju ni za metu.
Danijel Bič se nije ni pomerio. Toliko se bio udubio u svoje misli da
je ona osetila kako se pored njega opušta, kao da je on jedina osoba u
vozu od koje ne mora da se čuva. Što je bilo budalasto. Čak i da ovo nije
zamka, čak i da je upravo onakav kakvim su ga predstavili, on je, u
veoma bliskoj budućnosti, nameravao da postane masovni ubica.
Sportista je iz džepa izvukao velike slušalice i pokrio njima uši.
Gajtan se spuštao sve do džepa. Verovatno mu je tu bio telefon, ali ne
mora da znači.
Odlučila je da ga na sledećoj stanici testira.
Kada su se vrata otvorila, sagnula se kao da želi da namesti
nepostojeći porub pantalona, a zatim se naglo uspravila i zakoračila
prema vratima.
Niko nije reagovao. Sportista sa slušalicama je sklopio oči. Neki su
ušli u vagon, neki su izašli iz njega, ali niko nije pogledao u nju i niko se
nije pomerio da joj blokira izlaz niti je naglo podigao ruku preko koje je
nevešto bio prebačen sako.
Ako su njeni neprijatelji znali šta radi, puštali su je da to obavi na
svoj način.
Da li to znači da je sve stvarno ili su samo želeli da ona zasad u to
veruje? Glava ju je zabolela dok je pokušavala da shvati njihove složene
petlje. Ponovo se uhvatila za šipku kada je voz krenuo.
„Nije vaša stanica?“
Podigla je pogled, Danijel Bič joj se smešio - savršeno toplim i
iskrenim osmehom najpopularnijeg nastavnika u školi i krstaša
organizacije Habitat for hjumaniti.
„Uh, nije.“ Trepnula je, misli su joj se uskomešale. Šta bi normalan
putnik rekao? „Na trenutak sam, uh, zaboravila gde sam. Sve stanice mi
liče jedna na drugu.“
„Izdrži još malo. Vikend samo što nije, za kojih osam ili devet sati.“
Ponovo joj se nasmešio ljubaznim osmehom. Nimalo joj nije prijala
pomisao na druženje sa subjektom, ali bilo je neke neobične - možda i
lažne - normalnosti u Danijelu, zbog koje joj je bilo lako da preuzme
ulogu koju je trebalo da igra: prijateljski nastrojen putnik. Obična
osoba.
Frknula je i mračno se osmehnula na ovu njegovu primedbu. Njena
radna nedelja je tek počinjala. „To bi bilo uzbudljivo kada bih imala
slobodne vikende.“
Nasmejao se i uzdahnuo. „To je gadno. Pravo?“
„Medicina.“
„Još gore. Da li ti ponekad zbog pristojnog vladanja dozvole da
izađeš u grad?“
„Retko. Ali u redu je. Nisam tip koji voli divlje žurke.“
„Ja sam za njih suviše star“, priznao je. „Što je činjenica koje se
obično setim oko deset uveče.“
Ljubazno se nasmešila dok se on smejao i trudila se da ne izgleda
sluđeno. Činilo joj se i jezivo i opasno zbližavati se sa zadatkom. Nikada
nije imala nikakvu interakciju sa subjektima pre obavljanja posla. Nije
smela da dozvoli sebi da na njega gleda kao na ličnost. Morače pred
očima da ima samo čudovište - potencijalnih milion mrtvih ljudi - da bi
mogla da ostane ravnodušna.
„Premda povremeno uživam u pokojoj mirnoj večeri u gradu“,
govorio je.
„Mm“, promrmljala je odsutno. Zvučalo je to kao slaganje, shvatila
je.
„Zdravo“, rekao je, „ja sam Danijel.“
Iznenadila se kad je shvatila da je zaboravila kako bi trebalo da se
zove. Pružio joj je ruku i ona ju je prihvatila, silno svesna težine svog
otrovnog prstena.
„Zdravo, Danijele.“
„Zdravo...“, podigao je obrve.
„Uh, Aleks.“ Ups, to je bilo pre izvesnog vremena. No, dobro.
„Drago mi je što sam te upoznao, Aleks. Vidi, nikada ovo ne radim -
nikada. Ali... pa, zašto da ne? Mogu li da ti dam svoj broj? Možda bismo
mogli da zajedno odemo na neku mirnu večeru.“
Zurila je u njega u šoku i neverici. Nabacivao joj se. Subjekt joj se
nabacivao. Ne, ne subjekt, već budući, i to vrlo uskoro, masovni ubica
koji radi za psihotičnog narko-cara.
Ili agent koji pokušava da joj skrene pažnju?
„Da li sam te uplašio? Kunem se da sam bezopasan.“
„Uh, ne, samo... pa, niko me dosad nije pozvao da izađemo u vozu.“
To je bila čista istina. Zapravo, niko je već godinama nije ni za šta
pozivao. „Ostala sam zatečena.“ Takođe istina.
„Evo šta ću. Zapisaću svoje ime i broj na parče papira, a ti ga možeš
baciti na sledećoj stanici u prvu kantu za smeće koju vidiš, zato što nije
lepo bacati smeće na ulicu, i odmah me zaboraviti. Tu za tebe nema
nikakve neugodnosti - samo ćeš potrošiti koju sekundu da baciš papir
u smeće.“
Smešio se dok je govorio, ali je oborio pogled, usredsredio se na
pisanje podataka na poleđini priznanice HB olovkom.
„To je veoma obzirno od tebe. Hvala.“
Podigao je pogled, i dalje se smešeći. „Ili ne moraš da ga baciš.
Mogla bi da me pozoveš i zatim provedeš nekoliko sati razgovarajući
sa mnom dok te ja častim obrokom.“
Monotoni glas iznad njihovih glava objavio je ulaz u stanicu u Pen
četvrti i ona je osetila olakšanje. Jer je počela da se oseća tužno. Da,
izaći će s Danijelom Bičom, ali nijedno od njih dvoje neće u tome
preterano uživati.
Nije smelo biti mesta za tugu. Toliko nedužnih ljudi bi moglo
stradati. Mogla bi stradati deca, majke, očevi. Dobri ljudi koji nikada
nikoga nisu povredili.
„Imam ozbiljnu dilemu“, odgovorila je brzo.
Voz je ponovo stao, a ona se pretvarala da ju je gurnuo muškarac
koji se progurao pored nje da bi izašao. Odgovarajuću iglu je već držala
u ruci. Pružila je ruku kao da želi da se uhvati za šipku i uhvatila
Danijela za ruku pokretom koji je trebalo da bude slučajan. Trgao se od
iznenađenja, ali ona se snažno držala za njega, kao da pokušava da
povrati ravnotežu.
„Jao. Izvini, šokirala sam te“, rekla je. Pustila ga je i spustila sićušni
špric u džep sakoa. Vešte i brze pokrete je često vežbala.
„Ne brini. Jesi li dobro? Taj tip se zaista dobro nabio.“
„Da, dobro sam, hvala.“
Voz je ponovo krenuo, a ona je posmatrala kako Danijelovo lice
brzo gubi boju.
„Hej, da li si ti dobro?“ upitala je. „Prebledeo si.“
„Uh, ja sam... molim?“
Osvrnuo se zbunjeno.
„Izgledaš kao da ćeš se onesvestiti. Izvinite“, rekla je ženi koja je
sedela pored njih. „Može li moj prijatelj da sedne? Ne oseća se dobro.“
Žena je zakolutala ogromnim smeđim očima, a zatim okrenula
glavu na drugu stranu.
„Ne“, rekao je Danijel. „Ne... brini za mene. Ja sam...“
„Danijele?“ upitala je.
Sada se malo ljuljao, a lice mu je bilo samrtno bledo.
„Daj mi ruku, Danijele.“
 Izgubljeno joj je pružio ruku. Uhvatila ga je za zglob i pomerala usne
naglašeno dok je gledala na sat i pretvarala se da broji u sebi.
„Medicina...“, promrmljao je: „Ti si lekar.“
Ovo je bilo mnogo bliže izrežiranoj priči pa se osetila lagodnije. „Da,
i nisam zadovoljna tvojim stanjem. Silaziš na sledećoj stanici sa mnom.
Moraš izaći na vazduh.“
„Ne mogu. Škola... ne smem kasniti.“
„Napisaću ti opravdanje. Ne raspravljaj se sa mnom, znam šta
radim.“
„U redu, Aleks.“
L’Enfan plaza je bila jedna od najvećih i najhaotičnijih stanica na
liniji. Kada su se vrata otvorila, Aleks je stavila ruku Danijelu oko struka
i povela ga napolje. On je obavio jednu ruku oko njenog ramena da se
pridrži. Ovo je nije iznenadilo. Triptamin koji mu je ubrizgala izazivao
je dezorijentisanost, pokornost i naklonost. Slušače je dokle god ga ne
pritisne previše. Ovaj narkotik je u daljem srodstvu s vrstom
barbiturata koju laici nazivaju serumom istine, koji pritom ima i
nekoliko efekata kao ekstazi; oba ova dejstva su dobra kada je
potrebno ukloniti inhibicije i navesti subjekta na saradnju. Ovu
naročitu sintezu volela je zbog zbunjenosti. Danijel neće biti u stanju da
donosi odluke i stoga će raditi sve što mu kaže, bar dok dejstvo
narkotika ne prođe - ili ona od njega ne zatraži da uradi nešto što će
zaista probiti zidove njegove zone lagodnosti.
To je bilo lakše nego što se nadala, zahvaljujući neočekivanom
intimnom razgovoru. Nameravala je da ga bocne, a zatim odigra
čuvenu scenu u kojoj neko pita: Da li je neko od vas lekar?, a ona kaže:
Svakako, ja sam lekar! - da bi ga naterala da pođe sa njom. Upalilo bi, ali
ne bi bio ovoliko krotak.
„U redu, Danijele, kako se osećaš? Možeš li da dišeš?“
„Naravno. Dobro dišem.“
Brzo je hodala s njim. Od ovog narkotika je retko kome bilo muka,
ali uvek su postojali izuzeci. Podigla je pogled da vidi kakva mu je boja.
I dalje je bio bled, ali usne mu nisu poprimile zelenkastu nijansu koja bi
ukazivala na mučninu.
„Osećaš li mučninu?“, upitala je.
„Ne. Ne, dobro sam...“
„Plašim se da nisi. Povešću te sa sobom na posao, ako je to u redu.
Želim da se uverim da ovo nije ništa ozbiljno.“
„Dobro... ali ne. Moram u školu?“
 Lako je održavao korak s njom uprkos dezorijentisanosti. Noge su
mu bile dva puta duže od njenih.
„Javićemo im šta se desilo. Imaš li broj škole?“
„Da, Stejsi... u kancelariji.“
„Pozvaćemo je usput.“
Ovo će ih usporiti, ali nije bilo druge; morala je da ga umiri da bi
ostao krotak.
„Dobra zamisao.“ Klimnuo je, a zatim je izvadio stari blekberi iz
džepa i počeo da pritiska brojeve.
Nežno mu ga je uzela iz ruke. „Kako se Stejsi preziva?“
„Memorisana je kao Uprava.“
„Vidim. U redu, ja ću okrenuti broj. Izvoli, reci Stejsi da ti je loše. Da
ideš kod lekara.“
Poslušno je uzeo telefon, a zatim sačekao da se Stejsi javi.
„Zdravo“, rekao je. „Stejsi. Danijel je. Da, gospodin Bič. Ne osećam se
dobro, idem kod doktorke Aleks. Izvini. Ne volim što sam te ovako
uvalio u nevolju. Izvini, hvala. Da, oporaviću se, sigurno.“
Trgla se kada je upotrebio njeno ime, ali to je bila navika. Nije bilo
važno. Jednostavno dugo neće ponovo biti Aleks, to je bilo sve.
Bio je rizik oteti ga tokom radnog dana. Izostanak s posla bilo je
nešto što bi De la Fuentes morao da primeti ako pomno prati svog
vesnika smrti. Ali svakako neće dizati preteranu uzbunu zbog jednog
propuštenog petka. Kada se Danijel u ponedeljak pojavi na poslu zdrav
i čitav, narko-bos će se smiriti.
Uzela je Danijelu telefon i stavila ga u džep.
„Ja ću ti ovo pričuvati, u redu? Izgledaš nestabilno, ne želim da ga
izgubiš.“
„Dobro.“ Ponovo se osvrnuo i namrštio kada je video džinovski
betonsku tavanicu nad glavom. „Kuda idemo?“
„Ideš sa mnom na posao, sećaš se? Sada ćemo ući u ovaj voz.“ Nije u
ovom vagonu videla nijedno lice iz ranijeg voza. Ako su je i pratili, činili
su to s određene udaljenosti. „Pogledaj, evo sedišta. Možeš da se
odmoriš.“ Pomogla mu je da sedne, krišom ispustivši njegov telefon
pored svog stopala i gurnuvši ga vrhom cipele dublje pod sedište.
Praćenje mobilnog telefona bio je najlakši način da se neko pronađe
bez ikakvog truda. Mobilni telefoni su bili zamka koju je uvek
izbegavala. Bilo je to kao da se dobrovoljno čipujete da vas neprijatelj
lakše nađe.
A i nije imala koga da zove.
 „Hvala“, rekao je Danijel. Još uvek ju je grlio jednom rukom, premda
ju je sada, kako je on sedeo, a ona stajala, grlio oko struka. Omamljeno
je pogledao u nju i dodao: „Dopada mi se tvoje lice.“
„Oh. Uh, hvala.“
„Mnogo mi se dopada.“
Žena pored Danijela pogledala je Aleks i zagledala se u njeno lice.
Sjajno!
Gospođa nije izgledala impresionirano.
Danijel je naslonio čelo na njen kuk i sklopio oči. Ova blizina bila je
uznemirujuća na nekoliko različitih nivoa, ali je bila i neobično utešna.
Dugo je nijedno ljudsko biće nije dotaklo s naklonošću, pa makar i s
naklonošću iz epruvete. Ali ipak još nije mogla da mu dozvoli da zaspi.
„Šta predaješ, Danijele?“
Podigao je glavu, držeći obraz i dalje naslonjen na njen kuk.
„Uglavnom engleski. On mi je omiljeni predmet.“
„Zaista? Ja sam bila strašno loša u svim društvenim naukama. Više
su mi se dopadale prirodne.“
Namrštio se. „Prirodne nauke!“
Čula je kako žena osobi pored sebe tihim glasom kaže: „Pijan je.“
„Nije trebalo da ti kažem da sam prosvetni radnik.“ Teško je
uzdahnuo.
„Zašto?“
„Žene to ne vole. Randal kaže: Nikada to dobrovoljno ne iznosi.“
Način na koji je izgovorio ove reči rekao joj je da citira dotičnog
Randala od reči do reči.
„Ali to je plemenita profesija. Obrazuješ buduće lekare i naučnike.“
Tužno ju je pogledao. „Nema u tome novca.“
„Ne želi svaka žena novac. Randal je izlazio s pogrešnim tipom
žena.“
„Moja žena je volela novac. Bivša.“
„Žao mi je što to čujem.“
Ponovo je uzdahnuo i sklopio oči. „Slomila mi je srce.“
Još jedan žalac sažaljenja. Tuge. Nikada ovo ne bi rekao, znala je, da
nije bio urađen hibridom ekstazija i seruma istine. Sada je govorio
razgovetnije; dejstvo narkotika nije popuštalo, samo je njegov um,
uprkos drogi, pronašao način da funkcioniše.
Potapšala ga je po obrazu i veselo rekla: „Ako ju je tako lako kupiti,
onda verovatno nije vredna suza.“
Ponovo je otvorio oči. Bile su nežne boje lešnika, ravnomerna
mešavina zelene i nežnosive. Pokušala je da ih zamisli napete - pod
kačketom, na licu samouverenog čoveka na fotografijama s De la
Fuentesom - i nije uspela.
Nije znala šta će raditi ako on zaista pati od disocijativnog
poremećaja ličnosti. Nikada se pre nije srela s tim.
„U pravu si“, rekao je. „Znam da jesi. Moram da je vidim onakvom
kakva je zapravo, ne kakvom sam je zamišljao.“
„Upravo tako. Stvaramo slike o ljudima, konstruišemo osobu s
kojom želimo da budemo, a zatim se trudimo da stvarnu osobu
smestimo u lažni kalup. To ne funkcioniše uvek dobro.“
Budalaštine. Nije imala pojma šta govori. Bila je u samo jednoj
poluozbiljnoj vezi u čitavom svom životu, i ta nije dugo potrajala. Škola
je imala prioritet u odnosu na njega, baš kao što je njen posao imao
prioritet u odnosu na sve ostalo čitavih šest godina. Na isti način na
koji joj je sada njena sposobnost disanja imala prioritet. Imala je
problem sa opsesivnošću.
„Aleks?“
„Da?“
„Da li umirem?“
Nasmešila se utešno. „Ne. Da mislim da umireš, odmah bih zvala
hitnu pomoć. Bićeš dobro. Samo želim da se uverim u to zasigurno.“
„Dobro. Da li će morati da mi vade krv?“
„Možda.“
Uzdahnuo je. „Unervozim se kada vidim igle.“
„Biće sve u redu.“
Nije joj se dopadalo što joj ovo smeta - što joj smeta što ga laže. Ali
bilo je nečega u njegovom jednostavnom poverenju, načinu na koji je
svemu što ona radi pripisivao najbolje namere... Morala je da se
pribere.
„Hvala ti, Aleks. Zaista.“
„Samo radim svoj posao.“ To nije bila laž.
Misliš li da ćeš me pozvati?“ upitao je željno.
„Danijele, definitivno ćemo veće provesti zajedno“, obećala mu je.
Da nije bio drogiran, čuo bi oštrinu u njenom glasu i video led u njenim
očima.
 POGLAVLJE 5

Ostatak je prošao gotovo suviše glatko... da li to treba da je zabrine?

Nivo paranoje bio je visok i bilo je teško reći da li ga je ova nova briga
podizala ili ne.
Bez reči je seo u taksi na stanici Rozlin. Znala je kako se oseća - ona
i Barnabi su i sami isprobali većinu nesmrtonosnih preparata, da bi
imali konkretno iskustvo s tim šta mogu da urade. Ovaj je bio poput
prijatnog sna, u kom su svi problemi bili tuđa briga, i sve što je čoveku
bilo potrebno bila je ruka da se za nju pridrži i blago gurkanje u pravom
smeru. U beleškama su ovaj narkotik nazivali sledi vođu, premda je u
zvaničnim izveštajima imao daleko impresivniji naziv.
Bio je to opuštajući izlet, i da nije bilo činjenice da su joj njene
inhibicije bile očajnički potrebne, možda bi se povremeno ponovo
počastila ponekom dozom.
Navela ga je da priča o odbojkaškom timu koji je trenirao - pitao je
hoće li se vratiti u školu na vreme da prisustvuje treningu - i sve vreme
vožnje taksijem pričao joj je o devojčicama, dok joj se nije učinilo da im
svima zna imena i prednosti na terenu napamet. Taksista nije obraćao
pažnju na njih, pevušio je tiho uz neku pesmu, ali suviše tiho da bi je
prepoznala.
Danijel u najvećoj meri nije bio svestan puta, ali je, nakon što su se
prilično dugo zadržali na semaforu, podigao pogled i namrštio se.
„Baš daleko radiš.“
„Tako je“, složila se. „Putovanje je baš gadno.“
„Gde živiš?“
„U Betezdi.“
„To je lepo mesto. Kolumbija Hajts nije tako lep kraj. Bar ne onaj
deo u kom ja živim.“
Taksi je ponovo krenuo. Bilo joj je drago; sve se odvijalo veoma
dobro. Čak i da su je pratili kada je ušla u poslednji voz i izašla iz njega,
teško će im biti da prate taksi u moru identičnih taksija koji se
probijaju kroz saobraćajni špic. Ponekad su joj se pripreme činile
poput magičnih čini. Kao da može da natera događaje da poprime oblik
kakav želi samo ako sve dovoljno detaljno isplanira.
Danijel sada nije bio onako pričljiv. Počela je druga faza dejstva
narkotika i sada će postati umorniji. Želela je da ostane budan samo još
malo.
„Zašto si mi dao svoj broj?“ upitala je kada su kapci počeli da mu
padaju.
Sanjivo se nasmešio. „Nikada to pre nisam uradio.“
„Ni ja.“
„Verovatno ću se kasnije stideti.“
„Neće ako te pozovem, zar ne?“
„Možda. Ne znam, ja se inače ne ponašam tako.“
„Zašto si onda to uradio?“
Nije sklanjao meke oči s nje. „Dopada mi se tvoje lice.“
„To si već rekao.“
„Zaista sam želeo ponovo da ga vidim. To me je okuražilo.“
Namrštila se osećajući pulsiranje krivice.
„Da li to zvuči čudno?“ Izgledao je zabrinuto.
„Ne, zvuči veoma lepo. Mnogi muškarci nikada ne bi tako nešto
rekli ženi.“
Trepnuo je sanjivo. „Ne bih ni ja inače. Suviše je... kukavički.“
„Meni izgledaš prilično hrabro.“
„Osećam se drugačije. Mislim da je to zbog tebe. Osetio sam se
drugačije čim sam te video kako se smešiš.“
Čim sam te drogirala, ispravila ga je u mislima.
„Pa, to je ozbiljan kompliment“, rekla je. „Idemo, možeš li da
ustaneš?“
„Naravno. Ovo je aerodrom.“
„Da, tu su mi kola.“
Namrštio se, a zatim se razvedrio. „Da li si se ti to upravo vratila s
puta?“
„Tek što sam stigla u grad, da.“
„I ja ponekad idem na put. Volim da idem u Meksiko.“
Oštro ga je pogledala. Zurio je preda se i gledao kuda ide. Nije bilo
ni znaka uznemirenosti na njegovom licu. Ako ga pritisne sada, sve što
doživi kao pritisak moglo bi njegovu krotkost da pretvori u sumnju.
Mogao bi se obratiti nekom strancu i pokušati da pobegne. Mogao bi se
uznemiriti i skrenuti pažnju na nju.
„Šta ti se dopada u Meksiku?“ upitala je oprezno.
„Suvo je i toplo. Uživam u takvom vremenu. Nikada nisam živeo na
nekom zaista toplom mestu, ali mislim da bi mi se to dopalo. Ali lako
izgorim. Nikada nisam mogao da preplanem. Ti mi izgledaš kao da si
provela neko vreme na suncu.“
„Ne, rođena sam ovakva.“ Ten je nasledila od svog odsutnog oca.
Genetsko testiranje ju je obavestilo da je on bio mešavina mnogih
stvari, ali da je u najvećem delu bio Korejac, Španac i Velšanin. Oduvek
se pitala kako je izgledao. Kombinacija njegovog porekla s majčinim
škotskim poreklom dala je neočekivano uobičajeno lice - mogla je
poticati s bilo kog mesta na planeti.
„To mora da je lepo. Moram da koristim kremu za potpuno
blokiranje sunčevih zraka, u velikoj količini. Jer odmah počinjem da se
ljuštim. To je odvratno. Ne bi to trebalo da ti govorim.“
Nasmejala se. „Obećavam ti da ću zaboraviti. Šta još voliš?“
„Volim da radim rukama. Pomažem da se sagrade kuće. Ne kao
stručno lice; udaram čekićem gde mi kažu da udarim. Ali ljudi su tako
dobri i velikodušni. Strašno volim taj deo.“
Sve je to bilo veoma ubedljivo i ona je osetila treptaj straha. Kako je
moguće da se tako dobro i tako lako drži priče i pored hemikalija u
organizmu? Ukoliko nije nekako uspeo da podigne zaštitu. Ukoliko
njeno odeljenje nije napravilo protivotrov, pripremilo ga i on se sada
poigrava s njom. Dlačice na vratu su joj se naježile. Uopšte nije moralo
odeljenje da ga pripremi. Možda je to zbog saradnje sa De la
Fuentesom. Ko zna kakve posledice može da ima interakcija njenog
leka s raznim čudnim narkoticima? Jezikom je dotakla lažnu krunicu
najednom od kutnjaka. Odeljenje bi je već naprosto ubilo da im je to bio
cilj. De la Fuentes će verovatno želeti da je kazni što je pokušala da mu
osujeti planove. Ali kako bi on to mogao da zna unapred? Kako je
Danijel uspeo da je prepozna kao protivničkog agenta tako brzo? Ona
zvanično ni za koga nije ni radila.
Drži se plana, rekla je sebi. Smesti ga u automobil i izvukla si se. Na
neki način.
„I kuće mi se njihove dopadaju“, nastavio je da priča. „Nikada ne
zatvaraju prozore, samo puste vazduh da cirkuliše. Neke kuće čak
nemaju ni staklo na prozorima. Mnogo je lepše nego Kolumbija Hajts,
to je sigurno. Možda nije lepše od Betezde. Kladim se da lekari žive u
lepim kućama.“
„To nije slučaj sa mnom. Živim u dosadnom običnom stanu. Ne
provodim mnogo vremena u njemu pa mi nije ni važno.“
Mudro je klimnuo. „Spašavaš živote.“
 „Pa, ne zapravo. Ne radim u urgentnom centru ili tako negde;“
„Spašavaš moj život.“ Raširio je sivo-zelene oči pune poverenja.
Znala je da je, ako je ovo bila iskrena reakcija, to posledica narkotika.
Ali ipak je osećala nelagodu.
Mogla je samo da nastavi da glumi.
„Samo proveravam da li je sve u redu. Ne umireš.“ To je bila istina.
Momci u odeljenju bi ga naposletku najverovatnije ubili. Bar je mogla
toga da ga poštedi. Mada... Danijel Bič, nakon što spreči katastrofu,
nikada više neće izaći iz zatvorske ćelije. Zbog čega se osećala...
Milioni mrtvih. Nedužne malecne bebe. Mile starice, bake. Prvi
jahač apokalipse na belom konju.
„O, vozimo se i autobusom“, rekao je blago.
„Odvešće nas do mog automobila. A zatim nećeš morati više da
hodaš.“
„Ne smeta mi. Volim da hodam s tobom.“ Nasmešio joj se i sapleo
se penjući se uz stepenice. Uhvatila ga je da ne bi pao, a zatim ga je
dovela do slobodnog mesta u gotovo praznom autobusu.
„Voliš li strane filmove?“, upita je iznenada.
„Uh, neke, valjda.“
„Na univerzitetu postoji jedan dobar bioskop. Možda bismo, ako
večera dobro prođe, mogli sledeći put da pokušamo da gledamo film s
titlom.“
„Hajde da se nagodimo“, rekla je. „Ako ti se nakon jedne zajedničke
večere i dalje budem dopadala, definitivno ću s tobom otići da
pogledam film koji ne razumem.“
Nasmešio se, a kapci su mu se spustili. „I dalje ćeš mi se dopadati.“
Ovo je bilo potpuno smešno. Trebalo je da postoji način da se ovaj
razgovor preusmeri i vodi bez flertovanja. Zašto se oseća kao
čudovište? Dobro, bila je čudovište, ali pomirila se s tim, uglavnom, i
znala je da je od one vrste čudovišta koja moraju da postoje zarad
opšteg dobra. Na neki način je bila poput običnog lekara - morala je da
izazove bol da bi spasla život. Kao što je odsecanje gangrenoznog uda
da bi se spasao ostatak tela distancirano. Ovde izaziva bol, ali spasava
nešto drugo. A to drugo je u mnogo većoj meri vredelo spasti.
Racionalizovala je, kao i uvek, da bi mogla da živi sa sobom. Ali
nikada sebe nije otvoreno lagala. Znala je da ne obitava u nekoj
moralnoj sivoj zoni; obitavala je u sasvim crnoj. Ali jedino što je bilo
gore od situacije u kojoj ona obavlja svoj posao dobro bila je situacija u
kojoj bi ga neko mogao obaviti loše. Ili ga niko ne bi ni radio.
 Ali čak i kada bi u potpunosti prihvatila etiketu čudovišta, nikada
nije bila čudovište koje ubija nedužne ljude. Neće ubiti čak ni ovog
veoma krivog čoveka... koji ju je i dalje gledao ispod dugačkih lokni
krupnim kestenjastim očima nalik na pseće.
Mrtve bebe, pojala je sebi. Mrtve bebe, mrve bebe, mrtve bebe.
Nikada nije želela da bude špijun niti je želela da radi kao tajni
agent, a sada je videla da i nije emocionalno podobna za to. Očigledno
je imala suviše nesputane i nepotrebne naklonosti u telu, što je bilo i
više nego ironično. Zato nikada, ali nikada, ne razgovara sa subjektom
pre nego što počne da ga ispituje.
„Dobro, Danijele, idemo. Možeš li da ustaneš?“
„Mm-hmmm. O, daj meni torbu.“
Slabašno je podigao ruku da uzme njenu aktovku.
„Ja ću.“ Premda je istina bila da su joj prsti utrnuli i počeli da bride.
„Moraš da se usredsrediš na ravnotežu.“
„Zaista sam umoran.“
„Znam, pogledaj, moj automobil je tamo. Onaj srebrni.“
„Mnogo je srebrnih automobila.“
Upravo zato. „Evo ga. Dobro, hajde da te smestimo na stražnje
sedište, da možeš da legneš. Skini kaput, ne želim da ti bude previše
toplo. I cipele, hajdemo.“ Manje će posle posla imati. „Savij kolena da ti
noge stanu. Savršeno.“
Položio je glavu na ranac, što sigurno nije bilo udobno, ali više nije
mario.
„Tako si fina, Aleks“, promrmljao je sklopljenih očiju. „Ti si najfinija
žena koju poznajem.“
„I ja mislim da si ti fin, Danijele“, priznala je.
„Hvala“, jedva je izgovorio, a zatim zaspao.
Žurno je izvukla bež prekrivač iz prtljažnika. Bio je iste boje kao i
sedišta. Pokrila ga je njime. Izvadila je špric iz torbe i zarila mu iglu u
venu na zglobu, pogurivši se tako da niko ne vidi šta radi. Dejstvo
narkotika sledi vođu će za sat, ili otprilike toliko, početi da slabi, a ona
je želela da on duže spava.
Nije agent, zaključila je. Agent bi pristao na igru s narkotikom za
otmicu, ali nikada ne bi dozvolio da ga neko ovako onesvesti. Znači da
je samo plaćeni masovni ubica.
Njena privremena laboratorija nalazila se u ruralnoj Zapadnoj
Virdžiniji. Iznajmila je lepu farmu s ambarom za mužu, u kome odavno
nije bilo krava. Eksterijer ambara bio je od belih preklopljenih dasaka,
kao i na kući; zidovi i tavanica u unutrašnjosti bili su obloženi
aluminijumom. Na betonskim podovima sa zaštitnim premazom bili
su, sasvim zgodno, postavljeni odvodi. U stražnjem delu nalazila se
mala spavaonica; reklamirana je kao dodatni prostor za goste i
predivno rustična. Bila je uverena da bi mnogi naivni putnici ovu
rustičnost smatrali šarmantnom, ali ona je marila samo za to da li ima
struje i vode i da li sve funkcioniše. Kuća i ambar nalazili su se u sredini
jabučnjaka od 240 jutara, a sam voćnjak je bio okružen jutrima
obradive zemlje. Najbliži sused bio je udaljen više od dva kilometra.
Vlasnici voćnjaka su van sezone novac zarađivali iznajmljivanjem
prostora stanovnicima grada koji su želeli da se pretvaraju da žive
jednostavnim životom.
Imanje je bilo veoma skupo. Namrštila bi se svaki put kada bi
pomislila na cenu, ali nije bilo druge. Bio joj je potreban osamljeni
objekat sa iskoristivim prostorom.
Radila je noću da bi sve pripremila. Za vreme dana pratila je
Danijela s bezbedne udaljenosti, a zatim bi odspavala malo u kolima za
vreme škole. U ovom trenutku bila je potpuno iscrpljena, ali je i dalje
imala mnogo posla pre nego što joj se radni dan završi.
Prva stanica bio je omanji izlaz s auto-puta više od jednog sata
vožnje od grada. Uskim zemljanim putem, koji je izgledao kao da ga
niko nije koristio čitavu deceniju, zašla je dublje među drveće. Mora da
je nekuda vodio, ali nije vozila dovoljno daleko da vidi kuda. Stala je u
debeloj hladovini, isključila motor i počela da radi.
Ako je Danijel radio za odeljenje ili, verovatnije, za neku od
organizacija koje su s njim tesno sarađivale - CIA, nekoliko vojnih
odseka, još poneki tajni odsek koji, kao ni odeljenje, nije imao ni
zvanično ime - imaće na sebi elektronski uređaj za praćenje. Kao što ga
je i ona nekada imala. Odsutno je prešla prstom preko malog
izdignutog ožiljka na potiljku, pokrivenog kratkom kosom. Voleli su da
obeleže glavu. Ako samo jedan deo tela može da se pronađe, glava je
najbolja za identifikaciju.
Otvorila je stražnja putnička vrata i klekla na vlažno tlo pored
Danijelove glave. Krenula je od mesta na kom su i ona i Barnabi imali
ugrađene uređaje za praćenje, prelazeći prstima lako preko kože, a
zatim ponovo, pritiskajući snažnije. Ništa. Videla je nekoliko inostranih
subjekata kojima su uređaje za praćenje sveže uklonili iza uva, pa je
zatim pregledala i taj deo. Zatim je provukla prste kroz njegovu kosu,
opipavajući skalp, ne bi li osetila izbočine ili kvržice kojima tu ne bi
trebalo da je mesto. Kovrdže su mu bile veoma meke i mirisale su lepo,
na neki agrum. Premda nije mnogo marila za njegovu kosu, bar nije
morala da provlači prste kroz neko masno smrdljivo gnezdo. Bila je
srećna zbog toga.
A sad prenošenje tereta. Ako je De la Fuentes pratio ovog čoveka,
uređaj za praćenje će se verovatno nalaziti spolja. Prvo je bacila cipele
u šumu pored puta - činilo se da su one najverovatnije skrovište;
većina muškaraca nosi isti par cipela svaki dan. Zatim mu je skinula
košulju, srećna što nosi košulju, a ne majicu, pa može da je raskopča,
premda je i dalje bilo teško izvući je ispod njegovog tela. Nije se trudila
da mu skine potkošulju preko glave; izvadila je sečivo iz džepa, skinula
lepljivu traku i isekla tkaninu na tri dela, koja je lako mogla da ukloni.
Pregledala mu je grudi - nije bilo sumnjivih ožiljaka niti izbočina. Koža
na torzu bila mu je svetlija nego na rukama; imao je blagu seljačku
preplanulost, bez sumnje zbog gradnje kuća u Meksiku u majici s
kratkim rukavima. Ili zbog nabavke supervirusa u Egiptu - i to je veoma
sunčano mesto.
Imao je mišiće koje je smatrala sportskim, za razliku od mišića iz
teretane. Nije bilo oštrih i čvrstih izbočina, samo glatka naglašenost
mišića, koja je govorila da je aktivan, ali ne i opsesivan.
Bilo joj je teško da ga okrene na stomak i pao je na prostor između
sedišta, presavivši se preko središnje konzole. Imao je dva svetla
ožiljka na levoj lopatici, paralelna i jednake dužine. Pažljivo ih je
pregledala opipavajući kožu oko njih, ali nije osećala ništa osim
uobičajenog fibroznog hipertrofičnog tkiva, koje se i moglo očekivati.
Nije joj bilo potrebno dugo da shvati da je trebalo da mu skine
farmerke pre nego što ga je okrenula. Morala je da se popne na njega i
pruži obe ruke niz njegov torzo da bi mu raskopčala pantalone. Sreća
pa nije nosio pripijene farmerke. Zatim je izašla na druga putnička
vrata i svukla mu pantalone. Nije se iznenadila kada je videla da nosi
bokserice, a ne standardni donji veš. To se uklapalo s njegovim
profilom odevanja. Skinula mu je i bokserice, a zatim i čarape, a nakon
toga je pokupila ostatak odeće, odnela je nekoliko metara dalje od puta
i ugurala u oboreno deblo. Vratila se i po ranac. Laptop bi bio odlično
mesto za skrivanje bilo kakvog elektronskog uređaja ako neko želi da
ga on nosi sa sobom sve vreme a da to i ne zna.
 Nije ovo bio prvi put da je morala sama da skine metu. U
laboratoriji je imala ljude koji su pripremali subjekte - Barnabi ih je
zvao podanicima - ali nije uvek bila u laboratoriji, a prilikom prvog
odlaska na teren u Herat u Avganistanu, otkrila je koliku zahvalnost
duguje podanicima. Svlačenje muškarca koji se nije kupao mesecima
nije bilo nimalo prijatno - naročito kada ona sama nakon toga nije
imala tuš na raspolaganju. Danijel je bar bio čist. Danas je ona bila
jedina koja se znojila.
Pronašla je šrafciger u prtljažniku i brzo promenila tablice Okruga
Kolumbije tablicama koje je skinula sa sličnog automobila na otpadu u
Zapadnoj Virdžiniji.
Čisto temeljnosti radi, na brzinu mu je pregledala listove, tabane i
šake. Nikada nije videla da se uređaj za praćenje stavlja na udove,
verovatno zato što se lako dešavalo da se ti udovi izgube kad neko reši
da pokaže da je ozbiljan. Nije videla više nijedan ožiljak. A nije videla ni
žuljeve koji bi joj rekli da često vežba rukovanje oružjem i koristi ga
svakog dana. Imao je meke profesorske ruke, sa svega nekoliko
zadebljalih mesta, koja su nastala od žuljeva od fizičkog rada.
Pokušala je da ga ponovo podigne na sedište, ali je brzo shvatila da
se uzalud trudi. Nije ovo bio preterano prijatan položaj za spavanje, ali
se on svakako neće probuditi. Kasnije će ga sve boleti. Premda je bilo
potpuno besmisleno o tome i razmišljati.
Dok ga je ponovo pokrivala i ušuškavala što je bolje umela, počela
da je gradi priču o njemu na osnovu dokumenata koje je imala i dokaza
pred njom.
Verovala je da je Danijel Bič u najvećoj meri muškarac koga je sada
gledala, prijatan i sve u svemu dobar momak. Privlačnost koju je
osećala gramziva bivša žena bila je razumljiva. Mora da je bilo lako
zaljubiti se u njega. Nakon što je prošlo neko vreme, dovoljno vremena
da ona ljubav shvati zdravo za gotovo, počela je da razmišlja o svemu
onome što nema - lep stan, veliki prsten, automobile. Verovatno joj je
sada nedostajala ova njegova strana, s obzirom na to da je takvim
osobama trava preko puta uvek zelenija i tako to.
Ali bilo je u njemu i neke tame, zakopane duboko, možda rođene iz
bola i nepoštenog gubitka roditelja, pogoršana izdajom supruge, koja je
zatim buknula nakon gubitka poslednjeg člana porodice. Ta tama neće
izaći na površinu lako. Verovatno je naučio da tu svoju stranu potisne,
da je drži podalje od nežnog života, da je gurne u mračne kutke, gde joj
je i bilo mesto. Nije ni čudo što je o Meksiku mogao da priča tako
ushićeno. U njegovoj glavi postoje dva Meksika: srećni Meksiko, koji
prosvetni radnik voli, i opasni Meksiko, u kom čudovište vešto pliva.
Verovatno u njegovoj glavi ta dva mesta nisu bila ni blizu jedno
drugom.
Nadala se da nije zaista psihotičan. Da je samo slomljen čovek koji
nije želeo da se odrekne ličnosti kakvom je sebe smatrao, ali kome je u
isto vreme bila potrebna sloboda koju mu je tama pružala.
Bila je zadovoljna ovom procenom i ona je malo izmenila njen plan.
Njen posao je u izvesnoj meri bio predstava. Na neke subjekte je
najbolje delovala klinička i bezosećajna persona - beli mantil, hirurška
maska i sjajni nerđajući čelik; na druge je delovala pretnja da će imati
posla sa sluđenim sadistom (premda je Barnabi u toj ulozi bio daleko
uspešniji; imao je lice i kosu kao stvorene za nju - neobuzdane bele
zašiljene pramenove, koji su govorili: „Upravo me je izdrmala struja.“).
Svaka situacija bila je različita - neki su se plašili mraka, neki svetlosti.
Nameravala je da pristupi klinički - bila joj je to najprijatnija uloga u
arsenalu - ali je sada odlučila da bi Danijel trebalo da bude okružen
tamom da bi ta njegova strana izbila na površinu. A upravo je s
mračnim Danijelom želela da razgovara.
Do farme je stigla zaobilaznim putem. Ukoliko je neko pratio
Danijelovu odeću ili njegove stvari, nije želela da taj neko odmakne
mnogo dalje njenim putem.
Po milioniti put je razmotrila sve mogućnosti. Kolona jedan: ovo je
veoma složena zamka. Kolona dva: ovo je stvarno i milioni života su u
opasnosti. Da se ne spominje i njen.
Za vreme duge vožnje, tas je konačno prevagnuo. Ovaj čovek u
njenom automobilu nije vladin agent, u to je sigurna. A ako je samo
nedužni građanin koga su nasumice odabrali da bi nju namamili, onda
su već propustili nekoliko idealnih prilika da je zaskoče. A nije
primetila nijedan pokušaj napada, čak ni pokušaj praćenja...
Setila se mnoštva optužujućih podataka o Danijelu Biču i nije mogla
protiv sebe. Verovala je u njih. Tako da bi bilo bolje da se baci na
spašavanje života.
Na prilazu kući na farmi stigla je oko jedanaest, mrtva umorna i
izgladnela, ali 95 procenata sigurna da nema nikakvog traga koji bi
mogao da dovede bilo odeljenje bilo De la Fuentesa na njen prag. Brzo
je pregledala kuću da vidi da li je neko provalio (i umro, jer bi se to
desilo čim bi otvorio vrata), a zatim je, nakon što je sklonila zaštite,
uvezla automobil u ambar.
 Čim je zatvorila vrata ambara i podesila alarm, počela je da
priprema Danijela.
Sve ostale zadatke već je obavila. Kupila je tajmere u Houm depou u
Filadelfiji i ukopčala lampe u njih u nekoliko soba u kući; poput nekoga
ko odlazi na put od nekoliko nedelja, postarala se da kuća izgleda kao
da u njoj neko boravi. U jedan od tajmera bio je prikopčan i radio, da bi
se čula buka. Kuća je bila dobar mamac. Većina bi najpre nju proverila
pre nego što obrate pažnju na mračni ambar.
A ambar će ostati mračan. Podigla je nešto nalik na šator u sredini
prostrane prostorije, da bi prikrila svetlost i prigušila zvuke, i
istovremeno onemogućila Danijelu da otkrije gde se nalazi.
Pravougaona struktura bila je dva metra visoka, tri metra široka i četiri
i po metra dugačka. Bila je napravljena od PVC cevi, crne cerade i užeta
za bandži, a iznutra obložena s dva sloja izolacione pene, zalepljene
lepljivom trakom. Jeste bilo grubo, ali je bilo funkcionalnije od pećine, a
i u prošlosti je već tako radila.
U sredini šatora nalazila se velika metalna ploča na podesivom
crnom postolju od ukrštenih šipki. Bio je to veterinarski operacioni sto
i već se nalazio u ambaru - bez sumnje, autentičnosti radi. Bio je veći
nego što je njoj bilo potrebno - ovaj veterinar je očigledno imao posla s
kravama, a ne s mačićima - ali je ipak predstavljao korisno otkriće. Bila
je to jedna od stvari koja joj je pomogla da se odluči da iznajmi ovu
astronomski skupu zamku za turiste. Bio je tu još jedan sto s metalnom
pločom, na koji je postavila računar, monitore i tacnu sa medicinskim
instrumentima, za koje se nadala da će ostati samo rekviziti. Stalak za
infuziju nalazio se pored čela stola, a na njemu je već visila kesica
fiziološkog rastvora. Metalna kuhinjska kolica na točkiće bila su
postavljena pored stalka; na njima se, na tacni od nerđajućeg čelika,
nalazilo mnoštvo sićušnih špriceva, koji su, uprkos malim
dimenzijama, izgledali preteći. Na polici ispod špriceva nalazili su se
gas-maska i ručni aparat za merenje pritiska.
I naravno, lisice koje je kupila na Ibeju, a čiji bi kvalitet zadovoljio i
zatvore i medicinske ustanove, koje je lancima pričvrstila kroz rupe
koje je s mukom izbušila u ploči od nerđajućeg čelika.
Iz tih lisica bez tuđe pomoći niko neće pobeći. A i pomoćniku će
možda biti potrebna propanska baklja.
Sebi je ostavila dva izlaza, otvore u ciradi nalik na spoj dve zavese.
Ispred šatora se nalazio poljski krevet, njena vreća za spavanje,
električni rešo, mali frižider i sve ostale stvari koje će joj biti potrebne.
Pored spavaonice nalazilo se malo kupatilo s toaletom, umivaonikom i
tuš-kabinom, ali je bilo predaleko da bi u njemu spavala, a ionako u
njemu nije bilo kade. Moraće ovog vikenda da odstupi od svog
uobičajenog režima.
Remenjem za lakši prenos većeg tereta prebacila ga je na ručna
kolica i pritom nekoliko puta udarila njegovom glavom o nešto.
Verovatno ne dovoljno snažno da mu izazove potres mozga. Zatim ga
je dovezla do stola, spustila sto najniže što je mogla i prevrnula ga na
njega. Još uvek je spavao dubokim snom. Položila ga je na leđa, ruke i
noge mu raširila pod uglom od četrdeset pet stepeni u odnosu na telo,
a zatim podigla sto. Zaključala je lisice jednu po jednu. Neko vreme se
neće pomeriti iz ove poze. Zatim mu je prikopčala infuziju; na svu
sreću, bio je prilično dobro hidriran, ili je samo imao sjajne vene. Lako
mu je stavila braunilu i pustila infuziju da kaplje. Fiziološkom rastvoru
je dodala i kesu parenteralnog rastvora. Ovo su bile sve hranjive
materije koje će dobiti u naredna tri dana, ako joj bude bilo potrebno
toliko vremena. Biće gladan, ali će mu um biti oštar kada ona to bude
želela. Pulsni oksimetar mu je stavila na nožni palac - s prsta na ruci bi
mogao da ga skine - a na leđa mu je stavila suve elektrode, jednu ispod
svakog plućnog krila, da bi mu pratila disanje. Brzim prelaskom
električnim termometrom preko njegovog čela utvrdila je da mu je
temperatura normalna.
Nije bila toliko uvežbana u postavljanju katetera u bešiku, ali bila je
to prilično jednostavna procedura, a on nije bio baš u stanju da se
pobuni ako nešto i pogreši. Moraće dosta da čisti i bez dodatne
obaveze da čisti urin.
Razmišljajući o tome, postavila je upijajuće kvadrate s plastičnim
okvirom - koji se koriste kao toaleti za kučiće - u krug oko operacionog
stola. Definitivno će povraćati kad prođu prvu fazu. A da li će biti i krvi,
zavisilo je od toga kako će reagovati na normalne metode. Bar je ovde
imala funkcionalni vodovodni sistem.
U ambaru je postajalo hladno pa ga je pokrila ćebetom. Želela je da
ga još neko vreme drži uspavanog, a hladnoća na goloj koži mogla bi da
ga razbudi. Nakon trenutka oklevanja, donela je jedan od jastuka s
kreveta iz spavaonice i stavila mu ga pod glavu. Samo zato što ne želim
da se probudi, uveravala je sebe. Ne zato što mi se čini da mu je
neudobno.
Gurnula je mali špric u braunilu i dala mu još jednu dozu
uspavljujućeg sredstva. Trebalo bi da ostane uspavan najmanje četiri
sata.
Danijelovo onesvešćeno lice ju je uznemiravalo. Suviše... nekako
spokojno. Nije se sećala da je ikada videla crte lica koje su bile tako
suštinski nedužne. Teško je bilo zamisliti da takav mir i nedužnost
mogu da postoje u istom svetu u kom ona živi. Na trenutak se ponovo
zabrinula da ima posla s umnim poremećajem s kakvim se ranije nije
sretala i sa kojim nije imala iskustva. A opet, ako je De la Fuentes tražio
nekoga kome će svi odmah instinktivno verovati, ovo je upravo bilo
lice koje bi poželeo. Možda to objašnjava zašto je narko-bos uopšte i
odabrao prosvetnog radnika.
Stavila mu je gas-masku i uvrnula spremnik u nju. Ako njene mere
bezbednosti ubiju Danijela, neće dobiti informacije koje su joj
potrebne.
Još jednom je obišla kuću i okolinu. Kroz prozore je videla da sijaju
sva odgovarajuća svetla u kući. U mrtvilu noći, učinilo joj se da čuje tihu
melodiju liste najboljih četrdeset pop pesama.
Kada se uverila da su sve tačke ulaska bezbedne, pojela je
energetsku pločicu, oprala zube u malom kupatilu, podesila budilnik da
zazvoni u tri ujutro, dotakla pištolj pod krevetom, privila spremnik na
grudi, a zatim utonula u nabore svoje vreće za spavanje. Telo joj je već
zaspalo, a ni mozak nije bio daleko. Pre nego što se potpuno
obeznanila, imala je taman dovoljno vremena da stavi gas-masku.
 POGLAVLJE 6

U pola četiri ujutro već je bila na nogama, obučena i sita, iscrpljena ali
spremna da se baci na posao. Danijel je i dalje spavao, nesvestan ičega
što se dešava i spokojan. Kada se probudi, biće odmoran ali
dezorijentisan. Neće imati predstavu ni koliko je sati niti koji je dan.
Nelagoda je bila važan alat u njenom poslu.
Uzela mu je jastuk i ćebe, priznavši sebi da joj je žao što to mora da
učini. Ali ovo je bilo važno; bez obzira na obuku, svaki subjekt je osećao
veliku nelagodu kada je nag i bespomoćan pred neprijateljem. U
narednih nekoliko dana neće smeti da dozvoli sebi da oseti sažaljenje.
Isključila je sva ostala osećanja. Prošlo je više od tri godine, ali je ona
osećala kako se sve u njoj isključuje. Njeno telo se sećalo kako se ovo
radi. Znala je da ima snage koja će joj biti potrebna.
Kosa joj je još bila vlažna od brzog farbanja, i činilo joj se da na licu
ima debeli sloj šminke, premda je zapravo imala veoma malo šminke.
Nije znala kako da uradi bilo šta komplikovano, pa je samo nanela malo
tamne senke, debeli sloj maškare i tamnocrveni karmin. Nije
nameravala ovako brzo da menja boju kose, ali crna kosa i kamuflaža
na njenom licu bili su deo njene nove strategije. Beli laboratorijski
mantil i bledoplava hirurška uniforma ležali su uredno smotani u
njenoj torbi. Umesto nje, obukla je pripijenu crnu majicu i crne
farmerke. Dobro je bilo što su u kući na farmi postojale mašine za
pranje i sušenje veša. Uskoro će morati da opere majicu. Pa, zapravo,
već je trebalo da je opere.
Neobično je bilo kako malo praha u boji i masnoće može da utiče na
percepciju posmatrača. Pogledala se u ogledalu u kupatilu i osetila
zadovoljstvo zbog činjenice što joj lice izgleda grublje, hladnije.
Provukla je češalj kroz kosu i zalizala je, zatim se vratila u sobu za
ispitivanje.
Postavila je reflektore na PVC cevi iznad glave, ali je rešila da ih za
sada ne uključuje, i umesto njih je upalila dve prenosive lampe, koje su
stajale u visini struka. Crna izolir-traka i siva izolaciona pena izgledale
su u senkama potpuno iste boje. Temperatura vazduha je padala kako
je noć odmicala. Ruke i stomak subjekta su se naježili. Ponovo je prešla
termometrom preko njegovog čela. I dalje mu je temperatura bila u
normalnom rasponu.
Naposletku je uključila računar i podesila protokole. Nakon
dvadeset minuta neaktivnosti, pojaviće se skrin sejver. S druge strane
računara nalazila se mala crna kutija, na kojoj se na gornjoj površini
nalazila tastatura, a sa strane gorela crvena lampica - za sada ju je
ignorisala i bacila se na posao.
Neko osećanje pokušalo je da izbije na površinu dok je u braunilu
ubrizgavala hemikaliju koja će osvestiti subjekta, ali ga je ona lako
potisnula. Danijel Bič je imao dva lica, a imala ih je i ona. Sada je ovde
bila njena druga strana, ona koju je odeljenje nazivalo Hemičarem, a
Hemičar je bio mašina. Nemilosrdna i neumoljiva. Čudovište u njoj bilo
je oslobođeno.
Nadala se da će se i njegovo ispoljiti pa da se uhvate u koštac.
Novi narkotik mu je potekao venama i disanje mu je postalo manje
ravnomerno. Jedna šaka s dugačkim prstima skupila se u pesnicu i
potegla lanac lisica. Premda je i dalje bio u najvećoj meri bez svesti,
počeo je da se mršti dok je pokušavao da se okrene na bok. Kolena su
mu se uvijala i povlačila lance kojima su mu bili vezani zglobovi i -
iznenada je otvorio oči.
Stajala je tiho u čelu stola i posmatrala ga kako paniči; kako mu se
disanje ubrzava, kako mu se srčani ritam ubrzava, kako pokušava da se
oslobodi veza. Divlje je zurio u tamu, pokušavajući da shvati gde je, da
pronađe nešto poznato. Iznenada je stao i napeto osluškivao.
„Zdravo?“, prošaputao je.
Stajala je mirno i čekala pravi trenutak.
Deset minuta je čas divlje vukao lance, čas pokušavao da osluškuje,
uprkos svom glasnom disanju.
„Pomozite mi!“, naposletku je glasno povikao. „Ima li koga?“
„Zdravo, Danijele“, odgovorila je tihim glasom.
Glava mu je poletela unazad, ispružio je vrat pokušavajući da locira
mesto sa kog je dopirao glas. Nije to bio instinkt profesionalnog
vojnika, primetila je, da na takav način izloži grlo.
„Ko je tamo? Ko je to?“
„Zapravo i nije važno ko sam ja, Danijele.“
„Gde sam?“
„Takođe nije važno.“
„Šta želiš?“, upitao je gotovo vičući.
 „Eto - shvatio si. To je pravo pitanje.“
Obišla je sto da bi mogao da je vidi, premda je i dalje bila osvetljena
s leđa i lice joj je uglavnom bio u senci.
„Nemam ništa“, pobunio se. „Nemam novac, nemam drogu. Ne
mogu da ti pomognem.“
„Ne želim stvari, Danijele. Želim - ne, potrebne su mi, informacije. A
jedini način da izađeš odavde je da mi ih daš.“
„Ne znam ništa - ništa važno! Molim te...“
„Prestani!“, brecnula se glasno, a on je glasno udahnuo od šoka.
„Slušaš li me sada, Danijele? Ovaj deo je od ključnog značaja.“
Klimnuo je brzo trepćući.
„Moram dobiti ove informacije. Nema druge mogućnosti. I ako
budem morala, Danijele, povređivaću te dok mi ne kažeš sve što želim
da znam. Zaista ću te gadno povrediti. Ja to ne želim, ali mi neće
predstavljati problem da to uradim. Govorim ti ovo da bi mogao da
doneseš odluku pre nego što počnem. Reci mi ono što želim da znam i
ja ću te osloboditi. Eto, toliko je jednostavno. Obećavam ti da te neću
povrediti. Uštedećeš mi vreme i poštedećeš sebe mnogo patnje. Znam
da ne želiš da mi kažeš ništa, ali molim te shvati da ćeš mi na kraju
svakako to reći. Možda će potrajati, ali naposletku nećeš moći da se
zaustaviš; Svi imaju tačku pucanja. Zato donesi sada odluku koja će ti
olakšati sve ovo. Pokajaćeš se ako to ne učiniš. Da li me razumeš?“
U karijeri je ovaj govor održala mnogim subjektima i obično je bio
veoma efikasan. U oko 40 procenata slučajeva ovo je bio trenutak u
kom su subjekti odmah počinjali da joj se ispovedaju. Nisu često
dovršavali priznanje, naravno, i uvek je moralo još ponešto da se
razjasni, ali postojale su pristojne šanse da subjekat u ovom trenutku
prizna krivicu i iznese neke delimične informacije. Statistika je varirala
u zavisnosti od toga kome je držala govor; grubo, kada su posredi vojna
lica, kod većine je do prvog priznanja dolazilo i pre nego što bi im
nanela bol. A tek 5 do 10 procenata obučenih špijuna bi reklo bilo šta
bez ozbiljnije fizičke nelagode. Isto je važilo i za verske fanatike. Ali na
ljigavce nižeg ranga ovaj govor je svaki put ostavljao snažan utisak i
davao je odlične rezultate. S druge strane, vođe operacija nikada ništa
nisu priznavale bez bola.
Zaista se nadala da je Danijel ljigavac.
Zurio je u nju dok je govorila, lice mu je bilo sleđeno od straha. Ali
je, baš kada je završavala govor, zbunjeno začkiljio i namrštio se. Nije
to bio izraz koji je očekivala.
 „Razumeš li me, Danijele?“
Glas mu je bio zbunjen. „Aleks? Aleks, da li si to ti?“
Upravo zbog ovoga nije trebalo da se zbližava sa subjektom pre
ispitivanja. Sada se našla u situaciji za koju nije imala plan.
„Naravno da mi to nije pravo ime, Danijele. Znaš to.“
„Molim?“
„Ne zovem se Aleks.“
„Ali... lekar si. Pomogla si mi.“
„Nisam ja ta vrsta lekara, Danijele. I nisam ti pomogla. Drogirala
sam te i otela.“
Lice mu je bilo trezveno. „Bila si ljubazna prema meni.“
Morala je da potisne uzdah.
„Učinila sam ono što sam morala da bih te dovela ovamo. A sada
želim da se koncentrišeš, Danijele. Želim da mi odgovoriš na moja
pitanja. Hoćeš li mi reći ono što me zanima?“
Ponovo je u njegovom izrazu videla sumnju. Nevericu da bi mogla
da ga povredi, da se ovo zaista dešava.
„Reći ću ti sve što želiš da znaš. Ali kao što sam rekao, ne znam ništa
važno. Ne znam brojeve nikakvih bankovnih računa niti znam gde se
nalaze, na primer, mape s blagom ili tako nešto. Svakako ne znam ništa
što bi vredelo sveg ovog truda.“
Pokušao je da pokaže oko sebe sputanom rukom. Pogledavši se
kada je to uradio, činilo se da je po prvi put shvatio da je nag. Koža mu
se zarumenela - rumenilo mu je oblilo lice i vrat i jedna traka spustila
se do sredine grudi - a on je automatski napeo veze, kao da pokušava
da se pokrije rukama. Disanje i srčani ritam su mu se ponovo ubrzali.
Nagota; bilo da su u pitanju tajni agenti ili samo teroristički
pomoćnici nižeg ranga, svi do jednog su je mrzeli.
„Ne želim mapu za pronalazak blaga. Ne radim ovo za ličnu korist,
Danijele. Radim ovo da bih zaštitila živote nedužnih ljudi. Hajde da o
tome razgovaramo.“
„Ne razumem. Kako ja mogu da ti pomognem? I zašto to ne bih
želeo dobrovoljno da uradim?“
Nije joj se dopadao pravac kojim je ispitivanje krenulo. Više je
vremena trebalo da se slome oni koji su nastavljali da tvrde da ništa ne
znaju i da su nedužni od onih koji su priznavali krivicu ali su bili rešeni
da ne izdaju svoju vladu, ili džihad, ili ratne drugove.
Prišla je stolu i uzela prvu fotografiju. Bio je to jedan od veoma
jasnih nadzornih snimaka Fuentesa, uvećani snimak lica.
 „Hajde da počnemo od ovog čoveka“, rekla je držeći mu fotografiju
pred očima i koristeći jednu od lampi da je osvetli.
Savršeno bezizražajan izraz na licu, nije se videla apsolutno nikakva
reakcija. Loš znak.
„Ko je ovo?“
Ovog puta je glasno uzdahnula.
„Pogrešnu si odluku doneo, Danijele. Molim te da razmisliš o onom
što radiš.“
„Ali ne znam ko je to!“
Pogledala ga je smireno.
„Potpuno sam iskren, Aleks! Ne poznajem čoveka!“
Ponovo je uzdahnula. „Onda pretpostavljam da moramo da
počnemo.“
Ponovo neverica. Nikada nije imala posla ni sa čim sličnim tokom
ispitivanja. Svi drugi koji su ležali na njenom stolu znali su dobro zašto
su tu. Suočavala se sa užasom i molbama, povremeno i sa stoičkim
prkosom, ali nikada s ovakvim neobičnim izazovom punim poverenja:
Nećeš me povrediti.
„Uh, da li je ovo neka fetiš fantazija?“, upitao je tihim glasom,
nekako uspevši da pronađe način da zvuči postiđeno uprkos bizarnim
okolnostima. „Ne znam pravila tih igara...“
Okrenula se da prikrije neprimeren osmeh. Saberi se, naložila je
sebi. Trudeći se da se kreće glatko, kao da joj je bila namera da se udalji
baš u tom trenutku, prišla je stolu. Pritisla je jednu tipku na računaru,
da se ne uključi skin sejver. Zatim je uzela tacnu s rekvizitima. Bila je
teška i neki od rekvizita su zveckali udarajući jedan u drugi dok ju je
nosila. Prinela je tacnu stolu na kom je ležao, položila ivicu pored
špriceva i namestila svetlo tako da metalni instrumenti zasijaju.
„Žao mi je što te ovo zbunjuje“, rekla je ravnim glasom. „Ali ja sam
smrtno ozbiljna, uveravam te. Želim da pogledaš moj alat.“
Učinio je to i oči su mu se raširile. Posmatrala je ne bi li primetila
nagoveštaj pojave njegove druge strane, mračnog Danijela, ali nije
videla ništa. Oči su mu nekako i dalje bile nežne, čak i u očajničkom
strahu. Nedužne. Reči Hičkokovog Normana Bejtsa proletele su joj
glavom. Mislim da verovatno imam jedno od onih lica kojima ne možeš a
da ne veruješ.
Zadrhtala je, ali on to nije primetio jer mu je pogled bio prikovan za
rekvizite.
„Ne moram često da ih koristim“, rekla mu je dotakavši lako klešta,
a zatim prešavši prstom preko izuzetno dugačkog skalpela.
„Mene zovu kada žele da subjekt ostane manje više... netaknut.“ Dok
je izgovarala poslednji slog poslednje reči, lako je rukom prešla preko
klešta za armaturu. „Ali meni ovaj alat i nije potreban.“ Udarila je
noktom spremnik propanske baklje, što je proizvelo visok i dubok
odjek. „Možeš li da pretpostaviš zašto?“
Nije joj odgovorio, bio je sleđen od straha. Sada je počeo da shvata.
Da, ovo je stvarno.
Samo što mračni Danijel to mora da je već znao. Zašto se onda nije
pojavio? Da li je mislio da će moći da je nasamari? Ili možda misli da je
njegov šarm u vozu istopio njeno slabo žensko srce?
„Reći ću ti zašto“, rekla je glasom toliko tihim da je gotovo bio
šapat. Nagnula se zaverenički i nasmešila se milo, gotovo sažaljivo, ali
joj se osmeh nije ogledao u očima. „Jer ono što ja radim boli... mnogo...
mnogo... više.“
Izgledalo je kao da će mu oči iskočiti iz glave. Bar je ovo bila
poznata reakcija.
Sklonila je tacnu i dozvolila da on pažnju sasvim prirodno
preusmeri na špriceve koji su sada zasjali na svetlosti.
„Prvi put će trajati svega deset minuta“, rekla mu je, i dalje okrenuta
od njega dok je vraćala alat na sto. Okrenula se. „Ali će ti se činiti da
traje mnogo duže. To će biti samo kratki prikaz - možeš na to gledati
kao na pucanj upozorenja. Kada prođe, pokušaćemo ponovo da
razgovaramo.“
Uzela je špric koji se nalazio pored naspramne ivice tacne i gurnula
klip malo dok se na vrhu igle nije pojavila kap tečnosti, a zatim ga je
teatralno kvrcnula prstom, poput medicinske sestre u filmovima.
„Molim te?“, šaputao je. „Molim te, ne znam o čemu se ovde radi. Ne
mogu da ti pomognem. Kunem ti se da bih ti pomogao da mogu.“
„Hoćeš“, obećala mu je, a zatim zabola iglu u njegov levi triceps.
Reakcija je bila gotovo trenutna. Leva ruka mu se zgrčila i cimnula
lanac. Dok je u užasu zurio u mišiće koji su počinjali da se grče, ona je
tiho uzela drugi špric, obišla sto i stala mu sa desne strane. Video ju je
kako se približava.
„Aleks, molim te!“, povikao je.
Ignorisala je njegov pokušaj da je nekako izbegne, kao da je
dovoljno snažan da pokida lisice, i ubrizgala mu dozu mlečne kiseline u
levi kvadriceps. Koleno mu se opružilo, mišići su mu povlačili stopalo
sa stola. Glasno je udahnuo, a zatim zaječao.
 Kretala se promišljeno, nije žurila, ali nije išla ni preterano polako.
Još jedan špric. Leva ruka mu je već bila previše onesposobljena da bi
pokušao da joj se odupre. Ovog puta je kiselinu ubrizgala u levi biceps.
Smesta je suprotstavljena grupa tricepsa počela da se nadmeće s
bicepsom, boreći se za dominaciju nad kontrakcijama.
Iz usta mu je izleteo vazduh kao da ga je neko udario u stomak, ali
ona je znala da je taj bol mnogo gori od bilo kog udarca.
Još jedna injekcija, ovog puta u desni dvoglavi mišić bedra. Ista
kidajuća borba, koja mu je besnela u ruci, počela je da mu besni i u nozi.
A nju su pratili krici.
Stala mu je pored glave i nepristrasno posmatrala kako mu se
tetive u vratu napinju do te mere da su ličile na belu užad. Kada je
otvorio usta da ponovo zavrišti, ona mu ih je zapušila. Ako odgrize
jezik, neće moći ništa da joj kaže.
Polako je prišla svojoj stolici, dok je dvostruki sloj pene upijao
njegove prigušene krike, i prekrstila noge. Pogledala je monitore - sve
je bilo povišeno, ali ništa nije bilo u crvenom. Zdravo telo može da
podnese mnogo više bola nego što bi većina ljudi pomislila, pre nego
što mu se važni organi nađu u ozbiljnoj nevolji. Dotakla je tačped na
svom računaru, ne dozvoljavajući ekranu da se zatamni. Zatim je iz
džepa izvadila ručni sat i položila ga preko kolena. Ovo je prvenstveno
bila predstava; mogla je jednako lako da prati sat na računaru ili na
monitorima.
Okrenula se prema njemu dok je čekala, lice joj je bilo sabrano, a
srebrni sat je sijao naspram tamne odeće. Subjekte je ovo
uznemiravalo - što ona može tako smireno da posmatra svoje delo.
Tako je zurila u njega s ljubaznim izrazom, poput čoveka iz publike na
osrednjoj predstavi, dok mu se telo grčilo i izvijalo na stolu, a krici se
prigušeno probijali pored poveza na ustima. Ponekad je njegov pogled
počivao na njoj, molećiv i izmučen, a ponekad je divlje šarao
prostorijom.
Deset minuta može da bude veoma dugo. Mišići su počeli da mu se
grče nezavisno jedan od drugog, neki su se kočili u grču, a neki kao da
su hteli da se otkinu od kosti. Znoj mu se slivao niz lice, kosa mu je
potamnela od njega. Koža na jagodicama izgledala je kao da bi svakog
časa mogla pući. Krici su postali niži, grublji, više su ličili na krike
životinje nego na jauke čoveka.
Još šest minuta.
A ovo čak nisu bili ni dobri narkotici.
 Svako ko je bio dovoljno bolestan da poželi da izazove bol koji je
ona sada izazivala, može to lako da učini. Kiselina koju je koristila nije
bila kontrolisana supstanca; bilo ju je prilično lako nabaviti na
internetu, čak i kada se krijete od mračnog podzemlja američke vlade.
Kada je bila u najboljoj ispitivačkoj formi, kada je imala lepu
laboratoriju i lepi budžet, svoj sekvencer i reaktor, mogla je da napravi
neke zaista jedinstvene i ultraspecifične preparate.
Hemičar uopšte nije bilo odgovarajuće tajno ime za nju. Ali
Molekularni Biolog je verovatno bilo suviše kabasto. Barnabi je bio
stručnjak za hemiju, i ono što ju je naučio sačuvalo joj je glavu nakon
što je izgubila laboratoriju; naposletku je postala osoba kojoj tajno ime
savršeno odgovara. Ali u početku je odeljenju skrenula pažnju
teoretskim istraživanjem monoklonalnih antitela. Šteta je bila što nije
smela da rizikuje da odvede Danijela u laboratoriju. Tad bi mnogo brže
dobila rezultate.
A bila je tako blizu da zapravo potpuno ukloni bol iz jednačine. To je
bio njen Sveti gral, premda se činilo da niko drugi nije bio preterano
željan da ona to i postigne. Bila je sigurna da bi, da je radila u
laboratoriji u poslednje tri godine umesto što je spašavala goli život,
sada već stvorila ključ koji bi otključavao sve što je potrebno u
ljudskom umu. Bez mučenja, bez užasa. Samo brzi odgovori, dobijeni
na prijatan način, a zatim jednako prijatan odlazak u ćeliju ili pred
streljački vod.
Trebalo je da je puste da radi.
Još četiri minuta.
Ona i Barnabi raspravljali su o različitim strategijama nošenja s
ovim periodima ispitivanja. Barnabi je sebi pričao priče. Setio bi se
bajki iz detinjstva i smišljao moderne verzije ili alternativne završetke,
ili šta bi se desilo kada bi likovi zamenili mesta. Rekao je da su neke
stvari, koje su mu padale na pamet, bile baš dobre, i da će, kada bude
imao vremena, i da ih zapiše. Ona se, međutim, osećala kao da traći
vreme ako ne radi nešto praktično. Ona bi planirala. U početku je
planirala nove verzije monoklonalnih antitela, koja bi kontrolisala
odgovor mozga i blokirala neurotransmiterske receptore. Kasnije je
planirala svoj život za vreme bega, smišljala je šta bi sve moglo poći po
zlu, svaku najgoru opciju koja bi mogla da je zadesi i šta bi mogla da
uradi da ne upadne u te zamke. Zatim, kako da pobegne ako se nađe na
putu da upadne u zamku. A zatim kako da pobegne ako i upadne u nju.
Pokušala je da zamišlja sve mogućnosti.
 Barnabi joj je rekao da joj je s vremena na vreme potreban mentalni
odmor. Da se zabavi malo, jer koja je svrha života ako se ne zabavlja?
Sam život, zaključila je. Ona je samo želela da živi. Tako je uložila
mentalni napor koji je bio potreban da bi u tome i uspela.
Danas je razmišljala o sledećem koraku. Noćas, sutra ili čak, neka
mu je bog u pomoći, prekosutra, Danijel će joj reći sve. Svi se slome.
Prosta je činjenica bila da ljudska bića mogu trpe bol samo ograničen
vremenski period. Neki ljudi umeli su bolje da se nose s određenom
vrstom bola, ali to je značilo da će samo promeniti vrstu bola. U nekom
trenutku će, ako ne progovori, okrenuti Danijela na stomak - da se ne
uguši Sopstvenom povraćkom - i dati mu ono što je nazivala zelenom
iglom, premda je serum bio bistar, baš kao i svi ostali. Ako to ne upali,
pokušaće sa halucinogenima. Uvek je postojao novi način da se oseti
bol. Telo je imalo toliko različitih načina da doživi stimulans.
Kada dobije šta joj je potrebno, zaustaviće bol, uspavaće ga, a zatim
poslati mejl Karstonu s ove IP adrese i reći mu sve što je saznala. Zatim
će se odvesti i nastaviti da se vozi veoma dugo. Možda Karston i
društvo neće poći za njom. Možda hoće. A ona to možda nikada neće
saznati, jer će verovatno nastaviti da se krije dok ne umre - nadala se,
prirodnom smrću.
Pre nego što je isteklo devet minuta, doza je počela da slabi. Svako
je na dozu reagovao drugačije, a Danijel je bio krupan. Njegovi krici
pretvorili su se u jecaje dok mu se telo polako mlitavo opuštalo u
gomilu iscrpljenog tkiva na stolu, a zatim je ućutao. Sklonila mu je
povez i on je snažno udahnuo vazduh. Jedan trenutak je zurio u nju sa
užasnutim strahopoštovanjem, a zatim je počeo da plače.
„Daću ti nekoliko minuta“, rekla je. „Saberi se.“
Izašla je kroz otvor koji nije mogao da vidi, zatim tiho sela na
poljski krevet i slušala kako se guši u jecajima.
Plakanje je bilo normalno i obično dobar znak. Ali bilo je očigledno
da ovo plače Danijel profesor. Još nije bilo ni traga mračnom Danijelu,
nije joj uputio nijedan znalački pogled, nije videla nijedan defanzivni
tik. Šta bi ga moglo izvući na površinu? Ako je zaista u pitanju
disocijativni poremećaj ličnosti, da li bi mogla na silu da izvuče ličnost
koju želi? Danas joj je bila potrebna pomoć pravog psihijatra. Da je
poslušno otišla u laboratoriju, kao što su želeli, verovatno bi joj stvorili
psihijatra čim bi ga zatražila. Pa, sada u vezi s tim nije mogla da uradi
ništa.
Tiho je doručkovala meku energetsku pločicu dok je čekala da mu
se disanje smiri, a zatim je pojela još jednu. Zalila ju je tetrapakom soka
od jabuke, koji je uzela iz mini-frižidera. Kada je ponovo ušla u šator.
Danijel je očajnički zurio u tavanicu od pene. Tiho je prišla računaru i
dotakla tipku.
„Žao mi je što si morao kroz to da prođeš, Danijele.“
Nije je čuo kada je ušla. Povukao se što je dalje mogao od zvuka
njenog glasa.
„Hajde da to ne ponavljamo?“, rekla je. Ponovo se smestila u svoju
stolicu. „I ja želim da idem kući.“ jeste to bila laž u neku ruku, ali isto
tako u najvećoj meri i istina, premda je bilo nemoguće. „I premda mi
možda nećeš verovati, nisam sadista. Ne uživam u tome što te gledam
da patiš. Samo nemam drugog izbora. Neću dozvoliti da svi ti ljudi
umru.“
Glas mu je bio hrapav. „Ne znam... o čemu... pričaš.“
„Iznenadio bi se koliko ljudi to kaže - i ponavlja to rundu za rundom
onoga kroz šta si upravo prošao, i još i gorih stvari! A onda, kod jednih
nakon desete runde, kod drugih nakon sedamnaeste, istina pokulja
napolje. I ja mogu da kažem pozitivcima gde da pronađu bojevu glavu
ili hemijsku bombu ili infektivni ili toksični agens. I ljudi ostaju živi,
Danijele.“
„Nisam nikoga ubio!“, graknuo je.
„Ali nameravaš, a ja ću te ubediti da promeniš mišljenje.“
„Nikada to ne bih uradio.“
Uzdahnula je. „Ovo će potrajati, zar ne?“
„Ne mogu da ti kažem ono što ne znam. Imaš pogrešnog čoveka.“
„I to sam često slušala“, rekla je lako, ali ju je ovo pogodilo. Ako ne
uspe da natera drugog Danijela da se pojavi, da li onda muči nedužnog
čoveka?
Iznenada je donela odluku da uradi nešto čega nije bilo u planu,
premda je bila na nepoznatom terenu kada su posredi duševne bolesti.
„Danijele, da li ponekad imaš trenutke gubitka svesnosti?“
Dugačka pauza. „Molim?“
„Da li si se, na primer, probudio negde i nisi znao kako si tamo
stigao? Da li ti je neko rekao da ši uradio ili rekao nešto a da se ti toga
ne sećaš?“
„Uh. Ne. Pa, danas. Mislim, to je ono što hoćeš da kažeš? Da
nameravam da uradim nešto užasno, ali da ne znam šta je to?“
„Da li ti je ikada dijagnostikovan disocijativni poremećaj ličnosti?“
„Nije! Aleks, nisam ja ovde lud!“
 To nije nimalo pomoglo.
„Pričaj mi o Egiptu.“
Okrenu je glavu prema njoj. Izraz na njegovom licu joj je toliko jasno
preneo šta je pomislio, kao da je svaku reč izgovorio: Šališ se, ženo?
Čekala je.
Uzdahnuo je i malčice bolno uzdahnuo. „Pa, Egipat ima jednu od
najdužih istorija među modernim civilizacijama. Postoje dokazi da su
Egipćani živeli na obalama Nila još u desetom milenijumu pre nove
ere. Ali oko 6.000 godina pre nove ere...“
„To je urnebesno, Danijele. Možemo li sada da se uozbiljimo?“
„Ne znam šta želiš! Da li ti to mene testiraš da vidiš da li sam zaista
profesor istorije? Ne mogu da procenim!“
Po glasu mu je čula da mu se vraća snaga. Lepota njenih narkotika
bila je ta da je njihovo dejstvo brzo prolazilo. Mogla je da vodi smislen
razgovor u pauzama između rundi I otkrila je da se subjekti više plaše
bola kada ga ne osećaju. Ekstremna podizanja i spuštanja kao da su
ubrzavala stvari.
Ponovo je dotakla tipku računara.
„Pričaj mi o svom putu u Egipat.“
„Nikada nisam bio u Egiptu.“
„Nisi išao tamo s organizacijom Habitat for hjumaniti pre dve
godine?“
„Nisam. Poslednja tri leta proveo sam u Meksiku.“
„Znaš da ljudi vode računa o tome, zar ne? Da se broj tvog pasoša
unosi u računar i da postoji trag tvojih putovanja?“
„I zato bi trebalo da znaš da sam bio u Meksiku!“
„Gde si upoznao Enrikea de la Fuentesa.“
„Koga?“
Polako je trepnula, na licu joj se videlo da se strašno dosađuje.
„Samo malo“, rekao je zureći, kao da bi objašnjenje moglo da se
krije u tavanici. „Poznato mi je to ime. Bilo je na vestima pre nego
vremena... kada su nestali oni agenti Uprave za suzbijanje droga. On je
narko-diler, zar ne?“
Ponovo je podigla De la Fuentesovu sliku.
„To je on?“
Klimnula je.
„Zašto misliš da ga poznajem?“
Polako je odgovorila. „Jer imam i fotografije na kojima ste vas
dvojica zajedno. I zato što ti je u poslednje tri godine dao deset miliona
dolara.“
Zinuo je u čudu i prodahtao. „Mo... lim?“
„Deset miliona dolara, na tvoje ime, raštrkano po Kajmanskim
ostrvima i švajcarskim bankama.“
Još jedan sekund je zurio u nju, a zatim mu je gnev zgrčio lice, a glas
mu je postao grub. „Ako imam deset miliona dolara, zašto onda živim u
Kolumbija Hajtsu, u garsonjeri punoj bubašvaba, u zgradi koja nema
lift? Zašto koristimo iste zakrpljene uniforme koje škola ima još od
1973. godine? Zašto se ja vozim metroom dok se suprug moje bivše
žene vozi gradom u mercedesu? I zašto dobijam rahitis jer se redovno i
zdravo hranim?“
Pustila ga da je da besni. Želja da govori je mali korak u pravom
smeru. Nažalost, ovaj ljutiti Danijel je i dalje bio Danijel profesor, samo
što nije bio preterano lepo raspoložen.
„Čekaj malo, kako to misliš da imaš fotografije na kojima sam s tim
narko-tipom?“
Prišla je stolu i izvadila odgovarajuću fotografiju.
„U Minji u Egiptu, sa De la Fuentesom“, objavila je dok mu je držala
fotografiju pred licem.
Konačno, reakcija.
Trgao je glavom; skupio oči, zatim ih raširio. Gotovo da je mogla da
vidi kako mu se misli vrte po glavi i izbijaju na lica Analizirao je ono što
vidi i pravio plan.
Ali i dalje ni znaka od onog drugog Danijela, ali se bar činilo da je
prepoznao drugu osobu kao sebe.
„Da li želiš sada da mi pričaš o Egiptu, Danijele?“
Stisnuo je usne. „Nikada nisam bio tamo. To nisam ja.“
„Ne verujem ti.“ Uzdahnula je. „Što je šteta, jer moramo da idemo
dalje.“
Strah se vratio, brzo i snažno.
„Aleks, molim te, kunem ti se da to nisam ja. Molim te, nemoj.“
„Ovo je moj posao, Danijele. Moram da otkrijem kako da spasem te
ljude.“
Sve uzdržanosti je nestalo. „Ne želim nikoga da povredim. I ja želim
da ih spasem.“
Sada je bilo teže ne verovati njegovoj iskrenosti.
„Ta slika ti je nešto značila.“
Odmahnuo je glavom, a izraz lica mu se zatvorio. „To nisam ja.“
Morala je da prizna da je bila poprilično fascinirana. Ovo je bilo
nešto novo. Kako je želela da je Barnabi tu da može s njim da se
konsultuje! O, pa vreme joj je bilo ograničeno. Nije imala vremena za
puste želje. Stavila je špriceve jedan po jedan na levi dlan. Ovog puta
osam.
Zurio je u nju užasnuto i... tužno. Krenuo je da kaže nešto, ali nije
mogao da pusti ni glasa. Zastala je, u desnoj ruci je već držala spremnu
prvu iglu.
„Danijele, ako želiš da kažeš nešto, uradi to brzo.“
Poraženo. „Neće vredeti.“
Čekala je još sekund, a zatim ju je pogledao pravo u oči.
„Tvoje lice“, rekao je. „Isto je kao pre... identično.“
Trgla se, a zatim se okrenula i pošla duž stola i stala mu iznad glave.
Pokušao je da se odmakne što dalje od nje, ali je ovim postupkom samo
bolje izložio svoj sternokleidomastoidni mišić. Obično je ovaj mišić
čuvala za kasnije; bila je to nešto najbolnije što je mogla da priredi
subjektu pod trenutnim ograničenjima. Ali želela je brzo da ode pa je
zarila iglu u njegov vrat i pritisla klip šprica do kraja. I ne gledajući ga,
ponovo mu je zapušila usta čim ih je otvorio. Zatim je, ispustivši ostale
špriceve, pobegla iz sobe.
 POGLAVLJE 7

Zarđala je, to je sve. Prošle su tri godine. Zato saoseća. Zato ovaj
subjekat tako utiče na nju. To je samo do toga što je toliko dugo bila
van stroja. Još će se ona vratiti u formu.
Ušla je u sobu jednom za vreme ove sesije, da pritisne tipku na
tastaturi računara, ali nije ostala da gleda. Vratila se tek nakon što je
doza počela da slabi, petnaestak minuta kasnije.
Ležao je, ponovo se boreći za vazduh, ali ovog puta nije plakao,
premda je znala da je bol bio mnogo gori nego pre. Krv, koja mu je tekla
iz izguljene kože, umazala je lisice i kapala na sto. Možda će morati da
ga parališe za sledeću turu, da ne nanese sebi još veće povrede. I to je
bio strašan osećaj; možda pomogne.
Počeo je da drhti. Ona se okrenula prema izlazu milisekund pre
nego što je shvatila da je krenula da mu donese ćebe. Šta s njom nije u
redu?
Usredsredi se.
„Imaš li nešto da kažeš?“, upitala je nežno kada mu je disanje
postalo ravnomernije.
Odgovorio joj je iscrpljeno i glasno se boreći za vazduh. „Nisam to
ja. Kunem se. Ne planiram... ništa. Ne poznajem narko-dilera. Voleo bih
da mogu da ti pomognem. Zaista, zaista, zaista... voleo bih da mogu da
ti pomognem. Zaista.“
„Hmm. Pokazuješ izvesni otpor prema ovoj metodi, tako da ću
morati da pokušam nešto novo.“
„Otpor?“, graknuo je u neverici. „Misliš da se... opirem?“
„Iskreno, malo brinem da bih mogla da ti napravim cirkus u glavi
halucinogenima - čini mi se da tu i bez njih ima dovoljno problema.“
Prstima je lupnula njegov znojav skalp dok je govorila. „Možda neću
imati izbora nego da probam na starinski način...“ Nastavila je odsutno
da mu tapka glavu dok je gledala tacnu s alatima na svom stolu. „Da li si
gadljiv?“
„Zašto? Da li se ovo... dešava meni?“ Sasvim retoričko pitanje, nije
tražio odgovor na svoj isprekidani šapat. Ipak mu je odgovorila.
 „Jer je ovo upravo ono što se desi kada nameravaš da pustiš
smrtonosni virus influence u četiri američke države, što bi moglo da
ubije milione građana. Vlada je takvo ponašanje doživela kao tešku
uvredu pa je poslala mene da te nateram da progovoriš.“
Usmerio je pogled prema njoj, užas u njemu iznenada je preplavio
šok.
„Molim? Pravi? Stvarni? Pakao?“
„Da, užasno je i jezivo i zlo, znam.“
„Aleks, zaista, ovo je ludo! Mislim da imaš problem.“
Unela mu se u lice. „Moj problem je što mi ti ne govoriš gde je virus.
Da li si ga već doneo? Da li je još kod De la Fuentesa? Gde je
primopredaja? Gde je?“
„Ovo je ludo! Ti si luda!“
„Verovatno bih mnogo više uživala da je to istina. Ali počinjem da
mislim da su poslali pogrešnog lekara. Potreban nam je lekar za luđake.
Ne znam kako da nateram drugog Danijela da se pojavi!“
„Drugog Danijela?“
„Onog kog vidim na ovim fotografijama!“
Okrenula se i zgrabila rukom nekoliko fotografija sa stola, ljutito
jednom udarivši tipku računara u prolazu.
„Pogledaj“, rekla je gurajući mu ih ulice, jednu po jednu, a zatim ih
bacajući na pod. „Ovo je tvoje telo“, udarila ga je jednom fotografijom u
rame pre nego što ju je pustila da padne, „tvoje lice, vidiš li? Ali izraz
lica ne odgovara. Neko drugi viri iza ovih očiju, Danijele, a ja nisam
sigurna da li si ti svestan da on postoji ili ne.“
I opet isto, prepoznavanje. Nečega je bio svestan.
„Pazi, za sada ću biti zadovoljna ako mi kažeš šta vidiš na ovoj slici.“
Podigla je prvu fotografiju koju je držala u ruci, na kojoj se drugi Danijel
šunjao oko stražnjih vrata nekog meksičkog bara.
Pogledao ju je, kidao se.
„Ne mogu... da objasnim... nema nikakvog smisla.“
„Vidiš nešto, zar ne? Šta?“
„On...“ Danijel je pokušao da zatrese glavom, ali ona jedva da se
pomerila, toliko su mu mišići bili umorni. „Izgleda kao...“
„Kao ti.“
„Ne“, prošaputao je. „Mislim, da, naravno, liči na mene, ali vidim i
razlike.“
Način na koji je to rekao. Naravno, liči na mene. Ponovo očigledna
iskrenost, nešto i dalje nije govorio...
 „Danijele, znaš liko je ovo?“ Ovog puta pravo pitanje, nije bilo
sarkastično, nije bilo retoričko. Ovog puta nije izigravala psihijatra -
lošeg. Po prvi put otkako je ispitivanje počelo, osetila je da je nešto
pronašla.
„Ne može biti“, prodahtao je sklapajući oči, manje od iscrpljenosti, a
više da ne bi gledao sliku, pomislila je. „Moguće je.“
Nagnula se prema njemu. „Reci mi“, promrmljala je.
Otvorio je oči i zagledao se oštro u nju. „Da li si sigurna? Sprema se
da ubije ljude?“
Tako prirodno je upotrebio treće lice.
„Stotine hiljada ljudi, Danijele“, rekla mu je jednako iskreno. I ona je
koristila treće lice: „Dostupan mu je smrtonosni virus koji on
namerava da pusti u svet da bi učinio uslugu jednom narko-bosu
psihopati. Već je rezervisao hotelske sobe - na tvoje ime. Uradiće to za
tri nedelje.“
Šapat. „Ne verujem.“
„Ni ja ne želim u to da poverujem. Virus je... gadan, Danijele. Ubiće
mnogo više ljudi nego bomba. I neće biti načina da se kontroliše
njegovo širenje.“
„Ali kako će to uraditi? Zašto?”
U ovom trenutku je bila gotovo 65 procenata sigurna da ne govore
o jednoj od Danijelovih podeljenih ličnosti.
„Prekasno je za to. Sve što je sada važno je da ga zaustavimo. Ko je
on, Danijele? Pomozi mi da spasem nedužne ljude.“
Lice mu je zgrčila sasvim drugačija vrsta agonije. Videla je ovo i
ranije. Da je neki drugi subjekat u pitanju, znala bi da se to njegova želja
da bude lojalan sukobljava s njegovom željom da izbegne dodatno
mučenje. Kod Danijela je mislila da je u pitanju rat između odanosti i
želje da uradi pravu stvar.
U savršenoj tišini noći, dok je čekala na odgovor, kroz slabu zvučnu
barijeru pene, jasno je iznad glave čula zvuk malog jednomotorca.
Veoma blizu iznad glave.
Danijel je podigao pogled.
Vreme je usporilo dok je analizirala situaciju.
Danijel nije izgledao ni iznenađeno ni kao da mu je laknulo. Buka za
njega nije značila ni spas ni napad. Primetio ju je onako kako bi neko
primetio aktiviranje alarma na automobilu. Nije za njega imala nikakav
značaj, ali mu je na trenutak skrenula pažnju.
Osećala se kao da se kreće usporeno dok je skakala i jurila prema
stolu da uzme špric koji joj je bio potreban.
„Ne moraš to da radiš, Aleks“, rekao je Danijel rezignirano. „Reći ću
ti.“
„Pst!“, prošaputala je naginjući se preko njegove glave da mu da lek
- ovo puta u braunilu. „Uspavaću te za sada.“ Potapšala ga je po obrazu.
„Neće te ništa boleti, obećavam.“
U očima mu se pojavilo razumevanje kada je povezao zvuk s njenim
ponašanjem. „Da li smo u opasnosti?“, prošaputao je pitanje.
Mi? Ha! Još jedan zanimljiv izbor zamenice. Nikada pre nije imala
subjekta ni nalik na njega.
„Ne znam da li si ti u opasnosti“, rekla je dok je sklapao oči. „Ali ja,
bogami, jesam.“
Začuo se težak udarac, ne neposredno ispred ambara, ali suviše
blizu za njen ukus.
Stavila mu je gas-masku na lice, a zatim stavila i svoju i uvrnula
spremnik. Ovo nije bila vežba. Pogledala je u računar - pokazivao je da
ima još deset minuta. Nije bila sigurna da li je to dovoljno, pa je dotakla
tipku za razmak. Zatim je pritisnula dugme na maloj crnoj kutiji, tako
da je svetlo sa strane počelo brzo da trepće. Gotovo refleksno, ponovo
je pokrila Danijela ćebetom.
Isključila je svetla, pa je sobu obasjavao samo beli sjaj njenog
monitora, i izašla iz šatora. U ambaru je sve bilo crno. Tražila je, ruku
pruženih ispred sebe, dok nije pronašla kesu pored poljskog kreveta, i
zahvaljujući godinama vežbanja, slepo stavila na sebe sav svoj lako
dostupan oklop. Pištolj je stavila za pojas s prednje strane. Uzela je
špric iz tašne, zabila sebi iglu u butinu i pritisnula. Spremna koliko je to
moguće, odšunjala se do stražnjeg ugla šatora i sakrila se na mestu gde
je senka najtamnija kada neko uđe s baterijskom lampom. Izvadila je
pištolj, otkočila ga i stegla obema rukama. Zatim je prislonila uvo na
nabor šatora i osluškivala, čekajući da neko otvori vrata ili prozor
ambara i umre.
Dok je čekala da prođu spore sekunde, u mislima se bavila daljim
analizama.
Ovo nije bila velika operacija. Nema šanse da bi neki tim za
hvatanje ili eliminaciju objavio svoj dolazak bučnim avionom. Postojali
su i bolji načini, tiši. A da su za njom poslali veliki tim specijalca bez
ikakvog brifinga i naložili im da prosto provale unutra sirovom silom,
došli bi helikopterom. Avion je, verovatno, bar sudeći po zvuku, bio
mali - trosed u najboljem slučaju, ali verovatno dvosed.
 Ako je ubica ponovo došao po nju, kao što je uvek bio slučaj u
prošlosti, nije znala šta ovaj time misli da uradi. Zašto se odaje? Bučni
avion je potez nekoga ko nema sredstva i kome se veoma žuri, nekoga
kome je vreme važnije od tajnosti.
Ko je to bio? Sigurno ne De la Fuentes.
Prvo, nije joj se činilo da je mali avion jednomotorac modus
operandi bogatog narko-bosa. Mislila je da bi Fuentes pre poslao flotu
crnih terenaca i gomilu siledžija s automatskim puškama.
Drugo, imala je neki osećaj u vezi s ovim.
Ne, nije ona detektor laži. Dobri lažovi, profesionalni lažovi, mogli
su da prevare svakoga, i čoveka i mašinu. Njen posao nikada nije bio da
nasluti istinu iz subjektovih nemirnih očiju ili zamršenih
kontradiktornosti. Njen posao je bio da slomi subjekta do te mere da
od njega ne ostane ništa osim tkiva i jedne jedine priče. Nije ona bila
najbolja zato što je mogla da odvoji istinu od laži; bila je najbolja jer je
imala prirodnu sposobnost spoznaje mogućnosti ljudskog tela i zato
što je bila genije s laboratorijskom čašom. Tačno je znala šta telo može
da podnese i kako da ga dovede do te tačke.
Tako da joj osećaji nisu bili jača strana i nije mogla da se seti kada
je poslednji put osećala nešto slično.
Verovala je da Danijel govori istinu. Zato joj je ovaj izlet toliko
smetao - jer nije lagao. Nije to De la Fuentes došao po njega. Niko nije
došao po njega, jer on nije bio ništa više od onoga što je tvrdio -
profesor engleskog jezika i istorije, i trener odbojke. Onaj ko je dolazio,
ko god to bio, dolazio je po nju.
Zašto sada? Da li ju je odeljenje tražilo čitavog dana i tek sada
pronašlo? Da li su pokušavali da spasu Danijela nakon što su prekasno
shvatili da on nije čovek koga traže?
Nema šanse. Znali su oni to i pre nego što su joj ga smestili. Imali su
pristup prevelikom broju informacija da bi ih ovo prevarilo. Dosije nije
u potpunosti bio izmišljen, ali jeste bio namešten. Želeli su da ona
pronađe pogrešnu osobu.
Na trenutak je osetila talas mučnine. Mučila je nedužnog čoveka.
Brzo je to potisnula. Kajaće se kasnije, ako preživi.
Kolone su ponovo zamenile mesta. Složena zamka, nije stvarna
kriza. Premda je ona verovala da je situacija sa De la Fuentesom
stvarna, nije više verovala da je toliko hitna kao što joj je rečeno. Vreme
je u dosijeu bili najlakše izmeniti; tesan vremenski rok bio je lažan.
Ponovo su ulozi bili niski - samo je svoj život spašavala. I Danijelov, ako
uspe.
Pokušala je da se oslobodi te misli - bila je gotovo kao slutnja - da
su se njeni ulozi udvostručili na neki način. Nije joj bio potreban
dodatni teret.
Možda neko drugi - genijalni i naivni klinac, koji je zauzeo njeno
mesto u odeljenju - radi sa stvarnim teroristom u ovom trenutku.
Možda nisu verovali da ona i dalje ima sposobnost da postigne ono što
oni žele. Ali zašto su je uopšte uvlačili u ovo? Možda je terorista mrtav
pa im je potreban žrtveni jarac. Možda su još pre nekoliko nedelja
otkriti ovaj slučaj dvojnika i čuvali ga u rezervi. Navedi Hemičara da
natera nekoga da nešto prizna i veži mašnu na gadnu situaciju?
Ali to ne bi objasnilo posetioca.
Mora da je bilo blizu pet sati ujutro. Možda je to samo farmer koji
voli da rano započne dan i poznaje oblast toliko dobro da mu ne smeta
da bez radara leti kroz visoko drveće u mrklom mraku, a zatim se
počasti dobrim padom, čisto da oseti adrenalinski udar...
Čula je kako Danijel diše kroz filter gas-maske. Zapitala se da li je
postupila dobro što ga je uspavala. Bio je tako... izložen. Bespomoćan.
Odeljenje je već pokazalo koliko mari za dobrobit Danijela Biča. A ona
ga je ostavila vezanog i bespomoćnog nasred prostorije, poput
glinenog goluba. Dugovala mu je više od toga. Ali prva reakcija joj je
bila da ga neutrališe. Ne bi bilo bezbedno da ga oslobodi, znala je.
Naravno da bi je napao, pokušao bi da joj se osveti. Kada je u pitanju
sirova snaga, on ima prednost. A nije želela da se nađe u situaciji da
mora da ga otruje ili puca u njega. Ovako bar njegova krv neće biti na
njenim rukama.
I dalje se osećala krivom, njegovo ranjivo prisustvo u prostoriji ju je
iritiralo, i poput hrapave površine pod pamukom, izvlačilo joj niti
koncentracije iz uma.
Prekasno da se sada premišlja.
Čula je slabašni zvuk pokreta napolju. Ambar je bio okružen
žbunjem s krutim šuštavim lišćem. Neko je sada bio u tom žbunju i
gledao kroz prozore. Šta ako rafalom iz uzija prošara preko ambara?
Očigledno je bilo da ne brine za buku.
Da li da spusti sto, da spusti Danijela u slučaju da šator zaspu meci?
Dobro je nauljila pokretnu osnovu stola, ali nije bila sigurna da neće
zaškripati.
Dojurila je do stola i spustila ga što je brže mogla. Začula se tiha
duboka škripa, ali nije verovala da može da se čuje van ambara,
naročito kroz barijeru od pene. Žurno se vratila u svoj ugao i ponovo
počela da osluškuje.
Ponovo se čulo šuštanje lišća. Stajao je pored drugog prozora, s
druge strane ambara. Žice njene zamke bile su neupadljive, ali ne i
nevidljive. Nadala se da on samo traži metu unutra. Da li je najpre
obišao kuću? Zašto nije ušao?
Zvuci ispred drugog prozora.
Samo ga otvori, pomislila je u sebi. Samo se uvuci unutra.
Zvuk koji nije razumela - siktanje, praćeno teškim zveketom
odozgo. Zatim tup, tup, tup, toliko glasno da se činilo da se ambar trese.
Prva pomisao bila joj je da su to mala eksplozivna punjenja, pa se
automatski skupila da se zaštiti, ali je u narednoj sekundi shvatila da
udari nisu bili toliko glasni, da je to prosto bio kontrast s tišinom koja
je vladala pre toga. Nije se čuo zvuk lomljave - nije se čulo lomljene
stakla i kidanje metala. Da li su vibracije bile dovoljno snažne da
polome veze oko prozora i vrata? Mislila je da nisu.
Zatim je shvatila da se udari o zid kreću prema gore, i to baš kada su
stali. Iznad nje.
Ozbiljan problem - dolazio je preko krova.
U sekundi je skočila na noge, držeći oko na nabora šatora. I dalje je
bilo suviše mračno da bi bilo šta videla. Iznad nje se čuo zvuk
propanske baklje. I njen napadač je imao jednu.
Sve njene pripreme su se pokazale kao uzaludne. Osvrnula se
jednom prema Danijelu. Maska mu je bila na glavi. Biće dobro. Zatim je
izletela napolje u veći prostor ambara, pognuta nisko i ruku ispruženih
ispred sebe, da bi znala da li se nešto nalazi pred njom, i krenula što je
brže mogla prema bledoj mesečini, koja se probijala kroz najbliži
prozor. Morala je da obiđe boksove za mužu, ali je mislila da se seća
najčistije putanje. Izbila je na otvoren prostor između šatora i boksova,
gotovo trčeći, i jednom rukom naletela na aparat za mužu. Izbegla ga je
i stigla do prozora...
Nešto neverovatno snažno i teško ju je bacilo na tlo licem nadole,
izbilo joj vazduh i prikucalo je za pod. Pištolj joj je ispao i odleteo u
tamu. Glavom je bučno udarila o beton. Blistave tačkice svetlosti
zaigrale su joj pred očima.
Neko ju je uhvatio za zglobove i spojio joj ruke na leđima, a zatim ih
podigao tako da joj se činilo da će joj ramena iščašiti. Oteo joj se jecaj iz
pluća jer joj je ovaj novi položaj isterao sav vazduh iz njih. Palčevima je
okrenula prstenje na levoj i desnoj ruci i ogolila šiljke.
 „Šta je ovo?“, upitao je muški glas direktno iznad nje - standardni
američki akcenat. Promenio je zahvat i oba zgloba joj uhvatio jednom
rukom. Drugom rukom joj je skinuo gas-masku. „Možda ipak nisi
bombaš-samoubica“, rekao je zamišljeno. „Daj da pogodim, one žice
nisu povezane s eksplozivnim punjenjem, zar ne?“
Migoljila se pod njim, uvijala je ruke pokušavajući da dotakne
njegovu kožu prstenjem.
„Prestani!“, naredio je. Udario ju je u potiljak nečim tvrdim -
verovatno gas-maskom - pa je licem udarila o pod. Osetila je kako joj se
usna cepa i okusila krv.
Pripremila se. Iz ove blizine će to verovatno biti sečivo noža preko
karotidne arterije. Ili žica oko vrata. Nadala se da će biti sečivo. Rez
neće osetiti kao bol - ne sa posebno napravljenim
dekstroamfetaminom koji joj je trenutno kolao venama - ali će
davljenje verovatno osetiti.
„Ustani!“
Nestalo je težine na njenim leđima i osetila je kako je podiže držeći
je za zglobove. Što je brže mogla, stala je na noge da bi smanjila pritisak
na ramena. Mora se postarati da joj ruke ostanu upotrebljive.
Stajao je iza nje, ali je na osnovu njegovog daha procenila da je
visok. Podigao joj je zglobove dok se nije podigla na prste, boreći se da
ostane oslonjena o pod.
„Dobro, mala, sada ćeš uraditi nešto za mene.“
Nije završila obuku koja bi joj omogućila da ga pobedi u borbi, a nije
imala ni snage da mu se otme. Mogla je samo da pokuša da iskoristi
mogućnosti koje je imala na raspolaganju.
Svom težinom se na sekund opustila na bolnim ramenima i vrhom
leve cipele zamahnula toliko snažno da ispusti sečivo skriveno u peti
(sečivo s prednje strane nalazilo se na desnoj cipeli). Zatim je
nespretno zamahnula prema mestu na kom je trebalo da bude njegova
noga. Odskočio je van domašaja i popustio stisak dovoljno da mu se
otme i okrene se, pružajući levu ruku da ga udari otvorenom šakom.
Bio je suviše visok; promašila mu je lice, a oštrica prstena zagrebla je
nešto tvrdo na njegovim grudima - pancir. Odskočila je unazad, da
izbegne udarac koji je čula da sledi, ali koji nije mogla da vidi, i pružila
ruke pokušavajući da dotakne nezaštićenu kožu.
Nešto joj je pokosilo noge. Pala je na tlo i otkotrljala se, ali se on
smesta našao na njoj. Zgrabio ju je za kosu i ponovo njenim licem
udario o beton. Nos joj se slomio i krv joj je oblila usne i bradu.
 Sagnuo se da joj kaže nešto na uvo. „Igra je završena, srce.“
Pokušala je da ga udari glavom. Potiljkom je udarila o nešto, ali ne u
njegovo lice - nepravilna ispupčenja, metal...
Naočare za noćno gledanje. Nje ni čudo što je tako dobro mogao da
kontroliše borbu.
Udario ju je u potiljak.
Da je samo stavila minđuše.
„Ozbiljno ti kažem, prestani! Sada ću se skloniti. Vidim te, a ti mene
ne možeš da vidiš. Imam pištolj i pucaću ti u kolena ako pokušaš još
neki glupi trik, u redu?“
Dok je govorio, pružio je ruku i skinuo joj cipele, jednu za drugom.
Nije joj pregledao džepove, pa je još uvek imala oštrice skalpela i igle u
kaišu. Sklonio se s nje. Čula ga je kako se udaljava i otključava pištolj.
„Šta želiš... da uradim?“, upitala je trudeći se što je bolje umela da
imitira glas devojčice. Pocepana usna joj je pomogla u tome. Pomislila
je kako je njeno lice sada zanimljiv prizor. Boleće kao sam đavo kada
prođe dejstvo narkotika.
„Ukloni zamke i otvori vrata.“
„Biće mi potrebno“, šmrc, šmrc, „svetlo.“
„Nema problema. Ionako nameravam da zamenim naočare za
noćno gledanje za tvoju gas-masku.“
Oborila je glavu u nadi da će sakriti izraz lica. Kada stavi masku, 90
procenata njenih odbrana biće uzaludno.
Odšepala je - preterano teatralno? - do panela pored vrata i upalila
svetlo. Nije trenutno mogla da se seti nijedne druge opcije. Nije je
odmah ubio; to je značilo da nema direktna naređenja od odeljenja.
Mora da ima neki zadatak. Morala je da se doseti šta on to želi, a onda
da mu to uskrati dovoljno dugo da stekne prednost.
Loša vest je bila da nije od nje tražio da otvori vrata samo da bi
mogao lakše da pobegne. To je značilo da ima podršku, što nije
doprinosilo njenim izgledima. Niti Danijelovim, dodao je glas u njenoj
glavi. Kao da joj je dodatni pritisak bio potreban. Ali Danijel je bio ovde
zbog nje. Osećala se odgovornom za njega. Dugovala mu je.
Kada se okrenula, trepćući zbog jarkog svetla, muškarac se nalazio
šest metara od nje. Mora da je bio visok metar devedeset ili metar
devedeset pet, a koža na vratu i vilici mu je definitivno bila bela, ali to
je bilo sve u šta je mogla da bude sigurna. Telo mu je bilo prekriveno
crnim jednodelnim odelom - gotovo nalik na ronilačko, ali grubo, sa
isturenim pancirnim pločama. Imao je štitnike na torzu, rukama i
nogama. Izgledao je prilično mišićavo, ali tom utisku je mogao da
doprinese i pancir. Nosio je teške čizme za sve uslove, takođe crne, i
crnu pletenu kapu. Lice mu je bilo sakriveno gas-maskom. Preko
jednog ramena prebacio je automatsku pušku - makmilan kalibra 12,7
milimetara, snajper. Uradila je domaći zadatak; nije bilo teško postati
stručnjak o bilo čemu kada se slobodno vreme provodi učeći. Vrsta i
model puške mogli su mnogo da joj kažu o napadaču ili svakom
sumnjivom čoveku na ulici, koji je možda nameravao da postane
napadač. Imao je više od jednog pištolja; u futroli na kuku nosio je
standardni HDS, a u desnoj ruci je držao zig zauer P220 i ciljao njeno
koleno. Dešnjak, primetila je. Ni najmanje nije sumnjala da bi mogao da
je pogodi u čašicu kolena s te udaljenosti. A kada se u obzir uzme i
puška koju je nosio, verovatno je mogao da je pogodi gde god je želeo, s
koje god udaljenosti.
Podsećao ju je na Betmena, ali bez ogrtača. Takođe se prisetila i da
Betmen nikada ne koristi vatreno oružje. Premda bi, da ga koristi, kada
se u obzir uzmu ukus i veština, verovatno odabrao upravo ovo.
Ako ne uspe da natera ovog ubicu da skine masku, neće biti važno
koliko ga supervojnika čeka napolju. Neće mu predstavljati problem da
je ubije kada dobije ono što želi.
„Isključi napajanje.“
Dok je šepala prema vratima ambara, odglumila je da joj se
nakratko zavrtelo u glavi, pokušavajući da dobije što je moguće više
vremena da razmisli ko bi mogao da je želi živu? Da li je on nekakav
lovac na ucenjene glave? Da li je mislio da može da je proda odeljenju?
Ako su ucenili njenu glavu, bila je uverena da bi odeljenje tražilo samo
glavu. Dakle, možda ucenjivač ucenjenih glava? Imam ono šta želite, ali
ću je pustiti živu, vratiti je u divljinu ukoliko ne udvostručite nagradu.
Pametno. Odeljenje će definitivno platiti.
Bila je to najbolja pretpostavka koju je mogla da smisli u vremenu
koje joj je bilo potrebno da stigne do stražnje ivice vrata.
Sistem nije bio komplikovan, postojala su tri kabla za tri moguće
oblasti ulaska. Prvi se nalazio ispred žbunja s leve strane vrata ambara,
skriven ispod tankog sloja zemlje. Drugi se pružao duž useka vrata i bio
dovoljno labavo povezan da se razdvoji na najmanji trzaj. Treći je bio
sigurnosna mera i nalazio se ispod drvene oplate pored vrata; ogoljene
žice na krajevima bile su razdvojene svega koji centimetar. Struja u
kolu je bila konstantna dok su barem dve veze bile spojene. Zapitala se
da li da ostavi utisak da je proces složeniji nego što je zapravo bio, ali je
zatim zaključila da nema svrhe. Trebalo je samo da na nekoliko sekundi
pogleda kako je sve povezano pa da shvati o čemu se radi. Spojila je
čvrsto žice trećeg kabla, a zatim se odmakla.
„Isklju... čeno.“ Namerno je pustila da joj glas pukne nasred reći.
Nadala se da će pomisliti kako ju je zastrašio dovoljno da prestane da
se opire.
„Ako bi mi učinila čast?“, predložio je.
Othramala je do druge strane vrata i otvorila ih, pogled već
usmerivši na mračno mesto u tami, gde je pretpostavljala da će se
nalaziti tamne glave njegovih drugova. Nije bilo ničega osim kuće u
daljini. A zatim je spustila pogled i sledila se.
„Šta je to“, prošaputala je.
Nije to bilo pitanje namenjeno njemu, bio je to prosto šok koji je
uspeo da probije njenu fasadu.
„To je“, odgovorio je glasom koji je mogao da se opiše samo kao
odbojno samozadovoljan, „pedeset četiri kilograma mišića, kandži i
zuba.“
Mora da je dao neki znak - nije ga videla, pogled joj je bio prikovan
za njegovu podršku - jer je životinja pojurila prema njemu. Izgledala je
kao vučjak, veoma veliki vučjak, ali nije bila iste boje kao vučjaci kakve
je ona dotad viđala. Ovaj je bio potpuno crn. Da li je moguće da je to
čistokrvni vuk?“
„Ajnštajne!“, rekao je životinji. Podigla je pogled prema njemu i
naćulila uši. Pokazao je prema njoj i izgovorio reč koja je očigledno bila
komanda. „Kontrola!“
Pas - vuk? - pojurio je prema njoj nakostrešene dlake na vratu.
Povlačila se, podignutih ruku, dok nije osetila vrata ambara pod
leđima. Pas se pripremio za napad, njušku je držao svega nekoliko
centimetara od njenog stomaka, iskeženih dugačkih i oštrih belih
očnjaka. Duboko iz grla mu se začulo tiho potmulo režanje.
Zastraši bi bila daleko primerenija komanda.
Pomislila je da pokuša da zarije jednu bodlju u pseću kožu, ali je
sumnjala da bi uopšte uspela da se kroz gusto krzno probije do kože. A
i nije da će ta stvar mirno sedeti i dozvoliti joj da ga pomazi.
Čovek koji je želeo da se predstavi kao Betmen malo se opustio, ili
je bar ona tako mislila. Teško je bilo proceniti šta mu mišići pod
oklopom rade.
„Dobro, sada kada smo razbili led, hajde da porazgovaramo.“
Čekala je.
 „Gde je Danijel Bič?“
Osetila je kako joj se licem širi šok još dok je pokušavala da ga
potisne. Sve njene teorije su se ponovo uskomešale i okrenule
naopačke.
„Odgovori mi!“
Nije znala šta da kaže. Da li je odeljenje želelo da najpre ubije
Danijela? Da se postara da sve za sobom uredno počisti? Pomislila je na
Danijela, ranjivog i bez svesti u sredini šatora - nije baš da ga je dobro
sakrila - i osetila mučninu.
Betmen je ljutito krenuo prema njoj. Pas je reagovao, pomerivši se
u stranu da dozvoli muškarcu da dođe do nje, ali je istovremeno počeo
i glasnije da reži. Muškarac joj je grubo gurnuo cev zig zauera pod
bradu, zbog čega je udarila glavom u vrata.
„Ako je mrtav“, zasiktao je, „poželećeš da si i ti mrtva. Nateraću te
da me preklinješ da te ubijem.“
Umalo je frknula. Ovaj siledžija bi je verovatno i udario nekoliko
puta - možda bi je, ako je bio dovoljno kreativan, malo i sekao - a zatim
bi pucao u nju. Nije on imao pojma kako da stvori i održi pravi bol.
Ali su joj njegove pretnje ipak nešto rekle - očigledno je želeo
Danijela živog. Znači da su imali nešto zajedničko.
U ovom trenutku je otpor svakako bio kontraproduktivan. Želela je
da ga ubedi da nije sposobna dalje da se bori. Želela je da se opusti. I
želela je da se vrati do svog računara.
„Danijel je u šatoru.“ Pokazala je bradom, držeći ruke podignute.
„Dobro je.“
Betmen je na trenutak o ovome razmislio.
„Dobro, dame imaju prednost. Ajnštajne!“ zarežao je. „Goni!“
Pokazao je šator.
Pas je zalajao u odgovor i stao pored nje. Gurnuo ju je njuškom u
butinu, a zatim je blago gricnuo.
„Jao!“, požalila se i odskočila. Pas je stao iza nje i ponovo je pogurao.
„Samo hodaj, polako i ravnomernim korakom, do svog nazovi
šatora i neće te povrediti.“
Zaista joj se nije dopadalo što je pas iza nje, ali je nastavila da
hrama, da bi održala iluziju da je ozbiljnije povređena. Osvrnula se
prema životinji da vidi šta radi.
„Ne brini“, rekao je Betmen zabavljajući se. „Ljudi nisu naročito
ukusni. Ne želi da te pojede. Učiniće to samo ako mu naredim.“
Ignorisala je ovo bockanje i polako nastavila prema otvoru šatora.
 „Drži to otvoreno da vidim šta se nalazi unutra“, naložio joj je.
Cerada je bila kruta zbog slojeva izolacione pene. Sklonila ju je što je
dalje mogla. Unutra je bio mrkli mrak u najvećoj meri. Ekran računara
sijao je u tami belim sjajem, a monitori prigušenim zelenim. Kako je
poznavala obrise unutar šatora, razaznala je Danijela pod ćebetom,
svega trideset centimetara iznad tla, i primetila je kako mu se grudi
podižu i spuštaju ravnomerno.
Nastupio je dugačak trenutak tišine.
„Želiš li da... uključim... svetla?“, upitala je.
„Stani!“
Osetila je kako je stao iza nje, a zatim je osetila hladni krug cevi
pištolja na potiljku, tik uz liniju kose.
„Šta je ovo?“, promrmljao je.
Ostala je da stoji savršeno mirno dok je rukom u rukavici opipavao
kožu pored cevi. U početku je bila zbunjena, ali je tada shvatila da je
primetio ožiljak.
„Ha!“, zagunđao je i spustio ruku. „Dobro, gde je prekidač?“
„Na stolu.“
„Gde je sto?“
„Tri metra unutar šatora, s desne strane. Tamo gde vidiš ekran
računara.“
Hoće li skinuti gas-masku i ponovo staviti naočare?
Pritisak pištolja je nestao. Osetila je kako se odmakao od nje,
premda je pas i dalje pritiskao njušku uz njeno dupe.
Preko poda je nešto zastrugalo i zasiktalo. Spustila je pogled i
ugledala kako pored njene noge juri debeli crni kabl najbliže prenosive
lampe. Čula je udarac kada se prevrnula, ali ne i lomljenje stakla.
Provukao je lampu pored nje, zatim pritisnuo prekidač. Na delić
sekunde je dozvolila sebi da se ponada da je razbio staklo, ali je lampa
zatreperila i zasjala.
„Kontrola!“ naredio je psu. Ponovo se začulo režanje, a ona je ostala
da stoji veoma mirno..
Usmerivši svetlost preda se, zakoračio je u šator. Posmatrala je
kako širokim snopom šara po zidovima, a zatim videla kako pada na
priliku u sredini prostorije.
Ušao je u sobu gipkim i potpuno nečujnim korakom. Očigledno je
ovo bio čovek koji raspolaže zavidnim brojem veština. Obišao je telo na
podu, proverio ćoškove, verovatno tražeći oružje, a onda se
usredsredio na Danijela. Čučnuo je, sklonio ćebe, pregledao krvave
veze i infuziju, pratio senzore do monitora, a zatim ih na trenutak
posmatrao. Spustio je svetlo, iskosivši ga prema tavanici da bi dobio
najširi pojas osvetljenja. Naposletku je pažljivo skinuo gas-masku s
Danijelovog lica i seo na pod.
„Deni“, čula ga je kako šapuće.
 POGLAVLJE 8

Betmen je svukao crnu rukavicu s ruke i prislonio dva prsta na

Danijelovu vratnu arteriju. Sagnuo se da oslušne njegov dah. Zagledala
se u napadačevu ruku - bleda koža, prsti toliko dugački da se činilo da
imaju još jedan zglob. Izgledali su joj... poznati.
Betmen je blago prodrmusao Danijelovo rame i glasnije ga pozvao:
„Deni?“
„Dala sam mu sedativ“, rekla je.
Podigao je pogled prema njoj, i premda nije mogla da vidi njegov
prodoran pogled, osetila ga je. Iznenada je skočio i bacio se na nju.
Zgrabio ju je za ruke i ponovo ih podigao iznad njene glave dok joj se
gas-maskom unosio u lice. „Šta si mu uradila?“, povikao je.
Briga za Danijelovu bezbednost je nestala. Deni će biti sasvim
dobro. Trebalo je za sebe da se brine.
„Ništa mu nije“, rekla je smireno, odustavši od glumljenja
povređene dame. „Probudiće se za dva sata i osećaće se dobro. Mogu
da ga probudim i ranije ako želiš.“
„Neće biti“, zarežao je.
Na nekoliko sekundi su se sukobili pogledima, ali nije bila sigurna
da li je u tom sukobu pobedila ili izgubila. Videla je samo odraz svog
lica na masci.
„Dobro“, rekao je. „Hajde da te smestimo.“
Jednim veštim pokretom joj je savio ruke iza leđa, snažno joj
stežući zglobove rukom s koje je skinuo rukavicu, verovatno držeći
pištolj levom. Uveo ju je u sobu, prema stolici na rasklapanje pored
stola, a ona je krotko pošla za njim. U stopu ju je pratio vreo i težak
pseći dah.
Bila je gotovo 70 procenata sigurna da bi mogla da okrene ruku
tako da mu dotakne kožu levim nazubljenim prstenom, ali nije
pokušala. Bio je to rizik, ali želela je Betmena živog. Postojala je velika
rupa u slici o tome šta se ovde dešava, a Betmen će imati barem neke
odgovore koji su joj potrebni. Pažljivo je navukla zaštitu na šiljke.
Nije se opirala kada ju je spustio na stolicu - nimalo nežno. Prebacio
joj je ruke napred i vezao ih plastičnom vezicom.
„Imam osećaj da si ti od onih čije ruke moram da držim na oku“,
promrmljao je dok se saginjao da joj veže gležnjeve za noge stolice. A
pas je sve vreme držao njušku tačno ispred njenog lica i gledao je
netremice. Nekoliko kapi tople bale palo joj je na rukav i upilo se u
tkaninu. Odvratno!
Plastičnom vezicom joj je vezao laktove za naslon stolice i ustao,
nadvijajući se nad njom, mračan i opasan. Dugačka cev HDS-a s
prigušivačem bila je svega nekoliko centimetara od njenog čela.
„Prekidač za svetla na plafonu nalazi se tamo.“ Cimnula je bradu
prema produžnom kablu s naponskom zaštitom, u koji su bila
ukopčana dva obična produžna kabla.
Zagledao se prema njemu, a ona je pomislila kako oprezno
posmatra prekidače.
„Vidi, sve što ovde može tebe da ubije, i mene će ubiti“, ukazala mu
je.
Progunđao je nešto, a zatim pritisnuo prekidač za napajanje.
Svetla su blesnula.
Šator je iznenada izgledao manje preteče. S svom medicinskom
opremom mogao je biti i bolnički šator u ratnoj zoni. Ako se izuzmu
alati za mučenje na tacni, naravno. Videla je kako je okrenuo glavu
prema njima.
„Rekviziti“, objasnila mu je.
Ponovo je osetila njegov ljutit pogled. Naglo je ponovo pogledao
Danijela na stolu, nagog i očigledno nepovređenog. Ponovo je pažnju
usmerio na nju.
„Šta znači to bleskanje?“, upitao je pokazavši malu crnu kutiju s
tastaturom.
„Kaže mi da su vrata nezaštićena“, slagala je glatko. Kutija zapravo
nije bila povezana ni sa čim. Bila je to samo lepa dimna zavesa koja
odvlači pažnju od prave zamke.
Klimnuo je, prihvativši to, zatim se nagnuo da pogleda njen
računar. Nije bilo otvorenih dokumenata, nije bilo fascikli na desktopu.
Pozadina je bila obična bleda geometrijska šara, mali beli kvadrati na
malo tamnijem sivom polju.
„Gde su ključevi?“ Pokazao je glavom Danijela.
„Zalepljeni su za donju stranu stola.“
Činilo se da je ponovo gleda iza maske.
Primorala se da izgleda smireno i krotko. Skini je, skini je, skini je,
molila se u sebi.
Oborio je njenu stolicu.
Ukrutila je vrat kada je levom rukom i butinom silovito udarila o
tlo. Jedva je uspela da izbegne da glavom ponovo udari o beton. Nije
znala da li je već dobila potres mozga, a zaista joj je bilo potrebno da joj
mozak funkcioniše ispravno.
Zgrabio je naslon stolice i podigao je. U desnoj ruci je držao
ključeve.
„Nije bilo potrebe za tim“, rekla je.
„Ajnštajne, kontrola!“
Zarežao joj je pravo u lice, slinio joj je, ovaj put, na grudi.
Betmen se okrenuo i žurno otključao Danijelove okove.
„Šta je u infuziji?“
„Fiziološki rastvor je u gornjoj kesici, vitaminski rastvor u donjoj.“
„Zaista!“ Sarkazam. „Šta će se desiti ako mu isključim infuziju i
izvučem cevčice?“
„Biće žedan kada se probudi. Ali nemoj mu dati vodu s leve strane
mini-frižidera ispred šatora. Ona je otrovna.“
Okrenuo se i svukao masku da bi mogao efikasnije da je prostreli
pogledom, i u isto vreme svukao i znojavu kapu.
Tooooooo!
Trudila se da joj se na licu ne vidi olakšanje kada je spustio masku
na pod.
„Dakle, promena taktike“, primetio je kiselo, provlačeći ruku kroz
kratku vlažnu kosu. „Ili su možda one s desne strane otrovne?“
Smireno ga je pogledala. „Mislila sam da si neko drugi.“
A tada ga je pažljivije pogledala.
Nije bila dovoljno uvežbana da sakrije reakciju na svom licu u ovom
slučaju. Sve teorije su se ponovo uskomešale i nekoliko stvari selo je na
svoje mesto.
Podrugljivo se nasmešio kada je shvatio šta je viđela.
Toliko nagoveštaja nije primetila.
Fotografije na kojima je bio Danijel, a da to ipak nije bio on.
Rupe u dosijeu koje su se odnosile na Danijelovu prošlost,
fotografije koje su nedostajale.
Vreme, datumi, datumi rođenja - kada nešto treba da se sakrije,
najlakše su male izmene.
Danijelova neobična nevoljnost da poveruje u ono što vidi kada je
pogledao fotografije.
 Njegova lojalnost.
Ti dugački prsti.
„Drugi Danijel“, prošaputala je.
Podrugljivog osmeha je nestalo. „A?“
Frknula je i zakolutala očima - nije mogla da se obuzda. Suviše je
ovo ličilo na neku od budalastih sapunica koje je njena mama gledala.
Setila se svoje frustracije prilikom svih praznika koje su ona i njena
majka zajedno provodile, popodneva protraćenih na neverovatno
spore i nemoguće drame. Niko nije stvarno bio mrtav; svi su se vraćali.
A bili su tu i blizanci. Uvek blizanci.
Betmen zapravo i nije toliko ličio na Danijela, kada se uzme u obzir
koliko blizanci mogu da liče. Danijelove crte lica bile su prefinjenije,
izraz lica nežniji. Betmen je sav bio u oštrim linijama i krut. Kestenjaste
oči bile su tamnije, možda samo zato što je skupio i spustio obrve i
bacio ih u senku. Kosa mu je bila iste boje i strukture kao i Danijelova,
ali je bila kratko podšišana, onako kako se i očekuje od agenta. Ako je
suditi po debljem vratu, Betmen je bio građen kao čovek koji redovno
vežba u teretani, za razliku od Danijela koji se samo bavio sportom.
Nije bio preterano krupan jer u tom slučaju ne bi mogao da liči na brata
na fotografijama. Samo je bio čvršći, definisaniji.
„Kevin Bič!“, rekla je ravnim glasom. „Živ si?“
Seo je na ivicu njenog stola. Dok ga je pratila pogledom, ni na
trenutak nije dozvolila da joj pogled padne na sat na računaru pored
njegovog lakta.
„A koga si očekivala?“
„Bilo je nekoliko opcija. A svi bi oni želeli da ubiju i mene i tvog
brata.“ Zatresla je glavom. „Ne mogu da verujem da sam nasela.“
„Našta?“
„Danijel se nikada nije sastajao sa De la Fuentesom, zar ne? To si
uvek bio ti.“
Njegovo lice, koje je počelo da se opušta, sada je iznenada ponovo
postalo oprezno. „Molim?“
Pokazala je glavom na fotografije rasute po podu. Činilo se da ih je
tek sada primetio. Nagnuo se da pogleda jednu od njih, a zatim se
sagnuo da je uzme. A zatim je uzeo i onu ispod nje, a zatim i sledeću.
Zgužvao ih je.
„Odakle ti ovo?“
„Poklon malog odeljenja koje radi za američku vladu - sasvim
nezvanično. Nekada sam radila za njih. Zamolili su me da odradim ovo
honorarno.“
Lice mu se zgrčilo od besa. „Ovo su izuzetno poverijivi podaci!“
„Ne bi verovao čemu ja sve imam pristup.“
Ponovo joj se uneo u lice, zgrabio je za majicu i podigao i nju i
stolicu nekoliko centimetara od tla. „Ko si ti?“
Ostala je smirena. „Reći ću ti sve što znam. Izigrali su me i ni ja
nisam ništa srećnija od tebe.“
Spustio ju je. Želela je da odbrojava u glavi, da prati vreme, ali se
plašila da će primetiti da je odsutna. Stajao je pred njom prekrštenih
ruku.
„Kako se zoveš?“
Govorila je sporo, ali samo onoliko koliko je verovala da će
tolerisati. „Nekada sam se zvala Džulijana Fortis, ali sada postoji
umrlica s tim imenom.“ Posmatrala je njegovo lice da vidi da li mu ovo
nešto znači; nije mu značilo ništa, bar koliko je ona mogla da proceni.
„Radila sam u odeljenju - ono nema drugo ime. Ne postoji zvanično.
Radili su sa CIA i nekim drugim tajnim programima. Stručnjaci za
ispitivanje.“
Seo je na ivicu stola.
„Pre tri godine je neko odlučio da ukine dva ključna radnika
odeljenja. Odnosno mene i mog mentora, doktora Džozefa Barnabija.“ I
dalje ništa. „Ne znam zašto, ali imali smo pristup neverovatno
osetljivim informacijama, i pretpostavljam da je motiv nešto što smo
saznali. Ubili su doktora Barnabija i pokušali su da ubiju i mene. Otad
bežim. Pronašli su me četiri puta. Prva tri puta su pokušali da me ubiju.
Poslednji put su se izvinili.“
Skupio je oči, procenjivao njene reći.
„Rekli su mi da imaju veliki problem i da sam im potrebna. Dali su
mi gomilu dokumenata o problemu s De la Fuentesom i naveli ime tvog
brata kao njegovog saradnika. Rekli su da će za tri nedelje Danijel
početi da širi supervirus američkim jugoistokom. Rekli su mi da imam
tri dana da pronađem gde se virus nalazi i kako da sprečim De la
Fuentesa da sprovede svoj naum.“
Sada je odmahivao glavom.
„Sve su ti to rekli?“ upitao je u neverici.
„Kontraterorizam je uvek bio ključni element mog posla. Znam gde
su zakopane sve bojeve glave i prljave bombe.“
Napućio je usne razmišljajući o nečemu. „Pa, pošto već znaš
pojedinosti, pretpostavljam da neću silno narušiti poverljivost ako ti
kažem da sam ja lično sredio De la Fuentesa još pre šest meseci.
Njegova smrt nije baš opštepoznata stvar. Ono što je ostalo od kartela
trudi se da sakrije tu činjenicu da konkurencija ne vidi da su ranjivi.“
Iznenadila se zbog olakšanja koje je osetila. Teret spoznaje da je
toliki broj ljudi osuđen na bolnu egzekuciju bio je teži nego što je i
sama bila svesna.
„Da“, rekla je tiho. „To ima smisla.“
Izgleda da odeljenje ipak nije bilo toliko hladnokrvno. Iskoristili su
košmarnu katastrofu da je motivišu, ali bar nisu zaista izlagali civile
opasnosti.
„A Guja?“
Pogledao ju je belo.
„Izvini, nadimak koji se koristi u odeljenju. Za domaće teroriste?“
„Moji saradnici su uhvatili dvojicu od trojice kolovođa i počistili
čitavu južnu filijalu. Nema preživelih.“
Kruto se nasmešila.
„Ti si ispitivač“, rekao je iznenada ledenim glasom. „Mučitelj.“
Podigla je bradu. „Jesam.“
„I mučila si mog brata da bi ti rekao nešto što ne zna.“
„Jesam. Doduše, tek što sam počela.“
Udario ju je nadlanicom. Glava joj je poletela u stranu; stolica se
zanela, a on ju je zadržao stopalom.
„Platićeš za to!“, obećao joj je.
Nekoliko sekundi je pomerala vilicu da se uveri da ništa nije
slomljeno. Kada se uverila da ništa nije ozbiljnije povređeno,
odgovorila mu je. „Verujem“, rekla je, „ali mislim da su mu ovo zato i
uradili. Zašto su mi servirali čitavu ovu složenu priču?“
Kroz zube je procedio: „Zašto?“
„Nije im baš polazilo za rukom da me ubiju. Pretpostavljam da su
verovali da ćeš ti bolje obaviti posao.“
Stegao je vilicu.
„Ali ne razumem samo“, nastavila je, „zašto prosto nisu zatražili od
tebe da to uradiš. Ili ti naredili, valjda. Osim ako... više ne radiš za CIA?“
pretpostavila je.
Pištolj ga je odao. Zahvaljujući svom istraživanju, bila je prilično
sigurna da je HDS standardno naoružanje u CIA.
„Ako ne znaš za mene, kako znaš gde radim?“, želeo je da mu
odgovori.
Na polovini njegovog pitanja primetila je kako se jarki beli
pravougaonik u njenom perifernom vidnom polju zacrneo. Trudeći se
da to učini neprimetno, udahnula je što je dublje mogla na nos.
„Odgovori mi!“, zarežao je i ponovo podigao ruku.
Samo je zurila u njega ne dišući.
Oklevao je nabranog čela, a zatim je raširio oči. Bacio se prema
maski na podu.
Izgubio je svest pre nego što je pao na pod.
Još jedan tup udarac - pas se sručio u gomilu krzna pored njene
stolice.
Jednom prilikom, za vreme vežbanja, uspela je da zadrži dah minut i
četrdeset dve sekunde, ali nikada nije uspela da ponovi taj podvig.
Obično joj je vazduha ponestajalo na minut i petnaest, što je i dalje bilo
iznad proseka - kapacitet pluća joj je postao prioritet u životu. Ovog
puta, naravno, nije mogla da hiperventilira pre nego što je udahnula. Ali
neće joj biti potreban čitav minut.
Odskakutala je na stolici do Betmenovog nepomičnog tela i nagnula
se prema napred, oslanjajući kolena na njegova leđa. Kako su joj ruke
bile vezane spreda, bilo joj je lako... relativno. Kevin Bič ostavio je
Danijelovu gas-masku na podu; zakačila ju je jednim prstom, a zatim
nagnula stolicu unazad, dok se sve četiri noge nisu našle na podu.
Sagnula je lice što je više mogla prema rukama i navukla masku preko
glave, pritiskajući gumeni rub uz lice, da bi maska prionula i zapečatila
se. Podigla je kosu, snažno dunuvši da očisti komoru, a zatim oprezno
udahnula.
Ako se neki trag hemikalije i zadržao, verovala je da će ipak biti
dobro. Uspela je da razvije popriličnu otpornost i ne bi bila bez svesti
jednako dugo kao i ostali. Ali bilo je naročito lepo što je stekla toliku
prednost.
Odvukla se do stola i počela da tare plastičnu vezicu oko ruku o
oštricu skalpela na tacni s rekvizitima. Brzo je pukla pod pritiskom.
Ostale veze je lako presekla i oslobodila se.
Ali najpre je ponovo podesila skrin sejver na računaru, da se opet
aktivira nakon petnaest minuta neaktivnosti.
Nije mogla da podigne Betmena, koji je ležao na podu pored brata,
ali ruke i noge bile su mu dovoljno blizu Danijelovih da i Kevina veže
lisicama kojima je vezala Danijelov levi ručni zglob i gležanj. Ključ je
nemarno bacio na sto pored Danijela; stavila ga je u džep.
Nije ponovo vezala Danijela. Možda je to bila greška, ali već mu je
toliko naudila da joj se to prosto činilo nepošteno. A i nije ga se plašila.
Što je potencijalno bila još jedna greška.
Uzela je Betmenu pištolje i uklonila šaržere i udarne igle s puške i
HDS-a. Zig zauer je zakočila i zatakla za kaiš na leđima. Dopadao joj se -
izgledao je ozbiljnije od njenog PPK. Otišla je do boksova u ambaru da
pronađe svoj PPK, a zatim ga je stavila pored zig zauera. Svoj pištolj je
bolje poznavala. Bolje je da ga ima pri ruci.
Pronašla je cipele, sklonila ostalo oružje, a zatim pri povratku u
šator uzela remenje za prenos tereta. Pas je bio suviše težak da bi ga
lako pomerila, pa ga je obmotala remenjem i odvukla u spavaonicu.
Najpre je prosto zatvorila vrata i udaljila se - psi nemaju pokretni palac.
Trenutak kasnije se, međutim, predomislila. Pas se zvao Ajnštajn - ko
zna šta sve ume da uradi? Potražila je nešto što bi mogla da dovuče do
vrata. Većina teških mašina bila je prikucana za pod. Nakon nekoliko
sekundi prišla je srebrnom sedanu. Mogla je taman da ga smesti
između šatora i boksova. Parkirala ga je tik uz vrata spavaonice, i
prislonila prednji branik uz drvo, a zatim povukla ručicu menjača u
parking-poziciju. Povukla je i ručnu kočnicu, čisto da bude sigurna.
Zatvorila je vrata ambara i ponovo spojila napajanje. Pogled napolje
rekao joj je da će skoro zora.
Vratila se do drugog Danijela. S velikom mukom mu je skinula
pancirno odelo. Tkanina između pancirnih ploča bila je debela i
izbrazdana tananim kablovima, gotovo nalik na hrskavicu. Polomila je
dva sečiva skalpela na njoj pre nego što je konačno odustala kada je
stigla do struka. Zadovoljila se time da mu svuče gornji deo odela i
pređe rukama preko nogu na kojima nije bilo mnogo pancira. Pronašla
je nož u futroli na donjem delu leđa i po jedan u svakoj čizmi. Skinula
mu je čarape. Nedostajao mu je mali prst na levom stopalu, ali nije
imao drugog oružja. Premda mu oružje neće biti potrebno ako mu ona
ponovo padne šaka. Čitavo telo mu je bilo upleteno u dugačke i čvrste
trake mišića. Leđa su mu bila izbrazdana ožiljcima - neki su bili od
metaka, neki od oštrica, a jedan od gadne opekotine - i još jedan koji se
nalazio uz kosu na potiljku. I on je uklonio svoj uređaj za praćenje.
Definitivno više nije radio za CIA. Dezerter? Dvostruki agent?
Ali kako je pronašao brata?
Setila se zujanja jednomotorca, udarac od improvizovanog grubog
sletanja - nekome se žurilo, pomislila je. Nekome kome je vreme
predstavljalo najveći problem.
Okrenula se da pogleda u Danijela; činilo se da bi trebalo da uradi
još jedan pregled. Detaljno mu je pregledala leđa pa se sada
usredsredila na stomak, prepone i butine. Što je bilo nešto što je
trebalo da uradi ranije, ali je strašno pogrešno procenila situaciju.
Upravo joj je pomisao na vreme - žurba s kojom je Betmen stigao i
napao je - ukazala šta traži. Običan uređaj za praćenje pokazao bi samo
gde se subjekat nalazi, a Danijel nije bio toliko daleko od kuće, ne
dovoljno daleko da natera mrtvog brata da se uspaniči i dojuri
naoružan do zuba da ga spasava. Znači da ovaj uređaj za praćenje mora
da prati još nešto osim lokacije, i to bi moralo da se nalazi na tačno
odgovarajućem mestu.
Poželela je da šutne samu sebe kada ga je videla - mali crveni kraj
ožiljka virio je ispod ivice trake kojom je pričvrstila cev katetera uz
njegovu nogu.
Sada je povukla traku - uvek je to bolje uraditi dok je subjekt
uspavan - i uklonila kateter. Uskoro će ustati.
Ožiljak je bio sićušan, i ništa nije bilo izdignuto ispod kože.
Pretpostavila je da uređaj mora da je dublje usađen, bez sumnje, pored
butne arterije. Kada mu je pritisak podivljao nakon prve runde
ispitivanja, ili možda čak i od straha kada se prvi put probudio, to mora
da je njegovom bratu bio znak da nešto nije u redu. I bratu i onome ko
ga je još pratio. Uređaj će morati da izvadi.
Imala je dovoljno vremena pre nego što se probudi pa je donela
komplet za prvu pomoć. Nakon što je navukla rukavice, umrtvila je
mesto na kom će izvršiti rez i sterilisala skalpel - sreća pa ih nije sve
polomila pokušavajući da iseče Betmenovo odelo. Premazala je kožu
jodom, zatim napravila brz i uredan rez preko starog ožiljka, ali malo
duži. Nije imala forceps i hiruršku pincetu pa je zato pažljivo jednim
prstom opipavala unutrašnjost, a jednim kožu spolja. Kada je pronašla
uređaj - malu kapsulu veličine kao lek za grlo - uspela je prilično lako da
je istera napolje.
Očistila je ranu i zalepila ivice medicinskim superlepkom. Nakon
toga mu je sanirala oguljenu kožu na ručnim zglobovima i gležnjevima,
i sve očistila i previla. Naposletku ga je pokrila ćebetom i donela mu
jastuk.
Kapsulu je ostavila da se hladi na čeličnom stolu. Onome ko možda
prati uređaj na monitoru izgledaće da je Danijel Bič upravo preminuo.
Imala je osećaj da njegova smrt neće uznemiriti nikoga u odeljenju.
Sada je bolje razumela namere druge strane, i bila je prilično sigurna da
se ne vrti sve oko nje.
Izašla je iz šatora da se postara za sopstveno lice, najpre je obrisala
krv, a zatim pokušala da utvrdi razmere štete. Usna joj je bila otečena, a
poderotinu je bilo potrebno ušiti; stavila je kap superlepka. S obraza joj
je nedostajalo nekoliko slojeva kože i imaće par veoma naglašenih
modrica oko očiju. Nos joj je bio otečen i iskrivljen, pa je iskoristila
prednost što je trenutno u stanju u kom ne oseća bol i vratila ga nazad
u prvobitni oblik što je bolje umela.
Bol će se uskoro vratiti, premda je dala sebi maksimalnu dozu, kako
ga je zvala, preparata za preživljavanje. Nije ni trebalo da ima
dugotrajan efekat; samo je trebalo da joj pomogne da preživi napad
nalik na ovaj koji je upravo pretrpela. Bio je nalik na adrenalin koji telo
prirodno stvara, samo mnogo snažniji, pomešan s opijatima, da blokira
bol. Ovaj preparat se nije nalazio u knjigama; na spisku njenih
zaduženja nije se nalazilo pravljenje napitaka protiv mučenja, ali je
pomislila kako će joj to jednog dana možda biti potrebno, i bila je u
pravu. Nije ovo bio prvi put da ga je upotrebila - preterano je burno
reagovala na one prve pokušaje ubistva - ali je bio prvi put da je
pretrpela dobre batine nakon što je uzela preparat. I bila je zadovoljna
njegovim dejstvom.
Nije imala čime da imobiliše nos, pa će morati da pazi kako
dodiruje lice neko vreme. Na svu sreću, spavala je na leđima.
Lice će biti problem. Veliki problem. Nije mogla baš da uđe u
prodavnicu u ovakvom stanju i ostane neprimećena.
Kada je uradila sve čega je mogla da se seti, prilegla je na poljski
krevet desetak minuta, da sakupi snagu - ili ono što je od nje ostalo.
Zbog narkotika se i dalje osećala snažno, ali je znala da je pretrpela
povrede. Moraće da se nosi sa posledicama kasnije. Bilo joj je potrebno
vreme da se odmori i zaceli - vreme koje joj niko neće dati.
 POGLAVLJE 9

Odlučila je da probudi Danijela. Kada se Betmen osvesti - što će

verovatno biti za desetak minuta - razgovor neće biti naročito uljudan.
Želela je priliku da objasni svoje postupke - i izvini se - pre nego što
počne urlanje i pretnje smrću.
Ponovo je izmenila protokole na računaru.
Hemijska smeša iz vazduha odavno se razišla pa joj gas-maska u
šatoru više nije bila potrebna. Uzela je drugu masku i provukla oba
kaiša ispod pojasa, da joj budu pri ruci.
Najpre je Danijelu izvadila infuziju. Nije želela da bude sputan kada
se probudi. Toga mu je bilo dosta. Vene su mu i dalje izgledale dobro.
Lako je bilo ubrizgati rastvor u antekubitalnu venu u prevoju drugog
lakta. Sela je na ivicu stola, toliko spuštenog da je gotovo stajao na
podu. Obavila je ruke oko kolena i čekala.
Polako se osvestio, trepćući zbog svetala s plafona. Podigao je jednu
ruku da zaštiti oči, a zatim je postao svestan sebe. Pogledao je ruku -
slobodnu, previjenu - a zatim je pogledom prešao po prostoriji.
„Aleks?“, upitao je tiho.
„Ovde sam.“
Oprezno se okrenuo prema njoj, pomerajući noge pod ćebetom da
proveri da li je još vezan.
„Šta se sada dešava?“, upitao je oprezno i dalje se boreći da izoštri
sliku.
„Verujem ti. I strašno mi je žao zbog onoga što sam ti učinila.“
Posmatrala ga je kako ovo obrađuje. Pažljivo se podigao na jedan
lakat, zatim stegao ćebe, shvativši ponovo da je nag. Zanimljivo je bilo
kako su ljudi koji nisu iz medicinske branše reagovali na golotinju;
lekari su bili prilično opušteni u pogledu nagosti. Imala je jednak stav o
nagosti kao i svaki drugi lekar, ali on neće to pomisliti. Trebalo je da
obuče beli mantil.
„Veruješ mi?“, upitao je.
„Da. Znam da nisi čovek koji sam mislila da si. Navedena sam na...
pogrešan zaključak.“
 Sada je malo ispravio leđa, kretao se oprezno, čekajući da ga nešto
zaboli. Ali trebalo bi da se oseća dobro - samo umorno zbog grčenja
mišića. A i gornji deo butine će ga malo boleti kada prestane dejstvo
lokalnog anestetika.
„Ja sam...“ počeo je pa stao. „Šta ti se desilo s licem?“
„Duga priča. Mogu li da kažem nešto pre nego što zađem u
pojedinosti te priče?“
Na licu mu se pojavio zabrinut izraz. Brinuo je Za nju? Ne, to ne
može biti.
„Dobro“, složio se oklevajući.
„Vidi, Danijele, ono što sam ti rekla je istina. Ne volim da
povređujem ljude. Nije mi se dopadalo što moram da te povredim.
Radim to samo kada mislim da je druga opcija mnogo strašnija. Nikada
u životu nisam ovo uradila - nikada nisam povredila potpuno
nedužnog čoveka. Nikada. Nije svaki čovek koga sam ispitivala bio
jednako iskvaren kao ostali, ali svi su oni učestvovali najmanje u jednoj
zaveri. Odavno sam shvatila da moji stari šefovi neće prezati ni od
čega, ali i dalje ne mogu da verujem da su mi smestili ispitivanje
nekoga u potpunosti nedužnog.“
Zamislio se nekoliko sekundi.
„Da li ti to od mene tražiš da ti oprostim?“
„Ne, na tražim to. Nikada to ne bih tražila od tebe. Ali sam želela da
znaš da te ne bih povredila da nisam zaista verovala da ću tako spasti
živote. Žao mi je.“
„A šta je s narko-dilerom? Virusom?“, upitao je sa strepnjom.
Namrštila se. „Dobila sam neke nove informacije. Po svemu sudeći,
neko se već postarao za De la Fuentesa.“
„Niko neće umreti?“
„Bar ne od virusa koji je narko-car pretvorio u oružje.“
„Onda je sve dobro, zar ne?“
Uzdahnula je. „Aha, pretpostavljam da je to sreća u ovoj nesreći.“
„Hoćeš li mi sada reći šta ti se desilo s licem? Da li si doživela
nesreću?“ Ponovo briga.
„Ne. Moje povrede su povezane s tom novom informacijom koju
sam ti pomenula.“ Nije bila sigurna kako da mu saopšti vest.
Iznenadni gnev. Ramena su mu se napela. „Neko ti je to uradio -
namerno? Zato što si me povredila?“
Njegov um svakako nije funkcionisao kao um nekoga iz njene
branše. Stvari koje bi bile očigledne svakome ko je ikada radio na bilo
kom aspektu neke misije, njemu su bile potpuno strane.
„U suštini“, odgovorila mu je.
„Pusti me da razgovaram s njim“, insistirao je. „Verujem i ja tebi.
Znam da nisi želela to da uradiš. Pokušavala si da pomogneš.“
„Nije u tome stvar. Uh, Danijele, znaš li kada sam ti pokazivala one
fotografije i kada si ti prepoznao čoveka na njima, ali nisi želeo da mi
kažeš ko je?“
Lice mu se smračilo. Klimnuo je.
„Možeš da se opustiš. Ne tražim da priznaš ništa; ovo nije trik.
Nisam znala da si imao brata blizanca. Taj podatak su izostavili iz
dosijea, da ne bih...“
„Ne, ali to nije bio Kevin“, prekinuo ju je. „To nisam razumeo.
Izgledao je kao on, ali to je nemoguće. Kevin je mrtav. Umro je u
zatvoru prošle godine. Ne znam ko bi to mogao da bude, ukoliko naša
majka nije rodila trojke, a mislim da bi to primetila...“
Ućutao je posmatrajući kako joj se izraz na licu menja.
„Šta je bilo?“, upitao je.
„Nisam sigurna kako da ti ovo kažem.“
„Šta?“
Na trenutak je oklevala, a zatim je ustala i obišla sto. Pratio ju je
pogledom, zatim se uspravio i pažljivo namestio ćebe oko struka.
Zastala je i spustila pogled. Pratio ga je.
Lice Kevina Biča bilo je okrenuto prema stolu na kom je Danijel
sedeo. Neobično je bilo koliko je više ličio na Danijela kada je bio bez
svesti i kada mu je s lica bila izbrisana sva napetost.
„Kevine“, prošaputao je Danijel prebledevši, a zatim se
zarumenevši.
„Jesi li znao da tvoj brat radi za CIA?“, upitala je tiho.
Podigao je pogled zapanjeno. „Ne, ne, bio je u zatvoru. Dilovao je
drogu.“ Zatresao je glavom. „Stvari su postale gadne nakon što su nam
roditelji stradali. Kev je totalno prsao nakon što su nam roditelji
stradali. Bukvalno je ušao u režim autodestrukcije. Mislim, nakon Vest
Pointa...“
„Vest Pointa?“
„Da“, rekao je praznog lica. Očigledno nije video u tome nikakav
značaj. „Pre droge je bio sasvim drugačiji čovek. Diplomirao je među
najboljima u klasi. Primljen je u Školu za rendžere Vojske SAD...“,
Danijel je ućutao videvši da se namrštila.
Naravno. Aleks je potisnula uzdah, ljuta na sebe što nije bila
zabrinutija zbog rupa u dosijeu, što nije odvojila vreme da pronađe
neku udaljenu biblioteku, gde bi mogla bezbedno da istraži Danijelove
porodične veze.
Danijel je ponovo pogledao u svog brata. „Sada je mrtav, zar ne?“
„Samo spava. Probudiće se za nekoliko minuta.“
Danijel je nabrao čelo. „Šta on to nosi?“
„Neku vrstu vojnog odela s pancirnim oklopom, rekla bih. Nije moj
domen.“
„CIA?“, prošaputao je.
„Tajne operacije, rekla bih. Tvoj brat nije upao u režim
autodestrukcije, samo je promenio odeljenje. Zato je i imao posla s
narko-bosom.“
Krupne oči su mu postale ozbiljne. „Pomagao je narko-bosu da
raširi virus?“, prošaputao je.
„Ne. Sprečavao ga je. U suštini smo na istoj strani, premda to čovek
ne bi pomislio kada nas pogleda sa strane.“ Gurnula je vrhom cipele
njegovo mlitavo telo.
Danijel je naglo okrenuo glavu prema njoj. „Da li ti je Kevin to
uradio?“ Zanimljivo je bilo što je zvučao kao da ga je ovo više
uznemirilo od pomisli da mu je brat ubica i kriminalac.
„Jeste, a ja sam njemu uradila ovo“, ponovo ga je gurnula.
„Ali probudiće se?“
Aleks je klimnula. Imala je podeljena osećanja što se tiče
Betmenovog buđenja. Neće to biti lepo. A Danijel je bio tako fin u vezi
sa svime što se desilo i prema njoj. To će se verovatno promeniti kada
njegov brat počne da priča.
Nasmešio se malčice zureći u bratovljeva ogoljena leđa. „Dakle, ti si
pobedila?“
Nasmejala se. „Privremeno.“
„Mnogo je veći od tebe.“
„Rekla bih da sam bila pametnija, ali sam napravila prilično velike
propuste u obezbeđenju ovog mesta. Mislim da sam ovog puta samo
imala više sreće.“
Danijel je krenuo da ustaje, a zatim zastao. „Da li mi je odeća ovde
negde?“
„Izvini, nije. Mislila sam da se u njoj možda nalazi uređaj za
praćenje. Morala sam da je isečem i bacim.“
Ponovo je porumeneo, sve do one male tačke na grudima. Pročistio
je grlo. „Zašto bi neko mene pratio?“
 „Pa, u tom trenutku sam mislila da te možda prati narko-bos. Ili da
si zamka, i da će te moje odeljenje upotrebiti da pronađe mene. Što je
zapravo ispalo malo bliže istini.“
Namrštio se. „Zbunjen sam.“
Ispričala mu je priču u tezama što je jezgrovitije mogla. Dok je
pričala, ustao je, obmotao ćebe oko struka poput velikog peškira i
počeo da korača napred-nazad ispred bratovljevog tela.
„Pokušali su da te ubiju četiri puta?“, upitao je kada je završila.
„Ovo je peti, čini mi se“, rekla je i značajno pogledala Betmena.
„Ne mogu da verujem da je Kevin živ.“ Uzdahnuo je. Savio je
dugačke noge pod ćebe i smestio se na pod pored bratovljeve glave.
„Ne mogu da verujem da me je lagao. Ne mogu da verujem da je
dozvolio da živim u ubeđenju da je kriminalac... ne mogu da verujem da
je dozvolio da živim u ubeđenju da je mrtav... ne mogu da verujem
koliko sam ga puta posećivao u zatvoru - znaš li koliko se dugo vozi od
Vašingtona do Milvokija?“
U tišini je zurio u brata. Pustila ga je. Nije mogla da zamisli kako bi
se ona osećala kada bi se Barnabi vratio u njen život bez ikakvog
upozorenja. Kako čovek da prihvati tako nešto?
„Kada se probudi“, promrmljao je Danijel nežno, „udariću ga u vrat.“
Pa, to je bio jedan način.
„Zašto si ga vezala?“, upitao je Danijel.
„Jer će, čim povrati svest, pokušati da me ubije.“
Ponovo je raširio oči. „Molim?“
„Nije to tako teško razumeti. Sve što je znao kada je ušao preko
krova bilo je da te neko povređuje. Ostavio me je u životu samo zato
što nije bio siguran da li si stvarno dobro. Na primer, mislio je da
možda moram da ti dam neki protivotrov ili tako nešto. Prilično sam
sigurna da bi me, da nisam bila lukavija, ubio čim bi se ti probudio.“
Videla je da joj ne veruje. Odmahnuo je glavom, namrštio se, bio je
uznemiren. Jedna lokna mu je pala na čelo, još uvek mu je kosa bila
malo vlažna od znoja. Neverovatno je bilo koliko je zapravo malo
vremena prošlo, ali sve se promenilo. I njoj je bio potreban novi plan.
Da li je bezbedno da se vrati u svoj poslednji dom, mesto na kom je
živela kada je Karston stupio u kontakt s njom? To bi svakako bilo
najlakše. Tamo je imala hrane, i niko neće morati da joj vidi lice dok
ponovo ne počne da izgleda normalno. Mislila je da je kuća i dalje
bezbedna...
Ali šta dalje? Koliko li je ušteđevine potrošila na ovu glupu zamku?
Koliko će još moći da nastavi s onim šta joj je ostalo?
Karston je znao za njeno onlajn-prisustvo pa bi bio rizik ponovo
tražiti posao preko interneta. Odeljenje ne mora da zna gde je da bi joj
vezalo ruke.
Nešto joj je dotaklo nogu i ona je skočila. Bila je to samo Danijelova
ruka.
„Nisam želelo da te uplašim, izvini.“
„Ne izvinjavaj se.“
„Izgledaš strašno zabrinuto. Nemoj da brineš. Mogu ja da
razgovaram sa Kevinom.“
Nasmešila se neveselo. „Hvala, ali ne brinem ja trenutno zbog
Lazara.“
„Brineš zbog odeljenja.“
Okrenula se, prišla računaru i ponovo spustila ruku na tipku za
razmak. Nadala se da se ne čini kao da to radi namerno.
„Da“, rekla je ne gledajući ga. „Može se tako reći.“
Krajičkom oka je videla kako Kevinu na trenutak zastaje dah pre
nego što je ponovo postao ravnomeran. Dobro je što se sklonila.
Definitivno nije želela da mu sada bude nadohvat ruke.
„Mogu li... ne znam... mogu lija nekako da ti pomognem?“ upitao je
Danijel ozbiljno.
Zagledala se u njega, iznenađena što oseća kako je u očima peckaju
prave suze.
„Mislim da ne zaslužujem tvoju pomoć, Danijele.“
Ispustio je ljutit zvuk iz dubine grla.
„A i“, nastavila je, „imaš dovoljno svojih problema.“
Jasno je bilo da nije razmislio o dugoročnim posledicama onoga što
se upravo desilo.
„Kako to misliš?“
„Sada si i ti meta. Upravo si saznao mnogo toga što ne bi trebalo da
znaš. Ako odeš kući, ako se vratiš svom normalnom životu, oni će ga
okončati.“
„Ne mogu... da se... vratim?“
Bio je potpuno zapanjen. Sažaljenje ju je preplavilo. Ponovo se setila
koliko je njegov život daleko od njenog. Verovatno je mislio da može
sve da se popravi unajmljivanjem advokata ili pisanjem kongresmenu.
„Ali, Aleks, moram da se vratim. Moj tim učestvuje na turniru!“
Nije mogla da se obuzda. Počela je da se smeje, a suze su se zaista i
izlile. Videla je njegov izraz i mahnula rukom u znak izvinjenja.
 „Izvini“, dahtala je. „Nije uopšte smešno. Žao mi je. Mislim da
počinje da popušta dejstvo leka protiv bolova.“
Brzo je ustao. „Da li ti je nešto potrebno? Aspirin?“
„Ne, dobro sam. Samo moram da se spustim.“
Prišao je i lako spustio ruku na njenu nadlakticu. Osetila je
peckanje, modrica je postala osetljiva. Biće to veoma naporan dan.
„Jesi li sigurna?“, upitao je. „Zar ne mogu baš ništa da ti donesem?“
„Zašto si tako fin prema meni?“
Pogledao ju je iznenađeno. „Oh. Pretpostavljam da je to zato što te
razumem.“
Konačno, pomislila je. Počela je da brine da je možda narkotik koji je
upotrebila da ga otme - sledi vođu - imao neke trajne neurološke
posledice koje su im promakle prilikom ispitivanja.
„Vidi“, rekla je, „nakon što pročaskam s Kevinom, spakovaću se i
daću ti ključeve da ga oslobodiš kada ja sednem u kola.“
„Ali kuda ćeš? Šta je s tvojim povredama?“
„Ponovo si fin, Danijele.“
„Izvini.“
Ponovo se nasmejala. Zvuk joj je blago zastao u grlu, kao jecaj.
„Ozbiljno ti kažem“, rekao je. „Ne moraš odmah da ideš. Izgledaš
kao da bi ti godilo malo sna i medicinske pomoći.“
„Nije mi to u planu.“ Sela je u stolicu pored stola, nadajući se da ne
vidi koliko se kruto kreće i koliko je umorna.
„Voleo bih da možemo još malo da razgovaramo, Aleks. Ne znam
šta sada da radim. Ako si ozbiljna u pogledu onog što si rekla, onda ne
mogu da se vratim kući... Ne znam ćak ni kako da počnem da
razmišljam o tome.“
„Ozbiljna sam. I žao mi je. Ali mislim da te brat verovatno može
uputiti u pojedinosti. Mislim da je on daleko bolji u skrivanju od mene.“
Pogledao je brata - koji je nosio pola Betmenovog odela - vrlo
sumnjičavo. „Misliš?“
„Slažeš li se sa mnom, Kevine?“, upitala je. Bila je prilično sigurna da
je budan barem nekoliko minuta.
Danijel je pao na ćebetom prekrivena kolena pored brata. „Keve?“
Polako, uz uzdah, Kevin je okrenuo glavu da pogleda brata. „Ćao,
Deni.“
Danijel se nagnuo i nezgrapno ga zagrlio. Kevin ga je slobodnom
rukom potapšao po nadlaktici.
„Zašto, Kevine, zašto?“, upitao je Danijel prigušenim glasom jer je
lice zagnjurio u Kevinovu kosu.
„Hteo sam te zaštitim, mali. Da te zaštitim od ljudi kao što je ova...“,
dodao je nekoliko nimalo laskavih epiteta; sve zasebne reči je
poznavala, ali su kombinacije bile prilično neobične.
Danijel se povukao i ćušnuo Kevina.
„Ne govori tako.“
„Šališ se? Psihopata te je mučila.“
„Ne dugo, I samo zato što je...“
„Da li ti to braniš ovu...“ Još kreativnih složenica.
Danijel ga je ponovo ćušnuo. Ne snažno, ali Kevin nije bio
raspoložen za igru. Zgrabio je Danijela za ruku i iskrenuo je u
neprijatan položaj. Zavukao je desno koleno pod telo i pokušao da se
otrgne od lanca koji ga vezivao za sto. Zaključani točkići zacvileli su na
podu kada se metalna ploča pomerila za nekoliko centimetara.
Oči su joj se raširile. Sto mora da ima najmanje sto osamdeset
kilograma. Odmakla je stolicu dalje od njega.
Danijel se otimao slobodnom rukom, pokušavajući da natera brata
da popusti stisak.
„Pustiću ponovo gas ako ga ne pustiš“, obećala je Kevinu. „Loša vest
je što hemikalija koju koristim ima nekoliko negativnih nuspojava.
Svakom upotrebom ubija pomalo moždanih ćelija, ali je nakon svake
doze broj ubijenih nervnih ćelija sve veći.“
Kevin je pustio Danijelovu ruku, nju prostrelio opakim pogledom, a
zatim se usredsredio na brata.
„Deni, slušaj me“, zasiktao je. „Krupniji si od nje. Uzmi ključeve i
oslobodi me ovih...“ Iznenada mu se lice sledilo, malčice pocrvenelo, a
krvni sudovi na njegovom čelu počeli da pulsiraju u ritmu njegovih
reći. „Gde je moj pas?“, zaurlao je na nju. Sto je zaškripao i pomerio se
još centimetar preko poda.
„Spava u drugoj sobi.“ Morala je da se potrudi da joj glas ostane
ravan. „Lakši je od tebe; duže će mu biti potrebno da se probudi.“
Danijel je trljao zglob i izgledao zbunjeno. „Pas?“
„Ako ne bude stoprocentno...“, zapretio je Kevin.
„Biće dobro. A sada, moram da ti postavim neka pitanja.“
Danijel ju je pogledao izbezumljeno. „Šta?“
Pogledala ga je i odmahnula glavom. „Ne tako. Obična razmena
informacija.“ Okrenula se prema Kevinu. „Možemo li smireno da
razgovaramo samo nekoliko minuta, molim te? Zatim odoh.“
„Samo ti sanjaj, psihopata! Imamo nedovršena posla!“
 Podigla je obrve iznad sve širih modrica oko očiju. „Dobro, možemo
li da razgovaramo nekoliko minuta pre nego što se stavim u
medicinski izazvanu komu?“
„Zašto bih bilo šta učinio za tebe?“
„Jer je u pitanju bezbednost tvog brata, a ja vidim da ti je to važno.“
„Ti si Denija uvukla u ovo...“
„To nije u potpunosti tačno. Ovo se tiče tebe jednako koliko i mene,
Kevine.“
Prostrelio ju je pogledom. „Već mi se ne dopadaš, ženo. Zaista ne
želiš da produbljuješ to osećanje.“
„Opusti se, tajni agentu. Saslušaj me.“
Danijelov pogled je šarao tamo-amo kao da gleda teniski meč.
Kevin ju je besno pogledao.
„CIA misli da si mrtav?“, upitala je.
Zagunđao je.
„To ću shvatiti kao da.“
„Da, jeste priznanje, ti...“
Danijel ga je udario po potiljku iz zamaha, a zatim se sklonio kada je
Kevin krenuo da ga zgrabi. Zatim se Kevin ponovo usredsredio na nju.
„I nameravam takav i da ostanem. U penziji sam.“
Klimnula je i zamislila se. Otvorila je prazan dokument na računaru
i ukucala red nasumičnih medicinskih izraza.
„Šta to kucaš?“
„Beleške. Kucanje mi pomaže da razmišljam.“ Zapravo je bila
sigurna da će primetiti ako ona nastavi da slučajno udara tipke na
tastaturi, da se ne pojavi skrin sejver, a ta zamka će joj danas možda još
jednom zatrebati.
„Zašto je to važno? Umro sam. Deni bi trebalo da bude meta.“
„Ja sam meta?“, upitao je Danijel.
Kevin se pridigao na desni lakat i nagnuo se prema bratu. „Radio
sam kao tajni agent u neprijateljskim redovima, duboko u
neprijateljskim redovima, mali. Svako ko bi te povezao sa mnom
iskoristio bi to protiv mene. To je jedna od mana našeg posla. Zato sam
i pristao na čitavu onu šaradu sa zatvorom. Dokle god je na papiru
Kevin Bič odsutan, negativci neće saznati za tebe. Dugo već nisam
Kevin.“
„Ali kada sam te posećivao...“
„Agencija me je povezala s upravnikom zatvora. Kada bi ti krenuo
da me posetiš, ja bih, ako sam mogao, doleteo na sastanak. Ako
nisam...“
„Zato si bio u izolaciji. Ili su mi bar govorili da si u izolaciji. Ne zbog
tuče.“
„Aha.“
„Ne mogu da verujem da si me tolike godine gledao u oči i lagao.“
„Bio je to jedini način da te zaštitim.“
„A šta kažeš na to da pronađeš drugi posao?“
Ubacila se kada su vene na Kevinom čelu ponovo počele da bubre.
„Uh, možemo li dramu ponovnog susreta da odložimo na trenutak?
Mislim da sam shvatila. Slušajte, molim vas. I sigurna sam da ćete me
ispraviti ako grešim.“
Dva gotovo identična lica posmatrala su je s gotovo sasvim
suprotnim izrazima.
„Dobro“, nastavila je. „Dakle, Kevine, ti si lažirao svoju smrt - nakon
što si sredio De la Fuentesa, da li sam u pravu?“ Kevin nije odgovorio ni
na koji način pa je nastavila. „To je bilo pre šest meseci, rekao si. Mogu
samo da zaključim da je agenciju zabrinulo to što nisu pronašli telo...“
„O, pronašli su telo.“
„Onda su ih zabrinule nedoslednosti koje su pronašli na tom telu“,
prasnula je. „I razmišljali su kako da te izmame, u slučaju da ipak nisi
mrtav.“
Namrštio se. Poznavao je svoje bivše šefove, kao što je i ona
poznavala svoje.
„Danijel je tvoja slaba tačka - kao što si i rekao, nešto što mogu da
iskoriste protiv tebe. Znaju to. Odlučili su da ga otmu, da vide šta će se
desiti. Ali znaju i za šta si sve sposoban pa niko nije želeo da se suoči s
tobom ako se ispostavi da si živ.“
„Ali...“, zaustio je Kevin. Ućutao je, verovatno shvativši da argument
koji se spremao da iznese neće biti naročito uverljiv.
„Ti si problem za CIA. Ja sam pak problem za svoje odeljenje. Na
samom vrhu, ljudi koji vode i moje odeljenje i tvoju agenciju prilično su
bliski. Zato su meni ponudili dogovor: završi nam posao i mi ćemo
prestati da te lovimo. Mora da su sve prilično dobro razradili i pre nego
što su stupili u kontakt sa mnom. Mora da su unapred namestili dosijee
i pripremili priču o krizi koju su mi servirali, da ne bih mogla da im
okrenem leđa. Nijedan od njih nije pokušao da me napadne jer su već
žrtvovali tri čoveka u pokušaju da mi naude i ne žele dalje gubitke.
Znali su da ću doći spremna za obračun. Ali ako si ti zaista toliko dobar,
možda za tebe neću biti dovoljno spremna.“
 Izraz na Kevinovom licu se promenio dok je ona iznosila svoju
teoriju. „A i ma šta da se desi“, zaključio je, „jedan problem će nestati.“
„Složeno je. Više mi liči na tvoju agenciju nego na moje odeljenje,
ako bih morala da nagađam.“
„Da, zapravo zaista liči na njih“, složio se nevoljno.
„Pa su nas stavili, kao dve škorpije, u istu teglicu i dobro nas
protresli“, rekla je. „Šta god da se desi, oni će zabeležiti poen. A možda
bismo se, da su baš imali sreće, poubijali međusobno. Ili bi možda
pobednik bio ostavljen na miru. Nema opasnosti da bilo šta izgube.“
I jesu je oslabili - smanjili su joj novčana sredstva i oštetili je fizički.
Postigli su delimičan uspeh.
„I ni najmanje im ne smeta što je i moj brat takođe u istoj teglici s
nama“, rekao je razjareno. „Samo što je on mrav, a ne škorpija. Prosto
su ga ubacili u šemu ne mareći za to što je potpuno bespomoćan.“
„Hej!“, pobunio se Danijel.
„Ne vređaj se, Deni, ali opasan si koliko i ručno pletene čarape.“
Danijel je zinuo da mu odgovori, ali ga je prekinulo glasno cviljenje
iz spavaonice.
Cviljenje je uskoro zamenilo ljutilo režanje i oštar lavež, a zatim
žustro grebanje o drvena vrata.
Bilo joj je drago što se potrudila da dobro zaštiti vrata da vuk ne
izađe.
„Uznemiren je“, optužio ju je Kevin.
„Dobro je. Ima i toalet tamo, neće čak ni dehidrirati.“
Kevin je samo podigao obrve. Nije bio zabrinut za životinju koliko
je ona očekivala.
Grebanje i režanje su se nastavili.
„Zaista si poveo psa?“, upitao je Danijel.
„On mi je više kao partner.“ Pogledao ju je. „Pa, šta sada? Njihov
plan nije uspeo.“
„Zamalo da uspe.“
Iscerio se. „Mogli bismo se upustiti u još jednu rundu.“
„Ma koliko žarko želela da ubrizgam štošta u tvoj organizam, ne
želim da im pružim to zadovoljstvo.“
„Pošteno.“
Pas sve vreme ovog njihovog razgovora nije prestajao da grebe i
reži. Počeo je da je nervira.
„Imam plan.“
Kevin je zakolutao očima. „Kladim se da ti uvek imaš plan, zar ne,
mala?“
Pogledala ga je ravnodušno. „Ne mogu da se oslonim na mišiće pa
moram na pamet. Čini mi se da ti imaš sasvim suprotan problem.“
Nasmejao se podrugljivo.
„Uh, Keve“, ubacio se Danijel. „Želeo bih da istaknem da si ti vezan i
na podu.“
„Umukni, Deni!“
„Molim vas, momci, ako bih mogla da dobijem samo još sekund
vaše pažnje?“ Sačekala je da je pogledaju. „Evo plana: napisaću mejl
svom bivšem šefu. Reći ću mu da sam izvukla istinu, pravu istinu, i da
ste obojica likvidirani. Da mi se manipulacija ne dopada. I ako pokuša
da na bilo koji način da stupi u kontakt sa mnom, lično ću posetiti
njegovu ostavu.“
„Tvrdiš da si pobedila?“, upitao je Kevin u neverici. „Molim te!“
„Vezan na podu“, promrmljao je Danijel tiho.
„To je dar“, odbrusila mu je. „Ponovo ćeš moći da budeš mrtav. Niko
vas neće tražiti.“
Kevinovog ciničnog izraza je nestalo. Na sekund se mnogo jasnije
videlo da su blizanci.
Pas je u susednoj sobi zvučao kao razjarena seckalica za drvo.
Ionako nije nameravala da se zadržava dovoljno dugo da zatraži da joj
vlasnici vrate depozit, ali je sada bilo sasvim očigledno da ta opcija
nikako ne dolazi u obzir.
„Zašto bi ti to uradila za nas?“, upitao je Kevin.
„Radim to zbog Danijela. Dužna sam mu. Trebalo je da budem
pametnija. Nije trebalo da zagrizem mamac.“
Sada je sve bilo savršeno jasno: koliko je lako umakla njihovom
nadzoru - zapravo ga nije ni bilo. Koliko je jednostavno bilo ugrabiti
Danijela - jer niko nije ni pokušao da je spreči.
Brutalan način na koji su joj dali rok, ali joj ostavili dovoljno
vremena da dela - sve je to bilo sramno.
„Šta će s tobom biti?“, upitao je Danijel tiho. Gotovo da je morala da
mu čita sa usana zbog dreke koju je pas dizao.
„Još nisam odlučila.“
Naučila je ponešto iz ove lekcije o lakovernosti, možda i nešto što
oni nisu želeli da ona sazna.
Neće biti helikoptera ni timova za eliminaciju. Karston - jedino ime
u koje je u ovom trenutku mogla biti potpuno sigurna - i ko god da je
još želeo da ona umre, povremeno su slali samo pokojeg usamljenog
ubicu jer je to bilo sve što su imali. Njeni neprijatelji su bili primorani
na ovu divlju saradnju, i ona je znala da to nije zato što odeljenje nema
sredstava. Pre će biti zato što za nju nisu baš svi znali. A Karston - i
njegovi saučesnici, ma ko oni bili - nisu mogli da dozvole da se za nju
pročuje.
Pretpostavila je, kada je videla umrlicu za Džulijanu Fortis i kada je
pročitala da je kremirana, da su svi uključeni u ovu prevaru. Ali šta ako
je za nju znala svega šačica ključnih ljudi? Šta ako je Karston rekao
svojim nadređenima da će posao biti obavljen, a zatim se uplašio da
prizna da nije uspeo?
Ili - a ovo je bila revolucionarna zamisao - šta ako je većina ljudi u
odeljenju verovala da je zaista u pitanju bio nesrećan slučaj, nezgoda u
laboratoriji? Da su ona i Barnabi izmešali epruvete i zajedno stradali?
Šta ako Karstonovi nadređeni uopšte nisu želeli da ona umre? Šta ako
je to želela samo neka šačica pojedinaca, koja sada mora da dovrši
posao, ali neprimetno? To sve menja.
A i pasovalo je. Činjenice su se uklapale.
Osetila se snažnije.
Oni koji su udesili njenu smrt plašili su se onoga što je znala, ali
nikada se nisu plašili nje. Možda je vreme da se to promeni.
Iznenada se začula zaglušujuća buka - eksplozivno cepanje drveta. A
zatim je razjareno režanje doprlo iz mnogo veće blizine.
 POGLAVLJE 10

Bio joj je potreban sekund da shvati šta se desilo, a tada je pobesneli

vuk već uskočio u šator.
Po svoj prilici, u organizmu je još uvek imala tragove adrenalina.
Skočila je na sto pre nego što je životinja sasvim ušla u šator, a njen
nervni sistem, nezadovoljan distancom, naterao ju je da skoči prema
PVC okviru iznad glave i pre nego što je shvatila šta radi. Uhvatila se
obema rukama, podigla noge i ukrstila gležnjeve oko cevi, a zatim se
snažno laktovima uhvatila za cev. Okrenula je glavu u stranu i videla da
je stvorenje tik ispod nje i da je velike šape oslonilo na sto,
pokušavajući da je dohvati zubima. Jednom šapom udarilo je po
tastaturi, što je bila prava šteta, pošto bi malo gasa sada bilo od silne
pomoći, a ona je imala obe maske. Pas je režao i balavio pod njom,
pokušavajući da je uhvati. Za šator je koristila čvrste cevi prečnika 127
milimetara, koje su mogle da izdrže pritisak od 27,5 bara, ali je cev ipak
počela da se trese kada se uhvatila za nju. Bila je sigurna da će podneti
njenu težinu... ukoliko neko ne napadne osnovu. Nadala se da se Kevin
toga neće setiti.
Kevin je počeo da se smeje. Mogla je da zamisli kako izgleda.
„Ko je sada vezan na podu?“, upitao je.
„I dalje ti“, promrmljao je Danijel.
Na zvuk gospodarevog glasa, pas je počeo da cvili i da se osvrće.
Skočio je sa stola i otišao da onjuši Kevina, još jednom zarežavši na nju.
Kevin ga je pomilovao po njušci, a pas se sagnuo da ga oliže, i dalje
uznemireno cvileći.
„Dobro sam, drugar. Dobro sam.“
„Izgleda kao Ajnštajn“, rekao je Danijel začuđenim glasom. Pas je
podigao pogled, iznenada oprezan na zvuk novog glasa.
Kevin je pomilovao Ajnštajnovu šapu. „Dobar momak, on je u redu.
U redu je.“ zvučalo je kao još jedna komanda.
I naravno, ogromna zver je, prestavši da cvili, prišla Danijelu divlje
mašući repom. Danijel je pomilovao džinovsku glavu kao da je to
najnormalnija stvar na svetu.
 „To je Ajnštajn Treći“, objasnio je Kevin.
Danijel je s divljenjem provukao prste kroz gusto krzno. „Prelep je.“
Ruke su počele da joj se umaraju. Pokušala je da ih bolje namesti
sve vreme pazeći da se pas ne vrati do stola i ponovo ne zareži na nju.
„Ima li nade da ćeš naložiti psu da me ostavi na miru?“, upitala je
pokušavajući da zvuči smireno.
„Možda. Ako mi dobaciš ključeve.“
„A ako ti dam ključeve, nećeš me ubiti?“
„Već sam rekao da ću opozvati psa, nemoj da si gramziva.“
„Mislim da ću u tom slučaju ostati ovde dok vas gas sve ne
onesvesti. Danijel verovatno ima dovoljno moždanih ćelija pa neće
pretrpeti ozbiljnija oštećenja.“
„Vidiš, mislim da ću biti dobro. Jer ako Ajnštajn ne može da te
dohvati, Danijel može. A ako te gas pogodi nakon što ti oduzme te
maske, pa, neće te ubiti pad s te visine dok si u nesvesti, to je jasno, ali
ti neće mnogo ni koristiti.“
„Zašto bih to uradio?“, upitao je Danijel.
„Molim?“, upitao je Kevin.
„Na našoj je strani, Keve.“
„Oladi malo. Jesi li ti poludeo? Ovde postoje dve veoma različite
strane, mali. Tvoj brat je na jednoj, a sadista koji te je mučio na drugoj.
Na čijoj si ti strani?“
„Na strani razuma, valjda.“
„Dobro“, progunđao je Kevin.
„Uh, to nije tvoja strana, Keve.“
„Molim?“
„Smiri se. Slušaj, dozvoli da ugovorim primirje.“
„Ne mogu da verujem da nisi več pokušao da je zadaviš.“
„Radila je isto što bi i ti radio da si na njenom mestu. Reci iskreno,
šta bi uradio da si saznao da neki neznanac pokušava da ubije milione
ljudi i da moraš da otkriješ kako da ga sprečiš.“
„Pronašao neko drugo rešenje. Kao što sam i uradio. Slušaj me, Deni
- ovo je daleko van tvog domašaja. Poznajem ljude kao što je ona.
Bolesni su. Na bolestan način uživaju u tuđem bolu. Oni su poput zmija
otrovnica; ne smeš nikad da im okrećeš leđa.“
„Ona nije takva. A i šta se to tebe uopšte tiče? Mene je mučila. Šta ti
uopšte znaš o tome?“
Kevin je samo bezizražajno zurio u njega jedan trenutak, a zatim je
svojom sputanom levom rukom pokazao svoje sputano levo stopalo.
Promeškoljio je prstima na levom stopalu, gde je jedan nedostajao.
Danijelu je bilo potrebno nekoliko sekundi da shvati šta je želeo da
kaže, a zatim je užasnuto udahnuo.
„Amateri“, frknula je prezrivo s tavanice.
„Ne znam“, rekao je Kevin ledeno. „Meni su delovali prilično
stručno.“
„Da li su dobili ono što su tražili?“
Ispustio je prezriv zvuk iz dubine grla. „Šališ se?“
Podigla je jednu obrvu. „Kao što sam rekla.“
„A ti bi me naterala da progovorim?“
Razvukla je usne u leden osmeh. „O, da.“
Krajičkom oka je primetila kako se Danijel zgrčio i zadrhtao.
Pas je sada bio tih, ali i dalje na oprezu ispod nje. Činilo se da nije
siguran kako stvari stoje, pošto je gazda tako smireno razgovarao s
malopređašnjom metom.
„Hej, Znam ko si ti“, rekao je Kevin iznenada. „Da, devojka. Čuo sam
glasine o tebi. Preterivanja. Pričalo se da nikada nisi omanula. Da si
imala stoprocentmi uspešnost.“
„Nije to bilo preterivanje.“
Izraz na licu mu je bio skeptičan. „Radila si s jednim matorcem,
zvali su ga Ludi Naučnik. Agencija je tebe zvala Oleander. Iskreno,
nisam to u početku kapirao jer sam čuo da ste oboje umrli u nekoj
nezgodi u laboratoriji. A i uvek sam zamišljao da je Oleander lepa
žena.“
Danijel je zinuo da nešto kaže, ali ga je ona prekinula.
„Oleander? To je grozno.“
„A?“
„Cvet?“, zarežala je. „To je tako pasivno. Otrov ne obavlja trovanje,
on je prosto inertni agens.“
„Kako te je zvalo tvoje odeljenje?“
„Hemičar. A doktor Barnabi nije bio ludi naučnik. On je bio genije.“
„Nije šija nego vrat“, rekao je Kevin.
„Da se mi vratimo na ono primile koje sam spominjao“, ubacio se
Danijel. Po načinu na koji je gledao u njene ruke i noge, pomislila je da
je možda i pretpostavio koliko je bole. „Aleks će mi dati ključeve, a ti
Kevine ćeš opozvati Ajnštajna. Kada mi se učini da je sve pod
kontrolom, oslobodiću te. Aleks, da li mi veruješ?“
Pogledao ju je krupnim bistrim očima boje lešnika, a Kevin je počeo
neartikulisano da besni.
 „Ključevi su u prednjem levom džepu mojih farmerki. Dala bih ti ih,
ali ako popustim stisak, pašću.“
„Pazi se, ubošće te!“
Činilo se da Danijel nije čak ni čuo bratovljevo upozorenje. Kada se
popeo na stolicu, glava mu je zapravo bila viša od njene. Morao je da se
pogne, glave pritisnute uz penu na tavanici. Stavio je jednu ruku iza
njenih leđa, pridržavajući deo njene težine, dok je nežno u njenom
džepu tražio ključ.
„Izvini što je moj brat tako nesocijalizovan“, prošaputao je. „Oduvek
je bio takav.“
„Ne izvinjavaj se zbog mene, moronu!“ povikao je Kevin.
Danijel joj se nasmešio, zatim uzeo ključ i sišao. Zapravo se slagala
s Kevinom. Kako je moguće da se Danijel ponaša ovako prema njoj?
Gde mu je sasvim prirodna srdžba? Gde je suštinska ljudska potreba za
odmazdom?
„Imam ključeve, Keve. Imaš li povodac za psa?“
„Povodac? Ajnštajnu nije potreban povodac!“
„Šta predlažeš onda?“
Kevin ga je prostrelio pretećim pogledom. „U redu. Ionako bih je
radije lično ubio.“ Zviznuo je psu. „Mir, Ajnštajne!“
Pas, koji je uznemireno pratio Danijela kada je krenuo prema Aleks,
sada se mirno vratio do svog gospodara i seo, isplazivši jezik u nečemu
nalik na osmeh. Veoma zubat osmeh.
„Oslobodi me.“
„Dame imaju prednost.“ Danijel se ponovo popeo na stolicu i pružio
joj ruku. „Da li ti je potrebna pomoć?“
„Uh, mislim da ću uspeti.“ Spustila je noge prema stolu i ispružila
ruke pokušavajući da ga dotakne stopalima. Kako li se uopšte popela
gore? Umorne ruke počele su da joj klize sa šipke.
„Evo!“ Danijel ju je uhvatio za struk kada je krenula da pada i
pažljivo joj pomogao da se spusti, jednu nogu spustila je na sto, a
drugu, uz glasan zveket, na tacnu s instrumentima. Ćebe oko struka mu
se olabavilo; žurno je zgrabio tkaninu da je snažnije stegne oko sebe.
„Ne mogu da verujem“, promrmljao je Kevin.
Aleks je oprezno stajala i posmatrala psa.
„Ako nešto pokuša“, promrmljao je Danijel, „ja ću mu odvući pažnju.
Psi me vole.“
„Ajnštajn nije glup!“, zarežao je Kevin.
„Hajde da ne proveravamo. Sada je red na tebe.“ Spustio se sa
stolice i čučnuo pored Kevina.
Aleks je kliznula sa stola, i što je mirnije mogla, jednu ruku pružila
prema tastaturi. Pas nije reagovao; posmatrao je kako Danijel oslobađa
njegovog gazdu. Otvorila je podešavanja. Uključivanje skrin sejvera nije
bio jedini način da se oslobodi gas za uspavljivanje. Sela je u stolicu.
Danijel je krenuo da mu oslobađa gležanj i činio je to polako -
jednom rukom je držao ćebe.
„Samo mi daj ključeve, sam ću“, rekao je Kevin.
„Budi strpljiv.“
Kevin je glasno i ljutito dirnuo.
Ključ se okrenuo, on je skočio na noge i čučnuo pored sputane ruke.
Oteo je ključ Danijelu iz ruke i oslobodio zglob za manje od sekunde.
Uspravio se do pune visine istežući vrat i mišiće leđa. Gornji deo
pancirnog odela visio mu je oko struka poput avangardne suknje. Pas je
mirno sedeo pored njega. Kevin se okrenuo prema Aleks.
„Gde mi je oružje?“
„Na stražnjem sedištu automobila.“
Kevin je izmarširao iz šatora bez ijedne reći, a pas ga je u stopu
pratio.
„Ne otvaraj vrata i prozore!“, doviknula mu je. „Sve je ponovo
aktivirano.“
„Postoje li zamke u automobilu?“, doviknuo je.
„Ne.“
Sekund kasnije se čulo: „Gde su šaržeri? Hej, gde su udarne igle?!“
„Igle su u frižideru, meci u toaletu.“
„O, ma daj!“
„Izvini.“
„Želim da mi vratiš zig zauer.“
Namrštila se i nije mu odgovorila. Ustala je kruto. Mogla bi i da
deaktivira zamke. Vreme je da se krene.
Danijel je stajao na sredini šatora i zurio u srebrni sto; jednom
rukom držao je stalak za infuziju kao da se pridržava da ne padne.
Činilo se da je omamljen. Prišla mu je oklevajući i stala pored njega.
„Hoćeš li biti dobro?“, upitala je.
„Nemam pojma. Ne mogu da dokučim šta sada da radim.“
„Tvoj brat će već smisliti neki plan. On sigurno živi negde pa ćeš bar
imati gde da boraviš.“
Pogledao ju je. „Da li je teško?“
„Šta?“
 „Bežanje? Skrivanje?“
Zaustila je da kaže nešto utešno, a zatim se predomislila. „Jeste,
prilično je teško. Moraš se naviknuti. Najgora je usamljenost, ali ti
nećeš morati da se nosiš s tim. Tako da ti je to jedan manji plus.“ Za
sebe je zadržala misao da bi usamljenost bila bolje društvo od Kevina
Biča.
„Da li si ti često osećaš usamljeno?“
Pokušala je da se nasmeje. „Samo kada se ne plašim. Tako da to nije
često.“
„Jesi li odlučila šta ćeš dalje?“
„Nisam... Lice će mi predstavljati problem. Ne mogu da šetam
ulicom ovakva. Ljudi će me upamtiti, a to nije bezbedno. Moraću negde
da se krijem dok ne splasne otok i dok modrice ne izblede dovoljno da
ih pokrijem šminkom.“
„Gde se kriješ? Na razumem kako to funkcioniše.“
„Možda ću neko vreme morati da kampujem na otvorenom. Imam
dovoljno hrane i mnogo vode - uzgred, nemoj piti vodu iz frižidera a da
me najpre ne pitaš, voda s leve strane je zatrovana. Kako bilo, možda ću
prosto pronaći neko udaljeno mesto i spavati u kolima dok se ne
oporavim dovoljno.”
Nekoliko puta je trepnuo, verovatno izbačen iz ravnoteže upadicom
o zatrovanoj vodi.
„Možda možemo da uradimo nešto u vezi s tvojim problemom
upadljivosti“, rekla je vedrije, dotakavši ćebe jednim prstom. „Mislim
da u kući ima odeće. Mislim da ti neće najbolje pristajati, ali je bolje od
ovoga što imaš.“
Talas olakšanja prešao mu je licem. „Znam da je to sitnica, ali
mislim da će mi to biti od ozbiljne koristi.“
„Dobro. Pusti me samo da isključim zamku sa smrtonosnim
gasom.“

Naposletku je ipak predala zig zauer, premda s velikim žaljenjem.

Dopadala joj se njegova težina. Morače da pronađe sebi jedan takav.
Stvari vlasnika farme nalazile su se na tavanu, u kompletu ormana
starih šest ili sedam decenija. Muškarac je očigledno bio mnogo niži i
širi od Danijela. Ostavila ga je da traži odeću, a ona otišla do ambara da
uzme automobil.
 Kada je ušla, Kevin je još bio tamo i čvrsto je umotavao veliku traku
crne tkanine, da bi bila lakše prenosiva; bio joj je potreban trenutak da
shvati da je to padobran. Držala se podalje od njega dok je radila, ali joj
se činilo da je primirje solidno. Danijel se iz nekog razloga postavio
između nje i neprijateljstva svog brata. Ni ona ni Kevin nisu razumeli
zašto on to radi, ali je Kevinu bilo suviše stalo do Danijela da bi danas
izdao njegovo poverenje, naročito zato što je još uvek pokušavao da se
oporavi od spoznaje da ga je brat godinama lagao.
Ili je bar to govorila sebi da prikupi hrabrosti da bi prošla pored psa
i došla do automobila.
Umela je veoma brzo da se spakuje i imala je mnogo iskustva, tako
da joj nije bilo potrebno mnogo vremena. Kada je krenula da se nađe s
Karstonom, spakovala je svoje stvari i uklonila zaštite u kući koju je
iznajmljivala, čisto u slučaju da se ne vrati. (Jedan od njenih košmara
bio je da će je odeljenje uhvatiti dok je na ulici i da će neki nedužni
stanodavac, koji ništa ne sumnja, ući u kuću i umreti.) Sve stvari je
uskladištila van Vašingtona, zatim se vratila po njih kada je počela da
se priprema za projekat ispitivanja profesora. Sada je sve stvari
spakovala u izlizane stare torbe - spremnike pod pritiskom, kilometre
kablova, baterije, gumom obložene epruvete hemijskih sastojaka,
špriceve, naočare, debele rukavice, jastuk, vreću za spavanje. Spakovala
je svoje rekvizite i neke od novih stvari koje je kupila. Lisice su bile
dobre, a poljski krevet sasvim udoban i lako se mogao sklopiti u mali
pravougaonik. Računar je stavila u tašnu, zgrabila malu crnu kutiju koja
je služila da odvuče pažnju, kao i njen medaljon, skinula dugačke
kablove i smotala produžne kablove. Svetla će morati da ostavi, što je
bila prava šteta. Nisu bila jeftina. Razmontirala je šator, ostavljajući
samo gomilu pene i PVC cevi, a sto je odgurala tamo gde ga je i
pronašla. Nije mogla da uradi ništa u vezi s rupama koje je izbušila.
Samo je mogla da se nada da je napravila dovoljnu zbrku da vlasnici
ostanu zbunjeni i ljuti zbog vandalizma, ali da ne posumnjaju da je tu
počinjeno neko zločinačko delo. Postojala je šansa da će vandala
prijaviti policiji, ali ni lokalna policija neće iz tog haosa ništa uspeti da
zaključi. Dokle god određene reći ne uđu u izveštaj, nije bilo razloga da
neko u vladi to primeti. Bila je uverena da agencije za iznajmljivanje
nekretnina imaju daleko zanimljivije priče o vandalizmu nego što je
ova.
Odmahnula je glavom kada je pogledala vrata spavaonice. Pas je
izgrizao i izgrebao rupu visoku šezdeset i široku trideset centimetara
u vratima od punog drveta. Automobil je, na svu sreću, samo preskočio.
Danijel se vratio u trenutku kada je sve stvari spakovala u
prtljažnik.
„Lepe kapri pantalone“, prokomentarisao je Kevin motajući uže
kuke za hvatanje u uredno klupko. Aleks se pitala kad se to popeo na
krov po to i kako joj je to promaklo.
Istina je bila da su Danijelu pantalone sezale samo do polovine
listova. Pamučna košulja mu je bila nekoliko brojeva preširoka, a
rukavi verovatno prekratki - zasukao ih je do lakata.
„Kada bih samo imao pola ronilačkog odela“, uzdahnuo je Danijel.
„Tada bih bio spreman da se suočim sa svetom.“
Kevin je progunđao nešto. „Imao bih ja čitavo ronilačko odelo da
ova psihopata nije tako perverzna.“
Ne laskaj sebi, tražila sam oružje.“
Danijel je posmatrao kako zatvara gepek.
„Odlaziš?“
„Da. Moram da odem na neko bezbedno mesto da bih mogla da
spavam.“ Verovala je da izgleda iscrpljeno do te mere da je ovo
objašnjenje bilo potpuno suvišno.
„Palo mi je na pamet...“, rekao je, a zatim počeo da okleva.
Kevin je podigao pogled s puške, uznemiren Danijelovim tonom.
„Šta ti je palo na pamet?“ upitao je sumnjičavo.
„Pa, razmišljao sam o škorpionima u tegliti. Aleks je rekla da
postoje samo dva moguća ishoda - ili će jedan ubiti drugog, ili će se
ubiti međusobno. Pa, nešto mislim da su to isto pomislili i ljudi koji
žele da vas ubiju.“
„I šta s tim?“, upitao je Kevin.
„Pa, postoji još jedna opcija“, rekla je nagađajući šta Danijel želi da
kaže. „Da se škorpioni prosto raziđu. To ne očekuju. Na taj način ćeš ti
biti bezbedan, Danijele.“
„Ali postoji i četvrta opcija“, odgovorio je Danijel. „To mi je palo
napamet.“
Kevin je nagnuo glavu u stranu. Očigledno nije razumeo. Ona jeste,
trenutak pre nego što je Danijel izgovorio reći naglas.
„Šta ako škorpioni udruže snage?“
Napućila je usne, zatim ih opustila jer je osetila kako je rana zateže.
Kevin je zaječao. „Prestani da se šegačiš, Danijele.“
„Ozbiljan sam. To ni u ludilu neće očekivati. Tako ćemo biti
dvostruko bezbedniji, jer će oba opasna stvorenja igrati za isti tim.“
 „Ništa od toga.“
Prišla mu je bliže. „To je pametna zamisao, Danijele, ali mislim da bi
neki problemi u međuljudskim odnosima bili suviše ozbiljni i da ih ne
bi bilo lako prevazići.“
„Nije Kev tako loš. Navići ćeš se njega.“
„Ja nisam loš?“, frknuo je Kevin pogledavši kroz nišan.
Danijel je gledao pravo u nju. „Razmišljaš o tome da se vratiš, zar
ne? Spomenula si neku posetu ostavi.“
Pronicljivo za civila.
„Bavim se tom mišlju.“
Kevin im je sada posvetio punu pažnju. „Kontranapad?“
„Moglo bi da upali“, rekla je. „Postoji šablon... i nakon što sam se
pozabavila njime, mislim da za mene ne zna mnogo ljudi. Zato se toliko
trude da bi dobili i polovičnu šansu da me uklone. Mislim da sam tajna,
i da bih, ako bih uspela da se rešim ljudi koji tu tajnu znaju... pa, niko
me više neće tražiti.“
„Da li to važi i za mene?“ želeo je da zna Kevin. „Ako se oslanjaju na
ovo da bi mene uhvatili, misliš li da bih i ja mogao da budem tajna?“
„Ima smisla.“
„Kako ćeš znati ko je upućen u tajnu?“
„Kad bih mogla biti u Vašingtonu kada pošaljem Karstonu poruku,
mogla bih ga pratiti da vidim kome će otrčati. Ako je zaista u pitanju
tajna, neće moći da razgovara o tome u kancelariji.“
„Znaće da si blizu - IP adresa će te odati.“
„Možda bismo mogli da sarađujemo na ograničen način. Jedan od
vas dvojice bi mogao da pošalje mejl u moje ime s veće udaljenosti.“
„Kakvog iskustva imaš u nadzoru?“, upitao je Kevin naglo.
„Uh... mnogo sam vežbala u poslednjih nekoliko godina...“
„Da li si prošla neku zvaničnu obuku?“
„Ja sam naučnik, a ne agent.“
Klimnuo je. „Onda ću ja to uraditi.“
Zatresla je glavom. „Mrtav si, ponovo, sećaš se? Ti i Danijel sada
morate nestati. Ne gledaj poklonjenom konju u zube.“
„To je glupa izreka. Da su Trojanci pogledali konju u zube, možda bi
dobili rat.“
„Zaboravi na izreku. Pokušavam da se iskupim Danijelu.“
Danijel je ponovo tiho posmatrao njihovo prepucavanje.
„Vidi, Oleander, ja sam prošao obuku. Ozbiljnu. Niko me neće
uhvatiti kako ga posmatram, a videću više od tebe. Imam mesto gde
mogu da sklonim Danijela i gde će biti potpuno bezbedan, tako da to
nije problem. A ako si u pravu, i ako taj Karston otrči kod nekoga od
svojih saučesnika, otkriće mi ko je u agenciji ovo osmislio. Videću ko je
Denija izložio opasnosti da bi se mene dokopao. Zatim ću moći da
počistim svoj problem, a i ti ćeš moći da počistiš svoj.“
Zamislila se pokušavajući da bude objektivna. Teško joj je bilo da ne
dozvoli da odbojnost koju je osećala prema Danijelovom bratu ne utiče
na njenu procenu. Ta odbojnost nije bila poštena. Zar ne bi ona osećala
isto što i Kevin da je njen brat bio vezan za sto? Zar ne bi postupila
jednako kao i on, u okviru svojih mogućnosti?
Ali je i dalje želela da mu ubrizga nešto bolno, samo jednom.
„Prvo, ne zovi me Oleander“, rekla je.
Podsmehnuo joj se.
„Drugo, razumem šta govoriš. Ali kako ćemo koordinisati akcije? Ja
prvo moram neko vreme da se pritajim.“ Pokazala je na svoje lice.
„Dužan si joj za to“, rekao je Danijel. „Ako imaš za mene bezbedno
mesto, možda bi ona mogla da pođe sa mnom. Bar dok joj povrede ne
zacele.“
„Ne dugujem ja njoj ništa - osim možda još jedan udarac u nos“,
zarežao je Kevin. Danijel se nakostrešio i zakoračio prema svom bratu;
Kevin je podigao ruke kao da se predaje i uzdahnuo. „Ali moraćemo
brzo da delamo, tako da bi to bilo najlakše rešenje. A i tako će moći da
nas poveze. Avion je gotov - morao sam da iskočim pri sletanju. Morali
bismo da pešačimo odavde.“
Danijel je razrogačio oči u neverici. Kevin se nasmejao njegovom
izrazu, zatim se okrenuo prema njoj sa osmehom. Pogledao je psa,
zatim nju, pa se još šire osmehnuo. „Mislim da ću uživati u tvom
prisustvu na ranču, Oleander.“
Zaškripala je zubima. Ako Kevin ima bezbednu kuću, to će rešiti
brojne njene probleme. A i mogla bi, pre nego što ode, da mu začini
hranu snažnim laksativom.
„Zove se Aleks“, ispravio ga je Danijel. „Mislim, znam da nije, ali tako
se predstavlja.“ Pogledao ju je. „Aleks je u redu, zar ne?“
„Dobro je koliko i svako drugo ime. Mislim da ću ga se držati za
sada.“ Pogledala je Kevina. „Ti i pas se vozite pozadi.“
 POGLAVLJE 11

Nekada davno, kada je bila devojčica po imenu Džulijana, Aleks je

maštala o porodičnim putovanjima automobilom.
Ona i njena majka su na one retke odmore uvek išle avionom - ako
su se posete babi i dedi u Litl Roku, u koje su odlazile iz osećaja
dužnosti, mogle nazvati odmorom. Njena majka Džudi nije volela dugo
da vozi; unervozila bi se. Džudi je uvek govorila da mnogo više ljudi
strada u automobilskim nesrećama nego u padovima aviona, premda
je, kada je letela, stezala pesnice dok joj zglavci ne bi pobeleli. Džulijana
je odrasla nimalo uznemirena opasnostima putovanja, bacilima,
glodarima ili skučenim prostorima, ili bilo kojom od brojnih drugih
pojava koje su plašile Džudi. Podrazumevalo se da će ona morati da
bude trezvenija od njih dve.
Kao i većina dece, Džulijana je smatrala da bi brat ili sestra bili lek
za sva ona usamljena popodneva, koja je provodila radeći domaće
zadatke za kuhinjskim stolom dok je čekala da Džudi dođe kući iz
zubarske ordinacije koju je vodila. Džulijana se radovala koledžu,
studentskim domovima i cimerima, jer je maštala o druženju. Ali kada
je stigla tamo, zbog toga što je čitav život bila relativno usamljena i što
je neprestano na sebe preuzimala odgovornosti odrasle osobe, otkrila
je da je neprilagođena životu s normalnim osamnaestogodišnjacima.
Tako da je realnost porazila maštanje o bratu ili sestri i ona je, kada je
upisala treću godinu, već imala svoju malu garsonjeru.
Ali zato je maštanje o velikom toplom porodičnom putovanju
preživelo. Do danas.
Istini za volju, verovatno bi bila bolje raspoložena da nije imala
utisak da joj je čitavo telo jedna velika bolna modrica. A i prvu svađu je
ona započela, premda sasvim nenamerno.
Kada je prešla granicu okruga, spustila je prozor i izbacila mali
uređaj za praćenje koji je uklonila iz Danijelove noge. Nije želela da ga
nosi predugo sa sobom, za svaki slučaj, ali nije želela ni da ga ostavi
usred poslednjeg štaba. Mislila je da je uklonila većinu dokaza, ali
nikada ne može biti potpuno sigurna. Kad god je mogla da zavara trag,
ona je to i činila.
U retrovizoru je videla kako se Kevin naglo uspravio.
Uspeo je da uzme ranac, koji je izbacio iz aviona kada je skočio, pa
su on i Danijel sada izgledali prilično normalno, u farmerkama i
potkošuljama - jedan u crnoj, drugi u sivoj - a i Kevin je imao dva nova
pištolja.
„Šta je to bilo?“, upitao je Kevin.
„Danijelov uređaj za praćenje.“
„Molim?“ I Kevin i Danijel su na ove njene reći seli pravo.
Progovorili su u isti glas.
„Imao sam uređaj za praćenje?“, upitao je Danijel.
„Zašto si to uradila?“, upitao je Kevin.
Pas je podigao glavu kada je čuo Kevinov ton, ali je ipak zaključio da
je sve u redu i ponovo gurnuo glavu kroz prozor.
Okrenula se najpre prema Danijelu, pogledavši ga ispod kačketa,
koji je trebalo da baca senku na njeno izudarano lice. „A šta misliš, kako
te je brat pronašao?“
„Pratio me je? Ali... gde je bio?“
„Na tom bolnom mestu na unutrašnjoj strani desne butine. Rana
mora biti čista, pokušaj da ne dozvoliš da se inficira.“
„Znaš li kakve sam muke imao da to postavim?“, progunđao je
Kevin.
„Ako ti možeš da ga pratiš, mogu i drugi. Nisam želela da rizikujem
s obzirom na to u kakvom smo stanja“
Danijel se okrenuo na suvozačevom mestu da prostreli pogledom
brata. „Kako si... Kako ja ne znam za to?“
„Sećaš li se, dve godine nakon što te je ona drolja ostavila, zgodne
dugonoge plavuše u baru u koji ideš kada si u depresiji, kako se ono
zove...“
„Luov bar. Kako ti uopšte znaš za to? Nikada ti nisam rekao... čekaj,
naložio si da me prate?“
„Brinuo sam za tebe nakon drolje...“
„Zove se Lejni.“
„Kako bilo. Nikada mi se nije dopadala i nisam verovao da je za
tebe.“
„Kada se tebi bilo koja moja devojka dopadala, i kada si to pa mislio
da je neka dobra za mene? Koliko se ja sećam, tebi su se dopadale samo
devojke kojima si se ti dopadao. Kao ličnu uvredu si shvatao kada bih
se ja nekoj dopao.“
 „Reč je o tome da nisi bio sav svoj. Ali to što sam naložio da te prate
nije imalo nikakve veze sa.,.“
„Ko me je pratio?“
„Trajalo je svega nekoliko meseci.“
„Ko?“
„Neki moji drugovi - nisu iz agencije. Nekoliko policajaca s kojima
sam bio u dobrim odnosima i jedan privatni detektiv neko vreme.“
„Šta su tražili?“
„Samo su se starali da si dobro, da nećeš skočiti s mosta ili tako
nešto.“
„Ne mogu da verujem. Od svega... čekaj malo. Plavuša? Misliš ona
devojka, kako se zvala, Kejt? Ona koja mi je donela piće i... ona je bila
špijun?“
Videla je u retrovizoru Kevina kako se široko osmehuje.
„Ne, bila je prostitutka ako baš hoćeš da znaš. Kejt joj nije pravo
ime.“
„Po svemu sudeći, niko na ovoj planeti osim mene ne koristi svoje
pravo ime. Živim u svetu laži. Čak ne znam ni Aleksino kršteno ime.“
„Džulijana“, rekla je uglas sa Kevinom. Uputili su jedno drugom
iziritiran pogled.
„On je znao?“ upitao je Danijel uvređeno.
„Dotakli smo se teme dok si bio u nesvesti. To mi je ime dato na
rođenju, ali to više nije moje ime. Ne znači mi mnogo. Za sada sam
Aleks.“
Danijel se namrštio, ovo ga nije u potpunosti umirilo.
„Kako bilo“, nastavio je Kevin glasom nekoga ko priča vic u kome
baš uživa, „plavuša je trebalo da te odvede kuči, ali si joj ti rekao da tvoj
razvod još nije okončan i da ti se ne čini da bi to bilo u redu.“ Kevin se
glasno nasmejao. „Nisam mogao da verujem kada sam čuo, ali to je
tako ličilo na tebe. Nisam čak ni znao da li sam iznenađen.“
„Urnebesno. Ali ne vidim kako je taj mali razgovor doveo do
postavljanja uređaja za praćenje u moju nogu.“
„I nije. Samo mi se dopada ta priča. Kako bilo, zato sam se toliko i
namučio. Kurvu je bilo lako namestiti. I da si je odveo kući, bar bi
uživao u postavljanju uređaja za praćenje. Mnogo mi je teže bilo
naterati te da odeš kod svog izabranog lekara. Ali naposletku sam
ubedio zamenu na prijemnom da te pozove na pregled. Kada si stigao,
video si jednog od novih partnera. Tipa koga nikada pre nisi video.“
Danijel je zinuo u čudu. „Rekao mi je da imam tumor!“
 „Benigni. Koji ti je on izvadio na licu mesta uz lokalnu anesteziju i
odmah te uverio da nije ništa strašno u pitanju. Nije ti čak ni naplatio
intervenciju. Nemoj sada da preuveličavaš stvari.“
„Da li se šališ? Kako si mogao...“ Danijel je sada urlao iz sveg glasa.
„Kako pravdaš ovo sebi? Manipulišeš sa mnom svih ovih godina!
Ponašaš se prema meni kao da sam zamorče koje postoji zarad tvoje
lične zabave!“
„Teško da je tako, Deni. Žrtvovao sam mnogo pokušavajući da te
zaštitim. Agencija je želela da se od samog početka pretvaram da sam
mrtav, ali nisam mogao to da ti uradim odmah nakon što su mama i
tata stradali. Pa sam davao brojna obećanja i sve slobodne vikende
provodio leteći avionom u Milvoki da izigravam kriminalca.“
Danijelov glas bio je mirniji kada je odgovorio. „Ja sam išao kolima
čak do tamo. I da li je sve to zaista bilo neophodno?“
„Pitaj trovačicu. Ovakvi poslovi nisu za porodične ljude.“
Danijel ju je pogledao. „Da li je to istina?“
„Jeste. Vole da regrutuju siročad - po mogućstvu jedince. Kao što ti
je brat već rekao, porodične veze daju negativcima prednost, oružje da
te prinude.“
„Ali tvoja majka...“
„Karcinom materice. Imala sam devetnaest godina.“
„Žao mi je.“
Klimnula je.
Nastupio je kratak i veoma prijatan trenutak tišine. Aleks je
zadržala dah i molila se da potraje.
„Kada sam te konačno ostavio u ubeđenju da sam mrtav...” počeo je
Kevin.
Aleks je uključila radio i počela da pretražuje stanice. Kevin nije
shvatio šta pokušava da mu kaže. Danijel se samo zagledao kroz
vetrobransko staklo.
„... tek sam počinjao da radim na slučaju Enrikea de la Fuentesa. U
prvih nekoliko dana mi je bilo jasno da će se oteti kontroli. Znao sam
šta je radio porodicama svojih neprijatelja. Bilo je vreme da te
oslobodim.”
„Misliš da oslobodiš sebe od poseta”, promrmljao je Danijel.
Aleks je pronašla radio-stanicu s klasičnom muzikom i pojačala ton
da bi prigušila Kevinov glas.
„Tada sam ti ugradio uređaj za traganje. Morao sam da znam da si
dobro. Niko te više nije pratio osim mene.”
 Danijel je progunđao nešto u neverici.
Od glasne muzike Aleks je još više zabolela glava. Ponovo ju je
utišala.
„Saradnja s agencijom se loše okončala. Plan je bio da se čeka da se
stvari malo smire, da zaborave na mane, da odem da mi promene lice.
Naposletku sam nameravao da se vratim po tebe, mali. Nisam
nameravao da dozvolim da ceo život provedeš usamljen.”
Danijel je zurio pravo preda se. Pitala se da li veruje u ono što mu
brat govori. Teturao se pod teretom tolikih brojnih izdaja.
„Šta se desilo s agencijom?”, upitala je Aleks. Zaista nije želela da se
upliće u ovaj razgovor, ali činilo se da Danijel neće postaviti to pitanje.
Pre nego što se upustila u ovaj neverovatni savez, nije joj bilo mnogo
važno kako je Kevin napustio CIA. Sada je ta informacija bila značajna.
Uticala je i na nju.
„Kada sam obavio posao s virusom i uklonio De la Fuentesa,
agencija je želela da me povuče, ali postojali su još neki nedovršeni
poslovi, koji mi nisu dali mira. Želeo sam da sve završim. Ne bi to
potrajalo još dugo, a ja sam bio na jedinstvenom položaju u kartelu,
imao sam ozbiljnu moć. Takođe je to bila dobra prilika da se utiče na
tamošnja dešavanja - na preuzimanje i dalji plan akcije - ali i prilika da
se pribave solidne informacije o novoj strukturi. Nisam mogao da
verujem da me agencija povlači. Odbio sam da odem, premda sam
sasvim jasno izneo svoje razloge, ali., pretpostavljam da mi nisu
verovali. Mora da su pomislili da sam se odmetnuo, da sam poludeo i
da sam odlučio da ostanem u kartelu. I dalje to nema smisla.”
Odmahnuo je glavom. „Mislio sam da me bolje poznaju.”
„Šta su uradili?”, upitao je Danijel.
„Spržili su me. Ocinkarili su me kao agenta i rekli svima da sam ja
ubio De la Fuentesa. I onda su došli da se osvete.”
„I svoju osvetu su i ostvarili koliko CIA zna”, pretpostavila je.
„Upravo tako.“
„Jesi li ga ubio?“, upitao je Danijel. „De la Fuentesa?“
„To mi je bio posao.“
„Jesi li ubio mnogo ljudi?“
„Da li zaista želiš da znaš?“
Danijel je čekao u tišini, ne osvrćući se.
„Dobro, u redu. Ubio sam oko, pa, četrdeset pet ljudi, možda i više.
Ne znam tačan broj - nema se uvek vremena za proveru pulsa.
Razumeš li sada zašto sam morao da te držim podalje od tog života?“
 Danijel je sada pogledao u Aleks. „Jesi li ti nekoga ubila?“
„Tri puta.“
„Tri... o! Ljude koje je tvoje odeljenje poslalo da te likvidiraju?“
„Da.“
„Ne ponašaj se kao da je ona zbog toga bolja od mene“, ubacio se
Kevin ljutito.
„Nisam...“, krenuo je da kaže Danijel.
Sada je došao red na Kevina da viče: „Pitaj je koliko je ljudi pre tebe
mučila. Pitaj je koliko je svako mučenje trajalo. Koliko sati - dana? Ja
samo ubijam ljude mecima. Čisto i brzo. Nikada ne bih radio to što ona
radi. Nikome, a naročito ne nedužnom civilu kao što si...“
„Umukni!“, prasnuo je Danijel. „Prestani da pričaš. Ne prebacuj ovo
na nju. Ma kakav bol da mi je prouzrokovala, seti se da si mi ti
prouzrokovao veći. Bolelo je više, i trajalo je mnogo, mnogo duže.
Kažeš da si imao dobar razlog. Imala ga je i ona. Nije znala da su je
lagali i da je izmanipulisana. Dobro znam kakav je to osećaj.“
„Kao da je ona nedužni prolaznik u ovoj priči.“
„Rekao sam da umukneš!“ Danijel je poslednje dve reči zaurlao
zaglušujućim glasom.
Aleks se trgla. Pas je zacvileo, uvukao glavu unutra i pogledao
gospodara.
„Polako“, rekao je Kevin, možda psu.
Danijel je primetio njenu reakciju.
„Jesi li dobro?“
„Zapravo, povrh brojnih neprijatnih povreda, imam i gadnu
glavobolju.“
„Žao mi je.“
„Ne brini.“
„Izgledaš kao da ćeš kolabirati - i figurativno i bukvalno. Želiš li da
ja vozim? Mogla bi pokušati da odremaš.“
Na trenutak je razmislila o njegovoj ponudi. Uvek je sve radila
sama, ali to je bilo u redu jer je znala da je tada sve urađeno kako valja.
Nije imala s kim da se smenjuje u vožnji, ali i to je bilo u redu jer tako
nije morala nikome da veruje. Poverenje je ubijalo.
Ali znala je i svoje granice. Bilo je nečeg tako luksuznog u pomisli da
može da spava i putuje u isti mah.
I verovala je da je Danijel neće povrediti, da je neće izdati. Verovala
mu je premda je znala da bi to mogla biti velika greška.
„Hvala“, rekla je. „To bi bilo baš lepo. Staću kod sledećeg izlaza.“
 Reći su joj zvučale čudno u trenutku kada ih je izgovorila. Kao nešto
što bi neko rekao na televiziji, tekst koji izgovara glumac. Ali
pretpostavila je da ovako zvuče normalni ljudski razgovori. Ona prosto
nije imala mnogo takvih razgovora u svom životu.
Tišina koja je vladala u toku ona tri kilometra do sledećeg izlaza
bila je divna. Mir ju je još više uspavao. Kapci su već počeli da joj se
nevoljno polako spuštaju kada je stala na zemljanom proširenju.
Niko nije progovorio dok su se menjali. Kevinu se glava njihala na
stražnjem sedištu i oči su mu bile sklopljene. Danijel ju je lako dotakao
po ramenu dok je prolazio pored nje.
Premda je bila umorna, nije odmah zaspala. U početku je mislila da
je to zbog toga što joj je neobično da se automobil pod njom pomera;
da njeno telo zbog duge navike pretpostavlja da bi ona trebalo da je za
volanom i da zna da spavanje nije dozvoljeno. Provirila je prema
Danijelu ispod kačketa nekoliko puta, čisto da se umiri. Umeo je da
vozi. Bilo je u redu opustiti se. Naravno, sedište je bilo neudobno, ali
nije bilo ništa gore od njenog uobičajenog ležaja. Naučila je da odmara
kad god može. Ali nekako joj je glava bila suviše... nesputana. Čim je ovo
shvatila, znala je šta joj nedostaje - gas-maska. Postala je deo njenog
uobičajenog noćnog rituala.
Pomoglo joj je što je spoznala u čemu je problem. Navukla je kačket
niže na bolno lice i osetila kako se opušta. Danas nije razvukla nikakve
žice. Nije bilo pretnje trovanja gasom. Uverila se da je sve u redu.

Bilo je mračno kada se probudila. Osećala se ukočeno, sve ju je strašno

bolelo i bila je gladna. A i morala je da piški. Poželela je da je duže
spavala i tako izbegla sva ova neprijatna osećanja, ali braća su se
ponovo svađala. Dugo je spavala, znala je to, pa nije mogla da ih krivi
što su zaboravili na nju, ali poželela je da nisu počeli da se svađaju oko
nje baš kada se probudila.
„... ali nije lepa“, govorio je Kevin kada je počela da se budi.
„Ne znaš ni kako izgleda“, odgovorio je Danijel ljutito. „Unakazio si
joj lice pre nego što si stigao i da se predstaviš.“
„Nije samo lice u pitanju, mali. Građena je kao mršavi
desetogodišnji dečak.“
„Ti si razlog zašto žene misle da su svi muškarci pseta. Kaže se
vitka kao vila.“
 „Čitaš previše knjiga.“
„Ti ne čitaš dovoljno.“
„Samo kažem kako je.“
„Imaš ograničenu sposobnost percepcije.“
„Hej, u redu je“, prekinula ih je Aleks. Nije bilo gracioznog načina da
se ubaci u ovaj razgovor, a nije želela da se pretvara da spava. „Nisam
uvređena.“
Svukla je kačket s lica i obrisala slinu koja joj je curila iz povređene
usne.
„Izvini“, promrmljao je Danijel.
„Ne brini. Bilo je vreme da se probudim.“
„Ne, mislio sam zbog njega.“
„Nisko mišljenje tvog brata o mojim dražima je samo po sebi neka
vrsta komplimenta.“
Danijel se nasmejao. „Dobro si to primetila.“
Kevin je frknuo.
Aleks se protegla pa zaječala. „Ček da pogodim. Kada si zamišljao
partnerku Ludog Naučnika, misterioznu Oleander, video si plavušu, zar
ne?“ Pogledala je njegovo lice - koje se iznenada ukrotilo. „Da,
definitivno plavušu. Velike grudi, dugačke preplanule noge, pune usne i
ogromne plave oči kao u srne? Jesam li nabrojala sve? Ili si možda
očekivao da ima i francuski naglasak.“
Kevin joj nije odgovorio. Ponovo ga je pogledala; zurio je kroz
prozor kao da je ne sluša.
„Sve sam ubola!“, nasmejala se.
„Oduvek je voleo klišee“, rekao je Danijel.
„Nikada nisam videla takvu ženu u odeljenju“, rekla je Aleks
Danijelu. „Ne kažem da takvo jedno stvorenje ne bi imalo dovoljno
pameti za to, ali zašto bi provodila decenije zakopana u
neglamuroznom istraživanju kada postoji toliko drugih mogućnosti?“
„Ja sam viđao takve žene u svom poslu“, promrmljao je Kevin.
„Naravno, agente“, rekla je Aleks. „To je seksi posao. Uzbudljiv. Ali
veruj mi, laboratorijski mantili nisu krojeni da ističu figuru, uprkos
droljastoj verziji kostima za Noć veštica.“
Kevin je nastavio da gleda kroz prozor.
„Kako se osećaš?“, upitao je Danijel.
„Jao!“
„O, izvini!“
„Trebalo bi da pronađemo neko mesto da napravimo pauzu. Neću
moći da jedem u restoranu jer bi neko mogao da vas dvojicu prijavi
policiji. Moraćemo da stanemo u nekom motelu, a zatim će neko
morati da ide po namirnice.“
„Posluženje u sobi nije opcija?“ upitao je Danijel.
„Takva mesta primete kada plaćaš kešom“, objasnio je Kevin pre
nje. „Izvini, brate. Noćas ćemo morati da klošarimo.“
„Da li si vozio čitav dan?“, upitala je.
„Ne, Kevin i ja smo se menjali nekoliko puta.“
„Ne mogu da verujem da sam sve to prespavala.“
„Mislim da ti je bilo potrebno.“
„Da, pretpostavljam da već dugo vozim na isparenjima.“
„Tako malo vremena“, promrmljao je Kevin, „a toliko ljudi koje valja
mučiti.“
„Istina“, složila se lako, čisto da ga iznervira.
Danijel se nasmejao.
Danijel je delovao prijatno i nežno - više od ikoga koga je ikada
srela - ali je definitivno bio čudan. Možda čak i nestabilan.
Pronašli su mali motel u predgrađu Litl Roka. Aleks je pomislila
kako bi trebalo da prepozna bar nešto u vezi s gradom, ali ništa je nije
podsećalo na posete babi i dedi iz detinjstva. Možda se grad previše
proširio otkako nije dolazila. Možda se samo nalazila u pogrešnom
delu. Negde u blizini sahranjeni su njena majka i njeni baba i deda.
Pitala se da li bi trebalo da oseti nešto. Ali mesto zapravo nije bilo ni
važno. Nije im bila ništa bliža zato što se nalazila u blizini ostataka
njihovog genetskog materijala.
Kevin je insistirao da on obavi rezervaciju. Verovatno je bilo i bolje
što je Kevin preuzeo vodstvo; Aleks je bila van stroja, zahvaljujući svom
licu, a čak i da je izgledala dobro, ipak je on bio terenski stručnjak.
Znala je samo ono što je naučila putem teoretskog istraživanja i
nekoliko godina pokušaja i pogrešaka. Kevin je mnogo više znao, i sve
je to dokazao na terenu. Danijel nije dolazio u obzir za ovaj zadatak. O,
njegovo lice bilo je sasvim u redu, ali imao je pogrešne instinkte.
A to je i dokazao kada je počeo da se raspravlja s Kevinom što im je
iznajmio samo jednu sobu. Nije mu palo na pamet da je veća
verovatnoća da će čovek na recepciji upamtiti čoveka koji je došao sam
i platio kešom za dve sobe. A kada je Kevin parkirao troja vrata dalje od
vrata njihove sobe, Danijel nije razumeo zašto. Objasnili su mu da je u
pitanju navođenje na pogrešan trag, ali je to bilo strano svemu što je
Danijelu bilo logično, svakoj navici koju je stekao. On je razmišljao kao
normalan čovek koji nikada nije imao šta da krije. Moraće mnogo toga
da nauči.
Čak je pitao da li moraju da traže dozvolu pre nego što uvedu psa u
sobu.
U sobi se nalazio samo jedan krevet, ali je Aleks spavala dvanaest
sati, pa je rado prihvatila da stražari. Kevin je izašao na pola sata i
vratio se sa sendvičima umotanim u celofan, sokovima i velikom
kesom pseće hrane. Aleks je svoj sendvič progutala, a zatim ga zalila
šakom ibuprofena. Ajnštajn je jeo jednako željno kao i ona, pravo iz
kese, ali Danijel i Kevin bili su uzdržaniji kada je hrana bila u pitanju.
Izgleda da je propustila nekoliko pauza i posetu drajv tru restoranu
brze hrane.
Kratak pregled lica u izgrebanom ogledalu u kupatilu nije bio
nimalo ohrabrujući. Nos joj je bio dvostruko veći usled otoka, crven i
loptast. Svetla tačka svega toga je bila da su svi izgledi da će, kada
zaceli, drugačije izgledati što će joj dati malo prednosti. Možda neće
biti tako estetski prijatan oku kao kad bi otišla na plastičnu operaciju,
ali je sve u svemu manje bolno i brže će zaceliti. Modrice su bile sve
samo ne modre, razmetale su se čitavom dugom boja, od bolesne žute,
preko žuč-zelene, pa do anemične ljubičaste. Pocepana usna joj se
nadula kao balon s obe strane krastave posekotine, a nije znala da je
moguće imati modrice čak i u ustima. Imala je sreće u jednom: svi zubi
su joj bili na broju. Stavljanje mosta bilo bi nezgodno.
Proći će dosta vremena pre nego što bude mogla da radi bilo šta.
Zaista se nadala da je Kevinova sigurna kuća zaista sigurna. Brinulo ju
je što ide u nepoznato. Nije ništa pripremila, a to ju je stoprocentno
uznemiravalo.
Istuširala se i oprala zube - što je bilo bolnije iskustvo nego inače - i
obukla crne helanke i čistu belu majicu. Iskoristila je svu svoju
garderobu. Nadala se da u sigurnoj kući postoji mašina za pranje veša.
Danijel je spavao kada je izašla iz kupatila, opružen na stomaku, s
jednom rukom pod jastukom, a drugom prebačenom preko ivice
kreveta, tako da su mu dugački prsti dodirivali izbledeli tepih. Njegovo
usnulo lice bilo je nešto neverovatno - kao i pre, kada je bio bez svesti,
njegova nedužnost i ozbiljnost kao da nisu pripadali istom svetu kom
je pripadala i ona.
Kevina nije bilo u sobi, a nije bilo ni psa. Premda je pretpostavljala
da pas ima svoje fiziološke potrebe, nije mogla se smiri dok se nisu
vratili.
 Kevin uopšte nije obratio pažnju na nju, ali ju je pas onjušio jednom
u prolazu. Kevin se opružio na leđa, spustio ruke pored tela i odmah
sklopio oči. Nije se pomerio naredih šest sati. Pas je skočio na donji
deo kreveta i sklupčao se tako da mu je rep padao preko Danijelovih
nogu, a glava mu počivala na Kevinovim stopalima.
Aleks je sela u jedinu fotelju - tepih je bio suviše sumnjiv da bi legla
na pod - nadvila se nad svoj laptop i pretraživala vesti. Nije bila sigurna
kada će primetiti Danijelov nestanak niti da li će vest biti objavljena
kada se to desi. Verovatno neće. Odrasli muškarci bili su skloni
izletima. Njen otac na primer.
Takvi nestanci bili su suviše uobičajeni pa nisu izazivali preteranu
buru ukoliko nisu sadržali neku senzacionalnu pojedinost - kao što su
raskomadani delovi tela u stanu.
Još uvek nije bilo nikakve priče o padu aviona u Zapadnoj Virdžiniji
- nema žrtava i nema povređenih, još uvek pokušava da se pronađe
vlasnik - ali je sumnjala da ta vest neće zaslužiti ništa više od kratke
beleške u lokalnim onlajn-novinama. Kada se i pojavi, neće biti ničega
u izveštaju što će privući pažnju bilo koga u Vašingtonu.
Iscrpla je potragu za informacijama koje bi mogle da ih ugroze.
Činilo se da su se zasad bar na tom frontu izvukli. O čemu li Karston
razmišlja u ovom trenutku? Šta planira? Danijela nije trebalo da vrati
pre ponedeljka ujutro, a još je bila nedelja - pa, skoro je bila nedelja.
Odeljenje je znalo da neće slomiti Danijela - nije imao šta da kaže.
Morali su znati da će ona naposletku saznati za postojanje identičnih
blizanaca. Mora da su bili prilično uvereni da je Kevin i dalje među
živima. Očekivali su da će se razotkriti na samom početku, i bili su u
pravu. Jedino što nisu predvideli bilo je da bi mučiteljka i ubica mogli
porazgovarati.
Nikada se ovo ne bi desilo da se Danijel nije umešao. On je za njih
bio samo mamac, pešak koga su doveli u opasnost da bi na tablu
izmamili važnije figure. Nikada ne bi ni pretpostavili da je on bio
katalizator promene.
Nameravala je da se drži svoje reči - preuzeće ulogu pobednika
(premda je to zapravo bila uloga gubitnika) i dozvoliće Kevinu i
Danijelu da budu mrtvi. Kevinu će dozvoliti da ponovo bude mrtav. Ali
kako je samo želela da je ona ta koja je mrtva za odeljenje. Zar ne bi
odeljenju bilo lakše da poveruje da je Kevin Bič - koji je oborio čitav
kartel - uspeo tamo gde su oni omanuli? Zar ne bi imalo smisla tada da
prestanu da je traže? Kako bi bilo nestati i da je više niko ne traži?
 Uzdahnula je. Maštanje je sve samo pogoršavalo; nije bilo svrhe
predavati mu se. Obojica su prilično čvrsto spavala pa je otvorila torbu
i izvukla kanister pod pritiskom, koji je ranije odabrala. Imala je samo
dve gas-maske, tako da noćas neće koristiti ništa smrtonosno, samo
uspavljujući gas koji je juče povezala s računarom. Bilo je to dovoljno.
Dozvoliće joj da kontroliše ishod ako ih neko otkrije.
Nakon što je razvukla kablove - samo dva; noćas neće morati da
aktivira i deaktivira ništa van sobe - smestila se nazad u fotelju.
Pogledala je blizance. Obojica su čvrsto i mirno spavali. Pitala se da li je
to zdrava navika za špijuna. Možda joj je Kevin zapravo verovao - u
svakom slučaju joj je verovao da će ga uzbuniti ako oseti opasnost i da
će možda i uspeti da reši problem a da ih sve ne pobije. Ona i braća su
zaista bili neobični cimeri.
Kako je neobično bilo paziti na njih. Nekako joj se to činilo
pogrešno i to je i očekivala. Ali je osećaj u isti mah bio i dobar,
zadovoljavao je neku potrebu koju nije ni znala da ima, a to nije
očekivala.
Neko vreme je provela razmišljajući o svojoj analizi situacije, tražila
je mane u svojoj teoriji, ali što ju je više razmatrala, to je više imala
smisla. Čak i žalostan nedostatak sposobnosti prilagođavanja kod
njenih potencijalnih ubica - do trećeg puta je neko već trebalo da shvati
kako funkcioniše njen sistem i promeni pristup - sada je imao smisla.
Nikada nije bilo operacije, samo su zamenjive pojedince slali da je
likvidiraju, bez ikakvog brifinga. Svaku pretpostavku osmotrila je dva
ili tri puta i bila je uverenija nego ikada da je konačno razumela one
koji je love.
A zatim joj je bilo dosadno.
Želela je da se uloguje na veb-sajt programa patologije
Kolumbijskog univerziteta i pročita najnovije doktorske disertacije, ali
to nije bilo bezbedno pošto je odeljenje aktivno pokušavalo da je locira,
u šta je bila sigurna. Odeljenje nije moglo da prati svaku konekciju koja
je vodila ka njenim nekadašnjim interesovanjima, ali ovo bi bilo
očigledno. Uzdahnula je i stavila slušalice u uši, otvorila Jutjub i počela
da gleda tutorijal o rastavljanju i čišćenju puške. Verovatno to nikada
neće morati da zna, ali nije moglo da škodi.
Kevin se probudio tačno u pet i trideset. Seo je, na oprezu, kao da je
neko pritisnuo dugme i uključio ga. Pomilovao je psa jednom i krenuo
prema vratima. Bio mu je potrebna samo sekunda da primeti da ona
nosi gas-masku i da stane. Pas, koji mu je bio za petama, takođe je stao
i pogledao u nju, tražeći šta je uznemirilo gazdu.
„Daj mi sekund“, rekla je Aleks.
Ustala je trapavo, još uvek ju je sve bolelo i žigalo - premda nije
mogla da kaže da li ju je bolelo manje ili više nego na početku večeri - i
kruto prišla vratima da ukloni svoje mere bezbednosti.
„Nisam rekao da možeš to da radiš“, rekao je Kevin.
Nije ga gledala. „Nisam ni tražila tvoju dozvolu.“
Frknuo je.
Bilo joj je potrebno svega nekoliko sekundi da mu raščisti put.
Skinula je masku i pokazala njome prema vratima.
„Udri.“
„Udario bih ja po tebi“, pomislila je da ga je čula kako mumla dok je
prolazio pored nje, ali je govorio suviše tiho da bi bila sigurna. Pas ga je
pratio i mahao repom toliko brzo da je izgledao zamućeno.
Pretpostavljala je da čovek na recepciji nije u ovo doba obraćao
naročitu pažnju, ali je ipak pomislila kako Kevin malo izaziva sudbinu.
Svađa s upravom im neće pomoći da ostanu nezapaženi.
Počela je da pretura po hrani koju je Kevin doneo prošle noći.
Sendviči koji su ostali nisu bili tako ukusni kao pre osam sati, ali bila je
tu i kutija keksića sa ukusom višnje, koju nije primetila sinoć. Jela je
drugi keks kada su se Kevin i pas vratili.
„Želiš li odspavaš nekoliko sati?“, upitao je.
„Ako nemaš ništa protiv da voziš, mogu ponovo da spavam u
kolima. Bolje da stignemo kuda smo krenuli.“
Klimnuo je jednom glavom, a zatim se vratio do kreveta i lako
nogom udario brata.
Danijel je zaječao i okrenuo se na leđa, pokrivši glavu jastukom.
„Da li je to neophodno?“ upitala je.
„Kao što si rekla, bolje da krenemo. Deni je oduvek voleo da isključi
sat i odspava još malo.“
Kevin mu je oteo jastuk.
„Puštaj, mali!“
Danijel je sneno treptao nekoliko sekundi, a zatim je videla kako mu
se izraz na licu menja kada mu se sećanje vratilo, kada je shvatio gde se
nalazi i zašto. Bolno je bilo gledati kako se spokoj sna drobi u pustoš
nove realnosti. Prešao je pogledom preko prostorije, dok je nije
pronašao. Pokušala je da namesti utešan izraz lica, ali je shvatila da će
to povrede verovatno osujetiti. Tražila je odgovarajuće reči, nešto što
bi svet učinilo malo manje mračnim i strašnim.
„Želiš li keks?“, upitala je.
Ponovo je trepnuo. „Uh, dobro.“
 POGLAVLJE 12

Aleks se sigurna kuća nije dopala. Do nje su stigli kasno po podne.

Ograničila je dremku u toku vožnje na svega četiri sata. Nije želela da
zauvek ostane na noćnom režimu; Bila je budna kada su se isključili s
auto-puta na dvosmerni asfaltirani put, a zatim na još manji, dok se
naposletku nisu vozili zemljanom stazom - bilo bi suviše pretenciozno
nazvati je putem.
Naravno, bilo ju je teško pronaći, ali kada bi je neko pronašao... pa,
postojao je samo jedan izlaz. Nikada ne bi odabrala da živi ovako
saterana u ćošak.
„Opusti se, ubico“, rekao joj je Kevin kada se požalila. „Niko nas
ovde ne traži.“
„Trebalo je da promenimo tablice.“
„Postarao sam se za to dok si hrkala.“
„Nisi zaista hrkala“, rekao je Danijel tiho. Sada je on vozio po
Kevinovim uputstvima. „Ali je istina da smo svratili do auto-otpada i
uzeli nekoliko tablica.“
„Znači, zarobljeni smo ovde u ćorsokaku dok je gospodin Smit u
Vašingtonu“, mrmljala je.
„Bezbedno je!“, prasnuo je Kevin tonom kojim je očigledno trebalo
da okonča raspravu. „Zato nemoj ni da pomisliš da kačiš svoje
smrtonosne zamke po mojoj kući.“
Nije mu odgovorila. Uradiće šta želi kada on ode.
Bar je kuća bila daleko od suseda; vozili su se najmanje petnaest
minuta zemljanom stazom a da nisu videli ni najmanji trag drugih ljudi.
To će sprečiti veliku kolateralnu štetu ukoliko iz nekog razloga oseti
potrebu da sve spali do temelja.
Stigli su do visoke kapije oivićene masivnom žičanom ogradom, s
redom spiralne bodljikave žice na vrhu. Ograda se pružala toliko daleko
i s leve i s desne stane da nije mogla da vidi ni gde skreće ni gde se
završava. Pored kapije je stajao znak ZABRANJEN ULAZ, veoma
ozbiljnog izgleda, a ispod je stajalo i dodatno obaveštenje: ULAZITE NA
SOPSTVENI RIZIK; VLASNICI NISU ODGOVORNI ZA POVREDE ILI ŠTETE
KOJE MOGU NASTATI USLED NEOVLAŠĆENOG ULAZA NA POSED.
„Suptilno“, rekla je.
„Efikasno je“, odgovorio je Kevin. Izvadio je privezak za ključeve iz
džepa i pritisnuo dugme. Kapija se otvorila i Danijel je provezao kola
kroz nju.
Trebalo je i da očekuje da će njegova kuća biti tako očigledna.
Nakon još nekoliko kilometara, pred njima se pojavila kuća poput
fatamorgane, sumorni sivi prvi sprat lebdeo je na blagoj izmaglici
iznad suve žute trave. Ovde-onde poneko tamno zakržljalo drvo
razbijalo je monotoniju pašnjaka. A iznad svega ovoga isprano plavo
nebo pružalo se u beskraj.
Nikada joj nisu sasvim godile Velike ravnice. Suviše je dugo bila
gradska devojka. Osećala se tako nezaštićeno, tako... neusidreno. Kao
da bi snažan vetar mogao da zbriše sve pred njom. Što se u ovim
krajevima verovatno i dešavalo bar dva puta godišnje. Iskreno se
nadala da nije sezona tornada.
Ostatak kuće pokazao se kada su se popeli na niski brežuljak na
inače ravnom putu. Bila je to velika ali oronula spratnica, a oko pola
prizemlja pružao se klimav trem. Gruba mrtva trava širila se
dvadesetak metara pred kućom, a smenjivao ju je šljunak boje peska,
koji je pokrivao zemlju sve do ispucale rešetke, koja je trebalo da
prikrije temelje. Jedino odstupanje od monotone vegetacije bila je
kuća, zakržljalo drveće i crvenkasti ožiljak zemljane staze, a zatim i
pokoji nejasni oblik u pokretu po ivicama puta. Videla je mnogo krava
usput, ali ove životinje izgledale su suviše sitno da bi bile krave. Činilo
se da su čupave, a boja je varirala od crne, preko smeđe, do bele i
kombinacije sve tri boje.
Oblici su krenuli prema automobilu krećući se mnogo brže od
krava.
Ajnštajn je počeo tako divlje da maše repom da je zazvučalo kao da
se na stražnjem sedištu nalazi helikopter.
„Kakvo je ovo mesto, Keve?“
„Moj penzioni plan.“
Životinje su prišle automobilu - pola tuceta pasa različitih veličina!
Sjajno, pomislila je Aleks. Jedan je bio pljunuti Ajnštajn. Drugi je bio
toliko ogroman da se činilo da je pre u srodstvu s konjima nego sa
psima. Prepoznala je dobermana, dva rotvajlera i jednog sasvim
normalnog vučjaka.
Dok su se približavali, psi su bili nemi i držanje im je bilo agresivno,
ali čim su ugledali Ajnštajna, svi repovi su počeli da mašu i svi su uglas
glasno zalajali.
„Obučavam pse čuvare - za kompanije i privatne vlasnike. Takođe
prodajem pse i porodicama koje žele zaista pristojnu životinju.“
„Kako uspevaš da ostaneš neprimećen?“ želela je da zna.
„Samo nastavi da voziš, Deni, skloniće se“, naložio mu je Kevin.
Danijel je stao kada su psi okružili automobil. Sada je pažljivo
krenuo napred i, kao što mu je i rečeno, psi su se sklonili u stranu i
krenuli da trče pored automobila. Kevin se obratio Aleks. „Ništa nije na
moje ime. Niko mi nikada ne vidi lice. Imam partnera koji radi s
ljudima.“
Dok je govorio, videla je kako jedna prilika izlazi na trem - krupan
muškarac u kaubojskom šeširu. Nije mogla da razazna ništa drugo s
ove udaljenosti.
„Svi znaju da se ovde nalazi ranč za odgoj i dresuru pasa i niko nas
ne dira. Ovo nema nikakve veze s mojim prošlim životom“, rekao je
Kevin, ali ona nije obraćala mnogo pažnje. Pogled je prikovala za
muškarca koji ih je čekao na stepenicama trema.
Kevin je primetio njenu brigu. „Arni? On je dobar čovek. Život bih
mu poverio.“
Namrštila se na ovaj njegov izraz. I Danijel ju je sad gledao. Počeo je
da usporava.
„Postoji li problem, Aleks?“, upitao je tihim glasom.
Čula je kako Kevin škrguće zubima iza nje. Bilo je očigledno koliko
ga nervira što se Danijel obraća njoj za smernice u ponašanju.
„Samo...“, namrštila se, zatim pokazala na Danijela i njegovog brata.
„Već mi je i ovo mnogo. Vas dvojica. Ne znam kako da verujem ni vama,
a kamoli trećoj osobi. Za koju samo ovaj garantuje.“ Pokazala je na
Kevina i namrštila se.
„Pa, baš nemaš sreće, patuljice“, odgovorio je Kevin. „Jer ti je ovo
najbolja opcija, a tip za koga ja garantujem je deo paket-aranžmana.
Ako želiš da sprovedeš ovaj svoj plan, moraćeš da stisneš zube i
istrpiš.“
„Biće sve u redu“, uveravao ju je Danijel. Nežno je spustio desnu
ruku preko njene leve.
Glupo je kako tako nešto može da natera čoveka da se oseti bolje.
Danijel nije mogao da pojmi čak ni osnovne elemente opasnosti
boravka na ovom mestu. Ali njeno srce je malo usporilo ritam, a njena
desna ruka - koju je nesvesno grčevito stezala oko ručke vrata - malo se
opustila.
Danijel je vozio polako; psi su ih prilično lako pratili dok se nisu
zaustavili na šljunku. Uspela je da pogleda pažljivije čoveka koji ih je
čekao.
Arni je bio visok, krupan, delom Latinoamerikanac, a delom, možda,
Indijanac. Mogao je imati četrdeset pet godina, ali je mogao imati i
deset godina više. Lice mu je bilo izborano, ali se činilo da je to koža
odebljala usled neprestane izloženosti vetru i suncu, a ne zbog starosti.
Kosa mu je padala nekoliko centimetara ispod šešira i bila prošarana
sedima. Zurio je u njih bezizražajno dok su stajali, premda nema šanse
da je mogao očekivati i trećeg putnika, čak i da mu je Kevin rekao za
Danijela.
Ajnštajn je izleteo iz automobila čim je Kevin odškrinuo vrata i
odmah počeo da se njuška s drugim psima. Danijel i Kevin izašli su
gotovo jednako brzo, željni da protegnu noge. Aleks je oklevala. Bilo je
mnogo pasa, a konj-pas sa smeđim flekama izgledao je viši na sve četiri
nego ona koja stoji uspravno. Činilo se da su trenutno okupirani jedni
drugima, ali ko zna kako će reagovati na nju?
„Nemoj da si takva kukavica, Oleander!“ povikao je Kevin.
Većina pasa se sada okupila oko njega, umalo ga oborivši na zemlju
težinom svog pozdrava.
Danijel je obišao automobil i otvorio joj vrata, a zatim joj ponudio
ruku. Uzdahnula je, iziritirano, i izašla sama. Cipele su joj zakrckale na
šljunku, ali se činilo da je psi nisu primetili.
„Arni!“, doviknuo je Kevin nadglašavajući se sa lavežom srećnih
pasa. „Ovo je moj brat, Deni. On će boraviti ovde. I, uh, privremeni.,
gost, pretpostavljam. Ne znam kako drugačije da je nazovem. Ali gost
mi zvuči preterano pozitivno, ako znaš na šta mislim.“
„Tvoje gostoprimstvo mi prosto oduzima dah“, promrmljala je
Aleks.
Danijel se nasmejao, a zatim se popeo stepenicama u dva brza
koraka. Ponudio je ruku čoveku kamena lica, koji više nije izgledao
visoko kada je Danijel stao pored njega, pa su se rukovali.
„Drago mi je što sam te upoznao, Arni. Brat mi o tebi nije rekao
ništa pa se radujem što ću te bolje upoznati.“
„Takođe, Deni!“, zagrmeo je Arni baritonom koji je zvučao kao da ga
ne koristi dovoljno često da bi zvučao čisto.
„A ovo je Aleks. Ne slušaj mog brata, ostaće dokle god želi.“
Arni ju je pogledao, čekala je reakciju na njeno unakaženo lice, ali je
on samo nastavio ledeno da je posmatra.
„Zadovoljstvo mi je“, rekla je.
Klimnuo je.
„Možete da unesete stvari unutra“, rekao im je Kevin. Pokušao je da
krene prema stepenicama, ali su mu se psi i dalje motali oko nogu. „Hej,
tupsoni! Pažnja!“
Kao mali vod vojnika, psi su se odmah povukli za nekoliko koraka,
stali jedan pored drugog i zaledili se podignutih ušiju.
„Tako je bolje. Voljno!“
Psi su seli istovremeno, izbacivši jezike u zubatim osmesima.
Kevin im se pridružio kod vrata.
„Kao što sam rekao, možete da donesete svoje stvari. Deni, čeka te
soba na spratu s desne stane. Što se tebe tiče...“ Pogledao je Aleks. „Pa,
pretpostavljam da će poslužiti soba na drugom kraju hodnika. Nisam
očekivao još jednog gosta pa nije nameštena kao spavaća soba.“
„Imam poljski krevet.“
„Ja nemam stvari“, rekao je Danijel, i premda je osluškivala, nije čula
tugu u njegovim rečima; dobro se držao. „Da li ti je potrebna pomoć,
Aleks?“
Odmahnula je glavom. „Uneću svega nekoliko stvari. Ostalo ću
ostaviti negde van ograde.“
Danijel je zbunjeno podigao obrve, ali Kevin je klimao glavom s
odobravanjem.
„Već mi se dešavalo da moram da istrčim usred noći“, objasnila je
Danijelu spustivši glas, premda je Arni verovatno i dalje mogao da je
čuje. Nije imala pojma koliko zna o Kevinovom starom poslu. „Ponekad
nije baš tako lako vratiti se u kuću po stvari.“
Danijel je nabrao čelo. Tuga, koju je ranije očekivala da vidi zbog
njegove situacije, sada mu je preletela licem zbog nje. Mnogi u ovaj svet
nisu ulazili svojom voljom.
„Ne moraš o tome da brineš ovde“, rekao je Kevin. „Ovde smo
bezbedni.“
Kevin je pak bio jedan od onih koji su odabrali ovaj život, zbog čega
joj je svaka njegova procena bila krajnje sumnjiva.
„Ne želim da izgubim naviku“, insistirala je.
Kevin je slegao ramenima. „Ako tako želiš, znam jedno mesto.“
Kuća je bila mnogo prijatnija unutra nego spolja. Očekivala je buđave
tapete, drvenu oplatu iz sedamdesetih godina, ulegnute kauče,
linoleum i laminiranu plastiku. Premda je postojao pokušaj da se kuća
namesti u rustičnom stilu, instalacije su bile nove i vrhunske. A
kuhinjsko ostrvo bilo je prekriveno granitnom pločom ispod lustera od
jelenskih rogova.
„Vau!“, promrmljao je Danijel.
„Koliko je radnika ulazilo u kuću?“ promrmljala je sebi u bradu.
Previše svedoka.
Kevin ju je čuo, premda joj nije bila namera da je on čuje. „Nijedan.
Arni je odradio građevinske radove. Sve materijale smo dovezli iz
druge savezne države i sve smo sami sastavili. Pa, uglavnom je većinu
posla obavio Arni. Da li si zadovoljna?“
Aleks je napućila otečene usne.
„Kako ste se vas dvojica sreli?“, upitao je Danijel Arnija učtivo.
Zaista bi trebalo da posmatra Danijela, pomislila je Aleks, i da
uvežbava njegov način komunikacije. Ovako se ponaša normalan
čovek. Ona to ili nikad nije znala ili je potpuno zaboravila. Savladala je
komunikaciju potrebnu za konobarisanje, za poslove za računarom;
umela je da komunicira u radnoj sredini na najneupadljiviji način.
Umela je da razgovara s pacijentima kada je obavljala svoje nezakonite
lekarske tezge. Pre toga je naučila najbolje načine da se izvuku
odgovori od subjekata. Ali izvan propisanih uloga, uvek je izbegavala
svaki kontakt.
Kevin je Danijelu odgovorio na pitanje. „Arni je bio u maloj nevolji,
koja je u manjoj meri bila u vezi s projektom na kom sam radio pre
nekog vremena, Želeo je da se izvuče iz svega toga i dao mi je neke
veoma dragocene podatke u zamenu za život.“
Nemi Arni se široko nasmešio.
„Odmah smo se složili“, nastavio je Kevin, „i ostali smo u kontaktu.
Kada sam odlučio da počnem da se pripremam za penziju, potražio
sam ga. Naše potrebe i interesovanja su se savršeno poklapali.“
„Savršen spoj“, rekla je Aleks medenim glasom. Sjajno, znači da i
njega možda neko traži, pomislila je, ali nije rekla naglas.
Kevin i Danijel otišli su u spavaću sobu u prizemlju, da uzmu odeću
za Danijela i pribor za higijenu. Aleks se odvukla na sprat lako
pronašavši malu sobu koju joj je Kevin ponudio. Poslužiće. Trenutno ju
je koristio kao ostavu, ali bilo je dovoljno mesta za njen poljski ležaj i
lične stvari. Jedna od velikih plastičnih korpi za odlaganje stvari će
sjajno poslužiti umesto stola. Kupatilo se nalazilo u hodniku; bilo je
povezano i sa hodnikom, i sa sobom koja će biti Danijelova.
Dugo vremena ni sa kim nije delila kupatilo. Bar je ovo bilo veće i
otmenije nego što je navikla.
Braća su i dalje nešto radila kada se vratila do automobila da
pretrese svoje stvari. Na tremu su ležala tri psa; jedan za kog je bila
prilično sigurna da je Ajnštajn, jedan ogromni crni rotvajler i smeđe-
crvenkasti pas tužnog lica i obešenih ušiju, koji ju je podsećao na psa
koji lomi nogu na kraju crtanog filma Maza i Lunja. Što je verovatno
značilo da je to lovački pas, ili krvoslednik, ili tako nešto - nije bila
sigurna šta.
Rotvajler i lovački pas krenuli su prema njoj više zainteresovano
nego preteći, ali to je bilo dovoljno da se povuče nazad do vrata.
Ajnštajn je podigao glavu i tiho i kratko zalajao, na šta su ostala dva psa
stala. Seli su gde su se zatekli, kao da im je Kevin izdao komandu
voljno.
Nije bila sigurna da li Ajnštajn ima autoritet da izdaje drugim psima
komande - da li psi uopšte imaju svest o činovima? - pa je krenula
oprezno tremom, čekajući da je napadnu. Ostali su da sede opušteno i
radoznalo je posmatraju. Dok je prolazila, lovački pas je glasno udario
repom o drvene daske trema, a ona je imala utisak da je on namerno
gleda tužnim očima, da bi izmamio maženje. Nadala se da nije suviše
razočaran što nije dovoljno hrabra da pokuša.
Počela je da kopa po svojim stvarima u prtljažniku, sastavila
komplet za prvu pomoć i stavila ga u ranac; njega će sve vreme držati
pored sebe. Većinu prljave odeće je unela da je opere - nadala se da
postoji mašina za pranje veša - ali je poslovniju odeću ostavila u
drugim torbama u prtljažniku. Mora imati bar jednu rezervnu
presvlaku sa zalihom koju će sakriti van poseda. Jedne noći je pobegla -
nakon što je ubica broj dva stradao od trovanja otrovnim gasom, kada
je pokušao da joj preseče vrat - samo u donjem vešu i morala je da
ukrade susedov kombinezon iz kombija. Naučila je lekciju. I otad uvek
spava u pidžamama koje mogu da budu i svakodnevna odeća.
Bio je to lagan teret, i pored toga što je nosila poljski krevet, i lako
ga je odnela uz stepenice. Vratila se po još jednu putnu torbu, onu u
kojoj se nalazila osnovna laboratorijska oprema. Ne treba da traći
vreme na oporavak kada bi trebalo da se priprema. Dok je prolazila
pored glavne spavaće sobe, čula je svađu i bilo joj je drago što u njoj ne
učestvuje.
 Nakon toliko prakse, laboratorijsku opremu je lako postavila. Jedan
od staklenih sudova bio je okrnjen, ali činilo se da je i dalje upotrebljiv.
Sastavila je rotirajući isparivač, a zatim iznela nekoliko kondenzatora i
dve posude od nerđajućeg čelika. Upotrebila je gotovo svu zalihu
preparata za preživljavanje, a kako je ova nedelja krenula, verovatno će
joj biti potrebno još. Imala je dovoljno D-fenilalanina, ali se razočarala
kada je proverila zalihe opioida.
Imala ga je manje nego što je mislila, nedovoljno da sintetiše
preparat za preživljavanje, a imala je samo još jednu dozu.
Još se mrštila zbog manjka zaliha kada je čula Kevina kako je doziva
iz prizemlja.
„Hej, Oleander! Tik-tak!“
Kada je izašla na ulazna vrata, Kevin je već bio u sedanu, a Danijel
na suvozačevom mestu. Kada ju je primetio da okleva na tremu, dugo
je i iritantno zatrubio. Što je laganije mogla, krenula je prema
automobilu, sela na stražnje sedište i namrštila se - sva će se ulepiti u
pseću dlaku.
Vozili su se istom onom uskom zemljanom stazom, prošli kroz
kapiju i još nekoliko kilometara ostali na njoj pre nego što su skrenuli
na još manje vidljiv put i nastavili uglavnom na zapad. Ovaj put su
zapravo bila dva traga guma utisnuta u travi. Pratili su ga devet ili
deset kilometara, pretpostavila je. Prvih nekoliko kilometara
primećivala je ogradu ranča, ali su nakon toga otišli suviše daleko na
zapad pa više nije mogla da je vidi.
„Da li je i ovo tvoja zemlja?”
„Jeste, nakon što je prošla nekoliko drugih vlasnika. Ova parcela je u
vlasništvu korporacije koja nije ni u kakvoj vezi s korporacijom u čijem
vlasništvu je ranč. Znam kako se ovo radi, znaš.”
„Naravno.”
Krajolik zdesna počeo je da se menja. Žuto-bela trava prestajala je
naglo na neobično jasnoj granici, iza koje se pružala ravna gola crvena
zemlja. Kada su krenuli da se vraćaju na sever prema granici,
iznenadila se što vidi da je crvena zemlja zapravo obala reke. Voda je
bila iste crvene boje kao i obala i kretala se glatko na zapad, bez brzaka
i prepreka. Bila je dvanaestak metara široka na najširem delu koji je
mogla da vidi. Posmatrala je tok vode dok su grubo pratili njen tok,
fascinirana što ona postoji ovde usred suvih pašnjaka. I premda je
delovala lenjo, činilo se da se reka kreće prilično brzo.
Ovog puta nije bilo ograde. Ruševan ambar posiveo od sunca
nalazio se pedesetak metara od puta i izgledao kao da je došao do kraja
svog veoma dugog života i sada čeka odgovarajuće vremenske prilike
da ga liše muka. Videla je stotine istih takvih objekata prilikom
njihovog žurnog prolaska kroz Arkanzas i Oklahomu.
Nije bio ni približno lep kao njen ambar za mužu.
Kevin je skrenuo prema njemu i vozio preko trave; nije videla
nikakav zvaničan put ili stazu.
Sačekala je u kolima, čiji motor je ostao upaljen, dok on otključa
masivni stari katanac i otvori vrata. Spolja, na blistavoj svetlosti
otvorenog neba bez oblaka, nije bilo moguće videti ništa u mračnoj
unutrašnjosti. Žurno se vratio i uvezao automobil u tamu.
Ovog puta je unutrašnjost odgovarala onome što je spoljašnjost
obećavala. Mutna svetlost provlačila se kroz daske ambara i
osvetljavala gomile zarđale poljoprivredne mehanizacije, veći deo
zarđalog traktora, školjke nekoliko starih automobila, i veliki stog
prašnjavog sena u pozadini, delimično prekriven ceradom. Ništa što bi
vredelo ukrasti, pa čak ni pažljivije pogledati. Ako bi se iko potrudio da
ovamo provali, jedina vredna stvar koju bi pronašao bila bi hladovina.
Kada su isključili motor, učinilo joj se da može da čuje žubor reke;
nisu mogli biti udaljeni od nje više od nekoliko stotina metara.
„Ovo je dobro“, rekla je. „Staviću svoje stvari u ugao pa možeš da
koristiš ovaj automobil kada kreneš nazad.“
„Razumem.“
Naslagala je četiri pravougaone putne torbe u senovitu nišu,
delimično skrivenu iza gomile drva za ogrev, prekrivenu paučinom. I
paučina je bila prašnjava.
Kevin je preturao blizu gomile nekakvog pocrnelog metala - možda
delova još jednog traktora - i vratio se s pocepanom starom ceradom,
koju je prebacio preko torbi.
„Lepo“, odobrila je.
„Sve je u načinu na koji se nešto predstavi.“
„Pretpostavljam da još nisi stigao da popraviš ovo mesto“,
prokomentarisao je Danijel, naslanjajući se jednom rukom na najbližu
školjku automobila.
„Meni se dopada takav kakav je“, rekao je Kevin. „Dozvolite da vas
povedeni u obilazak. Čisto u slučaju da vam zatreba nešto dok mene
nema. Što se neće desiti, ali ipak.“
Zamišljeno je klimnula. „Preterane pripreme su ključ uspeha. To je
moja mantra.“
 „Onda će ti se ovo dopasti“, rekao je Kevin.
Prišao je polovini traktora i sagnuo se da odvrne šrafove u sredini
ogromne prazne gume.
„Iza ove ratkapne nalazi se tastatura.“ Obraćao se Danijelu. „Šifra je
naš rođendan. Nije preterano originalno, ali sam želeo da i ti možeš
lako da je upamtiš. Ista je kombinacija i za bravu na spoljašnjim
vratima.“
Sekund kasnije je skinuo čitavu prednju stranu gume - sama guma
nije bila napravljena od gume već od nečeg krućeg i lakšeg, i pomeralo
se na šarkama. Unutra se nalazio arsenal oružja.
„O, da!“, rekla je tiho. „Betmenova pećina.“
Odmah je primetila zig zauer koji je bio isti kao onaj koji mu je
otela. Zaista mu nisu bila potrebna dva ista pištolja.
Kevin ju je zbunjeno pogledao. „Betmen ne koristi vatreno oružje.“
„Kako bilo.“
Danijel je gledao šarke na skrivenim vratima. „Ovo je veoma
domišljato. Da li je to Arni napravio?“
„Nije, ja sam, hvala.“
„Nisam znao da umeš nešto i da radiš. A i kada si imao prilike da se
ovim baviš pored sveg tog rušenja kartela i ostalog?“
„U pauzama između zadataka. Ne mogu da sedim s mirom jer bih
poludeo.“
Zatvorio je lažnu gumu, a zatim pokazao školjku automobila blizu
mesta na kom je Danijel stajao malopre. „Podigni poklopac
akumulatora i ukucaj istu šifru. Tu su puške, a u sledećem su raketni
bacači i ručne bombe.“
Danijel se nasmejao, a zatim primetio izraz na bratovljevom licu.
„Čekaj, ozbiljan si?“
„Ona voli da se priprema, a ja volim da sam izuzetno dobro
naoružan. E sada, ovo nisam mogao dobro da sakrijem, a i to je nešto
što bi moglo brzo da mi zatreba.
Kevin je obišao ogromni stog sena, a oni su pošli za njim. Cerada je
padala do poda s ove strane. Bila je prilično sigurna da zna barem
kategoriju onoga što skriva ovde, i naravno, podigao je ceradu i otkrio
udobnu garažu iza sena, u kojoj se nalazilo veoma veliko vozilo. Na
osnovu njegovog držanja, zaključila je da je ovo njegov ponos i dika.
„Na ranču postoji kamionet koji se sasvim uklapa u masu, a ovo je
za slučaj nužde.“
Danijel je ispustio zvuk nalik na štucanje. Aleks ga je pogledala i
shvatila da se on trudi da se ne nasmeje. Odmah je razumela šalu.
Oboje su se godinama borili sa saobraćajem u glavnom gradu, a on
je donedavno imao prilike da svaki dan učestvuje u njemu. I uprkos
zagušenosti saobraćaja i tesnim parking mestima, koji kao da su bili
projektovani za vespe a ne za sedane srednje veličine, uvek bi se našao
neki tip i pokušao da ugura svoje ogromno prevozno sredstvo u bočno
parking-mesto. Hamer više nikome nigde nije bio potreban, a
ponajmanje u gradu. Mogao bi kupiti i personalizovane tablice
KRETEN i završiti posao.
Kada je Danijel video da joj se usne trzaju, potpuno je izgubio
kontrolu. Iznenada je počeo da grca od smeha. Bilo je to čudno, zarazno
he-he-frktaj-he he-he, koje je bilo mnogo smešnije od vojnog monster
traka. Počela je da se kikoće s njim, iznenađena koliko joj se smeh
odmah učinio nekontrolisan. Tako se dugo nije ovako smejala;
zaboravila je kako takav smeh ume da protrese čitavo telo i kako
odbija da vas pusti.
Danijel je jednu ruku položio na seno dok se saginjao, a drugu je
držao na boku kao na rani. Bilo je to nešto najsmešnije što je ikada
videla.
„Šta je bilo?“, upitao je Kevin. „Šta je bilo?“
Danijel je pokušao da se umiri da bi mu odgovorio, ali ga je omeo
iznenadi nalet njenog kikota pa se ponovo zacenio, boreći se za vazduh
između napada smeha.
„Ovo je najmodernije borbeno vozilo!“, žalio se Kevin gotovo vičući
da bi ga čuli od sveg tog gromoglasnog mahnitog smeha. „Ima
pneumatike od pune gume i staklo otporno na projektile! Čitav je
obložen pločama koje ni tenk ne može da probije! Ova stvar bi mogla
da vam spase živote!“
Samo je sve dodatno pogoršao. Suze su im se slivale niz lice. Aleks
je usna žigala, a obrazi je boleli. Danijel je sada počeo zapravo da štuca,
nemoćan da stoji uspravno.
Kevin je zgađeno podigao ruke i ljutitim korakom se udaljio od njih.
Ponovo su prasnuli u smeh.
Naposletku je, nekoliko dugačkih minuta nakon što je Kevin nestao,
Aleks počela da diše normalno. I Danijelov smeh je jenjavao, premda se
i dalje držao za bok. Mogla je da ga razume; i nju su hvatali grčevi.
Neobično iscrpljena, sela je na pod posut senom i stavila glavu između
kolena, trudeći se da ujednači dah. Nakon jedne sekunde, osetila je
kako Danijel seda pored nje. Nežno joj je položio ruku na leđa.
 „Ah, ovo mi je bilo potrebno“, uzdahnuo je. „Počeo sam već da
mislim kako mi više nikada ništa neće biti smešno.“
„Ne mogu da se setim kada sam se poslednji put ovako smejala.
Stomak me boli.“
„I mene.“ A zatim je ponovo krenuo sa he-he-he.
„Ne počinji“, preklinjala ga je.
„Izvini, pokušaću da se obuzdam. Možda sam malo histeričan.“
„Ha! Možda bi trebalo da se išamaramo.“
Ponovo je prasnuo u smeh, a ona nije mogla da se obuzda a da se ne
zakikoće.
„Prestani!“, zaječala je.
„Da li da razgovaramo o tužnim stvarima?“, zapitao se.
„Kao što je život u izolaciji i strahu jer te neko svakog minuta,
svakog dana, progoni?“, predložila je.
Učinilo joj se da je mračni ambar postao još mračniji i odmah se
pokajala što je progovorila. I pored toga što ju je sve bolelo, silno joj je
prijao smeh.
„Ta ti je dobra“, rekao je Danijel tiho. „A šta kažeš na izneveravanje
svih onih koji računaju na tebe?“
„Ne može da se primeni na mene, ali je to definitivno depresivna
zamisao. Premda, u tvom slučaju, sumnjam da će neko na to tako
gledati. Verovatno će pomisliti da te je neko ubio. Svi će biti strašno
tužni i ostavljaće cveće i sveće ispred paviljona u školi.“
„Misliš?“
„Naravno. Verovatno će ostavljati i plišane mede.“
„Možda. A možda zapravo nikome neću nedostajati. Možda će reći:
Konačno smo se rešili onog lakrdijaša i konačno možemo da zaposlimo
pravog profesora istorije. Ženski odbojkaški tim zapravo i ima neke šanse
sad kad njega nema. Znaš šta? Hajde da pronađemo šimpanzu da ga
zameni, a njegovu platu ćemo staviti u penzioni fond.“
Klimnula je glumeći ozbiljnost. „Mogao bi biti u pravu.“
Nasmešio se, a zatim se ponovo uozbiljio. „Da li je neko palio sveće
za tebe?“
„Nije više bilo nikoga kome bi bilo stalo do mene. Da je Barnabi
preživeo, on bi možda zapalio sveću za mene. Ja sam nekoliko puta
palila sveću za njega u katedralama. Nisam katolik, ali nisam mogla da
smislim gde drugde da to učinim neprimetno. Znam da Barnabi nije tu
i ne mari, ali je meni bilo potrebno nešto. Mislim da mi je bio potreban
završetak, period žaljenja, ili šta god.“
 Tišina. „Jesi li ga volela?“
„Jesam. Osim posla - a video si koliko je on prijatan i topao - on je
bio sve što sam imala.“
Danijel je klimnuo. „Pa, više mi se ne smeje.“
„Verovatno nam je bilo potrebno da se oslobodimo napetosti. Sada
možemo da se vratimo redovnoj i uobičajenoj depresiji.“
„Zvuči divno.“
„Hej, Mo i Kerli“, doviknuo je Kevin spolja. „Jeste li spremni da se
vratite na posao ili želite da se još malo kikoćete kao šiparice?“
„Uh, da se kikoćemo?“, doviknuo je Danijel.
Nije mogla da se suzdrži i zacerekala se.
Danijel je nežno stavio ruku preko njene pokidane usne. „Nećemo
sada. Bolje da vidimo kakav nas posao čeka.“
 POGLAVLJE 13

Kevin je iza ambara postavio strelište koje je gledalo prema reci. Aleks
ga je posmatrala sumnjičavo, ali je morala da se složi da je manja
verovatnoća da će zvuk pucnjave pažnju privući u ruralnom Teksasu
nego ma gde drugde u svetu.
„Kada si poslednji put držao pištolj u ruci“, upitao je Danijela.
„Hmm... s tatom, rekao bih.“
„Ozbiljno?“ Kevin je uzdahnuo. „Pa, pretpostavljam da jedino
možemo da se nadamo da se bar nečega sećaš.“
Izneo je mnoštvo raznovrsnog oružja i položio ga na balu sena.
Druge bale sena poredao je na različitim udaljenostima, a sve su bile
visine čoveka, s papirnom crnom čovečjom siluetom. Neke su bile
toliko daleko da jedva da je mogla da ih nazre.
„Možemo da počnemo s pištoljima, ali bih zapravo želeo da vidim
kako pucaš iz puške. Najbolji način da ostaneš bezbedan je da pucaš iz
veoma velike daljine. Voleo bih da te držim podalje od bliske borbe
koliko god je to moguće.“
„Ove puške ne liče ni na jedne koje sam ja imao prilike da koristim“,
rekao je Danijel.
„To su snajperi. Ova“, potapšao je makmilan koji je nosio prebačen
preko leđa, „drži rekord za pogodak na najvećoj udaljenosti, preko
hiljadu i šeststo metara.“
Danijel je u neverici raširio oči. „Kako uopšte znaš koga želiš da
ubiješ s te udaljenosti?“
„Snajperski tim, ali ne brini sada o tome. Ne moraš umeti da gađaš
na tu daljinu. Samo želim da si u stanju da sediš negde na uzvisini i
obaraš ljude ako do toga dođe.“
„Ne znam da li bih mogao pucati u bilo koga.“
Sada je došao red na Kevina da ga pogleda u neverici. „Bolje bi ti
bilo da to saznaš. Jer ako ti ne budeš pucao, onaj koji dolazi bogami
neće oklevati da puca u tebe.“
Danijel kao da se spremao da se s njim raspravlja, ali je Kevin
odmahnuo rukom na ovaj njihov mini-sukob. „Hajde da najpre
proverimo sećaš li se kako se puca.“
Nakon što je Kevin ponovio osnove, bilo je očigledno da se Danijel
seća mnogih stvari. Uzeo je pušku sa mnogo više instinktivne
opuštenosti nego što je Aleks ikada osećala kada je vatreno oružje bilo
u pitanju. Očigledno je bilo da mu je ovo dolazilo sasvim prirodno, dok
kod nje to nikada nije bio slučaj.
Nakon što je ispaljeno dovoljno metaka da ona prebrodi strah od
buke, uzela je zig zauer.
„Hej, imaš li nešto protiv da isprobam ovaj pištolj na nekoj od bližih
meta?“
„Slobodno“, rekao je Kevin, ne pomerajući pogled s bratovljeve
Unije paljbe. „Pridruži se zabavi.“
Zig je bio teži od PPK, i imao je znatno jači trzaj, ali joj je to na neki
način prijalo. Bilo je moćno. Bilo joj je potrebno da ispali nekoliko
metaka da se navikne na nišan, ali je nakon toga s njim bila jednako
precizna kao i sa svojim pištoljem. Verovala je da će s vremenom
postati i bolja. Možda će, dok je ovde, uspeti i redovno da vežba. Obično
to nije bilo nešto što je mogla sebi da priušti.
Kada je Kevin okončao čas iz gađanja, sunce je već bilo gotovo
zašlo. Svu žutu travu obojilo je tamnocrveno, kao da zapravo dodiruje
horizont i podmeće plamen u suvo žbunje.
Nevoljno je odložila zig zajedno s ostalim oružjem. Nije da nije
poznavala pravila. Možda će otići u nabavku kada se Kevinova žurka
okonča.
„Pa, Deni, drago mi je što vidim da još nisi ispao iz štosa... i da moj
talenat nije puka slučajnost. Mama i tata su nam preneli sasvim solidne
gene“, rekao je Kevin kada su krenuli prema kući.
„Što se tiče gađanja mete. I dalje mislim da ne bih mogao da radim
ono što ti radiš.“
Kevin je frknuo. „Stvari se začas promene kada neko pokuša da te
ubije.“
Danijel je pogledao kroz bočni prozor; očigledno nije bio ubeđen u
to.
„U redu“, uzdahnuo je Kevin. „Razmišljaj o tome na ovaj način.
Zamisli da neko koga želiš da zaštitiš - mama, na primer - stoji iza tebe.
Nekim novim regrutima je potrebna vizualizacija da bi postigli
odgovarajuće stanje uma.“
„To teško da može da se primeni kada pucaš u nekoga iz
snajperskog gnezda.“
 „Onda zamisli da mamu u prtljažnik automobila trpa tip koga držiš
na nišanu. Upotrebi maštu.“
Danijelu je bilo dosta. „Dobro, dobro!“
Videla je da i dalje nije ubeđen, ali je morala da se složi s Kevinom u
ovom pogledu. Kada se namere na tebe, instinkt samoodržanja se
probudi u situaciji ili ja ili on, svako uvek izabere sebe. Danijel neće
znati kakav je to osećaj dok ga lovci ne sustignu. Nadala se da to nikada
neće morati da otkrije.
Pa, Kevin će uraditi ono što može, a i ona. Možda će zajedno uspeti
da od sveta načine bezbednije mesto za Danijela Biča.
Kada su se vratili na ranč, obilazak se nastavio. Kevin ih je odveo do
sjajne nove pomoćne zgrade, koja se nije videla od kuće, a koja je bila
puna pasa.
Svaka životinja imala je boks s klimom i pristup ličnom spoljnom
dvorištu. Kevin je Danijelu objasnio raspored treninga, koji psi su već
rezervisani, a koji su spremni da se stave na spisak obučenih pasa -
pretpostavljala je da ga na ovaj način priprema za život na ranču. Činilo
se da se Danijelu ovo dopada; mazio je pse i učio njihova imena. Psi su
bili oduševljeni pažnjom - i tražili su je; poželela je da može da smanji
jačinu tona cviljenja i laveža. Psi koji su bili slobodni su, po svemu
sudeći, bili diplomci programa obuke; oni su pratili Kevina na obuci.
Aleks je podozrevala da ju je Kevin pustio da ih prati samo da bi joj
bilo nelagodno. Pegavi pas veličine konja - nemačka doga, saznala je -
neprestano joj je bio za petama, a ona je bila sigurna da pas nije od
svoje volje odlučio da je svuda prati. Kevin mora da mu je dao neku
komandu kad ona nije gledala. Osećala je dah džinovskog psa na
potiljku i pretpostavila da na košulji verovatno ima i njegove bale.
Pratio ju je i lovački pas, ali za njega je verovala da je on to sam odlučio.
Još uvek ju je mamio onim tužnim očima svaki put kada bi ga
pogledala. Ostali diplomci pratili su Kevina i Danijela, svi osim
Ajnštajna, koji se držao isključivo Kevina i činilo se da vrlo ozbiljno
shvata obilazak trupa.
Prošli su pored boksova s nemačkim ovčarima, dobermanima,
rotvajlerima i nekoliko drugih pasa, koji su pripadali radnoj grupi njoj
nepoznatih rasa. Aleks se držala sredine dugačke staze između
boksova i nije ništa dirala. Uvek je najbolje što je moguće više smanjiti
broj otisaka prstiju koje će kasnije morati da briše.
Jedan boks delila su dva mala lovačka psa, a Kevin je rekao Danijelu
da su oni Lolini mladunci, pokazavši krvoslednika koji je pratio Aleks.
 „O, Lola, ha? Izvini“, promrmljala je Aleks suviše tiho da bi je braća
čula. „Trebalo je da pretpostavim.“
Lola kao da je znala da joj se obraća. Puna nade, podigla je pogled
prema Aleks i udarila repom o njenu nogu. Aleks se brzo sagnula da je
pomazi po glavi.
Kevin je ispustio zgađen zvuk, a ona se žurno uspravila i zatekla
Kevina kako zuri u nju.
„Loli se svako dopada“, rekao je Kevin Danijelu. „Sjajan nos, ali vrlo
loš ukus. Trudim se da iskorenim taj nedostatak a da pritom zadržim
genijalni njuh.“
Danijel je zatresao glavom. „Dosta je bilo!“
„Ne šalim se. Od ovih životinja očekujem bolje instinkte.“
Aleks je čučnula da pomazi Lolu po bokovima, onako kako je Danijel
to radio, znajući da će to Kevina izludeti. Lola se istog časa izvrnula na
leđa i ponudila joj stomak da je počeška. Iznenada, i džinovski pas je
legao pored Aleks i bila je gotovo sigurna da se i on takođe nada da će
ga pomaziti. Pažljivo ga je pomilovala jednom rukom po ramenu, a on
joj nije odgrizao ruku do ramena. Zapravo, dva puta je repom udario o
zemlju. Ovo ju je ohrabrilo pa ga je pomilovala i iza ušiju.
„Zaboga, Kane, zar i ti!“
I Aleks i nemačka doga su ga ignorisali. Spustila se u turski sed, tako
da su joj oba psa bila u vidnom polju, a leđa okrenuta braći. Ako će je
već okruživati krznene mašine za ubijanje, onda bi baš i mogla neke od
njih da privuče na svoju stranu.
Lola joj je polizala ruku. Bilo je to odvratno, ali i nekako lepo.
„Izgleda da Aleks ima obožavaoca“, rekao je Danijel.
„Kako bilo. Ovde držimo hranu. Arni kupuje hranu svake druge
nedelje u Lotonu. Imamo najveći deo onoga što nam je potrebno za...“
Ostatak onoga što je Kevin govorio izgubilo se u kevtanju i
gunđanju pasa koji su ostali za njima.
Još nekoliko puta je pomilovala pse, nije bila sigurna kako će se
ponašati kada prestane da ih miluje. Naposletku je oprezno ustala. I
Lola i Kan su brzo skočili na sve četiri i činilo se da su sasvim srećni što
mogu da je prate dok se vraćala u kuću. Dopratili su je do vrata, a zatim
se udobno smestili na tremu.
„Dobra devojčica, dobar momak“, rekla je dok je ulazila.
Kevin je verovatno želeo da je zastraši, ali joj se dopadao osećaj da
psi zapravo paze na nju, a ne da je drže na oku. Pretpostavila je da su za
to i obučeni. Bilo je to lagodno osećanje. Da je živela drugačijim
životom, možda bi bilo lepo nabaviti psa. Samo što nije znala gde bi
nabavila i gas-masku za psa.
Arni je ležao na kauču u velikoj sobi, ispred televizora ravnog
ekrana. U krilu je držao večeru iz mikrotalasne, kojoj se ozbiljno
posvetio; nije reagovao na njen ulazak.
Miris hrane - makaroni i ćufte od mlevene junetine - poterao joj je
vodu na usta. Nije to bio obrok iz restorana sa četiri zvezdice, ali bila je
strašno gladna.
„Um, imaš li nešto protiv da se poslužim hranom?“ upitala je.
Arni je progunđao nešto ne skrećući pogled s košarkaške utakmice.
Nadala se da je odgovor bio potvrdan jer je već išla prema frižideru.
Frižider - impresivni dvokrilni aparat od nerđajućeg čelika - bio je
poražavajuće prazan. Senf, majonez, kečap i začini, nekoliko boca
sportskih pića i ogromna staklenka krastavaca. Frižideru je bilo
potrebno i čišćenje. Pogledala je u fioku zamrzivača i tu pronašla blago;
bila je puna instant hrane kakvu je Arni jeo. Podgrejala je picu sa sirom
u mikrotalasnoj i pojela je na barskoj stolici koju je privukla
kuhinjskom ostrvu. Činilo se da Arni uopšte nije registrovao njeno
prisustvo.
Ako je već morala da doda treću osobu u jednačinu, Arni uopšte nije
toliko loš.
Čula je muškarce kako se vraćaju pa je otišla na sprat. Svi su bili
primorani da budu zajedno na putu ovamo, ali sada, kada su mogli da
se povuku u zasebne sobe, mogli su da daju malo prostota jedni
drugima. Znala je da Danijel i njegov brat imaju o mnogo čemu da
razgovaraju, i nije bilo razloga da ona to sluša.
U svom skladištu nije imala šta mnogo da radi. Dopunila je male
špriceve s kiselinom, premda nije mogla da se seti scenarija u kom bi
joj oni ovde mogli biti potrebni. Mogla je da radi na vađenju srži iz
koštica bresaka, ali ih je ostavila u ambaru. Nije vredelo rizika ići na
internet, čisto u slučaju da se ovde zadrži neko vreme, a nije imala
nikakvo drugo štivo. Razmišljala je o jednom projektu, ali je jedan deo
nje silovito odbijao pomisao da to zapiše. Premda Nacionalna
bezbednost baš i nije neko vreme bila na njenoj strani, ona i dalje nije
želela da javnost dovede u opasnost. Pisanje memoara nije bila opcija.
Ali morala je o svemu da razmisli na organizovan način. Možda ako
bi zapisala samo neke ključne reči, da bi kasnije lakše mogla svega da
se seti?
Bila je sigurna u jedno: nešto što je čula u onih šest godina koliko je
radila s doktorom Barnabijem bio je razlog za napad na laboratoriju i
za svaki pokušaj ubistva koji je kasnije usledio. Kad bi mogla da odredi
koji je to podatak bio, imala bi mnogo bolju ideju ko stoji iza plana
njenog ubistva.
Problem je bio u tome što je ona čula mnogo toga, i sve je bilo
strašno osetljivo.
Počela je da pravi spisak. Napravila je šifru, označivši njome
najvažnija pitanja, na primer nuklearna od A1 do A4. Četiri velike
bombe koje su neutralisane za vreme njenog boravka u laboratoriji. To
su bili najozbiljniji projekti na kojima je radila. Mora da je u pitanju bilo
nešto najozbiljnije prirode kada je zbog toga vredelo uništiti čitav njen
odsek.
Nadala se. Jer ako je to bio sitničavi ćef nekog prljavog admirala,
koji je verovao da ga je možda imenovala u toku neke istrage, onda
nema šanse da sazna ko je u pitanju.
Od T1 do T49 bile su nenuklearne terorističke akcije, sve kojih je
mogla da se seti. Bilo je tu i manjih pretnji - onih od kojih ništa nije bilo
- koje su joj sigurno promakle, znala je to. Ozbiljniji planovi, od T1 sve
do T17, bili su ili biološki napadi ili destabilizacija ekonomije ili uvoz
bombaša-samoubica.
Pokušavala je da pronađe sistem koji će joj pomoći da klasifikuje i
razvrsta sve zasebne akcije (prvo slovo grada porekla plus prvo slovo
grada mete? da li bi to bila jasna klasifikacija? hoće li zaboraviti
značenje oznaka? - ali navođenjem punih naziva mesta poverila bi
suviše podataka hartiji...) kada je čula Kevina kako je doziva.
„Hej, Oleander! Zašto se kriješ?“
Zatvorila je računar i prišla stepeništu.
„Želiš li nešto?“
Obišao je ugao stepeništa i podigao pogled prema njoj. Oboje su
ostali gde su, držeći razmak od čitave dužine stepeništa.
„Samo da te upozorim. Odlazim. Ostavio sam Danijelu telefon.
Pozvaću kada budem spreman, da bi mogla da pošalješ mejl.“
„Pripejd za jednokratnu upotrebu?“
„Nije mi ovo prvi rodeo, sestro.“
„Pa, srećno ti bilo, pretpostavljam.“
„Nemoj da si mi pretvorila kuću u laboratoriju smrti dok me nema.“
Prekasno. Potisnula je osmeh. „Pokušaću da se obuzdam.“
„To je verovatno to. Rekao bih da mi je bilo zadovoljstvo...“
Nasmešila se. „Ali mi smo oduvek bili iskreni jedno prema drugom.
Zašto bismo sada počeli s lažima?“
Nasmešio joj se u odgovor, a zatim se naglo uozbiljio. „Pazićeš na
njega?“
Pomalo je ostala zatečena njegovim zahtevom. Da joj Kevin ovako
poveri brata na čuvanje. A još ju je više zapanjio njen odgovor.
„Naravno“, obećala je odmah. Zabrinula se kada je shvatila koliko je
iskren njen odgovor bio, i koliko nehotičan. Naravno da će, koliko je u
njenoj moći, štititi Danijela. To se čak nije ni dovodilo u pitanje. Ponovo
se setila onog neobičnog osećanja koje se prvi put javilo u tami njenog
šatora za mučenje - njenog predosećanja da su se ulozi udvostručili, da
nije više bio jedan život u pitanju, već dva.
Deo nje se pitao kada će se osloboditi ovog osećaja odgovornosti.
Možda se čovek ovako oseća nakon ispitivanja nedužne osobe. Ili se
možda to dešavalo samo kada je ta osoba bila toliko... koja bi bila
odgovarajuća reč za to? Iskrena? Čestita? Moralna? Dobra kao Danijel?
Progunđao je nešto, a zatim se okrenuo i pošao prema glavnoj
prostoriji kuće. Nije ga više videla, ali ga je i dalje čula.
„Deni, dođi vamo. Još nešto moramo da uradimo.“
Radoznala - i odgađajući započeti zadatak; katalogizacija prošlih
košmara počela je da joj zadaje glavobolju - tiho je sišla niz stepenice
da vidi šta se dešava. Dovoljno dobro je poznavala Kevina da zna da ne
zove Danijela da se srdačno oproste uz zagrljaje i poljupce.
Dnevna soba bila je prazna - Arni je otišao - ali je čula glasove kroz
vrata s mrežicom. Izašla je na trem, gde ju je čekala Lola. Odsutno ju je
počeškala po glavi dok je posmatrala prizor osvetljen lampama s trema
i farovima sedana.
Ajnštajn, Kan i jedan rotvajler stajali su u stavu mirno ispred
Kevina. Činilo se da im se obraća dok ih Danijel posmatra.
Kevin je krenuo od svog najboljeg učenika. „Dođi, Ajnštajne.“
Pas mu je prišao. Kevin se okrenuo prema Danijelu. „To je tvoj
dragi, Ajnštajne. Dragi!“
Ajnštajn je dotrčao do Danijela mašući repom i počeo da ga njuška
duž nogu. Po Danijelovom izrazu videlo se da je jednako zbunjen kao i
Aleks.
„U redu“, rekao je Kevin drugim psima. „Kane, Ganteru, gledajte!“
Okrenuo je leđa Ajnštajnu i Danijelu, spustivši se u rvački čučanj, i
polako počeo da im se približava.
„Uzeću ti dragog“, zadirkivao je psa režećim glasom.
Ajnštajn se okrenuo i postavio se između Danijela i Kevina. Dlake
na vratu i ramenima su mu se nakostrešile i izdigle se najmanje
petnaest centimetara, a između iznenada ogoljenih očnjaka začulo se
preteče režanje. Demonski pas, kakvog je i srela, vratio se.
Kevin je krenuo nadesno, a Ajnštajn ga je blokirao. Krenuo je nalevo
prema Danijelu, a pas se bacio na svog gospodara i oborio ga uz
solidan tresak. U istoj sekundi uhvatio je čeljustima Kevinov vrat. Bio
bi to zastrašujući prizor da nije bilo osmeha na Kevinovom licu.
„Dobar momak! Pametan momak!“
„Ubij! Ubij!“, prošaputala je Aleks tiho.
Ajnštajn ga je pustio i odskočio mašući repom. Poigravao je napred-
nazad spreman za još jednu igru.
„Dobro, Kane, na tebe je red.“
Ponovo je Kevin označio Danijela kao dragog, a zatim pokušao da
ga napadne. Ajnštajn je ostao pored Kana; nadzirao ga je,
pretpostavljala je Aleks. Kada ga je Kevin napao, veliki pas ga je
naprosto jednom masivnom šapom udario u grudi i oborio ga. Istom
tom šapom ga je prikucao za tlo, a Ajnštajn je krenuo da mu zagrize
vrat.
„Ubij!“, rekla je glasnije.
Kevin ju je ovog puta čuo i uputio joj pogled kojim joj je jasno rekao:
Da nisam usred veoma važne lekcije, naredio bih ovim psima da te
pokidaju na komade.
Kan je sledeću rundu presedeo, a Ajnštajn je ponovo nagledao
situaciju. Rotvajler širokih grudi oborio je Kevina još silovitije nego
Ajnštajn. Čula je kako mu je izbio dah - to mora da je bolelo. Nasmešila
se.
„Imaš li nešto protiv da te pitam čemu sve ovo?“, upitao je Danijel
kada je Kevin ustao i počeo da otresa zemlju s tamnih farmerki i crne
majice.
„To je komanda koju sam kreirao za pse za ličnu zaštitu. Ova tri psa
će te čuvati životom. Takođe će ti se mnogo motati oko nogu.“
„Zašto dragi?“
„To je samo reč. Ali iskren da budem, uglavnom sam zamišljao da će
ta komanda služiti za zaštitu dece i žena...“
„Baš ti hvala“, odgovorio je Danijel.
„O, opusti se. Znaš da nisam to tako mislio. Osmisli bolju komandu
pa ćemo je koristiti na sledećoj generaciji.“
Nastupila je neprijatna tišina. Kevin je pogledao automobil, a zatim
brata.
 „Vidi, ovde si bezbedan, ali se ipak drži blizu pasa. I trovačice. Ona
je žilava. Samo nemoj jesti ništa što ti ponudi.“
„Siguran sam da ću biti dobro.“
„Ako se bilo šta desi, daj Ajnštajnu ovu komandu.“ Pružio mu je
komad papira veličine posetnice. Danijel ga je uzeo i stavio u džep i ne
pogledavši ga. Aleks je pomislila da je neobično to što Kevin nije želeo
da je izgovori naglas. Ili ju je možda zapisao jer nije verovatno da će je
Danijel upamtiti.
Kevin je sada izgledao kao da zaista razmišlja o zagrljaju, uprkos
onome što je ranije mislila, ali se Danijelovo držanje blago ukrutilo i
Kevin se okrenuo. Pričao je dok je prilazio sedanu.
„Razgovaraćemo više kada se vratim. Drži telefon kod sebe. Zvaću
te kada sve udesim.“
„Pazi se.“
„Razumem.“
Kevin je seo u automobil i pokrenuo motor. Desnu ruku je stavio na
suvozačev naslon za glavu i u retrovizoru pratio put dok je okretao
automobil prema glavnoj cesti. Nije ponovo pogledao brata. A zatim su
crvena stražnja svetla izbledela u daljini.
Neka težina kao da se podigla s Aleksinih grudi dok je odlazio.
Danijel je još jedan minut gledao za automobilom, a odani trio mu
je sedeo kraj nogu. Zatim se okrenuo i zamišljeno se popeo
stepenicama trema. Psi su se kretali s njim. Kevin se nije šalio kada je
rekao da će mu se stalno motati oko nogu. Danijel je imao sreće što se
Kan držao pozadi, jer ne bi video kuda ide.
Zastao je pored Aleks i zagledao se u istom smeru u kom je ona
gledala; oboje su zurili u neprozirnu crnu noć. Psi su im seli kraj nogu.
Lolu je rotvajler izgurao pa je zacvilela u znak protesta. Danijel je
obema rukama stegao ogradu trema, držeći se čvrsto kao da očekuje
promenu gravitacije.
„Da li je loše što mi je laknulo što je otišao?“, upitao je Danijel. „On je
prosto... mnogo, znaš? Ne mogu da obradim ono što se dešava kada on
stalno priča.“
Desna ruka je popustila stisak, a zatim se spustila u dno njenih leđa
gotovo automatski, kao da nije doneo svesnu odluku da je tu spusti.
Način na koji ju je stalno dodirivao podsetio je Aleks na
eksperiment koji su ona i Barnabi izveli pre mnogo godina s
komorama za čulnu deprivaciju. Bio je to efikasan način da se neko
natera da progovori a da se na njemu nikakvi tragovi ne vide, ali u
celini je to zahtevalo suviše vremena pa se nije moglo smatrati
najboljom opcijom.
Svako ko bi ušao u komoru, ma koliki bio njegov nivo otpora, imao
je istu reakciju kada bi bio pušten napolje; čeznuo je za fizičkim
kontaktom kao za drogom. Setila se iskustva koje joj je ostalo u sećanju
s jednim desetarom - volonterom s kojim su sarađivali u inicijalnoj fazi
testiranja - i veoma dugog i prilično neumesnog zagrljaja koji je od
njega dobila kada je izašao iz komore. Obezbeđenje je moralo da ga
odvaja od nje.
Danijel mora da se u velikoj meri oseća kao taj vojnik. Danima je bio
potpuno izvan svega što je smatrao normalnim životom. Biće mu
potrebna uteha da je pored njega još jedno živo i toplo ljudsko biće.
Naravno, ova dijagnoza se i na nju samu odnosila; ona je izvan svih
tokova normalnog života bila mnogo duže od Danijela. I premda je to
značilo da je navikla na nedostatak normalnosti, takođe je značilo da
već dugo čezne za kontaktom s drugim ljudskim bićem. Možda je zato
osećala ovu neverovatnu utehu kad god bi je on dotakao.
„Mislim da to nije loše“, odgovorila mu je. „Prirodno je da ti je
potrebno malo prostora da sve ovo obradiš.“
Nasmejao se jednom, bio je to mračniji zvuk od njegovog ranijeg
napada histerije. „Ali nije mi potrebno prostora ni od koga osim od
njega.“ Uzdahnuo je. „Kev je oduvek bio takav, čak i kada smo bili deca.
Mora da bude glavni, mora da bude u centru pažnje.“
„Zanimljiva odlika za špijuna.“
„Izgleda da je pronašao način da potisne te instinkte kada radi - a
onda oni svom silinom izbiju na površinu kada ne radi.“
„Ne bih ništa o tome znala. Ja sam jedinica.“
„Srećnice!“ Ponovo je uzdahnuo.
„Verovatno nije toliko loš.“ Zašto brani Kevina? - pitala se. Možda je
samo pokušavala da oraspoloži Danijela. „Da nisi u ovako ekstremnoj
situaciji, verovatno bi bilo lakše izaći s njim na kraj.“
„To je pošteno. Trebalo bi da budem pošten. Pretpostavljam da sam
samo... ljut. Strašno ljut. Znam da mu to nije bila namera, ali njegovi
životni izbori iznenada su uništili moj život. To tako liči na... Kevina.“
„Potrebno je neko vreme da prihvatiš ono što ti se dešava“, rekla je
Aleks polako. „Verovatno ćeš ostati ljut, ali biće ti lakše. Ja uglavnom
zaboravljam koliko sam ljuta. Ali meni je drugačije. Meni su ovo uradili
ljudi koje nisam dobro poznavala. Nije mi to uradio član porodice.“
„Ali tvoji neprijatelji pokušali su da te ubiju. To je gore; nemoj čak ni
pokušati da uporediš ono što se tebi desilo s onim što se dešava meni.
Kevin mene nikada nije želeo da povredi. Samo je teško, znaš? Osećam
se kao da sam umro, ali ipak moram da nastavim da živim. Ne znam
kako.“
Potapšala je njegovu levu ruku na ogradi, setivši se kako se ona
nakon toga osetila bolje kada su bili u kolima. Koža preko zglavaka bila
mu je napeta.
„Naučićeš, kao i ja. Pretvoriće se u rutinu. Život kakav si živeo pre
će postati... mutniji. A i zauzećeš filozofski stav. Mislim, katastrofe se
stalno dešavaju ljudima. Koja je razlika između ovoga i gerilskog rata,
na primer? Ili cunamija? Sve se menja, i ništa nije bezbedno kao što je
nekad bilo. A i bezbednost je oduvek bila samo iluzija... Izvini, ovo je
verovatno bio najusraniji utešni govor koji si ikada čuo.“
Nasmejao se. „Nije baš bio jako najusraniji. Osećam se malo bolje.“
„Pa, pretpostavljam da sam svoje obavila.“
„Kako si se upustila u sve ovo?“ Pitanje mu je palo sa usana lako,
kao da je to jednostavna stvar.
Oklevala je. „Kako to misliš?“
„Zašto si odabrala ovu... profesiju? Pre nego što su pokušali da te
ubiju, hoću da kažem. Da li si bila u vojsci. Da li si se dobrovoljno
javila?“
Ponovo je pitanja izgovorio lako, kao da pita kako je postala planer
ličnih finansija ili unutrašnji dekorater. Nedostatak osećanja bio je
znak sam po sebi. Gledao je preda se, zurio u tamu.
Nije izbegla odgovor ovog puta. I ona bi to želela da zna da joj je
sudbina za saputnika nametnula jednog od njenih kolega. Bilo je to
nešto što je pitala Barnabija na samom početku saradnje. Njegov
odgovor nije se mnogo razlikovao od njenog.
„Nikada je nisam izabrala u pravom smislu“, objasnila je polako. „I
ne, nisam bila pri vojsci. Studirala sam medicinu kada su mi se obratili.
Najpre sam bila zainteresovana za patologiju, ali sam zatim
promenila interesovanje. Zašla sam duboko u određenu vrstu
istraživanja - pretpostavljam da bi to moglo da se nazove određenom
vrstom hemijske kontrole uma. Nije mnogo ljudi radilo ono što sam ja
radila, a i bilo je mnogo prepreka na mom putu - sredstva, oprema,
subjekti na kojima bih mogla da eksperimentišem... pa, sve se svodilo
na sredstva. Profesori pod kojima sam radila nisu u potpunosti
razumeli moje istraživanje pa nisam imala podršku.
Onda su se misteriozni vladini zvaničnici pojavili i ponudili mi
priliku. Platili su moje velike studentske dugove. Mogla sam da završim
školovanje i usredsredim se na svoje istraživanje, podešavajući ga da
bude u skladu s ciljevima mojih novih gospodara. Kada sam završila
fakultet, prešla sam u njihovu laboratoriju, gde sam na raspolaganju
imala svu tehnologiju, o kojoj sam na fakultetu mogla samo da maštam,
i gde novac nikada nije bio problem.
Bilo je očigledno šta su želeli da napravim. Zapravo, nisu me lagali.
Bila sam svesna čemu doprinosim svojim radom, ali su to oni sročili
tako da to zvuči plemenito. Pomagala sam svojoj državi...“
Čekao je i dalje, zureći preda se.
„Nisam mislila da ću ja lično koristiti svoja jedinjenja na
subjektima. Mislila sam da ću ja samo obezbediti alat koji im je
potreban da...“ Polako je zatresla glavom napred-nazad. „Ali to nije tako
funkcionisalo. Antitela koja sam stvarala bila su previše
specijalizovana - lekar koji bi ih ubrizgao morao bi da razume način na
koji funkcionišu. A to je mogla samo jedna osoba.“
Ruka s njenih leđa nije se pomerala - bila je suviše mirna, sleđena u
mestu.
„Jedina osoba koja je bila u sobi za ispitivanje osim mene i subjekta
bio je Barnabi. U početku je on vodio ispitivanje. U početku me je
plašio, ali ispostavilo se da je on zapravo izuzetno nežan čovek...
Uglavnom smo bili u laboratoriji, stvarali i razvijali. Konkretna
ispitivanja sačinjavala su svega 5 procenata našeg posla.“ Duboko je
udahnula. „Ali često su, kada bi nastupila kriza, morali da vode
višestruka ispitivanja istovremeno; brzina je bila od ključnog značaja.
Morala sam da budem u stanju da radim sama. Nisam to želela, ali sam
razumela zašto tako mora. Nije bilo teško kao što sam mislila da če biti.
Teško je bilo pojmiti koliko sam u tome dobra. To me je uplašilo. I
nikada nije prestalo da me plaši.“ Barnabi je bio jedini kome je ovo
priznala. Rekao joj je da ne brine; ona je prosto bila jedna od onih ljudi
koji su dobri u svemu što rade. Sklona da u svemu briljira.
Aleks je pročistila grlo u kom se iznenada pojavila knedla. „Ali
postizala sam rezultate. Spasla sam mnoge živote. I nikada nikoga
nisam ubila - ne dok sam radila za vladu.“ Sada je i ona počela da zuri u
tamu. Nije želela da vidi njegovu reakciju. „Uvek sam se pitala imam li
prava da zbog toga sebe ne smatram čudovištem.“
Bila je prilično sigurna da je odgovor odričan...
„Hmmm...“ Bio je to tek tihi otegnuti zvuk u dubini njegovog grla.
Nastavila je da zuri u tamu pred sobom. Nikada nije pokušala da
objasni drugom ljudskom biću ovaj svoj izbor - liniju domina koja je
dovela do onoga u šta se pretvorila. Mislila je da to nije baš najbolje
izvela.
A zatim se on tiho zakikotao.
Sada se okrenula da ga pogleda u neverici.
Usne su mu se nabrale u nevoljnom poluosmehu. „Pripremio sam
se da čujem nešto baš uznemirujuće, ali mi je sve ovo zvučalo mnogo
razumnije nego što sam očekivao.“
Skupila je obrve. Njena priča mu je bila razumna?
Stomak mu je zagrmeo. Ponovo se nasmejao i napetosti trenutka
kao da je nestalo s tim zvukom.
„Da li te je Kevin nahranio?“, upitala je. „Ovde, izgleda, vlada politika
samoposluge.“
„Godila bi. mi hrana“, složio se.
Odvela ga je do zamrzivača, pokušavajući da sakrije svoje
iznenađenje što se on prema njoj ne ponaša ništa drugačije nego pre.
Nekako joj se činilo opasnim izgovoriti sve ono naglas. A opet,
pretpostavljala je da on najgore o njoj već zna, i saznao je to na
najokrutniji mogući način. Njeno objašnjenje zaista nakon toga nije
bilo ništa.
Danijel možda i jeste bio gladan, ali nije bio preterano oduševljen
dostupnim namirnicama. Nevoljno je odabrao picu, kao i ona,
gunđajući zbog Kevinovih nedostataka u kuhinji, što je, na osnovu
onoga što je čula, bila dugoročna pojava. Razgovor je tekao lako kao da
je ona za njega samo još jedna obična osoba.
„Ne znam odakle mu sva ona manična energija“, rekao je Danijel,
„kada jede samo ovo.“
„Ni Arni ne može biti neki kuvar. Gde li je on nestao?“
„Legao je da spava pre nego što je Kevin otišao. Pretpostavljam da
rano ustaje. Mislim da se njegova soba nalazi tamo pozadi.“ Danijel je
pokazao na suprotnu stranu stepeništa.
„Da li ti deluje malo neobično?“
„Šta, s onim ćutanjem? Pretpostavljam da je to lepak u njihovom
odnosu. Moraš biti u stanju da progutaš to što neko bez prestanka
priča ako hoćeš da budeš prijatelj s Kevinom. Nema tu mesta za tvoje
reči.“
Frknula je.
„Ispod pice sam video sladoled. Želiš li?“, upitao je.
Želela je pa je počela potraga za kašikama i činijama. Danijel je
pronašao kašiku za sladoled, i kašike za jelo, ali su sladoled morali da
stave u šolje od kafe. Dok ga je posmatrala kiko sipa sladoled iz kutije,
nešto joj je palo na pamet.
„Da li si ti levak?“
„Uh, da.“
„O, mislila sam da je Kevin dešnjak, ali ako ste jednojajčani blizanci,
to znači...“
„Obično“, rekao je Danijel pružajući joj šolju. Sladoled je bio od čiste
vanile, nije nešto što bi sama birala, ali je bila srećna što ima bilo šta
što sadrži šećer. „Mi smo jedinstveni. Mi smo ono što nazivaju
odrazom u ogledalu. Oko dvadeset procenata jednojajčanih blizanaca -
onih u kojima se jajna ćelija kasno podeli, tako kažu - razvijaju se kao
suprotnosti jedan drugom. Tako da nam lica nisu sasvim jednaka
ukoliko ono drugo ne posmatraš kao odraz. To ne znači mnogo,
naročito Kevinu.“ Uživao je u prvom zalogaju sladoleda, a zatim se
nasmešio. „Ja ću, s druge strane, imati ozbiljan problem ako mi zatreba
transplantacija nekog organa. Svi moji unutrašnji organi stoje na
suprotnoj strani od uobičajene, tako da će biti strašno komplikovano
zameniti određene delove ukoliko ne pronađu organ nekog drugog
obrnutog blizanca čiji genetski materijal mi odgovara. Drugim rečima,
bolje da se nadam da mi nikada neće biti potrebna jetra.“ Ponovo je
uzeo zalogaj sladoleda.
„Mnogo bi više smisla imalo kada bi Kevin bio onaj naopaki.“
Nasmejali su se uglas, ali bilo je to mnogo blaže nego ranije tog
dana. Izgleda da su izbacili histeriju iz sebe.
„Šta piše na papiru - na onom na kom je komanda za psa?“
„Pisalo je, velikim slovima, IZBEGNI PROTOKOL.“
„Misliš li da će se nešto loše desiti ako je izgovorimo naglas?“,
upitala je.
„Pretpostavljam da je moguće. Spreman sam u sve da poverujem
nakon što sam video njegov tajni brlog.“
„Kevin zaista mora da unajmi nekog da pronađe bolju formulaciju
komandi. Ne ide mu baš najbolje.“
„Pretpostavljam da to sada može da bude moj posao“, uzdahnuo je
Danijel. „Zaista volim pse. Moglo bi biti zabavno.“
„I to je kao podučavanje, zar ne?“
„Ako mi Kev dozvoli da to radim“, namrštio se Danijel. „Pitam se da
li on misli da ću ja samo čistiti boksove? Ne bi to bilo ništa neobično za
njega.“ Ponovo je uzdahnuo. „Bar mi se čini da su mu svi učenici
prilično bistri. Misliš li da bih mogao da ih naučim da igraju odbojku?“
„Pa... zapravo, mislim. Čini mi se da nemaju ograničenja.“
„Pretpostavljam da neće biti baš tako loše. Zar ne?“
„Tako je“, rekla je samouvereno. A zatim u mislima nazvala sebe
lažovom.
 POGLAVLJE 14

Kada se probudila, prvi problem joj je bio bol. Nesvesnost joj je

omogućila da na trenutak zaboravi na bol, a taj period olakšanja joj je,
premda dobrodošao, buđenje učinio još gorim.
U sobi je vladao mrkli mrak. Pretpostavljala je da tu negde iza kutija
postoji prozor, ali i da mora da je prekriven roletnom. Kevin ne bi želeo
da se noću vidi suviše osvetljenih prozora. Bolje da se čini kao da u kući
ne živi mnogo ljudi. Koliko su lokalci znali, Arni je bio jedini stanar
kuće.
Okrenula se u poljskom krevetu da ustane, i zaječala kada je levim
ramenom i kukom udarila u drvenu ivicu, a zatim je potražila prekidač
za svetlo. Raščistila je široku stazu od poljskog kreveta do vrata, da ne
doprinese svojim povredama teturajući se u mraku. Kada je uključila
svetlo, deaktivirala je kablove, a zatim uklonila gas-masku. S obzirom
na to da je ovde bilo ljudi koje nije želela da ubije, koristila je
uspavljujući gas pod pritiskom.
Hodnik je bio prazan, vrata kupatila otvorena. Vlažan peškir visio je
na sušilici, tako da je Danijel verovatno budan. To je nije čudilo. Ostala
je budna dokasno, baveći se svojim spiskom po sećanju, i očajavajući
dok je kucala, jer se za nedelju dana neće sećati šta znače njene silne
šifrovane beleške. Dok je radila na spisku, primetila je brojne tajne
zbog kojih je vredelo ubiti nekoga, ali nijednu koja bi bila vezana samo
za nju i Barnabija. Da je bilo koja od tih tajni bila koren problema, bilo
bi i drugih žrtava. Na osnovu onog što je ona mogla da prati u vestima,
nakon njene i Barnabijeve smrti nije bilo drugih čija bi imena
prepoznala. Bar ti podaci nisu dospeli u javnost.
Dok je šamponirala kosu, razmišljala je kako bi mogla da suzi
vremenski okvir. Obično su joj najkreativnije ideje padala na pamet
pod tušem.
Barnabi je oduvek bio paranoičan, ali nije počeo da dela u skladu s
tom paranojom sve do dve godine pred smrt. Setila se tog prvog
razgovora, prvog puta kada je shvatila da je u stvarnoj opasnosti. Bila je
kasna jesen - oko Dana zahvalnosti. Ako to nije bila nasumična
promena, ako je postojao neki katalizator, možda je Barnabi reagovao
na slučaj koji je predstavljao problem. Nije mogla da bude sigurna u
tačan trenutak, ali je bila prilično sigurna u ispitivanja koja su se
dešavala nakon te promene - sećala se da su sva ona bila prožeta
novim stresom i smetnjama. Tako da je njih mogla da isključi. Sa
lakoćom se sećala svih slučajeva iz prve godine kada joj je sve bilo
užasno novo i neobično; i njih je mogla da isključi. Ostalo joj je još tri
godine posla da sortira i dve nuklearne pretnje, ali je bila srećna što je
makar i u najmanjoj meri uspela da suzi broj slučajeva na koje bi
trebalo da obrati pažnju.
Dopali su joj se meki peškiri kojima je kupatilo bilo opremljeno.
Kevin je očigledno uživao u udobnosti. Ili je to možda Arni voleo meke
stvari. Ma ko to bio, snabdeo je kupatilo svim potrepštinama kakve bi
imao i kakav hotel, samo što su pakovanja bila velika. U tuš-kabini su
se nalazili i šampon i balzam. Pasta za zube, losion i vodica za ispiranje
usta stajali su na polici iznad umivaonika. Lep detalj.
Obrisala je ogledalo peškirom i žurno potvrdila da još ne sme da se
pojavi u javnosti. Modrice oko očiju sada su u najvećoj meri bile
bolešljivo zelene boje, s tamnijim ljubičastim krugom po obodu. Usna
je počela da joj splašnjava, ali je zbog toga superlepak bio samo još
očigledniji. Modrice na obrazima tek što su počele da se žute po
ivicama.
Uzdahnula je. Proći će najmanje nedelju dana pre nego što bude
spremna da s ovim licem izađe među ljude, čak i našminkana.
Nakon što je obukla najmanje prljavu odeću, pokupila je ostalu
odeću, smotala je u majicu, improvizovanu kesu za pranje veša, i
krenula u potragu za vešernicom. U prizemlju je bilo tiho i mirno. Čula
je lavež u daljini. Danijel i Arni verovatno su bili napolju sa životinjama.
Pronašla je prostranu vešernicu zavučenu iza kuhinje. Primetila je
stražnja vrata - uvek je dobro poznavati sve izlaze - i veliki plastični
uložak u dnu vrata. Bio joj je potreban trenutak da shvati da su to
vratašca za psa - ogromna vratašca za psa, dovoljno velika da i Kan
uđe. Do sada nije videla nijednog psa u kući, ali izgleda da im nije uvek
zabranjeno da ulaze. Uključila je mašinu i krenula u potragu za
doručkom.
Ormarići nisu bili ništa bolje opremljeni od frižidera. Polovina je
bila puna konzervi pseće hrane, a druga polovina u najvećoj meri
prazna. U lončetu na pultu nalazilo se malo kafe, hvala bogu. Takođe je
pronašla sveže kekse, koje je opustošila. Očigledno je bilo da su Kevin i
Arni manje marili za hranu nego za peškire. Pronašla je šolju iz
izviđačkog kampa iz 1983. godine, okrpljenu i izbledelu - mora da je
neka uspomena. Ali poslužila je svrsi. Kada je popila kafu, stavila je
šolju u mašinu za pranje sudova od nerđajućeg čelika i krenula da vidi
kakav je dnevni plan.
Lola i Kan bili su na tremu zajedno s rotvajlerom čije ime nije mogla
da upamti. Svi su ustali, kao da su samo nju čekali, i krenuli za njom
prema pomoćnoj zgradi. Pomilovala je Lolu nekoliko puta; činilo joj se
da je to pristojno.
Severno od moderne pomoćne zgrade nalazila se velika ograđena
poljana puna životinja. U sredini je stajao Arni i izdavao komande
razigranim psima. Činilo se da ga većina ne sluša, ali je bilo nekoliko
pasa koji su izigravali učiteljeve miljenike. Nigde nije videla Danijela.
Ušla je u pomoćnu zgradu i otišla sve do ostave na drugom kraju. Kevin
i Arni su mnogo bolje opremili pseću ostavu nego frižider. Danijela ni
tu nije bilo. Otišla je do ivice dvorišta za dresuru, ne znajući šta drugo
da radi. Bilo je to neobično; navikla je da je sve vreme sama. Ali sada
nigde nije bilo Danijela i iznenada je počela da paniči.
Arni, naravno, nije obraćao ni najmanje pažnje kada je prišla ogradi
i uhvatila se prstima za žicu. Posmatrala ga je kako radi s mladim
nemačkim ovčarom - sa još uvek prevelikim šapama i preklopljenim
ušima - još dugo nakon što bi njoj samoj ponestalo strpljenja. Lolina
dva kučeta su prišla i prislonila se uz ogradu da izmame umivanje od
majke. Udovoljila im je nekoliko puta, a zatim zalajala na njih, čudnim
glasom koji je podsetio Aleks na glas njene majke kada ju je opominjala
da radi domaći nakon večere. I naravno, dva poluodrasla kučeta
oteturala su se nazad prema čoveku s keksićima.
Možda je Danijel otišao do strelišta. Kevin je rekao da se ovde
negde nalazi kamionet, ali ga ona nije videla. Poželela je da ju je Danijel
sačekao. Želela je da se igra zig zauerom još malo. I iskreno, mogla je
baš i da vežba sa svojim PPK. Život joj nikada pre nije zavisio od
preciznog gađanja, ali možda bi u budućnosti mogao. Nije želela da
protraći neočekivanu priliku da unapredi svoje veštine.
Još jedno pola sata posmatrala je Arnija s mladim psima. Konačno
ga je prekinula, više iz dosade nego iz neke neodoljive potrebe da zna.
„Hej!“, doviknula je nadglašavajući se s kevtanjem pasa. „Uh, Arni?“
Podigao je pogled, ali mu se pa licu nije video ni trag interesovanja.
„Da li je Danijel otišao kamionetom do strelišta? Kada je otišao?“
Klimnuo je, a zatim slegao ramenima. Pokušala je da prevede, ali je
odustala. Moraće da pojednostavi pitanja.
„Uzeo je kamionet?“, potvrdila je.
Arni se ponovo usredsredio na pse, ali je dobila odgovor. „Valjda.
Nije bio tamo kada sam poslednji put svratio do ambara.“
„Koliko daleko je strelište?“, upitala je. Činilo joj se predaleko da se
ide peške, ali bi baš mogla i da pita.
„Osam kilometara, vazdušnim putem.“
Nije bilo daleko koliko je mislila. Danijel je voleo da trči - možda je
ostavio kamionet? Pa, i samoj bi joj godilo trčanje, ali on će verovatno
krenuti nazad pre nego što ona stigne tamo.
„I ne znaš kada je otišao?“
„Nisam ga video. Ali pre devet sigurno.“
Prošlo je više od sata. Bez sumnje će se uskoro vratiti. Sačekaće
svoj red.
Bilo je dobro što se Danijel zanimao za vežbe gađanja. Možda je do
njega ipak doprlo nešto od onoga što su mu ona i Kevin govorili. Nije
želela da i on živi u strahu, ali to je bila najbolja opcija. Strah će ga
održati na životu.
Mahnula je Arniju da mu se zahvali, a zatim krenula nazad prema
kući, s krznenom pratnjom, da dovrši sušenje veša.
Sat kasnije nosila je čistu odeću po prvi put u nekoliko dana i
osećala se fantastično. Stavila je odeću koju je nosila u mašinu za
pranje veša, srećna što joj sva odeća ponovo lepo miriše. Posvetila je
još pola sata projektu sećanja; bar se sećala svojih šifara i dvanaest sati
kasnije. Pokušavala je da ih poreda hronološki koliko je god to bilo
moguće, premda je njen sistem nabrajanja pre svega bio zasnovan na
ozbiljnosti pretnje. Možda je to unelo veću zabunu nego što je bilo
potrebno, ali nije sada želela da menja sistem organizacije.
Ovog jutra radila je na terorističkim događajima broj petnaest i tri -
pokušaju podmetanja bombe u podzemnoj železnici i ukradenom
biološkom oružju - pokušavajući da se seti nekih imena. S teroristima i
ruskim profiterima vezanim za broj petnaest su se obračunali, tako da
to verovatno nije imalo nikakve veze s njima. Ipak je zabeležila i to. NJ
je bila suviše očigledna skraćenica pa je stavila MB za Menhetn-Bronks;
voz je bio meta napada. TT za frakciju, KV za Kalešu Valis, VR za Rusa
koji im je prodao materijal. Bilo je i nekoliko autsajdera koji su im
pomagali i podsticali ih: RP, FD, BB.
Broj tri, koliko se sećala, imao je nekoliko nerešenih petlji, ali je taj
slučaj predat CIA. Pogledala je slova Dž, I-P - Džamu u Indiji, na granici s
Pakistanom. KT - zvali su je Kuga iz Takome. Razvila ju je poznata
teroristička ćelija iz beležaka jednog američkog naučnika, koje su
ukradene iz laboratorije blizu Sijetla. Odmetnuti agent FA učestvovao
je i u događajima T10 i T13. Odeljenje je i dalje pomagalo CIA da dođe
do informacija o tom agentu u vreme kada je bio otpušten. Pitala se da
li je CIA ikada ovaj slučaj sasvim zatvorila. Kevin je u to vreme imao
pune ruke posla u Meksiku pa verovatno ne bi mogao da joj odgovori.
DH je bio američki naučnik kome je formula ukradena, OM je bio član
terorističke organizacije koga je ispitivala. Mislila je da je tu bio nekako
upleten još neki Amerikanac - ali ne kao učesnik u događajima. Ili je to
ime bilo povezano s brojem četiri? Samo se sećala da je ime bilo
kratko, da je zvučalo odsečno... da li je počinjalo na slovo P?
Nije joj nikada bilo dozvoljeno da pravi beleške, naravno, pa nije
mogla ovo nigde da proveri. Bilo je to frustrirajuće. Dovoljno da
odustane od beleženja i odluči da je vreme za ručak. Keks je baš i nije
zasitio.
Kada je ušla u dnevnu sobu, čula je tiho brujanje motora pred
kućom, a zatim i zvuk zaustavljanja velikih guma na šljunku. Konačno.
Iz navike je provirila napolje da se uveri da je to Danijel. Baš kada je
provirila, on je ugasio motor. Prašnjavo beli stari model Tojotinog
kamioneta s jednako starim i prašnjavim poklopcem tovarnog
prostora stajao je parkiran na mestu na kom su sinoć ostavili sedan, a
Danijel je izlazio na vozačeva vrata. Ajnštajn je iskočio za njim.
Dok se divila običnoj spoljašnjosti automobila - savršen za
uklapanje - kičmom je počela da joj se penje tiha strepnja. Sledila se i
razrogačenim očima počela da šara unaokolo poput uplašenog zeca,
pokušavajući da proceni pravac iz kog dolazi opasnost. Šta je to njena
podsvest primetila, a ona nije?
Usredsredila je pažnju na papirnu kesu pod Danijelovom levom
rukom. Dok ga je posmatrala, povukao je prednje sedište i izvukao još
jednu kesu. Ajnštajn mu je veselo poigravao oko nogu. Kan i rotvajler
strčali su niz stepenice trema da im se pridruže.
Osetila je kako joj se krv povlači s lica ostavljajući za sobom osećaj
vrtoglavice.
A kada je trenutak šoka prošao, pokrenula se. Pojurila je za psima,
osećajući kako joj se krv vraća u modre obraze.
„Hej, Aleks!“, doviknuo je Danijel veselo. „Imam još nekoliko kesa
pozadi, ako si raspoložena za...“, naglo je stao kada je primetio njen
izraz. „Šta se desilo? Kevin...“
 „Gde si bio?“, ispljunula je reči kroz zube.
Trepnuo je jednom. „Samo sam skoknuo do grada pored kog smo
prošli kada smo dolazili ovamo. Čildres.“
Skupila je šake u pesnice.
„Poveo sam psa“, rekao je. „Ništa se nije desilo.“
Prinela je jednu pesnicu ustima, trgla se i pokušala da se smiri. Nije
on kriv. Prosto ne razume. Ona i Kevin trebalo je bolje da ga pripreme.
Pogrešila je što je pretpostavila da je dobio neke smernice dok je ona
spavala u kolima. Ali ako Kevin nije pripremao Danijela za novi život, o
čemu su razgovarali svih onih sati?
„Da li te je neko vid... naravno da jeste. Kupovao si. Koliko te je ljudi
videlo?“
Ponovo je trepnuo. „Jesam li uradio nešto pogrešno?“
„Išao si u grad?“, zagrmeo je duboki glas iza nje.
Danijel je pogledao u tačku iznad njene glave. „Da - mislim,
ponestalo vam je namirnica. Samo sam želeo da kupim nešto što nije
smrznuto, da li me razumeš? Delovalo mi je kao da imaš posla...“
Okrenula se i pogledala Arnija. Lice mu je bilo bezizražajno, ali ga je
poznavala dovoljno dobro da vidi male pukotine u fasadi - tragove oko
očiju, jednu blago izraženu venu na čelu.
„Imaš li načina da stupiš u vezi s Kevinom?“, upitala ga je.
„Misliš s Džoom?“
„Verovatno. S Danijelovim bratom.“
„Ne.“
„Šta sam sad uradio?“, upita Danijel molećivo.
Uzdahnula je kada se okrenula prema njemu. „Sećaš li se kada je
Kevin rekao da niko ovde nikada nije video njegovo lice? Pa... sada su
ga videli.“
Danijelu je boja počela da se povlači s lica kada je ovo obradio. „Ali...
koristio sam lažno ime. Rekao sam... da sam u prolazu.“
„S koliko ljudi si razgovarao?“
„Samo s kasirkom u prodavnici i u...“
„Na koliko si mesta otišao?“
„Tri...“
Ona i Arni su razmenili poglede - njen je bio užasnut, njegov
potpuno nedokučiv.
„Kevin mi je ostavio novac za stvari koje je mislio da će mi možda
trebati - pretpostavio sam da misli na stvari kao što su jaja i mleko“,
rekao je Danijel.
 „Mislio je na lažne lične karte!“, prasnula je Aleks.
Nestao mu je i ostatak boje s lica, a on je samo zinuo.
Dugo su gledali u njega.
Danijel je duboko udahnuo, vidno se trudeći da se smiri.
„Dobro“, rekao je. „Uprskao sam. Možemo li da unesemo namirnice
unutra pre nego što mi kažete koliko gadno? Samo ću grešci dodati
štetu ako mi se hrana pokvari u kamionetu.“
Usana stisnutih u tanku liniju - ignorišući iritantnu grudvu
superlepka - Aleks je klimnula i prišla da mu pomogne da iznese
namirnice. Videla je silne kese u tovarnom delu i ponovo osetila kako
joj se modrice na licu pune krvlju.
Naravno, osim što je otišao u najbliži grad, kupio je dovoljno hrane
da nahrani vojsku ljudi. A ako je postojalo još nešto čime je mogao da
se istakne i bolje ureže ljudima u pamćenje, verovatno je i to uradio.
U pretećoj tišini, Aleks i Arni uneli su sve kese i stavili ih na pult.
Danijel je išao od ormarića do frižidera i smeštao namirnice na
odgovarajuće mesto. Aleks bi pomislila da ne razmišlja dovoljno
ozbiljno o onome što je uradio da mu lice nije menjalo boju; premda
mu je izraz bio smiren, obrazi i vrat bi mu iznenada buknuli, a zatim bi
ponovo prebledeo.
Period hlađenja je verovatno bio dobra ideja. Dao je Aleks priliku da
o svemu razmisli i da realistično sagleda opasnost. Već je bila spremna
da ukrade Arniju kamionet i nestane, ali je znala da bi to bila preterano
burna reakcija. Ponekad su burne reakcije mogle da spasu život, ali su
mogle i da odvedu u još veću opasnost. Morala je da ima na umu svoje
lice; beg bi joj sada izazvao samo još više problema.
Danijel je i poslednju namirnicu - nekakvo zeleno lisnato povrće -
spremio u frižider i zatvorio vrata. Nije se okrenuo, samo je nastavio
da stoji glave blago pognute prema nerđajućem čeliku.
„Koliko je gadno?“, upitao je tiho.
Pogledala je Arnija. Činilo se da on nije voljan da govori.
„Reci mi bar da si platio kešom“, počela je.
„Jesam.“
„Pa, i to je nešto.“
„Ali ne sve“, pretpostavio je Danijel.
„Nije. Čildres je veoma mali grad.“
„Ima nešto preko šest hiljada stanovnika“, zabrundao je Arni.
Bilo je gore nego što je mislila; znala je i za srednje škole s više
učenika.
 „Znači da će svi upamtiti stranca u gradu“, rekla je. „Primetili su te
sigurno.“
Danijel se okrenuo prema njoj. Lice mu je bilo pribrano, ali mu je
pogled bio zabrinut.
„Da, shvatam sad“, složio se.
„Bio si u Arnijevom kamionetu, s Arnijevim psom“, rekla je Aleks.
„Neko bi mogao da te poveže s Arnijem.“
„Ajnštajn je ostao u kamionetu“, rekao je Danijel. „Mislim da me
niko nije video kako ulazim u kola i izlazim iz njih.“
„U gradu je stoticu sličnih kamioneta. Pet automobila je potpuno
iste boje, godine proizvodnje i model; dva imaju različit samo poklopac
tovarnog prostora“, rekao je Arni, i to ne Danijelu, već Aleks. „Polovina
ljudi u gradu vodi i psa sa sobom.“
„To je korisno“, rekla je Arniju. „Dobro ste odradili posao.“
„Koliko to utiče na tebe?“, upitao je Danijel.
Arni je slegao ramenima. „Ni na koji način. Ljudi brzo zaboravljaju
takve stvari kada nemaju razloga da ih pamte. Primirićemo se,
verovatno od toga neće biti ništa.“
„Ali kako bilo, sad to ne možemo da promenimo“, razmišljala je
Aleks. „Moraćemo biti naročito pažljivi.“
„Kevin će pobesneti“, uzdahnuo je Danijel.
„A kada on nije besan?“, upitala je Aleks, a Arni se zacerekao. „Kako
bilo, sam je kriv što ti ništa nije objasnio. Što je greška koju ja neću
ponoviti.“ Pokazala je kauč.
Arni je klimnuo, zatim teškim korakom izašao napolje i vratio se
svom poslu. Kevin je odabrao dobrog partnera. Uhvatila je sebe da žali
što Arni nije Danijelov brat umesto Kevina. S Arnijem je bilo mnogo
lakše izaći na kraj.
„Šta kažeš na to da pripremim ručak dok mi držiš predavanje?“,
ponudio je Danijel.
„Imam grčeve od gladi. Ne znam na čemu Arni preživljava ovde.“
„Naravno“, rekla je. Dovukla je barsku stolicu i sela na nju.
„Zaista sam mislio da radim nešto korisno“, promrmljao je Danijel
prilazeći frižideru.
„Znam, Danijele, znam. I ja sam gladna“, priznala je.
„Sledeći put ću najpre pitati“, obećao je.
Uzdahnula je. „I to je početak.“
Premda nije želela da prizna, veliki sendvič koji joj je Danijel napravio u
velikoj meri je smekšao njen stav prema incidentu. Dok su jeli,
objasnila mu je osnove - biće vremena za pojedinosti kada budu imali
konkretan zadatak pred sobom - a on je pažljivo slušao.
„Ne znam kako da na taj način posmatram svet“, priznao je. „Sve mi
se to čini strašno paranoično.“
„Tako je. Paranoja je upravo ono što želimo da postignemo.
Paranoja je dobra.“
„To je malo kontradiktorno onome što nas uče u stvarnom svetu, ali
ću se truditi da promenim tačku gledišta. Sigurno ću gledati da se
najpre s tobom konsultujem pre nego što nešto uradim. Pre nego što i
udahnem.“
„Počećeš da kapiraš. Nakon nekog vremena ti to pređe u naviku. Ali
nemoj da ono što si nekada poznavao smatraš stvarnim svetom. Stvari
koje se dešavaju u ovom svetu daleko su realnije, i daleko trajnije. Ovo
je primitivan svet - važni su instinkti održanja. Znam da ih imaš; rođen
si s njima. Samo moraš da probudiš taj deo sebe.“
„Moram da razmišljam kao lovina.“ Pokušao je da zadrži vedar izraz
lica, ali je videla koliko ga je ova ideja potresla.
„Da. Ti i jesi lovina. I ja sam. I tvoj brat je.“
I dođavola, po svoj prilici, i Arni je. To je veoma popularno stanje u
ovim krajevima.
„Ali ti“, rekao je polako, „i moj brat, a verovajno i Arni, i dalje ste
predatori. Ja sam samo plen.“
Odmahnula je glavom. „I ja sam bila običan plen u početku. Naučila
sam. Imaš prednost koju ja nisam nikada imala. Deliš identični
genetski kod sa svojim bratom, vrhunskim predatorom. Videla sam te
na strelištu - kada ti se instinkti probude, bićeš i te kako sposoban da
vodiš računa o sebi.“
„Govoriš to samo da bih se ja osećao bolje.“
„Govorim ti to jer sam ljubomorna. Kada bih bila visoka i snažna i
prirodno talentovani strelac, to bi silno izmenilo ovu igru u moju
korist.“
„Kada bih ja bio pametan i paranoičan, ne bih nas doveo u
opasnost.“
Nasmešila se. „Ne možemo to da poredimo. Ti imaš sposobnost da
učiš; ja nikada neću moći da postanem viša.“
Nasmešio joj se. „Ali mnogo si neupadljivija tako.“
„Uh“, zaječala je. „Hajde da radimo nešto korisno i pucamo u bale
sena.“
„Dobro, ali moram da se vratim do“, pogledao je na sat na polici
iznad kamina, „šest najkasnije.“
Aleks je bila zbunjena. „Da li ti počinje omiljena serija ili tako
nešto?“
„Ne. Dužan sam ti večeru, a ne mogu da te izvedem u grad.“
Nasmešio joj se pokajnički. „To je jedan od razloga, osim gladovanja,
zašto sam išao u nabavku.“
„Um...“
„Pozvao sam te na večeru. Zar se ne sećaš?“
„O, sećam se. Samo mislim da smo poravnali račune u pogledu
svega što si mi ponudio pre nego što sam te otela.“
„Neću se osećati dobro ako to ne učinim. Kako bilo, neko mora da
kuva, a ja nisam loš. A znam da su Kevin i Arni u tom pogledu
beskorisni.“
Aleks je uzdahnula. „Verovatno sam ja jednako loša.“
„Dakle, dogovorili smo se. Hajde sad da radimo na tvojoj
preciznosti.“

Danijel je toliko brzo učio da nije ni bilo čudo što je Kevin regrutovan u
službu. Dok su vežbali, Danijel je pričao Aleks o Kevinovom talentu za
sportove i njegovom naročitom daru za precizno gađanje. Izgleda da su
dečaci s ocem učestvovali na mnogim takmičenjima i da je Kevin
gotovo uvek kući donosio trofej.
„Pogrešio sam jednom i pobedio ga, kada smo imali devet godina.
Nije bilo vredno toga. Otad sam išao s njima samo da bi tata bio srećan,
ali nisam se više takmičio. Pronašao sam svoja interesovanja, s kojima
Kevin nije želeo da se bakće. Kao što su knjige. Učestvovanje u životu
zajednice. Trčanje. Časovi kulinarstva. Ženske stvari, kako mi je često
govorio.“
Aleks je stavila novi šaržer. Brzo su trošili Kevinovu municiju, ali
nije mnogo marila za to. Mogao je da priušti sebi da kupi novu.
Danas je detaljno pretražila ambar i pronašla je nekoliko zaliha
novca. Čini se da je nešto od novca od narkotika došlo kući s njim.
Uopšteno se držala pravila da izbegava krađu ukoliko joj ne ponestane
opcija, ali sada je ozbiljno pala u iskušenje da uzme sve što može da
ponese. Ipak je delimično Kevinova krivica što je sada mnogo
siromašnija nego prošlog meseca.
„Pitam se šta bi mi se desilo da sam imala brata ili sestru koji su bili
bolji od mene u hemiji i biologiji u srednjoj školi?“, pitala se. „Da li bih
odustala? Da li bih postala računovođa?“
Ispalila je metak i nasmešila se. Pravo u srce.
„Možda si više takmičarski nastrojena od mene. Možda bi se ti
borila za krunu.“
Nagnuo se opušteno, zauzeo poziciju za pucanje i ispalio metak u
balu sena sto metara dalje od njene.
Ponovo je ispalila metak. „Možda bih bila srećnija kao računovođa.“
Danijel je uzdahnuo. „Verovatno si u pravu. Ja sam bio prilično
srećan kao profesor. Nije to glamurozna karijera, ali ume da bude
sasvim zadovoljavajuća. Zapravo, mislim da je normalnost u velikoj
meri potcenjena.“
„Ne bih znala. Ali zvuči lepo.“
„Nikada nisi bila obična.“ Nije to bilo pitanje.
„Nisam“, složila se. „Ne zapravo. Ispostavilo se da je to na moju
žalost.“ Uvek suviše pametna za svoje dobro, premda joj je bilo
potrebno neko vreme da sagleda svoj život na taj način. Upucala je
metu dva puta u glavu, brzo.
Danijel se uspravio i naslonio dugačku pušku na rame. Ajnštajn je
ustao i protegao se. „Pa, u nekoliko oblasti sam prevazišao ono što je
normalno“, rekao je, a Aleks je na osnovu njegovog tona zaključila da on
namerno pokušava da unese vedrinu u razgovor. „A na tvoju sreću“,
nastavio je, „večeras ćeš me videti na meni omiljenom polju.“
Aleks je spustila zig i protegla se, kao i pas. Mišići su joj se mnogo
brže ukrućivali zbog povreda. Nije se kretala kao obično, već je štedela
oštećene delove tela. Morala je sad da primora sebe da koristi udove
ravnomerno.
„Zvuči uzbudljivo. A i gladna sam pa se iskreno nadam da je polje o
kom govoriš, kuhinja.“
„Jeste. Hoćemo li?“ Pokazao je slobodnom rukom kamionet.
„Čim pospremimo igračke.“

Danijel je delovao kao kod kuće dok je seckao namirnice, sipao začine i
stavljao štošta u šerpe. Naravno, nije mogla a da ne primeti da je dosta
pribora za kuvanje novo i da se nije nalazilo u ormarićima kada ih je
ona ranije tog dana pretraživala. Odložiće pridiku o tome kako ljudi
koji su u prolazu retko kada kupuju pribor za kuhinju. Počelo je da
miriše božanstveno pa nije želela ništa da urekne.
Sela je bočno na kauč, savila noge poda se i gledala vesti i Danijela u
isti mah. Ništa zanimljivo na TV-u, samo gomila lokalnih vesti i nešto
malo o preliminarnim izborima, koji treba da se održe za devet meseci.
Čitav izborni proces iritirao je Aleks. Verovatno će morati da prestane
da gleda vesti u potpunosti kada počne prava predizborna kampanja.
Kao neko ko je bolje od većine znao kakva se tama kola iza kulisa i u
kojoj meri zaista važne odluke nisu imale nikakve veze s figurom
izabranog predvodnika naroda, bio je teško mariti za levicu ili desnicu.
Arni je pojeo zamrznutu večeru i povukao se na spavanje oko
sedam i trideset, što mu je, činilo se, navika. Aleks je pokušala da ga
ubedi da vredi sačekati kuvani obrok, ali on se nije ni potrudio da joj
odgovori. Iznenadila se što Danijel nije ni pokušao, ali se možda suviše
koncentrisao na hranu da bi primetio. Ponudila se jednom ili dva puta
da mu pomogne, samo da bi joj rekao, nimalo dvosmisleno, da joj je
dozvoljeno samo da jede.
Danijel je gunđao nešto sebi u bradu dok je postavljao rasparene
tanjire, pribor i šolje za kafu. Moraće da ga podseti da ne sme da ide u
novu kupovinu po porcelan s monogramom. Preneo je svu hranu na
sto, a ona je željno ustala, izgladnela i skoro podivljala od različitih
mirisa koji su se širili prostorijom. Pridržao joj je stolicu, što ju je
podsetilo na stare filmove. Da li ovo normalni ljudi rade? Nije bila
sigurna, ali nije verovala da je tako. Bar ne na mestima na koja je ona
odlazila da jede.
Teatralno je izvukao upaljač i upalio sveću s plavim i ružičastim
tačkicama u obliku broja jedan, koju je gurnuo u zemičku.
„Ovo je bilo nešto najbliže stonoj sveći što sam uspeo da
pronađem“, objasnio je kada je video njen izraz. „A ovo je najbolje vino
koje sam uspeo da pronađem“, nastavio je pokazujući bocu koja je
stajala otvorena pored šolje za kafu. Reći na etiketi bile su joj
nepoznate. „Najbolja berba koja može da se pronađe u.američkim
supermarketima.“
Krenuo je da joj sipa vino, ali je ona automatski prekrila šolju
rukom.
„Ne pijem.“
Oklevao je, a zatim nasuo sebi malo. „Kupio sam sok od jabuke
jutros. Ili da ti sipam vode?“
 „Može sok.“
Ustao je i krenuo prema frižideru. „Mogu li da te pitam: lečeni
alkoholičar ili ti vera ne dozvoljava?“
„Bezbednost. Nisam četiri godine okusila ništa što bi moglo da
utiče na stanje svesti.“
Vratio se i sipao joj šolju soka pre nego što je seo naspram nje. Lice
mu je bilo oprezno nonšalantno.
„Da li si počela da bežiš pre tri godine?“
„Da. Ali kada je zaista do mene doprlo da neko može da me ubije u
svakom trenutku, bilo je teško razmišljati o bilo čemu drugom. Nisam
mogla da dozvolim sebi da mi pažnja popusti makar i na trenutak.
Moglo mi je nešto promaći. Pretpostavljam da mi nešto i jeste
promaklo. Da sam zaista bila na oprezu, Barnabi bi možda i dalje bio
živ. Nije trebalo toliko da čekamo.“
„Ne osećaš se bezbedno ovde?“
Pogledala ga je iznenađena pitanjem. Odgovor je bio očigledan.
„Ne.“
„Jer sam se ja glupo poneo jutros?“
Zatresla je glavom. „Ne, ne zbog toga. Nikada se nigde nisam
osećala sigurno.“
Čula je kako su ove reči zvučale ravnodušno, kako se činilo da se
naravno podrazumeva u njenom odgovoru, i posmatrala je kako mu se
lice snuždilo.
„Hej, ali verovatno imam postraumatski stresni poremećaj. Ne
mora biti tako. Sigurna sam da bi neko drugi to bolje podneo.“
Podigao je obrvu. „Da, Kevin mi deluje sasvim normalno.“
Ponovo su se nasmejali. Nije se ovoliko smejala u prošle tri godine.
Podigao je viljušku. „Hoćemo li?“
 POGLAVLJE 15

„Ne, ne preterujem. Prilično sam sigurna da je ovo najbolji obrok koji

sam u životu pojela. Priznajem, ja se obično hranim brzom hranom, pa
nisam naročito prefinjen sudija, ali takođe mislim ono što kažem.“
„Pa, to je divan kompliment. Hvala ti.“
„Šta reče da je ovo?“ Bocnula je viljuškom desert na tanjiru,
poželevši da ima još malo mesta u stomaku. Jela je dok joj nije pozlilo,
ali je i dalje želela još jedan zalogaj.
„Torta sa sladoledom i flambiranim bananama.“
„Mislim..Ipak se okomila na nju, ignorisala stomak i uživala u malom
zalogaju. „Gde si naučio ovo da praviš?“
„Na koledžu sam pohađao nekoliko kulinarskih kurseva. Vikendom
mnogo gledam Fud netvork, i vežbam kada imam novca za to.“
„Divno provedeno vreme. Premda mi se čini da si promašio
zanimanje.“
„Radio sam u nekoliko restorana u mladosti. Nije se pokazalo
preterano korisnim po društveni život. Kada sam izlazio sa svojom
bivšom ženom... pa, ona nije bila baš oduševljena mojim radnim
vremenom. Rad u školi nam je omogučio da provodimo više vremena
zajedno.“
„Ne bi se svako žrtvovao toliko.“
„I nije to bila naročita žrtva. Rad s decom mi se oduvek činio
najvažnijim. Obožavam ga. I nije da nisam mogao da kuvam kod kuće.
Neko vreme sam imao i jedno i drugo.“
„A zatim si prestao?“
Uzdahnuo je. „Pa, kada je Lejni otišla... nisam želeo da se borim.
Pustio sam je da uzme sve što želi.“
Aleks je lako mogla da zamisli kako je to funkcionisalo. Videla je
Danijelov bankovni račun nakon razvoda. „Sve ti je uzela.“
„Uglavnom. Stoga sam prešao na dijetu na bazi ramen supe.“
„To je zločin.“ Čežnjivo je gledala ostatke torte.
„Život“, rekao je. „Svako od nas ima svoje žalosti.“
„Iskreno, premda se sve završilo s malo previše užasa i tragedije, ja
sam svakako bila spremna da dam otkaz. Nikada nisam time želela da
se bavim ceo život: samo sam u tome bila baš dobra.“ Slegla je
ramenima. „Posao je uzeo svoj danak.“
„Ne mogu ni da zamislim. Ali mislim... s romantične strane.“
Zurila je u njega, nije ga razumela. „Kako to misliš s romantične
strane?“
„Pa, rekla si da se završilo tragedijom.“
„Moj život, jeste. Ali...“
„Samo sam mislio, na osnovu načina na koji si govorila o njemu, da
mora da je bilo strašno izgubiti... doktora Barilabija. Nikada mi nisi
rekla kako se zvao?“
„Zvao se Džozef. Ali ja sam ga uvek zvala Barnabi.“
Uzela je gutljaj soka.
„I jesi li bila zaljubljena u njega... od samog početka?“
Šokiranim uzdahom usisala je puna usta soka u pluća i zagrcnula se.
Danijel je skočio i počeo da je udara preko leđa dok je ona pokušavala
da povrati kontrolu i dah. Nakon minuta mu je rukom pokazala da je u
redu.
„Dobro sam“, zakašljala se. „Sedi.“
Ostao je da stoji pored nje držeći jednu ruku delimično ispruženu.
„Jesi li sigurna?“
„Samo... Iznenadio si me. Sa Barnabijem?“
„Učinilo mi se da si juče rekla...“
Duboko je udahnula i zakašljala se još jednom. „Da sam ga volela.“
Zadrhtala je. „Izvini, trenutno mi se u glavi javljaju gadne slike incesta.
Barnabi mi je bio kao otac. I bio je dobar otac - jedini koga sam
poznavala. Bilo je zaista teško kada sam saznala da je umro, i silno mi
je nedostajao. Tako da je to definitivno bilo strašno. Ali ne na način na
koji ti misliš.“
Danijel se polako vratio na svoje mesto. Na trenutak se zamislio, a
zatim je pitao: „S kim si još morala da presečeš veze kada si nestala?“
Mogla je da zamisli mnoštvo lica koje je njemu trenutno treperilo
pred očima. „To mi nije bilo naročito teško. Zvuči prilično bedno, ali
Barnabi mi je bio jedini pravi prijatelj. Moj rad je bio moj život, a o
njemu nisam smela da razgovaram van posla ni sa kim osim s
Barnabijem. Živela sam veoma izolovanim životom. Bilo je tu i drugih...
na primer, pomoćnika koji su nam pripremali subjekte. Oni su imali
neku uopštenu sliku, ali nisu dobijali poverljive podatke koje smo
pokušavali da izvučemo. I, pa, na smrt su me se plašili Znali su šta mi je
posao pa nismo mnogo ćaskali. Bilo je nekoliko pomoćnika koji su
imali neka zaduženja izvan soba u kojima se odvijala akcija, ali oni nisu
znali šta radimo unutra pa sam morala da pazim da pred njima ništa ne
kažem. Povremeno se dešavalo da nas posete pojedini ljudi iz drugih
agencija, da bi pratili određeno ispitivanje, ali s njima nisam imala
mnogo kontakta, osim instrukcija o uglovima koje bi trebalo da
pokrijem. Obično su posmatrali ispitivanje iza jednosmernog stakla, a
Karston mi je prenosio njihove naloge. Mislila sam da mi je Karston u
neku ruku prijatelj, ali je i on pokušao da me ubije... Tako da ne mogu to
da poredim s onim što ti gubiš. Očigledno, ne sklapam veze s ljudima
kao normalna osoba. Kao što sam rekla, bedno.“
Nasmešio joj se. „Nisam primetio nikakve nedostatke.“
„Uh, hvala. Pa, kasno je. Dozvoli da ti pomognem da pospremiš.“
„Naravno.“ Ustao je i protegao se, a zatim počeo da sakuplja tanjire.
Morala je da požuri i pokupi nekoliko stvari pre nego što ih je on
efikasno sklonio. „Ali noć je još mlada“, nastavio je. „i sada ću morati da
se pozovem i na drugi deo našeg dogovora.“
„Molim?“
Nasmejao se. Ruke su mu bile pune pa mu je otvorila mašinu za
pranje sudova. Ona je složila sudove u donju fioku, a on je punio gornju
i stavljao veće komade u sudoperu. Posao su brzo obavljali radeći kao
tandem.
„Ne sećaš se? Prošlo je svega nekoliko dana. Priznajem, deluje da je
prošlo više. Kao da su prošle nedelje.“
„Nemam pojma o čemu pričaš.“
Zatvorio je mašinu za pranje sudova i naslonio se na pult i prekrstio
ruke. Čekala je.
„Seti se. Pre nego što je sve ovo postalo... čudno. Obećala si mi da
ćemo, ako mi se nakon zajedničke večere i dalje budeš dopadala...“
Pogledao ju je podignutih obrva, sačekavši da ona popuni prazninu.
Oh. Govorio je o njihovom razgovoru u vozu. Bila je šokirana što je
mogao da ga tako lako pomene. To je bio poslednji trenutak kad mu je
život bio normalan. Poslednji trenutak pre nego što mu je sve
ukradeno. I premda ona nije bila arhitekta te krađe, bila je ruka koju su
koristili.
„Uhm. Nešto o stranim filmovima i bioskopu na univerzitetu blizu
tebe, zar ne?“
„Da-pa, nisam hteo da budeš baš toliko precizna. Bioskop na
univerzitetu nam sada baš nije blizu. Ali...“ Otvorio je ormarić i uzeo
nešto s gornje police. Okrenuo se prema njoj s ogromnim osmehom na
licu i pokazao joj kutiju DVD-ja. Na izbledelom papiru na prednjoj
strani nalazila se fotografija prelepe žene s crvenom haljinom i tamnim
šeširom širokog oboda.
„Ta-da!“, rekao je.
„Gde li si, zaboga, to nabavio?“
Osmeh mu je malo spao. „U drugoj prodavnici u koju sam ušao.
Prodavnici donirane robe. Posrećilo mi se. Ovo je zapravo sjajan film.“
Pogledao ju je. „Mogu da ti čitam misli. Misliš: Ima li mesta na kom ovaj
idiot nije bio? Bićemo mrtvi do zore!“
„Ne baš tim rečima. A već bismo i nestali u noći u kamionetu, koji
bismo ukrali Arniju, da sam i na trenutak pomislila da je situacija toliko
opasna.“
„Dakle, i premda mi je strašno, strašno, strašno žao zbog mog
ishitrenog ponašanja, takođe sam silno srećan što sam pronašao ovaj
dragulj. Dopašće ti se.“
Odmahnula je glavom - nije izražavala neslaganje, samo se pitala
kako su stvari u njenom životu postale tako čudne. Jedan pogrešan
pokret i iznenada čita titlove s najljubaznijom i... najneiskvarenijom
osobom koju je ikada srela.
„Pristajem, pristajem. Moraćeš samo da mi objasniš zašto ti se i
dalje dopadam“, rekla je završivši namrgođenije nego što je započela.
„Mislim da mogu to da uradim.“
Zakoračio je prema njoj i naterao je da se nasloni na kuhinjsko
ostrvo. Stavio je ruke na ivicu pulta iza nje, po jednu sa svake strane, i
dok se naginjao prema njoj, osetila je čist citrusni miris njegove kose.
Bio je tako blizu da je mogla da vidi da mora da se nedavno obrijao -
vilica mu je bila glatka i nazirala se posekotina od brijača ispod brade.
Danijelova blizina ju je zbunila, ali je nije uplašila kao što bi blizina
bilo koje druge osobe na planeti. Nije bio opasan po nju, to je znala. Ali
nije razumela šta radi, čak i kada je polako spustio lice prema njenom, i
kada su njegove oči počele da se približavaju njenima. Nije joj palo na
pamet da se sprema da je poljubi dok se njegove delimično otvorene
usne nisu našle na dah od njenih.
Ova spoznaja ju je uplašila. Uplašila ju je mnogo. A kada bi se
uplašila, imala je usađene reakcije koje su se manifestovale bez njenog
svesnog upravljanja.
Sagnula se ispod njegove ruke i oslobodila se. Pobegla je nekoliko
metara od njega, a zatim se okrenula prema izvoru straha i delimično
se spustila u čučanj. Automatski je spustila ruke na struk, tražeči kaiš
koji sad nije nosila.
Dok je gledala u Danijelov užasnut izraz, Aleks je shvatila da bi
njena reakcija bila primerenija da je izvukao nož i prineo ga njenom
grlu. Uspravila se i, zarumenevši se, spustila ruke.
„Uh, izvini! Uhvatio si me nespremnu.“
Danijelov užas prešao je u nevericu. „Ooo. Nisam mislio da idem
previše brzo, ali bi možda trebalo da ponovo procenim situaciju.“
„Samo sam... izvini, ali šta je to bilo?“
Senka nestrpljenja prešla mu je licem. „Pa, spremao sam se da te
poljubim.“
„Tako mi je i izgledalo, ali... zašto? Mislim, zašto bi poljubio mene?
Ne... ne razumem.“
Odmahnuo je glavom i okrenuo Se da se nasloni na ostrvo. „Ha!
Zaista sam mislio da se razumemo, ali sada mi se čini da baš i ne
govorimo istim jezikom. Šta si mislila da se dešava? Večera? Tužna
mala sveća?“ Pokazao je rukom prema stolu.
Tada je krenuo prema njoj, a ona se primorala da ne ustukne.
Zbunjenost na stranu, i te kako je znala da je njena preterana reakcija
bila nepristojna. Nije želela da ga povredi. Pa makar i bio lud.
„Mora da si...“ Uzdahnuo je. „Mora da si primetila koliko te često...
dodirujem bez razloga.“ U tom trenutku je umalo pružio ruku i prešao
nadlanicom preko njene ruke, da joj to i pokaže. „Na planeti sa koje ja
dolazim to ukazuje na interesovanje romantične prirode.“ Ponovo se
nagnuo prema njoj i pogledao je skupljenih očiju. „Molim te, reci mi, šta
to znači na tvojoj planeti?“
Duboko je udahnula. „Danijele, ono što ti sada doživljavaš je samo
reakcija slična onoj posle boravka u komori za čulnu deprivaciju“,
objasnila mu je. „To je nešto što sam več imala prilike da vidim, u
labo...“
Razrogačio je oči i ustuknuo od nje. Izraz na licu mu je bio potpuno
smeten.
„Ovo je validan odgovor na ono što si doživeo, i zapravo je veoma
blag, kada se okolnosti uzmu u obzir“, nastavila je. „Sjajno se
oporavljaš. Mnogi bi do sada već doživeli nervni slom. Ova
emocionalna reakcija ti se možda čini kao nešto što si već doživeo ali
te uveravam da to što sada osećaš nije interesovanje romantične
prirode.“
Povratio je pribranost dok mu je ona ovo objašnjavala, ali činilo se
da ga njena dijagnoza nije ni prosvetlila ni utešila. Spustio je obrve i
povukao usne u uglovima, kao da je iznerviran.
„A ti si sigurna da poznaješ moja osećanja bolje od mene zato što...“
„Kao što sam rekla, već sam videla nešto slično u laboratoriji.“
„Nešto slično?“, ponovio je njene reći. „Pretpostavljam da si ti u
svojoj laboratoriji videla mnogo šta, ali sam takođe siguran da sam
samo ja kvalifikovaniji da procenim da li je ono što osećam
interesovanje romantične prirode.“ Zvučao je ljutilo, ali se smešio i
približavao joj se dok je govorio. „I zato, ako ti je jedini argument
anegdotski...“
„Ovo nije moj jedini argument“, počela je polako, nevoljno. „Ovo nije
bilo lako izgovoriti. Možda sam i bila... udubljena u posao, ali nisam bila
potpuno nesvesna sveta oko sebe. Znam šta muškarci vide kada me
pogledaju, oni koji znaju šta sam... kao što ti znaš. I razumem tu
reakciju. I ne mogu da se pravim da je ne razumem. Neprijateljstvo
tvog brata je normalna i racionalna reakcija. Susretala sam je mnogo
puta - strah, prezir, želja da se uspostavi fizička dominacija. Ja sam
babaroga u veoma mračnom i zastrašujućem svetu. Plašim ljude koji se
ne plaše ničega, čak ni smrti. Mogu im uzeti sve čime se diče; mogu ih
naterati da izdaju sve što im je sveto. Ja sam čudovište koje vide u
košmarima.“ Bila je to slika koju je naučila da prihvati, iako ne bez bola.
Bila je svesna da je ljudi koji je ne poznaju vide kao ženu, ne kao
demona. Kada je morala, umela je da iskoristi svoju sposobnost da
izgleda nežno i ženstveno, kao što je učinila s menadžerom hotela nalik
na morža. Nije se to mnogo razlikovalo od njene sposobnosti da
izgleda kao dečak. I jedno i drugo bili su obmana. Ali čak i oni koji je
nisu poznavali, a koji su je videli kao ženu, nisu je gledali... požudno.
Nije ona bila takva devojka i to je bilo u redu. Rođena je sa svojim
naročitim darovima - čovek ne može da ima sve.
Strpljivo je sačekao da završi, izraz na licu mu je bio bezizražajan.
Činilo joj se da ne reaguje dovoljno snažno na njene reči.
„Razumeš li šta ti govorim?“, upitala je. „Ja sam suštinski
nepodobna da budem bilo čiji predmet romantičnog interesovanja.“
„Razumem te. Samo se ne slažem.“
„Ne razumem kako je moguće da se ti, od svih ljudi, ne slažeš s onim
što sam rekla.“
„Prvo, mada ne i najvažnije, ne plašim te se.“
Nestrpljivo je izdahnula. „Zašto?“
„Zato što sada kada znaš ko sam, ti mi više ne predstavljaš
opasnost, i nećeš mi je nikada više ni predstavljati ukoliko ne
postanem čovek po koga bi mogla da predstavljaš opasnost.“
Usne je stisla u nekakvu delimično napućenu grimasu. Bio je u
pravu... ali nije se o tome ovde radilo.
„Druga stvar, i dalje od manjeg znaćaja, mislim da si vreme
provodila s pogrešnom vrstom muškaraca. Što je verovatno rizik tvog
posla.“
„Možda. Ali koja je glavna stvar oko koje obigravaš?“
Ponovo je narušio njen lični prostor. „Moja osećanja. Tvoja
osećanja.“
Nije ustuknula. „A kako možeš biti tako siguran u svoja osećanja?
Trenutno si usred najtraumatičnijeg iskustva u svom životu. Upravo si
izgubio čitav svet. Ostao ti je samo brat, kome ne veruješ u potpunosti,
žena koje te je otela i mučila i Arni. Tako da je pitanje bik) samo hoćeš
li se vezati za mene ili za Arnija. Ovo je školski primer stokholmskog
sindroma, Danijele. Ja sam jedina ženska osoba u tvojoj okolini - nemaš
drugu opciju. Razmisli o tome racionalno; razmisli o tome koliko je
neprimeren trenutak. Ne možeš verovati osećanjima nastalim usred
ozbiljnog fizičkog i duševnog bola.“
„Možda bih se i pozabavio time da nije jedne stvari.“
„A to je?“
„Želeo sam te i pre nego što si postala jedina ženska osoba u mom
životu.“
Ovo ju je potpuno zbunilo, a on je iskoristio situaciju i obe ruke lako
stavio na njena ramena. Toplina njegovih dlanova naterala ju je da
shvati da joj je bilo hladno a da toga nije bila ni svesna. Zadrhtala je.
„Sećaš li se da sam ti rekao kako nikada pre nisam u vozu pozvao
neku ženu na sastanak? To je bilo blago rečeno. Meni je u proseku
potrebno oko tri nedelje prilično redovne interakcije - sa sve po mene
sramnim ohrabrivanjem neke ženske osobe - pre nego što sakupim
hrabrosti da pozovem nekoga makar i na kafu. Ali u trenutku kada sam
ti ugledao lice, bio sam voljan skočiti i nekoliko kilometara van svoje
zone udobnosti samo da se postaram da te ponovo vidim.“
Zatresla je glavom. „Danijele, drogirala sam te. Bio si na hemijskom
jedinjenju koje deluje slično kao ekstazi.“
„Tada nisam bio. Sećam se. Osećao sam se drugačije pre nego što si
me šokirala, i posle toga. Tada sam se zbunio. Ali i pre narkotika sam se
bio zatreskao do ušiju. Pokušavao sam da smislim kako da izađem s
tobom na tvojoj stanici a da ne pomisliš da sam manijak.“
 Nije imala odgovor na ovo. Njegova fizička blizina počela je da je
dezorijentiše. I dalje ju je držao nežno, i blago se naginjao, pa mu je lice
bilo blizu njenom.
Tek u ovom trenutku ona je počela da zaista uzima njegove reći u
razmatranje. Sve što je govorio i radio nakon kidnapovanja pripisivala
je posledicama traume. Analizirala ga je kao subjekta, uvek uklanjajući
sebe iz jednačine. Jer se ništa od svega toga nije odnosilo na nju. I sve je
to bilo u okviru parametara za ono kroz šta je prošao.
Pokušala je da se seti kada ju je poslednji put muškarac ovako
gledao, ali nije uspela.
U poslednje tri godine je svaka osoba koju je srela, bilo muška bilo
ženska, predstavljala potencijalni izvor opasnosti. Šest godina pre toga
je, kao što mu je upravo mučno objasnila, predstavljala kletvu za
svakog muškarca s kojim bi stupila u kontakt. Što ju je vratilo na koledž
i studije medicine i ono malo kratkih veza u kojima nikada nije bilo
mnogo romantike. Ona je čak i tada uvek najpre bila naučnik, a
muškarci s kojima je stupala u veze bili su isti takvi. Njihove veze su
nastale iz masivne količine vremena koje su proveli zajedno i veoma
specifičnim interesovanjima koje 99,99 procenata ljudi ne bi moglo čak
ni da pojmi. Svaki put bi se zadovoljavali jedno drugim po inerciji. Nije
ni čudo što nikada ništa od toga nije bilo.
I nijedan od njih nikada nije imao ovakav izraz. Čuđenje i fascinacija
pomešani s nečim električnim dok joj je gledao u lice... njeno izudarano
i otečeno lice. Po prvi put se postidela svog unakaženog lica iz čiste
taštine. Ruke su joj mlitavo visile pored tela. Podigla je jednu i pokrila
njome što je više moguće lica, kao dete.
„Razmišljao sam o ovome“, rekao je, a ona je čula osmeh u
njegovom glasu. „Znam šta govorim.“
Samo je zatresla glavom.
„Naravno, sve je to džaba ako i ti ne osećaš nešto slično. Večeras
sam bio pomalo preterano samouveren.“ Zastao je. „S obzirom na to da
uopšte nismo govorili istim jezikom, zar ne? Pogrešno sam protumačio
tvoje ponašanje.“
Ponovo je zastao kao da čeka odgovor, ali ona nije znala šta da mu
kaže.
„Šta vidiš kada pogledaš u mene?“, upitao je.
Spustila je ruku malčice i pogledala isto ono zbunjujuće i iskreno
lice, koje je pokušavala da razume od samog početka. Kakvo je to
pitanje? Suviše je odgovora.
 „Ne znam kako da odgovorim na to.“
Na trenutak je skupio oči i zamislio se. Poželela je da se udalji za
korak, da bi mogla jasnije da razmišlja. A zatim je on ispravio ramena,
kao da se sprema da primi udarac.
„Baš bismo mogli i da isteramo stvari na čistac. Odgovori mi na
sledeće pitanje: Šta je najgore što vidiš kada pogledaš u mene?“
Iskren odgovor izleteo joj je i pre nego što je stigla da razmisli o
njemu. „Slabu tačku.“
Videla je koliko ga je ova reč pogodila. Sada joj je dao prostor za
kojim je čeznula, a ona je zažalila. Zašto je u prostoriji bilo tako hladno?
Klimnuo je jednom za sebe dok se povlačio.
„To je pošteno, sasvim pošteno. Ja sam idiot, očigledno je. Ne smem
zaboraviti da sam te doveo u opasnost. A ni činjenicu da...“
„Ne!“ Zakoračila je oklevajući prema njemu želeći da se jasnije
izrazi. „Nisam to tako mislila.“
„Ne moraš biti fina. Znam da sam beskoristan u svemu ovome.“
Pokazao je neodređeno prema vratima, prema spoljnom svetu koji je
oboje pokušavao da ubije.
„Nisi. Nije loše biti normalan čovek. Naučićeš ostalo. Govorila sam
o... prednosti u rukama neprijatelja.“ Nije mogla protiv sebe - njegov
izraz je bio tako otvoreno očajan. Ponovo je zakoračila prema njemu i
uzela jednu od njegovih velikih toplih šaka obema svojim malim
ledenim rukama. Osećala se bolje kada je reč prednost bol u njegovim
očima zamenila zbunjenošću. Požurila je da mu objasni. „Sećaš li se šta
smo Kevin i ja govorili o moći u rukama neprijatelja? O tome kako si ti
oružje koje je agenciji bilo potrebno da bi ga naterala da se razotkrije?“
„Da, sada se osećam mnogo bolje nego da sam beskoristan.“
„Pusti me da završim.“ Duboko je udahnula. „Nikada nisu imali
ništa što bi mogli da upotrebe protiv mene. Barnabi je bio moja jedina
porodica. Nisam imala sestru s nekoliko dece i kućom u predgrađu, pa
odeljenje nije moglo da mi zapreti da će je dići u vazduh. Nije bilo
nikoga do koga mi je bilo naročito stalo. Usamljena sam, da, ali sam i
slobodna. Samo sebe moram da održim u životu.“
Posmatrala ga je kako razmišlja o njenim rečima, pokušava da
razabere ono što hoće da mu kaže. Pokušala je da pronađe konkretan
primer.
„Vidiš, da su... da su se dokopali tebe“, objasnila mu je polako, „da su
te se nekako dokopali... ja bih morala da dođem po tebe.“ Bila je to
toliko istina da ju je to plašilo. Nije razumela zašto je to istina, ali to
nije menjalo činjenicu da jeste.
Oči su mu se raširile i kao da su se tako zamrzle.
„I pobedili bi, znaš“, rekla je izvinjavajući se. „Ubili bi nas oboje. Ali
to ne znači da ne bih morala da pokušam da te spasem. Vidiš?“ Slegla je
ramenima. „Ti si prosto slaba tačka.“
Zaustio je da nešto kaže pa ponovo zatvorio usta. Prišao je
sudoperi, zatim se vratio i stao pred nju.
„Zašto bi pošla za mnom? Zbog osećanja krivice?“
„Delimično“, priznala je.
„Ali nisi me ti uplela, ne zapravo. Nisu me odabrali zbog tebe.“
„Znam - zato sam rekla delimično. To je možda nekih trideset tri
procenta.“
Nasmešio se malčice, kao da je rekla nešto smešno. „A ostalih
šezdeset sedam?“
„Ostalih trideset tri procenta... zbog pravde? To nije prava reč. Ali
neko kao ti... ti zaslužuješ više od ovoga. Bolji si od svih njih. Nije
pošteno da neko kao ti bude deo ovog sveta. To je zlo traćenje.“
Nije želela da reaguje tako žestoko. Videla je da ga je samo još više
zbunila. Nije bio svestan koliko je bio neobičan. Nije mu bilo mesto u
blatu šančeva. Nešto u vezi s njim bilo je tako... čisto.
„A poslednja trideset četiri procenta?“ upitao je nakon što se na
trenutak zamislio.
„Ne znam.“ Zaječala je.
Nije znala ni kako ni zašto je postao centralna figura u njenom
životu. Nije znala zašto je automatski pretpostavila da će on i u buduće
biti tu kada to nije imalo nikakvog smisla. Nije znala zašto je, kada ju je
njegov brat zamolio da pazi na njega, njen odgovor bio tako odlučan i
tako... nužan.
Danijel je čekao da čuje još nešto. Bespomoćno je raširila ruke. Nije
znala šta drugo da kaže.
Malo se nasmešio. „Pa, slaba tačka mi više ne zvuči tako strašno kao
malopre.“
„Meni zvuči.“
„Znaš, kada bi došli po tebe, ja bih učinio sve što mogu da ih
sprečim. Tako da si i ti moja slaba tačka.“
„Ne bih želela da to uradiš.“
„Jer bismo oboje bili mrtvi.“
„Da, bili bismo! Ako dođu po mene, ti moraš da bežiš“
Nasmejao se. „Slažem se da se ne slažemo.“
 „Danijele...“
„Dozvoli mi da ti kažem šta još vidim kada te pogledam.“
Automatski je povila ramena. „Reci mi šta je najgore što vidiš.“
Uzdahnuo je i nežno položio vrhove prstiju na njene jagodice. „Ove
modrice. Srce mi se slama dok ih gledam. Ali sam, na neki zaista
bolestan i pogrešan način, zapravo srećan što su tu. Koliko je to
sramno?“
„Srećan?“
„Pa, da te onaj idiot od mog nasilnog brata nije prebio, nestala bi i
ne bih te riše nikad video. Zbog tih povreda ti je bila potrebna pomoć
pa si ostala sa mnom.“
Izraz na njegovom licu, kada je izgovorio ove poslednje reči, bio je
veoma uznemirujući. Ili su to možda bili njegovi prsti na njenoj koži.
„Mogu li sada da ti kažem šta još vidim?“
Oprezno se zagledala u njega.
„Vidim ženu koja je... stvarnija od bilo koje druge žene koju sam
ikada sreo. Pored tebe je svaka druga osoba koju poznajem neznatna,
nekako nepotpuna. Kao senke i iluzije. Voleo sam svoju ženu, ili bih pre
mogao da kažem - što si ti onako pronicljivo sročila dok sam bio
naduvan - voleo sam iluziju o njoj. Zaista jesam. Ali ona mi se nikada
nije činila toliko prisutnom kao ti. Nikada me nije privlačio neko kao
što me privlačiš ti, i to od prvog trenutka kada sam te sreo. To je poput
razlike između... između čitanja o gravitaciji i prvog pada.“
Gledali su se, činilo se, satima, ali moglo je biti i svega nekoliko
minuta ili sekundi. Najpre joj je lagano vrhovima prstima dodirnuo
jagodice, a zatim je čitavu šaku spustio na njeno lice, tako da joj dlanom
nežno prekrije obraz. Palcem je prešao preko donje usne toliko Jako da
nije bila sasvim sigurna da to nije umislila.
„Ovo je potpuno iracionalno na svakom nivou“, prošaputala je.
„Nemoj me ubiti, molim te?“
Možda je klimnula.
Spustio je i drugi dlan na njeno lice - tako nežno da, uprkos
modricama, nije osetila ni nagoveštaj bola. Osećala je samo živu struju,
onako kako mora da se u svom središtu oseća Teslina kugla.
Počela je da podseća sebe, dok su se njegove usne nežno spuštale
na njene, da nema trinaest godina i da ovo nije prvi poljubac, tako da
zaista... a zatim je upleo prste u njenu kosu i snažnije pritisnuo njene
usne uz svoje, i razdvojio ih, a ona nije mogla da dovrši misao. Nije
mogla da spoji reči u niz.
 Udahnula je - sićušni dašak vazduha - a on je povukao svoje lice
malo unazad, i dalje joj držeći glavu dugačkim šakama.
„Jesam li te povredio?“
Nije mogla da se seti kako da mu kaže: Samo nastavi da me ljubiš! -
pa se podigla na prste, zagrlila ga oko vrata i privukla bliže sebi. Nije se
opirao.
Mora da je osetio zamor njenih ruku, ili su se njegova leđa pobunila
zbog značajne razlike u visini; zgrabio ju je za struk i podigao na ploču
kuhinjskog ostrva, ne prekidajući dodir usnama. Refleksno je obavila
noge oko njegovih kukova, u istom trenutku kada je on snažnije stegao
ruke oko nje, pa su im se tela stopila. Uplela je prste u njegovu kosu i
konačno je mogla sebi da prizna da su je oduvek privlačile ove
neposlušne lokne, da je, dok je on ležao bez svesti, potajno uživala da
provlači prste kroz njih na veoma neprofesionalan način.
Bilo je nečeg iskrenog i toliko nalik na njega u tom poljupcu, kao da
je njegova ličnost - zajedno s mirisom i ukusom - bila deo elektriciteta
koji bruji između njih. Počela je da shvata šta je on to ranije govorio,
kako je ona za njega stvarna. On je njoj nekako bio nov, sasvim novo
iskustvo. Ovo jeste bio njen prvi poljubac, jer nijedan nije bio tako živ,
toliko snažniji od njenog analitičkog uma. Nije morala da razmišlja.
Sjajan je osećaj bio ne razmišljati.
Sve se svelo na ljubljenje, kao da nikada nije imala drugog razloga
da diše.
Poljubio ju je u vrat, slepoočnicu, teme. Privio je njeno lice uz svoj
vrat i uzdahnuo.
„Čini mi se da sam čekao čitav vek na ovo. Kao da je vreme izgubilo
kontinuitet. Svaka sekunda s tobom odnosi prevagu nad danima života
pre nego što sam tebe sreo.“
„Ovo ne bi trebalo da bude ovako.“ Kada je prestao da je ljubi,
ponovo je mogla da razmišlja. Poželela je da ne mora.
Podigao je njenu bradu. „Kako to misliš?“
„Zar ne bi trebalo da se oseća... izvesna nelagoda? Zar ne bi trebalo
da se sudaramo nosevima i tako to. Mislim, prošlo je dosta vremena
što se mene tiče, ali ipak se toga sećam.“
Poljubio ju je u nos. „Obično, da. Ali ovo nije normalno ni u jednom
aspektu svog postojanja.“
„Ne razumem kako je ovo moguće. Izgledi protiv ovako nečega su
astronomski. Ti si bio nasumični mamac koji su postavili da me
namame u zamku. A zatim si, slučajno, baš tako...“, nije znala kako da
završi.
„Tačno ono što želim“, rekao je, nagnuo se i ponovo je poljubio.
Povukao se suviše brzo. „Priznaću“, nastavio je, „ne bih se na to kladio.“
„Imao bi bolje izglede da dobiješ na lutriji.“
„Veruješ li u sudbinu?“
„Naravno da ne.“
Nasmejao se njenom prezrivom tonu. „Pretpostavljam da u tom
slučaju ni karma ne dolazi u obzir?“
„Ništa od toga nije stvarno.“
„Možeš li to da dokažeš?“
„Pa, ne mogu sa sigurnošću. Ali niko nije uspeo da dokaže ni da su
stvarne.“
„Onda ćeš prosto morati da prihvatiš da je ovo najneverovatnija
slučajnost na svetu. Prema oboma su se nepošteno poneli. Možda je
ovo naša ravnoteža.“
„To je iracionalno...“
Prekinuo ju je usnama i naterao je da u trenu zaboravi šta je želela
da kaže. Ljubio ju je duž jagodice dok nije stigao do uha.
„Racionalnost je precenjena“, prošaputao je.
Zatim su njegove usne ponovo počele da se kreću s njenim, i ona
nije mogla a da se ne složi s njim. Ovo je bilo bolje od logike.
„Nećeš izbeći Indokinu“, promrmljao je.
„Ha?“
„Film. Živote sam nam doveo u opasnost da bih ga nabavio,
najmanje što možeš da uradiš je da ga...“
Ovog puta ona njemu nije dozvolila da završi.
„Sutra“, rekao je kada su došli do daha.
„Sutra“, složila se.
 POGLAVLJE 16

Aleks se narednog dana probudila puna očekivanja i osećala se veoma

veoma glupo.
Zaista, kao da nije bila kadra da dovrši nijednu misaoni celinu a da
ne pomisli na neki deo Danijelovog lica, ili teksturu njegovih šaka, ili
način na koji joj je njegov dah milovao vrat. I naravno, odatle je i
poticalo osećanje iščekivanja.
Ali bilo je toliko praktičnih stvari koje su prosto morale da se uzmu
u obzir. Sinoć je, ili možda tačnije ovog jutra, kada ju je na stepeništu
poljubio za laku noć po stoti put, bila toliko iscrpljena da o svemu
dobro promisli Jedva da je imala snage da postavi zaštitne mere i stavi
gas-masku pre nego što se obeznanila.
Što je verovatno bilo dobro; bila je tada suviše pometena da pojmi
u kakvu se ludost upravo upustila. Čak i sada joj je bilo teško da se
usredsredi na bilo šta osim na činjenicu da je Danijel verovatno negde
budan. Jedva je čekala da ga ponovo vidi, ali se i malo plašila. Šta ako je
onaj ludi nalet osećanja, koji joj se prošle noći činio tako prirodan i
neodoljiv, izvetrio? Šta ako iznenada ponovo postanu stranci koji
nemaju šta da kažu jedno drugom?
To bi možda bilo lakše nego da se osećanja nastave.
Danas ili sutra, ili možda prekosutra, javiće se Kevin...
Uh, Kevin. Mogla je da zamisli njegovu reakciju na najnovija
dešavanja.
Odmahnula je glavom. Ovo nije bilo važno. Bilo danas, ili sutra,
Kevin će pozvati a ona će poslati mejl koji će naterati pacove u beg.
Kevin će sastaviti spisak imena. Moraće da krene za svojim pacovima,
jer ako ne odreaguje odmah, pacovi će se zavući pod zemlju i shvatiti
kakva im opasnost preti. Dakle, moraće da ostavi Danijela ovde i krene
u osvetnički pohod, potpuno svesna da postoje velike šanse da se ne
vrati. Kako da mu to objasni? Koliko još vremena ima? Dva dana
najviše? Kako užasan odabir trenutka.
Nije joj se činilo ispravno da započne dan u očekivanju da provede
sate s Danijelom. Bilo je to nepošteno. I on je čuo plan, ali je bila sigurna
da nije dovoljno dobro razmislio o njemu i sagledao sve posledice.
Tako da će ga ona uskoro ostaviti ovde samog. Mnogo korisnije će
utrošiti vreme ako ga bude obučavala veštini skrivanja. A ne bi im
škodilo ni da vežbaju gađanje. Osećanje iščekivanja pretvorilo se u
tešku strepnju kada je došla do nepobitnog zaključka. Njeno ponašanje
sinoć bilo je neodgovorno. Da je imala ikakvu ideju o čemu Danijel
razmišlja, možda bi mogla o svemu dobro da promisli pre nego što se
situacija izmakla kontroli. Možda bi uspela da zadrži primerenu
distancu među njima. Ali zatekao ju je potpuno nespremnu.
Razumevanje normalnih ljudi nikad joj nije bila jača strana. Premda,
iskreno, neko kome je prava Aleks bila privlačna baš i nije bio
normalan.
Čula je lavež napolju - zvučalo je kao da se psi vraćaju iz ambara.
Pitala se da li je još uvek jutro ili je već podne.
Uzela je čistu odeću, razmontirala zamke oko vrata i odšunjala se u
kupatilo. Nije želela da vidi Danijela dok ne opere zube. Što je bilo
glupo. Ne sme ponovo da ga poljubi. To ne bi bilo pošteno ni prema
kome.
Hodnik je bio mračan, kupatilo prazno. Vrata Danijelove sobe bila
su otvorena, a soba iza njih takođe prazna. Žurno je obavila jutarnju
rutinu, trudeći se da provede što je moguće manje vremena ispred
ogledala, želeći da, joj je lice više zacelilo. Usne su joj bile još gore nego
juče, ponovo otečene, ali sama je kriva. Superlepak je otpao u snu, a
tamniji pojas tkiva u sredini donje usne obećavao je trajnu promenu
oblika usana.
Čula je da je TV uključen i spustila se niz stepenice. Kada je ušla u
veliku dnevnu sobu, ugledala je Danijela pognutog nad konzolom ispod
televizora ravnog ekrana. Ulazna vrata bila su otvorena, topli
povetarac dopirao je kroz mrežicu i poigravao se kovrdžama na
njegovom potiljku.
Gunđao je nešto sebi u bradu. „Zašto je bilo kome potrebno pet
različitih opcija unosa?“ provukao je ruku kroz kosu koja mu je upadala
u oči. „Ovo je DVD. Ne pokušavam da lansiram raketu.“
Ovaj njegov toliko karakterističan izliv ju je zaustavio u mestu, a
talas kukavičluka naterao ju je da poželi da se okrene i odšunja na
sprat. Kako da mu kaže sve ono što mora da mu kaže? Pomisao da će ga
ražalostiti iznenada joj je bila odbojnija nego što je očekivala.
Lola je zakevtala ispred vrata, gledajući je kroz mrežicu očima
punim nade. Danijel se okrenuo i lice mu je, kada je ugledao Aleks,
ozario ogroman osmeh. Prešao je sobu u četiri velika koraka, a zatim je
podigao u silovit zagrljaj obema rukama.
„Budna si!“, rekao je uzbuđeno. „Jesi li gladna? Sve sam pripremio
za omlet.“
„Ne“, rekla je pokušavajući da se oslobodi A u isto vreme joj je
stomak zagrmeo.
Spustio ju je i pogledao podignutih obrva.
„Mislim, jesam“, priznala je. „Ali možemo li najpre da
porazgovaramo, molim te?“
Uzdahnuo je. „I mislio sam da ćeš se probuditi u analitičkom
raspoloženju. Samo jedna stvarčica pre nego što počneš...“
Poželela je da pobegne. Osećaj krivice bio je toliko snažan. Ali ne
toliko snažan kao njena želja da ga poljubi. Nije znala hoće li joj se
pružiti druga prilika. Bio je to veoma nežan poljubac, nežan i lagan.
Primetio je stanje njenih usana.
Kada je prekinuo poljubac - on, ne ona; bilo je to kao da ona nema
nikakvu kontrolu - na nju je došao red da uzdahne.
Uzeo ju je za ruku i poveo prema kauču. Mali udari elektriciteta
strujali su joj rukom, a ona je nemo ukorila sebe što je tako slaba. Šta
ako je ovo poslednji put da je drži za ruku? Mora da se sabere.
Lola je ponovo zakevtala, puna nade kada je videla da se Aleks
približava vratima. Aleks joj se izvinila pogledom. Kan i Ajnštajn ležali
su na tremu iza nje, a Kan je ličio na ogromni krzneni kamen.
Danijel je uzeo daljinski i utišao TV pre nego što ga je ispustio.
Privukao ju je uz sebe sve vreme je držeći za ruku. I dalje se smešio.
„Dozvoli da pogodim. Misliš da se ne ponašamo razborito“, rekao je.
„Pa... da.“
„Jer nije moguće da budemo kompatibilni kada se u obzir uzme
nastanak naše veze. Priznajem da nije bio baš holivudski.“
„Nije to u pitanju.“ Spustila je pogled na njegovu šaku. U potpunosti
je pokrivala njenu.
Možda je grešila. Možda je čitav plan osvete loše osmišljen. Ništa je
ne može sprečiti da ponovo pobegne. Mogla bi ponovo da zaradi novac
koji je izgubila. Mogla bi da ode u Čikago, izgladi stvari s Džoijem
Đankardijem i ponovo postane mafijaški lekar. Možda bi, s obzirom na
ono što je sada znala o planu za njenu eliminaciju, familija mogla da je
zaštiti.
Ili bi mogla da radi za pultom u nekom zabačenom dajneru i živi bez
dodatne opreme - kao što su triptamini, opioidi i zamke. Ko zna koliko
bi lične karte koje je već imala mogle da potraju ukoliko se ne bude
isticala?
„Aleks?“, upitao ju je.
„Samo razmišljam o budućnosti.“
„Našoj dugoročnoj kompatibilnosti?“, pretpostavio je.
„Ne, ne dugoročnoj. Razmišljala sam o onome što će se desiti noćas.
Ili sutra.“ Konačno ga je pogledala. Njegove nežne sivo-zelene oči bile
su malo zbunjene, ali ne i zabrinute. Zasad.
„Tvoj brat će uskoro nazvati.“
Složio je grimasu. „Uh. Nisam o tome razmišljao.“ Zadrhtao je.
„Bolje je pomenuti mu ovo preko telefona onako uzgred - znaš, Kevi,
zaljubio sam se u Aleks - nego mu to reći uživo, zar ne?“
Nimalo joj se nije dopalo treperenje koje se raširilo njenim nervnim
sistemom kada je on izneo svoju šaljivu objavu. Nije to bila reč koja se
tek tako izgovara. Nije trebalo da je upotrebi. Ali je ona ipak osetila
trnce.
„Ne brinem zbog toga. Sećaš li se našeg plana?“
„Kada zauzme poziciju, mi šaljemo mejl. On gleda ko će reagovati.
Zatim se sastanemo s njim i...“, ućutao je iznenada nabravši čelo. „Onda
ćete oboje da ih - kako se ono kaže - uklonite, zar ne? To će biti veoma
opasno, zar ne? Zar ne bismo mogli da pustimo Kevina da on sam
obavi posao? Čini mi se da mu to ni najmanje ne bi smetalo. Imam
osećaj da mu se njegov posao dopadao.“
„To nije bio dogovor. I, Danijele...“
„Molim?“ Glas mu je sada bio oštriji, grublji. Počeo je da shvata.
„Ni Kevin ni ja nećemo moći da... pa, funkcionišemo najbolje ako je
oružje koje mogu da upotrebe protiv nas na istom mestu gde i mi.“
Značenje ovih reči imalo je gotovo fizičku težinu kada su joj
konačno sišle s usana, a u tišini koja je usledila, kao da se čuo odjek
njihovog udara.
Dugo ju je netremice gledao. Čekala je.
„Šališ se?“, upitao je naposletku. Glas mu nije bio mnogo glasniji od
šapata. „Misliš li da ću ti zaista dozvoliti da me ostaviš ovde da vrtim
palčevima dok ti rizikuješ život?“
„Ne. I da, hoćeš.“
„Aleks...“
„Znam kako da se brinem o sebi.“
„Znam to, ali... ne mogu to da pojmim. Kako ću ja to podneti?
čekanje, neizvesnost? Aleks, ozbiljan sam!“
 Glas mu je na kraju postao nestrpljiv. Nije ga gledala; gledala je
pravo u TV.
„Aleks?“
„Pojačaj ton! Odmah!“
Pogledao je televizor, i na sekund se sledio, a zatim skočio i
potražio daljinski na podu. Pritisnuo je nekoliko pogrešnih dugmića
pre nego što je glas spikera odjeknuo sa zvučnika.
„... nestao prošlog četvrtka kada je, uverena je policija, otet iz
srednje škole u kojoj predaje. Značajna nagrada ponuđena je za sve
informacije koje bi mogle da dovedu do razrešenja ovog slučaja. Ako
ste videli ovog čoveka, molim vas, pozovite broj telefona u dnu
ekrana.“
Na velikom ekranu videlo se Danijelovo lice četiri puta veće od
prirodne veličine. Bila je to fotografija izdvojena iz neke veće celine, a
ne zvanični portret iz godišnjaka. Bio je negde napolju, široko se
osmehivao, a kosa mu je bila razbarušena i vlažna od znoja. Ruke je
raširio oko ramena dvoje nižih ljudi, koji su bili isečeni sa fotografije.
Bila je to veoma lepa fotografija, i privlačna i zanimljiva; izgledao je kao
neko kome bi čovek želeo da pomogne. Jedan od onih brojeva, na koje
su pozivi besplatni i koji počinju sa 800, bio je ispisan jarkocrvenom
bojom u dnu ekrana.
Slike je nestalo, zamenio ju je postariji naočiti voditelj i mnogo
mlađa i živahnija plavuša.
„To je prava šteta, Brajane. Nadajmo se da ćemo ga uskoro vratiti
njegovoj porodici. A sada da pogledamo vreme s Marselin. Kakvo će
biti vreme do kraja nedelje, Marsi?“
Na ekranu se pojavila zanosna brineta ispred digitalne mape čitave
države.
„Ovo su nacionalne vesti“, prošaputala je Aleks. U glavi je već počela
da se bavi različitim scenarijima.
Danijel je ponovo isključio zvuk.
„Mora da je škola pozvala policiju“, rekao je Danijel.
Samo ga je gledala.
„Šta je bilo?“
„Danijele, znaš li ti koliko ljudi nestane svakog dana?“
„O... ne završe sve fotografije na vestima, zar ne?“
„Naročito ne fotografije odraslih muškaraca kojih nema svega
nekoliko dana.“ Ustala je i počela da korača. „Pokušavaju da te izmame
iz skrovišta. Šta to znači? Šta nameravaju s ovim? Misle li da me je
Kevin ubio? Ili znaju da sam saznala istinu i pobegla s vama? Zašto
misle da bih vas povela sa sobom? Mora da se ovo tiče i Kevina, jer je to
i njegovo lice. Možda misle da sam ja izvukla deblji kraj. Tako je? CIA
može lakše da udesi pojavljivanje u nacionalnim vestima nego moje
odeljenje. Naravno, ako rade zajedno...“
„Hoće li i Kevin ovo videti?“, zabrinuo se Danijel. „On je u
Vašingtonu.“
„Kevin se neće razotkriti bez obzira na sve.“
Još jedan minut je koračala, a zatim ponovo sela pored Danijela.
Sklupčala je noge poda se i uzela ga za ruku.
„Danijele, s kim si sve juče razgovarao?“
Porumeneo je. „Rekao sam ti. Nisam razgovarao ni sa kim osim s
ljudima u prodavnicama.“
„Znam, ali ko su oni bili? Muškarci, žene, stari, mladi?“
„Uh, u supermarket je na kasi radio neki tip, stariji, možda
pedesetak godina, Latinoamerikanac.“
„Da li je bilo mnogo ljudi u prodavnici?“
„Onako. Jedino je njegova kasa radila. Troje ljudi stajalo je u redu iza
mene.“
„To je dobro.“
„Prodavnica donirane robe bila je mala. Bio sam sam unutra. Ali je
žena koja je u njoj radila gledala TV - neki kviz. Nije često sklanjala
pogled.“
„Koliko je stara?“
„Bila je starija od prvog tipa. Sedokosa. Zašto? Stariji svet češće
prati vesti, zar ne?“
Slegla je ramenima. „Moguće. Treća prodavnica?“
„Tek je završila srednju školu, rekao bih. Sećam sa se da sam se
zapitao da li je školski odmor, kada sam shvatio da radi tu.“
U stomaku je osetila težinu. „Mlada devojka? I bila je prijateljski
nastrojena - veoma prijateljski nastrojena.“ Nije ovo bilo pitanje.
„Jeste. Kako si znala?“
Uzdahnula je. „Danijele, ti si privlačan muškarac.“
„Prosečan, u najboljem slučaju. I čitavu deceniju suviše star za
devojku tih godina“, pobunio se.
„Dovoljno star da joj budeš zanimljiv. Vidi, nije važno. Uradićemo
ono što možemo. Od sada ćeš prestati da se briješ, i ne samo da ćemo
se pritajiti već ćemo se i stopiti s okolinom. Osim toga, možemo samo
da se nadamo da devojka ne gleda vesti. I da ne objave ništa na
društvenim medijima koje klinici trenutno koriste.“
„Hoće li?“
„Ako se sete. Mislim da će sve pokušati.“
Slobodnom rukom je pokrio lice. „Žao mi je.“
„U redu je. Svi smo u ovom malom poduhvatu napravili poneku
grešku.“
„Ti nisi. Trudiš se da me oraspoložiš.“
„Ja sam napravila nekoliko ozbiljnih grešaka u poslednjih nekoliko
nedelja.“
Pogledao ju je u neverici.
„Prvu grešku sam počinila kada nisam ignorisala Karstonov mejl.
Drugu kada sam upala u zamku. Treću kada mi je promakao uređaj za
praćenje u tvojoj nozi. Četvrtu kada nisam obezbedila tavan u ambaru.
A zatim je Kevin pogrešio što je skinuo gas-masku... pretpostavljam da
je to njegova jedina greška, ako se izuzme to što nije imao prevozno
sredstvo za beg. Baš truba, mislim da je on u toj rundi pobedio.“
„Pa, mora da je nešto pogrešio pre toga inače bi CIA nasela na priču
da je mrtav.“
„Dobro si to zaključio. Hvala.“
„Ali Arni“, rekao je tužno. „Arni nije počinio nijednu.“
„Zar ne mrziš prosto te nepodnošljive perfekcioniste?“
Danijel se nasmejao. „Silno.“ Osmeha je nestalo. „Ali mislim da nisi
baš mnogo grešila. Mislim, pretpostavljam da jesi kada se u obzir uzme
ono što je dobro za tebe. Ali što se mene tiče... Pa, meni je drago što si
nasela.“
Pogledala ga je podrugljivo. „Mislim da si sada malčice preterao s
romantikom, zar ne?“ Poželela je da može u potpunosti da odstrani
sećanje na njihovu prvu zajedničku noć, ako je moguće i skalpelom.
Poželela je da joj sećanja na tu noć nisu tako jasna i oštra - žile ne
njegovom vratu, zvuk prigušenih krika. Zadrhtala je pitajući se koliko
će vremena biti potrebno da izblede.
„Ozbiljan sam. Da nije bilo tebe, poslali bi nekog drugog po mene. I
da je taj neko uspeo da savlada Kevina, ubio bi i mene na licu mesta,
zar ne?“
Pogledala ga je u iskrene oči, a zatim ponovo zadrhtala. „U pravu si.“
Dugo ju je gledao, a zatim je uzdahnuo, „šta ćemo sad?“
Aleks se namrštila. „Pa, mogućnosti su nam ograničene. Moje lice
još nije spremno da se predstavi svetu. Ali je bolje od tvog. Pa, možemo
ostati ovde i pritajiti se, ili bismo mogli poći na sever. Imam jedno
mesto tamo. Nije otmeno kao ovo niti je jednako dobro zaštićeno.
Nemam Betmenovu pećinu.“ Ljubomoru u glasu nije mogla da sakrije.
„Misliš da smo bezbedniji ovde?“
„Zavisi; Želela bih da čujem šta Arni ima da kaže o gradu pre nego
što donesem odluku. Ni Kevinovo mišljenje ne bi bilo suvišno.
Nadajmo se da će uskoro zvati. Plan se malo izmenio. Mislim da će mu
se želja ispuniti. Ipak će biti pobednik.“

Dani su se vukli Aleks nije želela da se odmakne od televizora. Broj

prikazivanja vesti i broj manjih stanica koje su je preuzele nije mnogo
menjao stvari, ali je ona ipak morala da gleda. Arni je novonastalu
situaciju prihvatio sa stoicizmom, koji je od njega i očekivala, samo je
skupljanje očiju odavalo njegovu zabrinutost.
Aleks je želela da pošalje Arnija u Betmenovu pećinu sa spiskom
potrepština. Volela bi da uzme zig zauer za sebe, i municiju, a za
Danijela onu dvocevku sa skraćenom cevi, koju je videla među
Kevinovim zalihama. Snajper nije bio koristan u bliskoj borbi koliko
dvocevka. Ona može da onesposobi više napadača jednom patronom.
Želela je i da potraži gas-maske - nije mogla da zaštiti čitavu kuću
bez treće maske za Arnija. Sumnjala je da bi Kevin prevideo tako
očiglednu meru zaštite, ali opet, možda je to bilo očigledno samo
nekome kao što je ona. U svom svetu Kevin je verovatno brinuo samo
za metke i bombe.
Ali premda je očajnički želela da se zaštiti, možda je već bilo suviše
kasno za pripreme. Ako je koketna kasirka pozvala broj nakon prvog
emitovanja - koje je moglo biti ranije od onoga koje su oni gledali, ili je
možda moglo biti prikazano čak i dan ranije - potrebno je da prođe
određeno vreme pre nego što njihovi neprijatelji krenu u potragu.
Neko bi morao da dođe ovamo, raspituje se u gradu, i konačno krene u
istraživanje mogućih tragova. A opet, ako se tom nekom posrećilo,
nadzor je već počeo. A ona nije mogla da zna da li je tako.
Premda su ona i Danijel bili unutra i premda su prozori bili
pokriveni, neko bi mogao da prati Arnija. Ako bi Arni otišao do
Betmenove pećine, posmatrač bi ga pratio. A u tom slučaju bi baš i
mogli da podignu barjak s natpisom: ČESTITAMO, PRONAŠLI STE
PRAVO MESTO! MOLIM VAS, UZMITE BACAČ RAKETA AKO VAM JE
POTREBAN!
 Nisu smeli da urade ništa čime bi odali postojanje Betmenove
pećine.
Osnovna sredstva odbrane bila su joj nadohvat ruke, sve što je bilo
važno nalazilo se u njenom rancu - uredno upakovano po kategorijama
- da bi lakše moglo da joj se nađe pri ruci. Rekla je Arniju da pomeri
kamionet iza kuće, dovoljno blizu prozoru Arnijeve sobe da se nađu u
njemu nakon jednog dobro prikrivenog koraka.
Poželela je da ih Kevin pozove, i poželela je da im je verovao
dovoljno da ostavi Danijelu broj svog privremenog telefona, za slučaj
nužde. Možda su postojale neke dodatne mere bezbednosti u kući za
koje Arni nije znao.
Danijel im je pripremio večeru, i. premda to nije ni približno bila
onako vedra večera kao ona prethodne noći, bila je ukusna. Rekla mu je
da pazi kako koristi sastojke. Možda neko vreme neće moći da idu u
kupovinu, možda čak ni Arni neće moći da ide u kupovinu.
Iznenadilo ju je u kojoj meri Danijel kao da nije bio svestan
Arnijevog prisustva - dobro, nije da ga nije bio svestan, samo nije
dozvoljavao da ono na njega utiče. Nije on bio nepristojan prema
Arniju i nije ga ignorisao, već se nije trudio da sakrije svoju bliskost s
Aleks pred njim, Dva puta ju je uzeo za ruku; jednom ju je poljubio u
teme dok je prolazio noseći sudove. Arni, na njeno iznenađenje, nije
uopšte reagovao na ovo Danijelovo ispoljavanje osećanja, ali ona nije
mogla a da se ne zapita šta on o tome misli.
Arni im je rekao da je poslao pse da na smenu obilaze ogradu -
čitavom dužinom od devet kilometara - u toku dana, u vreme kada bi
svako ko ih posmatra za to koristio dvogled. Ako se neko nalazio
dovoljno blizu da vidi kuću, psi bi ga upozorili da nešto nije u redu.
Nakon ove objave otišao je u postelju, pridržavajući se svoje
uobičajene rutine. Aleks i Danijel ostali su da gledaju večernje vesti.
Sklupčao se oko nje na kauču toliko prirodno da joj se to uopšte nije
činilo neobično. Nije mogla da se seti da se ikada osećala tako fizički
prijatno pored nekoga u čitavom svom životu. Čak ju je i majka kruto
grlila i retko izražavala naklonost, bilo rečima, bilo delima. Njena
bliskost s Barnabijem je bila verbalna, nikada fizička. Pa je smatrala da
bi trebalo da joj je nelagodno što ležu nogu prebačenih preko krila
druge osobe, i što je glavu naslonila toj osobi na rame dok je ona grli,
ali osećala se neobično opušteno. Kao da je njegova blizina nekako
uklonila deo pritiska ove situacije.
Ponovo su pustili vest o Danijelu, ali kasnije u vestima, i videlo se
da je i voditelju ova priča već dosadila. Agencija je možda i mogla da
natera medijske kuće da neko vreme saopštavaju ovu vest, ali nisu
mogli da ih spreče da izraze stav da to uopšte nije neka vest. Naravno,
postojao je i očigledan drugi čin.
„Verovatno bi trebalo da te upozorim... ako se toga već nisi setio“,
rekla je.
Pokušao je da zvuči vedro, ali je ona čula težinu u njegovom glasu.
„Siguran sam da nisam.“
„Pa, ako ova priča ne pruži nikakve rezultate u vremenskom roku
koji su sebi odredili, moraće da povećaju uloge i nateraju štampu da
radi za njih.“
„Šta to znači?“
Nagnula se, da bi mogla da mu vidi lice, i nabrala nos od gađenja
zbog onog što mora da mu kaže. „Predstaviće priču prljavijom. Reći će
da si osumnjičen za neki zločin. Odnekud će se naprasno pojaviti neka
fiktivna učenica koju si navodno oteo ili zlostavljao. Tako nešto,
verovatno. Ali bi mogli biti i kreativniji.“
Pogled je prebacio s njenog lica na ekran, premda je voditelj sada
govorio o ranim predviđanjima preliminarnih izbora. Porumeneo je, pa
prebledeo. Pustila ga je da razmišlja o toj ideji. Mogla je da zamisli
koliko je teško dobrom čoveku da shvati da će postati zločinac.
„Ne mogu ništa da uradim u vezi s tim?“, rekao je tiho. Nije to bilo
pravo pitanje.
„Ne.“
„Bar moji roditelji nisu više živi da to vide. Možda... Mislim da neće
svi moji prijatelji u to poverovati.“
„Ja ne bih“, složila se.
Nasmešio joj se. „U jednom trenutku, u ne tako davnoj prošlosti,
mislila si da se spremam da ubijem dva miliona ljudi.“
„Nisam te tada poznavala.“
„Istina.“
Kada su se vesti završile, upustili su se u mnogo mirniji pozdrav za
laku noć, a zatim je ona počela da posprema. Možda će morati da odu u
žurbi. Razmontirala je i spakovala svoju laboratoriju, zatim obukla
helanke i crnu majicu na kratak rukav - stvari u kojima će joj biti
udobno ako noćas budu morali da beže.
Znala je da je umorna, ali njen mozak kao da nije mogao da uspori.
Nije želela da joj još nešto promakne. Danijel bi mogao biti u pravu -
možda su njene prve greške zapravo bile pozitivnosti koje su njemu
spasle život. Ali nije smela da dozvoli sebi da još koji put pogreši. Nije
sada samo njen život na kocki. Uzdahnula je. Voditi sa sobom nekoga
ko je predstavljao slabu tačku imalo je svojih prednosti, ali teret je
definitivno bio veći.
Misli joj je prekinulo tiho kucanje.
„Ne otvaraj vrata“, upozorila ga je naglo ustavši. Poljski krevet se
zaljuljao pod njim.
Nakon kraće pauze, Danijel je upitao: „Da li nosiš gas-masku?“
„Da.“
„I mislio sam. Glas ti je prigušen.“
Ponovo pauza.
„Da li je tvoj bezbednosni sistem strašno teško onesposobiti?“,
upitao je.
„Daj mi minut.“
Bilo joj je potrebno i manje od toga da izoluje gole žice. Podigla je
masku i otvorila vrata. Stajao je naslonjen na dovratak. Nije mogla
jasno da ga vidi u tami, ali je pomislila da izgleda umorno... i tužno.
„Veoma si zabrinuta“, zaključio je dotakavši njenu masku.
„Zapravo, uvek ovako spavam. Osećam se čudno kada je nemam. Da
li se nešto desilo?“
„Više od onoga što se već desilo? Ne. Samo sam se... osećao
usamljeno. Nisam mogao da spavam. Želeo sam da budem s tobom.“
Oklevao je. „Mogu li da uđem?“
„Uh, dobro.“ Povukla se za korak i uključila svetlo.
Osvrnuo se, a na licu mu se pojavio novi izraz. „Ovu sobu ti je Kevin
dao? Zašto mi nešto nisi rekla? Trebalo je da dobiješ moju sobu!“
„U redu je“, uverila ga je. „Ne volim krevete. Bezbednije je spavati na
oprezu.“
„Ne znam šta da kažem. Ne mogu da spavam u onom velikom
krevetu znajući da se ti skupljaš u ovoj ostavi.“
„Zapravo mi se dopada.“
Pogledao ju je sumnjičavo, a zatim iznenada i bojažljivo. „Hteo sam
da se pozovem u tvoju sobu, ali ovde jedva da ima mesta za tebe.“
„Mogli bismo premestiti neke sanduke...“
„Imam bolju ideju. Dođi sa mnom.“ Pružio joj je ruku.
Prihvatila ju je i ne razmišljajući šta radi. Poveo ju je mračnim
hodnikom pored vrata kupatila u svoju sobu. Jedina svetlost širila se
od male lampe na noćnom stočiću.
Bila je to veoma lepa soba, više u skladu s Kevinovom uobičajenom
estetikom od njene male ostave. U sredini sobe nalazio se ogromni
krevet prekriven belim jorganom, s rustičnim štabovima za baldahin,
napravljenim od vešto uklopljenog neobrađenog drveta. Zlatno ćebe,
koje se slagalo s bojom drveta, ležalo je prebačeno preko podnožja
kreveta.
„Vidiš?“, rekao je. „Nema šanse da bih mogao ponovo ovde spavati
znajući gde ti spavaš. Ne bih se osećao kao pravi muškarac.“
„Pa. Ne menjam se, već sam postavila zaštite u svojoj sobi.“
Stajali su na trenutak zbunjeno na pragu.
„Nisam imao na umi ništa konkretno o čemu bismo mogli da
razgovaramo. Samo sam želeo da budem s tobom.“
„U redu je. Nisam ni ja spavala.“
„Hajde da onda zajedno ne spavamo“, rekao je, a zatim porumeneo i
postiđeno se nasmejao. „To uopšte nije dobro zvučalo.“ Ponovo ju je
povukao za ruku prema velikom krevetu. „Vidi, obećavam da ću biti
savršen gospodin“, rekao je. „Biću manje uznemiren ako te budem
imao na oku.“
Sela je pored njega na debeli beli jorgan, smejući se njegovoj
trapavosti i pitajući se u sebi želi li ona da on bude savršen gospodin.
Strogo je podsetila sebe da ovo nije primeren trenutak za takve misli.
Možda u budućnosti, kada im životi ne budu u opasnosti. Ako taj dan
ikada dođe.
Uzeo ju je za ruku, ali joj je ostavio prostora. Legli su na leđa i glave
oslonili na perjane jastuke. Stavio je slobodnu ruku pod glavu i
pogledao u nju.
„Vidiš, ovako je bolje.“
I bilo je. A to nije imalo smisla - izašla je iz bezbedne sobe i bila je
daleko od sveg svog oružja - ali se, paradoksalno, osećala bezbednije.
„Jeste“, složila se. Skinula je gas-masku s glave u potpunosti i
položila je pored sebe.
„Ruka ti je hladna.“
Pre nego što je stigla da odgovori, seo je i uzeo ćebe. Raširio ga je i
pokrio ih. Kada je ponovo legao, bio joj je bliže. Dodirivali su se
ramenima, a podlaktica mu je ležala preko njene kada ju je ponovo
uzeo za ruku.
Zašto li je tako živo bila svesna svega što u velikom obrascu
preživljavanja zapravo uopšte nije važno?
„Hvala“, rekla je.
„Nemoj pogrešno da me shvatiš - želim da ti ovim izrazim najveći
kompliment i ne želim ni na koji način da omalovažim tvoje prisustvo -
ali mislim da bih mogao i spavati sada kada si pored mene.“
„Znam na šta misliš. Dan je bio dug.“
„Jeste“, složio se živo. „Da li ti je udobno?“
„Jeste. Nemoj ni ti mene pogrešno da shvatiš, ali mislim da bih
mogla u nekom trenutku da stavim ponovo masku. To je prosto čudna
navika.“
Nasmešio se. „Kao grljenje plišanog medvedića.“
„Baš takva, samo što nije tako slatka.“
Okrenuo se prema njoj i naslonio čelo na njenu slepoočnicu.
Osećala je kako joj njegove trepavice ovlaš dodiruju obraz kada je
sklopio oči. Desnu ruku je obavio oko njenog struka.
„Ja mislim da si ti preslatka“, rekao je tiho. Glas mu je zvučao kao da
je već zaspao. „I strašno smrtonosna, naravno“, zevnuo je.
„Slatko“, rekla je, ali nije bila sigurna da ju je čuo. Disao je toliko
ravnomerno da je pomislila da mora da je već zaspao.
Sačekala je nekoliko trenutaka, a zatim je slobodnom rukom
pomilovala njegove lokne. Bile su tako meke. Prešla je prstima preko
njegovog potpuno mirnog usnulog lica. Bilo je to isto ono nedužno
ozbiljno lice, za koje nikada neće biti mesta u njenom svetu. Pomislila
je kako nikada nije videla ništa toliko lepo.
Zaspala je tako, ruke posesivno obavijene oko njegovog potiljka,
potpuno zaboravivši na gas-masku.
 POGLAVLJE 17

Kevin nije zvao.

Danijel to nije smatrao čudnim, ali se Aleks učinilo da je videla neku
napetost u Arnijevim ramenima.
Predugo se ne javlja.
Kako je ona razumela, Kevin je samo trebalo da zauzme poziciju s
koje bi mogao da prati jedinu osobu za koju su sigurno znali da je
upletena - Karstona. Mogao je da stigne do Vašingtona za dva dana
kolima, čak i da nije žurio. Rekla mu je gde tačno da pronađe njenog
bivšeg šefa kada stigne u grad. Bio je to posao od najviše nekoliko sati.
A ako Karston nije bio gde je trebalo da bude, trebalo je da je Kevin
svejedno pozove. Šta radi?
Ili mu se nešto desilo? Koliko dugo da čeka pre nego što to iznese
Danijelu kao mogućnost?
Nova zabrinutost doprinela je njenoj paranoji. Dodala je još jedan
kabl na spoljašnji deo vrata svoje sobe, da bi bila zaštićena i kada je u
drugom delu kuće. Bila je silno frustrirana što nije mogla da zaštiti
čitav sprat Falila joj je jedna gas-maska.
S druge strane, prednost je bila što je svaki sat pomagao da njeno
lice bolje zaceli. Na prigušenoj svetlosti i sa mnogo šminke, možda niko
ništa neće primetiti u prvih tri-četiri sekunde.
Čekanje je predstavljalo neobičnu mešavinu dosade, stresa i
najneobičnijeg oblika sreće. Osuđene na propast, i s kratkim rokom
trajanja, ali je to nije činilo ništa manje... sveobuhvatnom. Trebalo bi da
je sada veoma mračnog raspoloženja, da joj uši zaglušuje pulsirajući
ritam potere, ali je hvatala sebe kako se sve vreme smeši. Nije bilo od
koristi ni to što je Danijel bio jednako neprimereno ushićen kao i ona.
Razgovarali su o tome sledećeg popodneva, dok su gledali vesti.
Aleks je uvela Lolu u kuću kada je Arni otišao da radi s ostalim
životinjama - osećala se loše što moraju da drže pse napolju; nekako joj
se to činilo nepristojno - a Ajnštajn i Kan ušli su za njom, zbog čega je
soba bila neobično puna pasa. Nadala se da se Arni neće ljutiti. Psi su
sigurno ponekad ulazili u kuću, inače ne bi postojala vratanca za pse u
vešernici. Nije znala da li je to što su pse držali napolju deo njihove
obuke, ili je to bio rani alarmni sistem, ili zato što je Arni bio alergičan -
premda je onda, ako je alergičan, potpuno promašio život.
Lola je njušku i dugačke uši položila na Aleksinu butinu, a ona je bila
sigurna da će je uskoro svu izbalaviti. Ajnštajn je skočio na kauč pored
Danijela, mašući repom veselo zbog ovog kršenja pravila. Kan se
smestio na dugački tabure ispred kauča. Nakon dosadne uvodne priče -
koja se odnosila na politiku, naravno, kao da nema još godinu dana do
nekog konkretnog dešavanja - Danijel je pružio duge noge preko
Kanovih leđa. Činilo se da Kanu to ne smeta. Aleks je češkala Lolu iza
ušiju, a Lola je udarala repom po podu.
Sve je ovo bilo prijatno i nekako poznato, premda ona nikada u
životu nije bila u sličnoj situaciji. Nikada nije bila u ovako bliskom
kontaktu s drugim živim bićima - nije ih milovala, slušala kako dišu - a
kamoli da se držala za ruke s muškarcem koga je smatrala predivnim...
i smrtonosnim. I da je moguće da on zna sve o njoj, a ipak je gleda
ovako kako je gleda...
Pogled je spustila na njegovo lice dok je o ovome razmišljala, i
shvatila je da i on gleda nju. Nasmešio joj se širokim vedrim osmehom
- zbog dvodnevne brade izgledao je neočekivano neuglađeno - a ona
mu je bez razmišljanja uzvratila osmeh. U grudima su joj cvetala razna
nežna osećanja i ona je shvatila da je to verovatno nešto najbolje što je
ikada osetila.
Uzdahnula je, a zatim zaječala.
Pogledao je TV, tražeći razlog, ali je na ekranu bila samo reklama.
„Šta je bilo?“
„Osećam se blesavo“, priznala je. „Glupo. Veselo. Zašto mi sve deluje
tako pozitivno? Ne mogu logički da povežem misli. Trudim se da
brinem i počnem da se smešim. Možda ludim, i ne marim za to ni upola
onoliko koliko bi trebalo. Želim da udarim samu sebe, ali lice tek što je
počelo da mi zaceljuje.“
Danijel se nasmejao. „Mislim da je to jedna od mana zaljubljivanja.“
Ponovo leptirići u stomaku. „Znači, ti misliš da je to posredi?“
„Meni se tako čini.“
Namrštila se. „Nemam s čim da uporedim. Šta ako zaista gubim
razum?“
„Sasvim sigurno ga ne gubiš.“
„Ali ne verujem da ljudi mogu tako brzo da se zaljube.“ Istini za
volju, ona uopšte nije u verovala u ljubav, u romantičnu ljubav.
Verovala je u hemijske reakcije; seksualnu privlačnost. Kompatibilnost.
Prijateljstvo. Odanost i odgovornost. Ali ljubav joj se činila pomalo
previše bajkovita da bi bila stvarna.
„Ja... pa, nikada se nisam zaljubio na prvi pogled. Mislim, oduvek
sam verovao u privlačnost na prvi pogled. To sam doživeo. A to je
definitivno delom prisutno i sada.“ Ponovo se nasmešio. „Ali ljubav na
prvi pogled? Uveren sam da je to obična fantazija.“
„Naravno da jeste.“
„Ali...“
„Nema tu ali, Danijele,“
„Ali nešto mi se desilo u onom vozu, nešto potpuno drugačije od
svakog mog iskustva, i nešto što čak ne umem ni da objasnim.“
Nije znala šta da kaže. Pogledala je televizor baš kada je zasvirala
odjavna špica.
Ovo je Danijelu privuklo pažnju. „Da li smo propustili našu vest?“
„Ne, nisu je ni objavili.“
„A to nije dobro“, pretpostavio je, a u glasu mu se osetila napetost.
„To može da znači svašta. Možda su priču brzopleto pustili u
javnost i sad moraju da odustanu od nje pošto nije donela nikakve
rezultate. Druga mogućnost je da će se priča možda uskoro promeniti.“
Danijel je defanzivno ispravio ramena. „Šta misliš, koliko brzo će se
u javnosti pojaviti nova verzija?“
„Uskoro, ako je to u pitanju.“
Postojala je i treća mogućnost, ali ona nije bila spremna da je
izgovori naglas. Priča bi definitivno nestala ako su postigli ono što su
želeli. Ako su uspeli da uhvate Kevina.
Mislila je da je dovoljno dobro razumela Kevinov karakter da bude
prilično sigurna da ih on ne bi lako odao. Bio je dovoljno pametan da se
drži najverovatnije verzije priče ako ga odeljenje uhvati: stigao je
prekasno da spase Danijela, i krenuo je - nakon što je ubio Oleander - u
Vašington da se osveti. Moći će da se drži te priče neko vreme... nadala
se. Nije znala ko sada vodi ispitivanja. Ako je taj neko dobar - pa, Kevin
će naposletku reći istinu. Ma koliko joj bio mrzak, sada je osećala
mučninu zbog njega.
Naravno, možda se pripremio i za to da bi ga mogli uhvatiti, i to
onako kako se pripremila ona. Možda je već mrtav.
Bez obzira na Betmenovu pećinu, ako se Kevin ne javi do ponoći,
biće vreme da se krene. Osećala je da već izaziva sudbinu.
Sva srećna osećanja su nestala. Bar je to bio znak da nije potpuno
luda. Zasad.
Izbacili su pse na trem pre nego što je Arni trebalo da dođe, premda
će ih verovatno miris životinja u kući svakako odati. Danijel je počeo da
priprema bolonjeze sos uz špagete, a ona mu je pomagala oko sitnica -
otvarala je konzerve, merila začine. Bilo im je lako i prijatno da rade
zajedno, kao da to rade već godinama. Da li je Danijel govorio o tom
osećanju? Neobičnoj lakoći njihove veze? Premda nije verovala u
njegovu teoriju, morala je da prizna da nije imala drugo objašnjenje.
Danijel je pevušio dok je radio, poznatu melodiju koju najpre nije
nigde mogla da smesti. Uhvatila je sebe kako pevuši s njim nekoliko
minuta kasnije. Danijel je, činilo se potpuno nesvesno, počeo da peva.
„Guilty feet have got no rhythm“, pevao je.
„Nije li ta pesma starija od tebe?“ upitala ga je.
Izgledao je iznenađeno. „O, zar sam tako glasno pevao? Izvini,
umem da se zanesem kada kuvam ako se ne kontrolišem.“
„Kako je moguće da znaš tekst te pesme?“
„Želim da znaš da je do dana današnjeg Careless Whisper veoma
popularna pesma u karaoke krugovima. Rasturam kada nju pevam na
večerima osamdesetih.“
„Pevaš karaoke?“
„Hej, ko kaže da profesori ne umeju da se zabavljaju?“ Odmakao se
od šporeta, držeći u desnoj ruci kašiku umazanu sosom, i privukao je
levom u zagrljaj. Otplesao je s njom jedan mali krug, prislonivši grubi
obraz na njen i sve vreme pevajući: „Pain is ah-all you’ll find...“ Zatim se
ponovo okrenuo prema šporetu, plešući u mestu dok je veselo pevao o
tome kako nikada više neće zaplesati.
Nemoj da si budala, rekao joj je njen razum kada joj se blesavi
osmeh ponovo raširio preko lica.
Umukni! - odgovorilo je njeno telo.
Danijel nije imao glas za javne nastupe, ali je imao prijatan i lagan
tenor, i sve nedostatke nadoknađivao je entuzijazmom. Kada su čuli
pse kako pozdravljaju Arnija pred vratima, u strastvenom duetu su
pevali Total Eclipse of the Heart. Aleks je odmah prestala da peva, i
porumenela, ali činilo se da Danijel nije svestan ni njenog kukavičluka
ni Arnijevog ulaska.
„I really need you tonight!“, zaurlao je kada je Arni ušao na vrata
odmahujući glavom. Aleks se zapitala da li je Kevin ikada bio zabavan,
ili je bio strogo poslovan sve vreme kada su on i Arni bili sami.
Arni nije ništa prokomentarisao, samo je zatvorio vrata za sobom,
puštajući da se sveži topli vazduh izmeša s mirisima belog i crnog luka
i paradajza. Pošto je napolju bilo mračno, a u kući gorelo svetlo, moraće
da se uveri da je zatvorio ulazna vrata pre nego što ona i Danijel odu u
onaj deo prostorije koji bi mogao da vidi neko ko na kuću motri spolja.
„Jesu li psi išta primetili?“, upitala je Arnija.
„Ne. Čuli biste ih da su nešto pronašli.“
Namrštila se. „Našu priču nisu pustili večeras.“
Aleks i Arni su razmenili poglede. Arni je pogledao Danijela, pa
ponovo nju. Znala je šta pita pa je odmahnula glavom. Ne, nije
razgovarala s Danijelom o Kevinu i onome šta bi moglo da znači to što
se ne javlja. Koža oko Arnijevih očiju se ponovo suptilno zategla, što je,
činilo se, bio jedini fizički znak da je pod stresom.
Zbog Arnija će morati da odu što je pre moguće. Ako iko poveže
Danijela i Aleks s ovom kućom, dovešće Arnija u opasnost. Nadala se da
će razumeti što moraju da uzmu kamionet.
Večera je protekla u tišini. Činilo se da je čak i Danijela pritisnula
strepnja. Odlučila je da mu kaže svoja strahovanja čim ostanu nasamo.
Možda će moći da mu obezbedi još jednu noć pristojnog sna, ali bi
verovatno trebalo da krenu sa prvim svetlom.
Nakon što su završili - i počistili sve mrvice s tanjira; Arniju će
sigurno nedostajati ovo kada gosti odu - pomogla je da se sklone
sudovi, a Arni je otišao da uključi vesti. Redosled priča bio je poznat i
ponavljao se. Činilo joj se da bi mogla da ponovi od reči do reči tekst
voditeljke. Arni je danas već tri puta propustio vesti; seo je na kauč.
Aleks je isprala tanjire i pružila ih Danijelu da ih stavi u mašinu za
pranje sudova. Jedan od pasa je zacvileo ispred mrežice na ulaznim
vratima; verovatno Lola. Aleks se nadala da ih nije previše razmazila
danas. Nikada ne bi pomislila da je od onih koji vole pse, ali je shvatila
da će joj nedostajati toplina i prijateljska atmosfera čopora. Možda će
jednog dana - ako je Kevin nekako još uvek živ i zdrav i ako je plan ipak
funkcionalan - nabaviti psa. Kada bi sve srećne misli bile stvarne,
možda bi joj Kevin prodao Lolu. To verovatno nije bilo praktično...
Tih, brz i tup udarac prekinuo je njene misli - tom zvuku nije bilo
mesta u kući. Još dok je usmeravala pogleda prema Danijelu, da vidi da
nije ispustio nešto ili udario vratima ormarića, njen um je jurio dalje.
Pre nego što je njeno telo ispratilo ono što joj se u umu javilo, na tremu
se začulo strahovito zavijanje, a zatim i strašno režanje. Još jedno tup,
ovog puta prigušeno drekom koju su nadizali psi, a zavijanje je preraslo
u zaprepašćeno i bolno skičanje.
 Oborila je Danijela na tlo još dok se okretao prema vratima. Bio je
mnogo teži od nje, ali je izgubio ravnotežu i lako ga je oborila.
„Pst“, zasiktala mu je u uvo divlje, zatim je otpuzala preko njega do
ivice ostrva i provirila. Nije mogla da vidi Arnija. Pogledala je u vrata s
mrežicom - mala okrugla rupa videla se središtu gornje mrežice.
Pokušala je da pored zvuka pasa i televizije čuje još nešto, ali s mesta
na kom je Arni trebalo da bude nije dopirao ni zvuk.
Mora da je pucanj bio iz daljine, inače bi ga psi osetili.
„Arni!“, povikala je grubim šapatom.
Nije bilo odgovora.
Odvukla se do stola u trpezariji gde je na nogu stolice, na kojoj je
sedela, oslonila svoj ranac. Izvukla je PPK iz kesice sa zipom i gurnula
ga preko poda prema Danijelu. Bile su joj potrebne obe ruke.
Danijel je uhvatio pištolj na pola puta do ostrva i provirio iza ivice.
Nije vežbao s pištoljem, ali na ovoj daljini to neće imati nikakve veze.
Stavila je prstenje i kaiš oko struka.
Danijel je za nekoliko sekundi skočio na noge i naslonio laktove na
radnu ploču. Nije izgledao kao da makar i najmanje sumnja u svoju
sposobnost da puca. Žurno se provukla do najbližeg zida, gde se
trpezarija odvajala od dnevne sobe. Dok se kretala, videla je nečiju šaku
kako spušta kvaku - ali to nije bila šaka. Bila je to crna čupava šapa.
Znači da Kevin nije odabrao standardne okrugle kvake iz još jednog
razloga osim estetike.
Ponovo je počela da diše kada je Ajnštajn uleteo u sobu s Kanom i
rotvajlerom za petama. Čula je Lolu kako bolno cvili napolju i stegla
zube.
Dok su se psi nemo okupljali oko Danijela, formirajući krzneni štit,
ona je obula cipele za borbu i stavila garotu u jedan, a drške u drugi
džep.
„Daj komandu“, prošaputala je Danijelu.
Strelac je verovatno na putu do kuće, premda će morati da se pazi
pasa. Ako bude imao mogućnosti, zameniće dalekometnu pušku nečim
što pravi veće rupe. Ovi psi će ga napadati i ozbiljno povređeni.
„Izbegni protokol“, prošaputao je Danijel nesigurno.
Ajnštajn je trznuo ušima. Tiho je zalajao, a zatim otrčao do
udaljenog kraja kuhinje i zacvileo.
„Prati ga“, naredila je Aleks Danijelu. U niskom čučnju projurila je
preko praznog prostora između zida i kuhinjskog ostrva.
Danijel je krenuo da se uspravlja, ali je, i pre nego što je stigla da
nešto kaže, Ajnštajn skočio i uhvatio zubima Danijela za ruku. Povukao
ga je nazad na pod.
„Ne ustaj“, prevela je šapatom.
Ajnštajn ih je poveo do vešernice, kao što je Aleks i očekivala, a Kan
i rotvajler su išli na začelju. Kada je iz dnevne sobe ušla u mračni
hodnik, pokušala je da vidi Arnija. Najpre je videla samo jednu šaku,
nepomičnu, a zatim je ugledala i fleku na naspramnom zidu. Bilo je
očigledno da je s krvlju pomešano i tkivo mozga. Znači da nije bilo
svrhe spašavati ga. Za Arnija je bilo prekasno. A napadač je očigledno
bio dobar strelac. Prosto su je zasipale samo dobre vesti.
Aleks se iznenadila kada je Ajnštajn stao pred vrata vešernice i
počeo šapom da grebe vrata ormana u hodniku. Danijel je otvorio
vrata, a Ajnštajn je prošao pored njega i povukao nešto unutra. Aleks je
prišla bliže baš kada je poteža gomila krzna pala na nju.
„Šta je ovo?“, prodahtao joj je Danijel u uvo.
Pipala je gomilu. „Mislim da je krzneni kaput - ali ima tu još nešto.
Teško je...“ Žurno je prešla rukama preko kaputa, duž rukava; pod
krznom je osećala nešto kruto i pravougaono. Zavukla je ruku u rukav,
pokušavajući da shvati šta je to napipala. Konačno je uspela da shvati.
Nije bila sigurna da bi shvatila da nije nedavno pokušala da iseče
Kevinovo Betmenovo odelo.
Ajnštajn je svukao još jedan teški naramak krzna na njih.
„Opšiveni su pancirom“, prošaputala je.
„Trebalo bi da ih obučemo.“
Aleks je s mukom obukla svoj dok je sklapala sliku u glavi. Pancir je
imao smisla, ali čemu to teško krzno? Da li je Kevin obučavao pse zimi?
Da li je ovo bila priprema za sve vremenske prilike? Da li ovde uopšte
ima prave zime? Ali dok je podizala rukave - koji su, naravno, bili
predugački - da oslobodi ruke, videla je kako se Danijelova bunda stapa
s Ajnštajnovim krznom, tako da se ne vidi gde jedan završava, a drugi
počinje. Kamuflaža.
Bunda je imala čak i kapuljaču opšivenu pancirom, koju je ona
odmah navukla na glavu. Sada su ona i Danijel bili samo dve krznene
siluete u tami.
Ajnštajn je izašao kroz pseća vratanca na drugom kraju vešernice, a
Danijel ga je sledio. Osećala je Kanovu toplinu pored sebe. Provukla se
kroz vratanca i videla da Ajnštajn ponovo povlači Danijela nadole, kada
je ovaj opet pokušao da se podigne u čučanj.
„Puzi“, objasnila mu je.
 Bilo je to frustrirajuće polako; bunda je postajala sve teža i toplija
nakon svakih pola metra, a šljunak je bio poput oštrica noža pod
dlanovima i kolenima. Kada su se domogli oštre trave, bilo je malo
manje bolno, ali je ona bila toliko nestrpljiva zbog sporog napretka da
to nije ni primetila. Dok ih je Ajnštajn vodio prema pomoćnoj zgradi u
kojoj su boravili psi, brinula se da pokušava da ih odvede do kamioneta
koji je naložila Arniju da pomeri. Ali kamionet nije bio baš sjajno
sredstvo za beg. Strelac je možda ostao na mestu i čekao da neko
pokuša da se izveze na put. Ili bi ovo mogla biti nova verzija napada, u
kojoj strelac šalje prijatelje u kuću da isteraju žrtve napolje.
Čula je uznemirene pse zatvorene u zgradi ispred njih, nijedan nije
bio preterano srećan zbog onoga što se dešavalo. Uspeli su da pređu tri
četvrtine puta kada je oštar udar podigao oblak prašine njoj u lice.
Ajnštajn je oštro zalajao, a Aleks je čula kako se jedan od pasa iza njih
odvaja od njihovog malog čopora, režeći tiho i duboko. Teški bat šapa u
kombinaciji s kratkim korakom rekao joj je da je to rotvajler. Još jedan
udarac, malo dalje, ali režanje nije promenilo ritam. Čula je još nešto,
možda prigušenu kletvu, a zatim je kiša metaka pokuljala iz nečega što
definitivno nije bio snajper. Napela je mišiće, puzeći što je brže mogla
za Danijelom, čekajući da čuje neizbežan zvuk rotvajlerovog bolnog
jauka. Zvuk se nije čuo, ali režanje je utihnulo. Oči su joj se napunile
suzama.
Kan je stao pored nje - baš s one strane s koje se nalazio napadač - i
videla je kako Ajnštajn na isti način štiti Danijela. Kevin je rekao da će
psi položiti život za Danijela, i to su oni sada i dokazivali. Kevina bi
verovatno nerviralo kada bi znao da su i nju štitili životom.
Kevin. Pa, izgledi da je živ sada su bili veći. Vest nije prestala da se
emituje zato što je agencija pronašla Kevina, već zato što su uspešno
otkrili gđe se nalazi Danijel.
Stigli su do pomoćne zgrade. Zahvalno je upuzala u tamu. Psi u
zgradi su cvileli i uznemireno lajali. Boreći se s teškom bundom, s
mukom je ustala, i dalje pognuta, ali je sada mogla brže da se kreće.
Danijel ju je oponašao, jednim okom gledajući Ajnštajna da vidi da li će
insistirati da se ponovo spuste na sve četiri. Ali Ajnštajn u tom
trenutku nije obraćao pažnju na Danijela. I on i Kan su jurili pored
boksova, zastajkujući pored svakih vrata, a zatim jureći prema
sledećim. U početku nije bila sigurna da li da i ona potrči, ali je tada
shvatila šta rade. Vrata najbližeg boksa su se otvorila, a zatim i od
sledećeg. Kevin je naučio svoje najbolje učenike da otvore boksove
spolja.
Oslobođeni psi smesta su ućutali. Prvi par bio je par nemačkih
ovčara klasične boje krzna. Izjurili su kroz vrata pomoćne prostorije i
krenuli na sever. Pre nego što su se izgubili iz vida, pored nje su
projurila dva rotvajlera i odjurila na jug. Za njima je istrčao doberman,
zatim četiri nemačka ovčara, a svaka grupa pasa išla je u drugom
pravcu. Psi su toliko brzo pokuljali iz zgrade da je potpuno izgubila
pojam o tome koliko ih je. Lako je moguće da ih je bilo više od trideset,
premda su neki od njih još bili veoma mladi. Deo nje poželeo je da
poviče: Pokidajte ih, momci! - a drugi deo želeo je da im kaže: Pazite se!
Videla je Loline kučiće kako pretrčavaju pored nje i oči joj se ponovo
napuniše suzama.
U mračnoj noći neko je povikao u panici. Začuli su se pucnji, a zatim
vrisak. Stegnut i nemilosrdan osmeh zategao joj je usne.
Ali nisu sve vesti bile dobre. Začuli su se pucnji iz drugog smera.
Definitivno je bilo više napadača.
„Pištolj?“, prošaputala je Danijelu, Klimnuo je i izvadio ga iz pojasa
farmerki. Ponudio joj ga je. Odmahnula je glavom. Samo je želela da se
uveri da ga nije ispustio. S nje je pod debelim krznom kapao znoj.
Sklonila je kapuljaču i prešla podlakticom preko čela.
„Šta sada?“ promrmljao je, „Da li bi trebalo da čekamo ovde?“
Baš se spremala da mu kaže da ovo teško da znači da su umakli,
kada se Ajnštajn vratio i počeo da vuče Danijela u čučanj. Spustila se na
kolena i pratila Ajnštajna do vrata na koja su ušli. Kan je još uvek bio tu
i čuvao odstupnicu. Ovog puta ih je Ajnštajn poveo na sever, premda
nije znala da tamo postoji neka građevina. Verovatno će to biti dugo
puzanje, shvatila je, a ruke su joj već bile pune dubokih posekotina od
suvih vlati trave. Pokušala je da zaštiti dlanove manžetnama rukava
bunde, ali taj deo nije bio prošiven pancirom, tako da joj to ništa nije
značilo. Bar je bilo suviše krznenih prilika da bi se strelci baktali s četiri
koje nisu napadale. Osvrnula se prema kući u daljini. Nije videla svetla.
Još nisu počeli da pretresaju kuću. Nastavila se larma koju su dizali psi,
čulo se udaljeno režanje, zavijanje Lolinih kučića i poneki nasumični
kratki i odsečni lavež.
Izgubila je pojam o vremenu, bila je svesna samo količine znoja koja
je iz nje izlazila, hrapavog dahtanja, činjenice da sve vreme idu blago
uzbrdo, da Danijel počinje da usporava i da joj nešto neprestano cepa
dlanove uprkos bundi. Ali mislila je da nisu odmakli preterano daleko
kada je Danijel tiho jeknuo i stao. Dopuzala je iza njega.
 Bila je to ograda. Stigli su do severne strane ranča. Potražila je
Ajnštajna, pitajući se šta dalje da rade, a zatim je shvatila da je on već s
druge strane. Pogledao ju je, a zatim njuškom pokazao donju ivicu
ograde. Prešla je rukom preka mesta koje je pokazivao i pronašla rupu
ispod žičane ograde; ono za šta je mislila da je senka zapravo je bila
uska useklina u tamnoj steni. Prostor je bio taman dovoljno velik da se
ona provuče. Osetila je kako je Danijel hvata za gležanj da bi mogao da
je prati. Nakon što su se oboje provukli, okrenula se da posmatra kako
se Kan spušta u usek. Trgla se, znajući da donja žica ograde mora da
mu se useca u kožu. Nije pustio ni glasa.
Izbili su na vrh plitke kamene jaruge. Nije se videla iz kuće,
zaklonjena blagim uzdizanjem tla; nikada ni naslutila nije da postoji
kraj ravnicama koje se pružaju na sever prema Oklahomi. Ajnštajn je
već počeo da se spušta niz stenje. Činilo se da ide gotovo neprimetnom
uskom stazom. Kan ju je gurkao njuškom.
„Hajdemo“, prošaputala je.
Podigla se u čučanj, i kada se Ajnštajn nije pobunio, oprezno je
krenula da se spušta padinom. Osećala je da je Danijel polako prati.
Činilo se da jesu na nekakvoj stazi, premda je to mogla biti i staza koju
je napravila divljač. U tami se začuo novi zvuk: nežno šuštanje koje joj
je bilo potrebno nekoliko sekundi da prepozna. Nije bila svesna da je
reka tako blizu kući.
Do dna jaruge bilo je svega četiri metra, a kada su se spustili, Aleks
je verovala da je bezbedno uspraviti se. Voda je tiho tekla u tami pored
njih. Činilo joj se da vidi drugu stranu; reka je ovde bila mnogo uža
nego pored ambara. Ajnštajn je vukao nešto ispod rečnog grebena,
mesta na kom je voda podlokala obalu, ostavljajući kamenu
nadstrešnicu. Otišla je da mu pomogne i oduševila se kada je videla
mali čamac. Počela je da razume protokol.
„Nikada više nijednu ružnu reč protiv tvog brata neću reći“,
promrmljala je ishitreno dok je pomagala da se čamac izvuče iz
skrovišta. Ako je Kevin još živ - i ako ona i Danijel prežive noć - ona će
bez sumnje to obećanje prekršiti, ali je za sada bila izuzetno zahvalna.
Danijel je uhvatio drugu stranu čamca i gurnuo ga. Spustili su ga u
vodu za nekoliko sekundi, a struja im se uskovitlala oko listova. Bunda
joj je bila toliko duža nego njemu da je donja ivica već bila u vodi. Krzno
je upijalo vodu i sa svakim korakom postajalo sve teže. Struja je bila
brža nego što je nagoveštavala glatka površina, i morali su da se bore
da umire čamac, da bi i psi uskočili Kanova težina spustila je krmu
opasno blizu namreškanoj površini vode, pa su se oboje smestili na
pramac pored Ajnštajna; najpre Aleks, dok je Danijel držao čamac, a
zatim je i on uskočio pored nje. Čamac je jurnuo poput strele ispaljene
iz luka.
Skinula je teški vreli kaput. Nikada ne bi mogla u tome da pliva, ako
bi se za tim ukazala potreba. Danijel je vrlo brzo sledio njen primer,
bilo da mu je ista opasnost pala na pamet, bilo zbog toga što je prosto
verovao da ona zna šta radi. Snažna struja gurala ih je brzo prema
zapadu. Aleks je pretpostavila da je to deo plana; Kevin nije ostavio
vesla. Desetak minuta kasnije voda je počela da usporava kada se
raširila oko široke okuke. Oči su joj se dovoljno privikle na tamu da
razazna ono što je smatrala drugom obalom. Struja ih je nosila prema
južnoj obali - istoj onoj s koje su i krenuli. Ajnštajn je nemirno sedeo na
pramcu i pažljivo osluškivao, a svi mišići bili su mu napeti. Nije bila
sigurna šta je tražio, ali iznenada je, kada su prešli neku nevidljivu
granicu, iz čamca uskočio u vodu. Voda je bila dovoljno duboka da
mora da pliva, ali nije mogla da proceni koliko je daleko dno od
njegovih nemirnih nogu. Pogledao ih je i zakevtao.
Shvativši da je verovatno bolje da iskoči pre Kana, Aleks je iskočila
svega sekund kasnije. Hladna voda joj se nakratko sklopila iznad glave,
pre nego što je ponovo izbila na površinu. Čula je dva pljuska iza sebe -
najpre mali, zatim ogroman pljusak koji joj je preko glave poslao
ogroman talas. Kan je otplivao pored nje, penušajući vodu šapama, i
pronašao oslonac svega sekund pre nego što su i njeni prsti dotakli
peščano dno. Okrenula se i videla da se Danijel bori sa strujom dok
pokušava da dovuče drveni čamac do obale. Znala je da ne može da mu
pomogne ako bude u predubokoj vodi, pa je otišla malo dalje niz reku i
dočekala ga u plićaku. Zgrabila je pramac, a on je vukao sredinu čamca
uhvativši rukom klupu. Nije im bilo potrebno dugo da stignu do obale,
gde su se psi otresali. Izvukli su čamac tri metra uz obalu, a zatim ga je
Danijel ispustio i pogledao svoje ruke. Ona je učinila isto; grubo drvo
nije bilo nežno prema njenim već iskidanim dlanovima. Sada su
krvarili, a s vrhova prstiju kapala joj je krv.
Danijel je desnu ruku obrisao o farmerke, ostavljajući krvav trag, a
zatim iz čamca uzeo pištolj i nešto manje - telefon; mora da je to bio
onaj koji mu je Kevin dao. Danijel je bio dovoljno priseban da ne
dozvoli da se pokvase - impresivno, s obzirom na šok i pritisak pod
kojim su bili. Na svu sreću, sve u njenom rancu je bilo pažljivo
zapakovano u kesice sa zipom.
 Pažljivo mu se zagledala u lice. Nije izgledao kao da će se slomiti, ali
možda i ne bude upozorenja.
Danijel je zgrabio bunde i držao ih obe trapavo smotane u rukama.
Spremala se da mu kaže da ih ostavi, ali je shvatila da će doći do istrage
ubistva u bliskoj budućnosti. Bolje da sakriju sve dokaze koje je
moguće sakriti.
„Stavi ih u reku - ili u čamac“, prošaputala je. „Ne želimo da pronađu
ni bunde ni čamac.“
Bez oklevanja se vratio do ivice vode i bacio bunde u vodu. Onako
teškim, nije im bilo potrebno dugo da se natope vodom i potonu. Aleks
je počela da gura čamac, a Danijel joj se pridružio počevši da vuče
čamac nizbrdo. Za nekoliko sekundi je jurio preko tamne vode. Znala je
da se na njemu nalaze njihova krv i otisci, ali se nadala da će noćas otići
dovoljno daleko da ga niko ne poveže s Kevinovom kućom ujutro.
Čamac je izgledao staro i dotrajalo, svakako nije bio vredan. Možda će
ljudi koji ga nađu pomisliti da je u pitanju otpad i prema njemu se tako
i poneti.
Aleks je zamislila Kevina i Ajnštajna na crvenoj vodi danju, kako
uvežbavaju protokol. Mora da su ga isprobali mnogo puta. Kevin će se
verovatno uznemiriti što je ostao bez čamca, bez obzira na njegovu
vrednost.
Ona i Danijel zajedno su se okrenuli prema obali. Ambar je bilo lako
videti: visok obris u tami ravnice. Dok su trčali prema njemu, iznenada
se ispred njih izdiglo nešto čvrsto i četvrtasto. Aleks se trgla, očekujući
da psi reaguju. Zatim je uspela da razazna obris - bio je to jedan od
stogova bala za vežbanje gađanja. Duboko je udahnula, da se smiri, i
nastavila da trči.
Stigli su do ambara i obišli ga da bi došli do ulaza. Danijela su
njegove duge noge prvog do njih dovele, i već je otključao katanac kada
ga je sustigla. Sklonio je vrata u stranu i sačekao da ona i psi uđu, a
zatim ih za njima zatvorio.
Unutra je bio mrkli mrak.
„Daj mi sekund“, prošaputao je Danijel.
Jedva da je mogla da čuje njegovo kretanje pored zvuka svog srca i
dahtanja pasa. Začulo se tiho škripanje, a zatim i tiho stenjanje metala.
Bleda zelena svetlost zasijala je s njene leve strane. Uspela je da nazre
Danijelov obris - ruka mu se osvetlila kada je dotakao osvetljenu
tastaturu. Iznenada je kroz dugačku liniju pored njega blesnula snažnija
bela svetlost. Dok je širio pukotinu i puštao da svetlost preplavi
prostor, videla je šta radi. Stajao je pored jednog od starih automobila
na blokovima. Otvorio je lažni akumulator, uneo datum svog rođenja
kao šifru i otvorio lažni motor. Tu se nalazila zaliha pušaka osvetljena
iznutra.
„Stavi nešto od toga u hamvi“, prošaputala je Danijelu. Šaputanje je
verovatno bilo izlišno, ali nije mogla da natera sebe da govori glasnije.
Svetlost je bila dovoljno snažna da osvetli prostor u prečniku od
četiri metra. Dva psa su stajala pored vrata, okrenuta prema spolja, kao
da očekuju uljeze, čekali su i dahtali.
Aleks je potrčala prema svojim torbama i sklonila staru ceradu.
Otvorila je bočnu stranu donje torbe i izvukla par rukavica od lateksa.
Navukla ih je preko raskrvavljenih ruku. Uzela je još jedan par i stavila
ih u prednji džep pantalona.
Kada se okrenula, Danijel je već prišao šupljoj gumi traktora. Preko
ramena je prebacio dve puške, a u prevoju lakta nosio je dva gloka i
dvocevku koju je želela. Dok ga je posmatrala, uzeo je i zig zauer s kojim
je ona vežbala. Možda i jeste bio nov u njenom svetu, ali se činilo da su
mu instinkti na visini zadatka.
Dva puta je morala da se vraća da bi odnela sve svoje torbe do
automobila skrivenog iza stoga sena. Prvi put je dala Danijelu rukavice
dok su se mimoilazili. Stavio ih je ne tražeći objašnjenje. Obradovala se
kada je videla da je svetlo u kabini hamvija onesposobljeno. Nakon što
je spakovala stvari, utovarila je ručne bombe, ali je odlučila da ostavi
raketne bacače - nije bila sigurna da bi uspela da shvati kako se koriste
a da pritom ne raznese samu sebe.
„Keš?“, upitao je Danijel kada je prošla pored njega.
„Da, sve.“
Žurno je pošao da je posluša i ona je na jedan sulud trenutak imala
osećaj već viđenog. Dobro su radili zajedno - kao kada su prali sudove.
Pronašli su i zalihu pancira. Stavila je pancir i zategla remenje
koliko je god bilo moguće, ali joj je i pored toga bio malo širok. Nije bio
nepodnošljivo težak, pa je pretpostavila da ima keramičke ploče. Uzela
je jedan i za Danijela. Bila su tu i dva Betmenova ronilačka odela, ali su
za nju su bila prevelika, a Danijelu bi verovatno bilo potrebno suviše
vremena da se uvuče u njega. Nasmešila se kada je pronašla dva
pancirna kačketa. Čula je za njih, ali je mislila da ih koristi samo tajna
služba. Stavila je jedan na glavu, a drugi je, zajedno s pancirom, odnela
Danijelu.
Nemo je stavio kačket i obukao pancir, lice mu je bilo odlučno i
bledo. Pitala se koliko dugo će ostati pribran. Nadala se da će ga
prirodni adrenalin držati dok ne prebrode ovo.
Privezala je dugačku tanku oštricu za butinu, obmotala pojas s
futrolom za pištolj preko svog kaiša, a zatim prebacila još jedan preko
ramena. Otišla je do stražnjeg dela hamvija. Uzela je glok i stavila ga na
desni kuk. Zig je stavila pod jedan pazuh, a PPK pod drugi. A zatim je
skraćenu dvocevku stavila u futrolu na levoj butini.
„Municija?“
Klimnuo je. Svoju omiljenu pušku nosio je prebačenu preko
ramena. Pokazala je bradom na nju. „Drži je kod sebe i uzmi i pištolj.“
Uzeo je i drugi glok i stegao ga rukom u rukavici.
„Moramo da obrišemo sve što smo dotakli.“
Bacio se; na zadatak i pre nego što je krenula. Uzeo je ceradu kojom
su bile pokrivene njene torbe i otkinuo dve trake. Jednu je dobacio njoj,
i otišao do brave, a Ajnštajn ga je pratio u stopu. Krenuo je od prvog
automobila koji je otvorio. Nije im bilo potrebno dugo da sve obave.
Bilo je krvi na komadima cerade, pa je i njih stavila u hamvi.
Na trenutak je zastala da oslušne. Ništa osim nervoznog disanja
životinja.
„Kuda ćemo sada?“, upitao je Danijel. Glas mu je bio napet i
bezizražajniji nego inače, ali je zvučao kao da vlada sobom. „U tvoje
skrovište na severu?“
Znala je da joj je na licu nemilosrdan izraz - i verovatno zastrašujući
- kada mu je rekla: „Ne još.“
 POGLAVLJE 18

„Vraćaš se nazad“, rekao je šupljim šapatom. Klimnula je.

„Misliš li da bi Arni još uvek mogao biti...“
„Ne. Mrtav je.“
Danijel se blago zaneo na ovu ledenu sigurnost njenih reči. „Zar ne
bi u tom slučaju trebalo da bežimo? Rekla si mi da ćemo, ako dođu po
nas, bežati.“
Bio je u pravu, i u prirodi joj je bilo da beži.
Pitala se da li je ovo osećanje koje su imale majke - one o kojima se
čita u novinama, koje su podizale minivene da bi spasle svoju decu.
Očajna, užasnuta, ali moćna kao superheroj.
Aleks je imala svoj način rada: planiranje, planiranje, planiranje za
svaku moguću situaciju, a zatim, kada dođe do katastrofe, sprovođenje
plana najprimerenijeg datoj situaciji. Ona ništa nije radila impulsivno.
Nije se oslanjala na instinkt. Nije se borila; bežala je.
Ali noćas nije morala da štiti samo sebe. Morala je da podigne
miniven.
I nije imala plan. Samo instinkt.
A instinkt joj je govorio da je došlo do ozbiljnog i dobro
koordinisanog napada, koji su organizovali ljudi koji su imali više
podataka nego što bi trebalo. Ona i Danijel bi mogli da beže, ali ko zna
šta bi sledeće lovci mogli da im prirede? Mogli bi da upadnu u novu
zamku.
Kada bi uspela da sazna ko su i šta znaju, njen i Danijelov beg imao
bi mnogo bolje šanse za uspeh.
Ipak je dobijanje informacija bila njena uža specijalnost.
Napad nije bio, ali to je samo značilo da oni napad neće očekivati.
Dođavola, i sama je bila i više nego iznenađena.
Lovci nisu znali za Betmenovu pećinu, jer bi ih u protivnom ovde
čekali. Nisu znali ni kakva joj je oprema na raspolaganju.
Da je dobro o svemu promislila, verovatno bi se predomislila. Ali
nosio ju je adrenalin, a pokušavala je da donese mudre odluke. Ne
odluke koje će ih spasti samo noćas, već one koje će ih spasti i sutra i
prekosutra. A nije mogla da donese ispravnu odluku ako nema tačne
informacije.
„Bežanje bi verovatno, kratkoročno, bilo najbezbednije“, odgovorila
je.
„A zatim?“
„Nisam nikada pre imala priliku da ispitam ubice koje su slali na
mene. Što više budem znala o tome ko su, to ćemo bezbedniji biti u
budućnosti.“
Prošla je sekunda.
„Nećeš me ostaviti“, rekao je ravnim glasom.
„Ne, potrebna mi je tvoja pomoć. Ali pod jednim uslovom.“
Klimnuo je.
„Moraš raditi tačno onako kako ti kažem. Ne marim da li ti se
dopada ili ne.“
„U redu.“
„Moraš ostati u kolima.“
Malo je trgao glavom, a zatim stegao usne.
„Tačno onako kako ti kažem“, ponovila je.
Ponovo je klimnuo, nezadovoljan. Nije bila uverena da će je
poslušati.
„Moraš me pokrivati“, objasnila mu je, „a hamvi je najbolje mesto za
to. Ne možeš mi čuvati leđa ako te neko ubije. U redu. Ovo će biti
gadno. Možeš li to da podneseš?“
„Već sam imao posla s gadostima.“
„Ne sa ovoliko gadnim.“ Zastala je na sekund. „Nagađam da su ovi
tipovi došli po tebe i Kevina. Što se tiče važnih ljudi i njihovog
mišljenja, ja sam za njih verovatno već mrtva. Što znači da moram da
postupim drugačije nego što bih postupila inače. Moram da postupim
onako kako bi Kevin postupio. Primenićemo tradicionalni pristup.
Neće biti preživelih da pričaju priče.“
Progutao je pljuvačku, ali je samo još jednom klimnuo.
„Dobro, uzmi naočare za noćni vid, ti ćeš voziti.“
Iskreno se nadala da neće morati da vidi ono što sledi - da je vidi na
delu - ali tome sada nije bilo leka.
Dok su pažljivo izlazili na vrata ambara, a psi tiho sedeli pozadi, ako
se izuzme pokoji glasni dahtaj, osetila je kako se menja, kako se
priprema. Biće to i gadno i veoma, veoma neuredno. I sve to pod
uslovom da je napadači ne uhvate.
Izvadila je mali špric iz ranca. Poslednji, ali ako ga sada ne upotrebi,
možda neće doživeti sledeću noć.
„Veruješ li mi?“, upitala ga je.
„Da.“ Način na koji je ovu reč izgovorio dao je običnoj potvrdi
neuobičajenu težinu.
„Imam samo još ovu dozu, pa ćemo morati da delimo iglu, kao
narkomani. Moja krv je čista, to ti garantujem.“
Zarila je iglu u nogu i istisnula nešto malo manje od pola doze.
Danijel je bio krupniji od nje.
„Šta je to?“, upitao je nervozno.
Zaboravila je. Ne voli igle. „Sintetička kombinacija
dekstroamfetamina i opioida - pomalo nalik na... adrenalin i lek protiv
bolova. Pomoći će ti da ne posustaneš ako te pogodi metak.“ Bilo gde
osim u glavu i srce, nije dodala.
Klimnuo je, a zatim se pažljivo zagledao preda se dok mu je zarivala
iglu kroz farmerke u butinu. Nije se trgao. Ubrizgala mu je ostatak
rastvora u telo. Bilo je to dovoljno da ga drži najviše pola sata.
„Koliko dobro vidiš?“
„Iznenađujuće dobro.“
„Možemo li da idemo brže?“
U odgovor je pritisnuo papučicu gasa.
„Kada se zaustaviš“, naložila je, „sedi na stražnje sedište i otvori
ove male bočne prozore. Pucaj u svakog ko nije ja. Ne bi trebalo da ti
bude teško, biću mnogo sitnija od svih ostalih koje budeš video.“
Ponovo je stegao usne.
„Ostaćeš unutra ma šta da se desi, jesi li me razumeo?“
Klimnuo je.
„Hoće li ti predstavljati problem da pucaš u ove ljude?“
„Neće“, rekao je silovito, a zatim stegao zube.
„Dobro. Ako nešto pođe po zlu - ako ti se pištolj zaglavi, ako neko
nekako uspe da uđe u hamvi, bilo šta, baci ručnu bombu kroz prozor.
To je znak da ti je potrebna pomoć. Znaš li kako se koristi?“
„A koji je tvoj znak?“
„Molim?“
„Ako tebi zatreba pomoć, koji će biti tvoj znak?“
„Moj znak je: ostani u kolima, Danijele! Bomba?“
„Mislim da znam“, progunđao je.
„Ovo će možda potrajati, zato nemoj da se uzvrpoljiš. Neću započeti
ispitivanje dok sve ne obezbedim. O, skini naočare pre nego što baciš
bombu, ili zažmuri. Pazi se bleskova - zaslepiće te.“
 „Razumem.“
Iznenada je zazvonio telefon.
Danijel je odskočio i udario glavom o nisku tavanicu.
„Koji đavo?“, povikala je Aleks.
„To je Kevinov telefon“, rekao je Danijel, mahnito tapkajući preko
pancira desnom rukom. Izvukao je telefon iz džepića za municiju. Uzela
mu ga je dok je pokušavao da se javi.
Na displeju je sijao nepoznat broj. Pritisla je dugme za prihvatanje
poziva.
„Deni?“, zalajao joj je Kevin u uvo.
„Loš izbor trenutka, Kevine! Javiće ti se!“
„Daj mi ga, ti...“
Prekinula je vezi i isključila telefon.
„Usredsredi se. Javićeš mu se kada završimo.“
„Nema problema.“
Pa, Kevin je bio živ. Pretpostavila je da su to dobre vesti. Samo što
će neko morati da mu kaže da mu je plan za penziju propao i da mu je
prijatelj mrtav.
„Šta ćeš ti?“, upitao je Danijel. „Reci mi kakav ti je plan da bih znao
na šta da obraćam pažnju.“
„Probićeš kapiju ako su je zatvorili. To će im privući pažnju.
Prilagodićemo plan ako ih ima više od četvorice. Ubrzaćeš do kuće, a
zatim smotati desno da izložiš bočnu stranu vozila. Ako ih je četvorica
ili manje, usporićeš, ali nećeš stati. Ja ću iskliznuti. Nadajmo se da će
biti usredsređeni na tebe. Nastavi još nekoliko metara, a zatim
prestani da voziš i počni da pucaš. Ja ću ih udariti s boka. Pucaj da
ubiješ. Ja ću pokušati nekoga da onesposobim, da bih mogla da ga
ispitam. A nadam se i da je neko onesvešćen u mojoj sobi na spratu.
Povešću Ajnštajna da me drugi psi ne bi napali. Kan ostaje s tobom. Ako
se zatvore u kući, vratiću se pa ćemo probiti zid.“
„Vidim kapiju. Otvorena je.“
„Nagazi do kuće!“
Ubrzao je.
„Svetla!“, rekao je u isti mah kada ih je i sama ugledala. Farovi su im
se približavali putem, brzo.
„Skidaj naočare! Novi plan! Udari ih! Pravo u njih! Izgazi ih ako
budeš mogao! Pripremi se, nemoj da izgubiš kontrolu nad vozilom!“
Jednom rukom se uhvatila za komandnu tablu, a drugom za sedište.
Danijel je podigao naočare na čelo i pritisnuo papučicu za gas do poda.
Poželela je da postoji način da zaštiti pse. Osetiće ovo.
Drugi automobil nije reagovao na njihov juriš do poslednje
sekunde, kao da su oni koji su u njemu bili gledali iza sebe a ne ispred
sebe. Ili je možda, sa isključenim farovima i mat crnom farbom, hamvi
noću bio potpuno nevidljiv.
Bio je to terenac srednje veličine, beo. Kada ih je ugledao, vozač je
pokušao da smota u Aleksinu desnu stranu. Danijel je cimnuo volan
desno i hamvi je udario u suvozačevu stranu terenca uz zagušujući
vrisak kidanja metala i eksplozivni zvuk drobljenja zaštitnog stakla. Psi
su poleteli napred; usledilo je zvečanje i zveket metala kada je Kanovo
telo teško udarilo o vozačevo i suvozačevo sedište. Njoj je glava
poletela napred, ali je za nekoliko centimetara promašila komandnu
tablu jer ju je pojas povukao nazad. Terenac je odleteo nekoliko metara,
najpre balansirao na dva točka, a zatim tresnuo o zemlju vozačevom
stranom. Far sa suvozačeve strane je pukao i zasuo prostor oko sebe
staklom. Kan i Ajnštajn su zaječali, pavši ponovo na pod vozila.
„Još jednom!“, povikala je.
Danijel je udario čeonim delom hamvija u dno terenca. Metal se
pobunio i zaškripao. Terenac je kliznuo preko ravnog dvorišta kao da je
kartonska kutija. Videla je da neće moći da ga prevrnu. Nisu imali uz
šta da ga pritisnu, svuda oko njih se pružala beskrajna trava.
„Pokrivaj me.“ Uzela mu je naočare s čela. „Koristi noćni nišan
puške. Ajnštajne, dođi!“
Aleks nije čekala odgovor. Izašla je iz hamvija pre nego što se
Danijel u potpunosti zaustavio. Ajnštajn je noktima zakačio stražnji
deo njenih farmerki dok je žurio da joj se pridruži. Morala je da se kreće
brzo, pre nego što se ljudi u terencu oporave od udara. Pre nego što
uspeju da se domognu oružja.
Prišla je vetrobranskom staklu stežući glok snažno obema rukama.
Bila je bolja sa zig zauerom, ali ovo će biti veoma bliska borba i ona će
verovatno posle morati da se reši pištolja.
Kroz sočivo naočara je sve izgledalo neverovatno jasno,
jarkozeleno, sa živim kontrastima. Far sa vozačeve strane i dalje je
svetleo, ali je bio zakopan u zemlju pa se oko njega širio samo prigušen
mutan sjaj u prašini koju su podigli. Vetrobranskog stakla nije bilo, pa
je videla dvojicu na prednjim sedištima i dva izduvana vazdušna
jastuka kako vise preko haube. Vozač je bio sav krvav, teme mu je bilo
pritisnuto uz vrata, a debeli vrat savijen pod nemogućim uglom. Videla
je jedno otvoreno oko, koje je prazno gledalo prema njoj. Izgledao je
mlado, rane dvadesete, rumena koža, svetla kosa i prenaglašena
muskulatura, koja je na sav glas vrištala: steroidi! Možda je i mogao biti
agent da nije izgledao sasvim neprimereno. Kosa mu je bila dugačka 20
centimetara, a u uvu, koje je mogla da vidi, imao je upadljivu
dijamantsku minđušu. Mogla je da se kladi da je plaćenik. I nije izgledao
kao neko ko donosi odluke.
Suvozač se pomerao, glava mu se zbunjeno klatila kao da tek sada
dolazi svesti. Bio je stariji od vozača, možda u srednjim tridesetim
godinama, i bio je tamnoput, s gustom trodnevnom bradom na
obrazima, s naglašenijim stomakom, kakav ponekad imaju muškarci
koji podižu veoma velike terete. Bila je spremna da se opkladi da je bio
snažan kao bik kada je na nogama. Nosio je dobro krojeno sjajno odelo,
koje je delovalo neprimereno ovakvoj vrsti operacije, ali joj je upalilo
neke lampice. Još uvek vezan u sedištu, bio joj je u visini očiju. Prišla
mu je žurno i nabila mu cev pištolja uz čelo, spustivši pogled da proveri
šta mu je u rukama. Trenutno su bile prazne i mlitave.
„Da li tu upravljaš operacijom?“, upitala je.
„A?“, zaječao je.
„Ko ti je šef?“
„Nezgoda. Doživeli smo nezgodu, policajče“, rekao joj je trepćući u
mraku. Činilo se kao da mu se oči pomeraju blago nezavisno jedno od
drugog.
Promenila je pristup, povukla je pištolj i smekšala glas. „Pomoć
stiže. Želim da znam koliko vas je bilo.“
„Uh, šestorica...“
Što je značilo da ih je još četvorica, i da su verovatno krenuli ovamo
na zvuk sudara. Bar su psi počeli da se okupljaju oko nje, nemo,
zahvaljujući Ajnštajnovom prisustvu. Pitala se da li bi je se setili da je
bila sama.
„Gospodine?“, upitala je, pokušavajući da zamisli kako bi se
policajac obratio nekome ko je doživeo saobraćajnu nezgodu. „Gde su
ostali?“
„Auto-stoperi“, rekao je, a oči koje su se do malopre kolutale počele
su da se pomeraju pribranije. „Ostali su auto-stoperi. Pokupili smo
četvoricu i dovezli ih dovde. Zatim su došli psi - ludi psi su nas napali.
Mislio sam da će nam progristi gume.“
Uspevao je da ovlada sobom, sada je pažljivije pričao priču. Stegao
je šaku u pesnicu pa je opustio. Ponovo je podigla pištolj, držeći
njegove pesnice na oku.
 „Da li su ovi... auto-stoperi, povređeni u napadu?“
„Mislim da jesu. Možda dvojica. Ostali su ušli u kuću.“
Znači da može da se nada da su preostala još samo dvojica. Ali da li
je ovaj čovek upravljao operacijom? Imao je dovoljno godina; ali je ona
naučila nekoliko bitnih stvari dok je boravila u Čikagu. U
orkestriranom napadu u kolima su ostajali tipovi na najnižem položaju
na hijerarhijskoj lestvici. Vozač je bio sporedan. Zvezda parade je čovek
s kojim je ugovor sklopljen. Čovek koji poseduje odgovarajuće veštine.
„Mislim da mi je potreban lekar“, požalio se.
„Hitna pomoć stiže.“
Svetlost s jedinog preživelog fara terenca gotovo u potpunosti su
blokirali trava i zemlja koja se slegala, ali mogao je da vidi dovoljno
kada su mu se oči privikle na mrak. Videla je kako se šire kada je
shvatio da mu se cev pištolja nalazi pod nosom.
Krenuo je da uzme nešto iz sakoa. Ispalila je hitac u njegovo desno
rame; nije želela da cilja ruku i rizikuje da mu metak ošteti neki vitalni
organ. Još uvek nije završila s njim.
Vrisnuo je, a ruka mu se bolno zgrčila i cimnula usled grča,
poprskavši je krvlju preko vrata i brade. Pištolj, koji je krenuo da uzme,
iskliznuo mu je iz prstiju i pao na glavu mrtvog saputnika, a zatim
izleteo iz automobila i pao joj pored noge. Znala je da mu to nije jedino
oružje pa je naciljala i prosvirala mu metkom dlan leve ruke.
Ponovo je zaurlao i počeo da napinje pojas, kao da pokušava da se
baci na nju kroz prazan okvir vetrobranskog stakla. Nešto nije bilo u
redu s njegovim nogama - nije mogao da pronađe oslonac koji je tražio.
Akcija je uznemirila pse pa su svi počeli da reže. Ajnštajn je skočio
na suvozačeva vrata, koja su trenutno predstavljala gornju stranu
automobila. Šapama se oslonio na okvir praznog prozora, spustio
glavu i ogromnim čeljustima stegao desno muškarčevo rame - ono u
koje je ona upravo pucala.
„Skidaj ga s mene! Skidaj ga s mene!“, zavrištao je muškarac u
očajničkom strahu.
Iskoristila je njegovu potpunu pometenost i uzela pištolj koji joj je
pao pored noge. Bio je to jeftini pištolj kalibra devet milimetara,
otkočen.
„Ajnštajne, kontrola!“ naredila je Aleks dok se uspravljala. Bila je to
jedina komanda koje se sećala, pored izbegni protokol i voljno, a
kontrola joj se činila najbližom onom što je želela. Ajnštajn je pustio
rame, ali je uneo njušku čoveku u lice, umazavši mu kožu krvavom
slinom.
„Ko si ti?“, zavrištao je muškarac.
„Ja sam osoba koja će narediti ovoj životinji da ti otkine lice ako mi
ne kažeš ono što želim da znam u sledećih trideset sekundi.“
„Skloni ga!“
„Ko je ovde glavni?“
„Hektor! On nas je doveo!“
„Gde je?“
„U kući! Ušao je i nije izašao. Ejndžel je ušao za njim i ni on nije
izašao.
„Ko je pucao snajperom? Hektor?“
Ajnštajn je škljocnuo zubima nekoliko centimetara od nosa
užasnutog muškarca.
„Da! Da!“
Nikada nije pomislila da bi mogla da koristi životinje pri
ispitivanju, ali Ajnštajn se pokazao kao neočekivano efikasno sredstvo.
„Hektor je trebalo da izvrši ubistvo?“
„Da!“
„Ko je bio meta?“
„Ne znam! Samo je trebalo da čekamo i pobijemo sve koji pokušaju
da pobegnu.“
„Ajnštajne, sredi ga!“ Nije to bila najbolja improvizacija; Ajnštajn ju
je pogledao, očigledno zbunjen. Ali to čoveku u terencu nije bilo važno.
„Ne, ne!“, zavrištao je. „Kunem se! Hektor nam nije rekao! Ti
portorikanski plaćenici ništa ne govore autsajderima!“
„Kako ste pronašli ovo mesto?“
„Hektor nam je dao adrese!“
Množina? „Više adresa?“
„Imali smo tri kuće na spisku! Prvu smo odradili ranije. Hektor je
rekao da je ta bila pogrešna!“
„Šta ste tamo uradili?“
„Hektor je ušao. Izašao je pet minuta kasnije. Rekao nam je da
idemo dalje.“
„To je sve što znaš?“
„Da! Da! Sve!“
Dva puta mu je pucala u glavu iz njegovog pištolja.
Počela je da odbrojava u glavi. Nije imala predstavu koliko im je
vremena bilo potrebno da oslobode pse, otplutaju nizvodno i utovare
stvari u hamvi. Nije znala kada je Hektor ušao u kuću, niti koliko dugo
mu je bilo potrebno da uđe u njenu sobu. Ali znala je da će spremnik
gasa pod pritiskom nastaviti da ispušta hemikalije petnaest minuta
nakon što neko otvori vrata. Kada se sadržaj isprazni, imala je još pola
sata - u zavisnosti od telesne mase osobe - pre nego što plen počne da
dolazi sebi. Biće tesno.
Uskočila je u hamvi, ostavivši vrata otvorena da bi Ajnštajn mogao
da se popne. Dobacila je naočare Danijelu, samo nakratko mu videvši
lice pre nego što je ponovo postala slepa. Videla je samo da je napet.
„Vodi nas do kuće. Isti plan kao i pre ako neko izađe. Zaustavi se na
dovoljnoj udaljenosti da vidiš bočne strane kuće; pazi da vidiš hoće li
se neko pojaviti.“
„Psi će me obavestiti ako nešto vide.“
„Dobro“, složila se. Prednosti čopora bile su daleko veće nego što je
predviđala.
Uzela je PPK i vratila glok u futrolu. Za pojas je zadenula devetku, a
PPK stavila u torbu kraj nogu, zatim počela da kopa po njoj,
napipavajući i vadeći stvari koje će joj biti potrebne. Zamenila je
neprobojni kačket gas-maskom, žurno je pričvrstila preko usta i nosa i
stavila filter, a zatim uzela još dva kanistera pod pritiskom, plastične
vezice, tanke vojničke rukavice, i kutiju s minđušama; stavila je sve u
džepove svog pancira. Uzela je teška klešta za armaturu i zatakla ih,
jednu dršku provukavši iza kaiša, za pojas pored prazne futrole,
Premda su klešta bila kompaktna, ručke su joj ipak sezale do kolena.
Ometaće je pri kretanju, ali će joj, ako sve bude išlo prema planu, biti
potrebne.
Nije imala vremena da se bavi time o čemu Danijel sada razmišlja -
i kako se oseća u vezi s tim što je ubila bespomoćnog čoveka.
Ugledali su kuću. Svi prozori u prizemlju bili su osvetljeni. Prozori
na spratu bili su suviše dobro pokriveni da bi mogla da proceni da li je
svetlo uključeno ili nije.
„Vidiš li nekoga?“
„Telo - tamo.“ Danijel je pokazao prema pomoćnoj zgradi.
„Moramo da se uverimo da je mrtav.“ Za trojicu nisu znali gde su.
Što ih manje ostane na životu, to su im izgledi veći.
„Prilično sam siguran da je mrtav. Čini mi se da ima... više delova.“
Glas mu je iznenada zazvučao šuplje.
Njen nije. „Dobro.“
Nije videla nikoga blizu kuće. Izgleda da nisu bili dovoljno glupi da
izađu napolje i vide šta se dešava. Na prozorima se nije pojavila
nijedna silueta. Ali pogasili bi svetla da su nameravali da pucaju s
nekog od prozora. Možda sa sprata... prozori su bili tako dobro
pokriveni da nije mogla da proceni gde se nalaze. A možda su roletne
podignute i sada ih neko posmatra iz začarane sobe.
„Vidiš li prozore na spratu?“
„Izgledaju mi prekriveni“, rekao joj je Danijel.
„Dobro, počni da usporavaš. Dve sekunde nakon što izađemo, stani
i pripremi se da pucaš.“
Klimnuo je. „Razumem.“
„Ajnštajne, dođi! Spremi se!“
Danijel je postavio automobil tako da je svojom stranom bio
okrenut prema svetlima iz kuće. Nadala se da će biti nevidljiva s
mračne strane vozila. Otvorila je vrata i kliznula prema travi, koja se
polako pomerala pod njom. Pokušala je da oponaša pokret koji je videla
u brojnim filmovima: pala je na kolena, a zatim se okrenula na bok dok
je Ajnštajn skakao preko nje. Bila je sigurna da je pogrešila, ali neće
znati koliko dok ne prestane dejstvo narkotika.
Zaboravila je da kaže Danijelu da zatvori vrata i da sve zaključa, ali
bilo je to sasvim zdravorazumski i činilo joj se da on noćas razmišlja
brzo. Možda je to opet bilo do genetike - bio je stvoren za ovakve
situacije, kao i njegov brat. Kako bilo, ako neko pokuša da uđe u kola,
Kan će ga dočekati. Mogla je da zamisli kako će se neko, koga je već
napalo tuce pasa, osećati kada se nađe licem u lice s Kanom. Nema
šanse da ovo ne utiče na njegovu sposobnost gađanja i brzinu reakcije.
I pored rukavica bi puzanje po travi bilo užasno bolno da nije uzela
narkotik. Dok se udaljavala od hamvija, čula je korake čopora u suvom
žbunju - nije tu bio samo Ajnštajn, već još desetak preživelih pasa.
Nikada pre nije imala ovakvu podršku. Svakom snajperisti bi bilo teško
da je razazna u masi.
Čučnula je pored trema. Hamvi je stao. Čula je kako su se vrata
zalupila. Tiho ječanje blizu glave nateralo ju je da stane. Ponovo tihi
zvuk cviljenja. To nije čovek.
Podigla se na trem, provukla se ispod ograde, i ostala da čuči ispod
nivoa prozora. Lola je ležala sklupčana u udaljenom uglu. Aleks je znala
da bi Lola čak i povređena nadigla buku da je neko drugi u blizini.
Dopuzala je do psa, ruke u rukavicama su joj se okliznule o trag krvi.
Lola je malo podigla glavu i mlitavo udarila repom o pod.
„Biće sve u redu, Lola. Odmah se vraćam. Samo se ti drži, u redu?“
Nežno je pomilovala psa po uvu, a Lola je tiho zadahtala.
 Ajnštajn je čekao u senkama pored vrata. Aleks je dopuzala do
njega.
„Ostani s Lolom, Ajnštajne.“
Nije umela da rastumači pogled koji joj je uputio. Nadala se da ju je
razumeo. Ovog puta morala je da uđe sama.
Ako noćas izvuče živu glavu, izumeće gas-masku za pse.
Aleks je čučnula pored vrata i pažljivo stavila minđuše. Izgledale su
neprimereno - nežno i preterano kitnjasto - u poređenju sa ostatkom
njene opreme, ali nije imala vremena da brine za izgled, a ovo bi lako
moglo da preraste u fizički sukob. Iz prednjeg džepa pancira uzela je
veći spremnik, skinula čep, otvorila vrata i ubacila ga unutra.
Nije bilo reakcije. Ni povika ni zvuka koraka u povlačenju kada je
gas počeo da se širi prostorijom. Sačekala je dve sekunde, a zatim se
delimično uspravila i pogureno protrčala kroz vrata s glokom u desnoj
ruci i dvocevkom u levoj, jer joj s takvom puškom nije bilo potrebno
precizno da gađa, bar ne u bliskoj borbi.
Nije se ni trudila da pretraži prizemlje. Ako neko u narednih pet
minuta pokuša da uđe za njom bez gas-maske, brzo će pasti. U glavi je
razmotavala film dok se penjala stepenicama. Hektor je ušao u kuću u
potrazi za Danijelom ili Kevinom, ili obojicom. Podozrevala je da je
tražio samo dvoje ljudi, jer je ušao sam. Kako je ubio Arnija, mislio je da
će se sukobiti još samo s jednim. Ipak, mora da je bio veoma uveren u
sopstvenu veštinu kada je ušao sam.
Morao je da proveri sve sobe u prizemlju. Zatim bi krenuo da
proverava sprat.
Sada je bila na polovini stepeništa. Magla koja se prosipala iz
kanistera u prizemlju bila je gusta i nije se penjala sa njom. Podigla je
pogled i videla otvorena vrata Danijelove sobe, kao i otvorena vrata
kupatila. Svetlost je dopirala s kraja hodnika s desne strane. Mogla je da
dopire samo iz ostave.
Spremila je dvocevku u futrolu, došunjala se do vrha stepeništa,
spustila laktove na prvi stepenik i provirila iza gelendera.
U hodniku je ležao muškarac u grubim crnim pantalonama i vojnim
čizmama. Glava i ramena su mu počivali na još jednom paru nogu, koji
je virio iz sobe, na njima su se nalazile slične pantalone, ali su se na
stopalima umesto vojnih čizama videle crne patike.
Hektor je verovatno čovek na podu u njenoj sobi, ako je čovek u
odelu tačno opisao događaje. On je otvorio vrata, uključio svetlo i pao.
Nakon nekoliko minuta Ejndžel je došao da ga potraži, da vidi da li mu
je potrebna pomoć, ugledao njegove noge i spustio se u čučanj uza zid s
pištoljem u ruci, a zatim je gas i njega savladao.
Do sada je sve što je čovek u odelu rekao bilo tačno. Osetila se
dovoljno bezbedno da stavi glok u futrolu i baci se na posao. Najpre je
uzela pištolj iz ruke prvog čoveka i bacila ga preko ograde u prizemlje.
Pronašla je i drugi pištolj zataknut za pojas na leđima. I njega je bacila
preko ograde. Nije imala vremena da ga detaljnije pretraži. Poželela je
da može da mu ubrizga nešto što će ga ućutkati, ali za razliku od gasa,
koji će iz njegovog organizma nestati u narednih pola sata, tragovi
dugoročne sedacije ostali bi u krvotoku i odali je svakome ko bi
posumnjao da je ona tu. Vezala mu je ruke plastičnom vezicom iza leđa,
a zatim i noge.
Hektor je bio sitniji od Ejndžela, koji je izgledao kao mrtvi plavokosi
muškarac u terencu, samo što je imao tamniju kosu; i Hektor i Ejndžel
bili su tamnokosi, kao što je i očekivala na osnovu opisa čoveka u
odelu. Hektor je bio srednje visine i vitak, u formi, ali ne upadljivo. Bio
je glatko izbrijan i koža mu je bila bez ožiljaka, bar oni delovi koje je
mogla da vidi; nosio je crnu sportsku majicu potkošulju. Ejndžel je
imao tetovaže na tri prsta i jednu na bočnoj strani vrata. Hektor je bio
pametniji. Ako se već bavite ubijanjem, bolje je uklopiti se i izbegavati
sve što bi svaki svedok lako mogao opisati policijskom crtaču.
Ogromni magnum s prigušivačem ležao je nekoliko centimetara od
njegove desne ruke. Snajperska puška bila mu je u futroli na leđima.
Izvadila je šaržer iz puške, uzela veliki pištolj i odnela i jedno i drugo
nazad u hodnik, da ih baci preko ograde stepeništa. Čula ih je kako
udaraju o čvrsto drvo poda; jedno od njih je zazvečalo kada je udarilo o
već ranije bačeno oružje.
Okrenula se da veže Hektara.
Tela koje je ležalo u njenoj ostavi više nije bilo.
Izvadila je dvocevku iz futrole i prislonila leđa o zid pored vrata.
Nije se čuo nikakav zvuk. Moraće da izađe na vrata. Kada to učini,
pucaće u njega. Čak i najiskusnijeg ubicu će onesposobiti ako mu
raznese noge.
Međutim, prvi pokret koji je usledio nije ugledala na vratima svoje
sobe. Ejndžel je počeo da se migolji i ječi na španskom. U deliću
sekunde, pa koliko joj je pažnja popustila, jedna senka se odvojila od
Ejndželovog tela i poletela pravo na nju, izbila joj pušku iz ruke i
oborila je. Pripremila se za udar, sve vreme se boreći protiv ruku koje
su pokušavale da joj uzmu pištolj sa pojasa. Bio je snažniji od nje, ali je
tada usledio udar, a s njim i drobljenje sićušnih staklenih kugli.
Osetila je kako joj vreli gas prži vrat, ogoljeni delić kože oko donjeg
dela maske, i znala je da će verovatno to mesto narednih nekoliko sati
izgledati kao opekotina od sunca, ali oči i pluća su joj bili zaštićeni.
Njen napadač nije bio spreman. Počeo je da se guši, ruke su mu
nevoljno poletele prema grlu i zaslepljenim očima. Okrenula se.
Devetku je već izvukla i ispalila metak. Ciljala je čašicu kolena, a
pogodila ga je u levu butinu.
Pao je na tu stranu i otkotrljao se na Ejndžela, koji je sada počinjao
da se ozbiljno otima, trudeći se da slomi plastične vezice na rukama.
Bile su od debele plastike, ali on je bio snažan čovek.
Nije mogla s obojicom da se nosi. Moraće da bira. Brzo.
Ejndželova glava joj je bila bliža. Ispalila mu je dva metka u teme.
Omlitaveo je.
Hektor se borio za vazduh i grebao oči pokušavajući u isti mah da
se udalji od nje i otkotrlja prema stepeništu. Potrčala je za njim, držeći
se zida, da izbegne da je dohvati. Još nije uspeo dovoljno da povrati
kontrolu da je uhvati. Izvukla je makaze za armaturu i udarila ga u
potiljak. Grčevito se trgao i pao.
Sve će ovo biti uzalud ako ga je ubila, ali će pre nego što potraži
puls, morati da ga veže.
Da bi bila sigurna, ispalila je još jedan metak u njegovo levo koleno,
zatim bacila devetku preko ograde. U njoj je ionako ostao samo još
jedan metak. Još jednom plastičnom vezicom vezala mu je nepovređeni
desni gležanj i koleno za ogradu, a zatim i desni zglob i lakat. Neće moći
mnogo da uradi levom nogom. Kako nije imala bolju opciju, vezala je
njegovu levu ruku za Ejndželovu veliku crnu čizmu. Ejndželova
nepomična prilika mora da je bila teška najmanje sto dvadeset
kilograma. Bilo je to bolje nego ništa. Dotakla je Hektorov zglob,
donekle zadovoljna što je osetila ravnomeran puls. Bio je živ; ali
moraće da sačeka da vidi da li su mu očuvane i moždane funkcije.
Odlučila je da udvostruči veze, za svaki slučaj. Dok je stezala drugu
vezicu oko Ejndželove čizme, čula je promenu u Hektorovom disanju:
počinjao je da dolazi svesti. Nije ječao, iako je trpeo strašan bol. To nije
bilo dobro. Ispitivala je i druge prekaljene vojnike koji su umeli da
kontrolišu reakcije na bol. Dugo joj je bilo potrebno da ih slomi.
Ali ti ljudi bili su odani svojim drugovima i ciljevima. Bila je uverena
da je ovo običan plaćenik. Hektor ne duguje ništa ljudima koji su ga
poslali da obavi posao.
 Udaljila se metar i po, stežući snažno glok u ruci i posmatrajući
kako će se pokazati njen sistem veza. Bilo je suviše mračno. Ustala je i
otišla unatraške do vrata kupatila, sve vreme ne sklanjajući pogled s
prilike na podu. Pipala je iza sebe dok nije pronašla prekidač i uključila
ga.
Hektor je okrenuo lice prema njoj; tamne oči su mu, premda i dalje
suzne, bile napete i usredsređene. Na licu mu se nije video nikakav trag
bola. Bio je to uznemirujući pogled, premda je njegovo lice u svakom
drugom pogledu bilo najobičnije lice koje je ikada videla. Crte su mu
bile pravilne i obične. Nije bio privlačan, ali nije bio ni ružan. Bilo je to
lice koje bi bilo strašno teško ponovo prepoznati.
„Zašto sam još živ?“, upitao je glasom ogrubelim od hemikalija. Ako
se to izuzme, i glas mu je bio neupadljiv. Uopšte nije imao naglasak.
Mogao je da radi kao voditelj na televiziji - na osnovu govora se nije
moglo proceniti odakle dolazi.
„Želim da znam ko te je unajmio.“ Glas joj je zašištao kroz masku
malo izmenjen. Zvučao je manje ljudski. Nadala se da če ga to izbaciti iz
ravnoteže.
Klimnuo je jednom, kao za sebe. Videla je kako neznatno pomera
ruke i proverava veze.
„Zašto bih ti, kog đavola, bilo šta rekao?“ Nije to rekao ljutito, niti joj
je uputio izazov. Prosto je bio radoznao.
„Imaš li ikakvu predstavu ko sam ja?“
Nije joj odgovorio, lice mu je bilo bezizražajno.
„To je prvi razlog zbog kog bi trebalo da mi kažeš šta znaš - jer ti
onaj ko te je poslao ovamo nije dao neophodne osnovne informacije.
Nije te pripremio za ono šta te čeka. Ništa mu ne duguješ.“
„Ne dugujem ni tebi“, istakao je i dalje učtivim i prirodnim glasom.
Istegao je prste pokušavajući da dohvati plastičnu vezicu.
„Ne, ne duguješ mi ništa. Ali ću te povrediti ako ne budeš
razgovarao sa mnom. To je drugi razlog.“
Odmerio je njene reći. „A treći... ako progovorim, ostavićeš me u
životu.“
„Da li bi mi verovao da hoću?“
„Hmm.“ Uzdahnuo je. Na trenutak se zamislio, a zatim je upitao: „Ali
kako ćeš znati da li da veruješ u ono što ti kažem?“
„Znam većinu onoga što bi mogao da mi kažeš. Samo želim da
čujem još koji detalj.“
„Plašim se da ne mogu mnogo da ti pomognem. Imam menadžera,
on je posrednik. Nikada nisam sreo čoveka koji je platio operaciju.“
„Reci mi samo ono što ti je menadžer rekao.“
Zamislio se, zatim trgao ramena, kao da pokušava da slegne njima.
„Ne dopada mi se tvoja ponuda. Mislim da možeš da mi ponudiš i nešto
bolje.“
„Onda ću morati da te ubedim.“
 POGLAVLJE 19

Bezizražajno je posmatrao kako vraća glok u futrolu i uzima klešta za

armaturu s poda pored Ejndželove noge.
Pomislila je da donese propansku baklju. Vatra je bolnija od gotovo
svega ostalog što nanosi fizički bol, a mnogi su je se i iskonski plašili.
Ali Hektor je bio profesionalac. Nije imala vremena da ga lomi bolom;
njegov otpor će biti suviše snažan. Ali više od bola bi ga mogla uplašiti
pretnja gubitkom fizičkih prednosti. Ako ostane bez kažiprsta, neće
moći više da radi svoj posao. Počeće od nekog manje vitalnog prsta, ali
će mu jasno dati do znanja da neizbežno sledi. Ako ima šanse da preživi
ovu noć, poželeće da je preživi s funkcionalnim šakama. Zato će morati
da počne da priča da bi je sprečio da ga ozbiljno osakati.
Njegova leva ruka bila je najzgodnija da se od nje počne. Kada je
uhvatila mali prst metalnim oštricama, ostale je stegao u pesnicu i
počeo snažnije da se otima. Snažno je držala drške, znajući šta bi ona
mislila da je na njegovom mestu - ako bi uspeo da se domogne makaza,
možda bi mogao da se oslobodi. I naravno, pokušao je da je udari
levom nogom, uprkos nepodnošljivom bolu koji je to izazvalo. Izbegla
je udarac, pomerila se za pola metra i ponovo oštricama obuhvatila
koren malog prsta leve ruke.
Klešta su bila napravljena da preseku armaturu, a ona se starala da
noževi uvek budu oštri. Nije bilo potrebno mnogo snage da se oštrice
spoje.
Posmatrala je njegovu reakciju. Otimao se bespomoćno. Lice mu je
poprimilo tamnocrvenu boju, a vene na čelu počele su da mu pulsiraju.
Dahtao je i borio se vazduh, ali nije vrištao.
„Ponekad me ljudi ne shvataju ozbiljno“, rekla mu je. „Dobro je
razuveriti ih u startu.“
U ovom trenutku Hektor razmišlja koliko je vremena potrebno da
prođe pre nego što postane suviše kasno da mu se prišije odsečeni
prst. Može da živi bez malog prsa, ali su mu šake potrebne i valjda je
već svestan da se neće zaustaviti na malom prstu.
Jasno će mu staviti do znanje svoje namere.
 Podigla je topao i krvav prst s poda i ušla unatraške u kupatilo,
gledajući ga kako pokušava da se oslobodi; čak ni najbolje plastične
veze nisu bile potpuno siguran način da se neko sputa. Postarala se da
vidi kako baca prst u klozetsku šolju i pušta vodu. Sada je znao da mu
neće ostaviti nijednu drugu opciju. Nadala se da će ga to ohrabriti da
joj što pre kaže ono što želi da čuje.
„Hektore“, rekla mu je dok ju je streljao pogledom, stežući zube i
boreći se da kontroliše bol. „Nemoj da si glup. Neće ti naškoditi da mi
kažeš ono što znaš. Ali će ti naškoditi ako mi ne kažeš. Sledeći su na
redu kažiprsti, a zatim ćeš ostati i bez ostalih prstiju. Trebalo je da ti
kažu da je ovo moj posao i da mogu ovako koliko god je potrebno. Zar
ne vidiš? Poslali su te na pogrešne ljude, Hektore. I nisu ti rekli ništa o
tome s kim se suočavaš. Prosto su mi te predali na poklon. Zašto ih
štitiš?“
„Krenućeš na njih nakon ovoga?“ prostenjao je kroz zube.
„Naravno.“
Oči su mu bile pune otrova i mržnje. Videla je taj pogled i pre, ali ga
je u prošlosti gledala sa mnogo bolje zaštićene pozicije. Ako je se
nekako dokopa, ako se uloge preokrenu, moraće da uradi ono što se
mora da bi smesta umrla.
„Nisam došao po tebe“, ispljunuo je nevoljno. „Poslali su me da
ubijem muškarca. Dali su mi sliku. Rekli su mi da će u kući biti još
jedan, ali da ću se njega lako rešiti. Da će onaj prvi predstavljati
problem. A tog tipa nisam ni video.“
„Kada su te unajmili?“
„Sinoć.“
„A ti si unajmio dodatnu pomoć i došao odmah danas“,
pretpostavila je. „Odakle?“
„Iz Majamija.“
„Kako si znao gde da dođeš?“
„Dali su mi tri adrese. Ovo je bio drugi pokušaj.“
„Pretpostavljam da ne moram da pitam šta se desilo u prvoj kući.“
Njegov proključali bes pretvorio se u zlokoban osmeh. „Bili su
matori. Muškarac i žena. Nisu odgovarali opisu, ali platili su me dobro.
Ne škodi biti temeljan, a i koštalo me je svega dva metka.“
Klimnula je. Nije mogao da joj vidi lice iza gas-maske, ali se iz
navike trudila da joj lice bude bezizražajno.
„Koliko daleko je bila druga kuća?“
„Petnaest minuta na jug od gradića.“
 „Odakle su došle adrese?“
„Nije mi rečeno. Nisam pitao.“
Snažnije je stegla makaze za armaturu. „Ne možeš da
pretpostaviš?“
„Ona druga kuća nije bila ni nalik ovoj. Nisam video ništa
zajedničko.“
Mogla je to biti laž, ali mogla je biti i istina, bilo je to logično. Zašto
bi Karston, ili već onaj ko donosi odluke u agenciji, morao ovome
čoveku da kaže išta osim lokacije?
Na trenutak se zamislila, pokušavajući da pronađe neki drugi
pristup. Pogled nije sklanjala s njegovih šaka. Šta bi Arnijev dom moglo
povezati s nekom drugom kućom? Kakve bi sličnosti mogle da dovedu
do spiska adresa koje na prvi pogled nemaju ništa zajedničko?
Sa osećanjem težine u stomaku, setila se jedne mogućnosti. One
koja joj se nije mnogo dopadala.
„Kakav automobil je stajao parkiran na prilazu prvoj kući?“
Delovao je iznenađeno njenim pitanjem. „Neki stari kamionet.“
„Beli?“
„S crnim poklopcem tovarnog prostora.“
Stegla je vilicu.
Dakle, tražili su Arnijev kamionet - a on je rekao da u gradu postoje
još dva takva. Mora da su videli Danijela na snimku neke nadzorne
kamere, inače ne bi bili sigurni u marku i model automobila. Danijel je
sigurno vozio glavnom avenijom i prošao pored banke; verovatno su
ga tako i snimili. Zašto da se muče oko ispitivanja devojke koje je zvala
da prijavi da je videla profesora koji se vodi kao nestao? Uzeli su
snimak nadzorne kamere i pronašli nešto solidno, a zatim pozvali
upravu za motorna vozila. Nisu uspeli da vide sve - da su tablice bile
čitke, par koji je živeo na drugoj strani grada ne bi bio mrtav, ali znali
su da je Danijel živ jer Kevin tu grešku nikad ne bi napravio. Ali čak i na
zrnastom crnobelom snimku, Danijel nije izgledao kao Kevin, ako
čovek zna u šta da gleda.
Bio joj je potreban Arnijev kamionet. Bio joj je potreban očajnički.
Bio je neupadljiv. Nisu mogli da se voze gradom u betmobilu i izbegnu
da ih neko primeti. Gde sad da pronađe drugo vozilo?
Povukla se korak unazad, iznenada osetivši umor. Imala je dobro
mesto za odmor, ali sada je lov ponovo počeo. Nije čak ni bilo važno što
su, po svemu sudeći, negativci mislili da je mrtva. Jer znali su sigurno
da je Danijel živ.
 Slaba tačka.
Hektor je nešto radio desnom rukom. Grebao je noktom plastičnu
vezicu gotovo iščašivši sebi zglob pritom. Činilo se da ne pokušava da
je slomi, čak ni da se domogne četvrtastog kućišta. Šta on to radi?
Posegnula je da uzme glok; verovatno će biti najbezbednije da mu
prosvira metak kroz tu šaku...
Tišinom je odjeknuo jedan silovit pucanj, mnogo glasniji nego što bi
očekivala od pucnja ispred kuće. Danijel...
Pogled joj je pratio smer iz kog se pucanj začuo, premda je znala da
ne bi to trebalo da uradi. U četvrtini sekunde, koliko joj je bilo potrebno
da ih se seti, u isti mah izvlačeći glok iz futrole, Hektorovi prsti su
pronašli ono što su tražili. Izvukao je iz rukava dvanaest centimetara
dugačko nazubljeno sečivo. Presekao je napetu plastičnu vezicu, koja je
zavibrirala i pukla. Istim pokretom bacio je nož. Ispalila je hitac u
njegovo telo baš kada je oštrica poletela prema njenoj glavi. Pokušala je
da je izbegne i nastavi da puca, ignorišući iznenadni pritisak, koji nije
sasvim podsećao na bol, kada joj je zaparao vilicu - još to nije bol, ali će
biti uskoro, kada dejstvo narkotika prestane. Osećala je kako joj toplina
krvi obliva vrat, ali nastavila je da puca u Hektorove grudi dok nije
ispraznila šaržer.
Hektor je ležao mirno, otvorenim očima je i dalje gledao u nju, ali
one više nisu bile usredsređene.
Žurno i grčevito, obrisala je otiske s gloka i bacila ga preko ograde,
zatim obrisala i spremila za pojas makaze i uzela dvocevku s kraja
hodnika, pokušavajući da se koncentriše na ono što bi trebalo dalje da
radi. Nije znala šta je čeka napolju. Dok je silazila niz stepenice, prstima
je pokušavala da proceni štetu. Oštrica je za dlaku promašila karotidnu
arteriju i rasekla joj ušnu resicu. Jedan komad resice visio joj je niz vrat.
Baš lepo.
Izvadila je ostatke leve minđuše iz oštećene resice - samo je kukica
visila, a u upletenoj žici ostalo je zakačeno još nekoliko sićušnih
komada stakla - a zatim je skinula i desnu. Stavila ih je u džep
pancirnog prsluka. Ne bi bilo mudro ostaviti takve dokaze za sobom.
Čak i takva jedna sitnica mogla je da je razotkrije neprijatelju, da im da
razlog da poveruju da je živa.
U prizemlju je odvojila sekund da na brzinu pregleda Arnija. Licem
je bio okrenut prema podu. Videla je samo ono što je ostalo od
njegovog potiljka. Bilo je očigledno da nije patio, ali bila je to slaba
uteha.
 Nameravala je da pokupi dokaze kada bude izlazila, ali nije bila
sigurna da će sada imati vremena za to. Psi su bili tihi - da li je to
značilo da je sve u redu?
Pa, nakon plotuna sa sprata teško da onaj ko se nalazio napolju nije
svestan njenog prisustva. Prišla je vratima i čučnula pored njih - niže,
pomislila je, nego što bi neko ciljao kroz gipsani zid. Pružila je ruku i
odškrinuta vrata. Niko nije pucao u nju.
„Danijele?“, rekla je glasno.
„Aleks!“, doviknuo je - u njegovom glasu čulo se olakšanje koje je i
sama osećala.
„Jesi li dobro?“, upitala je.
„Jesam. A ti?“
„Izlazim. Ne pucaj.“
Izašla je napolje ruku podignutih iznad glave, za svaki slučaj.
Ajnštajn je skočio sa mesta na kom je ležao pored Lole i odmah se
stvorio pored nje.
Spustila je ruke i otrčala do hamvija. Bio je osvetljen samo
svetlošću koja je dopirala kroz ulazna vrata i prozore, i s te tačke
gledišta činilo joj se da nije pretrpeo nikakvu štetu u namernoj
saobraćajnoj nezgodi.
Danijel je iskliznuo kroz vozačeva vrata.
„Pucanj?“, upitala je tiše kada mu je prišla. Psi oko hamvija sada su
izgledali dovoljno opušteno, ali...
„Poslednji čovek. Mora da se popeo uza zid kuće da pobegne od
pasa. Pokušavao je da siđe na krov trema.“
Danijel je pokazao puškom u tamnu masu koja je ležala zgrčena na
šljunku blizu istočnog ugla kuće. Podigla je gas-masku na čelo, pažljivo
pomerajući trake preko levog uva, da ga ne dodirne. Prilagodila je
pravac kretanja i približila se slomljenom telu na šljunku. Ajnštajn ju je
pratio. Veliki nemački ovčar uobičajene boje nalazio u se blizini i
delovao nezainteresovano za telo.
Ajnštajn je iznenada ubrzao i pretekao je. Onjušio je telo nekoliko
puta dok je ona oprezno prilazila, a zatim se okrenuo prema njoj i
počeo da maše repom.
„Da li to znači da je čisto?“, promrmljala je.
Nastavio je da maše repom.
Nagnula se da bliže osmotri telo. Nije joj bilo potrebno mnogo da
vidi sve što je trebalo da se vidi. Bila je impresionirana. Okrenula se i
vratila do hamvija. Danijel je stajao pored otvorenih vozačevih vrata i
činilo se da ne zna šta da radi. Još nije pokazivao nikakav šok.
„Lep pogodak“, rekla je. Jedan metak, bukvalno među oči. Nije
mogao biti bolji.
„Nisam bio daleko.“
Zakoračio je prema njoj, brzo prešao razdaljinu koja ih je delila i
snažno je rukama u rukavicama uhvatio za nadlaktice. Zatim je glasno
udahnuo i okrenuo se u stranu, okrećući i nju tako da je svetlo više nije
osvetljava s leđa.
„Koliko ove krvi je tvoje?“
„Ne mnogo“, rekla je. „Dobro sam.“
„Uvo!“
„Da. To mi baš neće pomoći u ovoj situaciji, zar ne? Kako se snalaziš
s iglom i koncem?“
Iznenađeno je trgao glavom. „Molim?“
„Nije teško. Mogu da ti objasnim.“
„Uh...“
„Ali najpre moram nešto da uradim.“ Oslobodila se njegovog stiska
i ustrčala uz stepenice trema. Lola je i dalje ležala na istom mestu.
Podigla je glavu i mlitavo udarila repom o tlo kada je ugledala Aleks.
„Hej, Lola, devojčice. Daj da te pogledam.“
Aleks je sela u turski sed ispred nje. Milovala je Lolu jednom rukom,
drugom tražeći ranu.
„Da li je dobro?“, upitao je Danijel tiho. Stajao je s druge strane
ograde trema, a laktove je naslonio na ivicu podnih dasaka. Činilo se da
nije voljan da priđe bliže kući. Nije mu to mogla zameriti. Lola je
zaječala kada je Aleks prešla rukom preko njenih nogu.
„Izgubila je dosta krvi. Ali čini mi se da joj je metak prošao kroz
stražnju levu nogu. Ne mogu da procenim da li je pogodio kost, ali je
definitivno izašao. Imala je sreće.“
Pružio je ruke kroz drvenu ogradu i pomilovao Lolu po njušci.
„Sirotica.“
„Stvari u stražnjem delu hamvija mora da su u haosu. Idem da
potražim komplet za prvu pomoć. Gledaj da je smiriš, važi?“
„Naravno.“
Ajnštajn je pratio Aleks do vozila baš kao što ju je pratio i na trem.
Iznenadilo ju je koliko ju je ova nema podrška ohrabrivala i učinila da
se oseća bezbedno uprkos svim dokazima u suprotno.
Otvorila je vrata hamvija, a nestrpljivi Kan ju je umalo oborio.
Sklonila mu se s puta taman u trenutku kada je krenuo da je preskoči.
Pretpostavljala je da mu je tovarni prostor hamvija bio suviše tesan,
premda je ona smatrala da za nju ima sasvim dovoljno prostora.
Oružje i municija bili su rasuti na sve strane, a meci su joj se
kotrljali pod kolenima. Nije imala vremena da sada posprema. Njen
razgovor s Hektorom je naglo prekinut; nije stigla da mu postavi
poslednje ključno pitanje. Šta se dešava kada obavi posao? Ko očekuje
poziv i kada? Bar je treća kuća još čekala. Ukoliko je Hektor nije posetio
pre nego što je svratio u drugu.
Da li je pozvao svog menadžera, rekao mu koju adresu je obišao,
počistio i kuda ide dalje? Da li je menadžer čekao sledeći poziv? Da li će
shvatiti da poziv zabrinjavajuće kasni?
Pronašla je torbu s kompletom za prvu pomoć. Nije mogla da uradi
ništa osim da dela brzo i donese ispravne odluke. Jedini problem je bio
što ona nije tačno znala koje su odluke ispravne.
„U redu“, dunula je kada su se ona i Ajnštajn vratili do Lole.
Klekla je pored Loline noge i odmah shvatila da je suviše mračno da
bi videla šta radi.
„Dovezi hamvi i upali farove“, rekla je.
Danijel je pojurio, a masivna senka ga je pratila: Kan je i dalje bio na
dužnosti. Pitala se kako su se Kan i Ajnštajn dogovorili da zamene
zadatke. Skinula je vojne rukavice i zamenila krvave rukavice od
lateksa, dok je ubrizgavala Loli blag sedativ, blistava svetla hamvija su
blesnula kroz drvene letvice ograde trema. Sačekala je da Lola zadrema
pre nego što je počela da joj čisti ranu. Lola je nekoliko puta trznula
nogom, ali nije zaječala. Antiseptik, zatim pomada, pa gaza, zatim
udlaga, pa ponovo gaza. Trebalo bi lepo da zaraste, ako uspe da natera
Lolu da miruje.
Uzdahnula je. Šta da rade sa svim ovim psima?
„Šta je sledeće?“, upitao je Danijel kada je završila. Sedeo je na
zemlji pored trema s puškom u ruci, prelazeći pogledom preko
mračnih ravnica koje su ih okruživale.
„Možeš li da mi staviš nekoliko šavova u uvo, kad sam već iznela
komplet?“
Trgao se. „Neću to dobro uraditi.“
„Biće lako“, uverila ga je. „Zar nikada nisi ušivao dugme?“
„Ne kroz nečije meso“, promrmljao je, ali je prebacio pušku preko
ramena i krenuo da se penje stepenicama.
Upalila je šibicu i sterilisala iglu. Nije to bila vrhunska medicinska
tehnika sterilizacije, ali je bilo najbolja u datim okolnostima. Mahala je
iglom brzo levo-desno da je ohladi, zatim je provukla konac kroz okce i
vezala jedan kraj.
Pružila mu je iglu i konac i čist par rukavica. Navukao je rukavice i
polako pružio ruku da uzme iglu. Činilo se da ne želi da je dodirne.
Zabacila je glavu i sipala antiseptik preko rane, čekajući da vrelina i
peckanje protutnje čitavom dužinom posekotine, sve do uva. Zatim je
iskosila vilicu prema njemu, trudeći se da se postavi pred najjači snop
svetlosti.
„Verovatno su potrebna svega tri mala šava. Počni od stražnjeg dela
i provuci iglu kroz meso.“
„A šta kažeš da ti dam neki lokalni anestetik?“
„Imam dovoljno narkotika u sebi da ništa ne osetim“, slagala je.
Osećala je posekotinu duž vilice kao da je tek žigosana. Ali nije imala
više preparata za preživljavanje, a sve ostalo bi je bar delimično
onesposobilo. Nije ovo hitna situacija, samo malo bola.
Kleknuo je pored nje. Nežno joj je stavio prste pod bradu.
„Ovo je moglo da zakači žilu kucavicu!“, udahnuo je užasnuto.
„Da, bio je dobar.“
Nije mogla da mu vidi lice pa nije mogla da rastumači blago
zastajkivanje njegovog daha.
„Uradi to, Danijele. Moramo da požurimo.“
Duboko je udahnuo, a zatim je osetila kako joj igla probija resicu.
Pripremila se za bol - trudila se da se ne vidi na njenom licu i nije
dozvoljavala sebi da stegne pesnice; naučila je da lokalizuje svoje
reakcije. Stegla je mišiće abdomena, puštajući da se pritisak ispolji na
njima.
„Dobro“, rekla je čim je bila sigurna da će joj glas zvučati normalno.
„Sjajno ti ide. Sada spoji pokidane delove i učvrsti ih.“
Dok je govorila, njegovi prsti su brzo obavljali zadatak. Nije osećala
iglu u donjem otkinutom delu resice pa je morala da se nosi s bolom
samo kada bi probušio gornju polovinu. Samo tri mala uboda. Nije bilo
tako strašno nakon prvog.
„Da li da., vežem čvor ili tako nešto?“, upitao je.
„Da, pozadi, molim te.“
Osećala je cimanje i zatezanje konca dok je radio.
„Gotovo.“
Pogledala ga je i nasmešila se. Osetila je zatezanje u vilici. „Hvala.
Samoj bi mi ovo bilo jako teško da izvedena.“
Dotakao joj je obraz. „Čekaj, daj da ti stavim zavoj.“
 Mirovala je dok joj je mazao ranu pomadom, a zatim joj stavio
komad gaze preko obraza. Stavio joj je zavoj na uvo i spreda i pozadi.
„Verovatno je trebalo najpre da očistim ranu“, promrmljao je.
„Za sada neka ostane tako. Hajde da odnesemo Lolu u hamvi.“
„Ja ću je poneti.“
Danijel je nežno podigao usnulu Lolu u naručje. Dugačke prednje
šape i uši visili su joj i klatili se sa svakim korakom. Aleks je osetila
kako joj se u grudima javlja mehur krajnje neprimerenog smeha i
snažno ga je potisnula. Nije bilo vremena za histeriju. Danijel je položio
Lolu u prostor iza suvozačevog sedišta. Hamvi je imao samo dva
sedišta. Kevin je uklonio ostala da bi napravio mesta za tovarni
prostor, pretpostavila je.
„Šta sad?“, upitao je Danijel, vraćajući se do mesta na tremu na kom
je sedela. Verovatno se pitao zašto ne radi nešto proaktivno. Nije znao
da ona odugovlači.
Duboko je udahnula i ispravila ramena. „Daj mi telefon. Vreme je da
razgovaramo s tvojim bratom.“
„Zar ne bi trebalo da krenemo?“
„Još nešto moram da uradim, ali želim to najpre da mu saopštim.“
„Šta?“
„Zaista bi trebalo da spalimo kuću.“
Raširio je oči i zagledao se u nju. Polako je izvadio telefon iz džepa
na pancirnom prsluku.
„Ja bi trebalo da ga nazovem.“
„Mene zaista mrzi“, usprotivila se.
„Ali sve je ovo moja krivica.“
„Nisi ti unajmio tim ubica.“
Odmahnuo je glavom i pritisnuo dugme da uključi telefon.
„U redu“, promrmljala je.
Dok je pakovala sadržaj kompleta za prvu pomoć, posmatrala je
Danijela krajičkom oka. Krenuo je da pozove jedini broj koji ga je ikada
nazvao na ovaj telefon, ali i pre nego što je stisnuo dugme, telefon je
zazvonio.
Danijel je duboko udahnuo, kao što je udahnuo pre nego što je prvi
put provukao iglu kroz njeno uvo. Pretpostavljala je da će mu ovaj
razgovor teže pasti.
Dotakao je ekran. Čula je Kevina kako toliko glasno urla da je najpre
pomislila da je na telefonu uključen spikerfon.
„NE MOŽEŠ MI PREKINUTI VEZU, TI...“
 „Keve, ja sam. Keve! Deni je!“
„ŠTA SE, KOG ĐAVOLA, DEŠAVA?“
„Ja sam kriv, Keve. Poneo sam se kao idiot. Sve sam upropastio.
Strašno mi je žao!“
„ŠTA TO BULAZNIŠ?“
„Arni je mrtav, Keve. Strašno mi je žao. I nekoliko pasa, nisam
siguran koliko. Ja sam kriv. Voleo bih da mogu da ti kažem koliko...“
„DAJ MI TROVAČICU!“
„Ja sam kriv, Keve. Ja sam zabrljao...“
Kevinov glas je bio smireniji kada ga je prekinuo. „Nemamo
vremena za to, Deni. Daj joj telefon. Moram da razgovaram s nekim
razboritijim.“
Ustala je i uzela telefon. Danijel ju je sa strepnjom posmatrao kako
drži telefon nekoliko centimetara od uha.
„Da li ste bezbedni?“, upitao je Kevin.
Iznenađena njegovom poslovnom distancom, odgovorila mu je
istim tonom. „Trenutno jesmo, ali moramo da krenemo.“
„Da li si spalila kuću?“
„Upravo se spremam da to uradim.“
„Imaš kerozin u ormanu ispod stepeništa.“
„Hvala.“
„Javi se kada krenete.“
Prekinuo je vezu.
„Pa, prošlo je bolje nego što sam se nadala.“ Vratila je telefon
Danijelu. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno od iznenađenja. Gas iz
kuće odavno se već raspršio, pa nije morala da stavlja masku. Danijel je
ušao za njom, a ona je ostavila Ajnštajna da čuva stražu na vratima.
„Uzmi odeću iz Kevinove sobe“, naložila je. Mogla je da ga pošalje na
sprat po prvi set odeće koju je pozajmio, ali za to bi bilo potrebno više
vremena, a ona nije znala kako će reagovati na mrtva tela. Videla je
kako mu pogled klizi prema kauču koji je zaklanjao Arnija, a zatim se
vraća na nju. Oboje su morali da se trude da zadrže prisebnost. Duga
noć tek je bila pred njima ako žele da živi dočekaju sutrašnji dan. „Kada
uzmeš dovoljno odeće za nekoliko dana, idi u kuhinju i uzmi
nekvarljivu hranu. I vodu, svu vodu koju imamo.“
Klimnuo je i otišao u Kevinovu sobu. Pojurila je uz stepenice.
„Želiš li da ponesemo ove pištolje?“, povikao je za njom.
Zaobišla je tela, pazeći da se ne oklizne na krv. „Ne, ti pištolji su
ubili ljude, ako nas uhvate s njima, povezaće nas s ovim telima.
Kevinovi pištolji su čisti.“
Kada je ušla u svoju sobu, svukla je krvlju uprskanu odeću i obukla
čiste farmerke i majicu. Uzela je vreću za spavanje, umotala ostatak
odeće u nju, a zatim uzela laboratorijsku opremu i nogom išutirala
krvavu odeću u hodnik. Požurila je niz stepenice i odnela svoj kabasti
tovar do automobila. Dok je Danijel preturao po kuhinji, ona je
pronašla kerozin. Kevin je imao zalihu od tri kanistera od po
osamnaest litara. Jedina namena mogla je da im bude paljenje kuće.
Bilo joj je drago što je bio tako dobro pripremljen i tako poslovan. To je
značilo da će njegova reakcija - kada Danijel bude bezbedan -
verovatno biti pragmatična, a ne emocionalna. Bar se nadala.
Krenula je na sprat da se postara da njena odeća i tela budu dobro
natopljena kerozinom. Drvenim podovima neće biti potrebno toliko
pomoći. Isprskala je podne daske u sve tri prostorije, zatim ostatak
kerozina prosula niz stepenice. Uzela je još jedan kanister i požurila da
istrese sadržaj po prizemlju. Tada je prvi put videla druge sobe. Obe su
bile velike i svaka je imala zasebno luksuzno kupatilo. Bilo joj je drago
što je Arni ovde udobno živeo. Poželela je da je mogla da uradi nešto da
ga poštedi ovoga. Ali čak i da su ona i Danijel otišli prvog dana kada je
na vestima objavljena zamka o nestaloj osobi, Arni bi svakako ovako
završio. Bila je to depresivna pomisao.
Danijelovi otisci bili su u prostoriji u kojoj su boravili psi, ali nema
šanse da će Karstonov parnjak iz CIA pomisliti da su Danijel - ili Kevin -
ovde stradali, tako da to i nije bilo važno. Znaće da je Danijel u begu.
Nije želela da spali štenaru i dovede u opasnost životinje. Pomoćna
zgrada nije imala oko sebe širok pojas šljunka, za koji se nadala da će
sprečiti širenje požara. Bez sumnje je Kevin i stavio šljunak oko kuće
upravo iz tog razloga.
Danijel ju je čekao ispred hamvija.
„Odvezi ga malo dalje“, rekla je pokazujući hamvi. „Vidi možeš li
naterati i pse da se sklone.“
Bacio se na posao. Imala je kutiju šibicu iz kompleta za prvu pomoć.
Ostavila je lep širok trag kerozina po sredini stepenica na tremu pa je
bilo lako zapaliti ga, a zatim se skloniti pre nego što se vatra razbukti.
Kada se okrenula, psi su već počeli da uzmiču od plamena. To je bilo
dobro.
Aleks je otvorila vozačeva vrata na hamviju i pozvala Ajnštajna.
Preskočio je sedište u jednom skoku i smestio se pored Lole. Uši su mu
bile podignute, a jezik isplažen. I dalje je izgledao budno; Aleks mu je
zavidela na energiji i pozitivnosti.
Danijel se kretao kroz masu preživelih životinja, svakoj glasno
govoreći voljno. Nadala se da će to biti od koristi kada počnu da
pristižu vatrogasna kola. Zvuci pucnjave sigurno nisu doprli do
udaljenih suseda, ali je narandžasti sjaj vatre na crnom noćnom nebu
sasvim druga stvar. Morali su da beže. Nije mogla da se doseti ničeg
drugog što bi mogla da uradi za pse. Osećala se kao da ih je izneverila -
ove životinje su njoj i Danijelu spasle život.
Neka grmljavina, koja joj je doprla iza glave, uplašila je Aleks.
Okrenula se i našla se licem u lice sa Kanom. Gledao ju je, činilo joj se,
nestrpljivo, kao da čeka da se ona pomeri. Njuškom je pokazivao preko
njenog ramena prema Ajnštajnu.
„O!“, rekla je kada je shvatila da pokušava da uđe u automobil.
„Izvini, Kane, ti moraš da ostaneš.“
Nikada u životu nije videla životinju da izgleda tako uvređeno. Nije
se pomerio, samo ju je gledao kao da zahteva objašnjenje. I ona je bila
iznenađena kada mu je iznenada obavila ruke oko vrata i zagnjurila lice
u njegovo rame.
„Žao mi je, momčino“, prošaputala je. „Volela bih da mogu da te
povedem sa sobom. Silno sam ti dužna. Moraš da čuvaš ostale. Sada si
ti glavni, u redu?“
Povukla se, milujući mu debeli vrat. Izgledao je malo umireno i
nevoljno se povukao.
„Voljno“, rekla je tiho; pomilovala ga je još jednom, a zatim se
okrenula prema hamviju. Danijel je već uskočio na suvozačevo mesto.
„Jesi li dobro?“, upitao je tiho kada je ušla u automobil. Bilo je
očigledno da je ne pita za telesne povrede.
„Nisam.“ Nasmejala se jednom, a u glasu joj se osećala blaga
histerija, koju je pokušavala da potisne. Kan ju je gledao i dok se
udaljavala od kuće.
Kada je prošla kroz kapiju, stavila je naočare za noćno gledanje i
isključila farove. Bilo je bezbednije voziti hamvi preko ravnica nego
ostati na jedinom putu koji je vodio do ranča. Naposletku su stigli do
drugog puta - čak je bio i asfaltiran. Skinula je naočare, uključila farove i
krenula na severozapad. Nije na umu imala nikakvo konkretno
odredište, samo je želela da pređe što veću razdaljinu. Morala je da se
udalji što je više moguće od Kevinovog ranča pre nego što sunce izađe.
 POGLAVLJE 20

Kevin se javio nakon prvog zvona.

„Dobro, Oleander, kako stojimo?“, rekao je umesto pozdrava.
„Idemo hamvijem na sever. Sa mnom su Danijel, Ajnštajn i Lola.
Uspeli smo da uzmemo nešto od onoga što nam je potrebno, ali ne
sve.“
Čula ga je kako je odahnuo od olakšanja kada je rekla da je Ajnštajn s
njima, ali mu se u glasu čula oštrina kada je upitao; „Hamvi? Kamionet
je raznet?“
„Jeste.“
Na trenutak se zamislio. „Dakle, samo noćna vožnja dok ne
pronađete novi prevoz.“
„Lakše je reći nego uraditi. Oboje imamo ozbiljnih problema s
licem.“
„Aha, video sam Danijela na vestima. Ali tvoje ne može više biti u
toliko lošem stanju. Pa našminkaj se malo.“
„Stvari su se malo pogoršale u toku večeri.“
„Ah!“ Coknuo je jezikom nekoliko puta. „Deni?“, upitao je, a ona je
čula napetost koju je želeo da prikrije.
„Nije ni ogreban.“ Ruke se nisu računale; to su sami sebi uradili.
„Naterala me je da ostanem u kolima!“, povikao je Danijel dovoljno
glasno da ga brat čuje.
„Odlično!“ odgovorio je Kevin. „Koliko ih je bilo?“
„Šestorica.“
Usisao je vazduh. „Agenti?“
„Ne, ne zapravo. Pazi ovo - za posao su platili mafiju.“
„Molim?“
„Uglavnom su to bili snagatori, ali su imali najmanje jednog pravog
profesionalca u grupi.“
„I sve si ih uklonila?“
„Psi su obavili veći deo posla. Uzgred, bili su veličanstveni.“
Zagunđao je u znak slaganja. „Zašto si povela Lolu?“
„Prostrelna rana na nozi. Plašila sam se da bi je mogli uspavati da
su je pronašli povređenu. A kada smo već kod toga, da li da pozovem
prihvatilište za životinje?“, upitala je. „Brinem da bi, kada stignu
vatrogasci...“
„Ja ću se za to pobrinuti. Imam pripremljen rezervni plan za njih.“
„Dobro.“ Nikada više neće smatrati sebe najpripremljenijom. I
Kevin je bio majstor svog zanata.
„Kakav ti je sada plan?“
Nasmejala se - ponovo se u njenom glasu čula histerija. „Zapravo,
nemam pojma. Mislim da ćemo nekoliko dana kampovati u hamviju.
Nakon toga...“, ućutala je.
„Nemaš neko sigurno mesto?“
„Nemam mesto na kom mogu da parkiram hamvi i sakrijem dva
ogromna psa. Nikada se u životu nisam osećala ovako upadljivo.“
„Pronaći ću nešto.“
„Zašto ti je trebalo toliko dugo da se javiš?“, upitala je. „Pomislila
sam da si mrtav.“
Danijel je glasno uvukao vazduh. Zagledao se u nju šokirano.
„Pripremao sam se. Za to je potrebno vreme. Ne mogu biti na
nekoliko mesta odjednom... morao sam da postavim mnogo kamera.“
„Lepo bi bilo da si pozvao makar jednom.“
„Nisam znao da ćete sve upropastiti.“ Glas mu je iznenada postao
mnogo tiši. „Šta je idiot uradio? Ne, nemoj mi reći. Ne želim da čujem.
Samo odgovaraj sa da ili ne. Da li je zvao nekoga?“
„Nije“, prasnula je iziritirano.
„Čekaj - razneli ste kamionet... izašao je iz kuće, zar ne?“
Želela je da vikne: Zato što mu niko nije rekao da ne sme! - ali Danijel
bi onda znao da razgovaraju o njemu. Nije odgovorila, gleda je pravo
preda se, premda je želela da krišom pogleda Danijela da vidi da li je
nešto čuo.
Kevin je uzdahnuo. „Ni grama zdravog razuma.“
Toliko je toga želela da mu kaže na ovaj komentar, ali nije mogla da
se doseti kako da diskretno to sroči.
Promenio je temu. „Arni... da li je bilo gadno?“
„Nije. Nije ni znao šta ga je snašlo. Nije osetio ništa.“
„Pravo ime mu je bilo Ernesto“, rekao je Kevin, ali se činilo kao da je
to više govorio sebi nego njoj. „Bio je dobar partner. Lepo smo
sarađivali. Kratko ali lepo.“ Pročistio je grlo. „Dobro, sada mi reci šta se
sve desilo.“ Zatim je tiše dodao: „Samo ne pominji čime je sve to
izazvao. Verovatno je dovoljno istraumiran.“
 Aleks mu je sve potanko prepričala. Iznosila je dešavanja klinički i
brzo je prelazila preko gadnih pojedinosti. Kada je kratko rekla:
„Ispitala sam ga.“ Kevin je imao prilično jasnu sliku šta je to
podrazumevalo.
„Šta ti se desilo s licem?“
„Bio je veoma fleksibilan. I imao je nekakav nož u postavi rukava.“
„Hm, to je gadno“, rekao je sumorno, a ona je znala o čemu
razmišlja. Ožiljci na licu su loša vest za svakog ko želi da ostane
neprimetan. Suviše ih je lako bilo upamtiti i prepoznati. Iznenada nije
više pitanje: Da li ste videli nisku i neupadljivu ženu, kojoj ne znamo ni
dužinu ni boju kose, ili možda muškarca koji odgovara tom opisu? - već
glasi: Da li ste videli osobu s ovakvim ožiljkom?
„Pa“, zaključila je, „čini mi se da su nadležni zaključili da si ti
pobedio. Neću se pretvarati da sam uvređena. Moraćemo da menjamo
plan. Ti ćeš morati da postaviš mamac i potrebno je da on stigne do
prave osobe. Imaš li neku predstavu ko bi to mogao da bude?“
Kevin je na trenutak ućutao. „Kada moj čovek čuje šta se večeras
desilo... pa, možda nam neće biti ni potreban mejl. Moraće da
porazgovara s tvojim čovekom o tome. Spreman sam - videću ih. Zatim
ćemo odlučiti da li nam je potrebno još nešto.“
„Zvuči dobro.“
„Uzgred“, rekao je prigušenim glasom, „znam da si priču skratila
zbog malog. Želim da čujem sve detalje kada se ponovo vidimo.“
Zakolutala je očima. „U redu.“
„Vidi, Oli, nemoj da ti ovo udari u glavu, ali... dobro si se pokazala.
Zaista dobro. Spasla si Deniju život. Hvala ti.“
Bila je toliko iznenađena da joj je bio potreban minut da odgovori.
„Mislim da smo kvit. Da nije bilo tvojih pasa i tvoje Betmenove pećine,
ne bismo se izvukli. Tako da... hvala tebi.“
„Mogla si pobeći čim si videla prvo emitovanje vesti. Znala si da
misle da si mrtva, ali si ostala da čuvaš potpunog stranca, premda sam
siguran da ti ništa ne bi bilo milije nego da nas se obojice rešiš. To je
časno, dužan sam ti.“
„Hmm“, rekla je neodređeno. Ne moraju baš o svemu da
razgovaraju večeras.
„Daj mi da porazgovaram s njim pre nego što prekineš“, prošaputao
je Danijel.
„Danijel želi da razgovara s tobom.“
„Daj mi ga.“
 Pružila mu je telefon.
„Keve...“
„Nemoj se gristi, Deni“, čula je kako mu Kevin govori. Pitala se da li
je i Danijel sve jednako jasno čuo.
„Aha“, odgovorio je Danijel mračno, „samo sam kriv što je Arni
noćas ubijen, da ne pominjem pse. Zašto da ja patim?“
„Vidi, gotovo je...“
„Zanimljivo je da je i Aleks to rekla.“
„Trovačica zna kako stvari stoje. Ovo je drugi svet, mali. U njemu je
mnogo mrtvih. Ne kažem da to neće uticati na tebe. Samo ne smeš da
dozvoliš da ti ovo pomuti razum.“
Kevin je spustio glas i Aleks je bilo drago što sad zna da Danijel
verovatno nije mogao da čuje tiši deo njihovog razgovora. Ali je takođe
želela da zna šta to Kevin ne želi da ona čuje.
„Mislim“, rekao je Kevin. Pauza. „Možda nije... hoću. Da. Dobro. Šta
ćeš uraditi sa psima? Morali smo da ostavimo Kana.“
„Da“, Kevinov glas vratio je normalnu jačinu. „Volim to čudovište,
ali nije zgodan za putovanja, zar ne? Nedaleko živi jedan odgajivač s
kojim je Arni i ranije sarađivao. Više je konkurencija nego prijatelj, ali
zna koliko vrede moji psi. Arni je sklopio dogovor s njim da ćemo, ako
ikad poželimo da izađemo iz posla, njemu prodati sve naše pse. Arni je
takođe, na neki način, nagovestio da bismo to mogli uraditi iznenada,
bez upozorenja i usred noći. Pozvaću ga i on će dočekati ljude iz
prihvatilišta pre nego što urade nešto glupo.“
„Zar se policija neće zapitati...“
„Reći ću mu šta da kaže. Reći će da ga je Arni zvao kada je čuo
pucnjavu ili tako nešto. Ne brini, psi će biti dobro.“
Danijel je odahnuo, laknulo mu je.
„Ali baš me nervira što će se dokopati Kana, i to za džabe. Pokušava
da ga kupi već godinama.“
„Žao mi je...“
„Ozbiljno ti kažem, mali, ne sekiraj se. U ovom životu ne možeš
potrajati suviše dugo ako se vezuješ. Znam kako da krenem iznova. A
sad budi dobar i radi sve što ti Oleander kaže, u redu?“
„Čekaj, Keve, imam ideju. Zato sam i želeo da razgovaram s tobom.“
„Imaš ideju?“
Aleks je čula skepsu s udaljenosti od jednog metra.
„Da, zapravo. Na pamet mi je pala mala koliba Makinlijevih pored
jezera.“
 Kevin je na trenutak ćutao. „Uh, sada nije pravi trenutak za
prisećanje starih dobrih vremena, mali.“
„Zapravo sam dva minuta stariji od tebe, mali, što sam siguran da
nisi zaboravio. I ne želim da se prisećam prošlosti. Palo mi je na pamet
da Makinlijevi kolibu koriste samo zimi. I da ti tvoji iz CIA verovatno
neće znati toliko detalja o našem detinjstvu. I da ja znam gde gospodin
Makinli drži ključ.“
„Hej, to nije loše, Deni.“
„Hvala.“
„To je na, koliko? Osamnaest sati od ranča? Samo dve noći vožnje. A
bićeš i bliže mojoj poziciji. Zar nisu Makinlijevi držali tamo jedan
saburban?“
„Ne možemo im ukrasti auto, Kevine.“
U tami, i na razdaljini većoj od hiljadu kilometara, Aleks se osećala
kao da su se ona i Kevin pogledali. A možda i zakolutali očima - ili je on
bar to učinio.
„Kasnije ćemo razgovarati o automobilu. Reci Oleander da sledeći
put bolje pripazi lice. Biće nam potrebno.“
„Đa, zato što sam uveren da ona toliko silno uživa u tome da joj
neko svaki put razlupa lice da će biti strašno teško ubediti je da
prestane to da radi.“
„Da, da. Pozovi me ako budete imali problema. Javiću vam se kada
budem saznao nešto više o našim prijateljima u Vašingtonu.“
Kevin je prekinuo vezu. Danijel je zurio u telefon čitav minut pre
nego što ga spremio. Duboko je udahnuo i polako izdahnuo.
„Kako se držiš?“, upitala je.
„Ništa mi se ne čini stvarno.“
Pružio je levu ruku prema njoj, a ona ju je uzela svojom desnom. Bio
je topliji od nje. Dotakla mu je zglob i opipala puls, činilo se da je
ravnomeran. Ogrebotine i rupice u dlanu bile su površinske; već su
prestale da krvare same od sebe. Pogledala ga je, a zatim put pred
njima. Bilo je suviše mračno da bi mogla pouzdano da proceni boju
njegovog lica.
„Šta je to bilo?“, upitao je kada mu je pustila ruku.
„Tražila sam znakove šoka. Osećaš li mučninu?“
„Ne. Ali mi se čini da bi trebalo, ako znaš šta želim da kažem. Kao da
će mi biti muka kada sve obradim.“
„Reci mi ako počneš da osećaš vrtoglavicu, nesvesticu, ako ti bude
hladno.“
 „Tebi je hladno. Jesi li sigurna da ti ne zapadaš u stanje šoka?“
„Ne u potpunosti. Ako osetim vrtoglavicu, staću pa ćeš ti preuzeti
volan.“
Svukao je njenu ruku u rukavici s volana i držao je labavo i
opušteno u prostoru između sedišta. Još jednom je duboko udahnuo.
„Čuo sam one pucnje, jedan za drugim, i pomislio...“
„Znam. Hvala što si ostao u kolima kao što sam te zamolila. Dobro
je znati da mogu da ti verujem.“
Nije ništa rekao.
„Šta je bilo?“
„Pa, kada to tako sročiš“, rekao je postiđeno. „Nisam želeo da ti
priznam... ali jesam izašao na nekoliko minuta. Spremao sam se da
uđem u kuću, ali me je Ajnštajn zaustavio. A onda sam shvatio da će,
ovako ili onako, o svemu biti odlučeno unutra, i da ću, ako ubiju tebe,
najveće izglede da ih pobijem imati iz hamvija. Nisam nameravao da
im dozvolim da se izvuku, Aleks. Nema šanse.“
Stegla mu je ruku blago.
„Sećaš li se šta mi je Kevin rekao ranije, o vizualizaciji?“
Zatresla je glavom. To joj je zvučalo neodređeno poznato.
„Bili smo na strelištu i rekao sam da mislim da ne bih mogao ubiti
čoveka.“ Nasmejao se mračnim kikotom. „Rekao mi je da vizualizujem
da je neko do koga mi je stalo u opasnosti.“
Dok je govorio, sve joj se vratilo. „Aha.“
„Pa, sad razumem. I bio je u pravu. Čim sam shvatio da je neko ubio
Arnija i da dolazi po tebe...“ Zatresao je glavom. „Nisam ni bio svestan
da sam kadar za tako... primarna osećanja.“
„Rekla sam ti da će ti se instinkti probuditi“, rekla je lako. Šaljivi ton,
koga se sećala od tog dana na strelištu, činio joj je se strašno pogrešan
u trenutku kada je izgovorila reči. Glas joj je bio sumoran kada je
dodala: „Volela bih da se to nije desilo ovako.“
Ovog puta je on stegao njenu ruku. „Biće u redu.“
Potrudila se da se usredsredi. „Dakle, kuda tačno idemo?“
„Talahasi. Kada smo bili klinci, odlazili smo tamo nekoliko puta za
Božić. Neki naši porodični prijatelji kupili su vikendicu da pobegnu od
snega. Mora da su izuzetno cenili svoju privatnost jer se koliba nalazi
usred nedođije. Zapravo, nije na obali jezera, već u močvarnom
području, a komarci će u ovo doba godine biti krvožedni.“
„Trebalo bi da se baviš prodajom nekretnina. Siguran si da neće biti
nikoga?“
 „Nisam video Makinlijeve od sahrane mojih roditelja, ali otkako ih
poznajem, nikada nisu išli na jug za vreme leta. Uvek su u tu kolibu
odlazili samo zimi.“
„Pa, mogli bismo baš krenuti i na tu stranu. Ako ne budemo mogli
da ostanemo u kolibi, možda ćemo pronaći nešto drugo prazno.“
Videla je znak za Državni auto-put 70 prema severu.
„Moraćemo da skrenemo na istok, da pređemo kroz Oklahoma Siti,
a zatim kroz Dalas. Biće dobro, u slučaju da nas neko prati, da ostavimo
utisak da se vraćamo u Teksas. Izgledaćemo nedužno.“
„Samo smo se branili.“
„To neće biti važno. Ako nas povežu s onim što se upravo desilo,
policija će morati da nas privede. Čak i kada bismo sve do detalja
objasnili i kada bi nam poverovali svaku reč - što je malo verovatno,
blago rečeno - i dalje bi morali na neko vreme da nas pritvore. A to ne
bi dugo trajalo. Ljudi koji su unajmili ubicu ne bi imali nikakvih
problema da nas se dokopaju u zatvoru. Bili bismo glineni golubovi.“
Osetio je kako joj prsti podrhtavaju i prešao utešno palcem preko
njene nadlanice.
„Dakle, nastavak kriminalnih aktivnosti ne dolazi u obzir?“
Nije mogla da veruje da on to pokušava da je oraspoloži.
„Verovatno“, složila se, „ali i to je opcija.“ Pogledala je kazaljku
rezervoara, zatim zasiktala. „Ova stvar ždere benzin kao da želi da me
razbesni.“
„Šta ćemo?“
„Moraću da odemo na benzinsku stanicu i platimo kešom.“
„Ali tvoje lice.“
„Nema nam druge. Pretvaraču se da sam doživela saobraćajnu
nezgodu... zapravo, i ne moram da se pretvaram, zar ne? Kako bilo,
ništa drugo ne mogu da uradim.“
Čudovište koje je proždiralo benzin primoralo je Aleks da stane
mnogo ranije nego što je želela. U Oklahoma Sitiju pratila je znake do
aerodroma, pretpostavljajući da će na benzinskim stanicama oko njega
biti prilična gužva. A i ako ih neko tamo i primeti, mogao bi
pretpostaviti da nameravaju da se ukrcaju na avion. Svaka sledeća
potraga bila bi usredsređena na aerodrom.
Dok je još vozila, rekla je Danijelu da joj pronađe veliki duks s
kapuljačom. Sada ga je obukla, poželevši da je napolju hladnije, da bi
izgledala normalnije. Na pumpi su bila još dva vozila - taksi i radni
kamionet. Oba vozača, muškarci, odmah su se zabuljila u hamvi,
naravno. Čim je izašla iz automobila, pogurila se kao tinejdžer i gurnula
pištolj u otvor rezervoara. Dok se rezervoar punio, pogureno je ušla u
prodavnicu. Uzela je kutiju energetskih pločica i pakovanje od šest
flaša vode i odnela sve to do žene od nekih pedesetak godina, koja je
radila na kasi. Žena je imala izblajhanu kosu s dva centimetra tamnog
izraska, zube požutele od nikotina i pločicu sa imenom na kojoj je
pisalo BEVERLI. Najpre nije obraćala mnogo pažnje na Aleks, samo je
očitala proizvode. Ali Aleks je tada morala da progovori.
„Pumpa šest“, rekla je najdubljim glasom koji ne bi zvučao
izveštačeno.
Beverli je podigla pogled i razrogačila oči s razmazanom
maškarom.
„Jao, zaboga, mila! Šta ti se to desilo s licem?“
„Saobraćajka“, promrmljala je Aleks.
„Da li su svi dobro?“
„Aha.“ Aleks je pogledala u novac u ruci, čekajući da ga izbroji.
Krajičkom oka je videla kako taksi odlazi.
„Pa, nadam se da ćeš se uskoro osećati bolje.“
„Uh, hvala. Koliko sam dužna?“
„O, da li je ovo u redu? Čini mi se da je mnogo. Sto tri dolara i
pedeset pet centi?“
Aleks je pružila Beverli šest novčanica od dvadeset dolara i
sačekala kusur. Još jedan kamionet - veliki crni F-250 - stao je iza
hamvija. Posmatrala je trojicu visokih muškaraca kako izlaze iz njega.
Kada su dvojica ušla u prodavnicu, revidirala je procenu. Bili su to
veoma visoku tinejdžeri; možda košarkaši. Kao i ona, i oni su nosili
tamne dukseve s kapuljačom. Zbog toga je njena godišnjem dobu
neprimerena odeća delovala normalnije.
„Automobil ti je, bogami, velik“, prokomentarisala je Beverli.
„Aha.“
„Mora da je mučno tankirati ga.“
„Aha.“ Aleks je nestrpljivo pružila ruku.
Momci su ušli, bučni i nabusiti. Kroz vrata je s njima ušao i zadah
piva i marihuane. Napolju je radni kamionet upravo napuštao pumpu.
„O, izvoli“, rekla je Beverli iznenada bezličnim glasom. „Šesnaest,
četrdeset i pet.“
„Hvala.“
Beverli su pažnju privukle pridošlice. Zagledala se preko Aleksine
glave čkilječi. Visoki momci krenuli su prema rafu s alkoholom. Nadala
se da će napraviti veliki problem kada pokušaju da Beverli podvale
lažne lične karte. Bilo šta što bi je nateralo da potisne Aleks iz sećanja.
Aleks je krenula prema automatskim vratima spuštene glave. Nije
joj bilo potrebno još svedoka.
Snažno je glavnom udarila u grudi trećeg mladića. Prvo što je
registrovala bio je zadah: duks mu je zaudarao na viski. Podigla je
pogled kada ju je uhvatio za ramena.
„Pazi kuda ideš, mali!“
Ovaj mladić je bio krupan belac, ali ne visok kao ostali. Pokušala je
da ga se oslobodi. Ali ju je on jednom rukom stegao snažnije, a drugom
joj svukao kapuljaču.
„Hej, pa to je devojka!“ Zatim je glasnije doviknuo momcima pored
rashladnih vitrina. „Pogledajte šta sam pronašao.“
Aleks je progovorila ledenim glasom. Nije bila raspoložena za
budalaštine. „Sklanjaj ruke s mene.“
„Ostavite tu devojku na miru inače zovem policiju!“, doviknula je
Beverli oštro. „Imam telefon u ruci.“
Aleks je poželela da zavrišti. Samo joj je još ovo trebalo.
„Opusti se, matora, biće i za tebe!“
Druga dvojica, jedan Latinoamerikanac, a drugi crnac, već su došli
da podrže prijatelja. Aleks je izvukla tanki špric iz pojasa. Ovo joj neće
pomoći da ostane neprimećena, ali mora da uspava ovog klinca i da se
izgubi odavde pre nego što Beverli pozove policiju.
„Okrenula sam devet i prvu jedinicu“, upozorila ih je Beverli. „Svi
napolje, smesta!“
Aleks je pokušala da se otme iz mladićevog stiska, ali ju je iscereni
idiot sada obema rukama držao za nadlaktice. Iskosila je iglu.
„Postoji li ovde neki problem, sinko?“
Neee, zaječala je Aleks u sebi.
„Šta?“, rekao je beli klinac agresivnim tonom, ispustivši je i
okrenuvši se da se suoči sa novopridošlicom. Zatim je žurno zakoračio
unazad, pa je morala da mu se skloni s puta.
Provodila je toliko vremena s Danijelom da je zaboravila koliko je
visok. Bio je za dva centimetra viši od najvišeg klinca i imao je šira
ramena i mnogo više samopouzdanja. Bar je stavio kačket, kojim je
sakrio kosu i malo zaklonio lice. Brada koja je počinjala da mu raste
bila je dovoljno tamna da malo prikrije konture njegovog lica. To je bilo
dobro. Ali nije bilo dobro što je zatakao glok - na veoma očigledan
način - za pojas.
 „Ne, nema problema, druže“, rekao je crni klinac. Zgrabio je belog
klinca za rame i povukao ga korak unazad.
„Dobro. Zašto onda ne krenete svojim putem.“
Beli klinac je isturio grudi. „Kada uzmemo ono po što smo došli.“
Danijel je na neki čudan način namestio vilicu. Nije mogla da odredi
šta je u pitanju, ali iznenada njegovo lice nije izgledalo nimalo
prijateljski. Nagnuo se prema bundžiji.
„More čistite se smesta!“
Nije bilo prazne pretnje u njegovom glasu, samo apsolutnog
autoriteta.
„Hajdemo“, navaljivao je crni klinac. Gurnuo je belog klinca pored
Danijela, vukući za rukav i trećeg. Žurno su otišli do kamioneta,
gurajući jedan drugog laktom i rvući se malčice. Aleks je stajala leđima
okrenuta Beverli, gurajući Danijela da i on tako stane. Klinci su seli u
kola i vozač je dodao gas, zaobišavši hamvi uz škripu guma.
„Hvala, druže“, zagukala je Beverli. „Zahvalna sam ti na pomoći.“
„Nema na čemu“, rekao je i pokazao učtivo rukom da ona ima
prednost.
Aleks je požurila do hamvija. Osećala je da je Danijel iza nje i samo
se nadala da će biti dovoljno pribran da obori glavu i da se ne osvrće.
„Pa, ne znam kako je ovo moglo izaći na gore“, rekla je Aleks
zgađeno kada su ponovo krenuli. „Ta žena će nas zapamtiti do kraja
svog života.“
„Izvini.“
„Prosto si morao da uđeš kao kauboj s pištoljem za pojasom.“
„Imamo teksaške tablice“, rekao je. „A i šta je trebalo da uradim? Taj
klinac je...“
„Bio na putu da doživi veoma silovitu i dugačku epizodu
povraćanja, koja bi ga sasvim onesposobila i možda izazvala dovoljno
haosa da Beverli potpuno zaboravi na mene.“
„O!“
„Da. Baš o. Mogu da se brinem o sebi, Danijele.“
Iznenada je ponovo stegao vilicu, kao na benzinskoj pumpi. „Znam
to, Aleks, ali možda će doći trenutak kada će ti pomoć biti potrebna.
Kada se to desi, neću ponovo čekati u kolima. Verovatno bi to trebalo
odmah da shvatiš.“
„Reći ću ti kada mi bude potrebna pomoć.“
„A ja ću biti tu“, prasnuo je.
Nije nastavila da se raspravlja, i na trenutak se nije čuo nijedan
drugi zvuk osim urlika ogromnog motora koji proždire novi benzin.
Zatim je uzdahnuo.
„Trebalo je da znam da si jedan korak ispred“, rekao je.
Klimnula je u znak prihvatanja nagoveštenog izvinjenja, premda su
joj osećanja u vezi s njegovim izjavama bila podeljena.
„Gde si naučio to da radiš?“, upitala je nakon kraće tišine.
„Šta?“
„Da zastrašuješ ljude.“
„Hej, pa rte radim ja u elitnoj privatnoj školi, nego u državnoj. Kako
bilo, većina dece samo želi da neko preuzme kontrolu. Tako se osećaju
bezbednije.“
Nasmejala se. „Onda će oni klinci noćas čvrsto spavati.“

Ostatak noći nije bio tako ispunjen dešavanjima. Danijel je dremao

naslonjen na prozor i tiho hrkao do sledeće benzinske pumpe, trideset
kilometara istočno od Dalasa. Pospani muškarac na pumpi nije
pokazao nikakvo interesovanje za Aleksino lice. Kada su se sklonili od
kamera benzinske stanice, zaustavila je automobil na mračnom
proširenju i zamenila mesta s Danijelom.
Tvrdio je da je budan i spreman. Dremala je što je bolje umela do
sledeće stanice, južno od Šrivporta, gde su ponovo zamenili mesta.
Svitalo je. Aleks je na napucanoj navigaciji tražila neki nacionalni
park ili rezervat prirode i otkrila da se nalaze nedaleko od ogromnog
prostranstva Zaštićene šume Kisači u Luizijani. Krenula je prema delu
nacionalnog parka najbližeg auto-putu I-49, zatim lutala sporednim
putevima, dok nije pronašla dovoljno izolovanu oblast, i dovoljno
obraslu rastinjem, da se osećala slobodno da parkira u senci grupe
tesno zbijenog drveća. Parkirala se u rikverc u prostor između dva
drveta, koji jedva da je bio dovoljno širok, i vozila unazad dok nije
ostalo samo toliko prostora da se otvore vrata gepeka. Kada je otvorila
vrata, vlažna vrelina smesta je nadvladala hladniji vazduh u vozilu.
Ajnštajn je bio oduševljen što može da izađe i obavi nuždu. Loli je
bilo teže. Aleks je morala da joj previje ranu kada je obavila nuždu.
Danijel im je izneo hranu i vodu pre nego što je Aleks završila s
previjanjem. Zatim je Danijel lako obavio nuždu, ali je Aleks zapala
komplikovanija verzija. Ali i ranije je živela u kolima, i premda joj to
nije bilo preterano milo, bila je spremna.
 Pogledala je prednju stranu hamvija i morala da prizna da je
impresionirana. Golim okom ne bi se moglo naslutiti čak ni da je došlo
do manjeg čukanja u stubić.
Opcije za doručak bile su im minimalne. Aleks je shvatila da u ruci
drži istu kutiju keksa kao i onog prvog jutra na ranču. I Danijel je uzeo
jedno pakovanje.
„Šta ćemo za hranu?“, upitao je.
Aleks je prešla rukom preko čela da osuši znoj pre nego što joj kane
u oči. „Večeras ću nakupiti zalihe, pomalo na svakoj benzinskoj pumpi.
To će nam potrajati nekoliko dana. Reci mi ako imaš neke posebne
želje.“ Aleks je zevnula, a zatim zasiktala kada joj je ovaj pokret zategao
posekotinu na licu.
„Imaš li aspirin?“
Klimnula je umorno. „To bi mogla biti dobra zamisao. Oboma nam
je potrebno da se naspavamo. Psi će biti dobro ako ih ostavimo
napolju, zar ne? Ne želim da i noću i danju budu zatvoreni.“
Aleks je iskopala dva ibuprofena dok je Danijel gurao haos u
stražnjem delu hamvija prema bočnim stranama, ostavljajući uzani
prostor na sredini za njih dvoje. Zadovoljna što je učinila sve što je
mogla, Aleks je raširila vreću za spavanje i spustila gornji deo da im
bude jastuk.
Bilo joj je normalno, na nenormalan način, da Danijel leži pored nje,
i sasvim prirodno i udobno kada je obavio jednu ruku oko njenog
struka i zario lice u udubljenje na njenom vratu. Njegova kratka brada
joj je grebuckala kožu, ali joj to nije smetalo.
Počela je da tone u san kada je postala svesna da se pomera. U
početku je pomislila da počinje da hrče, ali drhtanje nije prestajalo.
Zgrabila je njegove prste na njenom struku i shvatila da drhte. Podigla
se naglo i okrenula prema njemu. Otvorio je i raširio oči na njen
iznenadni pokret i krenuo da sedne. Gurnula ga je nazad, spustivši mu
ruku na grudi.
„Šta nije u redu?“, prošaputao je.
Pogledala ga je u lice. Bilo je teško proceniti u senci, ali činilo joj se
da je bleđi nego malopre. Trebalo je da očekuje ovo. Pošto im se
ukazala prilika da figurativno polože oružje, naravno da će ih sustići
veliki napor od prethodne noći. Verovatno nije posredi šok u pravom
smislu te reči; verovatno je to bio tradicionalni napad panike.
„Ništa. Mada mi se čini da nešto nije u redu s tobom?“ Dotakla mu je
čelo; bilo je lepljivo od znoja. „Da li ti je muka?“
 „Nije, dobro sam.“
„Drhtao si.“
Odmahnuo je glavom i duboko udahnuo. „Izvini, samo sam
razmišljao o tome... koliko je ovo bilo blizu.“
„Nemoj. Gotovo je. Bezbedan si.“
„Znam, znam.“
„Neću dozvoliti da ti se nešto desi.“
Nasmejao se jednom, a ona je čula isti histeričan ton kao i u svom
glasu prošle noći. „Znam“, ponovio je. „Biću dobro. Ali šta je s tobom?
Jesi li ti bezbedna?“ Privukao ju je pažljivo na grudi, dugačkim prstima
obuhvativši povređenu stranu njenog lica, i prošaputao joj u kosu:
„Mogao sam te izgubiti, tek tako. Sve što mi znači je nestalo - izgubio
sam dom, posao, život... izgubio sam sebe. Grčevito se držim, Aleks,
zaista se grčevito držim tebe. Ako ti se nešto desi... ne znam šta će to
značiti za mene. Ne znam kako da nastavim dalje. Sve drugo ću podneti,
Aleks, ali ne mogu da izgubim i tebe, ne mogu.“
Telo mu je potresao još jedan drhtaj.
„U redu je“, promrmljala je, nesigurno spustivši prste na njegove
usne. „Ovde sam.“
Da li je rekla pravu stvar? Nije imala iskustva u tešenju. Čak i kada je
njena majka bila u poslednjem stadijumu bolesti koja ju je ubila, Džudi
nije želela saosećanje i nije želela laži. Ako bi Džulijana rekla nešto kao:
Izgledaš sjajno danas, mama, Džudin odgovor je uvek bio: Ne zamaraj se
budalaštinama, imam ogledalo, Činilo se da Džudi nikada nije palo na
pamet da je i Džulijani potrebna uteha; jer ipak nije Džulijana umirala.
Rano je naučila da ne traži saosećanje; i nikada nije znala kako da ga
pokaže nekom drugom. Njoj bi prijatnije bilo da mu klinički objasni da
je ono što sada oseća samo prirodna reakcija na duh nasilne smrti, ali
već mu je govorila tako i znala je da mu to neće nimalo pomoći. Zato je
uhvatila sebe kako oponaša ono što je videla na televiziji, da govori
tiho i miluje mu lice.
„Dobro smo... gotovo je.“
Pitala se da li da ga pokrije vrećom za spavanje, za svaki slučaj,
premda je napolju već bilo pakleno i nije mu bilo hladno. Ipak, već je
ranije došla do zaključka da je njegova temperatura viša od njene. I
fizički i metaforički.
Disanje mu je i dalje zvučalo grubo. Povukla je ruku i oslonila se na
lakat da bi mogla da mu se pažljivije zagleda u lice.
Nije više bio samo bled. Nežne oči bile su namučene, unezverene, a
vilicu je snažno stezao u pokušaju da kontroliše napad panike. Na čelu
mu je pulsirala izdignuta Vena. Zurio je u nju kao da je moli da ga
oslobodi bola.
Izraz njegovog lica zapalio je košmarno sećanje, sećanje na njegovo
ispitivanje, i ona ga je impulsivno zagrlila oko vrata, podigla mu glavu s
poda hamvija i snažno je privila na grudi da sakrije to lice. Osetila je
svoj grčeviti drhtaj i klinička strana njenog uma obavestila ju je da je i
ona doživela istu traumu. Njena neklinička strana nije marila za razlog.
Preplavljivao ju je talas panike i ona se osećala kao da ne može da ga
drži dovoljno blizu sebi da se uveri da je živ i bezbedan. Kao da bi
mogla iznenada da trepne, i vrati se u onaj crni šator u kom Danijel
vrišti u agoniji. Ili još gore, mogla bi da otvori oči i ugleda mračan
hodnik na spratu i Danijelovo krvavo telo kraj nogu umesto tela
plaćenog ubice. Puls joj se ubrzao i nije mogla da diše.
Danijel ih je zakotrljao, tako da se našao pored nje, i sklonio je njene
ruke sa svoje glave. Na trenutak joj se učinilo da će on preuzeti ulogu
tešitelja, u kojoj je ona spektakularno omanula, a zatim su im se
pogledi sreli i ona je gledala u ogledalo sveg previranja i haosa u svojoj
glavi. Strah od gubitka, strah od imanja nečega, jer je to omogućavalo
gubitak. Umesto utehe, dubina njegovog straha uvećala je njen. Mogla
bi da ga izgubi, i ne bi znala kako da živi s tim.
 POGLAVLJE 21

Usne su im se toliko silovito i naglo spojile da nije bila sigurna ko je

krenuo prvi.
A zatim su im se tela preplela s nekom očajničkom žestinom, usne i
prsti, jezici i zubi. Disanje je bilo nevažno i uspevala je da diše
isprekidanim dahtanjem, nakon kog joj se i dalje vrtelo u glavi. Želela je
da mu bude bliže, i još bliže, da se nekako nađe u njegovoj koži, da
nikada ne mogu da joj ga otmu. Osetila je peckanje kada joj se otvorila
rana na vilici, i kada su sve modrice, i stare i nove, buknule, ali bol joj ni
na trenutak nije odvukao pažnju od snažne potrebe. Rvali su se gotovo
kao protivnici, okretali su se i preplitali u ograničenom skučenom
prostoru, udarali u torbe pa ponovo o pod. Ostala je zapanjena koliko ju
je uzbuđivala njegova sirova snaga - snaga muškarca je za nju uvek bila
izvor straha, ali ju je ona sada opijala. Čula je cepanje tkanine, ali nije
mogla da pretpostavi čija se odeća pocepala. Sećala se teksture njegove
kože, oblika njegovih mišića pod prstima, ali nije mogla ni da zamisli
da će ovakav osećaj biti osetiti ih na sebi.
Bliže, krv joj je pulsirala. Bliže.
A zatim se naglo odvojio od nje i sklonio usne uz prigušen jecaj.
Pored nogu je začula zabrinuto cviljenje. Nagnula se i ugledala kako
Ajnštajn zubima drži Danijela za gležanj. Ajnštajn je ponovo zacvileo.
„Ajnštajne, voljno!“, zarežao je udarajući ga slobodnom nogom.
„Puštaj me!“
Ajnštajn ga je pustio, ali i dalje ju je gledao zabrinuto.
„Voljno!“, glas joj je bio hrapav. „U redu je.“
Uz nevoljan frktaj, izašao je kroz otvorena vrata prtljažnika. Danijel
se okrenuo i zatvorio vrata. Okrenuo se prema njoj na kolenima, zenice
su mu bile raširene, pogled divalj. Stegao je zube kao da se bori da
uspostavi kontrolu.
Pružila je ruke prema njemu i uhvatila ga za pojas farmerki, a on se
uz tiho stenjanje srušio na nju.
„Aleks, Aleks“, dahtao joj je uz vrat. „Ostani sa mnom. Ne odlazi.“
Čak i u žaru trenutka, bila je svesna šta traži od nje. I mislila je, kada
mu je odgovorila, da bi to mogla biti najgora greška.
„Hoću!“ obećala mu je grubo. „Neću!“
Ponovo su im se usne spojile, i osećala je kako njegovo srce udara
na njenom ubrzanim ritmom, a ona ga prati u korak.
Prodorna zvonjava telefona probila se kroz zvukove nižeg registra -
dvostruki ritam srca, uzdahe - i naterala je da ga udalji od sebe u
sasvim drugačijoj vrsti panike.
Sklopljenih očiju brzo je jednom odmahnuo glavom, kao da
pokušava da se seti gde je.
Sela je i pokušala da proceni odakle dopire zvuk.
„Ja ću“, rekao je Danijel boreći se za dah. Gurnuo je ruku u džep
farmerki i privio je na grudi.
„Keve?“, javio se Danijel zadihano.
„Deni... hej, jeste li bezbedni?“
„Jesmo.“
„Šta radite?“
„Pokušavamo da odspavamo.“
„Meni zvuči kao da si trčao maraton.“
„Uplašio me je telefon. Nervi su nam malo iskrzani, znaš.“ Slagao je
toliko glatko da se umalo nasmešila uprkos buri u njoj.
„O, da, izvini. Daj mi Oleander.“
„Misliš Aleks?“
„Kako bilo. Daj joj telefon.“
Pokušala je da kontroliše disanje, da zvuči normalno. „Da?“
„Šta je bilo? Nemoj mi reći da je i tebe telefon uplašio.“
„Nisam ja tajni agent. Noć je bila duga i naporna.“
„Neću dugo. Pronašao sam svog tipa. Da li ti ime Divers nešto
znači?“
Na trenutak se zamislila, pokušavajući da misli vrati na važne
stvari. „Da, poznato mi je. Nalazilo se u nekim dosijeima kada smo
pokušavali da sakupimo informacije za CIA. Nikada nije dolazio da
nadgleda ispitivanja. Da li je on na nekom značajnom položaju?“
„I više od toga. On je ovih dana drugi čovek u CIA, a rešen je da
napreduje. On je bio jedan od nekoliko potencijalnih naručilaca koje
sam pratio. Rano jutros je primio poziv, udario šakom nekoliko puta u
zid, a zatim i sam nekoga pozvao. Znam tog tipa - voli da natera
podanike u beg. Ne napušta kancelariju, već uvek šalje pomoćnika da
mu dovede čoveka s kojim želi da razgovara. Uvek demonstrira moć.
Ali nakon drugog poziva, lično je otrčao da se vidi s tvojim čovekom
Karstonom kao kakav potrčko. Sastali su se u parku u nekom malom
naselju kilometrima daleko i od jedne i od druge kancelarije, i sve
vreme su izgledali kao da žele jedan drugog da ubiju. To jest, za Diversa
sam siguran.“
„O čemu razmišljaš?“
„Hmm. Mislim da i dalje želim mejl. Moram da vidim ko još zna za
ovo. Diversa neće biti teško ukloniti, ali će upozoriti ostale ako nije
sam u ovome. Imaš li olovku?“
„Samo malo.“
Otpuzala je do prednjeg sedišta i pronašla ranac. Pronašla je olovku
i zapisala imejl-adresu koju joj je dao na računu za benzin.
„Kada?“, upitala je.
„Noćas“, odlučio je. „Nakon što se naspavate i povratite hrabrost.“
„Poslaću ga iz Baton Ruža. Imaš li tekst ili želiš da se snađem?“
„Znaš suštinu. Nemoj da zvuči suviše intelektualno.“
„Mislim da ću moći da odglumim neandertalca.“
„Savršeno. Kada zameniš kola s Makinlijevima, kreni ovamo.“ Počeo
je da šapuće, ali je Danijel bio toliko blizu da se uzalud trudio. „Hoće li ti
Deni praviti problem kada dođe vreme da ga ostaviš?“
Pogledala je u Danijela. Bilo je lako pročitati njegovu reakciju. „Aha.
Ali nisam više sigurna da je to dobra zamisao. Nazovi me paranoičnom,
ali više ne verujem u sigurne kuće.“
Danijel se sagnuo da je poljubi u čelo, zbog čega joj je bilo teško da
obraća pažnju na Kevinove reči.
„... pronađi neko mesto za Lolu. U koliko je lošem stanju tvoje lice,
Oleander?“
„A?“
„Tvoje lice. Kako izgleda?“
„Imam veliki zavoj preko vilice i levog uva.“ Dok je govorila, Danijel
se nagnuo da pregleda njene rane i oštro udahnuo. „Plus sve ono od
ranije.“
„Može da prođe“, rekao je Kevin. „I Lola je povređena. Serviraću im
neku uverljivu priču.“
„Kome?“
„Pansionu za pse u koji ćeš odvesti Lolu. Dođavola, Oli, potreban ti
je san. Postaješ sve gluplja.“
„Možda ću sada, dok sam u odgovarajućem stanju uma, napisati
onaj mejl.“
„Pozovi me kada ponovo krenete.“ Kevin je prekinuo vezu.
 „Krv je probila zavoj“, rekao je Danijel zabrinuto.
Pružila mu je telefon. „U redu je. Trebalo je sinoć da zalepim ranu.“
„Hajde da to sada sredimo.“
Pogledala je njegovo lice - panika i žestina u njegovim očima prešle
su u jednostavnu brigu. Grudi su mu i dalje bile vlažne od znoja, ali mu
je disanje bilo ravnomerno. Nije bila sigurna da se i ona do te mere
smirila.
„Sada?“, upitala je.
Odmerio ju je. „Da, sada.“
„Zar toliko krvari?“ Oprezno je dotakla gazu, ali je osetila samo da je
topla i vlažna. Na osnovu njegovog izraza, očekivala je da iz rane kulja
krv u mlazevima.
„Krvari - dovoljno je. Gde je komplet za prvu pomoć?“
Uzdahnula je i okrenula se prema nagomilanim putnim torbama.
Pogrešna je bila na vrhu pa je morala da ih poreda pravilnim
redosledom. Dok je pretraživala torbu, osetila je kako joj prstima
oprezno prelazi preko leve lopatice.
„Sva si u modricama“, promrmljao je. Pratio je prstima dužinu
njene ruke. „Ove izgledaju sveže.“
„Napao me je plaćenik“, priznala je kada je izvadila komplet za prvu
pomoć i okrenula se.
„Nisi mi rekla šta se desilo u kući“, prokomentarisao je.
„Ne želiš da znaš.“
„Možda želim.“
„Dobro. Ja ne želim da znaš.“
Danijel joj je uzeo komplet za prvu pomoć iz ruke, prekrstio noge i
smestio je između njih. Teško uzdahnuvši, sledila je njegov primer i
okrenula mu levu stranu lica.
Nežno je počeo da joj uklanja zavoj s kože.
„Možeš to i brže“, rekla mu je.
„Radiću na svoj način.“
Na trenutak su, dok je radio, sedeli u tišini. Mirovanje je njeno telo
podsetilo na to koliko je iscrpljena.
„Zašto ne želiš da znam?“, upitao je dok joj je brisao kožu
strerilnom vlažnom maramicom. „Misliš da ne bih mogao da to
podnesem?“
„Ne, samo...“
„Šta?“
„Ne želim da se promeni način na koji me sada gledaš.“
 Krajičkom oka ga je videla kako se smeši. „Ne moraš da brineš zbog
toga.“
U odgovor je slegla ramenima.
„Kako da ovo uradim?“, upitao je vadeći medicinski superlepak iz
kutije.
„Spoj ivice posekotine, istisni lepak preko spoja i drži dok lepak ne
počne da se suši. Oko minut.“
Potisnula je trzaj kada je snažno prstima stisnuo njenu kožu.
Poznati miris lepka ispunio je prostor između njih.
„Da li boli?“
„Dobro je“
„Zar ti nikad ne dosadi junačenje?“
Zakolutala je očima. „Bol je podnošljiv, hvala.“
Odmakao se da pogleda svoje delo. „Izgleda neuredno“, rekao joj je.
„Trebalo je da spaseš život nekom bolničaru.“
Otela mu je lepak i zatvorila ga. Nije želela da se sasuši. Ko zna kada
će joj ponovo biti potreban, kada se uzme u obzir kako je sve krenulo.
„Sigurna sam da će obaviti posao“, rekla je. „Samo drži još malo.“
„Aleks, izvini zbog ovog malopre.“ Glas mu je bio tih i žalostan.
Poželela je da može da okrene glavu i pogleda pravo u njega.
„Ne znam šta je to bilo“, nastavio je. „Ne mogu da verujem da sam
bio grub prema tebi.“
„Nisam ni ja tebe štedela.“
„Ali ja nisam povređen“, podsetio ju je kiselo. „Kao što si rekla, ni
ogreban nisam.“
„Mislim da to nije u potpunosti istina“, rekla mu je prešavši prstima
preko kože njegovih grudi. Osećala je pod njima tragove svojih noktiju.
Oštro je udahnuo, oboje su se na trenutak izgubili u sećanju i
stomak joj se zgrčio. Pokušala je da okrene glavu, ali joj je on čvrsto
držao lice.
„Čekaj!“, upozorio ju je.
Sedeli su nepomično u nabijenoj tišini dok je ona dva puta u glavi
odbrojavala šezdeset.
„Suvo je“, insistirala je.
Polako je odvojio prste od njene vilice. Okrenula se prema njemu,
ali je on sagnuo glavu tražeći nešto u kompletu. Pronašao je
antibakterijski sprej i naneo ga obilno na ranu. Zatim je izvukao gazu i
flaster. Nežno joj je - i ne gledajući je u oči - palcem i kažiprstom
uhvatio bradu, okrenuo glavu i zalepio gazu na lice.
 „Sada bi trebalo da spavamo“, rekao je dok je pričvršćivao poslednji
komad flastera. „Oboje smo premoreni i ne razmišljamo jasno.
Možemo ponovo da pokrenemo ovu... raspravu, kasnije, kada nam se
glave razbistre.“
Želela je da se raspravlja, ali je znala da je u pravu. Nisu bili pri sebi.
Ponašali su se kao životinje - na iskustvo bliske smrti reagovali su
podsvesnim imperativom za produžetak vrste. Bila je to primitivna
biologija, a ne odgovorno ponašanje odraslih osoba.
Ipak je želela da se raspravlja.
Položio je prste na njen vrat i ona je osetila kako joj je puls poskočio
pod njegovim dodirom. Osetio je i on.
„Spavaj“, ponovio je.
„U pravu si, u pravu si“, promrmljala je spustivši se mlitavo na
izgužvanu vreću za spavanje. Zaista je bila umorna do srži.
„Izvoli“, pružio joj je svoju majicu.
„Gde je moja?“
„U komadima. Izvini.“
Već je bilo suviše toplo i zagušljivo u hamviju. Bacila je majicu u
stranu i nasmešila se pokajnički, osećajući kako je superlepak zateže.
„Za ljude s ograničenim sredstvima ne ponašamo se preterano pažljivo
prema svojoj imovini.“
Mora da je i on primetio nedostatak vazduha. Ponovo je otvorio
vrata prtljažnog prostora. „Kao što sam rekao, premoreni smo.“
Legao je pored nje, a ona mu se privila na grudi, pitajući se hoće li
zaista moći da spava, znajući da je on polunag pored nje. Sklopila je oči
pokušavajući da snagom volje natera sebe da zaspi. Obavio je ruke oko
nje, najpre oprezno, a zatim, nakon nekoliko sekundi, sigurnije, gotovo
kao da proverava svoju rešenost.
Da je bila manje umorna, možda bi mu ovu proveru otežala. Ali
uprkos njegovoj povećanoj blizini i malim udarima elektriciteta, koji su
prštali na mestima na kojima je doticala njegovu nagu kožu, brzo je
usnula. Dok se predavala zaboravu, jedna neobična reč joj se motala po
glavi.
Moje, ponavljao je njen mozak dok su joj misli tonule u crnilo. Moje.

Kada se probudila, sunce je i dalje bilo blistavo na zapadu, a vreća za

spavanje pod njom vlažna od znoja. Senke su se promenile, i zrak
svetlosti ju je udarao pravo u lice, premda kroz zatamnjeni prozor.
Sneno je treptala jedan minut, čekajući da joj se mozak razbudi.
Zatim je uz trzaj došla sebi i shvatila da je sama. Sela je suviše brzo,
pa joj se u glavi zavrtelo i bolno zapulsiralo. Vrata prtljažnog prostora
hamvija i dalje su bila otvorena, a topli vlažni vazduh teško je obavijao
njenu kožu. Danijela nije bilo nigde na vidiku. A nije bilo ni majice, pa je
žurno i tiho morala da pretraži svoje stvari da pronađe nešto da obuče
pre nego što pođe da ga traži. Bilo je to glupo, ali ako će naleteti na još
jedan tim ubica, nije želela da na sebi ima samo iznošeni brusthalter
boje kože. Obukla je veliki tanki sivi džemper, jer joj je to prvo palo
podruku, premda nije bilo primereno vremenskim prilikama. Izvadila
je PPK iz torbe i zatakla ga za pojas u dnu leđa. Dok je izlazila kroz vrata
prtljažnog prostora, čula je krckanje papira pod kolenom.
Bio je to račun na kom je napisala imejl-adresu. Ispod njega se
nalazila još jedna uredno ispisana poruka.
Odveo Ajnštajm u šetnju. Vraćam se uskoro.
Gurnula je poruku u džep. Tiho je izašla iz hamvija. Lola je ležala
pružena u senci, pored činija s vodom i hranom, koje joj je Danijel
ostavio. Počela je da udara repom o tlo kada je ugledala Aleks.
Pa, bar je, pošto je Lola bila tu, Aleks znala da nema nikoga u blizini.
Aleks je popila malo vode, obrisala znoj s lica rukavima džempera, a
zatim ih zasukala što je više mogla.
„Ne znam čak ni kuda su otišli“, požalila se Loli češkajući je iza
ušiju. „A ti nisi u mogućnosti da ih pratiš, zar ne, devojko? Premda bih
se kladila da bi ih brzo pronašla kada bi mogla da hodaš.“
Lola joj je polizala ruku.
Aleks je bila veoma gladna. Pretražila je malu zalihu hrane koju je
Danijel doneo i odlučila se za kesicu pereca. Definitivno će večeras
morati da dopuni zalihe hrane, ali nije volela da ostavlja trag. Naravno,
postojalo je na stotine mogućih puteva koje su mogli odabrati da
stignu na bilo koje odredište. Ali ako je neko bio dovoljno uporan i ako
bi ga još poslužila i sreća, mogao bi da vidi šablon. Ponestalo joj je
pažljivo pripremljenih zamki i dobro promišljenih planova, a o
Betmenovim pećinama da se i ne govori. Sada su njena sredstva bili
novac, oružje, municija, ručne bombe, noževi, mnoštvo otrova i
hemijskih jedinjenja kojima je mogla da onesposobi neprijatelja, bojno
vozilo i jedan genijalni službeni pas. Ali slabe tačke bile su isto to
veoma upadljivo bojno vozilo, jedan hromi pas, njeno sopstveno
pomalo oštećeno telo i veoma upadljivo lice, jedno lice s poternice u
pratnji - manje-više - i nedostatak hrane, skrovišta i opcija.
Emocionalne slabe tačke bile su još gore. Nije mogla da veruje koliko je
nevolje navukla na vrat za tako kratko vreme. Deo nje želeo je samo da
vrati vreme unazad, da se vrati svojoj udobnoj kadi i zaštitama i da joj
lice ponovo bude nepovređeno. Da u onoj udaljenoj biblioteci napravi
drugačiji izbor i obriše mejl koji je dobila.
Ali i kada bi mogla da vrati vreme unazad, da li bi to učinila? Da li je
taj život u svakodnevnom strahu i usamljenosti zaista bio bolji? Bila je
bezbednija, to je tačno, ali i dalje je bila lovina. Nije li ovaj njen novi i
opasniji život na neki način predstavljao potpunije postojanje?
Sedela je pored Lole i lagano je milovala po leđima, kada je čula
Danijelov glas kako joj se približava. Nakon prvog šoka od straha da
razgovara sa nekim, nije se uspaničila. U njegovom glasu čula se
posebna oštrina, koja se javljala samo kada je razgovarao s Kevinom.
Ajnštajn je stigao prvi. Uzbuđeno je dotrčao do Aleks i vlažnom
njuškom je dotakao po ruci. U znak pozdrava dotakao je njuškom i Lolu,
a zatim otišao da pije vode.
Danijel joj je ušao u vidno polje koračajući brzo sredinom
neodržavanog zemljanog puta. Imao je na glavi pancirni kačket. A čelo
mu je pod njim bilo nabrano. Držao je telefon čitav centimetar od uva.
„Vratio sam se“, govorio je. „Videću da li se probudila... Ne, neću je
buditi ako još spava.“
Aleks je ustala, otresla lišće sa stražnjice i protegla se. Danijel je
primetio pokret, s lica mu je iščezla iritacija i pojavio se lenj i širok
osmeh. Premda je bila pomalo ljuta, nije mogla a da mu ne uzvrati
osmeh.
„Evo je. Samo sekund strpljenja, brate dragi.“
Umesto da joj pruži telefon, Danijel ju je privukao u zagrljaj.
Nasmešila se kada je zagnjurila lice u njegove grudi i udahnula njegov
miris. Ali je, kada se konačno odmakao, odmahnula glavom i podigla
obrve u neverici.
„Izvini“, rekao je. „Nisam razmišljao.“
Frustrirano je uzdahnula, a zatim pružila ruku da uzme telefon.
Pružio joj ga je postiđeno se smešeći i još uvek je jednom rukom labavo
držeći.
„Ne obraćaj pažnju na mene, samo se trudim da nas održim u
životu“, promrmljala je, a zatim rekla: „Halo.“
„Dobro jutro. Vidim da taj idiot od mog brata nije uspeo ništa da
nauči iz svojih grešaka.“
 „Šta se desilo?“
„Ne mnogo. Mnoštvo poziva, ali za sada se više niko nije razotkrio.“
„Zašto onda zoveš?“
„Jer mi se čini da ti i Danijel imate neiscrpnu sposobnost da
zajebete stvari. Pretvorio sam se u klupko nerava zbog vas.“
„Pa, lepo je bilo ćaskati s tobom...“
„Nemoj da se ljutiš, Oleander, znaš da mislim na Danijela. Samo bih
želeo kada bi nekako mogla da mu staviš povodac.“
„Nov je. Naučiće.“
„Pre nego što strada?“
„Znaš da mogu da te čujem, zar ne?“, upitao je Danijel.
„Niko ne voli one što prisluškuju!“, rekao je Kevin glasno. „Daj
devojci malo prostora!“
„Evo ti, razgovaraj s njim. Idem da sredim stvari da bismo mogli da
krenemo kada sunce zađe.“
Vratila je telefon Danijelu i oslobodila se. Nije još dugo razgovarao s
bratom. Razmenili su nekoliko uvreda dok se ona vraćala do hamvija
da proceni štetu. Prtljažni prostor bio je u potpunom haosu. Pa, sada je
imala dovoljno vremena i nije imala ništa drugo što bi mogla da radi.
Sklonila je PPK u kesicu sa zipom, pa u ranac. Zatim je smotala vreću za
spavanje i sklonila je na suvozačevo sedište, da bi mogla da pronađe
svu rasutu municiju.
Čula je Danijela kako se penje u automobil za njom. Počeo je da traži
rasute predmete.
„Zaista mi je žao“, rekao je dok su radili ne gledajući je. „Ali ti si
spavala, a Ajnštajn se uznemirio, i činilo se da smo sami. Nekako mi se
činilo normalnim. Pretpostavljam da je to trebalo da mi bude prvi znak
da kršim pravilo.“
Ni ona nije sklanjala pogled s onog što je radila. „Zamisli da si
morao da se probudiš ovde sam.“
„Trebalo je da se setim toga.“
„Sećam se da mi je neko nedavno obećao da će pitati sme li da diše.“
Uzdahnuo je. „Kevin je u pravu, zar ne? Ne umem ja ovo.“
Počeo je da stavlja različite šaržere u kesice sa zipom, a zatim ih je
pakovao u spoljne džepove na putnoj torbi.
„Vidim šta radiš“, rekla mu je. „Dovodiš me u situaciju da moram ili
da se složim sa Kevinom, ili da ti oprostim.“
„Deluje li?“
„Zavisi. Da li te je neko video?“
 „Nije. Nismo videli nikakve znakove života, ako se ne računa pokoja
ptica i veverica. Znaš kako većina pasa juri veverice? Ajnštajn ih lovi.“
„To će nam možda biti korisno ako budemo morali da živimo u
ovom hamviju još koji dan. Nisam neki lovac.“
„Još jedna noć, zar ne? Preživećemo.“
„Iskreno se nadam.“
„Uh... želiš li da ostaviš ovo?“ upitao je Danijel zbunjeno. „Da li su to
orasi?“
Aleks je pogledala kesicu sa zipom na koju je mislio.
„Koštice breskve“, rekla je.
„Smeće?“
Uzela mu je kesicu iz ruke i stavila je u torbu koju je sređivala.
„Nije smeće“, rekla je. „Koristim ih zbog natrijum-cijanida koji je
sastojak mesa koštice. Nema ga mnogo - moram zato da sakupim na
stotine koštica da bih imala upotrebljivu količinu.“ Uzdahnula je. „Znaš,
nekada sam volela breskve. Sada ne mogu da ih podnesem.“
Pogledala ga je i videla da je ostao ukopan u mestu i da je raširio
oči. „Cijanid?“ Zvučao je uplašeno.
„Jedna od mojih zaštitnih mera. Kada reaguje s odgovarajućom
kiselinom, nastaje cijanovodonična kiselina. Bezbojan gas. Pravim
ampule koje su dovoljno velike da ispune gasom prostoriju od devet
kvadrata. Samo elementarno. Nemam više pristup vrhunskim
sirovinama. Zato ovih dana sve radim indijanski.“
Izraz na njegovom licu se poravnao i on je klimnuo kao da je sve što
je rekla savršeno razborito i normalno. Nastavio je da sakuplja zalutalu
municiju. Nasmešila se za sebe.
Aleks je morala da prizna da se osećala malo mirnije kada su
organizovali i uredno složili svu opremu; najbolja stvar u vezi s
opsesivno-kompulzivnim poremećajem jeste prijatan osećaj koji se
javlja nakon sređivanja prostora. Proverila je šta joj je od oružja ostala
pa ju je i to umirilo. Minđuše nije mogla da zameni, istanjile su joj se i
zalihe nekoliko jedinjenja, ali je najveća količina njenog oružja i dalje
bila funkcionalna.
Za večeru su pojeli energetske pločice i oreo keks i podelili bocu
vode dok su sedeli u stražnjem delu otvorenog hamvija; noge su joj
visile dobrih trideset centimetara iznad tla, ali je on prstima doticao
tlo. Na njegovo insistiranje, popila je još ibuprofena. Bar je tablete koje
se ne prodaju na recept bilo lako nabaviti. Njih nije morala ljubomorno
da čuva.
 „Kada krećemo?“, upitao je Danijel kada su sve pospremili.
Pogledala je sunce. „Uskoro. Za petnaestak minuta možemo da
krenemo i mislim da će već biti mrak kada izbijemo na glavni put.“
„Znam da sam u gadnoj nevolji i verovatno sam zaslužio, ne znam,
da završim u samici ili tako nešto, ali misliš li da bih mogao da te
ljubim dok ne dođe vreme za polazak? Paziću na tvoje lice i odeću,
obećavam.“
„Pazićeš? To baš i nije preterano primamljivo.“
„Izvini. To je trenutno najbolje što mogu da ponudim.“
Uzdahnula je glumeći nevoljnost. „Pretpostavljam da zaista nemam
šta drugo da radim.“
Obuhvatio joj je lice dlanovima, nežno položivši prste na njene
obraze, pazeći da joj ne dodiruje povrede, a kada su ovog puta njegove
usne dotakle njene, bile su toliko nežne da se činilo da su od vazduha.
Ipak je osetila uzbuđenje, elektricitet ispod kože, ali i neobično
osećanje utehe u ovoj nežnosti. Bilo je kao pre, kao u kuhinji na ranču,
samo opreznije. Ipak, živo se sećala jutra, a to je promenilo stvari.
Razmislila je da promeni tempo, da se okrene, sedne mu u krilo i
obavije noge oko njega, ali oklevala je. Baš ovako joj je bilo prijatno.
Prsti su joj pronašli put do njegovih kovrdža, što joj je brzo prelazilo u
naviku.
Poljubio ju je u vrat, lako dotičući mesta na kojima joj je puls tukao
pod kožom.
Prošaputao joj je u nepovređeno uvo: „Jedno me brine,“
„Samo jedno?“, upitala je.
„Pa, osim onog očiglednog,“
Vratio je usne na njene, i dalje pažljivo, ali je ovaj poljubac bio
dublji. Prošla je gotovo decenija otkako je niko nije poljubio, ali njoj se
činilo da je prošlo i više. Niko je nikada nije ovako ljubio, nikada joj se
nije činilo da je vreme stalo i da joj je mozak stao, i nikada nije osetila
sav taj elektricitet..
„Želiš li da znaš šta je?“, upitao je nakon nekoliko minuta.
„Hmm?“
„Šta me brine.“
„O, da. Naravno.“
„Pa“, rekao je zastavši da joj poljubi kapke. „Znam tačno šta osećam
prema tebi.“ Ponovo joj je ljubio usne, pa vrat. „Ali nisam sasvim
siguran šta ti osećaš prema meni.“
„Nije li očigledno?“
 Odmakao se od nje, i dalje joj držeći lice dlanovima, i zagledao se u
nju radoznalo. „Čini mi se postoji izvesna privlačnost među nama.“
„Bogami, ima je.“
„Ali ima li za tebe tu još nečega?“
Zagledala se u njega ne znajući šta on tačno želi da čuje.
Uzdahnuo je. „Vidiš, Aleks, Zaljubljen sam u tebe.“ Posmatrao joj je
lice, analizirao njene reakcije, zatim se namrštio i sklonio ruke s njenih
ramena. „I vidim da ti u to ne veruješ, ali tako je. Uprkos mom
nedavnom ponašanju, seks mi nije konačni cilj. I... pretpostavljam da
bih želeo da znam šta su tvoji ciljevi.“
„Moji ciljevi?“ Pogledala ga je u neverici. „Ne šališ se?“
Klimnuo je ozbiljno.
Glas joj je zvučao oštrije nego što je nameravala kada je odgovorila.
„Imam samo jedan cilj, a on je da nas oboje održim u životu. Možda
ćemo, ako mi pođe za rukom da nas dovoljno dugo održim žive, imati
prilike da očekujemo više od života od narednih dvadeset četiri do
četrdeset osam sati. Ukoliko se ikada nađemo u toj srećnoj situaciji,
možda ću imati još neki cilj. Ciljevi podrazumevaju daleku budućnost.“
Pogled mu se smračio. Skupio je i spustio obrve. „Zar je toliko loše?“
„Jeste!“ prasnula je stegavši ruke u pesnice. Duboko je udahnula.
„Mislila sam da je to očigledno.“
Sunce je zalazilo. Trebalo je da krenu pre pet minuta. Iskočila je iz
hamvija i zviždukom dozvala pse. Ajnštajn je željno projurio pored nje,
spreman da se vrati na put. Otišla je po Lolu, ali je Danijel stigao do nje
prvi.
Aleks se protegla i pokušala da se usredsredi. Osećala se pristojno
odmorno i verovatno joj neće smetati da vozi čitave noći. To je jedino
bilo važno. Samo da pregura noć i ne privuče više pažnje nego što
mora. Poslaće Kevinov mejl, a zatim svoj mali putujući cirkus preseliti
u manje upadljivo vozilo. To je bila krajnja granica njenih ambicija.
Neko vreme vozili su u tišini. Smračilo se dok su vozili sporednim
putevima. Kada su izbili na I-48, Aleks se malo opustila. Nije bilo
mnogo automobila, i sve što su videli bilo je staro i odgovaralo je
ruralnom kraju. Bila je prilično sigurna da za sada niko ne zna gde su.
Znala je da bi trebalo da se koncentriše, ali je mračni put s
ravnomernim tokom saobraćaja bio prilično monoton, pa nije mogla a
da se ne zapita o čemu Danijel razmišlja. Nije ličilo na njega da ovako
ćuti. Pomislila je da uključi radio, ali joj se to nekako činilo kukavički.
Verovatno mu je dugovala izvinjenje.
 „Uh, žao mi je ako sam bila gruba“, rekla je, a reči su odjeknule
prilično glasno nakon duge tišine. „Nisam dobra u međuljudskim
odnosima. Zaista ne postoji opravdanje. Odrasla sam osoba - trebalo bi
da budem u stanju da vodim normalan razgovor. Izvini.“
Njegov uzdah nije bio ljutit; više se činilo da je on to odahnuo od
olakšanja. „Ne, meni je žao. Nije trebalo da te pritiskam. Dovde smo i
dospeli jer nisam bio u stanju da se koncentrišem na situaciju u kojoj
se nalazimo. Sabraću se.“
Zatresla je glavom. „Ne možeš tako razmišljati. Nisi ti odgovoran za
ovo. Vidi, neko je odlučio da te ubije. Kevinu se to desilo pre šest
meseci, a meni pre nekoliko godina. Grešićeš stalno jer je nemoguće
znati šta jeste a šta nije greška dok je ne načiniš. Ali greške ne znače da
si kriv za ono što se dešava.
Ne zaboravi da postoji stvarno ljudsko biće koje je odlučilo da svoj
plan pretpostavi tvom životu.“
Na trenutak se zamislio. „Razumem šta govoriš. Verujem da je tako.
Ali moram slušati pažljivije - ponašati se kao ti, koncentrisati se na
važne stvari. Ne pomaže nam što se ponašam kao zatreskani tinejdžer i
brinem da li ti se dopadam ili ne.“
„Iskreno, Danijele, ja...“
„Ne, ne“, prekinuo ju je odmah. „Nije mi namera bila da preusmerim
razgovor tim komentarom.“
„Samo želim da ti objasnim. Ako si ti tinejdžer, ja sam dvogodišnje
dete. Emocionalno sam zaostala. Možda čak i manjkava. Ne umem da
se nosim s ovim, i premda je preživljavanje očigledno prioritet, ja ga
koristim da izbegnem pitanja na koja bi trebalo da odgovorim. Mislim...
ljubav? Ja čak i ne znam šta je to, niti da li je stvarno. Izvini, prosto...
meni je strano. Ja sve procenjujem na osnovu potreba i želja. Ne mogu
da se nosim ni sa čim... pahuljastijim.“
Danijel se nasmejao svojim he-he-he smehom i sve napetosti iz nje
je nestalo. Nasmejala sa s njim, a zatim uzdahnula. Sve joj se činilo
manje strašno kada je mogla da se glasno smeje s Danijelom.
Još jednom se zakikotao, a zatim lako rekao: „Pa, reci mi šta ti je
potrebno.“
Zamislila se. „Potrebno mi je... da ostaneš živ. A i ja bih volela da
ostanem živa. To je osnova. Ako mogu da dobijem više, volela bih da
ostaneš pored mene. Sve nakon toga je čisti džek-pot.“
„Nazovi me optimistom, ali mislim da je ovde problem samo u
semantici.“
 „Možda si u pravu. Ako ostanemo još nekoliko nedelja zajedno,
možda ćemo shvatiti kako da progovorimo istim jezikom.“
Uzeo ju je za ruku. „Oduvek sam brzo učio jezike.“
 POGLAVLJE 22

Aleks je odabrala benzinsku stanicu izvan Baton Ruža zbog starosti

čoveka za kasom. Nije mogao imati manje od osamdeset i ona se
iskreno nadala da mu ni vid ni sluh nisu u najboljem stanju.
Kada se uverila da ne obraća ni najmanje pažnje na nju, uprkos
činjenici da debeli sloj šminke na njenom licu nije bio ni najmanje
uverljiv, uspela je da obavi poštenu kupovinu. Kupila je još vode,
mnogo orašastih plodova i pakovanja sušene junetine - bilo kakav
trajni protein koji je mogla da pronađe. Uzela je nekoliko konzervi soka
od voća i povrća, premda ga nije preterano volela, jer u prodavnici nije
postojala pijaca sa svežim voćem i povrćem.
Priznala je sebi da će u nekom trenutku morati da ode u pravu
prodavnicu, ali se nadala da mogu da sačekaju još malo. Svakog dana su
joj modrice malo više bledele.
Ni u internet kafeu, koji je radio dvadeset četiri časa, nije bilo
drame. Nalazio se blizu univerziteta pa nije manjkalo kasnonoćnih
poseta. Nije skidala kapuljaču, držala je glavu oborenu, smestila se u
jedan zabačeni ugao i poručila običnu crnu kafu i ne pogledavši
konobaricu koja je došla da uzme njenu porudžbinu. Želela je da je
imala vremena da ovo uradi u mestu koje im se nije nalazilo na putu do
odredišta, ali je njen prvi prioritet bio zamena betmobila. Hamvi je
trenutno bio njen najveći hendikep.
Napravila je novi imejl-nalog na ime koje je bilo nasumična
kombinacija slova i brojeva. Zatim je pokušala da imitira Kevina.

Nije trebalo da pokrećeš sve ovo, Diverse.

Nije trebalo da uplićeš civila. Nije moje da obavijam tvoj
prljav posao, ali rešio sam se tvog malog ispitivača. U
Teksasu si mi pokazao koliko si mi na tome zahvalan.
Preterao si.

Nije pretnja, ali je dovoljno nagovešteno. Oklevala je na trenutak

držeći prst na mišu, dok je strelicom dodirivala dugme za slanje. Da li
im je napisala nešto što nisu znali? Sada već sigurno znaju da Danijel
nije među mrtvima na ranču. Nije mogla da pokuša da prevari Diversa
što se toga tiče. Postoji li neki način da im se ovo osveti a da ga ona ne
vidi? Može li ovim da pogorša stvari?
Pritisla je dugme. Stvari nisu mogle postati gore.
Čim je poslala mejl, ustala je. Hamvi je bio parkiran u stražnjoj
uličici, iza dva kontejnera. Hodala je brzo, oborene glave i navučene
kapuljače, sa špricem u ruci. Bočna uličica bila je uglavnom prazna,
samo je jedna mala grupa ljudi bila zbijena u tami uvučenog požarnog
izlaza. Na trenutak je pažljivo posmatrala okupljeni trojac pre nego što
je sela u mračno vozilo.
Ajnštajn joj je dotakao njuškom rame. Danijel ju je uzeo za ruku.
„Znaš li gde su naočare za noćni vid?“ promrmljala je.
Ispustio joj je ruku, „Da li se nešto desilo?“, prošaputao je. Okrenuo
se i počeo da kopa između sedišta.
„Ništa novo“, rekla je da ga umiri. „Možda bi moglo čak biti i
korisno.“
Pružio joj je naočare. Stavila ih je i pažljivije pogledala grupicu kraj
vrata.
Upravo su se razilazili. Nije ovo bio naročito opasan kraj grada. Sve
troje su nosili skupocenu odeću, premda je ona bila neobavezna.
Tamnokosi je držao za ruku plavušu koja je na sebi imala toliko
upadljivih etiketa na različitim komadima odeće da je izgledala kao
vozač Naskara koga sponzorišu poznati luksuzni brendovi. Njih dvoje
su sada odlazili, a put ih je vodio od hamvija. Plavuša se u hodu malo
zanosila i teturala. Muškarac u njenoj pratnji gurnuo je nešto u džep
duksa s kapuljačom.
Treći je ostao u mračnom ulazu naslonjen opušteno na dovratak,
kao da uskoro očekuje goste. Njegovu odeću ona bi opisala kao odeću
dobrostojećeg studenta, člana nekog bratstva.
Razmišljala je onome što je osećala u kafeu pre nego što je poslala
mejl - kako stvari ne mogu biti mnogo gore. Pretpostavljala je da bi ova
njena spontana ideja takođe mogla poći naopako, ali nije mogla da se
seti nijedne situacije koju ne bi mogla tiho da reši. A i od silne bi joj
koristi bilo ako se ispostavi da je student ono što misli da jeste.
Skinula je naočare.
„Gde je novac?“, prošaputala je.
Trideset sekundi kasnije, sa špricem u jednoj ruci i zavežljajem
novčanica od pedeset dolara u drugoj, tiho je izašla iz hamvija i pošla
prema muškarcu koji se i dalje opušteno naslanjao na zid, kao da nema
mesta na kom bi radije bio. Nije videla najjasnije bez naočara, ali joj se
učinilo da je primetila gotovo neznatnu reakciju kada je shvatio da mu
se približava. Telo mu se malo ukrutilo, ali se nije pomerio.
„Zdravo“, rekla je kada se našla dovoljno blizu da govori tiho a da je
on čuje.
„Veče“, odgovorio je lenjim južnjačkim otezanjem.
„Pitala sam se možeš li mi pomoći. Tražim... određeni proizvod?“
Na kraju reći je podigla glas, kao da postavlja pitanje. Nije znala kako da
kupi drogu na ulici. Nikada to ranije nije morala da radi. Prvi put joj se
desilo da joj je ponestalo zaliha koje je uspela da nagomila u Čikagu.
Džoiju nikada nije smetalo da je plaća u gramima.
Očekivala je da će je student optužiti da je policajac, kao što su to
dileri uvek činili na TV-u, ali je on samo klimnuo.
„Možda bih mogao da ti pomognem. Šta tražiš?“
Malo je verovatno bilo da je on prerušeni policajac, ukoliko prodaja
koju je upravo videla nije iscenirana da privuče prave klijente. Ako
pokuša da je uhapsi, bocnuće ga i pobeći. Potera u Baton Ružu teško da
bi joj bila najveći problem, a i znala je da ne može da joj vidi lice dobro -
nije reagovao na povrede.
„Opijat - opijum, ili heroin, ili morfijum.“
Nastupila je pauza kada je u tami zavirio pod njenu kapuljaču.
Nadala se da nije uspeo mnogo da vidi.
„Pa... to je egzotičan spisak. Opijum? Ha! Ne znam gde bi to mogla
ovde da pronađeš.“
„Heroin će poslužiti jednako dobro. Volela bih prah, ako je moguće.
Pretpostavljam da je malo verovatno da imaš nešto čisto?“ Gotovo je
nemoguće bilo da će imati čist heroin. Verovatno su u ono što ima do
sada već dva ili tri puta dodate raznovrsne primese pre nego što je
stiglo u njegove ruke. Premda joj on neće reći istinu. Čišćenje će joj
zadati muke, ali pronaći će vremena.
Nasmejao se jednom, a ona je pretpostavila da njen način kupovine
nije bio standard.
„Imam i nešto čistoga. Ali nije jeftin.“
„Dobiješ ono što platiš“, rekla je Aleks. „Ne želim jeftino nego čisto.“
„Dvesta za gram. Čisti beli prah.“
Kako da ne, pomislila je u sebi. Ali i heroin s primesama bolji je od
nikakvog. „Tri grama, molim.“
Zastao je. Premda je bilo suviše mračno da bi rastumačila njegov
izraz, videla je šta želi po načinu na koji je nagnuo glavu u stranu.
Izvadila je novac iz džepa i izbrojala dvanaest novčanica. Na sekund se
zapitala da li će pokušati da joj ukrade ostatak. Ali činilo se da je on
poslovan čovek. Želeo bi da očigledno imućna mušterije kao što je ona
postane redovan klijent.
Uzeo je novac, na brzinu ga pregledao, a zatim ga stavio u stražnji
džep šortsa sa džepovima. Napela se kada je čučnuo, ali je on samo
izvukao ranac iza gomile kesa za smeće naslonjenih na zid. Nije dugo
tražio. Sekund kasnije uspravio se pružajući joj tri male plastične
kesice. U mraku nije mogla dobro da proceni boju, ali je izgledala kao
bela. Pružila je ruku, a on joj je te tri kesice stavio na dlan.
„Hvala“, rekla je.
„Zadovoljstvo je moje, gospođo.“ Klimnuo je glavom na čudan
način, gotovo da se naklonio.
Aleks je požurila nazad do hamvija, srećna što ga je bilo teško videti
iz tog ugla. Diler će videti veliko tamno vozilo, i ništa više od toga.
Ajnštajn je tiho zacvileo dok je sedala na suvozačko mesto.
„Hajdemo“, rekla je.
Danijel je pokrenuo motor.
„Skreni levo u ovu bočnu uličicu, da ne bi mogao dobro da vidi
hamvi.“
„Šta se upravo desilo?“, prošaputao je Danijel dok je sledio njena
uputstva. Čak je i u šapatu bilo lako čuti napetost. Nije ni čudo što su
psi bili uznemireni.
„Samo sam kupila neke sastojke koji su mi bili potrebni.“
„Sastojke?“
„Ponestalo mi je opioida.“
Aleks je, kada su izašli na širi put, mogla da oseti kako njegova
napetost popušta, verovatno zbog njene nonšalancije.
„Da li si ti to kupila drogu?“
„Jesam. Sećaš li se šta sam ti tekla o mešanju sastojaka u kadi?
Nabavljanje sirovina je malo komplikovanije nego što je bilo. Nisam
želela da propustim priliku.“
Na trenutak je zavladala tišina.
„Nadam se da je to bio ispravan potez“, promrmljala je.
„Misliš li da će reći nekome za nas?“
Na trenutak je zatreptala. „Molim? O, ne. Ne brine mene diler. Samo
sam razmišljala o onom mejlu.“
„To je Kevinova odluka“, odgovorio je Danijel.
 Klimnula je. „A definitivno se pokazalo da je njegova procena bolja.“
„Ne, samo hoću da kažem da je to bila njegova odluka u slučaju da
nešto pođe po zlu.“
Nasmejala se. Bio je to težak zvuk.
„Ne dopada ti se?“
„Ne znam. Želim da završim ovo... ali umorna sam, Danijele. Takođe
želim da pobegnem i sakrijem se.“
„To mi ne zvuči tako loše“, složio se. „O, uh, ako sam pozvan?“
Pogledala ga je iznenađeno. „Naravno.“
„Dobro.“
Opet ono automatsko naravno. Ta luda pretpostavka da će on biti
prisutan u njenoj budućnosti, ma kakva ona bila.
Nije znala da li je to od zamora usled napora ili nečeg drugog, ali
ostatak noći ju je mučilo neko iritantno predosećanje. Možda od
uzbuđenja što se konačno dokopala kafe po prvi put u dva dana.
Bila je gotovo šokirana kada su, sedam sati kasnije, nakon što je
sunce već bilo dobrano iznad horizonta, stigli do osamljene brvnare
bez ikakvih problema.
Danijel je samo dva puta pogrešno skrenuo - što je bilo impresivno
s obzirom na to da nije bio u kolibi od svoje desete godine - a svi putevi
kojima su putovali nakon što je sunce izašlo bili su sablasno prazni. Što
je značilo da niko neće moći da prijavi da je video oklopno vozilo u
blizini.
Parkirala je hamvi iza izdvojene garaže za sada. Danijel je šutnuo
nekoliko kamenova u podnožju stepenica, dok nije pronašao plastični.
Uzeo je ključ skriven u njemu i popeo se stepenicama trema sa
Ajnštajnom za petama.
Aleks je stajala ispred drvene kolibe - sagrađene od crvenog kedra,
sa strmim krovom sve do temelja, i šarmantne, uprkos dokazima da je
sagrađena sedamdesetih - jer je bila toliko umorna da nije mogla da
pređe onih nekoliko stepenica. Premda je noć bila blaženo mirna, ipak
su dugo bili na putu.
Zamenila se s Danijelom za volanom kada su izašli iz Baton Ruža, a
zatim je bila suviše napeta, usled strepnje koju je osećala otkako je
poslala onaj mejl, da bi mu ponovo prepustila volan. Danijel je malo
odremao u nekoliko navrata i sada je izgledao gotovo živahno. Prošao
je pored nje po Lolu.
„Izgledaš kao da bi i tebe trebalo nositi“, prokomentarisao je dok je
prolazio pored nje noseći psa u naručju. Spustio je Lolu pored vrata i
vratio se po Aleks.
„Daj mi sekund“, promumlala je. „Mozak mi spava.“
„Samo još nekoliko koraka“, ohrabrio ju je. Zagrlio ju je oko struka i
nežno je povukao napred.
Lakše joj je bilo kada se pokrenula. Inercija ju je terala da se popne
uz stepenice i prođe kroz vrata. Samo je delimično bila svesna visokog
zida s trouglim prozorima, koji su gledali na močvarnu šumu, starih ali
udobnih kaučeva, staromodnog šporeta na drva i kratkog otvorenog
stepeništa dok ju je on vodio pored svega toga niz skučeni hodnik.
„Glavna spavaća soba je ovde... čini mi se - Kev i ja smo spavali u
potkrovlju. Istovariću stvari i smestiti pse pa ću i ja na spavanje.“
Klimnula je kada ju je gurnuo u mračnu sobu s velikim gvozdenim
krevetom. To je bilo sve što je primetila pre nego.što se spustila na
jastuk.
„Sirotica“, čula je Danijela kako se kikoće dok je tonula u tamu.

Polako je povratila svest, lebdeći kroz slojeve snene nerealnosti. Bilo

joj je udobno i bila je smirena; ništa je nije trglo iz sna, i čak i pre nego
što joj se um potpuno razbistrio, postala je svesna topline Danijelovog
tela pored sebe. Tiho brujanje u blizini privuklo joj je pažnju, ali pre
nego što je zvuk stigao da je uplaši, osetila je kako joj telo hladi
povetarac koji je pravio ventilator. Otvorila je oči.
Svetlost u prostoriji je i dalje bila prigušena, ali je bila drugačije
boje nego kada se obeznanila. Curila je unutra probijajući se pored
ivica cvetnih zastora, koji su pokrivali veliki prozor na naspramnom
zidu. Rano veče, nije toplo kao ranije. Mora da se u međuvremenu
oznojila, a znoj se osušio i ona ga je osećala kao kruti film na koži.
Zidovi sobe bili su od dugačkih crvenih oblica, baš kao i spoljašnji
zidovi. Odnekud iza nje dopiralo je još svetlosti. Okrenula se i ugledala
krovni prozor iznad toaletnog stočića sa umivaonikom sa otvorenim
policama. Njen ranac, gas-maska i paket prve pomoći stajali su pored
umivaonika.
Danijel možda i nije bio po prirodi begunac, ali je bio pažljiviji od
ikoga kog je poznavala.
Na prstima je izašla u hodnik i na brzinu pregledala kuću. Brvnara je
bila mala, imala je samo kuhinju s nišom za trpezariju, dnevnu sobu u
kojoj su se nalazili svi prozori, otvoreno potkrovlje iznad nje, i još jednu
malu sobu s uskim kupatilom. U tom kupatilu se na brzinu istuširala,
što joj je bilo zaista neophodno. U kupatilu je pronašla šampon i
balzam, ali ne i sapun, pa je šampon upotrebila kao gel za tuširanje. Bilo
joj je drago što nema sapuna, baš kao što joj je bilo drago što je frižider
prazan i što se na svim površinama video fini sloj prašine. Niko nije
ovde boravio već neko vreme.
Nakon što je na brzinu previla lice i pregledala ruke, koje su
izgledale mnogo bolje nego što je mislila, provirila je kroz dugačke
prozore pored ulaznih vrata, da proveri šta rade psi. Zadovoljno su
dremali na tremu. Navikla se na prednosti ovog pravovremenog
alarmnog sistema.
Bila je pomalo gladna, ali je bila suviše lenja da bilo šta uradi po tom
pitanju u tom trenutku. Setila se kako se osećala juče kada se probudila
sama, i nije želela da Danijel oseti takvu paniku. Nije više bila pospana,
ali je bila umorna, a krevet je izgledao prilično primamljivo. Verovatno
je to bio njen način da izbegne dalje razmišljanje. Dokle god su joj oči
bile sklopljene, a glava na jastuku, nije morala da planira sledeći korak.
Vratila se na svoje mesto, sklupčala se pored Danijelovih grudi i
dozvolila sebi da se opusti. Nije ništa morala da uradi odmah. Nije
tražila previše kada je želela samo još dvadeset minuta odmora lišenog
svakog razmišljanja. Ili možda čak i jedan sat. Uspela je da ih dovede
dovde žive; zaslužila je.
Nažalost, lakše je bilo odlučiti da ne razmišlja nego to i provesti u
delo. Uhvatila je sebe kako se bavi obećanjem koje je dala Danijelu - da
ga neće ostaviti. S jedne strane, znala je da nikada neće biti zadovoljna
nijednim dugoročnim rešenjem za njegovu bezbednost. Ne bi bila
zadovoljna čak ni kada bi uspela da mu napravi godišnju zalihu hrane,
čak ni kada bi mogla da bude sigurna da se vlasnici neće vratiti, čak ni
kada bi mogla da postavi zamke koje će u paru pretvoriti svakog uljeza,
pa čak ni kad bi mogla da zaključa Danijela unutra kao zatvorenika, da
ne odluta i ne pronađe neku nevolju. Zbog onog šta ako? Lovci su ga
pronašli i ranije, a i ona je ostavila trag, premda slab, do ovog mesta.
Mogla bi da ga odvede na sever, u svoju iznajmljenu kuću, ali odeljenje
je stupilo u kontakt s njom baš dok je živela tamo. Mislila je da ne znaju
njenu adresu, ali šta ako su znali? Dok je Danijel pored nje, može da
uradi sve što je neophodno da ga zaštiti, sve čega se on sam ne bi ni
setio. Može da vidi zamke koje on ni u snu ne bi uočio.
S druge strane, šta ako su to progovarale njene želje? Želela je da
bude s Danijelom. Da li to njen um pronalazi dokaze neophodnosti? Da
li joj je logika pogrešna - da li krivi stvarnost da bi se ona uklopila s
njenim ličnim željama? Kako da bude sigurna? Kada mu je rekla da nije
pametno imati pored sebe ono što joj je slabost kada krene u napad,
znala je da je to zdrava logika.
Naravno, ako bi ga se dokopali dok je ona daleko, ta udaljenost ne bi
umanjila pritisak koji bi mogli da izvrše na nju.
Uzdahnula je. Kako da vidi jasnije? Njena osećanja su čitavu ovu
situaciju uplela u čvor složen koliko i Gordijev.
I dalje nesvestan, Danijel se pomerio i prebacio ruku preko nje.
Znala je šta bi on rekao na ovu njenu dilemu, i znala je da joj njegova
perspektiva ne bi pomogla da vidi jasnije.
Uzdahnuo je i počeo da se meškolji. Prešao je prstima niz njenu
kičmu, a zatim polako nazad. Zatim se poigravao vlažnim
pramenovima kose na njenom potiljku.
Protegao se stenjući, a zatim ponovo upleo prste u njenu kosu.
„Ustajala si“, promrmljao je.
Polako je otvorio oči, trepćući dok je pokušavao da usredsredi
pogled. U mračnoj prostoriji sve boje su bile tamnosive.
„Ali mi to nije bilo preterano zanimljivo“, odgovorila je.
Nasmejao se i ponovo sklopio oči. Snažnije ju je privio na grudi.
„Dobro. Koliko je sati?“
„Mislim da je oko četiri.“
„Imamo li razloga za brigu?“
„Nemamo. Bar ne zasad.“
„To je lepo.“
„Aha, jeste.“
„Ovo je lepo“, rekao je.
Ponovo se rukom popeo uz njenu kičmu pa prešao prstima preko
desnog ramena, ključne kosti i naposletku ih obavio oko zdravog
obraza. Podigao joj je glavu dok im se nosevi nisu dotakli.
„Da, i ovo je lepo“, složila se.
„I više nego lepo“, promrmljao je, a ona bi se složila da je nije počeo
ljubiti. Njegova ruka na njenom licu bila je nežna, usne su mu bile
nežne, ali ju je rukom kojom ju je držao oko struka snažno privijao na
grudi. Obavila je ruke oko njegovog vrata i još više se privila uz njega.
Nije bilo kao u kolima, gde su u ušima glasno osećali ritam lova,
kada su još bili u šoku i panici. Nije bilo užasa. Samo ritam njenog i
njegovog srca, ubrzan, ali ne od straha.
Pretpostavila je da je to neizbežno, s obzirom na to kako je sve
među njima krenulo, da ih ništa više neće moći zadržati podalje jedno
od drugog čim pronađu neko mirno mesto, čim na trenutak izbegnu
opasnost i ostanu sami, bez smetnji.
Neobično je bilo što ona zapravo nije imala osećaj da je to
neizbežno. Njoj se to nekako činilo kao najveće iznenađenje u životu.
Sve je to bila zbrka suprotnosti koje su se spojile na takav način da je
bila nemoćna da ih analizira. Prijatno, poznato... ali i nabijeno
elektricitetom i novo. Nežno, ali u isti mah i ekstremno, i utešno i
silovito. Kao da joj je svaki nervni završetak palilo tuce
suprotstavljenih stimulansa.
Bila je samo sigurna u ono što ga čini takvim kakav jeste, srž nečeg
čistog, nešto bolje od svega što je ikada pre upoznala. Pripadao je
izvrsnijem svetu od onog u kom je ona živela, i dok su bili spojeni,
osećala se kao da je i njoj dozvoljeno da tamo boravi s njim.
Znala je da su njena ranija iskustva u vezama, prema merilima
većine ljudi, ograničena pa nije imala s čim ovo da poredi. Ona je
seksualni čin uvek doživljavala kao izolovani događaj, koji ima konačan
kraj, i napor da se doživi telesno zadovoljstvo, koje je ponekad donosilo
zadovoljenje, a ponekad i ne.
Ovo iskustvo nije ni na kom nivou spadalo u istu kategoriju. Manje
je to bio događaj, a više neprestano međusobno istraživanje,
zadovoljenje radoznalosti, fasciniranost svakom novom pojedinošću.
Svrha nije bila telesno zadovoljenje, a opet su sve njene potrebe bile
zadovoljene, bilo fizičke, bilo one koje je bilo daleko teže definisati.
Tražila je pravu reč dok su tiho ležali ljubeći se, sada strpljivo, dok
se svetlost crvenela oko ivica zastora. Nije bila sigurna kako da nazove
osećanje koje ju je toliko ispunilo da je pomislila da bi moglo da joj
rastegne kožu. Bilo je pomalo nalik na ono penušavo osećanje koje joj
je izazivalo osmeh kada bi pomislila na njega, ali pomnoženo sa hiljadu,
milion, a zatim sve spaljeno u kazanu, dok sva nečistoća, svako
nedovoljno snažno osećanje, nije sagorela ostavljajući samo ovo za
sobom. Nije imala ime za to. Najbliže što joj je padalo na pamet bila je
radost.
„Volim te“, prošaputao joj je na usnama. „Volim te.“
Možda je to bila reč. Ona prosto nikada nije pomišljala da bi
definicija ove reči mogla biti tako... ogromna.
„Danijele“, promrmljala je.
„Ne moraš ništa na to da odgovoriš. Samo sam želeo da to
izgovorim naglas. Eksplodirao bih da sam pokušao da to zadržim u
sebi. Verovatno ću morati ponovo to da ti kažem. Smatraj se
upozorenom.“ Nasmejao se.
Nasmešila se. „Nikada više ne želim da se vratim u stanje u kom
nemam šta da izgubim. Drago mi je što si ti moja slaba tačka. Zahvalna
sam. Ti možeš da mi budeš sve.“
Položila je glavu na njegove grudi i slušala ga kako diše. Toliko dugo
joj je disanje bilo prioritet. Kada bi mogla da razgovara sa ženom kakva
je bila pre samo mesec dana, znala je da bi ta žena bila užasnuta i na
samu pomisao na širenje tog prioriteta na još jedan par pluća. Ta žena
bi pobegla od mogućnosti da joj bude potrebno bilo šta drugo osim
njenog sopstvenog života. Ali šta bi propustila! Aleks nije čak mogla ni
da se seti šta ju je držalo u to vreme. Ovo je bio život za koji je vredelo
boriti se.
„Mislim da sam imao dvanaest, možda trinaest godina, kada sam na
neki način odustao od neobičnog života“, rekao je zamišljeno
provlačeći odsutno prste kroz njenu kosu. „To je verovatno uzrast u
kom svi počinju da odrastaju i odbacuju maštanja. Shvataš da nikada
nećeš saznati da si zapravo vanzemaljac koga su usvojili dosadno
ljudski roditelji i da imaš neverovatne supermoći kojima ćeš spasti
svet.“ Zakikotao se. „Mislim, znaš to mnogo ranije, ali ne možeš tek
tako da se toga odrekneš, godinama se grčevito toga držiš. A onda te
svet malo protrese i malo boje iz njega nestane, i ti se zadovoljiš
realnošću... Mislim da sam to dobro uradio. Pronašao sam sasvim
dovoljno sreće u sumornom svakodnevnom svetu, Ali želim da znaš da
je ovo vreme s tobom bilo izvanredno. Bilo je užasa, da, ali je pored njih
bilo i radosti za kakvu nisam znao da postoji. A to je zato što si ti
izvanredna. Tako mi je drago što si me pronašla. Bilo mi je suđeno da
mi se život promeni iz korena, čini mi se, na ovaj ili onaj način. I silno
sam srećan što si ti tu.“
Grlo joj se steglo i ona se čudila dok je divlje treptala da spreči suze.
Ovo joj je delovalo kao neobična reakcija, nešto u šta nikada nije zaista
verovala kada je o tome čitala. Sada je prvi put razumela da radost
može da bude oštrija od bola.
Srećna bi bila da nikada ne mora da ustane iz kreveta, ali su
naposletku morali da jedu. Danijel se nije žalio, ali je videla da će mu
biti milo kada ponovo bude imao pristup pravoj hrani. Bilo je neobično,
dok su sedeli za malim stolom u niši i jeli sušenu junetinu, kikiriki i
keks s komadićima čokolade, smejući se i češkajući pse iza ušiju -
naravno da su brzo popustili i uveli Lolu i Ajnštajna u kuću; ako su
nekome već provalili u kuću, onda bi to baš mogli i da urade sa stilom -
i uživali što ne moraju da se vrate u betmobil i voze napeto čitave noći.
Imali su pred sobom tuce praznih sati, koje su mogli da popune kako
god su želeli. Imala je prilično jasnu ideju šta će verovatno odabrati da
rade, ali suština je bila sloboda. Činilo joj se to suviše dobro da bi bilo
istinito.
Tako da je, sasvim prirodno, Kevin morao da ih pozove.
„Hej, Deni, jeste li dobro?“, čula ga je kako kaže. Glas mu je, kao i
uvek, bio prodoran.
„Ja sam odlično“, rekao je Danijel. Aleks je zatresla glavom. Nema
potrebe da mu objašnjava.
„Uh, sjajno. Pretpostavljam da ste stigli do Makinlijevih.“
„Aha. Ništa se nije promenilo.“
„Dobro. To znači da koliba još uvek pripada njima. Jeste li se
odmorili?“
„Uh, jesmo. Hvala na pitanju.“
Aleks je uzdahnula, znajući da Kevin nikada ne bi postavio to
pitanje iz čiste kurtoazije. Odista je bilo suviše dobro da bi bilo istinito.
Pružila je ruku u istom trenutku kada je čula Kevina kako kaže: „Daj mi
da razgovaram s Oleander.“
Danijel je delovao zbunjeno, očigledno nije razumeo o čemu se radi,
ali joj je pružio telefon.
„Daj da pogodim“, rekla je Aleks. „Želiš da ti se pridružimo što je pre
moguće.“
„Da.“
Danijel se pokunjio.
„Šta je Divers uradio?“, upitala je Aleks.
„Ništa... i to mi se ne dopada. Jer sigurno nešto preduzima, samo je
sada oprezniji. Ne pušta me ništa da vidim jer pretpostavlja da ga
gledam. Verovatno telefonira iz tuđih kancelarija jer ga ne čujem. Šta si
napisala u mejlu?“
Ponovila mu je od reči do reči; znala je da će želeti pojedinosti pa ga
je upamtila.
„Nije loše, Oli, nije loše. Možda malo suviše pametno za mene, ali u
redu je.“
„O čemu razmišljaš?“
„Želim da napadnem za jednu nedelju, što znači da moraš da dođeš
ovamo i pripremiš se da kreneš u napad u istom trenutku.“
Teško je uzdahnula. „Važi.“
 „Da li je saburban još tu?“
„Uh, nisam još proverila.“
„Zašto?“, upitao je.
„Spavala sam.“
„Moraš da očvrsneš, srce. Naspavaćeš se za nekoliko nedelja.“
„Volela bih da za ovo budem u najboljoj formi.“
„Aha, da. Kad možete da krenete?“
„Kuda idemo?“
„Imam mesto gde ćemo spavati. Imaš li olovku?“
Dao joj je adresu. Bila je u delu glavnog grada koji joj nije bio poznat.
Činilo joj se da je to kraj u prilično otmenom delu grada, a to se nikako
nije uklapalo s njenom idejom skrovišta. Mora da je zamislila pogrešno
susedstvo. Dugo nije bila u gradu.
„Dobro, samo da pokupimo stvari. Krećemo čim uzmognemo... ako
nam bude dostupno drugo prevozno sredstvo.“
„Moraćete stati izvan Atlante negde posle devet ujutro. Pronašao
sam mesto gde ćete smestiti Lolu.“
„Šta si im rekao? Mislim na ranu od metka u nozi?“
„Da ste povređene za vreme otmice kola. I ti i Lola. Ideš u Atlantu
kod majke na neko vreme, ali ona je alergična. Ti si veoma
traumatizovana i ne bi trebalo da ti postavljaju ikakva pitanja. Zoveš se
Endi Vels i znaju da ćeš platiti u kešu. Uzgred, ja sam tvoj brat koji je
veoma zabrinut za tebe.“
„Lepo.“
„Naravno. A sada idi do garaže pa mi se javi.“
„Razumem, gospodine“, rekla je sarkastično.
Prekinuo je vezu.
„Hoćemo li zaista ukrasti automobil Makinlijevima?“, upitao je
Danijel.
„Ako budemo imali sreće, hoćemo.“
Uzdahnuo je.
„Vidi, ostavićemo im hamvi u garaži, on vredi četiri ili pet
saburbana najmanje. Ako ne budemo mogli da im vratimo automobil,
neće biti na gubitku, zar ne?“
„Pretpostavljam da si u pravu. Kevin neće biti oduševljen što je
njegova omiljena igračka ostavljena kao zalog.“
„To je samo bonus.“
Ključ od kuće otključavao je i vrata garaže. Danijel je rekao da se
unutra, malo udesno od vrata i pored prekidača za paljenje svetla,
nalazi mala kuka na kojoj vise dva ključa. Pritisnuo je prekidač.
Aleks je glasno udahnula. „Umrla sam i otišla u raj.“
„Ha, imaju novi automobil“, rekao je Danijel manje uzbuđeno. „Mora
da je stari saburban odslužio svoje.“
Aleks je obišla vozilo prelazeći prstima preko njega. „Pogledaj ovo,
Danijele! Jesi li ikada video nešto ovako lepo?“
„Uh, jesam? To je samo običan srebrni terenac, Aleks. Izgleda kao
svaki treći automobil na putu.“
„Znam! Nije li to sjajno? A pogledaj ovo!“ Povukla ga je prema
stražnjem delu automobila i pokazala mu hromiranu pločicu pored
stop-svetla.
Zurio je u nju potpuno zbunjeno. „Pa hibrid? I šta s tim?“
„Hibrid je!“, delimično je otpevušila zagrlivši ga. „To je kao Božić!“
„Nisam imao pojma da si tako naklonjena zelenima.“
„Psst. Znaš li koliko ćemo puta morati da stanemo da natočimo
gorivo? Samo dva puta! Možda tri maksimalno, sve do Vašingtona. I
pogledaj - pogledaj te divne tablice!“, pokazala je obema rukama, a
jednim delom uma je primetila da mora da izgleda kao voditeljka
nekog kviza.
„Da, to su tablice Virdžinije. Makinlijevi žive u Aleksandriji veći deo
godine, Aleks. To i nije neko iznenađenje.“
„Ovaj automobil će biti nevidljiv u Vašingtonu! Kao stelt
bombarder! Ako je neko uspeo da prati trag koji smo ostavili vozeći se
teksaškim betmobilom, sada će zaći u ćorsokak. Ovo je divno, Danijele,
i mislim da ti nisi u potpunosti svestan kakva je ovo sreća.“
„Ne volim da kradem od prijatelja“, progunđao je.
„Makinlijevi su fin svet?“
„Veoma fin. Bili su divni prema mojoj porodici.“
„Znači da verovatno ne bi želeli da umreš, zar ne?“
Mračno ju je pogledao. „Verovatno ne bi.“
„Sigurna sam da bi, kada bi znali čitavu priču, insistirali da
pozajmiš njihov automobil.“
„Pozajmljivanje podrazumeva i vraćanje.“
„Što ćemo, razume se, i uraditi. Ako ne budemo mrtvi. Misliš li da bi
nešto osim smrti moglo da spreči Kevina da se vrati po svoju omiljenu
igračku?“
Danijel se naglo uozbiljio. Prekrstio je ruke na grudima i okrenuo se
prema automobilu, a ne prema njoj. „Ne šali se s tim.“
Aleks je ostala malo zbunjena ovom promenom raspoloženja. „Ne
šalim se“, razjasnila je. „Pokušavala sam da ti olakšam uzimanje ovog
automobila. Vratićemo ga čim budemo mogli, časna reč!“
„Samo... ne govori o smrti. Ne tako. Tako... olako.“
„O, izvini. Samo, znaš, smejali se ili plakali, to je jedini izbor. Radije
bih se smejala dok još mogu.“
Pogledao ju je krajičkom oka, a držanje mu je još jedan trenutak bilo
kruto. Zatim je iznenada smekšao i oslobodio je jednu ruku da joj je
položi na obraz.
„Možda nećemo uraditi ono što Kevin želi. Možda ćemo prosto
ostati ovde.“
Stavila je ruku preko njegove. „Uradili bismo to kada bismo mogli.
Pronašli bi nas naposletku.“
Klimnuo je, gotovo kao za sebe.
„Dobro, hoćemo li početi da unosimo stvari?“
„Naravno; čekaj samo da pozovem Kevina.“
Danijel je krenuo da prebacuje torbe iz hamvija u tojotu dok je Aleks
Kevinu oduševljeno opisivala automobil. Kevin nije bio uzbuđeniji od
Danijela, ali je odmah shvatio.
„To je sjajno, mala. Sada požuri. Sat otkucava.“
„Ne želimo da stignemo u Atlantu pre devet, što znači da ne
moramo da krenemo odavde pre, koliko, dva ujutro?“
„Dobro. Očekujem vas ovde oko pet po podne.“
„Odbrojavam sekunde“, našalila se. Automobil - ili možda popodne
s Danijelom - ispunio ju je ushićenjem.
„Milo mi je što ćeš voziti čitave noći“, rekao je Kevin. „Mislim da mi
se više dopadaš kada si neispavana.“ Nakon toga joj je ponovo
prekinuo vezu.
„Verovatno bi trebalo da prošetam Ajnštajna“, razmišljala je Aleks.
„Previj Loli nogu i spakuj hranu. Zatim bi trebalo da nateramo sebe da
odspavamo. Ponovo ćemo izmeniti ritam sna.“
„Pretpostavljam da meni nije dozvoljeno da šetam psa“, rekao je
Danijel.
„Izvini, najtraženiji čoveče u Americi. Moje tužno lice je trenutno
bolje od tvog, s bradom ili bez nje.“
„Mračno je - jesi li sigurna da je bezbedno da ideš sama?“
„Neću biti sama. Imam natprirodno inteligentnog službenog psa i
zig zauer P220.“
Gotovo se nasmešio. „Teško gladnim aligatorima.“
Prikrila je zabrinutost. Aligatori. Nije o šetnji razmišljala na taj
način. Pa, držače se podalje od vode. I nadati se da Kevin nije dresirao
Ajnštajna da ga brani samo od ljudi.
Šetnja nije dugo trajala, taman dovoljno da Ajnštajn malo protegne
noge. Nije mogla da prestane da razmišlja o džinovskim reptilima. Put
je bio potpuno mračan, ali ona nije želela da koristi baterijsku lampu.
Nije videla ni farove ni svetla u kući, nije čula ništa osim zvukova
močvare. I dalje je bilo dovoljno vruće da joj se znoj sliva niz
slepoočnice, ali je bila srećna što je ponela duks s kapuljačom - komarci
su definitivno bili aktivni.
Kada se vratila, tojota je bila pred kućom, a hamvi nevidljiv u garaži.
Danijel je sve obavio, jedino nije previo Loli ranu. To je uradila Aleks,
trudeći se da ranu previje profesionalno. Nadala se da pansion za pse
neće proveravati da li ju je previo veterinar. Tužno je pomilovala Lolu
po ušima. Bolje je za nju da bude negde gde će se neko starati za nju, ali
će joj nedostajati. Pitala se šta će biti sa psom ako ne budu mogli da se
vrate po nju. Aleks se setila kako je maštala o tome da povede Lolu sa
sobom u neku bezbednu i malo verovatnu budućnost. Puste želje.
Aleks je podesila budilnik pored kreveta na 1:45, ali je bilo jasno da
Danijel nije zainteresovan za spavanje.
„Pokajaćemo se zbog ovoga negde oko osam ujutro“, rekla mu je
dok je usnama prelazio preko njene grudne kosti.
„Nikada se neću pokajati zbog ovoga“, rekao je.
Verovatno je bio u pravu. Kada se u obzir uzme koliko im je malo
vremena ostalo, verovatno nije bilo pametno protraćiti čak ni sekund s
njim. Sreća s krajnjim rokom, o tome je već razmišljala. Samo što je
sreća sada bila veća. A rok okrutniji.
 POGLAVLJE 23

Aleks je uspela da malo odspava, možda trideset minuta, kada se

oglasio alarm. Taman dovoljno da bude potpuno omamljena kada su
krenuli. Danijel je bio budniji pa je on prvi seo za volan, a ona je oborila
suvozačevo sedište što je više mogla. Sedišta su bila previše udobna,
amortizeri mnogo efikasniji i lakše je bilo zadremati. Činilo se da su psi
srećni pozadi, kao da se i njima sviđa novi prevoz.
Sasvim je došla sebi kada su došli u pansion za pse severno od
Atlante. Bilo je skoro devet i trideset; malo su kasnili zbog radova na I-
65.
Danijel je ostao u kolima dok je ona odnela Lolu do kancelarije. Bilo
je to ležerno mesto, prijatno, sa mnogo ograđenih jutara pored puta,
kojim se dolazilo do njega. Psi, koji su pratili automobil iza ograde dok
su išli putem prema pansionu, izgledali su srećni i zdravi. Naravno,
Lola neko vreme neće nikuda trčati.
Čovek u prijemnoj kancelariji bio je pun saosećanja kada je Aleks
ušla. Očigledno ju je povezao s rezervacijom i pre nego što se
predstavila kao gospođa Vels. Strpljivo ga je pratila dok ju je vodio u
obilazak prostranog boksa, u kom će Lola boraviti, i dok joj je
objašnjavao raspored veterinarskih poseta. Zahvalila mu se i platila
mesec dana unapred, a zatim još jednom zagrlila Lolu. Kao što je Kevin
i rekao, službenik ni u jednom trenutku ni na koji način nije
prokomentarisao Lolinu povredu, a nije pominjao ni Aleksino lice.
Dvadeset minuta kasnije, ona i Danijel ponovo su bili na putu. Aleks je
bilo milo što je došao red na nju da vozi. Bilo joj je potrebno nešto na
šta bi se koncentrisala da ne bi razmišljala o tome kako je ostavila Lolu.
Mislila je da će Danijel zaspati, ali je on bio budan i pričljiv. Ili je
možda video kako se trudi da potisne tugu, pa je želeo da joj pomogne,
Znajući njega, verovatno je to bilo u pitanju.
„Znaš gotovo sve o meni na osnovu tog glupog dosijea“, požalio se.
„Ali ja o tebi mnogo toga ne znam.“
„Zapravo sam ti većinu već rekla. U trenucima kada nije bio bizaran,
moj život je bio prilično dosadan.“
 „Ispričaj mi neki ponižavajući događaj iz srednje škole.“
„Moja čitava srednja škola je bila ponižavajuća. Bila sam pravi
štreber.“
„Zvuči seksi.“
„O, zaista? Majka me je šišala kod kuće pa sam imala najgore šiške
koje su devedesete ikada videle.“
„Molim te, reci mi da negde postoji fotografija.“
„Samo se ti nadaj. Kada mi je majka umrla, spalila sam sve što je
bilo inkriminišuće po mene.“
„Ko ti je bio prvi momak?“
Aleks se nasmejala. „Rodžer Markovic. On me je vodio na matursko
veće. Imala sam neverovatno pufnaste rukave na haljini. I naravno, bila
je električnoplave boje. Rodžer je pokušao da mi gurne jezik u usta u
limuzini na putu do sale za proslavu maturske večeri, ali je bio toliko
nervozan da je povratio na mene. Igranku sam provela u toaletu,
pokušavajući da očistim haljinu. Raskinula sam s njim iste večeri.
Moglo bi se to opisati kao blam epskih razmera.“
„Kakva tragična ljubavna priča!“
„Znam. Romeo i Julija su amateri u poređenju s nama.“
Danijel se nasmejao. „S kim si bila u prvoj pravoj ozbiljnoj vezi?“
„Ozbiljnoj? Uh. Hmm, mislim da u tu kategoriju spada jedino Bredli.
Prva godina medicine na Kolumbiji.“
„Studirala si medicinu na Kolumbiji?“, upitao je.
„Bila sam veoma pametan štreber.“
„Impresioniran sam. Da se vratimo na Bredlija.“
„Želiš li da čuješ nešto zaista ponižavajuće?“
„Silno.“
„On mi se svideo zato...“, zastala je. „Možda ne bi trebalo da ti
priznam ovo.“
„Prekasno je da sada odustaneš. Moraš da mi kažeš.“
Duboko je udahnula. „Dobro, u redu. Ličio je na Egona. Znaš, iz filma
Isterivači duhova? Baš je tako izgledao: nakostrešena kosa, okrugle
naočare, sve.“
Danijel se trudio da ostane ozbiljan. „Neodoljivo!“
„Nemaš pojma. Bio je strašno privlačan.“
„Koliko dugo ste bili zajedno?“
„Čitavog tog prvog leta. Zatim sam ja dobila stipendiju za drugu
godinu. Oboje smo se prijavili, i on je mislio da će lako dobiti
stipendiju. Nije dobro podneo kada sam mu ja, kako je on to rekao, ja
preotela. Tražio je da uporedi naše rezultate. U divljem i ludom periodu
svog emocionalnog sazrevanja, otkrila sam da mnogi muškarci uopšte
ne vole devojke pametnije od njih.“
„Mora da ti je to zaista ograničilo mogućnost izbora.“
„Na čistu nulu.“
„Pa, ne brini, meni žene pametnije od mene nikada nisu
predstavljale problem. Ne bih želeo da ja sebi toliko ograničim
mogućnost izbora. Mislim da takve detinjarije nestanu kada mladići
odrastu.“
„Moraću da ti verujem na reč. Nikada se nisam viđala ni sa kim
nakon faksa. Nisam stigla da istražim odrasli stadijum mužjaka ljudske
vrste. Pa, sve do sada.“
„Nikada?“ upitao je šokirano.
„Regrutovali su me dok sam još studirala. Rekla sam ti na šta je moj
život nakon toga ličio.“
„Ali... mora da si sretala ljude van posla. Imala si godišnje odmore,
zar ne?“
Nasmešila se. „Ne preterano često. A i teško mi je bilo da
razgovaram s ljudima van laboratorije. Sve je bilo strogo poverljivo. Ja
sam bila strogo poverljiva. Nisam mogla da se ponašam prirodno ni na
koji način, niti da razgovaram o bilo kom delu svog života s nekim
spolja. Suviše mi je teško bilo da budem zamišljeni lik. Samoća mi je
više odgovarala. Stidela sam se pokušaja da igram uloge. Što je prava
ironija, zar ne? Sada svake nedelje menjam ime.“
Spustio je ruku na njeno koleno. „Žao mi je. Zvuči strašno.“
„Aha. Često i jeste bilo. Zato sam tako zaostala kada su u pitanju
intimne veze. Ali prednost je što sam mogla da radim zaista pionirski
posao s monoklonalnim antitelima - govorim o naučnoj fantastici, o
stvarima za koje ljudi još ne znaju ni da postoje. I nisam bila gotovo ni
na koji način ograničena u praktičnom delu istraživanja. U laboratoriji
sam imala sve što sam želela. A budžet mi je bio neverovatan. Ja sam
kriva za veći deo nacionalnog duga nego što možeš i da zamisliš.“
Nasmejao se.
„I da li je tvoja bivša bila pametnija od tebe?“, upitala je.
Na trenutak je oklevao. „Ne smeta ti da razgovaraš o njoj?“
„Zašto bi? Nisi ni ti bio ljubomoran na plamen večne ljubavi koji će
u mojim grudima goreti za Rodžera Markovica.“
„U pravu si. Pa, Lejni je bila veoma bistra na svoj način. Nije bila
učena, ali je bila oštroumna, lukava. Kada smo se sreli, bila je tako...
živa. Nije bila nalik drugim ženama s kojima sam izlazio, opuštenim
devojkama kojima je odgovarala moja opuštenost. Lejni je uvek želela
više - od svakog aspekta života. Bila je pomalo... svojeglava. U početku
sam mislio da ima čvrste stavove i da se ne plaši da izrazi neslaganje.
Dopadalo mi se to kod nje. Ali je zatim, s vremenom... pa nije ona imala
nikakav konkretan stav, samo je volela dramu. Raspravljala bi se i kada
bi joj neko rekao da sunce izlazi na istoku. Ali je to bar uvek bilo
uzbudljivo.“
„Ah, znači da si zavisnik od adrenalina. Sada mi sve ovo ima
smisla.“
„Šta ima smisla?“
„Što ti se ja sviđam.“
Zagledao se u nju i počeo da trepće kao sova, što je radio kada je bio
iznenađen.
„Priznaj“, zadirkivala ga je. „U svemu ovome te privlači uzbuđenje
koje osećaš u situacijama bliskog susreta sa smrću.“
„Hmm, nije mi to palo na pamet.“
„Možda bi ipak trebalo da zaboravimo na ovu tezgu u Vašingtonu.
Ako eliminišem svoje lovce i ako život postane bezbedan i dosadan,
pobeći ćeš čim pre, zar ne?“ Teatralno je uzdahnula.
Nije mogla da proceni da li je ozbiljan ili samo prihvata šalu kada je
rekao: „Nikada mi se ovaj plan i nije sviđao. Možda i jeste pametnije
bežati.“
„A s druge strane, ako loše odradim posao, možda će moj život
postati još opasniji. To će ti se silno dopasti.“
Zagledao se u nju belo.
„Da li sam preterala?“ upitala je.
„Ima tu neke realne mogućnosti.“
„Izvini.“
Uzdahnuo je. „Ali plašim se da tvoja teorija nije tačna. Vidiš, ja sam
odavno prebrodio svoju sklonost prema drami. Drama je u svakom
slučaju uzbudljiva, ali pretpostavljam da je uzbudljivo i davljenje u
živom pesku. Uzbudljivo nije isto što i prijatno.“
„Ali nisi otišao.“
Danijel se zagledao u svoju šaku - sada napeto stegnutu oko njene
butine - kada je odgovorio: „Nisam. Mislio sam... pa, sada ću zvučati kao
prvoklasna naivčina. Mislio sam da mogu da je popravim. Imala je
mnogo problema, koje je vukla iz prošlosti, a ja sam dozvolio da oni
postanu opravdanje kada je počela da me povređuje. Nikada je nisam
krivio; uvek sam krivio njenu prošlost. Klif - to je muškarac zbog koga
me je ostavila; složićeš se da čovek ima sasvim primereno ime?1 - a Klif
nije bio prvi. Za druge sam saznao kasnije.“ Naglo je podigao pogled.
„Da li je to sve stajalo u dosijeu?“
„Nije.“
Zagledao se kroz vetrobransko staklo. „Znao sam da bi trebalo da
dignem ruke. Znao sam da tu više nema ničeg stvarnog. Lejni koju sam
voleo bila je tvorevina moje mašte. Ali bio sam tvrdoglav. Ponekad se
grčevito držiš greške prosto zato što je već dugo činiš.“
„Zvuči strašno.“
Pogledao ju je i slabašno se nasmešio. „Jeste, bilo je. Ali je najteže
bilo priznati da ništa od toga nije bilo stvarno. Ponižavajuće je, znaš,
biti tako nasamaren. Pa mi je ponos bio povređen više od ma čega
drugog.“
„Žao mi je.“
„I meni. Moje priče su mnogo manje zanimljive od tvojih. Pričaj mi o
nekom svom drugom momku.“
„Najpre bih nešto da te pitam.“
Malo se ukrutio. „Izvoli.“
„Ona priča o prostitutki Kejt, o čemu se tu radi?“
„Ha?“ Zbunjeno se namrštio.
„Onoj koja je trebalo da ti stavi uređaj za praćenje. Kevin je rekao da
si joj rekao da tvoj razvod još nije okončan. Ali je rekao i da se taj
razgovor vodio dve godine nakon što ste se rastali. Nisi se protivio
razvodu, okončan je za nekoliko meseci. Zašto si onda to rekao?“
Danijel se nasmejao. „Hvala ti, ne šalim se, od srca, što to pitanje
nisi postavila pred Kevinom,“
„Nema na čemu.“
„Da, razvod je tada već bio davna prošlost. Ali ta devojka je... takve
devojke nisu slučajno dospevale u bar u koji sam dolazio. A ako je
poneka i dospela tu, nikada nije meni prilazila.“
„Kakva je bila?“
„Ako me sećanje služi, prelepa. I imala je držanje grabljivice. I bila je
na neki neobičan način... zastrašujuća. Nikada ni na trenutak nisam
poverovao da sam joj se dopao. Osećao sam da ima neku zadnju
nameru, i nisam želeo da na to nasednem. Bio sam malo osetljiv, u tom
trenutku, i na samu pomisao da bi neko ponovo mogao da me
nasamari. Ali naravno, nisam želeo da budem nevaspitan pa je to
prosto bio najljubazniji način da je odbijem.“
 Aleks se zakikotala. „U pravu si. Nikada nemoj reći Kevinu da si se
uplašio prelepe prostitutke.“
„Možeš li da zamisliš?“ nasmejao se s njom. „Na tebe je red. Neki
drugi momak.“
„Ponestaje mi... Čekaj, nekoliko nedelja viđala sam Se s tipom koji se
zvao Feliks. Bilo je to pre nego što sam diplomirala.“
„I šta je ugasilo plamen tvoje strasti?“
„Moraš razumeti da sam ja muškarce sretala samo u laboratoriji.“
„Nastavi.“
„Pa, Feliks je radio sa životinjama. Uglavnom pacovima. Držao ih je
u stanu u velikom broju. Postojao je problem s... raznovrsnim
mirisima.“
Danijel je zabacio glavu i zaurlao od smeha. Njegov zvuk je bio
zarazan. Nije mogla da se uzdrži da se ne zacereka zajedno s njim. Nisu
se smejali onako nekontrolisano kao ono prvo popodne u Kevinovom
brlogu, ali nije bilo ni daleko. Činilo se da je sav stres napustio njeno
telo i osećala se opuštenije nego što je verovala da je moguće kada se u
obzir uzme kuda je išla.
Naposletku je Danijel zaspao, usred rečenice, dok je opisivao svoju
simpatiju iz petog razreda. Neko vreme se borio sa snom, i ona je
ponovo pomislila da se on trudio da joj skrene misli s mračnih stvari.
Opuštalo ju je što spava tako mirno pored nje. Ajnštajn je hrkao na
stražnjem sedištu, što je predstavljalo prijatnu suprotnost
Danijelovom ravnomernom disanju. Znala je da bi trebalo da
osmišljava mnoštvo planova i načina da dođe do Karstona a da se ne
razotkrije previše, ali je ona samo želela da uživa u trenutku. Mir će biti
veoma dragocena roba u bliskoj budućnosti. Ako je ovo poslednji
trenutak u kom može u potpunosti biti zadovoljna, onda želi da u
potpunosti uživa u njemu.
Bila je u retkom stanju spokoja kada je nekoliko sati kasnije
probudila Danijela kada su ušli u predgrađe Vašingtona. Poslednji put
kada je došla u grad, bila je besna i uplašena. Danas je verovatno imala
još više razloga da se tako oseća, ali je i dalje uživala u vremenu koje joj
je preostalo s Danijelom i nije nameravala da dozvoli da ga izgubi pre
vremena.
Danijel joj je čitao uputstva kako se bližila cilju. Kao što je najpre i
pomislila, ovo je bio otmen kraj, i postajao je sve otmeniji. Nije li to baš
nalik na Kevina da se krije na nekom tako neprimerenom mestu?
Obišla je dva kruga oko zgrade koja se nalazila na adresi koju joj je dao,
strahujući da to ne može biti mesto koje traži.
„Bolje bi bilo da ga pozovem.“ Pritisnula je ponovno biranje
prethodnog broja i telefon je jednom zazvonio.
„Kasnite“, rekao je Kevin. „Šta sada nije u redu?“
„Saobraćaj. Ništa. Mislim da smo napolju, ali... ovo mesto mi ne
deluje ispravno.“
„Zašto?“
„Krijemo se u otmenom neboderu u art deko stilu?“
„Aha. Ovo je stan jednog prijatelja. Imate parking ispod zgrade.
Spustite se na četvrti nivo, čekaću vas dole.“ Prekinuo je vezu.
Vratila je telefon Danijelu. „Samo bih jednom želela da ja njemu
prva prekinem vezu.“
„I jesi, prvi put kada je nazvao, sećaš li se? Prilično spektakularno.“
„O, da. Osećam se bolje sada.“
Sva napetost vratila se kada su se spustili u garažu i kada je nestalo
dnevne svetlosti. Vozila se klaustrofobičnim silaznim spiralnim putem
dok nije stigla do odgovarajućeg nivoa, a zatim ugledala Kevina kako
nestrpljivo stoji pored praznog parking prostora obeleženog Znakom
SAMO ZA STANARE. Mahnuo joj je da tu parkira automobil.
Otvorila je vrata i pripremila se da čuje neki podsmešljiv komentar
na račun njenog lica ili prezrivu primedbu na račun Danijelovih
grešaka, ali Kevin je samo rekao: „Ne obraćajte pažnju na kamere, sve
sam ih jutros onesposobio“, a zatim je otvorio stražnja vrata da pusti
Ajnštajna napolje.
Njihov susret je bio pun veselja, Ajnštajn je oborio Kevina na tlo i
pokušao da mu lizanjem sastruže kožu s lica. Trudeći se da se pretvara
da ni najmanje nije ljubomorna na ovaj Ajnštajnov izliv naklonosti
prema ovom čoveku, Aleks ih je obojicu ignorisala dok ona i Danijel
nisu natovarili na sebe sve što su mogli da ponesu.
„Uh, kuda?“, upitala je.
Kevin je uz uzdah ustao. „Pratite me.“
Na čast mu služi što je uzeo preostale torbe dok su kretali prema
liftu.
„Da li mi je potreban kačket?“, upitala je Aleks. „Postoji li ovde neki
lobi? Nisam baš spremna za krupni kadar.“
„Ne brini, Oli, ovaj lift ide pravo do stana. Uzgred, bato, lepa brada.
Lepo ti stoji. Ne ličiš mnogo na sebe tako.“
„Uh, hvala?“
„A što se tiče tog prijatelja...“, upitala je Aleks.
 Kevin je ponovo uzdahnuo. „Ne mogu svi biti Arni. Izvini, kratka,
ovo bi moglo postati gadno.“
„Ne veruješ mu?“
Vrata lifta su se otvorila i otkrila hodnik prekriven raskošnim
tepihom, ili je to možda bilo predsoblje? Videla su se samo jedna vrata.
„Platio sam joj do kraja sledeće nedelje, tako da joj toliko i verujem.“
Aleks je osetila kako joj se ježe dlačice na potiljku. Pored Danijela se
navikla na interakciju s ljudima, ali je znala da i dalje ima ozbiljnih
problema u komunikaciji s njima. Dok su prelazili kratki hodnik, borila
se s torbom u desnoj ruci, pokušavajući da oslobodi nekoliko prsta da
bi mogla da izvuče špric iz kaiša. Baš kada je uzela špric koji je želela,
Danijel joj je dotakao zglob. Podigla je pogled i videla da želi da joj kaže
da preterano burno reaguje. Namrštila se i vratila špric u ležište.
Ionako joj neće biti potrebno mnogo da ga izvuče ako se ukaže potreba.
Kevin je imao ključ onih jednih vrata. Duboko je udahnuo i otvorio
ih.
Najpre je Aleks pomislila da su ipak nekako dospeli u predvorje, jer
nikada nije bila u stanu u kom je široko mermerno stepenište vodilo na
drugi sprat. Stan je bio raskošno namešten, otmen, moderan i sav u
prozorima koji su se pružah od poda do tavanice, zbog kojih se odmah
osećala izloženo. Kroz staklo je videla kako sunce tek počinje da tone
prema panorami Vašingtona. Činilo se da nema u blizini nijednog stana
koji je dovoljno blizu i iz koga bi neko mogao da gleda u ovaj, ali bi to
bilo sasvim moguće izvesti teleskopom. Ili snajperskim nišanom.
„Ne“, začuo se odlučan - a opet baršunast - glas iza njih.
Aleks se okrenula. Stan se pružao i na drugu stranu, obmotavajući
se oko ulaznih vrata i hodnika iza njih. S jedne strane nalazila se
ogromna bela kuhinja; s druge trpezarija sa stolom za desetoro ljudi, a
u svakoj je čitav jedan zid bio u staklu. Na mermerno kuhinjsko ostrvo
naslanjalo se najlepše biće koje je Aleks ikada videla u stvarnom životu.
Žena je savršeno odgovarala šaljivom opisu koji je Aleks sročila da
bi opisala sasvim nemoguću sliku kakvu Kevin mora da je imao u glavi
kada je zamišljao Oleander. Imala je kosu boje meda, gustu i dugačku, i
u dugačkim talasima kao u Diznijevom crtanom filmu. Krupne oči,
plave poput safira, pune crvene usne blago podignute u uglovima, i
prav uzak nos, sve savršeno simetrično na ovalnom licu sa izraženim
jagodicama. Labuđi vrat izdizao se iznad tanane ključne kosti. Naravno,
imala je raskošnu figuru peščanog sata, sa sićušnim strukom i nogama
koje su delovale duže od čitavog Aleksinog tela. Žena je nosila samo
kratki crni kimono, a na licu joj se videlo da je iznervirana.
„Ovo je samo privremeno“, rekao je Kevin pomirljivim glasom.
„Očigledno, platiću ti istu sumu za svakog od njih. Tri puta više od
dogovorene cene.“
Nadrealno lepa žena podigla je jednu obrvu i značajno pogledala
Ajnštajna. Divlje je mahao repom. Plavušu je posmatrao s poslovičnim
psećim obožavanjem.
„Četiri puta više“, obećao je Kevin. Ispustio je torbe koje je nosio.
„Voliš pse.“
„Kejt?“, upitao je Danijel iznenada glasom punim neverice i čuđenja.
Ženino lice se razvuklo u savršeni osmeh, kao s reklame za pastu za
zube, a na obrazima su joj se pojavile jamice.
„Ćao, Deni“, počela je da prede. „Umalo da te ne prepoznam ispod
sveg tog krzna. Pa, sada se osećam bolje. Gadno si mi povredio sujetu,
ali me bar nisi zaboravio.“
„Ovaj, drago mi je što te ponovo vidim“, počeo je da zamuckuje
Danijel, pometen njenim pozdravom.
Plavuša je prešla pogledom na Kevina. „Dobro, on može da ostane.“
„Na svega nekoliko noći“, rekao je Kevin. „A i mala mi je potrebna.“
„Znaš da ne volim žene u svom prostoru“, rekla je ravnim glasom
pogledavši Aleks pa Kevina.
„O, u redu je. Oli nije prava devojka“, uverio ju je Kevin.
Danijel je ispustio torbe i stigao da zakorači prema njemu pre nego
što ga je Aleks jednim slobodnim prstom uhvatila za leđa košulje.
„Ne sada“, promrmljala je.
Kejt - ili kako li se već rvala - slegla je ramenima, graciozno se
odvojila od kuhinjskog ostrva i doklizala do njih. S visine je odmerila
Aleks, što joj je bilo lako jer je bila dobrih petnaest centimetara viša.
„Šta ti se desilo s licem? Momak te udesio?“
Danijel se ukočio. Aleks nije bila sigurna šta je ovo - možda neka
teritorijalna stvar? Bila je to samo pretpostavka; Aleks nije imala
mnogo iskustva s drugim ženama. U dalekoj prošlosti propatila je
pored nekoliko nezrelih cimerki, dopala joj se šačica zaluđenica
naukom i umela je da proćaska s pokojom ženom koja je radila kao
pomoćno osoblje, a koja ne bi bežala kad je vidi. Uglavnom je radila s
muškarcima i nije znala pravila interakcije s bićima s dva X-
hromozoma. Kako nije znala šta da radi, odlučila se za istinu, premda je
verovatno trebalo da sačeka da vidi šta je Kevin rekao ovoj ženi.
„Ne, bio je to mafijaški ubica.“ Aleks je opipala vilicu, osetivši kako
joj zavoj zateže kožu. „O, a ove starije povrede nastale su kada je Kevin
pokušao da me ubije.“
„Da sam zaista pokušao da te ubijem, bila bi mrtva“, progunđao je
Kevin.
Aleks je zakolutala očima.
„Šta, ti bi još jednu rundu?“, upitao je Kevin. „Kad god želiš, srce.“
„Sledeći put ču te uspavati“, obećala je Aleks, „zauvek.“
Kevin se nasmejao - ne podsmešljivo, kao što je očekivala, ali sa
istinskim veseljem. „Vidiš li šta na šta mislim, Val?“
Žena je izgledala kao da se trudi da se ne nasmeje. „Dobro, probudio
si moje interesovanje. Ali imam samo jednu gostinsku sobu.“
„Oli ne smeta nedostatak luksuza.“
„Kako bilo“, rekla je žena. Očigledno je to bio pristanak. „Sklanjaj taj
nered iz moje dnevne sobe.“
Prošla je pored Danijela dok je prolazila pored njih. Krenula je uz
stepenice ne osvrnuvši se nijednom. Kimono je bio veoma kratak i oba
brata su je posmatrala delimično otvorenih usta.
„I ti si nju odbio?“, promrmljala je Aleks ispod daha.
Kevin ju je čuo i ponovo se nasmejao. „Hajde da sklonimo ove stvari
pre nego što nas sve izbaci napolje.“

Gostinska soba bila je veća od Aleksinog čitavog stana u Vašingtonu. A

ona nije živela u prčvarnici; njen stan su agenti za prodaju nekretnina
opisivali kao luksuzni. Međutim, ovo mesto je bilo nekoliko stepeni
iznad običnog luksuza, činilo se da je Kevin rekao istinu kada je rekao
da je žena prostitutka, ali Aleks nije imala predstavu da u toj branši
može toliko dobro da se zaradi.
Kevin je naslagao torbe uza zid.
„Oli, još imaš onaj svoj poljski krevet, zar ne? Pored kupatila se
nalazi ogromni garderober. Pogledaj da vidiš hoće li ti odgovarati.
Mogla bi tamo da postaviš jedan od onih kaučeva, ali bi možda najbolje
bilo da gledaš da što je moguće ređe srećeš Val.“
„Naravno da će Aleks spavati u krevetu“, rekao je Danijel.
Kevin je skeptično skupio obrve. „Zaista? Sada ćeš još početi i
viteški da se ponašaš prema Oli?“
„Ti kao da nikada nisi sreo našu majku.“
„Opusti se“, rekla je Aleks kada je Kevin počeo da peni.
„Dogovorićemo se.“
„U redu“, rekao je Kevin.
„Da li je trebalo da pažljivije biram reči?“, upitala je Aleks Kevina.
„Rekao si da joj se ne može verovati.“
Kevin je zatresao glavom. „Ne, u redu je. Val će nas možda sve
izbaciti na ulicu kada joj dosadimo, ali nas neće prodati. Kupio sam
njeno vreme i njenu diskreciju. Šta se desi kod Val, ostaje kod Val. Mora
da čuva reputaciju.“
„U redu“, složila se Aleks, premda nije bila sigurna da u potpunosti
razume Valinu politiku.
Prišao je vratima, a zatim zastao uhvativši rukom kvaku. „U
frižideru imate mnoštvo hrane ako ste gladni, a možemo nešto i da
poručimo.“
„Hvala“, rekla je Aleks. „Najpre ću srediti svoje stvari.“
„Da“, rekao je Danijel. „Hajde da se smestimo.“
Kevin je još sekundu oklevao, zatim je izašao napolje. „Uh, Deni,
samo sam želeo da kažem... drago mi je što te vidim. Drago mi je što si
bezbedan.“
Kao i pre, kada je odlazio s ranča, Kevin je izgledao kao da ne bi
imao ništa protiv zagrljaja. Danijel je stajao zbunjeno, a govorom tela
izražavao je podeljena osećanja.
„Da, pa, zahvaljujući Aleks“, rekao je Danijel. „I drago mi je što nisi
mrtav kao što je ona pomislila u jednom trenutku.“
Kevin se nasmejao. „Da, i meni. I još jednom ti hvala, trovačice.
Dužan sam ti.“
Nakon što se još jednom nasmejao, izašao je napolje ostavljajući
vrata odškrinuta za sobom.
Danijel se zagledao u Aleks, a zatim prišao vratima i tiho ih
zatvorio. Okrenuo se prema njoj, i očigledno je bilo da sledi rasprava.
Odmahnula je glavom i pokazala mu da pođe za njom dublje u
gostinsku sobu.
Na sekund ju je pogled na kupatilo naterao da zaboravi zašto je
pošla na ovu stranu. Kada veličine bazena bila je umetnuta u pod,
okružena mermerom i bledoplavim pločicama na zidu, koje su
svetlucale poput bledog mora. Tuš prečnika kamionske gume visio je s
tavanice.
„Kakvo je ovo mesto?“, prodahtala je Aleks.
Danijel je zatvorio vrata za njima. „Kejt - ili Val - po svemu sudeći,
veoma je uspešna.“
 „Misliš li da je zaista prostitutka, ili je to samo Kevin želeo da
ulepša priču?“
„Nisam došao ovamo da razgovaram o Val.“
Okrenula se prema njemu iskrivivši usne u stranu.
„Aleks, ne dopada mi se što ga lažem.“
„Ko je bilo šta slagao?“
„Dobro, što glumimo. Pretvaramo se da nismo ništa jedno drugom.“
Uzdahnula je. „Nisam spremna da se nosim s njegovim neizbežnim
ispadom. Dosta mi je stresa i ovako.“
„Moraćemo naposletku da mu kažemo. Zašto onda ne bismo to
odmah obavili?“
Video je kako joj se izraz menja dok je odmeravala opcije.
„Ti i dalje ne veruješ da to naposletku postoji kao opcija, zar ne?“,
optužio ju je.
„Pa... postoje realne šanse da ćemo ili on ili ja sledeće nedelje biti
mrtvi, pa čemu onda da talasamo?“
Danijel ju je naglo privukao u grub zagrljaj, koji je nekako bio više
prekoran nego utešan.
„Ne govori to. Ne mogu da podnesem da slušam da tako govoriš.“
„Izvini“, rekla je u njegovu košulju.
„Možemo pobeći. Noćas. Sakrićemo se. Ti znaš kako da se kriješ.“
„Možemo li bar sačekati da odspavamo i jedemo?“, upitala je tužno.
Nevoljno se nasmejao njenom tonu. „Pretpostavljam da bih mogao
da ti učinim toliko.“
Na trenutak se naslonila na njega, poželevši ponovo da je beg
ispravna opcija. To je zvučalo mnogo lakše, gotovo spokojno.
„Hajde da izađemo odavde držeći se za ruke“, predložio je Danijel,
„a onda bismo mogli malo da se ljubimo na kauču.“
„Najpre jelo pa spavanje. Neću da se nosim s posledicama velikog
razotkrivanja dok ne budem bila sigurna da sam razmotrila sve oblike
koje bi povratna reakcija mogla da poprimi, i da li bi trebalo da budem
pritom naoružana - zapravo, koliko bi trebalo da budem naoružana. Ne
mogu čak ni da razmišljam ispravno u ovom trenutku.“
„U redu“, rekao je. „Daću ti vremena večeras jer znam koliko si
iscrpljena. Ali vratićemo se na ovo ujutro i nameravam da budem
veoma nefleksibilan.“
„Hoće li i Kevin spavati ovde s nama?“, zapitala se. „Žena je rekla da
je ovo jedina slobodna soba. To nam neće olakšati raspravu.“
„Sumnjam.“ Na osnovu njegovog glasa zaključila je da je zakolutao
očima pa se povukla da ga pogleda. Nije je pustio, ali je spustio ruke na
njen struk.
„O, misliš da je htela da kaže da je ovo jedina prazna dodatna soba?“
„Ne, mislim da je on u sobi s njom.“
Nabrala je nos. „Zaista? Nisam stekla utisak da joj se on mnogo
dopada.“
„Nikada se on ne dopada mnogo ženama.“
I dalje nije bila ubeđena. „Ali... mogla bi naći mnogo boljeg.“
Danijel se nasmejao. „Neću ti tu protivurečiti.“
 POGLAVLJE 24

Valin ogromni dvokrilni frižider bio je mnogo bolje opremljen od

Arnijevog. Zapravo, bio je bolje opremljen od frižidera u nekom
restoranu. Činilo se kao da namerava da nahrani još tuce gostiju -
premda, po svemu sudeći, nije bila obaveštena da Aleks i Danijel
postoje sve dok joj se nisu pojavili na pragu.
Ova nepodudarnost je malo smetala Aleks, ali ne dovoljno da je
odvrati od činije s grožđem. Imala je osećaj da nije pojela ništa sveže
već nedeljama, premda zapravo nije prošlo toliko vremena. Činilo joj se
da je od boravka na ranču proteklo nekoliko meseci. Strašno joj je teško
bilo da pojmi koliko je zapravo malo vremena prošlo.
Aleks je sela na ultramodernu čistobelu barsku stolicu. Nije bila
naročito udobna.
Danijel je pevušio od zadovoljstva dok je pregledao pribor u kuhinji.
„Ovo se zove kuhinja“, promrmljao je. Počeo je da pregleda donje fioke i
procenjuje šerpe i tiganje koji su mu bili na raspolaganju.
„Raskomotili smo se, zar ne?“
Danijel se naglo uspravio. Aleks je ruka u kojoj se nalazilo zrno
grožđa zastala na pola puta do usta.
Val je ušla u prostoriju smejući se, još u kratkom kimonu. „Opustite
se. Sve je to za vas. Ja zapravo i ne koristim ovu prostoriju.“
„Uh, hvala“, rekao je Danijel.
Slegla je ramenima. „Kevin je sve to platio. Dakle, voliš da kuvaš?“
„Volim da petljam po kuhinji.“
„Preterano je skroman“, rekla joj je Aleks. „On je vrhunski kuvar.“
Val se toplo nasmešila Danijelu dok je protezala gornji deo tela
preko kuhinjskog ostrva, bradom gotovo dotičući mermer. „Pa, to je
lepo. Nikada pre nisam imala kuvara u kući. To mi zvuči... zabavno.“
Aleks se zapitala kako je Val uspela da ubaci toliko različitih
nagoveštaja u jednu tako običnu reč.
„Uh, pretpostavljam da si u pravu“, rekao je Danijel porumenevši
malo. „Gde je Kevin?“
„Otišao je da prošeta psa.“
 Val se okrenula prema Aleks, a Aleks se pripremila da se brani od
neke agresije.
„Pitala sam Kevina za tebe. Kevin mi kaže da si ga mučila.“ Val je
prstom pokazala Danijela.
„Ah, pa, to je, tehnički gledano, tačno. Ali je u pitanju bio slučaj
pogrešnog identiteta.“
Valine oči su zasjale interesovanjem. „Šta si mu radila? Jesi li ga
palila?“
„Molim? Nisam, ne... Uh, koristila sam injekcije. Smatram da su
efikasnije, i ne ostavljaju ožiljke.“
„Hmm.“ Val se na mermernoj ploči okrenula na bok tako da je sada
ponovo gledala u Danijela, a zatim je položila glavu na ruku. Kimono se
u toku ovog manevra delimično pomerio i Aleks je pretpostavljala da
se Danijelu pruža veoma zanimljiv pogled. Stajao je zbunjeno jednu
ruku držeći na vratima frižidera.
„Da li je bilo bolno?“, upitala je Val.
„Bolnije nego što sam i zamisliti mogao“, priznao je Danijel.
Činilo se da je Val fascinirana. „Jesi li vrištao? Jesi li preklinjao? Jesi
li se previjao od bolova?“
Danijel nije mogao a da se ne nasmeši njenom entuzijazmu.
„Verujem da sam radio sve od navedenog. O, i plakao sam kao malo
dete.“ I dalje se smešeći, iznenada se opustivši, okrenuo se prema
frižideru i počeo da pretura po njemu.
Val je uzdahnula. „Zaista bih volela da sam mogla to da vidim.“
„Privlači te mučenje?“, upitala je Aleks skrivajući zabrinutost. Mogla
je i očekivati da će ih Kevin smestiti s patološkim sadistom.
„Ne privlači me mučenje samo po sebi, ali zaista je opojna ta vrsta
moći, zar ne?“
„Pretpostavljam da nikada na to nisam gledala na taj način...“
Val je nagnula glavu gledajući Aleks s neskrivenim interesovanjem.
„Zar se ne svodi sve na moć?“
Aleks se na trenutak zamislila. „Ne prema mom iskustvu. Kada mi je
to bio posao, iskreno - sada zvuči naivno, čak i meni samoj - zaista sam
se trudila da spasem ljude. Uvek je mnogo toga bilo na kocki. Bilo je
stresno.“
Val se zamislila na ove njene reči i napućila usne. „To zaista zvuči
naivno.“
Aleks je slegla ramenima.
„Nikada nisi osetila uzbuđenje? Zato što imaš kontrolu?“ Val ju je
prodorno gledala krupnim očima boje lapisa.
Aleks se zapitala da li se ljudi ovako osećaju kod psihijatra - da li
osećaju ovu neodoljivu potrebu da pričaju. Ili je ovo možda više bilo
nalik na ležanje na Aleksinom stolu. „Mislim... možda. Na prvi pogled, ja
nisam opasna osoba. Pretpostavljam da je bilo trenutaka kada sam
cenila... ukazano poštovanje.“
Val je klimnula. „Naravno. Reci mi, jesi li ikada mučila ženu?“
„Dva puta... pa, jednom i po.“
„Objasni.“
Danijel je naginjao glavu unazad dok je podešavao plamen pod
roštiljem na šporetu, ali pažljivo ih je slušao. Aleks nije volela da priča o
ovome pred njim.
„Prvoj devojci nisam zapravo morala ništa da uradim. Počela je da
priznaje i pre nego što sam je vezala za sto. Nije joj ni bilo mesto u
mojoj laboratoriji - i najobičnije ispitivanje bi dalo isti rezultat.
Sirotica.“
„Šta je priznala?“
„Jedna teroristička ćelija pokušavala je da silom vrbuje ljude za
bombaše-samoubice u Njujorku. Kidnapovali bi nečiju porodicu u
Iranu - u ovom slučaju njene roditelje - i pobili taoce ukoliko osoba ne
uradi kako joj je rečeno. NSA je uspela da ovlada situacijom pre nego
što je i jedna bomba detonirana, ali su izgubili nekoliko taoca.“
Uzdahnula je. „Uvek je krvavo kada su teroristi u pitanju.“
„Šta je s drugom?“
„To je bila sasvim drugačija situacija. Bila je trgovac oružjem.“
„Da li ju je bilo teško slomiti?“
„Bila mi je jedan od najtežih slučajeva u karijeri.“
Val se nasmešila kao da joj je odgovor silno bio po volji. „Uvek sam
mislila da žene mogu da podnesu mnogo više bola nego takozvani
snažniji pol. Muškarci su zapravo samo velika deca.“ Zatim je
uzdahnula. „Terala sam muškarce da preklinju, terala sam ih da se
previjaju, možda je pokoji i suzu pustio, ali niko nikada nije plakao kao
dete.“ Durljivo je isturila punu donju usnu.
„Sigurna sam da bi to uradili kada bi to zatražila od njih“, ohrabrila
ju je Aleks.
Val se nasmešila svojim blistavim osmehom. „Verovatno si u
pravu.“
Danijel je sada nešto seckao. Aleks je zaključila da bi trebalo da
uspori s grožđem. Večeru sigurno vredi čekati. Val se ponovo okrenula
na bok da ga posmatra, a Aleks je iznenada osetila potrebu da joj
skrene pažnju.
„Ovo je prelepa kuća.“
„Jeste, zar ne? Jedan prijatelj mi ju je poklonio.“
„O, da li često boravi ovde?“ Koliko će ljudi saznati za njih? Već je
bila glupo i besmisleno iskrena prema ovoj neobičnoj ženi. Sigurno će
joj se to obiti o glavu.
„Ne, ne, Džang i ja smo raskinuli davno. Bio je preterano dosadan.“
„I dozvolio ti je da zadržiš kuću?“
Val je pogledala u Aleks u neverici. „Dozvolio mi? Kakav bi to poklon
bio da se ne vodi na moje ime?“
„U pravu si“, složila se Aleks žurno.
„Šta si ono pričala ranije, o tome kako si sredila Kevina?“
„O, mogu li ja da ispričam priču, molim te?“, ubacio se Danijel. „Ta
mi je omiljena.“
Danijel je rastegao priču, koristeći je da od Val izmami smeh i
uzdahe. Predstavio je situaciju tako da se činilo da je Aleks daleko bolje
vladala situacijom nego što je bio slučaj i izmislio je one delove priče za
vreme kojih nije bio budan. Priča je bila bolja kada se ispriča na njegov
način, morala je da prizna. Valin izraz lica je, dok je posmatrala Aleks,
sada bio potpuno drugačiji nego kada su se srele.
A zatim je večera bila gotova i Aleks je prestala da mari za sve
ostalo. Odavno nije jela crveno meso, pa je na trenutak prevladala njena
mesožderska priroda. Kada ju je pomama napustila, primetila je da je
Val ponovo posmatra fascinirano.
Aleks je spustila pogled - Danijel je i pred Val spustio tanjir, ali je
ona pojela svega nekoliko zalogaja svog odreska.
„Da li uvek jedeš tako mnogo?“ upitala je Val.
„Kada mi je hrana dostupna, uglavnom. Kada Danijel kuva,
definitivno.“
Val je skupila oči. „Kladim se da se ni gram ne ugojiš, zar ne?“
„Ne znam. Ali mora da se bar nekad ugojim, zar ne?“
„Da li ti uopšte imaš vagu?“ upitala je.
„Imam vagu koja meri miligrame“, odgovorila je Aleks zbunjeno.
Val je dunula i ustalasala kosu na čelu. „Ljudi sa prirodno brzim
metabolizmom me gadno nerviraju.“
„Šališ se?“, upitala ju je Aleks odmerivši je od glave do pete. „Ti se
meni žališ zbog razlika u mom i tvom genetskom nasleđu?“
Val ju je gledala nekoliko sekundi, a zatim se nasmešila i odmahnula
glavom. „Pa, pretpostavljam da devojka ne može imati baš sve.“
„A ti si izuzetak koji potvrđuje pravilo.“
„Mislim da mi se dopadaš, Oli.“
„Hvala, Val. Ali ime mi je Aleks.“
„Kako bilo. Znaš, imaš ti mnogo neostvarenog potencijala. S
pristojnom frizurom, malo šminke i silikonima srednje veličine, dobro
bi prošla.“
„Uh, mislim da i ovako sasvim solidno prolazim, hvala. Od života
očekujem manje. To mnogo olakšava stvari.“
„Ozbiljno, sama se šišaš, zar ne?“
„To mi je jedina opcija.“
„Veruj mi, to nikako nije jedina opcija.“ Pružila se preko radnog dela
i pokušala da dotakne kosu koja je Aleks upadala u oči, ali se Aleks
povukla. Međutim, istina je da je došlo vreme za skraćivanje kose.
Val se okrenula prema Danijelu koji se, dok je dovršavao obrok,
trudio da bude neupadljiv naslonivši se na radni deo odmah iza Val,
gotovo kao da se skriva od nje. Pa, Aleks je to mogla da razume. A i
potpuno je razumela zašto je Val Danijelu bila zastrašujuća prilikom
prvog sastanka.
„Podrži me, Deni. Zar i ti ne misliš da bi Oli mogla biti lepa kada bi
pokušala?“
Danijel je zatreptao kao i uvek kada bi ga neko iznenadio. „Ali Aleks
je i sada lepa.“
„Kakav džentlmen. Kao da si neka izopačena verzija Kevina.“
„Shvatiću to kao kompliment.“
„To i jeste kompliment. Možda i najbolji koji sam ikada udelila“,
složila se Val.
„Koliko ga dugo poznaješ?“, pitao je Danijel.
„Predugo. Ne znam zašto mu otvaram vrata svaki put kada dotrči.
Pretpostavljam da to ima veze s moći.“ Slegla je ramenima, a svileni
ogrtač joj je skliznuo s jednog ramena niz ruku. Nije ga vratila. „Dopada
mi se kada neko tako snažan mora da radi ono što mu kažem.“
Začuo se ključ u ulaznim vratima. Aleks je ustala sa stolice, svi
mišići su joj se napeli. Val je posmatrala kako Danijel gleda Aleks pa i
on napinje mišiće spreman da sledi njen primer.
„Vas dvoje ste smešni“, promrmljala je.
Ajnštajn je dahćući utrčao u kuhinju, a Aleks se opustila.
Val je pogledala psa, koji je isplazio jezik i željnim očima ih gledao.
„Da li želi nešto?“
 „Verovatno je žedan“, rekla joj je Aleks.
„Oh!“ osvrnula se po kuhinji, a zatim uzela ukrasnu kristalnu činiju
sa sredine kuhinjskog ostrva i napunila je pod česmom u sudoperi.
Ajnštajn joj je zahvalno liznuo ruku, a zatim počeo da pije vodu.
„Miriše dobro“, prokomentarisao je Kevin kada se pojavio iza ugla.
„Možeš da dovršiš moj deo“, rekla je Val i ne gledajući ga. „Ja sam
završila.“ Eksperimentalno je pomilovala jedno Ajnštajnovo uvo.
Kevin se opušteno naslonio na kuhinjsko ostrvo, izgledajući sasvim
ležerno dok je navaljivao na Valinu hranu. „Da li se svi lepo slažu?“
„Bio si u pravu“, odgovorila je Val.
Kevin se trijumfalno nasmešio. „Rekao sam ti da ti neće biti
dosadna.“
Val se uspravila i uzvratila mu osmeh. „Po prirodi stvari moram se
lepo slagati sa svakim ko je tebe vezao lancem za pod.“
Kevinovog osmeha je nestalo. „Bilo je nerešeno!“
Val je zabacila glavu i nasmejala se, a dugački vrat joj je izgledao
tanano poput labudovog.
Danijel se okrenuo prema sudoperi i počeo da traži tečnost za
pranje sudova. Aleks mu se smesta pridružila, pronalazeći utehu čak i u
početnim koracima njihove uobičajene rutine. Ponovo se našla u
nepoznatom, daleko izvan svog domena, nije bila sigurna ni u šta i nije
bila bezbedna, ali kada je Danijel pored nje, može da se izbori s tim. On
je bio poput gas-maske - osnovne zaštite. Nasmešila se u sebi misleći
kako se njemu to poređenje ne bi naročito dopalo, Pa, ona nije bila
romantičan tip.
„O, ne muči se s tim, mili“, rekla je Val Danijelu. „Svakog jutra dolazi
momak koji sprema kuću.“
Alekse je značajno pogledala Kevina, što je Val primetila. „Ostaviću
mu poruku na pultu pa neće ulaziti u vaše sobe“, uverila ju je Val.
„Znam da je sve ovo velika tajna. Ne brinite, ja vas neću razotkriti.“
„Ne smeta mi“, rekao je Danijel. „Pranje sudova me opušta.“
„Šta je ovaj tvoj brat?“, upitala je Val Kevina. „Mogu li da ga
zadržim?“
Aleks se nasmešila kada je videla kako se Danijelu oči šire u panici,
ali je verovala da ga Val nije videla jer nije podizao glavu. Pružio je
Aleks čiste hvataljke, o ona ih je obrisala kuhinjskom krpom, koja je na
dodir bila poput svile i verovatno je bila ukrasna. Imala je osećaj da Val
nije marila za takve stvari.
„Nije on tvoj tip“, odgovorio joj je Kevin.
 „Ali ja imam mnogo tipova, zar ne?“
„Pošteno, ali mislim da ti ne bi dugo držao pažnju.“
Uzdahnula je. „Retko se to kada dešava.“
„Dakle, uh, da se vratimo na momka koji održava kuću - u koje
vreme stiže, odlazi i tako to?“, upitala je Aleks.
Val se nasmejala. „Ti sve veoma ozbiljno shvataš.“
„Ljudi se ozbiljno trude da me ubiju.“
„To mora da je iritantno“, rekla je opušteno. „Kada sam ja kod kuće,
Raul dolazi rano i odlazi brzo. Neće vas čak ni probuditi. Dobar je.“
„U tom slučaju ću zaključati vrata.“
„Ako želiš.“
„Nećemo sutra dugo spavati, Oli“, ubacio se Kevin. „Mnogo toga
moramo da pripremimo pre nego što krenemo u akciju, i ne želim da
nepotrebno traćimo vreme.“
„Daj joj jedno jutro slobodno“, insistirao je Danijel. „Čitave nedelje
vozi po čitavu noć, spava na stražnjem sedištu automobila. Potreban
joj je odmor.“
Kevin je napravio zgađenu grimasu. „Nije ona dete, Deni. Veliki
klinci imaju posla.“
„Nije problem“, rekla je Aleks žurno. Pogledala je sat na rerni; bilo je
svega sedam sati. „Sada svakako idem da spavam, pa sam sigurna da ću
ustati mnogo pre nego što Raul stigne.“
„Pokazaću ti svoj inventar da bi mi rekla šta će ti još biti potrebno.
Imam i video snimak tvog subjekta, koji sam siguran da želiš da
pregledaš, a zatim...“
„Sutra, Kevine“, prekinula ga je Aleks. „A sada na spavanje.“
Kevin je bučno udahnuo kroz nos i zakolutao očima prema tavanici.
Aleks je umalo uzela Danijela za ruku dok je izlazila iz kuhinje.
Morala je da savije prste u pesnicu u nadi da Kevin nije primetio njen
pokret. Bilo joj je ovo sasvim neprirodno i znala je da je i Danijel to
osetio. Pratio ju je u stopu, gotovo kao da se bavi mišlju da uradi nešto
čime će podstaći razgovor - a možda čak i raspravu - koji je želela da
izbegne. Ubrzala je korak, ali uzalud. Danijelove noge bile su suviše
dugačke da bi uspela da stekne ma kakvu prednost u odnosu na njega.
Osećala se mnogo bolje kada je čula kako zatvara vrata za sobom i
kada je čula kako je brava kliznula u ležište.
„Hvala“, rekla je okrećući se da ga zagrli oko struka.
„Samo zato što smo iscrpljeni“, podsetio ju je, „sutra ću biti mnogo
uporniji.“
 Zaista je bila mrtva od umora pa je obavila samo najvažnije. Nije
želela da se muči da ponovo stavlja zavoj na lice, pa je odlučila da pusti
kožu da diše tu noć. Rana je i dalje bila jarkocrvena i natečena, a šavove
u njenom uhu - premda je koristila konac u boji kože - nije bilo moguće
ne videti. Ali činilo se da će se dva dela njene ušne resice ipak spojiti.
Imaće gadan ožiljak, ali u ovom trenutku nije želela da razmišlja o
tome.
Pomislila je da namesti poljski krevet u garderoberu, čisto da
zamaže svima oči, ali je odlučila da to može da čeka do jutra. Nije da će
Kevin krenuti u proveru sobe. Takođe je pomislila da bi trebalo da
razvuče oko vrata crevo za gas. AU zaključila je da nema snage i
smatrala je da će svaki uljez najpre pogledati u glavnu spavaću sobu,
ako uspe da prođe pored Ajnštajna. Zadovoljila se time što je na noćni
stočić stavila zig zauer i pojas.
Danijel je legao u postelju pre nje, ali je i dalje bio budan.
„Šta misliš, da izvadim pušku?“ upitao je.
„Soba jeste velika, ali je malo tesna za pušku. Mogu da odem po
dvocevku.“
Pogledao ju je očajno. „Šalio sam se.“
„O, dobro.“
Raširio je ruke. Isključila je lampu i smestila se na svoje uobičajeno
mesto. Krevet je bio smešan - nekakva vrsta mekog oblaka, koji je
verovatno bio napravljen od upredenog zlata i grive jednoroga.
„Laku noć, Aleks“, prošaputao joj je u kosu, a zatim je zaspala.

Napolju je još uvek bio mrak kada se probudila; bleda svetlost, koja je
sijala oko ivica roletni, bila je neprirodne žutozelene boje gradskih
svetala. Nije videla sat, ali je pretpostavljala da je oko četiri ujutro.
Odspavala je dovoljno i odmorila se solidno. Bilo joj je drago zbog toga;
dan će biti dug. Godinama je već samo bežala i preživljavala. Sada je
morala da primeni proaktivniji pristup i užasavala se toga. Doživela je
jednu nekarakteristićnu avanturu u Teksasu, ali je za to krivila skok
adrenalina u datom trenutku i nepoznati osećaj odgovornosti za
drugoga. Nije to bilo nešto što bi ikada planirala da uradi.
I zato, kada je Danijel, koga je njeno meškoljenje probudilo, počeo
da je ljubi, nije imala ništa protiv da se još malo zadrži u postelji.
Pitala se kakav bi osećaj bio ponovo biti normalna osoba. Moći
očekivati da se ovakva jutra - buđenje pored nekoga koga je odabrala -
redovno ponavljaju.
Obavljati dnevne poslove, sigurna da će na kraju dana leći u istu
postelju, sa istom osobom. Podozrevala je da mnogi ne umeju da cene
ovu sigurnost dok je imaju. Ona je isuviše svakodnevna za njih, uzimaju
je zdravo za gotovo, ne smatraju je za nešto na čemu bi trebalo da su
zahvalni.
Pa, nije mogla da računa na još jedno ovakvo jutro, ali je mogla da
bude zahvalna na ovom.
Povukla je njegovu majicu i izvukla njegove ruke iz svoje kose
dovoljno dugo da mu je skine. Svukla je i svoju majicu, željna dodira
njegove kože na svojoj. Njegovi poljupci su, premda su u početku bili
nežni, postajali sve neobuzdaniji, premda je gotovo mogla da ga čuje
kako podseća sebe da mora da bude pažljiv s njom. Nije želela to.
Uzvratila mu je poljubac na način koji je trebalo da ga natera da
zaboravi na obzir.
Nije bilo nikakvog zvuka, nikakvog upozorenja. Nije čula okretanje
brave niti otvaranje vrata. A onda je, iznenada, čula metalni škljocaj
osigurača pištolja svega nekoliko centimetara od svoje glave. Sledila se
i osetila kako se i Danijel zamrzao u mestu. Nije bila sigurna da li je
prepoznao tiho škljocanje, kao što ga je ona prepoznala, ili je samo
imitirao njenu reakciju.
Na osnovu zvuka znala je da je uljez bliže pištolju na noćnom
stočiću nego ona. Proklela je sebe što je zanemarila osnovne mere
bezbednosti i pokušala da osmisli korake koji su joj u ovoj situaciji bili
mogući. Možda će, ako bi pokušala da se okrene i udari nogom pištolj,
Danijel imati dovoljno vremena da se skloni.
A zatim je uljez progovorio.
„Udalji se od civila, ti otrovna mala zmijo.“
Ispustila je dah koji je zadržavala. „Hu! Ha! U redu. Ah! Hajde sada
spusti pištolj, psihopato!“
„Tek kada se skloniš s mog brata.“
„Ovo je mnogo više od prelaženja granice primerenosti, ne znam
čak ni kako da to nazovem“, rekao je Danijel oštro. „Jesi li obio bravu?“
„Deni, slušaj me, ponovo te je drogirala. To se ovde dešava.“
„Kao da bih trošila ograničene zalihe u rekreativne svrhe“,
promrmljala je. Skotrljala se, povukla pokrivač do brade i pružila ruku
prema lampi. Osetila je hladnu cev pištolja na slepoočnici.
„Smešan si“, rekla mu je i upalila svetlo.
 Kevin se udaljio trepćući na svetlosti. I dalje je dugačku cev s
prigušivačem držao uperenu u njenu glavu.
Krevet se zanjihao kada je Danijel vešto preskočio preko nje i
postavio se između nje i Kevina. „Šta to radiš? Sklanjaj pištolj!“
„Deni, ne znam šta ti je dala, ali izbacićemo to iz tebe, obećavam.
Hajde, pođi sa mnom.“ ✓
„Ako znaš šta je dobro za tebe, okrenućeš se i otići, ovog časa.“
„Spašavam te.“
„Hvala ti, ali nemoj. Sasvim sam bio zadovoljan onim što sam radio
pre nego što si me nepristojno prekinuo, i želeo bih da nastavim s tim.
Zatvori vrata kada budeš izlazio.“
„Šta se desilo?“, upitala je Aleks navlačeći majicu. Nije bilo vremena
za ovakve prepirke. Kevin je na sebi imao samo donji deo pidžame,
tako da ma šta bio katalizator, nije imao vremena da se pripremi. Nije
ličilo na Kevina da dozvoli da mu nešto - čak ni nešto što mu je u
ovolikoj meri mrsko - odvuče pažnju ukoliko je došlo do nevolje.
Nagnula se pored Danijela da uzme pojas koji je stavila oko struka dok
je govorila. „Moramo li da krenemo?“, zatim je uzela zig i stavila ga za
pojas na leđima.
Kevin je polako spustio pištolj, izgledao je manje samouvereno
suočen s njenom praktičnošću.
„Nisam joj verovao pa sam došao da proverim“, priznao je iznenada
se postidevši. „Nisam želeo da Deni sazna da sam bio ovde.“
„Njoj?“, upitao je Danijel.
„Val... rekla je da ste zajedno. Bila je tako sigurna u sebe. Rekao sam
da nema šanse.“ U glasu mu se na kraju ponovo začuo bes.
Danijel je izdahnuo iziritirano. „Pa, nadam se da ste opkladili. I da
su posledice gubitka opklade veoma ponižavajuće.“
„Ovo mi je dovoljna kazna“, promumlao je Kevin.
„Ozbiljno ti kažem“, rekao je Danijel, „Kevine, napolje!“
„Ne mogu da verujem, Deni. Šta ti je na pameti? Nakon onoga što ti
je uradila?“
Danijel je i dalje stajao između Aleks i Kevina, pa nije mogla da mu
vidi lice, ali je iznenada začula osmeh u njegovom glasu. „Trebalo bi da
si silan, opasan. A sada hoćeš da mi kažeš da bi dozvolio da se malo
bola ispreči između tebe i žene koju želiš? Zaista?“
Kevin je zakoračio unazad i bilo mu je potrebno nekoliko sekundi
da odgovori. „Ali zašto? Zašto želiš nju?“ Besa je nestalo; kada je
pogledao Aleks, u očima mu se videla samo zbunjenost.
 „Objasniću ti kada odrasteš. A sada, poslednji put, napolje, ili ću“,
pružio je dugačku ruku iza leđa i uzeo Aleksin pištolj, „pucati u tebe!“
Uperio je pištolj u Kevinove grudi.
„Uh, na tom pištolju je sklonjen osigurač“, promrmljala je Aleks.
„Računam na to“, odgovorio je Danijel.
Kevin ih je prodorno pogledao - Danijel je sigurnom rukom držao
pištolj, a Aleks ga je posmatrala iza njegove ruke - a zatim je ispravio
ramena.
Prst slobodne ruke uperio je u Aleks. „Ti. Samo... prestani...“ Mahnuo
je rukom široko obuhvatajući njih dvoje i krevet. „Sve ovo. Krećemo za
petnaest minuta. Budi spremna.“
Zatim je uperio prst u Denija. „Ja...“ Uzdahnuo je duboko, odmahnuo
glavom, okrenuo se i izašao napolje. Nije se potrudio da ih zatvori za
sobom. „Dođavola, Val!“, povikao je idući kroz mračni hodnik kao da je
sve ovo nekako njena krivica. Ajnštajn je zalajao sa sprata.
Aleks je uzdahnula i protegla se. „Pa, to je prošlo otprilike kako sam
i očekivala. Nije bilo pucnjave - rekla bih da je ovo najbolji mogući
scenario.“
„Kuda ćeš?“, upitao je Danijel.
„Da se istuširam. Čuo si čoveka. Petnaest minuta.“
„Ali gluvo je doba noći!“
„Taman da bolje sakrijem lice. Nisi umoran, zar ne? Mislim da smo
odspavali najmanje devet sati“
Danijel se namrštio. „Nisam ni najmanje umoran.“
„Pa, u tom slučaju..“ Krenula je prema vratima kupatila.
„Čekaj.“
Danijel je skočio razbarušivši sebi kosu dok je prilazio vratima
sobe. Zatvorio ih je, a zatim ih ponovo zaključao.
„Koja je svrha?“ upitala je Aleks.
Danijel je slegao ramenima. „Tuše!“
Prišao joj je i zagrlio oko nadlaktica, držeći je čvrsto. „Nisam bio
spreman da ustanem iz kreveta.“
„Kevin neće kucati“, podsetila ga je. „Verovatno mi neće dati ni
punih petnaest minuta.“
„Ne dopada mi se da njemu prepustim da donosi odluke. A nisam
bio spreman ni da tebe pustim da ustaneš iz kreveta.“
Sagnuo je glavu da je poljubi, prelazio je rukama preko njenih
ramena i naposletku joj obuhvatio šakama lice. Znala je da on ne bi,
pod normalnim okolnostima, morao dugo da je ubeđuje. Ali ovo nisu
bile normalne okolnosti, a pomisao da bi Kevin svakog časa mogao da
uđe u sobu - verovatno s pištoljem u ruci - ublažila je njenu reakciju.
Povukla se. „A šta kažeš da napravimo kompromis?“
Uputio joj je pogled u kom se nije videlo preterano oduševljenje.
„Kategorički odbijam da pristanem na bilo kakav kompromis zarad
Kevina.“
„Mogu li, molim te, da ti bar iznesem slučaj, pre nego što ga
odbaciš?“
Izraz na licu mu je i dalje bio strog, ali je videla da želi da se
nasmeši. „Uradi šta moraš, ali nećeš me pokolebati.“
„Vreme nam je ograničeno, i oboje moramo da se okupamo. Pod
onaj tuš, ili bolje rečeno, u bazen, može lako da stane dvoje - pa,
zapravo, moglo bi da stane dvanaestoro - pa mi je palo na pamet da
bismo mogli da radimo više stvari odjednom.“
Nemilosrdnog izražaje nestalo. „Ovog časa povlačim protivljenje i
nudim ti svoju punu saradnju.“
„I mislila sam da ćeš imati takav stav.“
 POGLAVLJE 25

„Jer nema razloga da ti ideš“, pobunio se Kevin.

Kevin je prekrštenih ruku stajao ispred vrata lifta, isprečivši se
ispred pozivnog dugmeta.
„Zašto?“, upitao je Daniel.
„Nećeš učestvovati u napadu, Deni, pa nema potrebe da učestvuješ
ni u pripremama.“
Danijel je stegao ljutitu grimasu.
„Ne škodi da...“, počela je Aleks blago.
„Samo što bi neko mogao da mu vidi lice“, zarežao je Kevin.
„Misliš tvoje lice?“, usprotivila se.
„Ja sam dovoljno pametan da spustim glavu.“
Danijel je zakolutao očima. „Voziću se u gepeku ako želiš.“
Kevin ih je na jedan dug trenutak posmatrao. „Hoćete li mi dozvoliti
da se koncentrišem?“
„Kako to misliš?“ upitala je Aleks.
Kevin je sklopio oči; činilo se da želi da se smiri. Udahnuo je vazduh
na nos, a zatim pogledao Danijela.
„Evo koje uslove moraš da zadovoljiš da bi nam se pridružio na ovoj
veoma dosadnoj standardnoj vežbi izviđanja: niko neće reč reći o
onome što se jutros desilo. Ne želim da me neko primora da se setim
mučnih stvari koje sam video. I neće se voditi nikakav razgovor koji bi
mogao da aludira na gorepomenute mučne stvari. Ovo je posao, i
ponašaćete se s tim u skladu. Dogovoreno?“
Danijelov vrat počelo je da obliva rumenilo. Bila je sigurna da će
pomenuti činjenicu da Kevin ne bi ništa video da nije provalio u
zaključanu sobu usred noći. Pre nego što je Danijel stigao da se pobuni,
Aleks je rekla. „Dogovoreno. Primereno profesionalno ponašanje.“
Kevin je gledao čas jedno, čas drugo, ponovo odmeravajući
situaciju. Nakon jedne sekunde pozvao je lift.
Danijel joj je uputio pogled kojim joj je rekao: Šališ se! - a Aleks je
slegla ramenima.
„Ni to ne dolazi u obzir!“, naredio je Kevin, premda im je i dalje bio
okrenut leđima.
„Šta je sada bilo?“, požalio se Danijel.
„Osećam kako i bez reči komunicirate. Prestanite!“

Bila je to tiha vožnja u običnom crnom sedanu. Nije znala da li je to

Valin automobil ili nešto što je Kevin usput nabavio. Činilo joj se da nije
u Valinom stilu, ali je možda i ona ponekad želela da bude neupadljiva.
Aleks su se dopadali jako zatamnjeni prozori. Osećala se manje
izloženo dok je sedela u kolima s kačketom navučenim na lice i zurila u
mahom usnuli grad. Krenuli su dovoljno rano da izbegnu jutarnji špic.
Kevin je vozio kroz zapušteniji deo grada - koji je više ličio na kraj u
kakvom je očekivala da će naći skrovište. Skrenuo je prema ogromnoj
ograđenoj skladišnoj zoni, u kojoj su se uglavnom nalazili ogromni
brodski kontejneri. Nije bilo stražara, samo tastatura i teška metalna
kapija s kolutovima bodljikave žice na vrhu. Kevin ih je odvezao do
mesta blizu stražnjeg dela ograđene parcele i parkirao iza prljavog
narandžastog kontejnera.
Činilo se da je parcela prazna, ali je Aleks ipak oborila glavu i trudila
se da joj se u hodu ne vidi da je žena dok su išli prema širokim
dvokrilnim vratima, koja su sačinjavala prednji zid kontejnera. Kevin je
uneo složen niz brojeva u masivni pravougaoni katanac, a zatim ga
sklonio. Povukao je vrata za svega jedan metar i mahnuo im da uđu.
Zavladala je mrkla tama kada je zatvorio vrata za sobom. Čuo se
tiho škljocaj, nakon čega su zasijala led creva, koja su oivičavala pod i
tavanicu.
„Koliko tačno Betmenovih pećina ti imaš?“, upitala je Aleks.
„Svega nekoliko ovde-onde, gde bi mi mogle zatrebati“, rekao je
Kevin. „Ova je pokretna, tako da mi je to od velike koristi.“
U Kevinovom brodskom kontejneru zalihe su bile tesno nabijene,
ali kompulzivno organizovane. Kao i u ambaru u Teksasu, sve je imalo
svoje mesto.
Šine na kojima je visila odeća - zapravo kostimi - bile su uglavljene
uza zid pored dvokrilnih vrata. Bila je sigurna da je to urađeno
namerno - ako bi neko virnuo kroz odškrinuta vrata, video bi samo
odeću. Prosečan posmatrač ne bi o tome dalje ni razmišljao. Pažljivi
posmatrač bi možda pomislio kako je čudno da na istoj šini, jedna
pored druge, vise uniforme svih rodova vojske, zajedno s radničkim
kombinezonima i zvaničnim uniformama nekoliko komunalnih službi,
da se ne spominju odrpane beskućničke rite, koje su visile nekoliko
metara dalje od reda tamnih poslovnih odela, među kojima je bilo
jeftinih odela iz robne kuće i skupocenih armiranih. S ovakvom
odećom čovek je mogao da se uklopi u okolinu u brojnim situacijama.
Rekviziti su se nalazili u kutijama iznad odeće - aktovke i blokovi,
kutije za alat i koferi. Cipele su bile u providnim plastičnim kutijama
ispod odeće.
Iza kostima bili su postavljeni duboki metalni ormarići koji su se
pružali od poda do plafona. Kevin joj je pokazao svaki; pamtila je stvari
koje će joj možda biti potrebne. Kao i u ambaru, postojao je poseban
prostor za oružje, municiju, zaštitnu odeću, eksplozive, noževe. Bilo je
tu i drugih stvari, kojih nije bilo u Teksasu, ili su bar, ako su i bile u
ambaru, bile bolje skrivene od ostatka. Imao je ormarić pun različitih
skalamerija - sićušnih kamera i prisluškivača, uređaja za praćenje,
naočara za noćni vid, dvogleda i teleskopa, generatora
elektromagnetnog pulsa različitih veličina, nekoliko laptopova i tuce
naprava koje nije prepoznala. Rekao joj je da su to uređaji za
dešifrovanje, čitači frekvencija, ometači frekvencija, uređaji za
hakovanje, mini-dronovi... Nakon nekog vremena više nije mogla ni da
ih popamti. Malo je verovatno bilo da će želeti da koristi nešto što joj
nije poznato.
U sledećem ormariću nalazila su se hemijska jedinjenja.
„To!“, zasiktala je počevši da pretura po opremi iza prvog reda, da
vidi čega sve tu ima. „Ovo mogu da upotrebim!“
„I mislio sam da će ti se to dopasti.“
„Smem li?“, upitala je podigavši zapečaćeni cilindar katalizatora
koji je počeo da joj ponestaje.
„Uzmi sve što želiš. Mislim da nikada nisam ni koristio ništa od
toga.“
Čučnula je pored donje police i u ranac stavila još nekoliko teglica i
paketića. Ah, ovo joj je bilo potrebno. „Zašto onda imaš sve ovo?“
Kevin je slegao ramenima. „Imao sam pristup tome. Darovanom
konju se nikada...“
„Ha!“ pobedonosno ga je pogledala.
„Šta je bilo?“
„Već si mi pominjao tu glupu izreku.“
Kevin je pogledao u tavanicu. „Ponekad je zaista teško ne šutnuti
te.“
 „Tačno znam kako se osećaš.“
Danijel je stao između nje i Kevina. Odmahnula je glavom. Bilo je to
obično zadirkivanje. Nakon kratkog predavanja o primerenom
ponašanju, Kevin je opet bio onaj stari - nešto između serijskog ubice i
najneprijatnijeg starijeg brata na svetu. Aleks je počinjala da se
navikava na to; nije joj više toliko smetalo.
Gunđajući o neverbalnoj komunikaciji, Kevin je odmarširao nazad
do ormarića sa municijom i počeo da puni veliku crnu torbu zalihama.
„Prva pomoć?“, upitala je.
„Ormarić s noževima, gornja polica.“
Iznad noževa nalazilo se nekoliko zatvorenih crnih torbi, neke su
bile veličine rančeva, druge manje, kao kompleti za brijanje. Nije mogla
da dohvati nijednu, pa ih je Danijel skinuo, a ona ih pregledala na podu.
U prvoj manjoj torbi nije pronašla medicinske zalihe - pronašla je
uredno složene lične dokumente uvezane gumicama, da bi ih bilo lakše
razvrstati. Brzo je izvadila jedan kanadski pasoš i pogledala stranicu sa
imenom i prezimenom. Kao što je i očekivala, ugledala je Kevinovu
fotografiju, ali drugo ime - Teri Vilijams. Podigla je pogled. Kevin joj je
sedeo okrenut leđima. Uzela je dva paketića i stavila ih na dno ranca,
zatim zatvorila torbu.
Ovi predmeti neće joj biti ni od kakve koristi, ali je morala da se
pripremi za svaki mogući ishod. Pogledala je u Danijela; ni on nije
obraćao pažnju na nju. Gledao je u mnoštvo noževa, sa izrazom
neverice na licu. Zapitala se koliko bi dugo preživeo sam s onim što je
naučio do sada.
Aleks je otvorila jednu od većih torbi, ali nije bila oduševljena onim
što je iznutra pronašla. Bio je to osnovni komplet prve pomoći, nije tu
bilo ničega što već nije imala. Pogledala je u sledeću torbu, a zatim i u
sledeću. Nije u njima pronašla ništa što već nije pronašla u prvoj.
„Čega nema?“, upitao je Kevin.
Blago je poskočila; nije ga čula da joj se približava. Mora da je video
razočaranje na njenom licu.
„Volela bih da imam pristup pristojnim zalihama za saniranje
ozbiljnijih povreda, za svaki slučaj...“
„U redu. Uzmi sve što ti je još potrebno odavde, pa ćemo poći u
nabavku.“
„Tek tako?“, upitala je skeptično.
„Naravno.“
Podigla je obrvu. „Ući ćemo u zdravstvenu ustanovu i pitati
možemo li da kupimo njihov višak materijala?“
„Ne!“ Složio je grimasu da joj pokaže koliko je njena pretpostavka
glupa. „Zar nikada nisi čula za izraz ispalo iz kamiona? Imaš li kod sebe
nešto od one hemije za spavanje?“
„Imam.“
„Onda požuri da bismo mogli da izađemo odavde pre nego što svi
kamioni isporuče robu.“

Aleksin ranac je sada bio toliko pun municije za različito oružje koje je
u međuvremenu sakupila - za zig zauer, glok koji bacila, dvocevku,
Danijelovu pušku - i njen PPK. Uzela je još dva pištolja iz zaliha, jer se
nikada ne zna, pa je morala da uzme municiju i za njih. Iz ormarića s
tehnološkom opremom uzela je dva para naočara za noćni vid, uređaje
za praćenje i generatore elektromagnetnog pulsa različitih veličina.
Nije bila sigurna za šta bi sve ovo mogla da upotrebi, ali možda neće
imati vremena da se vrati ovamo ukoliko se situacija zakomplikuje.
Dok je pregledala njegovu opremu, Kevin je izmenio šifru na katancu,
da bi mogla da uđe koristeći uobičajeni šifru: datum njihovog rođenja.
Ili da bi Danijel mogao da uđe, ako stvari pođu po zlu.
„Dakle, koje opcije onesposobljavanja ljudskog bića su mi na
raspolaganju?“, upitao je Kevin kada su ponovo izašli na put. Ovog puta
vozila je Aleks.
„Da vidimo... želiš kontaktnu smesu ili želiš nešto što se prenosi
vazduhom?“
Kevin ju je pogledao iskosa. „Šta mi savetuješ?“
„Zavisi od pristupa. Hoće li meta biti u zatvorenom prostoru?“
„Kako to da znam? Improvizovaću.“
Huknula je. „U redu. Uzmi i jedno i drugo. Danijele, možeš li da mu
dodaš bočicu parfema iz spoljnjeg džepa na rancu? U kesici sa zipom
je.“
„Pronašao“, rekao je nakon minuta. „Izvoli.“ Pružio je bočicu
Kevinu. Kevin ju je okrenuo u ruci.
„Izgleda prazno.“
„Mm-hm“, složila se Aleks. „Gas pod pritiskom. A sada“, rekla je i
pružila levu ruku prema njemu. „Uzmi srebrni.“
Skinuo joj je prsten sa srednjeg prsta, a zatim spustio obrve
iznenađeno kada su jedno za drugim iz njega ispali sićušna providna
epruveta i za nju pričvršćen gumeni džepić, kao rukavice iz rukava
osrednjeg mađioničara. Sada ju je gledao skeptično.
„Šta bi to trebalo da uradi?“
„Vidiš li ova mala zaklopna vratanca unutra? Otvori ih. Pažljivo.“
Kevin je pogledao sićušnu šuplju oštricu, zatim je pogledao okruglu
gumenu torbicu. Bilo je dovoljno tiho da se čuje kako tečnost unutra
pljuska.
„Stavi kesicu u dlan“, naložila mu je pokazujući mu kako da to uradi.
„Snažno spusti ruku na metu.“ Dala je znak Danijelu koji je poslušno
pružio ruku. Zgrabila ga je za zglob - ne nasilno, samo snažno. „Subjekat
će osetiti da ga je nešto ubolo i automatski će pokušati da izvuče ruku.
Drži ga. Ako uradiš sve pravilno, tečnost iz kesice će izaći kroz oštricu.“
Pustila je Danijela kada je završila.
„A šta će se zatim desiti?“, upitao je Kevin.
„Tvoja meta će zadremati - na sat, možda i dva, u zavisnosti od
visine i težine.“
„Ovo je sićušno“, požalio se držeći prsten palcem i kažiprstom i
vireći kroz otvor.
„Izvini. Sledeći put ću pokušati da nabavim veće prste. Stavi ga na
mali prst“
„Ko još nosi prsten na malom prstu?“
Nasmešila se. „Mislim da će ti savršeno pristajati.“
Danijel se zakikotao.
Kevin je stavio prsten na mali prst, ali je uspeo da ga navuče samo
do prvog zgloba. Kesica jedva da mu je sezala do dlana. Biće mu
potrebna duža cevčica ako bude želeo da ga stavi u rukav. Na trenutak
se namrštio gledajući napravu, a zatim se nasmešio. „Lepo.“
Danijel se nagnuo napred i pokazao na prstenje koje je Aleks još
uvek nosila na ruci. „Šta je u ta druga dva?“
Podigla je desnu ruku mrdnuvši prstenjakom, na kom se nalazio
zlatni prsten. „Ubija na brzinu.“ Podigla je srednji prst leve ruke na kom
se nalazio prsten od ružičastog zlata. „Ubija ali i gadno boli.“
„O, hej!“, iznenada je shvatio Kevin. „Znači tome je služila ona
detinja pljuska u Zapadnoj Virdžiniji?“
„Jeste.“
„Prokletstvo! Opasan si ti pauk, Oli.“
Klimnula je u znak slaganja. „Da sam bila viša, ili da si ti bio niži, ne
bismo vodili ovaj razgovor.“
„Pa, pretpostavljam da mi je to bio srećan dan.“
 Zakolutala je očima.
„Kojim si pokušala da me pogodiš?“
Ponovo je podigla srednji prst leve ruke.
„Okrutno“, prokomentarisao je Kevin. „Zašto na ta dva prstena
nemaš sve ove dodatke?“, mahnuo je rukom tako da su se epruvetica i
kesica zanjihale ispod nje.
„Pazi“, upozorila ga je. „To bi moglo da se otkači.“
Kevin je uhvatio kesicu u dlan. „Dobro.“
„Ostali su obloženi otrovom. Malo otrova može da bude od velike
koristi. Samo jedna kap otrova konusnog puža dovoljna je da ubije
dvadeset muškaraca tvoje konstitucije.“
„Dozvoli da pogađam, držiš puževe i crne udovice kao kućne
ljubimce?“
„Nemam vremena za kućne ljubimce, a i otrov crne udovice ne
može da nanese neku veliku štetu. Ne, nekada sam imala pristup
brojnim resursima. Jedno vreme sam proučavala otrov konusnih
puževa zbog načina na koji cilja određene klase receptora. Nikada
nisam bila od onih što trače prilike. Zadržala sam sve što sam mogla i
sada pazim kako trošim svoje zalihe.“
Kevin je ponovo pogledao prsten koji je nosio, i zamislio se. Bar ga
je to ućutkalo, što je Aleks silno godilo.
Odabrala je Univerzitetsku bolnicu Hauard jer je to vrhunska
kliniku za traumatologiju, a i poznavala je zgradu - ukoliko se mnogo
toga nije izmenilo u proteklih deset godina.
Polako je obišla zgrade, gledajući gde se nalaze kamere i policija.
Nije još bilo sedam sati, ali je mnogo ljudi dolazilo i odlazilo.
„Šta kažeš na onaj?“, upitao je Kevin pokazujući.
„Ne, to je posteljina i papir“, promrmljala je.
„Napravi pauzu pre nego što obiđeš drugi krug; ne želimo da nas
primete.“
„Znam kako ovo funkcioniše“, slagala je.
Otišla je nekoliko ulica dalje na zapad i stala kod male zelene
površine. Šačica džogera obavljala je svoju jutarnju rutinu, ali je mesto
inače bilo prilično prazno. U tišini su čekali deset minuta, zatim se
isparkirali i obišli širi krug, vozeći dva bloka dalje od puteva oko
bolnice. Naposletku su primetili nešto obećavajuće - beli kombi na
kom je pisalo Holbert i Sauerbi snabdevanje. Ova kompanija joj je bila
poznata i bila je prilično sigurna da će u kamionu pronaći korisnu robu.
Pratila je kamion do istovarnog dela iza glavne zgrade bolnice.
Kevin je bio spreman, već je stavio ruku na kvaku.
„Samo me izbaci iza njih i sačekaj me blok dalje“, rekao joj je.
Klimnula je, usporila i gotovo stala tik iza kamiona, suviše blizu da
bi mogli da primete Kevina u retrovizoru. Kada je izašao, vratila se
malo u rikverc i otišla jednakom brzinom kojom je i došla. Pogledala je
u kamion ispod kačketa dok je prolazila pored njega; videla je samo
vozača, nije bilo putnika. Ipak, na trotoaru je bilo mnogo ljudi u
bolničkim uniformama i uniformama radnika održavanja. Nadala se da
će Kevin uspeti da obavi zadatak neupadljivo.
Zakočila je kod znaka stop na uglu, pitajući se kako da ga sačeka
ovde, kada nigde nema parkinga. Pre nego što je stigla da odluči, videla
je beli kamion kako staje jedna kola iza nje. Vozila je dalje polako,
navodeći automobil između njih da je obiđe, a zatim je pustila i Kevina
da je obiđe. Videla je vozača, veoma mladolikog crnca - kako se
sklopljenih očiju naslanja na suvozačev prozor.
„Pa, policija ga ne prati... za sada“, promrmljala je kada je krenula za
njim.
„Hoće li naškoditi momku?“, upitao je Danijel. „Ono čime ga je Kevin
bocnuo?“
„Neće. Osećaće gadan mamurluk kada se probudi, ali ništa trajno.“
Kevin je vozio još nekih dvadeset minuta, najpre se trudeći da se
udalji što je moguće više od bolnice, a zatim je tražio odgovarajuće
mesto za prebačaj robe. Odabrao je tih industrijski park i parkirao
pozadi, gde je bilo nekoliko praznih mesta za utovar, blizu zatvorenih
rolo-vrata. uparkirao se u rikverc na jedno od tih mesta, a ona se
zaklonila iza njega, tako da je ne vidi niko ko uđe na parking.
Navukla je rukavice od lateksa, drugi par pružila Danijelu, a treći
stavila u džep.
Kevin je već otvorio stražnja vrata kamiona. Pružila mu je dodatni
par rukavica a zatim uskočila u tovarni deo. Sve unutra bilo je
zapakovano u providne bele plastične kutije, naslagane jedne na druge
i pričvršćene za zidove crvenim najlon trakama.
„Pomozi mi da ih otvorim“, naložila je. Kevin je počeo da spušta
kutije i skida poklopce. Danijel je ušao i sledio njegov primer. Aleks je
išla za njima i gledala šta joj se nudi.
Najviše se plašila rane od vatrenog oružja. Činilo se da je to
najverovatniji ishod napada. Naravno. Nije mogla da isključi ni ranu
nanetu nožem ili povrede tupim predmetom. Ipak, silno se obradovala
kada je pronašla kutiju s kompaktnim paketima opreme za hitne
intervencije; a u svakom su se nalazile trake za podvezivanje povreda,
hemostatični zavoj i raznovrsne komprese za rane na grudnom košu.
Počela je da odvaja stvari koje su joj potrebne i dodaje različite trake za
zatvaranje posekotina i pakovanja gaze, zavoje i elastične zavoje, tople
i hladne hemijske obloge, opremu za reanimaciju, nekoliko aparata za
davanje veštačkog disanja, maramice s alkoholom i jodom, kragne i
udlage, zavoje za opekotine, intravenske kanile i cevčice za infuziju,
kesice fiziološkog rastvora i mnoštvo upakovanih špriceva.
„Nameravaš da otvoriš poljsku bolnicu?“, upitao je Kevin.
„Nikada se ne zna šta ti može zatrebati“, rekla mu je, a zatim u sebi
dodala: Možda će baš tebi sve ovo biti potrebno, idiote!
„Izvoli“, rekao je Danijel okrećući jednu od delimično opustošenih
kutija naopako i istresao njen sadržaj u drugu. Uzeo je sada praznu
kutiju i počeo da slaže gomilu stvari koje je odabrala.
„Hvala. Mislim da sam uzela sve što mi je potrebno.“
Kevin je vratio kutije i pričvrstio ih za zid, a zatim je obrisao vrata.
Ponovo je vozila za njim dok nije pronašao mesto na kom će ostaviti
kamion i vozača, iza malog otvorenog tržnog centra. Brzo je obrisao
otiske iz kabine pa su se udaljili.
Kada su stigli u stan, Raul, momak koji održava stan, već je bio i
otišao, a Val je ležala na niskom kauču i gledala televizor velikog
ekrana, za koji je Aleks mogla da se zakune da juče nije bio tu. Gledala je
neki crnobeli film.
Danas je Val nosila kratki bledoplavi kombinezon s dubokim
dekolteom. Ajnštajn je ležao na kauču pored nje, s njuškom položenom
na njenu ruku. Milovala ga je ritmičnim pokretima, a on nije ustao da ih
pozdravi kada su ušli. Samo je počeo da udara repom po kauču kada je
ugledao Kevina.
„Dakle, kako je prošlo špijuniranje?“, upitala je lenjo.
„Ovo su dosadne pripreme“, rekao je Kevin.
„Uh, onda mi ništa ne pričaj. I ne ostavljajte te nove stvari ovde. Ne
želim nered.“
„Razumem, gospođo“, složio se Kevin krotko i krenuo prema
Aleksinoj i Danijelovoj sobi, da doda nove stvari zalihama.
„Povezaću te s mojim računarom, Oli“, rekao je slažući opremu. „Da
možeš da slušaš - stavio sam prisluškivač u kola i mikrofon u
kancelariju direkcije. Na automobil sam stavio i uređaj za praćenje, pa
možeš da pratiš njegovo kretanje u poslednjih nekoliko dana.“
Aleks je izdahnula, već je bila iscrpljena mnoštvom podataka koje je
trebalo da pregleda.
„Hvala.“
„Umirem od gladi“, rekao je Danijel. „Da li je još neko raspoložen za
doručak?“
„Da, molim“, rekla je Aleks uglas s Kevinovim: „O, da!“
Danijel se nasmešio i okrenuo prema vratima.
Aleks ga je posmatrala kako odlazi, a zatim je shvatila da Kevin
posmatra nju kako posmatra Danijela.
„Šta je bilo?“
Kevin je napućio usne kao da traži prave reći. Automatski je
pogledao krevet - koji je još bio izgužvan; Raulu nije bilo dozvoljeno da
uđe ovamo - i zadrhtao.
Aleks mu je okrenula leđa i pošla po svoj računar. Želeće da na njega
prebaci važne fajlove.
„Oli...“
Nije podigla pogled. „Šta je bilo?“
„Mogu li da...“
Privila je računar na grudi i okrenula se prema njemu čekajući da
završi. I nesvesno je ispravila ramena.
Ponovo je oklevao, a zatim je pitao: „Mogu li da ti postavim neka
pitanja a da ne dobijem slikovite i eksplicitne odgovore?“
„Na primer?“
„Ovo s Denijem... ne želim da ga povrediš.“
„To nije pitanje.“
Prostrelio ju je pogledom, a zatim duboko udahnuo, primoravši
sebe da se opusti. „Kada završimo ovde, kuda nameravaš da odeš?“
Sada je na nju došao reda da okleva. „Pa... plašim se da ću sve
izbaksuzirati ako pretpostavim da ću preživeti. Iskreno, nisam
razmišljala o tome šta dalje.“
„Hajde, nije to tako teško“, rekao je kruto.
„Ja tako ne funkcionišem. Ti stvari rešavaj na svoj način, ja ću na
svoj.“
„Želiš da se ja postaram i za Karstona?“
„Ne“, zarežala je, premda bi pala u iskušenje da pristane da joj se
nije obratio tako snishodljivim tonom. „Ja ću sama rešiti svoje
probleme.“
Zastao je, a zatim je pitao: „Dakle... šta? Misliš li da ćeš ostati s nama
kada se sve završi?“
„To mi ne bi bio prvi izbor, ne ako ćemo se držati teorije da ću
ostati živa, naravno.“
„Pravi si pesimista.“
„To je moj način planiranja. Očekuj najgore.“
„Kako bilo. Da se vratimo na stvar - ako ćeš otići svojim putem, šta
će biti s Denijem? Da li ćeš mu reći: zbogom, bilo je lepo dok je trajalo?“
Skrenula je pogled prema vratima: „Ne znam. To zavisi od onoga šta
on želi. Ne mogu da govorim u njegovo ime.“
Kevin je toliko dugo ćutao da je naposletku morala da se okrene
prema njemu. Na licu mu je bio nekarakteristično ranjiv izraz. Kao i
uvek, kada bi opustio lice, mnogo je više ličio na Danijela.
„Misliš li da bi mogao da odluči da pođe s tobom?“ upitao je Kevin
veoma tiho. „Mislim, tek ste se upoznali. Jedva da te poznaje. Ali...
verovatno sada misli da i mene jedva poznaje.“
„Ne znam šta će želeti“, rekla je. „Nikada od njega ne bih tražila da
bira.“
Kevin se zagledao u vazduh nekoliko centimetara iznad njene glave.
„Zaista sam želeo da mi se pruži prilika da mu se iskupim. Da mu
obezbedim život kakav će mu odgovarati. Nadao sam se da ćemo
nakon nekog vremena ponovo moći biti braća.“
Osetila je neobičnu želju da pređe udaljenost koja ih deli i spusti mu
ruku na rame. Verovatno samo zato što je i dalje ličio na Danijela.
„Neću ti se ja isprečiti“, obećala je. I mislila je to. I njoj je najvažnije
bilo ono što je najbolje za Danijela.
Kevin je jedan minut zurio u nju, a lice mu je ogrubelo i vratilo se u
normalu. Ispustio je veliki uzdah olakšanja. „Pa, dođavola, Oli, voleo bih
da se nisam petljao u sve to u vezi s Takomom. Spasao sam milione
života - ali kakvu to težinu ima naspram činjenice da moj brat spava s
Lukrecijom Bordžijom?“
Aleks se sledila. „Šta si rekao?“
Nasmešio se. „Iznenađena si što umem da povučem odgovarajuću
istorijsku paralelu? Zapravo sam bio prilično dobar u školi. Imam
jednak broj nervnih ćelija kao i moj brat.“
„Ne, u vezi s Takomom. Kako to misliš?“
Sada je bio zbunjen. „Znaš sve o tome - dali su ti dosije. Ti si
ispitivala Denija...“
Nagnula se prema njemu nesvesno još snažnije privijajući računar
uz grudi. „To je posao koji si obavio s De la Fuentesom? Hm, da li T u
TCX-1 predstavlja Takomu?“
„Nikada nisam čuo za TCX-1. Posao koji sam morao da obavim
odnosio se na virus iz Takome?“
„Kuga iz Takome?“
„Nikada nisam čuo da ga tako zovu. Šta se dešava, Oli?“
Aleks je otvorila računar i sela u podnožje kreveta. Otvorila je
poslednji dokument na kom je radila - njene šifrovane beleške.
Prelistala je spisak brojeva i inicijala, osećajući kako se dušek pomera
kada je Kevin spustio jedno koleno na njega i nagnuo se da joj čita
preko ramena.
Činilo joj se da je prošlo mnogo vremena otkako je ispisala ove
beleške. Toliko se toga desilo i misli povezane s ovim kratkim zapisima
već su izbledele.
Pronašla ga je - teroristička pretnja broj tri, KT - kuga iz Takome.
Slova su joj igrala pred očima, samo što su se neka od njih u njenom
sećanja pretvarala u reči. DŽ, I-P je bio grad u Indiji na granici s
Pakistanom. Nije mogla da se seti imena terorističke ćelije, samo da su
došli iz Fateh Džanga. Pogledala je inicijale imena povezanih sa
slučajem: DH - naučnik, Haugen; OM je bio Mirvani, terorista, a zatim
P... Drugi Amerikanac čijeg imena nije mogla da se seti. Pritisla je
pesnicu na čelo pokušavajući da silom prizove sećanje.
„Oli?“, ponovio je Kevin.
„Radila sam na tom slučaju - pre mnogo godina, kada je formula
prvi put ukradena iz Sjedinjenih Država. Mnogo pre nego što je se De la
Fuentes dokopao.“
„Ukraden je iz Sjedinjenih Država? Ali De la Fuentes je virus nabavio
u Egiptu.“
„Ne, stvoren je u laboratoriji blizu Takome. Trebalo je to da bude
samo istraživanje, samo teorija. Haugen... Dominik Haugen se zvao
naučnik.“ Prisetila se priče kada se skoncentrisala. „Bio je na našoj
strani, ali je nakon krađe situacija za njega postala suviše osetljiva da
bi ostao gde je. NSA ga je sakrila negde u neku laboratoriju pod njenom
kontrolom. Imali smo drugog čoveka iz terorističke ćelije. Odao je
lokaciju laboratorije u Džamuu, koja je uspešno stvorila virus na
osnovu ukradene dokumentacije. Specijalci su razneli laboratoriju.
Mislili su da su rešili problem tog konkretnog biološkog oružja, ali neki
članovi ćelije su umakli. Koliko ja znam, odeljenje je i dalje radilo sa CIA
na njihovom hvatanju nekoliko godina kasnije... baš kada je Barnabi
ubijen.“
Pogledala ga je, a točkići u glavi su joj se toliko brzo vrteli da je
osećala fizičku vrtoglavicu.
 „Kada te je CIA pozvala, kada su te ukinuli - rekao si da si pokušavao
da razrešiš nešto. Šta je to bilo?“
Treptao je brzo i ponovo je podsetio na Danijela. „Pakovanje
vakcina - spoljašnje pakovanje bilo je ispisano na arapskom, ali je
unutrašnje pakovanje, originalne etikete, bilo na engleskom. A i ime:
Takoma. To nije imalo smisla. Da je De la Fuentes želeo da mu se nešto
prevede, mogao je prevod da odradi s arapskog na španski. Želeo sam
da pronađem poreklo virusa. Bio sam siguran da nije nastao u Egiptu.
Pretpostavio sam da mora da s tvorcima virusa radi i neki Amerikanac
ili Britanac. Želeo sam da pronađem tog tipa. A ti mi sada kažeš da je
sve krenulo iz države Vašington?“
„Mora da je to ista stvar. Trenutak se poklapa. Dobijemo
obaveštenje o virusu, iznenada počnu da prate mene i Barnabija. Dve
godine kasnije - u vreme kada ga se De la Fuentes dokopao, zar ne -
ubili su Barnabija. To mora da je bio katalizator. Zato su ga ubili i zato
su pokušali da ubiju mene. Jer se virus ponovo pojavio, a ako bi javnost
za to saznala, mi smo znali nešto što je moglo da ga poveže sa...“
Barnabi joj nikada nije rekao šta je pokrenulo njegovu paranoju i
zašto je zaključio da moraju da budu spremni da beže. Pogledala je
slova na ekranu. DH - Dominik Haugen. Malo je verovatno bilo da su
negativci ostavili Haugena u životu ako su već rešili da uklone nju i
Barnabija. Da li je Haugen prvi umro? Verovatno na neki sasvim
normalan i očekivan način. U saobraćajnoj nezgodi. Od srčanog udara.
Mnogo su načina imali da sve udese da izgleda sasvim nedužno. Da li je
Barnabi negde video obaveštenje o Haugenovoj smrti? Da li mu je to
bio znak?“
Želela je da obavi kratku internet pretragu, ali Haugenovo ime će,
ako je bila u pravu, biti označeno. Svako ko pokuša da pronađe podatke
o njegovoj smrti - ma koliko anonimno - odmah će biti primećen.
Ali ko je bio P? Nije čak mogla da bude sigurna ni da li mu prezime
zaista počinje slovom P. Pomenuto je u prolazu. Nešto kratko, pomislila
je, oštro.
„Oli, pakovanje vakcine je... izgledalo... profesionalno? Da li je to
prava reč? Nije to bilo nešto sklepano u priručnoj laboratoriji na
Bliskom istoku.“
Na trenutak su zurili jedno u drugo.
„Oduvek sam verovala da zvuči nategnuto“, promrmljala je, „da se
stvori virus samo na osnovu Haugenovog teoretskog dizajna. To mi se
činilo ravnim osvajanju sedmice na lotou.“
 „Misliš da su ukrali nešto više od beležaka?“
„Haugen ga je garant napravio - sigurno je stvorio i konkretni virus.
Ako je postojala tako velika pošiljka, ako je vakcina bila tako uredno
upakovana... onda su je proizvodili! Znači da rad na biološkom oružju
nije bio samo Haugenov vikend-hobi. Bio je to vojni projekat. Postojali
su nagoveštaji da tako nešto postoji... nešto o nekom general-
potpukovniku. Niko nije želeo da prati slučaj na američkoj strani. Terali
su nas da se usredsredimo isključivo na ćeliju. Obično su nam
dozvoljavali da postavljamo pitanja koja su prosto logički sledila... ali
sećam se da su u ovom slučaju stvari bile drugačije. Karston mi je
govorio koja pitanja da postavim.“
„Ha, znači da smo platili zbog istog slučaja“, rekao je Kevin mračno.
„Ne verujem u slučajnosti.“
„Ni ja.“
„Koga štite?“, zapitala se Aleks. „Ma ko to bio, mora da on vuče
konce. Što znači da zna za nas oboje.“
„Što znači da moramo i njega da sredimo.“
Ponovo su se pogledali.
„Aleks? Keve? Društvo? Da li je ova kuća zvučno izolovana?“
Aleks je polako podigla pogled, ne usredsredivši se sasvim na
Danijela koji je u tom trenutku ulazio.
„Da li se nešto desilo?“, upitao je tišim glasom kada ih je video.
Žurno je prišao krevetu i jednu ruku spustio Aleks na rame.
„Samo sklapamo sliku“, rekao je Kevin sumorno.
Danijel je pogledao Aleks.
„Moramo dodati novo ime na spisak“, rekla mu je.
„Koga?“
„E to je problem“, rekao je Kevin.
„Pusti me da razmislim“, rekla je Aleks. „Kada ne bih znala odgovor
na to pitanje, ne bi ni pokušali da me ubiju.“ Pogledala je Kevina. „Znam
da ovo zvuči strašno neodređeno, ali da li si ikada, na svom zadatku,
čuo ime koje počinje na slovo P u vezi sa ovim slučajem?“
„P? Moraču da razmislim, ali ovako na brzinu mislim da nisam.
Ponovo ću preslušati Diversove pozive, da vidim hoće li se nešto
pojaviti.“
„Ja ću se pozabaviti time dok budem slušala Karstona.“
Kevin je klimnuo pa pogledao u Danijela. „Nadam se da si došao da
nas pozoveš da jedemo. Moramo nahraniti Olin veliki mozak, da bi
mogla da reši ovu zagonetku.“
Postavili su računare na veliko kuhinjsko ostrvo i počeli da slušaju dok
su jeli. Val i Ajnštajn se nisu pomerili, ali sada su gledali neku
televizijsku prodaju. Danijel je privukao stolicu pored Aleks i
posmatrao je dok je ona pregledala snimak prednjeg dela Karstonove
veoma otmene kuće u gradu. Ubrzala je snimak na periodu kada nikoga
nije bilo kod kuće, istovremeno slušajući Karstonove telefonske pozive
preko slušalica. Karston je bio pažljiv - njegovi poslovni razgovori bili
su neodređeni, nikada nije navodio imena osoba i projekta, a kako je
razgovore u kancelariji snimao spoljni mikrofon, mogla je da čuje samo
njega. Koristio je toliko zamenica da ga nije bilo moguće razumeti.
Uspela je samo da shvati, na osnovu čestih on i njega, da su neki ljudi
Karstona gadno nervirali i da najmanje jedan projekat ne ide prema
planu. Zvučao je kao da je pod velikim pritiskom. To je možda bilo zbog
onoga što se desilo u Teksasu i zbog mejla koji je Divers dobio. Da li se
Karston osećao ugroženo? Da li je mislio da Kevin zna za njega? Moraće
da igra na sigurno, za svaki slučaj. Karston je i dospeo tu gde je zato što
je bio dovoljno paranoičan.
Imao je alarmni sistem u kući, ukrasne rešetke na prozorima u
prizemlju i spoljne kamere. Činilo se da su neki snimci koje joj je Kevin
dao zapravo snimci tih kamera - mora da je hakovao njegov sistem.
Ulica nije bila idealna - mnogo bliskih suseda, mnogo aktivnosti i danju
i noću. Obilje svedoka.
„Moraš da provališ u tu kuću?“, promrmljao je Danijel kada je iz
drugog ugla snimak pokazao rešetke na prozorima.
„Nadam se da neću morati.“
Aleks je pokazala sitnu ženu koja se penjala stepenicama do ulaza.
Borila se s nekoliko papirnih kesa s namirnicama dok je otključavala
bezbednosnu bravu. Iz ovog ugla Aleks je videla da je zastala na pragu i
ukucala šifru za alarm. Rukom je zaklonila tastaturu; nije bilo načina da
se vidi šifra.
„Kućna pomoćnica?“ upitao je Danijel.
„Izgleda. Ona obavlja i kupovinu.“
„Da li je to dobro?“
„Moglo bi biti. Ako bih uspela da dobijem novo lice, mogla bih da je
malo pratim.“
„A šta je sa mnom?“ upitao je Danijel „Nisam bio na vestima neko
vreme.“
 „Danijele, neko vreme nismo pratili vesti“, ispravila ga je.
„O. Misliš da su sada pustili priču da sam ja zapravo negativac?“
„Moguće je. Trebalo bi i to da proverimo.“
„Želite li vesti?“, doviknula je Val iz susedne sobe.
„Aha, ako ne gledaš TV sada“, rekao je Danijel učtivo.
„Imate televizor u ormariću levo od frižidera, drugom od frižidera“,
rekla im je.
Danijel je prišao ormariću koji je navela, otvorio vrata i otkrio
televizor u njemu. Vrata su mogla da se saviju i uvuku u bočnu policu.
„Sjajno“, promrmljao je Kevin podigavši pogled sa svog računara na
sekund.
Aleks je nastavila svoju pretragu, a Danijel je listao kanale dok nije
pronašao jedan na kom su se dvadeset četiri sata prikazivale vesti.
Utišao je ton i seo pored nje.
Aleks nije čula kada je Val ustala, ali je iznenada shvatila da joj se
plavuša naginje preko ramena.
„To izgleda strašno dosadno“, prokomentarisala je.
„Pa, kada u jednačinu ubacim mogućnost svoje smrti, odmah
postane malo zanimljivije“, rekla je Aleks.
„Da li si rekla da ti je potrebno novo lice?“
„Um, jesam. Vidiš, s modricama i zavojima sam suviše upadljiva.“
„A u tvom slučaju to nije dobro?“
„Nije.“
„Ja bih mogla to da uradim.“
„A?“, upitala je Aleks.
„Da ti dam novo lice.“
Aleks je sada posvetila Val punu pažnju. „Kako to misliš?“
 POGLAVLJE 26

„Ovo bi bilo lakše kada bi prestala da radiš dve stvari istovremeno“,

požalila se Val.
„Izvini. Tesan mi je rok.“
„Samo miruj.“
Aleks je davala sve od sebe. Na kolenima je držala Kevinov laptop u
koji je prikopčala slušalice. Dok je Karston u kolima, može da čuje i
njega i sagovornika. Nažalost, činilo se da Karston vreme koje provodi
u kolima posvećuje ponovnom uspostavljanju veze sa svojom jedinom
kćerkom Erin. Gotovo bez prestanka su razgovarali o unuci - onoj čiju
fotografiju je Aleks nosila u medaljonu - i nakon prvih četrdeset pet
minuta rasprave o tome koji pripremni program za vrtić će
najverovatnije za posledicu imati diplomu nekog od elitnih
univerziteta, Aleks je počela da ubrzava snimak čim bi čula kćerkin
glas, ili, kad je Karston bio u kancelariji, poseban ton koji je koristio
samo kada je razgovarao s Erin. Razgovarali su mnogo više nego što je
Aleks očekivala. Pružila je prste i pritisnula plej. Erin je i dalje brbljala,
nešto o tome kako će odvesti Livi u zoološki vrt. Aleks nije ništa
propustila. Ponovo je ubrzala snimak.
„Želim da znaš da ovo nije savršeno i da si ti za to kriva.“
„Svaka nesavršenost je moja krivica, slažem se“, rekla je Aleks.
Val je okrenula stolicu na kojoj je sedela Aleks od zida sa ogledalima
u kupatilu tako da nije mogla da vidi šta joj radi. Samo je znala da joj se
čini kao da joj je na kožu nanet sloj teške farbe na uljanoj bazi. Nešto ju
je snažno povlačilo i zatezalo preko vilice.
Mislila je da je gostinsko kupatilo raskošno, ali ova prostorija bila je
neverovatna. Dve petočlane porodice mogle su sasvim udobno da žive
u njoj.
Ponovo je pažnju posvetila računaru. U Karstonovu kuću je ponovo
dolazila kućna pomoćnica. Činilo se da skoro svakog dana kupuje
namirnice. Aleks je beležila šta je videla u kesama - litar organskog
obranog mleka, kutija ovsenih pahuljica, sok od pomorandže, kafa u
zrnu. Imala je broj tablica kućne pomoćnice, a Kevin je pronašao
adresu. Kada padne mrak, Aleks će moći da izađe i stavi uređaj za
praćenje na ženin automobil, da bi mogla da je prati do radnje.
Ponovo je proverila audio-snimak, i čula Erin kako se pozdravlja s
ocem. Aleks nije shvatala kako Karston može da odvoji toliko vremena
za razgovore s kćerkom. Dobro je što ima samo jedno dete. Verovatno
je obavljao više stvari odjednom, baš kao i Aleks.
Što se tiče njegovih poslovnih poziva, imena uopšte nisu
pominjana, a kamoli ime koje počinje na P. Smatrala je da bi mogla da
potisne ovu brigu i pusti podsvest da se njome pozabavi. Nažalost, nije
mogla da prestane da brine tako da, naravno, nije uspevala da ostvari
nikakav napredak.
„Dobro, još samo ovo za kraj“, rekla je Val stavljajući periku Aleks na
glavu.
„Jao!“
„Lepota boli. Sada možeš da se pogledaš.“
Aleks je ukočeno ustala - suviše dugo je nepomično sedela - i
okrenula se prema ogledalima.
Trgla se. Nije odmah shvatila da je niska žena pored Val zapravo
ona.
„Kako...“ Automatski je pošla prstima da dotakne mesto na kom je
trebalo da se nalazi rana prekrivena krastom.
Val ju je udarila preko ruke. „Ne diraj ništa, razmazaćeš!“
„Gde sve nestade?“
Lice žene u ogledalu bilo je bez ijedne mane, savršeno. Koža joj je
sijala kao u četrnaestogodišnjakinje. Oči su joj bile ogromne, naglašene,
ali nisu izgledale preterano našminkane. Usne su joj bile punije,
jagodice naglašenije. Do ramena joj je padala srednje smeđa kosa s
crvenkastim pramenovima. Padala je u laskavim slojevima oko tih
iznenada laskavih jagodica.
„Voila, tvoje novo lice!“, rekla je Val. „To je bilo zabavno. Sledeći put
ču pokušati da od tebe napravim plavušu. Imaš dobar ten - izgleda
prirodno s većinom nijansi.“
„Ovo je neverovatno. Ne mogu da verujem. Gde si naučila da ovo
radiš?“
„Igram mnogo različitih uloga.“ Val je slegla ramenima. „Ali zabavno
je imati model. Kada sam bila mala, želela sam da imam jednu od onih
velikih Barbikinih glava, na kojima mogu da se vežbaju šminka i
frizure.“ Potapšala je Aleksinu periku. „Ili mlađu sestru. Ali sam ipak
više želela plastičnu glavu.“
 „Verovatno sam deset godina starija od tebe“, pobunila se Aleks.
„Kako je to lep kompliment. Ali ma koliko ja godina imala, još nisi
starija od mene kada su u pitanju stvari koje su važne.“
„Ako ti tako kažeš.“ Aleks nije želela da se raspravlja; Val joj je
upravo dala neočekivanu karticu za izlazak iz zatvora. „Rođena me
majka ne bi prepoznala.“
„Mogu da te našminkam i zavodljivije“, obećala joj je Val. „Ali želela
si da budeš neupadljiva...“
„U životu nisam izgledala zavodljivije. Plašilo bi me da vidim kako
izgleda nešto zavodljivije od ovog.“
„Kladim se da bi se Deniju dopalo“, prela je Val.
„Uzgred... u čemu sam pogrešila? Šta nas je odalo?“
Val se nasmešila. „Molim te. Kada je dvoje ljudi toliko blisko, to
prosto zrači iz njih. Nisi uradila ništa.“
Aleks je uzdahnula. „Hvala što si prenela Kevinu svoje opservacije.“
„Sarkastična si, ali bi trebalo da mi se zahvališ. Zar nije sve sada,
kada nema tajni, lakše?“
„Pretpostavljam... ali umalo mi je pucao u glavu, tako da...“
„Bez rizika nema dobiti.“
Aleks je prišla zidu od ogledala i približila se da pažljivije pogleda
šminku. Nekakva vrsta veštačke kože prekrivala je ranu na njenoj vilici.
Pažljivo je pomerila usta, posmatrajući izraze koji bi mogli preterano
da rastegnu kožu i otkriju prevaru. Videla je blago mreškanje kada se
smešila, ali su slojevi perike u najvećoj meri prikrivali taj deo lica. Neće
morati da brine da li će neko primetiti da nešto s njom nije u redu, čak
ni izbliza. Naravno, ljudi će videti da je našminkana, ali većina
normalnih žena se šminka. Teško da je to bilo nešto što privlači pažnju.
Sada je mogla da ubrza planove. Ne mora da čeka da padne mrak.
Nasmešila se, zatim se uozbiljila da ne napinje veštačku kožu. Ova nova
sloboda bila je opojna.
Aleks se žurno spustila stepenicama noseći računar. Već je imala
prilično izvodljiv plan - rizik je bio mali, a njena izloženost minimalna -
pa je pozive slušala samo u pustoj nadi da će Karston negde pogrešiti i
reći nešto značajno. To je bilo malo verovatno, ali završiće što je
započela. Sada bi mogla da se pozabavi i konkretnim pripremama.
„Ha“, zaječao je Kevin. Aleks je video kako gleda u Val, koja je išla iza
nje. „Hej, Val, koliko si devica morala da žrtvuješ da bi ona ovako
izgledala?“
„Nije mi potrebna Satanina pomoć za ovo“, odgovorila je Val. „A
device nisu korisne ni za šta.“
Danijel je ustao s kauča na kom je sedeo i gledao vesti - ozbiljno to
uzevši sebi u zadatak - i prišao stepeništu da vidi o čemu Kevin i Val
razgovaraju.
Aleks je oklevala u dnu stepeništa, osećajući se neobično ranjivo.
Nije navikla da mari za to izgleda li lepo.
Danijel ju je dva puta pažljivo pogledao, a zatim mu se licem raširio
osmeh.
„Toliko sam se navikao da vidim na tebi modrice da sam umalo
zaboravio kako izgledaš bez njih“, rekao je, a zatim mu se osmeh još
više raširio. „Lepo je ponovo te videti.“
Aleks je znala da u vozu nije izgledala ovako, ali je oćutala.
„Idem da stavim uređaj za praćenje“, rekla im je Aleks. „Ne bi
trebalo da se dugo zadržim.“
„Želiš li da i ja pođem s tobom?“ upitao je Danijel.
„Bolje je da kriješ lice danju“, rekla mu je. Nije izgledao preterano
srećno zbog toga, ali mu se na licu pojavio pomiren izraz. Zamislila je
kako bi se ona osećala kada bi on izašao u izviđanje pa je mogla da
razume njegovu nevoljnost.
„U pitanju je sitnica“, obećala je.
„Uzmi sedan“, rekao je Kevin pokazujući ključeve na pultu.
„Razumem“, rekla je imitirajući njegov vojnički ton. Činilo se da nije
primetio ironiju.
Karstonova kućna pomoćnica verovatno je stigla kući, ukoliko nije
imala još neka posla da obavi. Tamo je radila samo ujutro. Naravno,
možda ima i druge klijente, ali je Aleks verovala da će je Karston dobro
platiti samo da ne bi morao da je deli - želeće da bude slobodna u
slučaju da mu nešto zatreba. Aleks je vozila crni sedan na drugi kraj
grada, ne tako daleko od Danijelovog praznog stana. Bilo joj je drago
što je bezbedan kod Val. Bila je uverena da na neki način nadziru njegov
stan i nadaju se da će biti dovoljno glup da se vrati po četkicu za zube
ili omiljenu majicu.
U naselju kućne pomoćnice automobili su se parkirali isključivo na
ulici. Pronašla je deset godina star miniven čitav blok dalje od stana u
kom je žena živela. Na ulici je bilo i mnogo ljudi i mnogo automobila.
Pronašla je mesto blizu Minimarta na uglu i krenula u šetnju.
Na ranoletnjoj vrućini gotovo odmah je počela da se znoji. Za
razliku od Kevina, nije imala mnoštvo kostima, pa je danas ponovo
nosila sako, i činio joj se dva puta debljim nego inače. No dobro, bili su
joj potrebni džepovi. Nadala se da joj znoj neće oštetiti šminku.
Bilo je dovoljno ljudi oko nje da se oseti nevidljivom, još jedna ovca
u stadu. Broj prolaznika počeo je da opada kada je prešla u sledeći blok,
ali i dalje se nije isticala.
Izvadila je telefon iz džepa i pritisnula ponovno biranje prethodnog
broja.
Kevin se javio nakon prvog zvona. „U čemu je problem, Oleander?“
„Samo zovem da ti se javim“, rekla mu je.
„Aha. Stapaš se s okolinom?“
„Naravno.
„Razgovaraj s Denijem. Nemam vremena da se sad s tobom
stapam.“
„Ionako bih to više i volela“, rekla je, ali je on već nestao.
Čula je tup udarac kada je telefon udario u nešto, a zatim je Danijel
rekao: „Jao!“
Aleks je duboko udahnula da umiri dah. Svaki put nakon razgovora
s Kevinom imala je želju da nešto probode.
„Aleks, da li si dobro?“
„Naravno.“
Kevin je doviknuo nešto.
„Kevin kaže da pokušavaš da deluješ prirodno“, rekao je Danijel.
„Ovo je deo tog pokušaja“, složila se.
Sada je bila svega dva automobila udaljena od minivena. Ispred nje
se nalazio jedan čovek, ali on je išao u istom smeru kao i ona, pa joj je
bio okrenut leđima. Nije čula nikoga iza sebe, ali možda se u blizini
nalazi neko kome je u vidnom polju. Nije se okrenula da proveri.
„Pretpostavljam da bi trebalo da razgovaramo o nečemu o čemu
razgovaraju normalni ljudi“, rekao je Danijel.
„Tako je.“
„Uh, šta želiš za večeru? Želiš li ponovo da ostanemo kod kuće?“
Aleks se nasmešila. „Zvuči sjajno. Poješću sve što skuvaš.“
„Suviše mi olakšavaš.“
„Dovoljno je teškoća u svetu i bez dodavanja novih.“ Sklonila je
nekoliko pramenova perike iz očiju i zakačila prstima telefon. Otklizao
se preko trotoara i zaustavio se na ivičnjaku. „Čekaj!“, povikala je.
„Ispao mi je telefon!“
Klekla je i podigla telefon, pridržavajući se za ivicu točka minivena,
da bi održala ravnotežu. Skočila je na noge i počela da briše helanke na
kolenima.
 „Izvini“, rekla je.
„Jesi li ti to upravo postavila uređaj za praćenje na automobil?“
Ponovo je počela da hoda, zaputila se prema kraju bloka odakle će
krenuti nazad prema svojim kolima. „Jesam.“
„Vešto.“
„Rekla sam ti da to nije ništa. Vidimo se uskoro.“
„Pazi kako voziš. Volim te.“
Kevin je doviknuo nešto i začuo se još jedan tup udarac pored
telefona.
„Da li se ti to šališ?“, povikao je Danijel na njega. „Nož?“
Aleks je prekinula vezu i malo ubrzala korak. Nije mogla da ih ostavi
same ni dvadeset minuta.
Stvari su se vratile u normalu - ili bar njenu novu verziju normale -
kada se vratila u stan. Danijel je i dalje pažljivo pratio vesti. Val je
dovela Ajnštajna iz šetnje i ponovo mu punila divnu kristalnu činiju
vodom. Kevin je gledao snimke svojih kamera i oštrio mačetu. Dome
slatki dome.
„Ima li nekih vesti?“ upitao je Danijel.
„Mene niko ne pominje. Čini mi se da će se potpredsednik ipak
povući pre izbora, pretpostavljam da ove skorašnje glasine o skandalu i
nisu u potpunosti neosnovane. Tako da, naravno, svi pokušavaju da
pretpostave koga će predsednik Hauland odabrati za partnera u
izbornoj trci.“
„Fascinantno“, promrmljala je Aleks tonom koji je govorio
suprotno. Bacila je tašnu na jednu belu barsku stolicu, sela na drugu i
otvorila računar. Sve je delovalo tiho u Karstonovoj kući, pa je
premotala snimak da vidi da li je nešto propustila dok je bila odsutna.
Do sada nije pronašla nijednog redovnog posetioca osim kućne
pomoćnice i službe bezbednosti, koja je prolazila kolima pored njegove
kuće jednom dnevno, obično po podne.
Danijel je prebacio na drugi kanal, gde su vesti prikazivale još jednu
verziju iste priče. „Nije te briga s kim će se predsednik udružiti?“,
upitao je. „Hauland je prilično popularan. Koga odabere, taj će
verovatno postati potpredsednik, a možda i predsednik za četiri
godine.“
„Marionete“, progunđao je Kevin spustivši mačetu i posvetivši se
dugačkom nožu uske oštrice.
Aleks je klimnula glavom u znak slaganja, dok je usporavala snimak
da bi posmatrala dvoje tinejdžera kako prolaze pored Karstonove kuće
i nastavljaju dalje ulicom.
„Kako to misliš?“, upitao je Danijel.
„Ne brinu me marionete“, rekao je Kevin. „Brine me ko povlači
konce.“
„To je prilično ciničan stav o demokratskoj naciji za koju si nekada
radio.“
Kevin je slegao ramenima. „Aha.“
„Aleks, jesi li republikanac ili demokrata?“, upitao je Danijel.
„Pesimista.“
Uzela je drugi računar, onaj u kom su se nalazili prisluškivani
telefonski pozivi i stavila slušalice.
„Dakle, niko od vas ne mari što je predvodnik predsedničke trke
neki ultradesničarski senator iz Vašingtona, koji je nekada radio za
Odbrambenu obaveštajnu agenciju?“
Prvi poziv koji je Aleks propustila ponovo je bio poziv njegove
kćerke - procenila je to na osnovu njegovog toplog očinskog glasa.
Počela je da ubrzava.
„Ima smisla“, rekla je Val skidajući gumenu traku s kose, Nosila je
znojavu odeću za vežbanje i izgledala kao da bi i pored toga trebalo da
se nalazi na naslovnoj strani časopisa Maksim. „Hauland je mek. Nađi
nekoga s konzervativnim stavom da privučeš birače koji se kolebaju. A
i novi tip je pola deka, pola srebrna lisica, sa zvučnim kratkim imenom.
Hauland bi mogao proći i lošije.“ Protresla je zlatnu kosu, a ona joj se u
savršenim talasima spustila niz leđa.
„Tužno je to, ali verovatno si u pravu. Ovo je samo još jedno
takmičenje u lepoti.“
„Sve je takmičenje u lepoti, srećo“, rekla mu je Val.
Aleks je zastala da proveri snimak, ali Karston je samo slušao i
ljubazno odobravao ono što je čuo. Ponovo je ubrzala snimak.
„Pretpostavljam da bi trebalo da se naviknem, jer pretpostavljam
da ja više neću moći da glasam.“ Danijel se namrštio. „Potpredsednik
Pejs. Misliš li da je rođen s tim imenom, ili ga je promenio da bi se više
dopalo biračima? Vejd Pejs. Da li je to ime koje bi iko normalan dao
detetu?“
„Ja detetu ne bih nadenula nijedno ime, pošto ne bih bila toliko
glupa da dovedem dete kući.“
Aleks je automatski pružila prste da zaustavi snimak.
„Molim?“, upitala je.
„Samo kažem da ja nisam majčinski tip“, rekla je Val.
 „Ne! Danijele, koje si to ime pomenuo?“
„Senator Pejs? Vejd Pejs?“
„To ime... zvuči mi poznato.“
„Mislim da svi znaju njegovo ime“, rekao je Danijel. „Priprema se on
za ovo unapređenje, nije baš da se trudi da se skloni iz žiže javnosti.“
„Ne pratim političare“, rekla je Aleks. Sada se zagledala u TV, ali se
na ekranu video samo neki televizijski voditelj. „Koliko znaš o tom
tipu?“
„Samo ono što su rekli u vestima“, odgovorio je Danijel. „Ima
prvoklasan službeni dosije, uobičajeni klišei.“
„Bio je u vojsci?“
„Da, nekakav general, čini mi se.“
„General-potpukovnik?“
„Možda.“
Kevin je sada počeo da obraća pažnju. „Vejd Pejs. Pejs sa P. Da li je
to naš tip?“
Aleks se zagledala uprazno, nesvesno se blago njišući napred-nazad
na stolici. „On je iz države Vašington... radio je za Odbrambenu
obaveštajnu...“, pogledala je u Kevina. „Da kažemo da Odbrambena
obaveštajna agencija teoretski istražuje neke opcije biološkog
naoružanja. Ovaj tip već ima izvesne političke aspiracije, pa će se
naravno postarati da se novac troši u njegovom rodnom gradu. Imaće
mnoštvo nedužnih ciljeva u prvom planu - sve što će neko spolja videti
biće ekonomski rast. Što mu je verovatno i pomoglo da dobije mesto u
Senatu. Sjajno. Ali tada, mnogo godina kasnije, ukraden je veštački
stvoren virus. Naravno, niko ne sme da zna da je i on učestvovao u
njegovom stvaranju. Niko ne sme da zna da on postoji. Mi pronađemo
negativce, ali oni nam odaju previše informacija. Vejd Pejs ima velike
snove. Svako ko je čuo njegovo ime u vezi s ovim virusom...“
„Mora biti preventivno ućutkan“, dovršio je Kevin. „A ko može
tačno da zna šta je jedan preterano posvećen agent iz CIA mogao da
vidi? Bolje da i njega ućutkamo.“
„Ne sme rizikovati“, prošaputala je Aleks. „Ne kada želi da se popne
ovako visoko.“
Trideset sekundi je vladala tišina.
„Opa!“, rekla je Val dovoljno glasno da Aleks poskoči. „Da li se vi to
spremate da ubijete potpredsednika?“ Zvučala je potpuno oduševljeno
ovom idejom.
„On još nije potpredsednik“, rekao je Kevin. „Zvanično, on još nije
ništa. Što znači da Tajna služba neće biti uključena.“
Danijel je zinuo u čudu.
Ponovo veći ulozi, ali ne tako mnogo. Naposletku, ma šta drugo
predstavljao, Vejd Pejs je bio samo još jedno srce koje kuca.
Kevinov pogled susreo se s njenim. „Znači, on je naložio da smaknu
mene, mog brata, tebe, tvog prijatelja... da bi pokušao da postane
predsednik. O, u ovome ću uživati.“
Zinula je, ali je brzo ponovo zatvorila usta. Bilo bi mnogo lakše i
bezbednije - po nju - da pusti da Kevin obavi prljavi posao.
Ali u pitanju je bila njena anonimnost - i Danijelova, pa bi baš i
mogla da preuzme ovaj zadatak na sebe - koju je morala da zaštiti po
svaku cenu ako će njihov plan uspeti. Možda je Kevin bio bolji u
ubijanju ljudi od nje, ali je ona bila prilično sigurna da je ona to umela
da uradi uz što je moguće manje talasanja. Ako želiš da nešto bude
urađeno kako valja...
„Ma koliko mi mrsko bilo što moram da te lišim svake zabave,
mislim da želiš da ovo prepustiš meni.“ Blago je zadrhtala. Ovo je
verovatno bila velika greška. Da li se to ona pretvarala u adrenalinskog
zavisnika, a optuživala je za to Danijela? Mislila je da nije takva. Nije
osećala ništa osim užasa na pomisao na dodavanje još jednog zadatka
na spisak. „Cilj je da posao obavimo što je tiše moguće, zar ne? Mislim
da neće preveliku pažnju privući smrt pretendenta na predsedničko
mesto usled srčanog ili moždanog udara - svakako neće privući
jednaku medijsku pažnju kao ubistvo prilikom pljačke ili tako nešto.“
„Umem ja da budem tih“, insistirao je Kevin. Obrve su mu se skupile
i mrgodno spustile iznad očiju.
„Tiho kao što je smrt nalik na prirodnu?“
„Dovoljno nalik na prirodnu.“
„Dovoljno nalik na prirodnu će naše druge mete upozoriti na
opasnost i naterati ih da budu na oprezu.“
„Oni su već na oprezu.“
„Dobro, da čujem sled događaja?“
„Improvizovaću kada stignem na lice mesta.“
„Odličan plan.“
„Znaš li koliko ljudi strada u nezgodama u kući svakog dana u ovoj
državi?“
„Ne. Ali sam sigurna da više belaca u ranim šezdesetim umire od
zdravstvenih problema.“
„Dobro, dobro, srčani udar bi bio najtiši način da Pejs umre, slažem
se. A kako ćeš ući? Pokucaćeš na vrata i pitati ga da ti pozajmi malo
šećera? Postaraj se da staviš kecelju na volane - čisto da budeš
uverljiva.“
„Mogu da prilagodim plan za Karstona. Samo mi je potrebno još
nekoliko dana da istražim Pejsa...“
Kevin je glasno udario dlanom o pult. „Nemamo vremena. I ovako
smo preterano otegli. Znaš da Divers i Karston ne trače ovo vreme koje
smo im već pružili.“
„Ako požurimo samo ćemo im pružiti priliku koju čekaju. Pravilna
priprema...“
„Iritantna si!“
Nije shvatila koliko su se ona i Kevin približili jedno drugom -
gotovo da su pljuvali jedno drugom u lice s udaljenosti od petnaest
centimetara - dok Danijel nije iznenada stavio ruku između njih.
„Mogu li da vas prekinem i predložim očigledno?“, upitao je.
Kevin je silovito sklonio njegovu ruku. „Ne mešaj se, Deni.“
Aleks je duboko udahnula da se smiri. „Šta je očigledno?“, upitala je
Danijela.
„Aleks, ti imaš najbolji plan kako da... uh, ubiješ senatora.“ Brzo je
zatresao glavom. „Ne mogu da verujem da je ovo stvarno.“
„Stvarno je“, rekao je Kevin grubo. „I ne bih plan bez plana ulaska
nazvao baš najboljim planom.“
„Dozvoli mi da završim. Aleks ima najbolju... metodologiju. Kevine,
ti imaš najbolje izglede da uđeš neopaženo.“
„Da, imam“, rekao je Kevin ratoborno.
„O!“, rekla je Aleks iznenada se iz nekog razloga osetivši
nezadovoljno. Verovatno je to samo povređen ponos i iritacija što
mora da sarađuje s nekim ko joj je toliko mrzak. „U pravu si“, priznala je
Danijelu., „Ponovo.“
Nasmešio se.
„Šta je bilo?“, upitao je Kevin. „I prestanite da se gledate tako
zaljubljeno da ne bih povratio.“
„Očigledno je“, Aleks je razvukla ove reći što je više mogla, „da ćemo
ovo morati da uradimo zajedno. Ti ćeš ući s mojim unapred
pripremljenim rastvorom. Zapravo...“ Njen mozak je počeo da radi na
mogućnostima. „Mislim da ću ti pripremiti više od jednog rastvora.
Moraćemo biti u kontaktu da bih mogla da ti kažem koji je najbolji
način primene...“
Kevin ju je prostrelio pogledom. „Ti da komanduješ, a ja da pratim
tvoja naređenja na terenu?“
Aleks mu je uzvratila jednako prodornim pogledom. „Slušam ako
imaš bolji plan.“
Kevin je zakolutao očima, ali se zatim usredsredio. „Dobro. Ima
smisla. Kako bilo.“
Aleks se već osećala bolje. Mogla je da obavi svoj deo a da ne se ne
izlaže riziku. I premda nije volela da to prizna, znala je da Kevin to
može da izvede.
Kevin je frknuo kao da može da joj čuje misli, a zatim je rekao:
„Mogu li da te zamolim za uslugu?“
„Šta želiš?“
„Kada budeš pripravljala te svoje peharčiće otrova, možeš li da ga
umešaš tako da boli? Da gadno boli?“
Aleks se nasmešila uprkos strahu koji je osećala. „To mogu da
izvedem.“
Na trenutak je napućio usne. „Ovo je čudno, Oli. Ja... pa, gotovo da mi
se dopadaš.“
„Proći će te.“
„U pravu si... već bledi.“ uzdahnuo je. „Koliko dugo ćeš morati da
prčkaš sa svojom aparaturom?“
Aleks je na brzinu izračunala. „Daj mi tri sata.“
„U tom slučaju idem da istražim svoju novu metu.“
Kevin je uzeo mačetu i ostale noževe i krenuo na sprat, zviždućući.
Aleks je ustala i protegla se. Čak i pored ovog novog pritiska i straha
koji je s njim bio povezan, osećala se dobro što ima odgovor. Ime koje
je nedostajalo ju je iritiralo, poput svraba unutar lobanje. Sada je mogla
da se koncentriše na sledeći korak.

„Dobro, U glavnom kupatilu sam.“

Kevinov glas bio je prigušen, barem za Kevina, ali je i dalje bio
glasniji nego što je Aleks smatrala da je bezbedno. Ako mu iznese svoju
zabrinutost, samo će je podsetiti da je on u ovoj situaciji stručnjak, ali
ipak... Bio je preterano samouveren.
Aleks se pitala da li je uveo Ajnštajna sa sobom u kuću. Verovatno,
pomislila je, ali pas, naravno, nije podizao nikakvu buku.
„Postaraj se da pronađeš samo njegove stvari. Ne želim da ubijem
suprugu.“ Aleks nije mogla da natera sebe da govori glasnije od šapata,
uprkos njegovoj očiglednoj lagodnosti.
„Molim?“
„Gledaj da nađeš samo njegove stvari!“ promrmljala je glasnije. „Ne
diraj ništa što mogu oboje da koriste, kao što je, na primer, pasta za
zube.“
„Prilično sam uveren da desna strana ormarića s lekovima pripada
našem momku. Rezervna sečiva brijača, lek za migrenu, krema za
zaštitu od sunca, zaštitni faktor četrdeset pet, potpuni blok, centrum
silver, šminka, ali sve tonovi u boji kože...“
„Uozbilji se.“
„Ozbiljan sam. Mnoštvo karmina i parfema s leve strane.“
„Neke stvari možda dele... proverio fioke ispod ormarića.“
Aleks je zamislila lepu plavokosu ženu koju je videla kako stoji
pored Vejda Pejsa na zvaničnim fotografijama. Kerolin Džozefin Merit-
Pejs. Bila je samo deset godina mlađa od senatora, ali je izgledala kao
da je mlađa dvadeset pet. Kakvim god operacijama da se podvrgla, bila
je dovoljno razborita da ne pretera; zadržala je svoj topli vedri osmeh,
koji joj je borao uglove očiju, i delovala je iskreno u svakom pogledu.
Bogatstvo je nasledila od svoje aristokratske južnjačke porodice, i u
velikoj meri ga je koristila da finansira raznovrsna dobrotvorna
interesovanja - opismenjavanje, hranu za gladnu decu, spašavanje
muzičkih programa u školama u centru grada, podizanje skloništa za
beskućnike. Nikada ništa kontroverzno. Podigla je njihove dve kćeri, od
kojih su obe diplomirale na prestižnim južnjačkim univerzitetima i obe
se udale za ugledne muškarce - pedijatra i univerzitetskog profesora. Iz
svega što je Aleks na osnovu svoje žurne pretrage podataka o
senatorovoj ženi uspela da sazna, gospođa Merit-Pejs činila se kao
sasvim prijatna žena. Svakako nije zaslužila bolnu smrt koja je čekala
njenog muža. Za koju se nadala da ga čeka, ispravila se Aleks. Još je
mnogo toga zavisilo od sreće.
„Imam tri kutije pune sapuna, pakovanje rezervnih četkica za zube,
balzam za usne s dve vrste ukusa, višnja i jagoda... pomade, uloške,
štapiće za uši... sledeća fioka - o, evo nas. krema za hemoroide. To mi
liči na njega. I supozitorijum. Šta misliš, Oli?“
„Nije loše. I zaista bi bilo sjajno gurnuti mu otrov u... o, hej, da li je
pušač?“
„Uh... čekaj.“
Aleks je u otvoren prozor pretraživača ukucala: Da li je Vejd Pejs
pušač? Smesta se pojavilo mnoštvo članaka i fotografija. Kliknula je na
slike - fotografije lošeg kvaliteta, koje su nastale ili s leđa ili s velike
udaljenosti. Vejd Pejs - mlađi nego što je bio sada, još uvek je imao
tamnih vlasi u kosi, obično u vojnoj uniformi - nikada nije bio u
središtu fotografije, ali je bilo sasvim lako pronaći ga na njoj, sa
cigaretom u ruci. A zatim su sledile novije fotografije, na kojima se
nalazio u središtu; ove su nastale nakon što se pretvorio u srebrnu
lisicu, kako ga je Val nazvala, i na njima nikada nije držao cigaretu u
ruci. Ali nekoliko fotografija je prikazivalo nikotinski flaster, koji se
nazirao kroz rukav bele košulje. Još jedna fotografija s odmora u
drečavoj havajskoj košulji, ispod čijeg rukava se videla donja ivica
flastera boje kože. Ova slika je nastala u aprilu. Nije to bilo tako davno.
„Čini mi se da je nekada bio pušač“, rekla je Aleks. „Reci mi da si
pronašao flastere.“
„Aha, nikoderm. Pola kutije je upotrebljeno, i ima još tri neotvorena
pakovanja iza nje. Proveriću kantu za smeće.“
Aleks je željno čekala u kratkoj tišini.
„Potvrđeno. Upotrebljeni flasteri nalaze se u kanti za smeće ispod
umivaonika. Rekao bih da se ona prazni redovno, Što znači da ih i dalje
aktivno koristi.“
„Ne može biti bolje“, procedila je Aleks kroz zube. „Upotrebi špric
obeležen brojem tri.“
„Razumeo.“
Čula je tiho povlačenje rajsferšlusa.
„Pazi da tečnost ne dođe u kontakt s tvojom kožom. Ubrizgaj kroz
šav, ne ostavljaj očigledan trag igle.“
„Nisam idiot. Koliko?“
„Isprazni pola šprica.“
„Prilično je mali, da li si sigurna - znaš šta, nema veze. Koliko će biti
potrebno da se osuši?“
„Nekoliko sati. Stavi ga...“
„Ispod prvog flastera, zar ne?“, prekinuo ju je Kevin. „Da bude drugi
po redu.“
„Da, tako.“
Aleks je čula Kevina kako se kikoće.
„Zadatak obavljen. Vejd Pejs je mrtav čovek i u potpunosti je to
zaslužio. Prelazim na metu broj dva.“
„Hoćeš li se javiti kada se nađeš na položaju?“
„Neću. Trebalo bi da bude manje od dvadeset četiri. Vidimo se u
stanu.“
 „U redu.“
„Ti pređi na svog tipa, Oli.“
Glas joj je bio malo povišen kada mu je odgovorila. „Aha. Uradiću to,
uh, pre nego što se vratiš.“
Primetio je njenu nervozu i obratio joj se grubo, zapovednički.
„Bolje bi ti bilo. Ako ja uzburkam stvar, tvoj plan možda neće upaliti.“
„Dobro.“
Prekinuo je vezu pre nje. Ponovo.
Aleks je duboko udahnula i spustila telefon i računar na krevet
pored sebe.
Danijel je sedeo u turskom sedu na podu pored njenih nogu, jednu
ruku držeći na njenom listu. Čitavo vreme razgovora nije sklanjao
pogled s njenog lica.
„Jesi li sve čuo?“, upitala je.
Klimnuo je. „Ne mogu da verujem da nikoga nije probudio. Reci mi
da moj glas nije tako prodoran.“
Nasmešila se. „Nije.“
Nagnuo se napred i spustio bradu na njeno koleno. Osetila je kako
steže ruku oko njene noge.
„A sada je red na tebe.“ Ove reći je izgovorio glasom jedva glasnijim
od šapata, ali to nije prikrilo njegovu žestinu.
„Ne još.“ Pogledala je digitalni sat koji je postavila u sklopu svoje
privremene laboratorije. Na displeju je pisalo 4:15. „Imam još nekoliko
sati do početka parade.“
Osetila je pomeranje na svojoj koži kada je stegao vilicu.
„Ne radim ništa opasno“, podsetila ga je. „Neću provaljivati u
tvrđavu. Ne razlikuje se to mnogo od postavljanja uređaja za praćenje.“
„Znam. Ponavljam to sebi stalno.“
Aleks je ustala i protegla se, a Danijel se nagnuo unazad da joj da
prostora. Klimnula je prema uglu u kom se nalazila njena laboratorijska
oprema, neefikasno postavljena na nekoliko stočića. Nakon što je
završila recepte za Pejsa, iskoristila je postavku da napravi pozamašne
zalihe preparata za preživljavanje.
„Pretpostavljam da bi trebalo ovo da sklonim dok nije iznerviralo
Val.“
Danijel je ustao. „Mogu li da ti pomognem?“
„Naravno. Samo ne diraj ništa bez rukavica.“
Nije bilo potrebno mnogo vremena; bila je dobro uvežbana u
postavljanju i raspremanju laboratorije, a ponekad je to čak morala da
radi i u veoma kratkom vremenskom roku. Danijel je brzo shvatio
redosled, i uskoro je pripremio odgovarajući kofer i pre nego što je
razmontirala opremu u potpunosti. Dok je pažljivo umotavala
poslednji stakleni balon, ponovo je pogledala na sat. Još je imala sate
pre nego što Val počne da je šminka.
„Izgledaš iscrpljeno“, prokomentarisao je Danijel.
„Rano smo ustali. Val će me doterati pa ću izgledati
reprezentativno.“
„Neće ti škoditi ni dremka.“
Aleks je bila prilično sigurna da neće moći da zaspi. Trudila se da
izgleda pribrano, da Danijel ne bi brinuo, ali je, istini za volju, osećala
začetke panike kako puštaju koren u njenom stomaku. Nije ga lagala u
vezi s tim šta će raditi, ali nije bila ni približno opuštena što se tiče
sledećeg koraka. Konkretna akcija. Istina je bila da se vratila svom
starom načinu razmišljanja, osećala se lagodno u pripremama, ali kada
je došlo vreme da sprovede svoj plan, njen nervni sistem bio je
preopterećen. Ipak, verovatno je bilo mudro malo se odmoriti.
„Dobra ideja.“

Aleks je posmatrala kako Karstonova kućna pomoćnica prolazi kroz

automatska vrata velikog supermarketa, i nekoliko puta duboko i
polako udahnula, pokušavajući da se smiri. Pogledala je svoj odraz u
središnjem retrovizoru i utešila se kada je videla iluziju koju je Val
stvorila. Aleks je danas imala bež-plavu kosu, i to veoma uverljivu.
Njena šminka delovala je diskretno, uprkos mnogim slojevima. Aleks je
bila srećna što vidi da njen nos konačno poprima svoj novi oblik,
verovatno trajno. Svaka sitnica je bila od koristi.
Još nekoliko kupaca parkiralo je automobile i ušlo u supermarket, i
Aleks je znala da je vreme da se pokrene. Još jednom je duboko
udahnula. Ovo nije bilo toliko teško. Za sada samo ide u kupovinu.
U supermarketu je bilo mnogo ljudi. Masa kupaca je bila šarolika i
Aleks je bila sigurna da neće štrčati. Iznenada se setila Danijelove
katastrofalne kupovine u Čildresu, i iznenadila se kada je shvatila da se
smeši. Okrivila je nerve za ovu svoju reakciju.
Uprkos gužvi, nije joj bilo teško da pronađe ženu koju je tražila.
Kućna pomoćnica nosila je jarkožutu pamučnu haljinu pa se njena boja
jasno isticala. Umesto da je prati između rafova, Aleks je primenila
drugu taktiku, pa se susretala s njom u svakom drugom prolazu između
rafova. Tako je češće ulazila ženi u vidno polje, ali je to bilo prirodnije,
manje jezivo. Žena - koja je izbliza izgledala kao da joj je pedeset godina
i da je u dobroj formi i prilično privlačna - nije obraćala pažnju na
Aleks. A Aleks je u međuvremenu napunila kolica namirnicama koje su
delovale sasvim bezazleno - mleko, hleb, pasta za zube - a zatim je
dodala nekoliko stvari koje su zaista bile važne.
Karston je voleo ove male boce organskog soka od pomorandže.
Mora da im je rok trajanja kratak, jer je kućna pomoćnica kupovala
nekoliko svaki put kada bi svratila u supermarket, ali nije pravila
zalihe. Aleks je uzela tri, isto kao i kućna pomoćnica - i stavila ih u svoja
kolica.
Odvezla je kolica do praznog prolaza između rafova - niko nije
tražio rođendanske čestitke niti kancelarijski pribor ovog jutra - a
zatim skinula poklopac s malog šprica u džepu. Bila je to veoma mala
igla i gotovo da nije ostavila trag u plastici kada ju je zabola u zatvarač
boce soka od pomorandže, tik ispod čepa. Stajala je okrenuta prema
čestitkama, kao da traži savršenu sentimentalnu frazu. Kada je
završila, uzela je čestitku jarkoružičaste boje sa šljokicama i stavila je u
kolica. Možda će je dati Kevinu kada završi zadatak, Bila je to ona vrsta
šljokica koja je umela da se lepi za kožu danima.
Ona i Barnabi su ovaj otrov prosto nazvali srčani udar, jer je to i
izazivao, Ponekad je odeljenje nakon ispitivanja želelo da se otarasi
subjekta na način koji bi izgledao potpuno prirodan. Nakon neka tri
sata, srčani udar bi se razložio u metabolit koji je bilo gotovo
nemoguće otkriti. Muškarac Karstonovih godina i u njegovom stanju,
kada se još uzme u obzir i visokostresan posao - pa, Aleks je iskreno
sumnjala da će uzrok smrti preterano pomno pretresati, bar ne u
samom početku. Naravno, da ima dvadeset pet godina i da trči
maratone, moglo bi biti sumnjivo.
Aleks je zatim prešla u pekaru, jer se nalazila blizu kasa i odatle joj
se pružao nesmetan pogled na kupce u redovima. Prošlo je desetak
minuta dok se pretvarala da se koleba da li da kupi baget ili čabatu,
kada se kućna pomoćnica pojavila iz prolaza broj 19 i stala u red pred
kasu. Aleks je ubacila baget u kolica i stala u susedni red.
Ovo je bio nezgodan deo. Moraće da se drži blizu žene kada budu
izlazile iz prodavnice. Aleks je svoj neupadljivi crni sedan parkirala
odmah pored minivena. Kada žena bude stavljala namirnice u
automobil, Aleks će se saplesti ruku punih kesa i nasloniti se na branik
minivena. Ne bi trebalo da bude suviše teško da ostavi svoj sok u
prtljažnik automobila. Nadala se da će uspeti da uzme ženine boce
soka ako to bude moguće, ali ako i ne uspe, pretpostavila je da će ona
prosto sve staviti u frižider, pa makar broj bio i toliko pogrešan.
Aleks je pratila pogledom pokretnu traku pored one pored koje je
ona stajala, da bi još jednom proverila da je žena zaista uzela sok.
Uočila je ono što je tražila i žurno skrenula pogled.
Dok su njene namirnice klizile prema skeneru, namrštila se. Nešto
nije bilo u redu. nešto se nije uklapalo u mentalnu sliku. Ponovo je
pogledala pokretnu traku, pokušavajući da odredi šta nije u redu.
Momak je pakovao u kesu kutiju žitarica Laki čarms. Kućna
pomoćnica nikada nije kupovala ove žitarice za Karstona, koliko je
Aleks uspela da vidi. Karston se čvrsto držao svojih navika i svakog
jutra jeo iste žitarice obogaćene vlaknima. Slatka šećerna pena s
plastičnim igračkama nije bila u njegovom stilu.
Još jedan brz pogled spuštene glave. Uobičajena kafa, pavlaka sa
smanjenim procentom masnoće, litar obranog mleka, ali i dva litra
punomasnog mleka i kutija keksa od vanile.
„Papirna ili plastična kesa, gospođice? Gospođice?“
Aleks se brzo pribrala, otvorila novčanik i uzela tri dvadesetice.
„Papirnu, molim vas“, rekla je. Kućna pomoćnica je uvek uzimala
papirne kese.
Prevrtala je ono što je videla po glavi dok je čekala kusur.
Možda je kućna pomoćnica kupovala namirnice i za sebe dok je išla
u kupovinu za Karstona. Ali ako je kupila mleko sebi, moraće da ga
unese u Karstonov frižider dok obavi posao za taj dan, da se ne bi
pokvarilo na vrućini. A to nikada pre nije radila.
Da li Karston očekuje goste?
Aleks je srce neprijatno počelo da tuče dok je pratila ženu kroz
automatska ulazna vrata, levom rukom noseći obe svoje kese.
Želela je da Karston popije bocu soka od pomorandže. Ali šta ako je
uzme neki njegov prijatelj? Prijatelj koji ima dvadeset pet godina i trči
maratone? Bilo bi očigledno šta je pokušala. Karston će promeniti
navike, pojačati bezbednost. I znače da je to Aleks, bez sumnje. Da je
živa i da je u blizini.
Lov će ponovo početi, ovog puta mnogo intenzivniji.
Da li da rizikuje? Sok je bio Karstonova navika. Verovatno ga neće
nuditi nikom drugom. Ali šta ako?
Dok je u mislima listala sve mogućnosti, na pamet joj je pala jedna
gotovo beznačajna informacija - ili ju je bar ona tako klasifikovala - i
ukazala joj na nešto sasvim drugačije.
Zoološki vrt. Kćerka koja ne prestaje da priča o zoološkom vrtu. I
svi oni pozivi, svakog dana, a neki su trajali satima. Šta ako Erin
Karston-Bojd nije uvek bila tako bliska s ocem? Šta ako je Aleks, žureći
da pronađe važne pozive, preskočila ključne informacije - kao što je
poseta kćerke i unuke? Zoološki vrt glavnog grada je čuven. Baš mesto
na koje bi čovek poveo svoju unučicu. Baš kao što su i žitarice Laki
čarms upravo ona vrsta žitarica kakvu bi popustljivi deda mogao imati
pri ruci za unukin doručak.
Aleks je uzdahnula, tiho, ali duboko.
Nije smela da rizikuje da otruje dete.
Šta sada? Kafa? Ali i Erin će piti kafu? Možda neka druga vrsta
otrova, nešto što izgleda kao salmonela?
Nije mogla da čeka da se porodica raziđe. Divers i Pejs će tada već
biti mrtvi - ako već nisu - i Karston će biti na oprezu. Ovo je bila njena
jedina prilika da predupredi paniku. Biće šest boca soka, samo je jedna
otrovana... sve su šanse bile da će je Karston popiti... malo je verovatno
da će dete biti povređeno...
Uh, zaječala je u sebi i usporila korak. Znala je da to neće uraditi. A
nije mogla ni da se vrati u njegov omiljeni kafe i doda još jedan sastojak
njegovom sendviču s piletinom i parmezanom; od te navike je sigurno
odustao nakon što ga je ona tamo pronašla. Sada joj preostaje samo
nešto zaista očigledno i opasno, kao što je, na primer, pozajmljivanje
Danijelove puške i pucanje u Karstona kroz prozor kuhinje. Izgledi da je
uhvate - i ubiju - biće mnogo veći nego što je planirala.
Kevin će biti zgađen. Samo je jednu osobu imala na spisku, a već je
uprskala. Nije mogla da mu zameri na takvoj reakciji; i samoj se sebi
gadila.
Kao da je mogao da joj pročita misli, Kevin ju je pozvao. Osetila je
vibraciju u džepu, a zatim je izvadila telefon i pogledala broj. Javila se i
prinela telefon uhu, ali ništa nije rekla. I dalje je bila suviše blizu kućnoj
pomoćnici i nije želela da žena čuje njen glas, okrene se i još jednom
pažljivije pogleda plavušu koja je prati. Možda je kućna pomoćnica i
dalje osoba koja će joj omogućiti pristup. Aleks nije smela da dozvoli da
je primeti.
Aleks je sačekala da je Kevin iskritikuje, iracionalno sigurna da je on
nekako osetio da je omanula - Sjajno si podbacila, Oleander! - onim
svojim delimičnim vikanjem koje je za njega bio normalan ton
razgovora.
Kevin nije rekao ništa. Ponovo je pogledala ekran. Da nije pukla
veza? Da nije okrenuo njen broj greškom?
Veza je još bila aktivna. Sekunde su tekle u donjem uglu ekrana.
Aleks umalo da kaže: Kevine?
Četiri godine paranoje vezale su joj jezik.
Prinela je telefon uhu i napeto slušala. Nije se čuo nikakav
pozadinski zvuk automobila u pokretu. Nije bilo vetra. Nije bilo
životinjskih ni ljudskih zvukova.
Jeza ju je podišla i nakostrešile su joj se dlačice na vratu. Prošla je
pored svog automobila i sada je morala da nastavi dalje. Pogledom je
šarala oko sebe, trudeći se da ne pomera glavu; usredsredila se na
kontejner u stražnjem uglu parkinga. Ubrzala je korak. Bila je suviše
blizu centru moći neprijatelja. Ako su pratili ovaj poziv, neće im biti
potrebno dugo da stignu ovamo. Poželela je da beži, očajnički je to
želela, ali je naterala sebe da održava žuran ali odmeren korak.
I dalje s druge strane nije dopirao nikakav zvuk. Ledena i teška
praznina u dnu njenog stomaka postala je veča.
Znala je da Kevin neće iznenada progovoriti. Ipak je oklevala još
sekund. Kada uradi ono što zna da mora da uradi, gotovo je. njena
jedina veza s Kevinom je presečena.
Prekinula je vezu. Brojevi u dnu ekrana rekli su joj da je poziv trajao
svega sedamnaest sekundi. Činilo joj se da je prošlo mnogo više.
Obišla je kontejner i stala s njegove bočne strane, na mestu na kom
nisu mogli da je vide s parkinga. Nije videla nikoga, što je, nadala se,
značilo da ni nju niko ne vidi.
Spustila je namirnice na zemlju.
U postavi tašne imala je mali set za obijanje brava. Nikada nije
morala da ga koristi u svrhe za koje je namenjen, ali s vremena na
vreme joj je bio od koristi, kada je radila s manjim adapterima i
refluksnim prstenovima. Izvukla je najtanju alatku da njome otvori
držač SIM kartice. I karticu i držače stavila je u tašnu. Ivicom majice je
pažljivo obrisala sve otiske s telefona, rukujući njime preko tkanine.
Majica je bila kratka pa joj je bilo teško da telefon ubaci u kontejner
kroz bočni otvor držeći ga njome; bio je suviše visoko. Morala je da ga
baci kada nije mogla da dohvati otvor, ali je uspela da ga ubaci iz prvog
pokušaja.
Aleks je uzela papirne kese, okrenula se i žurno otišla do svog
automobila. Miniven je upravo izlazio s parkinga. Nije mogla da
proceni da li je kućna pomoćnica primetila njen odlazak do kontejnera;
Pravila je što je mogla duže korake dok je žurila nazad.
Telefona više nije bilo, ali ona je gotovo mogla da vidi sekunde kako
odbrojavaju u donjem uglu ekrana. Sada je imala dve mogućnosti, a
jedna od njih joj je davala zaista veoma tesan vremenski rok.
 POGLAVLJE 27

„Aleks, samo te je pozvao iz džepa“, tvrdio je Danijel.

„Deni je u pravu“, složila se Val. „Preteruješ. Nije to ništa.“
Aleks je zatresla glavom, osećajući kako joj se koža na vilici zateže
kada je stegla zube. „Moramo da krenemo“, rekla je ravnim glasom.
„Jer negativci možda u ovom trenutku muče Kevina ne bi li od njega
izvukli informacije“, kratko je ponovila Val. Koristila je strpljiv
snishodljiv ton, kakvim se ljudi obraćaju maloj deci i starijim ljudima.
Aleks joj je odgovorila hladno i odlučno. „Neće to biti šala kada
dođu po tebe, Val. To ti obećavam.“
„Vidi, Aleks, tvoj plan je propao“, podsetila ju je Val. „Već si bila
uznemirena. Kevin te je pozvao i nije ništa rekao. To je sve što se
desilo. Mislim da malo preteruješ kada pretpostavljaš da je to više od
puke nezgode.“
„Tako oni rade“, rekla je Aleks laganim i ravnim glasom. Čak i pre
nego što joj je Barnabi nabavio odgovarajući poverljiv materijal za
čitanje, videla je kako se to radi. „Subjekat ima telefon u kom se nalazi
samo jedan broj. Pozoveš broj da vidiš kakve informacije možeš da
dobiješ. Pratiš signal tog telefona. Pronađeš osobu s druge strane. I
gotovo.“
„Pa, nemaju šta da pronađu, zar ne?“, upitao je Danijel ohrabrujuće.
„Bacila si telefon. Ne može da ih odvede dalje od parkinga koji nema
nikakve veze s nama.“
„Telefon je ćorsokak“, složila se. „Ali ako imaju Kevina...“
Sumnja je preletela preko Danijelovog lica. Val je i dalje na licu
imala snishodljiv izraz.
„Misliš li da bi ga ubili?“ upitao je Danijel glasom koji je spustio
gotovo do šapata.
„To je još najbolji scenario“, rekla je grubo. Nije znala kako to da
ublaži niti da kaže na neki drugi način. „Ako je mrtav, ne mogu više da
ga povrede. I mi smo bezbedni. Ako je živ...“ Duboko je udahnula i
promenila temu. „Kao što sam rekla, vreme je da krenemo.“
Val nije bila ubeđena. „Zaista misliš da bi on odao Denija?“
 „Gledaj, Val, nikada ne bih dovela u pitanje tvoje razumevanja svega
što je makar i izdaleka žensko pitanje. To je tvoj svet. Ovo je moj. Ne
preterujem kada kažem da svi pucaju. Nije važno koliko je Kevin
snažan, niti koliko voli svog brata. Možda će potrajati, ali će im
naposletku reći gde smo. A zarad njega, nadam se da to neće trajati
dugo.“
Ali trajaće, i ona je to znala. I premda je njen odnos s Kevinom od
samog početka bio napet, naučila je da mu veruje, upoznala ga je.
Kupiće vreme koje joj je potrebno da odvede Danijela i Val na
bezbedno. Delom zato što je voleo brata, a delom zbog svog ponosa.
Nikada ne bi lako dao Diversu ono što ne želi. Kevin će ih naterati da se
oznoje za svaku reč koju iz njega izvuku.
Bilo joj je drago što nije njen zadatak da slomi Kevina. Bila je
sigurna da bi to bio najteži slučaj s kojim se ikada suočila. Ako bi iko to
mogao - ako bi mogao poneti tajne u grob sa sobom - to bi mogao biti
Kevin Bič. Možda bi on i narušio njen stoprocentni učinak.
Na trenutak je jasno videla - Kevina vezanog na najmodernijem
stolu u staroj laboratoriji i sebe kako stoji nad njim. Kako bi pristupila
slučaju? Da su stvari ispale samo malo drugačije - da njen pakistanski
subjekat nikada nije promrmljao ime Vejd Pejs - scenario koji je
zamislila mogao je biti njena realnost.
Oslobodila se slike i pogledala Danijela i Val. Aleks je videla da su
njena napetost - njena žestina i mračna uverenost - konačno počeli da
dopiru bar do Danijela.
„Ako su uhvatili Kevina.. šta će biti s Ajnštajnom?“ upitala je Val i
dalje skeptična, ali su joj oči boje lapisa bile neverovatno ranjive.
Aleks se trgla. Zašto li je počela da voli toliko tu životinju, povrh
svega ostalog? Kako je to glupo.
„Nemamo vremena da sada o tome razmišljamo“, rekla je. „Imaš li
mesto na koje bi mogla da odeš, Val? Mesto za koje Kevin ne zna?“
„Imam milion mesta.“ Valino lice je očvrslo. Njene savršene crte lice
si iznenada izgledale kao da pripadaju prelepoj lutki, hladnoj i praznoj.
„A vi?“
„Nama su opcije ograničene, ali ću već nešto smisliti. Spakuj stvari
koje želiš da spaseš - neće biti bezbedno vratiti se ovamo. Mogu li da
zadržim periku?“
Val je klimnula.
„Hvala. Imaš li još neki automobil osim onog koji smo koristili?“
Kevin je uzeo terenac Makinlijevih kada su on i Ajnštajn krenuli nešto
nakon ponoći.
„Imam ih nekoliko. A taj uopšte nije moj, Kevin je došao njime.“
Val se polako okrenula, otmeno, a zatim krenula prema
stepenicama. Aleks nije mogla da proceni da li je otišla da se spakuje ili
da odrema. Val joj nije verovala.
Aleks su se misli rasule na stotinu različitih strana. Moraće brzo da
pronađu novi automobil i da se otarase ovog za koji je Kevin znao.
Toliko je pojedinosti morala da promisli i morala je da to učini brzo.
Aleks se okrenula i žurno se vratila u gostinsku sobu. I ona je
morala da se spakuje.
I razmisli. Nije ovo imala u planu. A trebalo je.
Danijel ju je pratio niz hodnik. „Reci mi šta da radim“, rekao je kada
su prošli kroz vrata.
„Možeš li da spakuješ sve u torbe? Ja moram... nekoliko minuta da
razmislim. Ne smemo da dozvolimo sebi nijednu grešku danas. Samo
me pusti da se koncentrišem, u redu?“
„Naravno.“
Legla je na krevet, a zatim prekrstila ruke preko lica. Danijel je tiho
radio u jednom uglu; buka joj nije odvlačila pažnju. Pokušavala je da iz
svih uglova sagleda sve korake koji su joj bili dostupni, sve što Kevin
nije znao.
Nije toga bilo mnogo. Nije čak mogla ni da se vrati po Lolu - Kevin je
odabrao pansion.
Ponovo je udahnula i potisnula tu misao. Nije sada imala vremena
za tugu.
Neko vreme će boraviti u malim motelima. Plaćaće samo kešom. Na
svu sreću imala je mnogo Kevinovog novca od narko-kartela. Moći će
da se trude da ostanu neprimetni.
Naravno. Karston će to očekivati. Njena i Danijelova slika završiće
na policijskom letku, koji će mejlom biti prosleđen svim policijskim
stanicama u prečniku od hiljadu šesto kilometara. Kako su već objavili
Danijelovu priču, možda će nju predstaviti kao njegovog taoca. Teško
bi bilo prodati drugu opciju, s obzirom na to koliko je sitnija od
Danijela.
Mogli bi boraviti u automobilu koji nabave. Potraga će biti
intenzivna. Kada Karstonovi ljudi pronađu Kevinovo vozilo, pratiće
svaki prodati polovan automobil, svaki oglas, svaki ukradeni
automobil u prečniku od dvesta kilometara. Svaki opis koji se uklopi u
njihovu sliku dospeće na spisak, a ako neki policajac prijavi da je video
to vozilo, Karstonovi ljudi neće biti daleko.
Možda je vreme da se vrati u Čikago. Možda je Džoi Đankardi neće
odmah ubiti. Možda će biti voljan da im, na osnovu nekakvog obećanja
da će mu služiti, pokloni plastičnu operaciju lica. Ili će možda nanjušiti
njeno očajanje i znati da može da zaradi dobro ako je proda ljudima
koji je traže.
Imala je identitete za koje Kevin nije znao, ali Danijel nema.
Dokumenti koje je uzela iz Kevinove pokretne Betmenove pećine neće
više vredeti.
Ukoliko Danijel ne bude dovoljno brzo reagovao.
Sklonila je ruke s lica i sela.
„Misliš li da si razumeo osnovna pravila igre žmurke?“
Danijel se okrenuo držeći dve providne kese municije u rukama.
„Možda najosnovnije.“
Aleks je klimnula. „Ali pametan si. Govoriš španski prilično dobro,
zar ne?“
„Mogu da se snađem. Želiš da idemo u Meksiko?“
„Volela bih da možemo. Meksiko verovatno nije sasvim siguran za
tebe jer si bio tamo mnogo puta, ali mnogo je dobrih skrovišta u Južnoj
Americi. A i jeftina je tako da ti neće uskoro ponestati novca. Nećeš se
baš uklopiti, ali mnogo je doseljenika...“
Danijel je na trenutak oklevao, a zatim je pažljivo stavio municiju u
jednu od torbi. Stao je pored nje.
„Aleks, često koristiš drugo lice jednine. Da li ti to... hoćeš da kažeš
da bi trebalo da se razdvojimo?“
„Bićeš bezbedniji ako izađeš iz zemlje, Danijele. Ako se pritajiš na
nekom mirnom mestu, kao što je Urugvaj, možda te nikada...“
„Zašto onda ne možemo da odemo zajedno? Zato što traže par...
ako... ako Kevin progovori?“
Povila je ramena; delimično je to bilo sleganje ramenima, a
delimično defenzivan gest. „Nemam pasoš.“
„Zar ne misliš da će čekati da se Danijel Bič ukrca na avion?“
„Nećeš biti Danijel Bič. Imam nekoliko Kevinovih kompleta. Mnogo
će vremena proći pre nego što ga pitaju za lažne identitete, ako se toga
uopšte i sete. Imaćeš dovoljno vremena da večeras uhvatiš avion za
Čile.“
Izraz mu je iznenada očvrsnuo, gotovo da je izgledao srdito. Ličio je
na Kevina, a ona se iznenadila koliko ju je to rastužilo.
„Znači da bi trebalo sebe da spašavam? Da tebe ostavim?“
 Još jedno delimično sleganje ramenima. „Kao što si rekao, tražiće
par. Ja ću se već provući kroz rupe u mreži.“
„Tražiće tebe, Aleks. Neću...“
„U redu, u redu“, prekinula ga je. „Pusti me da još malo razmislim.
Već ću nešto smisliti.“
Danijel ju je dugo gledao u oči. Polako je izraz na njegovom licu
smekšao i ponovo počeo da liči na sebe. Naposletku je opustio ramena
i sklopio oči.
„Žao mi je“, prošaputala je. „Žao mi je što ovo nije uspelo. Žao mi je
što je Kevin...“
„Nadam se da će se svaki čas pojaviti na vratima“, priznao je Danijel
otvorivši oči i zagledavši se u pod. „Ali instinkt mi kaže... da se to neće
desiti.“
„Znam. Volela bih da grešim.“
Pogledao ju je u oči. „Da su naše uloge zamenjene, on bi uradio
nešto. Pronašao bi način. Ali ja ništa ne mogu da uradim. Ja nisam
Kevin.“
„Kevin bi bio u istom položaju kao i mi. Ne bi znao gde te drže. A i
kada bi znao, i dalje bi bio brojčano nadjačan. Ništa ne bi mogao da
uradi.“
Danijel je odmahnuo glavom i spustio se na krevet. „Nekako mi se
čini da ga ništa od toga ne bi sprečilo.“
Aleks je uzdahnula. Danijel je verovatno bio u pravu. Kevin bi imao
nekog tajnog doušnika ili snimak iz drugog ugla, pronašao bi način da
hakuje Diversov sistem. Ne bi odustao i pobegao. Ali Aleks nije bila
Kevin. Nije čak mogla ni da otruje Karstona dok je još bio nesvestan
njenog postojanja. Sada stvari već nisu tako dobro stajale, u to je bila
sigurna.
„Pusti me da razmislim“, ponovila je. „Pokušaću nečega da se
setim.“
Danijel je klimnuo. „Ali zajedno, Aleks. Odlazimo zajedno. Ostajemo
zajedno.“
„Čak i da nas to oboje dovede u opasnost?“
„Čak i tada.“
Aleks se ponovo bacila na krevet i ponovo pokrila lice rukama.
Ako je i postojao savršen način da pobegnu, ona bi ga već do sada
isprobala. Razlog zašto je bila ovde bio je upravo taj što je svaka druga
opcija bega bila neuspešna. Sada je opcija napada doživela neuspeh.
Nije; se osećala preterano optimistično.
 Zanimljivo je bilo kako čovek nije svestan koliko može da izgubi
dok ne izgubi pozitivan stav. Da, znala je da je dobro zagrizla s
Danijelom; prihvatila je to kao potencijalnu smetnju. Ali ko bi pomislio
da će joj nedostajati Kevin? Kad joj je to on postao prijatelj? Zapravo,
nije joj bio prijatelj, pošto se prijatelji biraju. Više član porodice - brat
koga izbegava na porodičnim okupljanjima. Nikada nije doživela ništa
tome slično, ali mora da je osećaj baš ovakav, sigurno je u pitanju bol
gubitka nečega što nikada niste želeli, ali na šta ste ipak počeli da
računate. Kevinova arogantna samouverenost navela ju je da se oseti
gotovo bezbedno, a tako se nije osećala godinama. Njegov tim bio je
pobednički. Njegova nepobedivost bila je njena zona bezbednosti.
Ili je bar bila.
I pas. Nije mogla čak ni da dozvoli sebi da razmišlja o psu jer bi bila
neupotrebljiva. Ne bi mogla da natera mozak da razradi nikakvu vrstu
rešenja.
I ponovo joj je ispred očiju preletela slika Kevina vezanog za njen
sto. Kada bi makar mogla da zna da je već mrtav, i to bi bilo nešto. Kada
bi mogla da veruje da nije u agoniji. Valjda je bio dovoljno pametan da
obezbedi sebi izlaz. Ili je bio toliko siguran u sebe da neuspeh nikada
nije ni uzimao u razmatranje?
Mislila je da poznaje Diversa dovoljno, na osnovu koraka koje je do
sada preduzimao, da bude sigurna da on neće propustiti priliku
ukoliko postoji i najmanja prilika da tu pronađe neku korist za sebe.
Iskreno je poželela da je situacija obrnuta. Da su nju uhvatili, ona bi
mogla da umre brzo i bezbolno i uskrati Diversu i Karstonu sve
informacije. Ma gde da je Kevin pogrešio, ma kako da je podbacio, i
dalje je on najkvalifikovaniji za to da održi Danijela na životu. I Val
takođe, kada već o tome razmišlja. Val će, na kratke staze, uspeti
najlakše da se izvuče, ali ni Karton ni Divers nisu bili tipovi koji vole da
ostavljaju repove.
Da je Kevin na njenom mestu i da pokušava da osmisli plan, šta bi
uradio?
Aleks nije znala. Imao je resurse o kojima ona ništa nije znala i koje
ona nije mogla da iskoristi. Ali bi čak i u tom slučaju beg bio jedina
opcija. Možda bi pokušao kasnije da se vrati, ali nije da je mogao da
nastavi dalje nakon današnjeg susreta s timom ubica potencijalnog
potpredsednika. Sada je bilo vreme da nestane i pregrupiše se.
Ili u njenom slučaju, da nestane i pokuša da ostane skrivena.
Ali nikako nije mogla da se reši užasne slike Kevina na stolu.
Problem je bio što je znala, do najsitnijih pojedinosti, sve što mu u tom
trenutku rade. Nije bilo moguće ne beležiti minute koji prolaze i ne
zamišljati dalji tok ispitivanja.
Danijel je ćutao. Nije mu bilo potrebno dugo da se spakuje; nisu se
ni raspakovali ljudski, nisu se zapravo ni raskomotili. Od samog
početka su znali da će svakog časa možda morati da odu, bilo zbog
neke katastrofe ili prosto zato što bi dosadili Val.
Mogla je da pretpostavi šta oseća. Ne želi da poveruje da su stvari
tako pošle po zlu. Ne želi da poveruje da bi Kevin mogao biti mrtav niti
da je smrt najbolji ishod za njega. Seća se kako se Kevin spustio s krova
usred noći, da ga spase, i oseća krivicu što i on ne može da uradi isto.
Oseća sada i više od krivice - oseća se bespomoćno, besan je, krivi sebe
i oseća se kao kukavica... Oseća sve ono što je i ona sama počela da
oseća.
Ali ništa nisu mogli da urade za Kevina. Da je ona na Kevinovom
mestu, ni on ništa ne bi mogao da uradi. Ne bi znao gde je drže.
Negativci su verovatno odabrali lokaciju nepoznatu i Aleks i Kevinu.
Imali su hiljade mogućnosti. I da je postojao neki način da otkriju gde
se kriju, svakako ne bi bili dovoljno nemarni da ne postave
obezbeđenje. Kevin bi bio jednako bespomoćan kao i ona.
Neće traćiti vreme na razmišljanje o nemogućem. Morala je da se
usredsredi.
Mora da postupa u skladu s pretpostavkom da je Kevin i dalje živ, i
da će negativci uskoro otkriti da su i ona i Kevin još živi i da se nalaze u
blizini. Da će saznati Valino ime i adresu. Znaće marku, model, boju, a
verovatno i broj tablica jedina dva automobila koja su im trenutno
dostupna. Bilo je vreme da se distanciraju od što je moguće više tih
činjenica.
Aleks je polako ustala. „Bolje da stavimo stvari u kola i krenemo.“
Danijel je ruku prekrštenih preko grudi stajao naslonjen na zid
pored gomile torbi. Oči su mu bile crvene. Klimnuo je.
Nisu videli Val kada su se spustili u veliku sobu, oboje natovareni
torbama. Stan je nekako izgledao hladnije, veće, naročito pošto nije
bilo psa. Aleks je žurno prišla vratima.
Nisu progovorili u liftu niti dok su prilazili automobilu. Aleks je
spustila torbe pored prtljažnika i počela da traži ključeve u džepu.
Prigušeno struganje razbilo je tišinu. Činilo se da dopire iz velike
blizine ili možda čak i ispod automobila.
Ja sam idiot, pomislila je Aleks dok se spuštala u čučanj pored torbe,
očajnički se nadajući da se u njoj nalazi oružje, ali koja je verovatno
sadržala samo medicinski pribor. Znala je koliko je njihova situacija
opasna, a ipak je ušla u garažu nenaoružana.
Računala je da će Kevin duže izdržati. Glupača.
Danijel je nosio teže torbe. Čim je spustila ruku na torbu pred
sobom, znala je da se u njoj nalazi samo medicinska oprema - oprema
za prvu pomoć, koja joj sada neće biti od koristi. Bar je imala svoje
prstenje i kaiš. Moraće da priđe bliže. Neće se opirati u prvi mah. I to
sve pod uslovom, naravno, da ne zapucaju čim je vide.
Nije prošla ni puna sekunda od ove njene procene. Nakon prvog
zvuka koji je čula, usledilo je tiho cviljenje, koje je definitivno dopiralo
ispod automobila. Ovaj zvuk vratio ju je u jedno drugo stanje panike,
trenutak kada je stajala pored mračnog trema u Teksasu. Nije to bio
zvuk čoveka.
Aleks je čučnula niže i sagnuta glavu tako da je gotovo dodirivala
pod garaže. Tamna senka ispod sedana prišla joj je bliže.
„Ajnštajne?“ zaprepastila se.
„Ajnštajn?“, ponovio je Danijel za njom.
Aleks je dopuzala do strane automobila kojoj je Ajnštajn bio bliže.
„Ajnštajne, da li si dobro? Dođi, momče!“
Pas je puzio dok nije izašao ispod automobila. Prešla je rukom
preko njegovih leđa i nogu.
„Jesi li povređen?“, nežno ga je pitala. „U redu je. Ja ću se za sve
postarati.“
Krzno mu je bilo ućebano i na nekoliko mesta vlažno, ali na rukama,
kada je pogledala, nije videla krv - samo prljavštinu. Šape su mu bile
malo isečene i dahtao je kao da je dehidrirao ili bio iscrpljen, ili jedno i
drugo.
„Da li je dobro?“, upitao je Danijel prišavši bliže.
„Mislim da jeste. Ali čini mi se da je gadno proveo noć.“
„Dođi, momče“, rekao je Danijel, pruživši ruku prema njemu.
Ajnštajn je ustao, a Danijel ga je uzeo u naručje. Ajnštajn je počeo da ga
liže po licu.
„Odnesi ga gore. Staviću stvari u kola pa stižem i ja.“
„U redu“, oklevao je Danijel, a zatim drhtavo udahnuo. „Sve je
istina.“
„Jeste.“ Otvorila je prtljažnik i ne podigavši pogled.
Čula ga je kako se okreće i odlazi. Zvuk Ajnštajnovog dahtanja je
izbledeo.
 Nije joj bilo potrebno dugo da pripremi stvari za odlazak. Garaža je
bila tiha i prazna, kao i uvek. Možda je ovo bio Valin privatni sprat
garaže. Možda su svi ovi automobili pripadali njoj. Aleks ne bi bila
strašno iznenađena i da je to bio slučaj.
Zar ne bi Aleks trebalo da se oseća bolje što je pas dobro? Deo nje
mora da se nadao da je pogrešila, da je preterano burno reagovala. Da
je u pitanju obična greška.
Kada se vratila u dnevnu sobu, Val je sedela na podu sa psom.
Ajnštajn joj se sklupčao u krilu, položivši glavu na njeno rame, a Danijel
je klečao pored njih.
Val ju je pogledala s onim istim nemilosrdnim licem lutke. „Sada
možeš da kažeš: Rekla sam ti.“
„Da li ti je potrebna pomoć da odeš odavde?“, upitala je Aleks.
„Bila sam i ranije u situaciji da sam morala da nestanem. Dugo je
otad prošlo, ali nije to nešto što se lako zaboravlja.“
Aleks je klimnula. „Žao mi je, Val.“
„I meni“, odgovorila je Val. „Misliš li... hoćeš li povesti psa?“
Aleks je iznenađeno trepnula. „Hoću!“
„Oh!“ Val je zagnjurila lice u Ajnštajnovo krzno. „Daj mi sekund.“
Glas joj je bio prigušen.
„Naravno“, rekla je Aleks. Imali su još nekoliko sati. Ovo mesto je
bila poslednja stvar koju će im Kevin odati. Poslao je psa da ih upozori.
Borio se za njih.
A i želela je da proveri još jednu malo verovatnu opciju da dođe do
informacija, i verovatno bi trebalo da to proveri dok još ima pristup
brzoj internet vezi. Otišla je do računara na kuhinjskom ostrvu.
Karston do sada nije ništa odao, ali možda mu se konačno nešto
omaklo. Bar bi trebalo da može da proceni trenutak kada su zarobili
Kevina. Mora da postoji poziv kojim ga o tome obaveštavaju. Možda je
čak nekuda i odlazio. Karston je bio stručnjak na ovom polju, a ne
Divers.
Uređaj za praćenje bilo je lako proveriti. Karstonovo vozilo nalazilo
se u zgradi u kojoj mu je bila i kancelarija, kao i obično u radno vreme.
Ali možda je uzeo drugi automobil. Proverila je snimak zvuka - Karston
je bio u kancelariji. Vratila se na početak da sluša njegove razgovore.
Naletela je na nešto značajno. Karston je neko vreme bio u
kancelariji - obično je dolazio u šest, ali već oko tri sata ujutro čula se
aktivnost u kancelariji. Želela je da šutne samu sebe što nije premotala
snimak i proverila ga pre nego što je jutros krenula napolje.
 Prvi poziv bio je kratak. Rekao je samo „Ovde sam“ i „Kakvo je
stanje?“ Nije teško bilo izvući zaključke iz toga. Neko je probudio
Karstona i saopštio mu neke vesti, a on je krenuo u kancelariju. Kako
nije bilo saobraćaja, bilo mu je potrebno svega desetak minuta da
stigne. Kada se uračuna oblačenje, pranje zuba i sve ostalo, poziv je
mogao da primi u bilo kom trenutku u periodu od pola tri do tri i
petnaest.
Pogledala je sat na računaru, računajući koliko dugo je Kevin kod
njih. Morali su najpre da ga savladaju, zatim da sačekaju da potpuno
povrati svest ako su ga onesvestili. Zatim bi morali da odluče šta da
rade i da dovedu stručnjaka...
Da li je ovo bio Karstonov drugi poziv? U tri i trideset pet pozvao je
nekoga.
„Kako ide? (...) Ne dopada mi se to. (...) U redu, u redu, ako je to
najbolja opcija. (...) Molim? (...) Znaš šta ja mislim o tome. (...) Kao što si
rekao, to je tvoj problem. (...) Želim da me obavestiš o svemu.“
Nije rekao mnogo, a reći je verovatno bilo moguće interpretirati na
hiljadu različitih načina, ali nije mogla da se uzdrži da ne doda svoju
interpretaciju.
Ne, Kevin nije mrtav.
Dugo je vladala tišina. Čulo se kucanje, koračanje, disanje; to je bilo
sve. Nije bilo poziva. Činilo se da nije nijednom izašao iz kancelarije.
Gotovo da je mogla da čuje Karstonovu nervozu pa je i sama postala
nervoznija nego što je već bila. Zašto ga ništa ne obaveštavaju? Da li
dobija obaveštenja putem mejla?
Možda imaju sreće. Možda su stručnjaka morali da dovuku izdaleka.
Možda su Kevina i dalje samo držali zarobljenog u iščekivanju
mučitelja.. I to je bila jedna od metoda, i ona je svojevremeno igrala na
tu kartu - pusti subjekta da čeka, zamišlja, paniči. Neka izgubi bitku u
sopstvenoj glavi pre nego što ispitivanje uopšte i započne.
U ovom slučaju to je bilo malo verovatno. Znali su da je Danijel živ.
Sumnjali su da ima i pomoćnike negde u gradu. Ne žele da Kevinovim
saradnicima pruže priliku da umaknu.
Ali sat je otkucavao i za Diversa i Karstona. Pozvali su. Čuli su da se
javila, a zatim i prekinula vezu. Nije ponovo pozvala da vidi da li je broj
okrenut slučajno. Telefon je bacila. Pretpostaviće da se partner već dao
u beg.
Kao što bi i trebalo da uradi.
Aleks se trgla iz duboke zamišljenosti po prvi put postavši svesna
da je Danijel sedeo na stolici pored nje i posmatrao kako joj se osećanja
smenjuju na licu. Val je stajala naslonjena na pult pored sudopere, a
Ajnštajn sedeo pored nje, takođe je posmatrajući.
„Samo još malo“, rekla im je preskačući dugačku tišinu u
Karstonovoj kancelariji. Nije želela ništa da propusti, ali nije imala
vremena da sluša tišinu.
Zaustavila je snimak kada je čula njegov glas, a zatim ga pažljivo
vratila. Ponovo je nekoga pozvao. Ton njegovog glasa bio je
dijametralno suprotan tonu koji je koristio ranije. Bila je to takva
promena da ju je to zažuljalo. Zapitala se da nije negde pogrešila u
programu pa pustila neki raniji snimak.
Bio je to glas dede punog ljubavi.
„Nisam te probudio, zar ne? Kako si spavala? Da, izvini, imam jednu
hitnu situaciju koju moram da rešim. Morao sam da dođem u
kancelariju... Ne, ne otkazuj ništa. Odvedi Livi u zoološki vrt. Sutra će
biti toplije... znaš da nemam izbora kada je posao u pitanju, Erin. Žao
mi je što ne mogu da dođem danas, ali ne mogu ništa da promenim...
Livi će se lepo provesti i bez mene. Za večerom će mi ispričati kako joj
je bilo. Napravi mnogo fotografija... ne mogu ništa da ti obećam, ali se
nadam da ću do večere biti slobodan... To nije pošteno... Da, sećam se
da sam ti rekao da neću imati mnogo posla ove nedelje, ali znaš kako je
na mom poslu, mila. Nema garancija.“
Veliki uzdah.
„Volim te. Poljubi Livi. Javiću ti kada ću biti slobodan.“
Podišla ju je jeza kada je prekinuo vezu. Karston je verovao da će se
sve završiti do večere? Ili je on to samo pokušavao da umiri kćerku?
Ponovo tišina, ponovo kucanje. Mora da obaveštenja dobija
elektronskim putem. Kevin je bio u gadnoj nevolji, bila je sigurna. Da li
je već progovorio? Nije imala predstavu.
Nije više bilo ničega do trenutka kada je slušala snimak u realnom
vremenu. Proverila je uređaj za praćenje. Karston nikuda nije išao.
Divers mora sam da rešava svoj problem.
I dalje slušajući preko slušalica, Aleks je naslonila čelo na ruke.
Karston je ponovo kucao.
Zamislila ga je za stolom, kako s bezizražajnim izrazom izdaje
naređenja ili postavlja pitanja. Da li je porumeneo od nemira? Da li mu
se bleda ćelava glava znoji od napetosti? Ne, bila je sigurna da je hladan
i smiren, i da nije ništa uznemireniji nego što bi bio da kuca
porudžbinu kancelarijskog materijala.
 On će znati koja pitanja da postavi čak i da Divers ne zna šta radi.
On može da upravlja čitavom operacijom iz svoje ergonomske
kancelarijske fotelje. Postaraće se da Kevina muče do smrti, a zatim će
otići na večeru i ne pomislivši više na njega.
Gotovo se zagrcnula od iznenadnog besa koji je buknuo u njoj.
Ono što se sada dešavalo nije imalo nikakve veze s nacionalnom
bezbednošću. Karston je sprovodio privatnu vendetu u ime čoveka koji
je, prema svemu sudeći, odavno trebalo da leži na stolu za ispitivanje.
Karston je davno prešao granicu između diskutabilno neophodnih
tajnih operacija i čistog zločina, i čini se da to na njega ni na koji način
nije uticalo. Možda je to oduvek bilo tako. Možda je sve što je radila za
njega, svako nečovečno delo koje je obavila u ime javne bezbednosti,
bilo čista prevara.
Da li je verovao da je toliko nedodirljiv? Da ovi skriveni izbori
nikada neće imati uticaja na njegov život? Da li je verovao da je izuzet
od posledica? Zar nije bio svestan da i on ima slabe tačke?
Bilo je i gorih stvari od trovanja.
Aleks je zastao dah. Neočekivano joj se u glavi pojavila nova
mogućnost, nešto o čemu ranije nije razmišljala. Bilo je malo
nategnuto, znala je. Hiljadu stvari je verovatno moglo poći po zlu, na
milion načina je mogla pogrešiti. Bilo bi to gotovo nemoguće čak i da je
imala godinu dana da planira unapred.
Osetila je Danijelovu ruku na leđima. Kroz slušalice ga je čula kako
zabrinutom glasom pita: „Aleks?“
Polako je podigla glavu. Zurila je u Danijela, procenjujući ga; Na isti
način se zagledala u Val.
„Daj mi još deset minuta“, rekla je, a zatim spustila glavu na ruke i
još malo se zamislila.
 POGLAVLJE 28

Aleks je govorila brzo dok je iznosila svoj plan, naglašavajući malo više
nego što je bilo potrebno pojedinosti u koje je bila sigurna. Pokušala je
da im plan predstavi kao dobro promišljen, kao da je ona sigurna u
njega. Činilo se da joj je Danijel poverovao, slušao ju je napeto i klimao
glavom u pravilnim razmacima, ali Aleks uopšte nije mogla da pročita
Val. Gledala je Aleks, ali se činilo kao da gleda kroz nju. Na licu joj je bio
izraz učtive distanciranosti.
Aleks je završila priču iznevši i željeni kraj koji nije bio ni približno
onoliko siguran koliko bi ona to želela, i bilo joj je jasno da ishod nije
njenim slušaocima bio uverljiv koliko uvod. Pogledala je Ajnštajnovu
glavu na svojoj nozi umesto u lica ljudi oko nje, milujući ga sve češće
kako je njena nelagoda rasla. Pokušavajući da završi priču s pozitivnim
prizvukom, nastavila je da priča malo više nego što je nameravala. Bila
je usred rečenice kada ju je Val prekinula.
„Ne“, rekla je.
„Ne?“, ponovila je Aleks. Reč je izgovorila kao pitanje, ali se već bila
pomirila sa odgovorom.
„Ne. Neću to da uradim. Poginućete. Lepo je što želiš da se vratiš po
Kevina, ali budi realna Aleks. Ovo neće uspeti.“
„Moglo bi. Neće to očekivati. Neće biti spremni.“
„Nije važno da li će biti spremni ili ne. Biće ih i više nego dovoljno
da kompenzuju to. Možda ti se i posreći pa uspeš da skineš jednog od
njih. Tip pored njega će te srediti.“
„Ne znamo čak ni koliko će ljudi biti tamo.“
„Upravo tako“, rekla je Val ravnim glasom.
„Val, neće obraćati pažnju na tebe. Ti ćeš biti anonimni pomoćnik.
Ovi ljudi viđaju stotine pomoćnika svakog dana. Ti ćeš za njih biti
nevidljiva.“
„Nikada u životu nisam bila nevidljiva.“
„Znaš šta hoću da kažem.“
Val ju je pogledala savršeno glatkog lica. „Ne.“
Aleks je duboko uzdahnula. Znala je da nije pošteno uplitati Val.
Moraće da se snađe.
„Dobro“, rekla je poželevši da joj glas zvuči snažnije. „U tom slučaju,
idem sama.“
„Aleks, ne možeš!“, rekao je Danijel.
Danijel ju je pogledao, osećanja su mu bila podeljena. Videla je da je
želeo da se raspravlja s njom. Želeo je da joj kaže da ne mora da
pokušava, ali bi to značilo da će ostaviti Kevina da umre u mukama.
Njegov položaj bio je neodrživ. Dok je postojala makar i najmanja nada,
kako da tek tako odustane?
„Zajedno ćemo uspeti da izvedemo prvi deo“, rekla mu je. „Neće ni
biti potrebno više od nas dvoje.“
„Ali čim se odvojiš od Karstona, prevariće te.“
Aleks je slegla ramenima. „Samo moram da mu prodam pretnju.
Ako pomisli da će talac umreti ako me prevari, možda će igrati
pošteno.“
„Nećeš znati kako igra. Nećeš biti spremna.“
„Val ne želi da rizikuje svoj život. Možeš li da joj to zameriš?“
Val je ispod delimično sklopljenih kapaka posmatrala Danijela kako
okleva.
„Ne mogu“, rekao je. „Ali mogu da obavim njen zadatak.
Zamenićemo se. Val, ti bi mogla da preuzmeš moj zadatak, zar ne?“
Aleks je sklopila oči čvrsto, a zatim ih polako ponovo otvorila.
„Danijele, znaš da to neće upaliti. Čak i da nisi Kevinov brat blizanac,
ovi ljudi su stavili tvoju sliku na televiziju.“
„Val može da me udesi, zar ne, Val? Može da mi izmeni lik?“
Izraz Valinog lica se naglo promenio, delovala je zainteresovanije.
Pažljivije mu se zagledala u lice.
„Zapravo... mislim da bih mogla.“ Okrenula se prema Aleks. „Niko ga
tamo neće ni tražiti. Veruj mi, mnogo više ljudi bi gledalo u mene - čak i
kada bih bila bezimena pomoćnica. Mislim da mogu da ga izmenim
dovoljno da ga niko tamo dva puta i ne pogleda.“
„Ne sumnjam ja u tvoju sposobnost, Val... ali oni su blizanci.“
„Dozvoli mi da pokušam?“, zamolila je, a u glasu joj se čula
neočekivana molba. „Zaista želim da pomognem Kevinu.“ Kada je
izgovorila njegovo ime, Ajnštajn je podigao pogled. „Samo ne želim da
stradam čineći to. Dozvoli mi da uradim nešto.“
Ajnštajn je ponovo spustio glavu Aleks na koleno.
„Pretpostavljam da bih mogla da ti dozvolim da pokušaš. Ali to je
gubljenje vremena, a vremena ionako nemamo.“
 „Neće mi biti potrebno mnogo.“
„I pristaćeš da uradiš Danijelov zadatak?“
„Naravno, to je lako. Niko neće pucati u mene.“
Aleks se trgla.
O čemu ona to razmišlja? Ljudi će zapucati u Aleks zasigurno. Već se
pomirila s tim. Ali ako bi Val mogla da dovoljno dobro maskira
Danijela, što Aleks nije mogla ni da zamisli, onda bi mogli pucati i u
njega. Podsetila je sebe zašto sve moraju da pokušaju da spasu Kevina.
Raspolagao je velikim brojem suviše važnih informacija. Ako kaže
negativcima sve što zna o Aleks i Danijelu, automobilima koje koriste,
mestima na kojima mogu da se sakriju, načinu na koji Aleks radi,
agenciji će biti lako da ih pronađe. A biće im lako da pronađu i Val.
Najverovatnije će ionako svi umreti.
Umreti kao kukavice, bežeći.
Ali razlozi su bili nevažni. Ako postoji način da spase Kevina od
onoga što trpi, onda će ona to i uraditi. Postojala je među njima veza
čijeg postojanja nije ni bila svesna. Bio joj je prijatelj. Njena druga slaba
tačka. Povređivali su ga i to već u ovom trenutku, dok ona sedi i
razmišlja o tome. Mora to da zaustavi.
„Bacaj se na posao, Val. Za prvi deo plana će mi biti potrebno dva
sata, ako budem imala sreće. Kada ga obavim, ponovo ćemo proceniti
situaciju.“

Premda je u Vašingtonu živela gotovo deceniju, Aleks nikada nije

posetila Nacionalni zoološki vrt. Oduvek ga je smatrala mestom za
decu, ali činilo se da je danas u njemu mnogo odraslih neopterećnih
potomstvom.
Ali bilo je i mnogo, mnogo dece - činilo joj se da ih je na hiljade
brbljalo visokim glasićima i trčkaralo oko nogu roditeljima. Činilo se da
su sva deca imala manje od pet godina, pa je pretpostavila da školska
godina još nije završena, premda mora da joj se bliži kraj.
Pokušala je da se seti koliko je godina prošlo od prvog susreta s
Karstonom, ali nije mogla da sabere dane na smislen način. Danijel je u
to vreme imao još tri nedelje nastave. Mora da je prošlo više od toga...
zar ne? Možda je Danijelova škola s nastavom završavala ranije od
ostalih.
Aleks je najpre stala u red za iznajmljivanje opreme. Red nije bio
dug. Većina posetilaca je već stigla ranije ujutro, dok je temperatura
bila niža. Bližilo se vreme ručku i sunce je tuklo gotovo direktno iznad
njene glave. Neki ljudi će verovatno u to vreme otići, da bi izbegli
visoke cene hrane u parku. Ili će otići kući da odremaju.
Raspolagala je priličnim brojem informacija o Erin i Oliviji, a sve ih
je pronašla na Erininoj stranici na Fejsbuku. Na istoj toj stranici
pronašla je i Olivijinu sliku, koju je nosila u medaljonu oko vrata sada.
Aleks je znala da Olivija ima tri i po godine. Da je dovoljno mala da
može da je stavi u kolica. Aleks je znala i kako Erin izgleda iz gotovo
svakog ugla i imala predstavu kakvu bi odeću mogla da nosi. Znala je da
Erin kasno ustaje i da verovatno nije došla u zoološki vrt čim se
otvorio. Znala je i da Olivija najviše želi da vidi pande.
Platila je devet dolara u kešu za jedna kolica, a zatim stavila u njih
ranac i krenula u park. Izvijala je vrat, tražeći nekoga pogledom. Za
očekivati je bilo da nekoga traži - možda sestru, ili nećake, ili muža, ili
dete. Mnogo drugih posetilaca tražilo je nekoga iz svoje grupe. Nije
štrčala.
Erin i Livi su verovatno obišle pande i sada razmišljaju o ručku.
Pogledala je mapu koju je dobila s kolicima. Pokušaće najpre da ih
pronađe kod čovekolikih majmuna, a zatim kod reptila.
Hodala je brzo, ignorišući staze i vidikovce.
Erin je imala svetlu kožu, karakterističnu za riđokose, kao i njen
otac. Okačila je svoju fotografiju s opekotinama od sunca i žalila se na
pege. Erin će verovatno nositi šešir i nešto lagano dugačkih rukava.
Kosa joj je bila svetla i visila joj je do polovine leđa. Upadaće u oči.
Aleks je posmatrala masu dok se žurno kretala kroz nju, tražeći
ženu s detetom i odbacujući one s prijateljima, supružnicima i više
dece. Neko vreme pratila je ženu koja je kosu smotala pod slamnati
šešir širokog oboda i koja je gurala jedna kolica, ali je dete zatim izašlo
da šeta pored nje - bio je to dečak.
Obišla je brzo krug oko velikih mačaka, a zatim otišla do dela
zoološkog vrta u kom mogu da se maze domaće životinje. Sve vreme je
bila svesna kako izgleda - kao žena koja s mapom u ruci pažljivo traži
svoje pratioce. Nosila je slamnati šešir preko tamnoplave perike i
široke naočare za sunce. Imala je običnu, neukrašenu majčicu,
farmerke muškog kroja i hibrid sportskih cipela i baletanki, u kojima je
mogla da trči ako bude morala. Ništa u vezi s njom nije bilo naročito
upadljivo niti je bilo verovatno da će je neko upamtiti.
Nekoliko nijansi riđe kose privuklo joj je pažnju za vreme potrage,
ali su mnoge bile očigledno neprirodne. A druge su bile na ženama koje
su bile ili suviše stare da bi bile Erin, ili suviše mlade, ili su imale
previše dece. Sada je primetila jednu kako ide stazom prema
Amazonskom životinjskom svetu - dugačka zlatnocrvena pletenica
njihala joj se ispod belog platnenog šešira spuštenog oboda. Žena je
gurala kolica; izgledala su isto kao Aleksina, od smeđe livene plastike s
tamnozelenom tendom. Nosila je majicu bez rukava, a ruke su joj bile
pune pegica. Aleks je žurno pošla za njom.
Žena nije išla brzo; Aleks nije bilo potrebno mnogo da je prestigne.
Držala je glavu oborenu i pogledala u kolica dok je išla paralelno s
njima.
Činilo joj se da je to devojčica koju je tražila. Gledala je na drugu
stranu, ali je njena paperjasta plava kosica bila ista kao Olivijina. A i
starost deteta bila je odgovarajuća.
Aleks je nastavila da ide i stigla je pre majke i kćerke do paviljona s
amazonskim životinjama. Ostavila je kolica na obeleženo mesto pored
toaleta, neprimetno brišući ručku rubom majice pre nego što je uzela
ranac i nabacila ga na leđa. Pošto je bila prilično sigurna da je ta žena
Erin i da ima svoja kolica, ova joj nisu bila potrebna.
Pronašla je ženu i dete kako polako idu stazom. Jedna veća grupa ih
je sustigla i obilazila s obe strane. Aleks je sada jasno videla ženino lice
- bila je to definitivno Karstonova kćerka. Erin je zastala da Oliviji doda
flašicu.
Na stazi je bila gužva. Bilo je toplo, a glava pod perikom joj se
znojila i svrbela je. slamnati šešir joj nije bio ni od kakve koristi.
Aleks se usredsredila na praznu klupu tri metra ispred Erin i deteta.
Iza prve velike grupe, sledila je još jedna. Ako dobro odabere trenutak
mogla bi da presretne Erin kod klupe dok druga grupa bude u prolazu.
Aleks je krenula putem kojim je upravo i došla, kroz tamne naočari
pazeći da vidi obraća li neko pažnju na nju. Na trenutak ju je okružila
prva velika grupa - izgledala joj je kao bućna porodična grupa, u kojoj je
bilo nekoliko tek prohodale dece, nekoliko roditelja i jedna starija žena
u invalidskim kolicima. Požurila je da se probije između njih, a zatim je
usporila.
Druga grupa sastojala se od odraslih osoba - stranih turista na
jednodnevnom izletu, pomislila je, a mnogi od njih su nosili neobične
rančeve - i stigli su do Erin gotovo kada je ona sama stigla do klupe.
Aleks je išla u smeru suprotnom od grupe, dok se nije našla tik ispred
svog plena. Kada se Erin našla trideset centimetara od klupe, Aleks se
okrenula, pružila se iza jednog starijeg čoveka pretvarajući se da se
saplela. Ispružila je ruku i zgrabila Erin za šaku kojom je držala kolica.
Dlanom je pritisnula kesicu bistre tečnosti i ispraznila je jednim
snažnim stiskom.
„Hej!“, rekla je Erin okrenuvši se.
Aleks se povukla, delimično se izvivši iza najbližeg prolaznika. Erin
se našla licem u liče s ćelavim sedamdesetogodišnjakom.
„Izvinite”, rekao je on obema, oklevajući, ni sam ne znajući kako se
zapleo između njih. Oslobodio se Aleks i zaobišao Erin i kolica.
Aleks je posmatrala Erin kako trepće jednom, pa još jednom. Kapci
kao da su joj se zalepili prilikom drugog treptaja. Aleks je priskočila i
uhvatila je oko struka kada je počela da se ruši, zatim je povukla prema
klupi, na koju su teško pale zajedno. Aleks je udarila laktom drveni
naslon; ostaće joj modrica, ali je nju lako mogla da pokrije. Erin je bila
viša i imala je više kilograma od Aleks, pa nije bilo načina da izbegne
nezgrapni pad na klupu. Aleks je ispustila pomalo maničan smeh -
nadala se da će onaj ko ih i primeti pomisliti da se ludiraju.
Devojčica je pevala nešto sebi u bradu u kolicima. Činilo se da nije
primetila da su kolica prestala da se kreću. Aleks se oslobodila majke,
privukla kolica bliže i okrenula ih tako da Olivija ne gleda Erin.
Erin je dremala na klupi, glava joj je pala na desno rame, a usta
ostala blago otvorena.
I treća grupa posetilaca prošla je pored njih. Niko nije zastao. Aleks
je reagovala brzo pa nije mogla da prati baš sve reakcije, ali niko još
nije podigao uzbunu.
Navukla je šešir preko Erininog lica, da sakrije njen beživotni izraz.
Iz džepa ranca izvadila je malu bočicu parfema. Pružila je ruku u kolica i
pritisnula štrcaljku na dve sekunde. Pevanje je utihnulo, a zatim je
Aleks osetila blago podrhtavanje plastičnog rama kolica, kada je dete
palo na sedište.
Krećući se što je opuštenije mogla, Aleks je potapšala Erin po
ramenu, a zatim ustala i protegla se.
„Ja ću je odvesti na ručak, a ti se odmori“, rekla je gladeći periku pod
šeširom, u slučaju da ju je pad pomerio. Očima iza naočara prošarala je
po okolini. Činilo se da niko ne obraća pažnju na malu scenu koju je
napravila. Uhvatila je ručku kolica i krenula prema parkingu. U početku
je hodala polako. Gledala je životinje u kavezima, kao i ostali. Kada se
udaljila od klupe, počela je da se kreće brže. Kao majka koja žuri na
popodnevni posao.
 Ispred toaleta centra za posetioce parkirala je kolica i podigla
Oliviju u naručje. Dete mora da je imalo preko trinaest kilograma i
činila se još težom jer joj je telo omlitavilo. Aleks je pokušala da
namesti onesvešćeno dete u položaj u kom je videla da drugi roditelji
nose decu - pokušala je da je osloni na kuk, tako da joj se jedna noga
nađe s prednje, a jedna sa zadnje strane Aleksinog tela, i prisloni joj
glavu na rame. Činilo joj se da nije uspela da to uspešno izvede, ali je
svakako morala da krene. Stegla je zube i prošla kroz kapiju što je brže
mogla. Poželela je da je mogla da parkira bliže, ali je naposletku, sva
mokra od znoja, uspela da stigne do automobila.
Nije imala vremena da kupi sedište za automobil. Osvrnula se
kradomice da vidi da li je neko posmatra, ali je deo parkinga na kom je
parkirala bio u najvećoj meri popunjen, i ljudi koji su tek pristizali
parkirali su u drugom delu, dalje. Oni koji su obišli park ranije već su
bili otišli; bila je potpuno sama.
Položila je dete na stražnje sedište i obmotala joj pojas oko struka.
Zatim je pokrila Oliviju ćebetom.
Aleks se uspravila i ponovo proverila da li ju je neko video. Nikoga
nije bilo u blizini; niko je nije posmatrao. Izvadila je špric iz
unutrašnjeg džepa ranca i nagnula se da ubrizga narkotik usnulom
detetu. Doza je bila primerena detetu od trinaest do osamnaest
kilograma. Olivija bi trebalo da spava naredna dva sata.
Aleks je pokrenula motor i pojačala klimu. Ponovo je počela da diše,
činilo joj se po prvi put otkako je ušla u zoološki vrt.
Prva faza bila je uspešna, Erin će se probuditi za četrdeset pet
minuta, otprilike. Aleks je bila sigurna da će do tada do nje već stići
ekipa hitne pomoći. Kada se probudi, oglasiće uzbunu zbog nestalog
deteta. Najpre će pretražiti zoološki vrt, a zatim će pozvati policiju.
Aleks će morati da bude na svom mestu kada Erin shvati da joj je neko
uzeo dete i da nije tek tako odlutala dok je njena majka ležala usled
nekakvog neobjašnjivog napada. Aleks je bila 85 procenata sigurna da
zna koga će Erin prvog pozvati.
Zaista se nadala da će Val završiti sa izvođenjem magije kada se
vrati u njihovo novo skrovište, da bi Aleks tačno znala koji plan zatim
da realizuju - ne zato što je odlučila koji je ishod poželjniji. Ako ode
sama... to je samoubistvo. Ali ako povede Danijela... da li je to i ubistvo i
samoubistvo?
Možda je Valina samouverenost preterana. Možda će Danijel
izgledati kao i pre, samo s perikom.
 Aleks može ovo da izvede sama. Samo će veoma jasno staviti na
znanje šta će se desiti Oliviji ako ona ne preživi noć. To će naterati
Karstona da pazi šta radi, zar ne?
Nije želela da misli o stvarima koje bi Karston mogao da pokrene.
Zamkama koje može da postavi tako da zarobi Aleks nakon što mu
vrati Oliviju.
Aleks je pozvala Val kada je prišla novoj zgradi, i Val ju je, kada je
ušla u podzemnu garažu, čekala pored lifta s kolicima za posluženje -
izgledala su kao nešto na čemu bi gostu u hotelu doneli obrok u sobu. U
garaži nije bilo drugih ljudi. Aleks nije primetila nikakve kamere, ali je
gledala da svoje telo postavi između otvorenih stražnjih vrata i
najboljeg pogleda iz zgrade. Ni Val ni Aleks nisu progovorile. Aleks je
prebacila usnulo dete na donju policu kolica, a zatim namestila ćebe
tako da je sakrije.
Ovaj lift je bio normalniji od onog koji je vodio do Valinog
penthausa - bio je samo srebrna kutija, kao i u većini zgrada u kojima je
Aleks živela. Uplašila se da će kutija iznenada usporiti i da će se vrata
otvoriti i razotkriti ih. Mora da se i Val osećala slično. Držala je ruku na
dugmetu za šesnaesti sprat, kao da time može da obezbedi ekspresnu
uslugu.
Dok se lift penjao, Aleks je po prvi put primetila izraz na Valinom
licu. Bio je... malo preterano stimulisan. Aleks se nadala da Val neće
upasti u neku sumanutu verziju šećernog udara izazvanu osećajem
moći.
Vrata lifta otvorila su se prema praznom hodniku. Bila je to lepa
zgrada, s otmenim gipsanim ukrasima i mermernim podovima, ali je
izgledala obično nakon Valinog drugog stana.
Val je krenula da gura kolica niz hodnik, pokazujući Aleks da pođe
ispred nje.
„Broj hiljadu šeststo devet, na samom kraju. Nije zaključano“, rekla
je, a Aleks je na željni ton njenog glasa ponovo postala sumnjičava.
Premda će Val možda, ako se dovoljno uzbudi, promeniti mišljenje i
poći da s Aleks prisustvuje glavnom događaju.
Aleks je žurno ušla u stan - morala je mnogo toga da postavi i
morala je da radi brzo. Jedva da je primetila uobičajeni otvoreni
prostor dnevne sobe povezane s kuhinjom, prozore pokrivene
zastorima i paletu bež boja. Primetila je otvorena vrata na udaljenom
zidu, koja su otkrivala jarko osvetljenu sobu s velikim krevetom i
krenula je pravo prema njoj. Videla je neke od svojih torbi na cvetnom
pokrivaču.
Nalazila se na pola puta do vrata pre nego što je potpuno postala
svesna čitavog prostora, a zatim primetila muškarca u polumračnoj
kuhinji.
Premda je očekivala nešto, ipak se uplašila. Odskočila je korak
unazad, palčevima već tražeći male otvore na otrovnim prstenovima.
„Pa?“, upitao je.
Visoki muškarac u jeftinom crnom odelu čekao je odgovor
potiskujući osmeh.
„Rekla sam ti“, rekla je Val iza nje, a Aleks je, i ne okrećući se, znala
da joj se na licu nalazi samozadovoljan osmeh.
Muškarac je izgledao kao Nordijac sa svetlom kožom i
bledoplavom, skoro belom kosom. Plava brada mu je bila uredno
poštucana i podsećala je na bradu nekog univerzitetskog profesora.
Obrve su mu bile toliko blede da su bile gotovo nevidljive, potpuno
izmenivši izgled njegovih očiju i čela. Kosa mu je bila ravna, kratka i
uredno očešljana. Teme mu je bilo bledo, sjajno i potpuno ćelavo. Ovo
je promenilo izgled njegove glave i učinilo da deluje deset godina
starije. Nosio je tanke srebrne naočare, a obrazi su mu bili neočekivano
obli. A najupadljivije su bile njegove blistave ledenoplave oči,
uokvirene gotovo belim trepavicama.
„Izgledaš kao plavokosi zlikovac“, izletelo je Aleks.
„Da li je dobro?“ upitao je Danijel pomalo čudnim glasom - govorio
je nekako odsečno, pomalo je zaplitao jezikom.
Aleks je osetila kako joj srce tone kada je pažljivije pogledala
njegovu masku. Da nije tražila maskiranu verziju Danijela, mogla bi
proći pored ovog čoveka na ulici. Čak i da je tražila Danijela, samo bi je
njegova visina naterala da posumnja nešto. Dok se očajanje mučno
spuštalo na njen želudac, Aleks je shvatila da se iskreno nadala da će
Val omanuti.
„Val je odradila dobar posao“, rekla je Aleks, a zatim se ponovo
pokrenula. „Hajde da smestimo Oliviju.“
Ajnštajn je njuškao ćebetom pokriveno dete. Tiho je zacvileo,
osećao se nelagodno.
„Da li je dovoljno dobro?“, nije odustajao Danijel dok je podizao dete
s kolica i privijao ga na grudi.
„Pusti me da razmislim dok ovo radim“, izbegavala je odgovor
Aleks.
Danijel je položio Oliviju na cvetni pokrivač, sklonivši joj znojne
pramenove paperjaste kose s čela. Aleks je bilo potrebno svega
nekoliko sekundi da donese kese infuzije koje su visile na stalku. Jedna
je bila providna, a druga bela i neprozirna, a tu je bila i jedna veoma
mala kesa s tamnozelenom tečnošću. Brzo je stavila intravensku
kanilu, koristeći najmanju iglu koju je imala, a zatim je prikopčala i
tečnost.
„Sklanjaj se“, rekla je Danijelu.
Aleks je uključila kameru na telefonu koji joj je Val dala - a koji joj je
ostavio prijatelj, rekla je Val - i nekoliko puta fotografisala usnulu
Oliviju.
Prelistala je fotografije i pronašla jednu za koju je smatrala da će
biti dovoljno ubedljiva.
„Ovo mi je najneomiljeniji deo plana“, promrmljao je Danijel.
Podigla je pogled i ugledala bolan izraz na njegovom licu. Izgledao je
neobično na ovom novom licu.
„Nadajmo se da će se i Karston slično osećati.“
Još više se namrštio. Aleks ga je uzela za ruku i izvela ga iz sobe.
Način na koji je držao usne još više je isticao zaobljenost njegovih
obraza.
„Šta ti je uradila s licem?“ upitala je Aleks.
Danijel je gurnuo dva prsta u usta i izvadio mali komad plastike.
„Malo mi je teško da govorim s ovim u ustima.“ Uzdahnu je i vratio
plastiku, a obraz mu se ponovo zaoblio.
Val ih je čekala u velikoj dnevnoj sobi, oči su joj još uvek sijale od
ponosa zbog uspeha koji je postigla.
„To dete se neće buditi, zar ne?“, upitala je.
„Neće.“
„Dobro. Ne bih znala šta da radim s detetom. A sada, šta misliš?
Potpuno je drugačiji, zar ne?“
Aleks je ponovo pogledala Danijela i povila ramena. I stomak mu je
bio naglašeniji; to nije primetila ranije. Sve je izgledalo stvarno.
„Misliš da nije dovoljno dobro, zar ne?“, upitao je Danijel.
„Jeste“, odgovorila je Val umesto nje. „I ona to zna. Zato i izgleda
tako zlovoljno. Ona bi radije da rizikuje moj život nego tvoj.“
Danijel je pogledao Aleks čekajući da čuje njen odgovor.
„Val je u pravu. Osim u onom delu koji se odnosi na rizikovanje
njenog života. Ne želim da rizikujem ničiji život.“
Val je frknula.
Danijel je uzeo Aleks za ruku i privio je na grudi. „Biću dobro“,
promrmljao je. „Možemo ovo zajedno da izvedemo. Tvoji planovi uvek
upale. Slediću svako uputstvo do poslednjeg slovca, i uspećemo.
Obećavam ti.“
Aleks je čvrsto sklopila oči, pokušavajući da natera suze da se vrate
u suzne kanale.
„Ne znam, Danijele. Šta ja to radim?“
Poljubio ju je u teme.
„Prestanite“, prekinula ju je Val. „Još ćete me načiniti ljubomornom,
a to nikada nije bezbedno.“
Aleks je otvorila oči i povukla se prelazeći rukom preko Danijelovog
odela, da se postara da nije na njemu ostao trag od šminke.
„Vidim da si imao vremena da mi doneseš ono što mi je potrebno iz
Betmenove pećine. Ova kutija za alat je savršena.“
„I više nego savršena - proveri petu fioku. Ostalo sam spakovao
kako si mi rekla“, rekao joj je Danijel. „Želiš li da je pregledaš pre nego
što je stavim u kola?“
„To je dobra ideja.“
Srebrna kutija za alat - jedan od rekvizita iz Kevinovih zaliha,
pretpostavila je - imala je točkiće i ručku na izvlačenje kao kofer, ali je
za razliku od kofera imala mnogo fioka koje su se mogle zaključati, a
koje su se izvlačile napolje. Žurno je pregledala sadržaj gornjih fioka,
videla gde se nalaze različiti narkotici prema boji prstenova na
špricevima. Špricevi su stajali u gumenim podloškama u kojima ih je i
inače držala. Neće joj biti potrebno toliko; svrha je bila da se stekne
utisak da su fioke pune. Zatim su sledile kesice fiziološkog rastvora i
cevčice za infuziju, zajedno s iglama i intravenskim kanilama različitih
veličina. Sledeći odeljak je bio dublji. U njemu su se nalazili spremnici
pod pritiskom i nekoliko hemikalija iz Kevinovih zaliha.
Pretposlednja fioka bila je najvažnija. U njoj se nalazila još jedna
podloška sa špricevima - praznim - i činila se plićom od prethodne.
Prešla je prstima po dnu fioke - naravno da će Kevin imati nešto
ovakvo. Mogla je da zavuče nokte i podigne lažno dno. Pogledala je ono
što se nalazilo ispod njega.
„Nadajmo se da je Karston raspoložen za glumu za Oskara“,
promrmljala je sebi u bradu.
Pregledala je poslednju, najdublju fioku, gde je Danijel stavio njene
razmetljivije rekvizite - gasni brener, makaze za armaturu, klešta i
malo proizvoljno izabranog alata, koji je Danijel uzeo iz Kevinovih
zaliha.
 Bila je tu još jedna korisna stvar, koja joj je bila izuzetno potrebna -
mala konfiguracija kablova, koju je uzela kada su prvi put posetili
Betmenovu pećinu. Izvadila ju je sada iz ranca i sakrila u trećoj
podlošci prve fioke, ispod šprica. Želi da joj to bude pri ruci.
Uspravila se. „Savršeno. Hvala.“
„Ti“, rekla je Val pokazujući Danijela. „Odlazi na mesto sastanka. A
ti“, pokazala je kažiprstom Aleksino lice, „dolazi da te sredim i kreči.
Sat otkucava.“ Pokazala je dvokrilna vrata na drugoj strani prostorije.
„Stižem za trideset sekundi“, obećala je Aleks.
Val je zakolutala očima. „U redu, oprostite se.“ Okrenula se i prošla
kroz dvokrilna vrata.
„Aleks...“, započeo je Danijel.
„Čekaj.“
Uzela ga je za ruku i izvela napolje, vukući za sobom kutiju za alat.
Nosio je veliku torbu s kompletom za prvu pomoć, prebačenu preko
ramena. Ajnštajn je pokušao da ih prati, a zatim zacvileo kada je
zatvorila vrata pred njim.
Tihim hodnikom krenuli su prema liftu. Aleks je pritisla dugme.
Kada su se vrata otvorila, Danijel je ušao, a ona je ušla za njim, stavivši
stopalo preko praga, da bi vrata ostala otvorena. Ispustila je dršku
kutije za alat i dlanovima obuhvatila njegovo lice.
„Slušaj me“, rekla je tiho. „U pretincu za rukavice sedana nalazi se
žuta koverta. U njoj su dva kompleta ličnih dokumenata - pasoši,
vozačke dozvole i dosta keša.“
„Sada baš i ne ličim na Kevina.“
„Znam, ali ljudi stare, gube kosu. Možeš da skineš naočare, obriješ
se, obojiš kosu u smeđe. Ako stvari pođu po zlu, to će ti biti potrebno.
Zatim idi do najbližeg aerodroma. Sedi na avion i odlazi bilo gde iz
Severne Amerike, u redu?“
„Neću te ostaviti.“
„Kada kažem pođe po zlu, mislim na to da više neću biti među
živima i da neće biti potrebe da me čekaš.“
Ponovo mu se na tom novom i neobičnom licu pojavio zabrinut
izraz.
„U redu?“, ponovila je.
Oklevao je, a zatim klimnuo.
„Dobro“, rekla je pokušavajući da zvuči kao da je taj razgovor
završen. Nije bila sigurna da je njegov pristanak iskren, ali nije imala
vremena da se raspravlja s njim.
 „Noćas miruj“, naložila je. „Ne razgovaraj ni sa kim ukoliko ne
moraš. Razmišljaj kao pomoćno osoblje. Ovde si da voziš kola i nosiš
torbe, u redu? Samo te plata zanima. Ništa od onoga što se dešava tebi
ništa ne znači. Šta god da vidiš, to na tebe ne utiče. Nemaš nikakvu
emocionalnu reakciju. Razumeo?“
Kimnuo je ozbiljno. „Razumeo.“
„Ako stvari postanu gadne, olakšaću ti beg. Ovo nije tvoj problem.“
„Dobro“, složio se, ali je njegov odgovor ovog puta bio manje
odlučan.
„Izvoli.“ Skinula je zlatni prsten s prsta. Bio je veći. Sklonila je
njegove ruke sa sebe i pokušala da ga stavi na njegove prste. Kao i
Kevin, mogao je da ga stavi samo na mali prst. Ali uspela je bar da ga
prevuče preko zgloba. Nadala se da neće delovati upadljivo.
„Budi veoma pažljiv s ovim“, rekla mu je. „Pomeri ovaj poklopčić u
stranu kad budeš morao da ga upotrebiš. I nikako ne dodiruj bodlju.
Ako ne nameravaš da ga koristiš, zatvori poklopčić. Ali ako želiš da
pobegneš, a neko ti stoji na putu, samo dotakni njegovu kožu bodljom.“
„Razumeo.“
Aleks je pogledala u njegove zapanjujuće plave oči, tražeći Danijela
iza neobičnosti njegove neobično jednostavne maske. Nije viša imala
nijedno uputstvo koje bi mogla da mu da, a za osećanja koja je želela da
izrazi nije mogla da pronađe odgovarajuće reći.
„Ne... ne znam kako da se vratim svom starom životu“, rekla je
pokušavajući da objasni. „Ne umem više tako da živim, ne bez tebe. To
što si mi ti slaba tačka, to je nešto najbolje što mi se ikada u životu
desilo.“
Nasmešio se malčice, premda mu se osmeh nije video u očima.
„Volim i ja tebe“, prošaputao je.
Pokušala je da mu uzvrati osmeh.
Danijel je spustio ruku na njena ramena i poljubio je na sekund.
Zatim se ponovo nasmešio, osmehom nepoznatim i poznatim u isti
mah. Izašla je iz lifta.
„Rekao sam ti da ću ti biti podrška“, rekao je.
Vrata lifta su se zatvorila.
 POGLAVLJE 29

Ovog puta nije bilo perike, samo nekoliko poteza makazama, nakon
kojih je izgledala kao da ima frizuru. Piksi - tako su ljudi zvali tu frizuru,
pomislila je. Boja je bila srednje plava i ten joj je zbog nje izgledao
svetlije. Frizura je veoma lepo isticala njeno lice, onako kako to njena
prava kosa nije od... nije mogla da se seti kada je poslednji put bila
privlačna.
„Ozbiljno“, rekla je Aleks. „Da li si završila za kozmetičara?“
Val je nanela maškaru hirurški precizno. „Ne. Nikada nisam mnogo
volela školu. Oduvek mi je pomalo ličila na zatvor - nisam imala
nameru da se tu zadržavam. Samo sam volela da se poigravam sa
svojim izgledom, da imam lice za svako raspoloženje. Mnogo vežbam.“
„Mislim da imaš poseban dar. Ako ti ikada dosadi da budeš najlepša
žena na planeti, mogla bi da otvoriš salon lepote.“
Val je otkrila blistave zube. „Nikada nisam pomislila da ću želeti
ženu za prijatelja. Zabavnije je nego što sam mislila.“
„Takođe. Samo sam radoznala, i ne moraš da mi odgovoriš, ali da li
je Val skraćeno od Valeri?“
„Valentajn. Ili Valentina. Zavisi od raspoloženja i okolnosti.“
„Ah“, rekla je Aleks. „To se bolje uklapa.“
„Liči na mene“, rekla joj je Val. „Nije to ime koje sam dobila na
rođenju, naravno.“
„A čije jeste?“, promrmljala je Aleks.
Val je klimnula. „I logično je. Moji roditelji me nisu poznavali kada
su mi birali ime. Naravno da mi nije odgovaralo.“
„Nisam o tome razmišljala na taj način, ali ima smisla. Moja majka
je meni nadenula ime za mnogo... ženstveniju devojku.“
„Moji roditelji su, po svemu sudeći, pretpostavili da ću biti veoma
dosadna. Vrlo brzo sam im razbila iluzije.“
Aleks se zakikotala jednom. I kao što je isuviše često bio slučaj u
poslednje vreme, u njenom smehu se čuo jedva prikriven zvuk panike.
Bilo je lepo razgovarati onako kako je mislila da normalni ljudi
razgovaraju, i pokušati zaboraviti da bi ovo mogao biti poslednji
prijateljski svakodnevni razgovor koji će ikada voditi, ali nije mogla da
se koncentriše na šale.
Val ju je potapšala po glavi. „Biće sve u redu.“
„Ne moraš se pretvarati da imaš vere u moj plan. To je samo za nas
naivčine, koji nameravamo da stanemo pred cev pištolja.“
„Nije to loš plan“, uverila ju je Val. „Ja samo nisam od onih što se
izlažu riziku. Nikada to nisam bila.“ Slegla je ramenima. „Da sam
hrabra, uradila bih to.“
„Nije bilo pošteno od mene da to tražim od tebe.“
„Ne, jeste. Meni je... stalo do Kevina. Deo mene prosto ne može da
veruje da mu se dešava ono što tvrdiš da mu se dešava. Oduvek mi se
činio neuništivim. To me i privlači njemu, kao što sam rekla, nisam
hrabra, pa me fasciniraju ljudi koji to jesu. Drugi deo mene...“
Val se na trenutak odmakla, a četkica sa sjajem za usne blago je
zadrhtala. Lice joj je i dalje bilo savršeno, ali je iznenada ponovo zaličilo
na lutkino. Prelepo, ali prazno.
„Val, da li si dobro?“
Val je trepnula, a lice joj se vratilo u život. „Jesam.“
„Otići ćeš odavde kada svoje obaviš, zar ne?“
„Naravno. Imam mnogo prijatelja koji mogu da me zaštite. Možda
ću posetiti Džanga. Sigurna sam da je i dalje dosadan, ali ima prelepu
kuću u Pekingu.“
„Peking zvuči divno.“ Aleks je uzdahnula. Ako preživi noć, učiniće
sve što mora da bi se dokopala pasoša. Potrošiće ostatak ušteđevina -
sav Kevinov novac od droge. Naći se na mestu koje je van domašaja
američke vlade ličilo joj je na praktičnu verziju raja.
„Ako...“ Premda je kada možda primerenije, pomislila je Aleks. „Ako ti
se niko od nas ne javi do zore, idi da posetiš Džanga. Ako budem mogla,
pozvaću te s govornice.“
Val se malo nasmešila. „Imaš moj broj.“ Napućila je usne. „Znaš,
postoji jedan tip... možda bih mogla da se domognem prsluka za
službene pse.“
Aleks je na trenutak zurila u nju, a zatim osetila kako joj se lice grči.
S ovim novim plamom, samoubilačkim planom, nije bilo načina da
zaštiti Ajnštajna.
„To je genijalna ideja. Osećam se mnogo bolje.” Ali njene pozitivne
reči nisu odgovarale izrazu na njenom licu.
Val je jednim bosim stopalom pomilovala Ajnštajnova leđa. Jednom
je repom udario o mermerni pod, ali ne preterano veselo.
 „U redu”, rekla je Val vedrijim glasom. „Spremna si. Obući ću se i
možemo da krenemo.”
Kada je Val otišla u garderober, Aleks je pogledala svoj odraz u
ogledali. Val je odlično obavila posao. Aleks je izgledala lepo, ali ne
upadljivo. Kosa je očigledno bila njena, što je bilo važno; večeras će je
definitivno pažljivo zagledati, a perika bi bila suviše očigledna.
Izgledala je manje-više uverljivo za ulogu koju je odabrala. Naravno,
osećala bi se lagodnije da uopšte nije bila našminkana - prema njenom
iskustvu, ljudi su se u ovoj ulozi predstavljali bez ikakve pompe i
taštine. Ali to je bio samo teret prošlosti.
Klekla je na pod pored Ajnštajna. Pogledao ju je molećivim očima.
Pomilovala ga je po njušci i počešala iza ušiju.
„Učiniću sve što je u mojoj moći”, obećala je. „Neću se vratiti bez
njega. Ako ja uprskam, Val će se starati o tebi. Biće sve u redu.”
Ajnštajnov pogled se nije promenio. Nije prihvatao opravdanja i
utešne nagrade. Samo je preklinjao.
„Pokušaću”, zaklela se. Naslonila je čelo na njegovo uvo samo na
trenutak. Zatim je, uz uzdah, ustala. Ajnštajn je spustio glavu na šape pa
i on uzdahnuo.
„Val?” pozvala ju je Aleks.
„Dve sekunde”, doviknula je. Glas joj je zvučao daleko, kao da se
nalazi na drugom kraju fudbalskog terena. Kupatilo je bilo lepo - kao u
otmenom hotelskom apartmanu - ali nije bilo sumanuto kao ono u
njenom drugom stanu. Možda je dodatni prostor ovde upotrebljen za
garderober.
Čula je kako Val zatvara vrata garderobera i podigla pogled; osetila
je na trenutak šok zbog promene, ali je zatim klimnula.
„To mi deluje sasvim u redu”, odobrila je.
„Hvala”, odgovorila je Val. „Neke aspekte špijunskog posla mogu da
prihvatim.”
Odeća koju je Val nosila nije bila neupadljiva. Nosila je nešto nalik
na dugačku lepršavu haljinu, koja ju je pokrivala od brade do gležnjeva,
pomalo nalik na sari, ali je više pokrivala, za haljinu su bili pričvršćeni
komadi tkanine nalik na šalove, koji su se spuštali oko Valinog tela,
prikrivajući njegov oblik. Izgledala je kao komad s neke avangardne
modne piste, i verovatno je to i bila. Bila je veoma upečatljiva. Ali s leđa
se videlo jedino da je Val visoka.
Nosila je gustu tamnu periku s naglašenim kovrdžama, koje su
divlje štrčale na sve strane. I ona je privlačila pažnju, ali je u isti mah
prikrivala oblik glave i delove lica. Biće dobro sakrivena kada stavi
široke crne naočare za sunce, koje je nosila u ruci.
„Hoćemo li?“, upitala je Val.
Aleks je duboko udahnula i klimnula.

Aleks je parkirala Valin upadljivi zeleni jaguar pored parking-sata na

brdu koje gleda na veliku poslovnu betonsku zgradu turobne sive boje.
Val je insistirala na zelenom automobilu - poklonu jednog obožavaoca,
naravno. On joj neće nedostajati ako bude morala da ga potopi u
nekom jezeru.
Iz ovog ugla je Aleks videla ulaz u podzemnu garažu. Zapravo, bilo je
tužno što se Karston nikada nije preselio u bolju kancelariju. Možda je
voleo depresivno okruženje. Možda mu se ono činilo primereno poslu
kojim se bavio, a on je voleo kada se stvari uklapaju. Verovatno mu nije
bilo u planu da olakša posao Aleks, ali bilo je lepo što joj je ovo išlo
naruku.
Ona i Val su sedele u jaguaru više od jednog sata, a Val je izašla
jednom da stavi novac u parking-sat. Nisu razgovarale; Aleks je bila u
mislima miljama daleko, pokušavala da pronađe greške u svom planu i
popravi ih koliko je to moguće. Mnogo toga je moralo biti prepušteno
slučaju; a ona to nije volela.
Aleks je pretpostavljala da je Val u mislima u Pekingu. Bilo je to
dobro mesto za beg. Val će tamo možda biti bezbedna. Aleks je poželela
da su i ona i Danijel u ovom trenutku u avionu za Peking.
Danijel verovatno nije uživao u čekanju ništa više od nje. Sada je u
parku, i nema čime da ispuni vreme dok Aleks ne stigne, nema načina
da zna šta se dešava. Ona je bar imala Val da joj pravi društvo, premda
nijedna od njih trenutno nije bila dobro društvo.
Konačno se nešto desilo, i ona je napeto sela. Crveno-bela rampa na
ulazu u garažu podizala se da propusti nekoga. Poslednja dva puta su to
bili dostavni kamioni, ali je ovog puta iz garaže izašao tamni sedan.
Aleks je pokrenula motor i izašla na ulicu. Neko je zatrubio iza nje, ali
ga ona nije ni pogledala. Nije skidala pogled s automobila. Iz daljine se
činilo da je to Karstonov crni BMW. Tek što je prošlo četiri sata, nije
baš bilo vreme da vladini službenici izlaze napolje.
Ovo joj je bila prva velika prilika. Erin Karston-Bojd je, verovatno,
kada se uverila da joj je kćerka nestala, uspaničeno pozvala oca. Zar ne?
Znala je da radi na nekoj važnoj poziciji u vladi. Smatrala ga je moćnim i
sposobnim. Pri pomisli da joj je kćerka kidnapovana, ne bi se oslonila
samo na policiju. Da li je moguće da je to ovoliko potrajalo? Kada je
Aleks poslednji put uspela da proveri, nije stigao nikakav poziv i
Karston je i dalje bio u svojoj kancelariji. Bez sumnje je upravljao
Kevinovim ispitivanjem.
Pomislila je da će pojuriti da bude pored kćerke. Činilo se da je to
jedina moguća reakcija. Ali šta ako je Karston imao i druge opcije? Šta
ako je poslao specijalce? Da li je moguće da je toliko hladan? Ali ako bi
morao da bude... verovatno bi bio.
Ali valjda je Divers kadar da sam vodi ispitivanje na nekoliko sati.
Zar ne?
Aleks je vozila pomalo agresivno dok se probijala napred, odbijajući
da stane čak i na trepćuće žuto svetlo. Znala je dva najbolja puta od
Karstonove kancelarije do zoološkog vrta, odakle je pretpostavila da ga
je pozvala Erin. Da li bi užasnuta majka napustila mesto na kom je
poslednji put videla kćerku pre nego što se uveri da se ona ne krije u
nekom žbunju? Ako je poziv stigao iz policijske stanice, a razloga za to
je bilo nekoliko, Karston je mogao da bira nekoliko različitih putanja.
Toliko je toga prepušteno slučaju.
BMW je išao odgovarajućom ulicom, onom koju bi i ona odabrala da
mora brzo da stigne do zoološkog vrta. A i pomalo je divljao na putu.
Pažljivo je izašla iza druga dva automobila. Nije želela da ga uplaši.
Bio je to pravi automobil. Tablice su bile njegove. I činilo se da vidi
stražnji deo Karstonove sada mahom ćelave glave.
Aleks je pokušavala da vidi gleda li u retrovizor, ali se činilo da
gleda put pred sobom. Prešla je u paralelnu traku.
Pretpostavila je da bi trebalo da se oseća bolje što se ovaj deo plana
odvija kako je i predviđeno. Ali osećala se kao da joj neko buši veliku
rupu u stomaku; pomislila je da bi mogla povratiti dok je vozila
paralelno s njim. Jer ako ovaj deo uspe, to znači da će morati da
sprovede i ostatak plana.
Svetlo na semaforu prešlo je u žuto. Automobili su požurili, ali je
Karston usporio. Znao je da je predaleko da bi stigao. I automobil
ispred njega je zakočio. Aleks je mogla da stane tik uz liniju u svojoj
traci - automobil pred njom je skrenuo desno, ali je ona stala pored
Karstonovog automobila.
Mahnula je, gledajući u njegov profil. Namerno je pokret bio
prenaglašen, da bi ga primetio perifernim vidom.
 Karston je pogledao automatski prema njoj na trenutak, očigledno
je bilo da je bio odsutan, a zabrinutost mu je čitavo čelo naborala. Bio
mu je potreban sekund da shvati šta vidi. U tom trenutku šoka, pre
nego što je stigao da pritisne papučicu gasa, izvuče pištolj ili okrene
neki broj, ona je podigla telefon koji je držala u ruci. Slika je u krupnom
planu prikazivala usnulo lice devojčice.
Zagladio je lice kada su činjenice počele da sedaju na mesto.
Brzo je iskočila iz svog automobila i uhvatila se za kvaku
suvozačevih vrata njegovog automobila. Nije se osvrnula da vidi Val
kako seda na vozačevo mesto, ali je čula kako se vrata za njom
zatvaraju. Aleks je držala ruku na suvozačevim vratima BMW-a dok nije
čula da se brava otključava. Sela je pored njega. Za čitavu ovu nemu
komunikaciju bile su potrebne dve sekunde. Ljudi u automobilima iza
njih možda su bili radoznali, ali će verovatno zaboraviti šta se desilo
već do sledećeg semafora.
„Skreni levo“, rekla je Karstonu kada je Val produžila pravo i otišla
na istok. Jaguar je nestao iza ugla.
Karston se brzo oporavio. Dao je migavac i prešao u levu traku,
umalo udarivši kombi koji je išao prema semaforu. Aleks je uzela
njegov telefon iz držača za šolju, isključila ga i stavila u džep.
„Šta želiš?“, upitao je. Glas mu je zvučao smireno, ali je čula
napetost i nedostatak intonacije.
„Potrebna mi je tvoja pomoć.“
Bio mu je potreban trenutak da svari njene reči.
„Na sledećem uglu skreni desno.“
Pažljivo se povinovao. „Ko ti je partner?“
„Neko unajmljen. Ne tiče te se.“
„Zaista sam verovao da si ovaj put poginula.“
Aleks mu nije odgovorila.
„Šta si uradila Livi?“
„Ništa trajno. Zasad.“
„Ima samo tri godine.“ Glas mu je nekarakteristično zadrhtao.
Pogledala ga je u neverici, što je bilo sasvim nepotrebno, jer nije
sklanjao pogled s puta pred njima. „Zaista? Očekuješ da u ovom
trenutku marim za civile?“
„Nije ti ništa učinila.“
„Šta je troje nedužnih ljudi u Teksasu učinilo tebi, Karstone? Nema
veze“, rekla je kada je zaustio da odgovori. „To je očigledno bilo
retoričko pitanje.“
 „Šta hoćeš od mene?“
„Kevina Biča.“
Još jedna dugačka pauza dok je u glavi sortirao činjenice.
„U sledećem bloku ćeš skrenuti levo“, naložila mu je.
„Kako si...“ Zatresao je glavom. „Nije kod mene. CIA ga ima.“
„Znam ja ko ga ima. I znam da Divers sledi tvoja uputstva za
ispitivanje“, blefirala je. „Tvoj stručnjak vodi slučaj. Sigurna sam da
znaš gde rade na njemu.“
Kamenog lica zurio je kroz vetrobransko staklo.
„Ne razumem šta se dešava“, promrmljao je.
„Hajde da razgovaramo o onome što razumeš“, rekla je Aleks
ledenim glasom. „Naravno da se sećaš one male smeše po imenu
krajnji rok, koju smo Barnabi i ja napravili za tebe.“
Na bledoj koži počele su da mu se šire fleke, tamnoljubičasti pečati
izbili su mu po licu i vratu. Uzela je telefon, a njemu je pogled
automatski poleteo prema njemu. Fotografija je sada bila smanjena na
originalnu veličinu, a infuzija prikopčana za ruku njegove unuke u
prvom planu. Videla se kesica s fiziološkim rastvorom, kesica s
hranjivim rastvorom i jedna manja tamnozelena kesica ispod nje.
Jedan dugi sekund zurio je u fotografiju, a zatim vratio pogled na
put.
„Koliko dugo?“, upitao je kroz stisnute zube.
„Bila sam velikodušna. Dvanaest sati. Jedan je prošao. Ova operacija
ne bi trebalo da potraje duže od četiri, najviše. Zatim ćemo Livi
bezbedno vratiti majci, nepovređenu i nesvesnu svega što se desilo.“
„A ja sam mrtav?“
„Biću iskrena, male su šanse da se neko od nas dvoje večeras izvuče
nepovređeno. Mnogo toga zavisi od tvojih glumačkih sposobnosti
Karstone. Na tvoju sreću, oboje znamo koliko uverljiv umeš da budeš.“
„Šta će se desiti ako, ne mojom greškom, umreš?“
„To je loša vest po Livi. I njenu majku, kada smo već kod toga. Neke
stvari su pokrenute. Ako ti je stalo do tvoje porodice, daćeš sve od
sebe, zaista sve od sebe, da me izvučeš živu iz ovoga.“
„Možda blefiraš. Nikada nisi bila tako hladnokrvna.“
„Politika se menja. Ljudi se menjaju. Želiš li da ti otkrijem jednu
tajnu?“
Dala mu je trenutak da odgovori, ali je on samo gledao preda se
stegnute vilice.
„Kevin Bič nije bio u Teksasu kada je Divers poslao ubice. Ja sam
bila tamo.“ Ostavila je ove reči da vise u vazduhu trenutak pre nego što
je nastavila. Nije Karston bio jedini koji je umeo da glumi. „Nisam više
ona osoba koju si poznavao, Karstone: Iznenadio bi se kada bi znao za
šta sam sve sposobna sada. Skreni desno.“
„Ne znam šta želiš da postigneš ovde?“
„Hajde da pređemo i na to“, rekla je Aleks. „Gde je Kevin?“
Karston nije oklevao. „U zgradi zapadno od grada. Nekada je to bio
CIA objekat za ispitivanje, ali ga nisu koristili godinama. Zvanično se
vodi kao napušten objekat.“
„Adresa?“
Bez oklevanja ju je izrecitovao.
„Kakvo je obezbeđenje?“
Pogledao je prema njoj i na trenutak je odmerio pre nego što je
odgovorio. „Nemam tu informaciju. Ali znajući Diversa, veće nego što je
neophodno. On preteruje. Nasmrt se plaši Kevina Biča. Zato je i
osmislio čitav onaj cirkus s bratom. Nema rizika, rekao je.“ Karston se
zakikotao. Bio je to ogorčen zvuk, nije u njemu bilo humora.
„Zna li kako izgledam?“
Karston je iznenađeno raširio oči. „Ući ćeš unutra?“
„Hoće li me prepoznati?“ upitala je. „Koliko zna o meni iz dosijea?
Jesi li mu pokazao snimak iz metroa?“
Karston je napućio usne. „Od samog početka smo se dogovorili da
svako rešava svoj... problem. I govorili smo onom drugom samo ono
što je moralo da se zna. Pre mnogo godina imao je pristup tvom starom
regrutacionom dosijeu i izveštajima s nekih ispitivanja. Možda ih još
ima, ali nema ništa novije. Jedina slika u tom starom dosijeu je
fotografija sa sahrane tvoje majke. Bila si veoma mlada, a kosa ti je bila
duža i tamnija...“, zastao je kao da se izgubio u mislima. „Divers nije
preterano detaljan. Sumnjam da će uspeti da te poveže s tom
fotografijom. Ne ličiš više na devetnaestogodišnju Džulijanu Fortis.“
Nadala se da je u pravu. „U pitanju je ovde više od mog života“,
podsetila ga je.
„Svestan sam. I... tu sam opkladu voljan prihvatiti. Ali ne znam šta
misliš da ćeš uraditi kada uđeš unutra.“
„Mi, Karstone, mi. I verovatno ćemo stradati pod kišom metaka.“
„A Livi će za to platiti? To nije prihvatljivo!“, zarežao je.
„Onda mi daj više informacija.“
Duboko je udahnuo, a ona ga je pogledala. Izgledao je iscrpljeno.
„Šta kažeš na ovo“, predložila je. Oslanjala se na intuiciju. Slušala je
Karstonovo gunđanje protiv jednog određenog muškarca preko
telefona i mislila je da može da pogodi ko je to bio. Naposletku, ipak je
Diversov plan tako slavno propao, i to ne prvi put. „Da li sam u pravu
kada kažem da nisi srećan zbog načina na koji je Divers vodio ovu vašu
zajedničku operaciju?“
Nešto je progunđao.
„Da li ste se ti i Divers sukobili oko načina na koji će se nastaviti
dalje?“
„Moglo bi tako da se kaže.“
„Da li misli da mu veruješ da će dobro upravljati ispitivanjem
Kevina Biča?“
„Ne, u ovom trenutku bih rekao da nije siguran ni da mu verujem da
će umeti da zakopča pantalone pravilno.“
„Pričaj mi o stručnjaku za ispitivanje.“
Karston je složio kiselu grimasu. „Nije moj. Neki Diversov igrač, i
prvi imbecil. Rekao sam Diversu da će neko kao Bič pre umreti nego
razgovarati s običnim sadistom. Možeš odahnuti ako te to brine. Nema
šanse da ga slome. Bič nije rekao ništa o tebi, osim da te je ubio. Mislim
da ga više ništa nisu ni pitali. A iskren da budem, i ja sam mu
poverovao.“
Bila je iznenađena. „Dakle, stvarno mi nisi našao zamenu?“
Karston je odmahnuo glavom. „Pokušao sam. Nisam te slagao u
vezi s tim - sećaš se? Istinski talenat je retka roba“, citirao je sebe i
uzdahnuo. „Divers drži odeljenje u šaci več dugo, otkako sam izgubio
opasan resurs. CIA je blokirala moj proces regrutacije i zatvorila
laboratoriju. Stvari koje sada proizvodimo može da napravi svaki
prosečni farmaceut.“ Zatresao je glavom. „Ponašaju se kao da oni nisu
razlog zašto si ti postala opasna.“
„I dalje se pretvaraš da ti nisi učestvovao u donošenju te odluke?“
„I da jesam, sada sam kažnjen za to.“ Karston je natmureno zurio
kroz vetrobransko staklo.
„Da li bi se Divers zaprepastio kada bi otkrio da si obučavao
talentovanog ispitivača krišom?“
Karston je uvek bio takav. Napućio je usne i klimao glavom dok je
objašnjavao: „Na pola sekunde, a zatim bi pobesneo. On je sasvim
zadovoljan trenutnim programom, ali zna da ja u poslednje vreme u
njega sve više sumnjam. Ne, neće se iznenaditi.“
„Ne dopada ti se kako Pejs obavlja stvari? Deluje mi pragmatično,
mislila sam da ćete se lepo slagati.“
 „Znači, ipak si sve povezala. I mislio sam da će se to desiti. Ali mogu
se kladiti da se to nikada ne bi desilo da Pejs nije preterano burno
reagovao. Makijavelizam mi ne smeta, ali mi glupost smeta. Greške se
dešavaju, ali Pejs ima dara da jednu grešku uveća drugom još gorom. A
zatim i trećom. Sve nas je uvalio u problem.“
„Šta to pričaš, Karstone? Da smo na istoj strani? Svi greše, kao što si
rekao, ali ne bi trebalo više da računaš na moju lakovernost“
„Ne očekujem da mi veruješ, ali tako je kako je. Ja od trenutnog
plana nemam nikakve koristi. Ako Pejs uspe, Diversova zvezda će
zasjati. Postaće direktor CIA. Moje životno delo su već uništili. Mi smo i
više na istoj strani nego što misliš.“
„Ako te čini srećnim da tako govoriš, slobodno. Ali to ne menja
plan.“
„Ulazimo zajedno“, razmišljao je. „Ti si moj tajni štićenik. I ja
insistiram da ti zameniš Diversovog mesara. Moglo bi da upali, do tog
trenutka. Ne znam šta očekuješ da se dalje desi.“
Pokušala je da sakrije trzaj kada je Karston rekao mesara. Toliko je
mnogo zavisilo od toga koliko je od Kevina ostalo.
„Videćemo“, rekla je trudeći se da joj glas ostane gladak.
„Ne, nemoj mi reći. To je pametno. Važno je samo da imaš plan.“
Nije mu odgovorila. Njen plan nije bio dovoljno snažan.
„Čisto iz radoznalosti“, upitala je, pokušavajući da mu skrene
pažnju sa svoje reakcije. „Kada je Dominik Haugen umro?“
„Dve nedelje nakon što je uništena laboratorija u Džamuu.“
Klimnula je. Znači da je bila u pravu. Barnabi je video nešto i
započeo s pripremama.
„Imam ideju“, javio se Karston.
„Oho, ovo bi trebalo da bude dobro.“
„Šta misliš o tome da se pretvaraš da si povređena? Da staviš
možda povez oko ruke? Imali smo pre devet dana situaciju u Turskoj,
dobili smo dobre informacije od jednog kaplara koji je umeo brzo da
razmišlja. Upravo je on bio čovek kakvog bih poželeo da regrutujem, ali
je situacija izašla na zlo. Kaplar nije preživeo pokušaj spašavanja
neprijateljskih snaga. Ali možemo reći da je podatke izvukao moj tajni
pomoćnik, koji je uspeo živ da se izvuče.“
Zurila je u njega.
Podigao je ruku kao da se predaje. „U redu, ne moramo raditi na
moj način. Bila je to samo ideja. Divers zna priču; pa bi tvoje prisustvo
delovalo opravdanije, manje impulsivno.“
 „Mislim da ću uspeti da prikažem neke povrede“, rekla je Aleks
suvo.

Priču su ponovili nekoliko puta pre nego što su došli do mesta

sastanka, i on joj je do detalja opisao sobu za ispitivanje. Nije joj opisao
lep prizor, a ona je shvatila kako su im šanse za preživljavanje sve
turobnije.
Karston je parkirao na parkingu malog gradskog parka i stao pored
jedinog drugog automobila na parkingu, kao što mu je i naloženo. Aleks
se trgla, premda je to očekivala, kada je videla krupnog plavokosog
čoveka kako ih čeka na klupi u parku.
Ovo je bio prvi test, i ako Danijel ne prođe, obustaviće sve. Karston
mora da je video Danijelove fotografije na vestima, ma koliko on i
Divers gledali samo svoja posla. Posmatrala je Karstona krajičkom oka,
procenjujući njegovu reakciju. Lice mu je bilo bezizražajno.
„Ko je ovo?“, upitao je.
„Tvoj novi pomoćnik.“
„Da li je to neophodno?“
„Isključi motor.“
Danijel je ustao i žurno im prišao. Aleks je posmatrala Karstona ne
bi li primetila neku promenu u izrazu kada im Danijel priđe.
„Ne mogu da pazim na tebe u svakom trenutku“, rekla je medeno.
„Otvori prtljažnik.“
Ona i Karston su čekali u tišini dok je Danijel prebacivao opremu iz
sedana u prtljažnik BMW-a. Kada je obavio svoje, stao je pored
Karstonovih vrata.
„Napolje“, rekla je Aleks.
Polako, i sve vreme pazeći da mu se ruke vide, Karston je otvorio
vrata i izašao napolje. Dok je Aleks izlazila, videla je kako odmerava
Danijela. Pokušala je da odmeri Danijela nepristrasno. Bio je krupan i
izgledao je kao da ume da se brani, čak i s naočarima i dodatim
kilogramima na stomaku. Pod ovakvim okolnostima imalo je smisla da
Karston bude oprezan i verovatno uplašen, premda je to dobro skrivao.
Kao što mu je i naloženo, Danijel nije ništa rekao. Susreo je Aleksin
pogled samo nakratko i zadržao bezizražajan izraz. Vilica mu je malčice
bila isturena, kao i kada je zastrašivao one pijane klince u Oklahoma
Sitiju. Izgledao je opasno, pomalo nalik Kevinu. Da li je Karston video
Kevinove fotografije?
Danijel je stao pored vozačevih vrata, ruku opuštenih niz telo, bio je
spreman.
„Ruke na krov“, naložila je Aleks Karstonu. „Ne pomeraj se dok se ne
vratim.“
Karston je zauzeo položaj osumnjičenog lica naslonjenog na
policijski automobil. Glavu je držao oborenu, ali je Aleks videla da u
odrazu na staklu pažljivo posmatra Danijela. Nije bilo nikakvog znaka
prepoznavanja, ali Aleks nije mogla biti sigurna da Karston možda ne
krije svoju reakciju. Aleks je pažnju odvukao način na koji je svetlost
svetiljki na parkingu sijala na njihovim ćelavim glavama na istom
mestu.
„Ovo je gospodin Tomas“, rekla je Karstonu. „Ako pokušaš da me
odaš, pobegneš ili da me povrediš, umrećeš za otprilike dve i po
sekunde.“
Graška znoja je izbila Karstonu na čelu. Ako je ovo glumio, onda je
zaista bila impresionirana.
„Neću učiniti ništa što bi moglo da u opasnost dovede Livi“,
prasnuo je.
„Dobro. Odmah se vraćam. Idem da nanesem sebi povrede.“
Danijelove svetloplave oči su je na trenutak pogledale kada je rekla
povrede; ali ih je odmah zatim vratio na Karstona.
Sve njene stvari nalazile su se u prtljažniku BMW-a. Otvorila je
torbu s priborom za prvu pomoć i brzo je pregledala dok nije pronašla
ono što joj je bilo potrebno, a zatim je isekla komad gaze i traku. Uzela
je tašnu i okrenula se, ostavljajući prtljažnik otvoren. Javni toalet
nalazio se sa druge strane malog igrališta. Žurno je ušla u ženski toalet
i uključila svetla.
Nije bilo pulta i ništa nije očišćeno već danima, možda i nedeljama,
pa je tašnu ostavila prebačenu preko ramena. Zrnastim sapunom
sprala je šminku koju joj je Val tako vešto nanela. Ovako je bilo bolje.
Šminka je bila neprimerena, a komadić lažne kože bi alarmirao
svakoga ko bi je pažljivije pogledao. Njene modrice i zavoji privući će
pažnju, razume se, ali će je učiniti i manje prepoznatljivom. Ljudi neće
preterano pažnje obraćati na lice ispod povreda.
Obradovala se kada je videla tragove modrica oko očiju, žuti obris
modrice na obrazu. Rana na vilici bila joj je zalepljena suviše amaterski,
ali bi svaka normalna osoba svakako na toj rani nosila zavoj.
Nije bilo ubrusa, samo pokvareni sušač za ruke. Majicom je obrisala
lice nakon što se umila, zatim stavila gazu na vilicu i uvo, trudeći se da
posao obavi dobro, pa je izgledalo kao da ju je previo lekar. Crna majica
i helanke mogle su da prođu - udobna odeća bila je deo posla, a
laboratorijski mantil u prtljažniku daće joj profesionalni izgled kakav je
želela.
Dok se vraćala do automobila u sve većoj tami, čula je Karstona
kako pokušava da uvuče Danijela u razgovor, ali ga je Danijel samo
gledao stisnutih usana.
Aleks je uzela mantil iz prtljažnika i obukla ga, a zatim prešla
rukama nekoliko puta preko prednjeg dela, da zagladi prevoje. Kada je
bila zadovoljna, zatvorila je prtljažnik i otvorila stražnja vrata.
„Voljno, Louele“, rekla je Karstonu. Oprezno se uspravio. „Vozićeš
se sa mnom nazad. Gospodin Tomas će voziti.“
„Ćutljiv momak“, prokomentarisao je Karston dok je sedao na
stražnje sedište.
„Nije ovde da te zabavlja; ovde je da te drži pod kontrolom.“
Aleks je zatvorila vrata za njim, a zatim obišla automobil i sela s
druge strane. Karston je zurio u nju.
„Tvoje lice... te povrede izgledaju veoma realno, Džuls. Suptilno.
Sada se čini kao da uopšte nemaš šminke na licu.“
„Razvila sam brojne veštine u međuvremenu, a ime mi je doktor
Džordan Rid. Molim te, reci gospodinu Tomasu kako da dođe do
odredišta. Kada budemo udaljeni pet minuta, dobićeš telefon nazad.“
Susrela je Danijelov pogled u retrovizoru. Neznatno je odmahnuo
glavom, Karston nije ničim odao da li ga je prepoznao dok su bili sami i
čekali je da se vrati.
Danijel je pokrenuo motor. Karston mu je dao adresu i kratka
uputstva. Danijel je jednom klimnuo glavom.
Karston se okrenuo prema Aleks i upitao je: „Pretpostavljam da je
neko s Livi sada?“
„Pretpostavke nikada nisu dobra stvar, znaš to i sam.“
„Ako dam sve od sebe, Džuls, ako uradim sve što je u mojoj moći...“
počeo je Karston. Glas mu je iznenada bio bolan. „Molim te. Molim te,
pusti Livi. Pozovi koga moraš, uradi sve što moraš. Čak i da... ti ne
preživiš. Znam da imaš sve razloge na svetu da me povrediš, ali molim
te, nemoj povrediti dete.“ Na kraju je već šaputao. Pomislila je kako
govori iz srca, barem onoga što je imao, a što se smatralo srcem.
„Ne mogu da joj pomognem ako ne preživim. Žao mi je, Karstone,
volela bih da su stvari mogle biti drugačije, ali nisam imala ni vremena
ni sredstava.“
Stegao je šake u pesnice i zagledao se u njih. „Bolje bi ti bilo da znaš
šta radiš.“
Nije mu odgovorila. Verovatno je mogao da pogodi šta to znači.
„Ako stradamo“, rekao je snažnijim glasom, „bar povedi i ono kopile
Diversa sa nama. Možeš li da uradiš bar to?“
„To nam je, inače, primarni cilj.“

„Stići ćemo za pet minuta, otprilike.“

„Dobro, izvoli.“
Aleks je pružila Karstonu telefon. Uključio ga je, a zatim je, nakon
jedne sekunde, odabrao broj iz imenika. Telefon je zazvonio dva puta
preko zvučnika u automobilu.
„Zašto me prekidaš?“, upitao je čovek. Glas mu je bio tih, gotovo
šapat, ali je Aleks čula duboki bariton. Zvučao je iznervirano.
I Karston je bio iznerviran. „Pretpostavljam da nema nikakvog
napretka.“
„Nemam vremena za ovo.“
„Niko od nas nema vremena“, prasnuo je Karston. „Sada je bilo
dosta. Stižem na kapiju za dva minuta. Postaraj se da očekuju mene i
moje pomoćnike.“
„Molim...“ zaustio je Divers, ali Karston je prekinuo vezu.
„Borbeno“, prokomentarisala je Aleks.
„To je naša uobičajena komunikacija.“
„Nadam se.“
„Ja ću svoje odraditi, Džuls. Da Livi nije umešana, mislim da bih u
ovome čak i uživao. Strašno sam sit te pompezne budale.“
Zgrada pored koje su stali izgledala bi napušteno da nisu pored
ulaza bila parkirana dva automobila. Mali parking s tri strane štitili su
strmi nasipi podignuti ljudskom rukom, a s četvrte se nalazila
nenametljiva prizemna betonska zgrada. Prednja strana zgrade nije se
videla dok se ne uđe na parking. Zgrada se nalazila skrivena među
kilometrima skladišta i kancelarijskih zgrada u stilu sovjetskih
stambenih blokova, koje su sve verovatno bile u vlasništvu nekog
vladinog ogranka i sve su naoko bile prazne. Kao i lavirint puteva koji
je između njih vijugao. Sumnjala je da bi iko mogao ovamo zalutati
slučajno, i bilo joj je drago što ih je Karston vodio kroz lavirint. Nadala
se da je Danijel obraćao pažnju na put kojim su došli. Pokušala je da ga
upamti, ali je malo verovatno bilo da će preživeti da ih izvede odavde.
Nije bilo svetla na malim zatamnjenim prozorima, ali to se moglo i
očekivati. Prizemlje je bilo samo kamuflaža. Karston je izašao iz
automobila i došao da joj otvori vrata, već se ubacivši u ulogu. Umalo
se nasmešila, setivši se kako je to bilo kada je bila talenat. Pa, to je
noćas bila njena uloga i moraće da je se drži.
Danijel je izvadio čeličnu kutiju za alat s točkićima iz prtljažnika i
dovukao je do nje. Neko ih verovatno već posmatra, premda nije videla
gde su skrivene kamere.
„Pazi s tim“, ukorila ga je strogim glasom, uzimajući ručku od njega.
Zagladila je desnu manžetnu i obrisala zamišljeno zrnce prašine s
rukava. Danijel je stao iza Karstonovog desnog ramena. Primetila je
zlatni prsten na malom prstu. Nije se sasvim uklapao u sliku, ali je zato
ostatak savršeno odgovarao - čak i na mračnom parkingu, njegovo
crno odelo izgledalo je sasvim primereno, konzervativno, ne preterano
skupo; svaki FBI agent u državi imao je jedno takvo u ormanu. Nije
imao značku, ali opet, ne može se očekivati da ljudi koji rade kao
pomoćnici u ovom odeljenju da nose identifikaciju. Nije to bila
organizacija koja je delila zaposlenima značke.
Ispravila je ramena i okrenula se prema mračnoj zgradi,
pokušavajući da se pomiri s činjenicom da verovatno nikada više neće
ponovo videti ovaj ružni parking.
 POGLAVLJE 30

„Izvolite, doktorko Rid“, rekao je Karston, a zatim ih poveo do

neuglednih sivih vrata. Danijel mu je bio za petama, leđima okrenut
prema Aleks. Ona je žustro koračala za njim, trudeći se da održi korak
kratkim nogama.
Karston nije pokucao, samo je stao ispred vrata. Očekivao je da se
otvore kao da je već pozvonio.
Vrata su se otvorila sekund nakon što im je Karston prišao.
Muškarac, koji ih je otvorio, nosio je odelo koje se nije mnogo
razlikovalo od Danijelovog, premda je njegovo bilo toliko novo da je još
sijalo. Bio je niži od Danijela i imao je šira ramena. Pod levom rukom
mu se na sakou videlo očigledno ispupčenje.
„Gospodine“, rekao je i pozdravio Karstona. Kosa mu je bila kratko
podšišana i ona je pomislila kako bi se on prijatnije osećao u uniformi.
Ali je njegov izgled i dalje predstavljao kamuflažu. Ljudi u uniformama
verovatno su u podrumu.
„Moram smesta da vidim Diversa.“
„Razumem, gospodine, obavestio nas je o vašem dolasku. Ovuda.“
Vojnik se naglo okrenuo i pošao unutra.
Ušla je za Danijelom u sumoran kancelarijski prostor: sivi tepih,
nekoliko tesnih ograđenih radnih prostora, nekoliko kancelarijskih
stolica neudobna izgleda. Vrata su se zatvorila za njom uz čvrst udar i
preteći škljocaj. Bez sumnje ih je neko i dalje posmatrao; nije smela da
dozvoli sebi da se osvrne i pogleda bravu. Moraće da se nada da joj je
namena da spreči ljude da uđu, a ne da izađu. Vojniku nije trebalo dugo
da im otvori vrata.
Vojnik se oštro okrenuo i krenuo mračnim hodnikom, vodeći ih
pored nekoliko mračnih prostorija s otvorenim vratima, a zatim je
zastao na samom kraju. Tu su se nalazila vrata na kojima je pisalo
OPREMA ZA ODRŽAVANJE PROSTORIJA. Gurnuo je ruku u levi rukav i
izvukao spiralni kabl na kom se nalazio ključ. Otključao je vrata i poveo
ih unutra.
Soba je bila mutno osvetljena samo svetlećim znakom za izlaz u
slučaju nužde iznad vrata koja su se nalazila naspram ovih prvih. Pored
zidova su se nalazile kofe i krpe za čišćenje, verovatno samo utiska
radi. Vojnik je otvorio vrata za izlaz u slučaju opasnosti, otkrivajući
neupadljivu metalnu kutiju. Lift. Znala je da bi ovo trebalo da očekuje;
nadala se da je Danijelu polazilo za rukom da kontroliše izraz svog lica.
Pridružili su se vojniku u liftu. Kada se okrenula prema vratima,
videla je da postoje samo dva dugmeta. Pritisnuo je donje, a ona je
osetila kako odmah počinju da se spuštaju. Nije mogla da bude sigurna,
ali činilo joj se da su se spustili najmanje tri sprata. Ne mora da znači
ništa, ali je ipak bilo uznemirujuće. Premda se ova zgrada nije koristila
za ispitivanja kakva je ona vodila, i dalje je rutina bila da se kod
subjekta izazove osećaj straha i izolovanosti.
Delovalo je; osećala je porast i jednog i drugog osećanja.
Lift je naglo stao i vrata su se otvorila prema jarko osvetljenom
foajeu. Ličio je na bezbednosni punkt na aerodromu, samo što je
vladala mnogo manja gužva i što je bio daleko bezličniji. Ovde su se
nalazila još dvojica u tamnoplavim vojnim uniformama i standardni
detektor metala s kratkim pultom, čak i plastičnim posudama za kopče
za kaiševe i ključeve od kola. Zbog uniformi je pomislila da su ovo
Pejsovi ljudi.
Nadzorne kamere su u ovoj prostoriji bile veoma očigledne.
Karston je krenuo napred, nestrpljiv, siguran u sebe. stavio je
telefon u posudu i šaku sitniša. Zatim je prošao kroz pravougaoni
okvir. Danijel je pošao žurno za njim, spustivši ključeve od automobila
u drugu posudu, a zatim je pokupio Karstonove stvari i vratio mu ih
pre nego što je uzeo ključeve.
Aleks je dovukla čeličnu kutiju za alat do detektora.
„Plašim se da ćete ovo morati da pretražite ručno“, rekla je dok je
prolazila kroz okvir. „Imam mnogo metalnog alata. Molim vas da
budete pažljivi, neke od stvari su lomljive, a neke su pod pritiskom.“
Dvojica vojnika su se pogledali, očigledno nesigurni. Pogledali su
njeno oštećeno lice, a zatim i kutiju za alat. Viši od njih dvojice je
kleknuo i otvorio gornju fioku dok je niži ponovo zagledao njeno lice.
„Molim vas, pazite“, ponovila je. „Ti špricevi su osetljivi.“
Niski vojnik je sada posmatrao kako viši vojnik podiže podlošku sa
špricevima, samo da bi ispod nje pronašao jednu još istu takvu.
Pažljivo ju je vratio ne proverivši druge dve ispod. Otvorio je drugu
fioku, a zatim pogledao svog druga. Pa Karstona.
„Gospodine, ne smemo da dozvolimo da se ovuda pronese oružje.“
 „Naravno da su mi potrebni skalpeli“, rekla je Aleks dozvoljavajući
da joj se u glasu oseti iritacija. „Nisam došla da igram skrabl.“
Vojnici su je ponovo pogledali i tek u tom trenutku im se u očima
pojavilo razumevanje.
Da, poželela je da kaže. Ja sam ta vrsta gosta.
Možda su na njenom licu pročitali ove reči. Visoki se uspravio.
„Moraćemo da zatražimo odobrenje za ovo.“ Okrenuo se na peti i
prošao kroz metalna dvokrilna vrata iza njega.
Karston je razjareno dunuo i prekrstio ruke na grudima. Aleks je
namestila nestrpljiv izraz. Danijel je stajao veoma mirno pored
Karstonovog desnog ramena, potpuno bezizražajnog lica. Odlično se
pokazao. Niko na njega nije obraćao ni najmanje pažnje. Vojnicima je
on bio samo još jedan od onih anonimnih nosača torbi, čemu se i
nadala. Val je do sada bila u pravu - na nju bi obratili mnogo više
pažnje.
Prošlo je svega nekoliko minuta pre nego što su se vrata ponovo
otvorila. Visoki vojnik se vratio u pratnji druge dvojice muškaraca.
Lako je bilo proceniti koji je od njih Divers. Bio je niži i suvlji nego
što je glas nagoveštavao, ali se kretao s očiglednim autoritetom. Nije
proveravao gde se nalaze ostali muškarci, očekivao je da ga okruže.
Nosio je lepo krojeno crno odelo, nekoliko platnih razreda iznad
Danijelovog. i odela stražara na vratima. Kosa mu je bila čelično siva,
ali i dalje gusta.
Zbog nedostatka formalnosti, Aleks je pretpostavila da je čovek iza
Diversa ispitivač. Nosio je izgužvanu majicu i crne pantalone, koje su
izgledale kao hirurška uniforma. Mlitava smeđa kosa mu je bila masna i
neuredna; ispod zakrvavljenih očiju videle su mu se velike kese. I
premda je očigledno imao dug dan, njegovim očima videla se vatra
kada je ugledao njen laboratorijski mantil, kutiju za alat i podlošku sa
skalpelima.
„Šta je ovo, Karstone?“, upitao je glasno.
Ni Karston ni Divers je nisu pogledali. Gledali su jedan drugog.
„Šta misliš da radiš?“, upitao je Divers ravnim glasom.
„Nemam nameru da dozvolim da ovaj cirkuzant ubije subjekta kada
već imam bolju opciju.“
Divers ju je po prvi put pogledao. Pokušala je da izgleda smireno, ali
je osetila kako joj srce ubrzava ritam dok ju je posmatrao, zadržavajući
pogled na njenom povređenom licu.
Okrenuo se Karstonu. „A odakle ti iznenada ova bolja opcija?“
 Bar je nije odmah prepoznao. A Danijela nije ni pogledao. Dvojica
muškaraca su se ponovo usredsredili jedan na drugog, a neprijateljstvo
među njima prštalo je poput elektriciteta.
„Radio sam na alternativama da bih spasao program. Ova
alternativa se već pokazala i više nego sposobnom.“
„Kako?“
Karston je podigao bradu malkice „Uludere.“
Elektriciteta kao da je nestalo nakon ove reči. Divers je nesvesno
zakoračio unazad i iznervirano dunuo. Ponovo je pogledao zavoje na
Aleksinom licu, a zatim svog protivnika.
„Trebalo je da znam da se u Turskoj dešava još nešto. Karstone,
nemaš ovlašćenje za ovako nešto.“
„Trenutno me ne koristite u punom kapacitetu. Samo se trudim da
pokažem da sam vredniji nego što se misli.“
Divers je napućio usne i ponovo je pogledao. „Dobra je?“
„Videćeš“, obećao mu je Karston.
„Ali došao sam do kritične tačke“, pobunio se ispitivač. „Ne možeš
sada da me povučeš sa slučaja.“
Karston ga je ošinuo pogledom. „Umukni, Lindaurere. Ovo je daleko
iznad tebe.“
„Dobro“, rekao je Divers kiselo. „Hajda da vidimo može li tvoja bolja
opcija da izvuče ono što nam je potrebno.“

Soba je bila baš onakva kakvom ju je Karston opisao. Obični betonski

zidovi, običan betonski pod. Jedna vrata, veliko jednostrano ogledalo
između ove sobe i sobe za posmatranje, okrugla plafonjera na plafonu.
Nekada je u ovoj sobi postojao sto, dve stolice i veoma snažna
stona lampa. Subjekte su ovde ispitivali, verbalno ih napadali, pretili
im, vršili pritisak na njih, ali to je bilo sve.
Sada se u njoj umesto drvenog stola nalazio hirurški. Ličio je na
nešto iz filmova o Prvom svetskom ratu, komad nerđajućeg čelika s
točkićima, kakvi se nalaze na kolicima kola hitne pomoči. U jednom
uglu nalazila se stolica na sklapanje. Ovaj objekat nije ni približno bio
funkcionalan kao vrhunske laboratorije u odeljenju, ali je jasno bilo da
ovo ispitivanje ne spada čak ni među najtajnije izveštaje odeljenja.
Trudila se da klinički proceni stanje i molila se da Danijel uspe da
obuzda svoje reakcije.
 Danijel je krenuo za Karstonom i ostalima u sobu za posmatranje,
pa je bio nevidljiv iza stakla. Pre nego što se grupa podelila, ni Divers ni
bilo ko od ostalih nije pogledao njegovo lice. Očajnički se nadala da
ničim sada neće njihovu ravnodušnost pretvoriti u sumnju.
Kevin je ležao na stolu pod onom jednom plafonjerom, vezanih
ruku i nogu. Bio je nag, a telo mu je sijalo od znoja i krvi. Dugačke
opekotine pružale su mu se niz grudi u mnoštvu nejednakih paralelnih
tragova i plikova. Na rebrima je imao tanke posekotine, a iskidana koža
na ivicama bila je izbeljena - verovatno kiselinom. Tabani su mu bili
prekriveni plikovima i takođe beli. Lindauer je sipao kiselinu na
opekotine. Kevinu je nedostajao još jedan prst na levom stopalu, pored
onog prvog patrljka.
Lindauerovo oruđe bilo je rasuto svuda po podu, umazano krvlju i
otiscima prstiju. Znala je da se negde dole nalazi njegov nožni prst, ali
ga nije nigde videla na prvi pogled.
Očekivala je čistu kliničku atmosferu; na to je bila navikla. Ovo je
bilo divljaštvo. Nabrala je nos zgađeno.
Kevin je bio na oprezu. Posmatrao ju je dok je išla za ispitivačem s
opreznim kontrolisanim izrazom lica.
S preciznošću kojom je želela da ismeje Lindauerove
neprofesionalne radne navike, sagnula se i pažljivo iznela nekoliko
podložaka sa špricevima.
„Šta je ovo?“, upitao je Kevin promuklo. Automatski je podigla
pogled i videla da gleda u ogledalo, a ne u nju. „Mislite da će me
devojčica slomiti? Mislio sam da je ovaj lakej dno. Iskreno, nikada
nećete prestati da me razočaravate.“
Lindauer, koji je insistirao da ostane u prostoriji, nagnuo se besno
preko stola. Zario je prst u posekotinu preko opekotine na Kevinovim
grudima. Kevin je zastenjao i stegao vilicu.
„Ne brinite, gospodine Bič. Devojčica je ovde da malo predahnete.
Da povratite snagu. Vratiću se kasnije pa ćemo lepo i produktivno
porazgovarati.
„Dosta je bilo, doktore“, prasnula je Aleks zvonkim glasom.
„Dozvolila sam vam da posmatrate, ali zamoliću vas ljubazno da se
sada udaljite od mog subjekta.“
Lindauer je pogledao u ogledalo kao da očekuje podršku. Kada je u
odgovor dobio samo tišinu, namrštio se nadureno i otišao da sedne na
jedinu stolicu. Kada se spustio u nju, činilo se kao da se skupio malčice,
ali nije mogla da proceni da li od umora ili od poniženja.
 Aleks je okrenula leđa Lindaueru i navukla na ruke par plavih
rukavica od lateksa. Mali komad metala, koji je istovremeno spustila u
dlan, ostao je skriven ispod desne rukavice.
Prišla je ivici stola i oprezno stopalom raščistila Lindauerov haos.
„Dobar dan, gospodine Bič. Kako se osećate?“
„Dobar sam za još koju rundu, srce. Čini mi se da se s tobom neko
već zabavio, a? Nadam se da mu je bilo lepo.“
Dok je cedio reči kroz zube, ona je počela da ga pregleda, Obasjala
mu je oči malom baterijskom lampom, a zatim pregledala vene na
rukama i šakama.
„Pomalo dehidriran, čini mi se“, rekla je. Pogledala je pravo u
ogledalo dok je vraćala njegovu desnu ruku na sto, ostavivši mu na
dlanu tanki ključ. „Očekivala sam da mu je postavljena intravenska
kanila. Mogu li da dobijem stalak za infuziju, molim? Donela sam svoj
fiziološki rastvor i igle.“
„Kladim se da se lepo snalaziš oko svake šipke“, rekao je Kevin.
„Nema potrebe za vulgarnostima, gospodine Bič. Pošto sam ja
stigla, stvari će biti mnogo civilizovanije. Izvinjavam se zbog trenutnog
stanja stvari. Sve je ovo veoma neprofesionalno.“ Prezrivo je frknula
pogledavši Lindauera što je prekornije mogla ispod oka. Skrenuo je
pogled.
„Srce, ako glumiš dobrog pandura, žao mi je, ali nisi moj tip.“
„Uveravam vas, gospodine Bič, da nisam dobar policajac. Ja sam
stručnjak, i trebalo bi odmah da vas upozorim da ja neću igrati iste
glupe igre kakvima je ovaj... ispitivač‘, želja da upotrebi manje laskavu
reč bila je sasvim očigledna u njenom glasu, „traćio vaše vreme. Odmah
ćemo preći na stvar.“
„Aha, srećo, hajde da pređemo na stvar, o tome ti govorim.“ Kevin je
pokušao da govori glasno i prezrivo, ali je videla koliki je napor morao
u to da uloži.
Otvorila su se vrata iza nje i ona je u ogledalu posmatrala kako
visoki vojnik unosi stalak za infuziju. Do sada je videla samo četvoricu
pored Diversa i Lindauera, ali verovatno ih je bilo još, skrivenih od
pogleda.
„Stavite to na čelo stola, hvala“, rekla je ledenim glasom, i ne
okrenuvši se da ga pogleda. Sagnula se da uzme špric koji joj je bio
potreban.
„Da mi nećeš sada odigrati nešto?“ upitao je Kevin.
Pogledala ga je ledeno. „Ovo će biti samo kratki pregled onoga što
vas noćas očekuje“, rekla mu je dok je kružila oko stola. Stavila je špric
pored njegove glave dok je postavljala kesicu s fiziološkim rastvorom i
cevčice. Vrata su se zatvorila, ali ona nije sklonila pogled s Kevina.
Ponovo mu je pregledala vene, zatim odabrala levu ruku. Nije se opirao.
Dok je pažljivo uvodila iglu u venu, pokušala je da vidi ključ koji mu je
dala, ali nigde ga nije videla, Podigla je najveću oštricu koju je videla na
podu i stavila mu je pored desne ruke. „Vidite, meni nije potrebno
ovako primitivno oružje; imam nešto bolje. Oduvek sam smatrala da je
poštenije dati subjektu na znanje s čim se suočava pre nego što ga
udarim svom snagom. Obavestite me šta mislite.“
„Reći ću ti šta mislim ti...“, Kevin je osuo paljbu vulgarnosti koje su
zasenile sve njegove ranije opisne prideve. Čovek je bio talentovan.
„Cenim vašu odvažnost, zaista je cenim“, rekla je Aleks kada je
završio. Prinela je špric otvoru pa intravenskoj kanili. „Ali vas molim da
imate na umu da ste se uzalud trudili. Igra je završena.“
Gurnula je iglu u plastiku i pritisnula klip.
Reakcija je bila gotovo trenutna. Čula je kako mu se dah ubrzava, a
zatim je počeo da vrišti.
Lindauer je podigao glavu. Videla je da on od Kevina nikada nije
izvukao ovakvu reakciju uprkos svim naporima. Čula je pokrete iza
stakla, kada je publika prišla bliže, i tihi žamor glasova. Učinilo joj se da
čuje iznenađenje, i bila je zadovoljna. Premda je to, iskreno, sve
postignuto zahvaljujući Kevinovoj izvanrednoj glumi.
Znala je kako se oseća sada, kada mu je snaga pokuljala venama i
kada je sav bol nestao. Udvostručila je najjaču dozu preparata za
preživljavanje koju je sebi ikada dala, uzevši u obzir njegovu veću
telesnu masu i potrebe. Krici koje je ispuštao bili su životinjski, gotovo
pobedonosni. Nadala se da je ona jedina primetila tu notu i da on ima
na umu da je šteta koju je njegovo telo pretrpelo i dalje veoma stvarna,
bilo da je on oseća ili ne.
Sačekala je svega pet minuta - tapkajući nogom i posmatrajući ga
ravnodušno - dok je on glumio i trudio se da vrišti glasno i neprekidno.
Želela je da mu obezbedi što je moguće više vremena pod dejstvom
narkotika. Kada dejstvo prestane, biće potpuno skršen.
„Eto, gospodine Bič“, rekla je dok mu je ubrizgavala običan
fiziološki rastvor u venu. Dala mu je znak koji mu je bio potreban.
„Mislim da se sada dobro razumemo, jer mogu i da vam okončam
muke. Da li ste raspoloženi za razgovor?“
Kevinu je bilo potrebno mnogo više da se oporavi nego što je
prikazano, ali on nije znao ništa o njenim lekovima. Pretvarao se da
polako dolazi sebi, i bilo joj je drago što Danijel stoji blizu Karstona, sa
spremnom otrovnom žaokom u prstenu, jer samo će Karston
prepoznati prevaru.
Kevin je i nakon jednog minuta disao teško, i zapravo su mu se niz
obraze slivale prave suze. Lako joj je bilo da zaboravi da je on
profesionalac koji je obavio mnoge tajne zadatke, jer ga nikad nije
videla na delu, ali je trebalo da zna da će on ovo majstorski izvesti.
„Pa, gospodine Bič, šta ćemo sad? Da nastavimo s punom dozom ili
biste najpre želeli nešto da mi kažete?“
Okrenuo se prema njoj i pogledao je raširenim očima punim
uverljivog straha.
„Ko si ti?“, prošaputao je.
„Stručnjak, kao što sam vam rekla. Verujem da je gospodin“,
sarkastično je glavom pokazala Lindauera, „imao neka pitanja za vas?“
„Ako progovorim“, rekao je i dalje šapatom, „hoćeš li otići?“
„Naravno, gospodine Bič. Ja sam samo sredstvo za postizanje cilja.
Kada vaši odgovori zadovolje moje poslodavce, više nikada nećete
morati da me vidite.“
Lindauer je sada gledao u nju otvorenih usta, ali je Aleks počinjala
da brine. Morali su da krenu dalje, ali se plašila da niko neće poverovati
da se Kevin tako lako slomio?
Kevin je zaječao i sklopio oči. „Neće mi verovati“, rekao je.
Nije bila sigurna kako, ali učinilo joj se da mu lisice na desnoj ruci
nisu više čvrsto zaključane. Videla je neznatan nesklad između dve
polovine narukvice. Nije verovala da to iko osim nje može da vidi.
„Ja ću vam verovati ako mi kažete istinu. Samo mi recite ono što
želite da kažete.“
„Imao sam pomoć... ali... ne mogu...“
Uzela je njegovu ruku u svoju, kao da ga teši. Osetila je kako joj je
ključ pao na dlan.
„Možete da mi kažete. Ali molim vas, ne pokušavajte da kupite
vreme. Nemam strpljenja za lažne informacije.“
Potapšala ga je po ruci, a zatim otišla da pogleda cevčicu infuzije.
„Ne“, promumlao je slabašno. „Neću lagati.“
„Dobro“, rekla je, „šta želite da mi kažete?“ Spustila je šaku na
njegovu levu šaku i stavila mu ključ među prste.
„Imao sam pomoć... od izdajnika iz njihovih redova.“
„Šta?“, glasno je udahnuo Lindauer.
 Oštro ga je pogledala, zatim se okrenula prema ogledalu.
„Vaš čovek ne može da se obuzda. Želim da ga uklonite iz ove
prostorije“, rekla je strogo.
Zvuk elektronskog krckanja odjeknuo je prostorijom. Potražila je
pogledom zvučnik, ali nije ga nigde videla.
„Nastavite“, naložio je Diversov bestelesni glas. „Ispratićemo ga
napolje ukoliko se još jednom ponese neprimereno.“
Namrštila se svom odrazu, a zatim se nadvila nad Kevinom.
„Potrebno mi je ime“, insistirala je.
„Karston“, rekao je tiho.
Ne!
Kako su joj nervi već bili iskidani i istanjeni, morala je da potisne
želju da ga ošamari. Ali naravno, Kevin nije mogao znati kako je ona
dospela ovamo.
Čula je žamor u sobi za posmatranje i požurila da glasnije kaže. „U
to mi je teško da poverujem, gospodine Bič, jer je gospodin Karston
razlog zašto sam ja ovde s vama. Ne bi me poslao da je želeo da izbegne
istinu. Zna za šta sam sposobna.“
Kevin ju je zgađeno pogledao ispod spuštenih kapaka i ponovo
zaječao. „To je ime koje je meni moja veza dala! Mogu da ti kažem samo
ono što je on rekao meni!“
Lepo si se izvukao, pomislila je sarkastično.
Metež se nije utišao ni nakon njenih ni nakon njegovih reči. Čula je
podignute glasove i kretanje. Lindaueru je pažnja takođe popustila, i on
je gledao u staklo.
Ponovo je pokušala uzevši novi špric i stavivši mu mali uređaj koji
se ispod njega nalazio u džep. „Oprostićete što mislim da je to bilo
suviše lako...“
„Ne, čekaj!“, prodahtao je Kevin glasnije. „Divers je poslao tipa; zna
on na koga mislim!“
Pa, možda će to malo zamutiti vodu. Izbaci oba imena na sto.
Ali u sobi za posmatranje se situacija nije smirivala. Morala je da
uradi nešto. Dobra stvar u vezi s neočekivanom situacijom s druge
strane stakla je bila ta što niko nije obraćao preteranu pažnju na nju.
Vreme je isticalo.
„Gospodine Lindauer“, povikala je oštro i ne gledajući prema njemu.
U ogledalu je videla da i on pokušava da shvati šta se dešava u drugoj
prostoriji. Okrenuo je glavu prema njoj.
„Čini mi se da su ove veze na gležnjevima pretesne. Potrebno je da
mu cirkulacija funkcioniše nesmetano. Imate li ključ?“
Kevin je pogodio o čemu se radi. Napeo je mišiće u iščekivanju.
Lindauer je žurno prišao stolu. U sobi za posmatranje čuo se jedan glas
glasnije od drugih, vikao je nešto.
„Ne znam kako to mislite“, požalio se Lindauer, gledajući Kevinove
gležnjeve i unakažena stopala. „Ne prekidaju mu veze cirkulaciju. Ne bi
bilo bezbedno olabaviti ih. Ne znate s kakvim čovekom imate posla.“
Prišla mu je bliže, govoreći tiho, da bi morao da se nagne prema
njoj. U džepu je palcem pritisnula sućušni blic-kondenzator emitera
elektromagnetnog pulsa.
„Tačno znam s kakvim čovekom imam posla“, promrmljala je.
Uključila je levom rukom kondenzator, a desnom zarila iglu
Lindaueru u ruku.
Svetlo iznad njih je zatreperilo i prsio; komadići sijalica su zazvečali
na pleksiglasu plafonjere. Na svu sreću, puls nije razneo pleksiglas, jer
bi to bilo loše po Kevinovu nagu kožu. U sobi je zavladala tama.
Puls nije bio dovoljno snažan da se oseti u drugoj prostoriji.
Prigušeno svetlo sijalo je kroz ogledalo pa je videla tamne obrise kako
se kreću s druge strane stakla, ali nije mogla da proceni ko je ko niti šta
se dešava.
Lindauer je uspeo samo da tiho zaječi pre nego što je počeo da se
grči na podu. čula je i Kevina kako se kreće, premda su ti zvuci bili
mnogo tiši i svrsishodniji od Lindauerovog bacakanja.
Tačno je znala gde se nalazi njena kutija za alat. Okrenula se i pala
na kolena pored nje, otvorila drugu fioku odozdo, istresla podlošku sa
špricevima na pod i potražila skriveni odeljak.
„Oli?“, prodahtao je Kevin. Čula je da je ustao sa stola i da je stajao
blizu stalka za infuziju.
Zgrabila je prva dva pištolja koja je dotakla i bacila se prema mestu
odakle je dopirao njegov glas. Udarila je u njegove grudi, a on je
podigao ruke da je spreči da ne padne na leđa. Gurnula je pištolje
prema njegovom stomaku baš u trenutku kada su dva pucnja odjeknula
u drugoj prostoriji. Nije se čulo pucanje stakla, nisu pucali prema sobi
za ispitivanje. Oglasio se i treći, a za njim i četvrti hitac.
„Deni je unutra“, zasiktala je dok joj je otimao pištolje iz ruku.
Pala je na kolena, dok se on okretao na drugu stranu, i kliznula
prema kutiji za alat. Uzela je druga dva pištolja, poznati obris njenog
PPK i još jedan koji nije prepoznala na dodir. Slučajno je Kevinu dala
svoj zig zauer.
 Nije bilo važno. Postigla je glavni cilj, oslobodila je Kevina i dala mu
u ruke oružje. Ona je sada bila samo podrška. Samo je morala da se
nada da je zvezda predstave u dovoljno dobroj formi da uradi ono što
je potrebno. Ako ga je onaj sadista Lindauer previše povredio... pa,
onda su svi mrtvi.
Lindauer je dobio svoje. Verovatno je još bio živ, ali neće još dugo.
Neće uopšte uživati u onome što mu je ostalo od života.
Nije prošla ni puna sekunda kada je malom betonskom sobom
odjeknuo novi pucanj, a ovog puta se začulo prigušeno krckanje
zaštitnog stakla.
Naprsline ispunjene žutom svetlošću su se poput paukove mreže
raširile preko stakla kada su u odgovor stigla četiri uzastopna hica. Ti
hici nisu promenili izgled naprslina; ponovo, nisu pucali ka sobi za
ispitivanje. Još su pucali jedni u druge u sobi za posmatranje.
Čučeći, kretala se napred, ciljajući naprslu četvrtastu staklenu
kutiju, u slučaju da neko proleti kroz nju. Ali pokret je došao iznutra;
tamna senka poletela je u mozaik staklenih fragmenata i uz lomljavu
izletela u sledeću prostoriju.
Muškarci u sobi za posmatranje nalazili su se svega tri metra od
nje, bili su mnogo bliže od bala sena na kojima je vežbala gađanje pa joj
se to činilo suviše lako. Naslonila je ruke na metalni sto i zapucala u
uniforme koje su se nalazile u prostoriji. Nije dozvolila sebi da reaguje
na činjenicu da nije videla ni Danijela ni Karstona. Rekla je Danijelu da
legne čim počne pucnjava. Verovatno je samo sledio uputstva.
Sada se začula kiša metaka, ali nijedan nije išao prema njoj. Vojnici
su pucali u nagog krvavog muškarca, koji je uleteo među njih i zasuo ih
mecima. Na nogama je bilo još šest uniformisanih muškaraca, i ona je
brzo oborila trojicu pre nego što shvate da ih napadaju s dve strane.
Kada su pali, otkrili su čoveka u odelu koga su štitili. Gledao je u nju dok
je ciljala, telo mu se već pokrenulo kada je metak izleteo iz cevi njenog
pištolja; nije bila sigurna da li ga je metak pogodio ili samo očešao dok
se saginjao van njenog domašaja.
Nije videla Kevinov položaj, ali preostala trojica su sada ležala na
podu. Nije imala više u šta da gađa iz ove pozicije.
Aleks je pojurila do ivice otvorenog prozora, drobeći staklo
cipelama, i naslonila se leđima na zid pored njega.
„Oli?“, pozvao ju je Kevin snažnim i kontrolisanim glasom.
Olakšanje je njeno telo preplavilo u vrelom talasu na zvuk njegovog
glasa. „Da.“
 „Čisto je. Dođi ovamo, Deni je pogođen.“
Led se spustio istom putanjom kojom je upravo prošla vrelina.
Stavila je pištolje u džepove, umotala ruke u rukave laboratorijskog
mantila i podigla se preko nazubljene ivice prozora. Na podu su ležala
isprepletana tela u tamnim uniformama, a tamnocrne mrlje videle su
se na svemu što je bilo dovoljno svetlo da ih istakne - licima, podu,
zidovima. Kevin je odbacio telo koje je očigledno koristio kao štit. Još
uvek se neko micao, a čula je više bolnih jecaja. Znači da nije bilo
sasvim čisto, ali mora da je osećao da je situacija pod kontrolom, i
očigledno je bilo da nije imao vremena za njih.
Danijel se nalazio u stražnjem desnom uglu - videla je bledoplavu
kosu, koja mu je uokvirivala skalp, ali je najveći deo njegovog tela bio
zaklonjen uniformisanim telima, koja kao da su pala preko njega.
Karston je ležao na podu nedaleko od njega, a krv mu je natapala belu
košulju iz višestrukih rana. Grudi su mu se još uvek pomerale.
Bilo joj je potrebno manje od jedne sekunde da sve ovo upije, u
pokretu, dok se približavala Danijelu.
„Divers je živ“, promrmljala je Kevinu dok je prolazila pored njega i
perifernim vidom spazila kako klima glavom, spušta se u čučanj i kreće
prema udaljenom levom uglu prostorije.
Bilo je veoma malo krvi na vojniku koji je ležao preko Danijelovih
grudi, ali mu je lice imalo nezdravu ljubičastu boju, a na usnama su mu
se videli ružičasti mehurići. Brz pogled na čoveka koji mu je ležao
preko nogu otkrio joj je da i on ima iste simptome. Obojica su umrla od
otrova na Danijelovom prstenu. Nova pena krvavih mehurića pojavila
se na usnama prvog dok je pokušavala da skloni njegovo paralisano
telo s Danijela.
Deo nje bio je veoma distanciran od onoga što se dešavalo - deo
koji je želeo da vrišti, paniči i hiperventilira. Dozvolila je ledu straha da
joj pomogne da se usredsredi i ponaša kao lekar. Kasnije će imati
vremena za histeriju. Sada mora da bude lekar na bojnom polju, brz i
siguran.
Konačno je uspela da otkotrlja čoveka s Danijelovih grudi, i
iznenada je ugledala krv na sve strane. Pokidala je Danijelovu košulju
natopljenu jarkom krvlju i pronašla izvor, isuviše lako. Sva njena obuka,
sve iskustvo koje je stekla radeći kao unajmljeni traumatolog, govorili
su joj da je zakasnila.
Bio je to savršen hitac, pravo u gornju levu stranu grudi. Ko god da
je pucao, tačno je znao šta radi. Bio je to jedan od nekoliko retkih hitaca
koji obara u sekundi, pravo kroz srce, čovek je mrtav pre nego što
padne na zemlju. Mrtav verovatno i pre nego što stigne da registruje
bol.
Ništa nije mogla da uradi, čak i da se nije pomerila od njega.
Dozvolila mu je da dođe ovamo i štiti je, i ta odluka ga je ubila jednako
kao i taj metak u srce.
 POGLAVLJE 31

Nije trebalo ovo ovako da se desi. Pištolji je trebalo da budu upereni u

Aleks i Kevina. U nastaloj zbrci niko nije pucao u nju - čak nijednom;
nije imala ni ogrebotinu. Danijel je trebalo da bude u pozadini,
nevidljiv. Nije bilo razloga da se traći tako savršen pogodak na
anonimnog pomoćnika. Taj vešti strelac trebalo je da gađa Aleks.
Znala je da plan ima mnogo mana, ali nikada ni sanjala nije da će iz
vatrenog okršaja izaći nepovređena. Trebalo je da Danijel preživi.
Glavom joj je preletela kolona bezimenih lica - gangstera koje nije
mogla da spase. Jedan je imao i ime - Karlo. Umro je na isti način. Nije
mogla da učini ništa za njega. Šta je ono Džoi rekao? Nekad dobiješ,
nekad izgubiš. Ali kako ona da preživi ovaj gubitak?
Onaj deo nje koji je želeo da vrišti sada je bio blizu površine. Samo
je šok sprečavao erupciju žalosti da izbije. Trenutak sleđenosti otegao
se u beskraj, bio je kristalno jasan, svaki detalj je bio naglašen. Bila je
svesna zvuka borbe negde veoma daleko od nje, i Kevina kako svojim
najgrubljim glasom viče: „Gde ti je sad odbrambeni perimetar,
Diverse?“ Osećala je zadah žrtava svog prstena i topli živi miris sveže
krvi. Čula je otežano disanje iza leđa, s mesta na kom je Karston
umirao.
Zatim nenadano i zvuk još jednog plitkog i šištavog udaha blizu
pognute glave.
Otvorila je oči, koje nije bila svesna da je zatvorila. Poznavala je taj
zvuk.
Mahnito je svukla rukavicu s ruke i zategla je preko Danijelovih
grudi. Posmatrala je u neverici kako njegovo plućno krilo pokušava da
uvuče vazduh kroz lateks. Podigla je ivicu rukavice da dozvoli izdah, da
ispusti vazduh, a zatim je ponovo napela rukavicu, da bi mogao da
udahne.
Disao je!
Kako? Metak mora da je nekako promašio srce, premda se činilo da
je bio savršeno naciljan. Na brzinu je procenila situaciju i shvatila da i
nema baš onoliko krvi koliko se njoj u prvi mah učinilo. Nedovoljno da
ukaže na rupu u srcu. I disao je, što ne bi mogao da je metak prošao
kroz srce.
Stavila je drugu ruku iza njegovog ramena, tražeći mahnito izlaznu
ranu. Pronašla je rupu u sakou, i provukla prste kroz nju, a zatim ih i
gurnula u rupu na leđima pokušavajući da zapečati protok vazduha.
Nije bila ništa veća od rane na grudima. Metak je prošao pravo kroz
njega.
„Kevine!“ Njen bolni krik sadržao je svu paniku koju je bila suviše
otupela da oseti. „Donesi mi kutiju za alat! Smesta!“
Ponovo je osetila pokret, ali nije podigla glavu da vidi da li je to
Kevin došao da joj pomogne, ili Divers, nakon što je pobedio Kevina,
dolazi da je ubije. Shvatila je da ne mari da li je to Divers; nije se plašila
onoga šta može da joj uradi. Jer će Danijel, ako je Kevin stradao i ne
može da joj donese ono što traži, umreti za nekoliko minuta.
Imala je još neophodne opreme u kolima, ali nije imala predstavu
kako da izvede Danijela na površinu.
Začulo se zvečanje metala pored njenog desnog lakta.
„Kesice sa zipom!“ naložila je uspaničeno. „Donja fioka, s leve
strane, i traka - trebalo bi da je pri vrhu.“
Kevin je sve što joj je bilo potrebno položio na Danijelove grudi,
pored njene ruke. Žurno je, prilikom izdaha, rukavicu zamenila
plastičnom kesom i naložila Kevinu da je zalepi čvrsto sa tri strane.
Nije imala ništa što bi moglo da posluži kao ventil, da dozvoli ostatku
vazduha da izađe, pa je morala da ostavi četvrtu stranu otvorenu.
Zalepiće se za ranu kada bude udisao i puštati višak vazduha kada
izdahne.
„Okreni ga prema meni, moram da zapečatim izlaznu ranu.“
Kevin je pažljivo okrenuo nesvesnog brata na bok. Nadala se da će
ovaj položaj olakšati pritisak na Danijelovo nepovređeno plućno krilo.
Morala je nakratko da prekine kontakt s ranom kada ga je Kevin
pomerio, a zatim je prošao još jedan dragoceni sekund, dok je
skalpelom sekla sako i košulju. Zalepila je drugu plastičnu kesu za
njegovu kožu dok je posmatrala lokvu krvi pod njim. Zapravo je i nije
bilo mnogo. Metak je nekim čudom sasvim promašio srce, i velike
krvne sudove. Izlazna rana je izgledala je čisto i nigde nije videla
komadiće kosti. Kada bi samo mogla da mu pomogne da diše, mogla bi
da ga održi u životu naredni sat.
Kevinov glas prekinuo je njeno uspaničeno planiranje. „Karston je
još živ. Šta želiš da uradim s njim?“
 „Može li da se izvuče?“ upitala je dok je proveravala Danijelove
disajne puteve i pritisak. Izgubio je previše krvi. Bio je u šoku. Osećala
je puls na zglobu ruke, ali bio je slab i sve je više slabio. Uzela je špric iz
gornje podloške i ubrizgala mu ketamin i lek protiv bolova.
„Sumnjam. Previše rana. Verovatno ima još nekoliko minuta. O, uh,
izvini, čoveče.“
Glas mu se na kraju promenio. Nije se obraćao njoj.
„Da li je priseban?“, upitala je. Pretražila je Danijelove ruke i noge u
potrazi za drugim ranama.
„Džuls?“ graknuo je Karston slabašno.
„Kevine, donesi mi operacioni sto ovamo. Moramo da odvezemo
Danijela do automobila. „Louele, u redu je. Nikada nisam ni otrovala
Livi. Naravno da nisam. Samo sam je uspavala. Biće s majkom do jutra
bilo da ja izađem živa odavde ili ne.“
Dok je tešila Karstona - ne sklanjajući pogled sa Danijela - čula je
Kevina kako odlazi i vraća se. Začulo se teško stenjanje metala kada je
gurnuo sto kroz prozor i vlažan udar kada je tresnuo o tela na podu.
Ugrizla se za usnu dok je nastavljala da radi na Danijelu, sklanjajući
gumene delove maske s njegovih usta, da se ne uguši njima, pažljivo
mu vadeći sočiva iz očiju. Koliko još vremena ima pre nego što se
Kevin sruši? Još ima dobrih pedeset minuta da uživa u narkotiku, ali on
ne može da utiče na to koliko će njegovo telo podneti napora. Mora da
pokuša da se seti da to nije isti onaj Kevin, onaj koji može sve. Mora da
bude blaža prema njemu. Ali kako? Danijelu je bila potrebna brza
reakcija. Kada bi samo mogla da ga prebaci do kola...
„Ponosan sam na tebe, Džuls“, šištao je Karston tiho. „Uspela si da
zadržiš svoju dušu. Impresivno...“, poslednja reč izgubila se u tihom
treperavom izdahu. Slušala je ne bi li čula još, ali je sada iza nje vladala
tišina.
Nadživela je Karstona, što je bio podvig na koji se nikada ne bi
kladila. Umesto da oseti trijumf, što je očekivala da će osećati, njena
osećanja bila su podeljena. Možda će osećaj trijumfa doći kasnije, kada
popusti stisak panike.
„Da li je bezbedno podići ga?“, upitao je Kevin.
„Pažljivo. Pokušaj da mu držiš grudi što je moguće mirnije. Ja ću ga
uhvatiti za noge.“
Zajedno su podigli Danijela pažljivo na sto srebrne boje. Ponovo ga
je uhvatila za zglob, snagom volje terajući njegov puls da ostane
primetan.
 „Daj mi dve sekunde, Oli“, rekao je Kevin i počeo da skida vojnika
koji je pao preko Danijelovih nogu, onog koji je na sebi imao najmanje
krvi. „Koliko ih je još gore?“
Pogledala je lica na podu. Pomislila je da je prepoznala nižeg
stražara, koji je stajao pored detektora metala.
„Najmanje jedan nije ovde, to je sigurno. Stajao je na vratima. Gore
mi se činilo da je sve prazno, ali ni većinu ovih momaka nisam videla
kad smo dolazili“
Već je obukao pantalone i navlačio je čarape preko osakaćenih
stopala, a zatim je pokušao da obuje i cipele, ali bile su mu premalene.
Svukao je cipele drugom otrovanom vojniku: Ove su izgledale kao da su
mu malo veće, ili je Kevin samo snažno stegao pertle.
„Moraćeš da ih isečeš“, rekla je.
Zakopčao je belu košulju, a zatim obukao tamnoplavi sako preko
nje, ne trudeći se da stavi kravatu. „Uradiću sve što moram kada ovo
preživimo. Skidaj mantil, sav je krvav.“
„Dobro“, složila se nezgrapno, stavljajući pištolje za elastični pojas
helanki. Jedva je bio dovoljno snažan da ih oba drži na mestu. Skinula je
kaput i bacila ga na pod.
„Dobro, hajde da preguramo sto pored svih ovih tela, a zatim bi
trebalo da možeš da ga guraš sama kada izađemo u hodnik. Ja ću ići
napred i smaknuću sve koji su ostali.“
Za nekoliko sekundi je gotovo trkom gurala Danijela niz hodnik, a
Kevin je nestao u tami, nekako uspevši da se da u pun trk. Zatim se
našla u sobi s detektorom metala, a Kevin ju je čekao, držeći otvorena
vrata lifta. Soba je bila prazna; mora da su svi pojurili u sobu za
posmatranje kada je počela pucnjava. Jurnula je u lift. Kevin je pružio
ruku i pritisnuo dugme, vrata su se tiho zatvarala za njom. Zurila je u
njegovu desnu ruku na dugmetu, njegovu dominantnu ruku, i
iznenadna spoznaja naterala ju je da se zagrcne od delimično
deliričnog smeha.
Kevin ju je oštro pogledao. „Saberi se, Oli!“
„Ne, ne, zar ne vidiš, njegovo srce, Keve! Na pogrešnoj je strani - na
desnoj je strani! Zato je strelac promašio!“ Zagrcnula se novim
naletom smeha. „Živ je zato što je tvoja suprotnost!“
„Umukni!“, naredio joj je.
Klimnula je jednom i duboko udahnula da se smiri. Lift je stao i
vrata su se otvorila prema ormanu s opremom za čišćenje. Spoljašnja
vrata bila su zatvorena. Kevin je podigao ivicu stola preko zuba lifta i
prišao vratima.
Očekivala je da ih polako otvori, ali ih je on otvorio širom uz glasan
tresak.
„Upomoć!“ vikao je. „Potrebna nam je pomoć!“
Zatim je bešumno jurnuo napred. Čula je glasnije korake kako jure
prema njima iz druge sobe - korake samo jednog čoveka, bila je sigurna
u to. Gurnula je Danijela napred što je tiše mogla.
Kevin je zauzeo položaj i pre nego što je stražar izbio iza ugla.
Stražar je protrčao pored njega držeći pištolj nisko pored tela, uperen u
tlo. Kevin je svoj držao visoko. Pucao je stražaru u potiljak. Čovek se
sručio na pod. Kevin mu je prišao i ispalio mu još jedan metak u glavu,
da bude siguran.
Hodnik je bio suviše uzak da bi uspeli da proguraju nosila pored
tela na podu. Kevin ga je zgrabio obema rukama i podigao ga. Aleks je
činila koliko je mogla, ali je znala da Kevin nosi najveći teret. Nije znala
kako je moguće da funkcioniše na ovom nivou, i plašila se da će ubiti
sebe od naprezanja.
Nije bilo drugog stražara.
„Smesti ga u kola“, naložio je Kevin. „A ja ću završiti ovde.“
Niko nije pokušao da je zaustavi; niko nije pucao na nju s mračnog
prozora dok je istrčavala na parking. Nebo je bilo potpuno crno. Jedna
jedina ulična svetiljka pored ulaznih vrata bacala je mutnožuti krug
prema parkiranim automobilima. Kopala je po Danijelovim džepovima
dok nije pronašla Karstonove ključeve. Otvorila je prtljažnik i požurila
da uzme svoj napucani komplet za prvu pomoć.
Tačno je znala gde se nalazi paket opreme za hitne intervencije.
Očekivala je da će ili ona ili Kevin - ili oboje - biti pogođeni metkom, i
pripremila se za to. Nije joj bio potreban podvez za rane niti
hemostatički zavoj, ali je imala nekoliko kompresa za otvorene rane
grudnog koša, a one su mnogo bolje od njenih plastičnih kesa za
sendviče. Imala je takođe i izotermalni prekrivač, još fiziološkog
rastvora i snažne intravenske antibiotike. Meci su bili prljavi i infekcija
bi mogla da predstavlja problem... ako uspe da ga održi u životu toliko
dugo.
Znala je da ne može. Možda je mogla da ga održi u životu dvadeset
četiri časa s onim čime raspolaže. Ruke su počele da joj drhte od
očajanja dok je otvarala pakovanja.
Zatim se Kevin stvorio pored nje. Bacio je teški crno-srebrni
kvadrat u prtljažnik.
 „Hard-drajv na kom su skladištem snimci kamera“, objasnio je.
„Smestiću ga pozadi.“
Klimnula je puneći ruke sredstvima koja će mu pomoći samo
privremeno.
Kada se uvukla između prednjeg i stražnjeg sedišta, videla je da je
Kevin sve uradio ispravno. Danijel je ležao na levom boku. Glavu mu je
položio na naslon za glavu, koji je Kevin iščupao iz vozačkog sedišta -
silom, činilo joj se. Ponovo je Danijelu proverila disajne puteve i puls. I
dalje jedva da ga je osećala na njegovoj karotidi. Ketamin će ga neko
vreme držati u nesvesti. Nije osećao bol. Telo će mu pretrpeti što je
manji stres moguće pod ovakvim okolnostima.
Automobil je počeo da se kreće. Osećala je da se Kevin zbog nje
trudi da vozi bez cimanja, ali to nije bilo moguće.
„Stani!“, rekla je. „Daj mi minut da sve stavim na mesto.“
Pritisnuo je kočnice. „Požuri, Oli!“
Svoje priručne pečate zamenila je pravim za svega nekoliko
sekundi. Brzo mu je uvela intravensku kanilu i pričvrstila kesicu s
fiziološkim rastvorom za naslon stražnjeg sedišta.
„U redu.“ Kada je progovorila, jedva da je prepoznala svoj glas -
znala je da više ništa ne može da uradi, i očajanje je pokušavalo da je
dotuče. „Možeš da voziš.“
„Nemoj sada da se predaš, Oleander!“, zarežao je Kevin. „Jaka si!
Znam da ti to možeš!“
„Ali ništa više ne mogu da uradim“, zagrcnula se. „Uradila sam sve.
Nije dovoljno.“
„Preživeće?“
„Potreban mu je vrhunski traumatološki centar, Kevine. Potreban
mu je pravi hirurg i operaciona sala. Ne mogu da mu očistim rane niti
da mu uvedem dren u grudni koš na stražnjem sedištu proklete
bembare!“
Kevin je ućutao.
Suze su se slivale Aleks niz obraze, ali još nije osećala tugu.
Samo bes - zbog nepravde, ograničenja njenih osiguranja, na sebe
zbog ovog neuspeha.
„Ako bismo ga ostavili u urgentnom centru...“ jecala je.
„Predali bismo ga negativcima. Najpre će bolnice pretražiti.“
„Umreće“, prošaputala je.
„Bolje i to nego da završi u sobi iz koje si me upravo izvukla.“
„Jesmo li mi to upravo pobili negativce?“
 „Pejs je još glavni, Oli, dok ne stavi onaj flaster, a s obzirom na nivo
stresa kom je izložen, možda ponovo počne da puši. Ako ne umre... čak i
bez partnera, ne nedostaje mu snaga kojima može da raspolaže kako
mu se prohte? Bolnica ne dolazi u obzir.“
Pognula je poraženo glavu.
Sekunde su prolazile. Odbrojavala ih je slabim ravnomernim
pulsom na Danijelovom vratu. Verovatno bi ona trebalo da vozi. Nije
znala koliko će Kevin još izdržati, ali činilo se da njega muke kroz koje
je prošao nisu ni najmanje pomerile, niti su ga mnoge rane koje je
zadobio usporile. Bio je mašina. Bar je i Danijel imao njegovu gvozdenu
konstituciju... Ali pronalaženje bilo kakvog izgovora za nadu u ovom
trenutku bilo je glupo...
„Ako bi...“, počeo je Kevin zamišljeno.
„Da?“
„Ako bi mogla da se dokopaš operacione sale... da li bi mogla da
obaviš sve što je potrebno... Da li bi mogla da zameniš hirurga?“
„Nije mi to specijalnost, ali... mogla bih da uradim osnovno.“
Zatresla je glavom. „Kev, kako da pronađemo operacionu salu? Da smo
u Čikagu, možda, jer znam tipa, ali...“
Kevin se nasmejao - više je zalajao.
„Oli, imam ideju!“

Aleks nije imala pojma koliko je sati. Možda je bilo tri ujutro, možda
četiri. Bila je iscrpljena do srži, ali i uzbuđena i napeta. Ruka u kojoj je
držala sedmu plastičnu šolju kafe toliko je snažno podrhtavala da je
površina tečnosti izgledala kao minijaturno olujno more. Pa, to je bilo u
redu. Nije više bilo potrebe da joj ruka bude mirna.
Džoi Đankardi. Nikada ni pomislila ne bi da će osećati toliko topline
prema svom starom mafijaškom šefu, ali noćas je blagosiljala njegovo
ime. Da nije odradila intenzivnu kurs iz traumatologije za mafiju,
nikada ne bi mogla da spase Danijela. Svaki siledžija i gangster koga je
popravila omogućio joj je da stekne malo više iskustva, i sve je to
doprinelo tome da je večeras mogla da bude i bolničar službe hitne
pomoći i hirurg. Možda bi trebalo da Džoiju pošalje zahvalnicu.
Provukla je drhtavu slobodnu ruku kroz kosu i iznenada poželela da
je pušač, kao Pejs. Pušači su uvek izgledali tako spokojno s cigaretom u
ruci.
 Bilo joj je potrebno nešto da je spusti, da joj uspori uznemireno
srce, ali je jedina fizička uteha koju je mogla da pronađe bila šolja
snažnog crnog blata koju je držala u ruci, a ona joj nije pomagala da se
smiri.
Doktor Volkstaf je hrkao na starom kauču uguranom između dva
velika ormarića, uz stražnji zid njegovog radnog prostora. Bio je
iznenađujuće sposoban - uprkos godinama i struci. Morali su da skrpe
na brzinu većinu stvari koje su im bile potrebne u improvizovanoj
operacionoj sali, ali je bio maštovit, poznavao je svoj alat i bio je
nadahnut očajanjem. Zajedno su bili moćan tim. Čak su uspeli da
naprave i priručni Hajmlihov ventil koji je, činilo se, radio savršeno.
Nežno pištanje Danijelovog srčanog monitora je bio najutešniji zvuk
koji je ikada čula. Divno je uticao na preteranu stimulaciju njenog
nervnog sistema kofeinom. I ne razmišljajući, uzela je još jedan gutljaj
kafe.
Danijelova boja bila je dobra, disanje ravnomerno. Činilo se da je
imao sve Kevinove fizičke odlike; bio je stvoren da preživi. Doktor
Volkstaf je rekao da nikada nije video da ta procedura prođe tako
glatko, a on je video mnogo povreda pluća u svoje vreme, premda su to
obično bile ubodne rane. Moguće je bilo da će Danijel izaći odavde već
sutra.
Pažljivo je odložila šolju na pult i stegla drhtave ruke u pesnice dok
se polako vraćala do stolice pored Danijelovog kreveta. Bila su to
zapravo dva spojena operaciona kreveta. Ništa ovde nije bilo ni izbliza
dovoljno dugačko za Danijela.
Nakon jedne sekunde naslonila je glavu na tanki, plastikom
prekriveni jastučić i sklopila oči.
Pomislila je šta su sve postigli te noći, za šta je umalo trampila
Danijelov život.
Divers i Karston su mrtvi. Možda više nije živa nijedna osoba - osim
Vejda Pejsa - koja zna da ona postoji. A i njegovi sati su odbrojani.
Nadala se.
Kevin je hrkao na podu, a pod glavu je stavio stari krevet za psa.
Dala mu je najjaču dozu leka protiv bolova, koja je bila bezbedna, a
Volkstaf mu je očisti rane nakon što su izvukli Danijela. Za Kevina je
san sada bio najbolja terapija.
Do sada je trebalo da Val ostavi Livi u centru za hitnu negu - koji su
odabrali jer nema spoljašnje kamere - s gramatički neispravnom i
suzama uflekanom porukom izvinjenja, koju je ispisala Aleks. Pitala se
koliko će ozbiljno policija tražiti kidnapera. Livi nije bila povređena,
nije se sećala da su je odveli od Erin. Vašingtonska policija sigurno
neće imati vremena da traži sumanutu majku koja je verovala da ova
devojčica liči na njeno dete, koje je pre dve godine oteo otac s kojim
otad nije imala kontakta. Mora da postoji nekoliko slučajeva nestale
dece na koje mogu da se odnose neodređene informacije koje je iznela.
To će vlasti usmeriti u pogrešnom pravcu. Možda će i povezati Livinu
otmicu sa smrću njenog dede, s obzirom na to da se desila istog dana,
ali verovatno neće. Postojalo je ogromno mnoštvo motiva koje moraju
da pretresu u vezi s Karstonovom nasilnom smrti. U moru terorizma,
otmica će izgledati samo kao užasna slučajnost.
Vlasti u senci, ljudi koji povlače konce marioneta, sve će vrlo brzo
zataškati. Jedna činjenica će se isticati - drugi čovek u CIA i direktor
tajnog programa, koji ne bi trebalo ni da postoji, ubili su jedan drugog i
šačicu američkih vojnika. Ljudi iz senke verovatno će uništiti čitav
kompleks pre nego da se pomuče da rastumače zapletene forenzičke
dokaze. Reći će da je u pitanju užasna nesreća, da se zgrada srušila
zbog strukturne greške, kakva šteta.
Pomislila je na poslednje što je Kevin rekao pre nego što je zaspao.
„Možeš ti to, Oli. Znam da ćeš mu spasti život. Jer moraš. A onda
ćemo svi biti bezbedni. Ovo se neće ponovo desiti Deniju, zato ga
izvuci.“
Pitala se da li je zaista imao toliko vere u nju ili je samo pokušavao
da je spreči da ne paniči. Međutim, da li bi dozvolio sebi da izgubi svest
da nije verovao u sopstvene reči?
„Aleks?“
Toliko je brzo digla glavu da se stolica na točkiće pod njom
pomerila nekoliko centimetara. Skočila je, nadvila se nad Danijelom i
uzela ruku koja je slabašno pokušavala da je uhvati.
„Ovde sam.“ Pogledala je infuziju. Ketamin mora da mu je već
izašao iz organizma, ali mu je dala intravenski lek protiv bolova koji
neće dozvoliti da oseti preveliku nelagodu.
„Gde smo?“
„Zasad smo bezbedni.“
Polako je otvorio oči. Bio mu je potreban trenutak da je pronađe
pogledom, a zatim još jedan da izoštri sliku.
S pristojnom sigurnošću je već dva ili tri sata znala da će on ponovo
otvoriti oči, ali joj je poznata sivo-zelena boja njegovih očiju umalo
izbila sav vazduh iz pluća. Osetila je kako joj iz očiju teku suze.
 „Jesi li povređena?“ upitao je.
Šmrcnula je. „Nisam ni ogrebana.“
Blago se nasmešio. „Kevin?“, upitao je.
„Dobro je. To on struže pored tebe - nije pila za drva.“
Oborio je uglove usana dok je ponovo sklapao oči.
„Ne brini za njega. Biće on dobro.“
„Izgledao je... baš loše.“
„Snažniji je nego što bi čovek trebalo da bude - kao i ti.“
„Izvini“, uzdahnuo je. „Upucali su me.“
„Da, primetila sam.“
„Karston je uzeo pištolj od tipa koji je stajao pored mene kada je
Divers potegao pištolj na njega“, objasnio je Danijel podigavši kapke
svega nekoliko milimetara. „Kretao se vraški brzo za matorca. Vikali su
jedan na drugog, ali su svi vojnici stali na Diversovu stranu.“
Aleks je klimnula. „Takva su naređenja dobili.“
„Divers im je izdao naređenje, i jedan od njih je pucao u Karstona, a
zatim i u mene. Karston je pao na kolena, ali je počeo da puca. Nisam
imao pištolj pa sam hvatao za gležnjeve ljude oko sebe i bockao ih
tvojim prstenom.“
„Dobro si uradio.“
„Želeo sam da uzmem pištolj, ali su dvojica koje sam prve dotakao
pali na mene. Nisam mogao da ih sklonim, ruke me nisu slušale.“
„Zapravo ti je onaj što ti je pao na grudi verovatno spasao život. On
je pokrivao ranu dok nisam stigla.“
Danijel je ponovo otvorio oči. „Mislio sam da sam mrtav.“
Aleks je morala da proguta pljuvačku. „Iskreno, i ja sam to neko
vreme mislila.“
„Želeo sam da ostanem svestan dok ti ne dođeš. Želeo sam da ti
kažem nešto. Osetio sam se užasno kada sam shvatio da neću moći.“
Pomilovala mu je obraz. „U redu je. Izvukao si se. Ostao si.“
Ovih dana joj je tešenje sve bolje polazilo od ruke. Promenila se
mnogo otkako je srela Danijela.
„Samo sam želeo da znaš da se ne kajem ni zbog čega. Zahvalan sam
na svakoj sekundi koju sam proveo pored tebe - čak i na onim lošim
trenucima. Ne bih ih propustio, Aleks, ni za šta na svetu.“
Naslonila je čelo na njegovo. „Ne bih ni ja.“
Dugo se nisu pomerali. Slušala je zvuk njegovog disanja, zvuk
monitora koji su ravnomerno pištali, i Kevinovo snažno hrkanje u
pozadini.
 „Volim te“, promrmljao je.
Nasmejala se jednom - bio je to brz i treperav zvuk, koji je
odgovarao podrhtavanju njenih ruku. „Da, to sam shvatila, čini mi se.
Ali dugo mi je trebalo, zar ne? Kako bilo, volim i ja tebe.“
„Konačno govorimo istim jezikom.“
Ponovo se nasmejala.
„Drhtiš“, rekao je.
„Popila sam toliko kofeina da mi je potrebna detoksikacija.“
Napolju je i dalje vladao noćni mir, pa bi teško bilo ne primetiti
zvuk automobila koji se zaustavlja kod stražnjeg dela zgrade. Aleks se
iznenadila koliko su joj nervi ostali smireni - jasno joj je bilo da nema
više snage za reakcije.
Jedino što je osećala kada se uspravila i oslobodila ruke bio je
umor. Izvukla je PPK, koji je držala zataknut za pojas na leđima.
„Zaista se nadam da je Val“, promrmljala je.
„Aleks...“, prošaputao je Danijel.
„Ne pomeraj se ni za dlaku, Danijele“, prošaputala je u odgovor.
„Suviše sam dugo provela krpeći te da bi ti sada nešto pokidao. Samo
sam oprezna. Vraćam se za sekund.“
Žurno je prišla stražnjim vratima i provirila napolje pored ivice
zavese. Bio je to automobil koji je očekivala - ružni zeleni jaguar - a Val
je bila za volanom. Videla je Ajnštajna kako stoji na suvozačevom
mestu.
Aleks je znala da bi trebalo da oseti nešto više, pošto je znala da je
sve gotovo, da je gotovo svaka opasnost uklonjena. Trebalo bi da je
ushićena, da oseća olakšanje, da je zahvalna, možda i da plače od sreće.
Ali telo joj je bilo potpuno iscrpljeno. Kada prođe dejstvo kafe, pašče u
komu.
„To je Val, kao što sam i mislila“, rekla je Danijelu tiho, dok je
odlagala pištolj na kraj njegovog improvizovanog kreveta.
„Izgledaš kao da ćeš se onesvestiti.“
„Uskoro“, složila se. „Ne još.“
„Aleks?“, pozvala je Val tiho kada je prišla vratima.
„Da.“
Ajnštajn je uleteo u sobu mašući glavom levo-desno u potrazi za
Kevinom. Zastao je i tiho zacvileo kada ga je pronašao na podu. Nagnuo
je glavu u stranu i polizao ga dva puta po licu. Kevinovo hrkanje je na
trenutak zapelo.
Aleks je očekivala da će se Ajnštajn sklupčati pored svog najboljeg
prijatelja, ali se, mašući veselo repom, okrenuo i potrčao prema njoj.
Oslonio joj je šape na kukove, da bi mogao da je poliže po licu. Morala je
da se pridrži za Danijelov krevet da je ne obori.
„Pazi, Ajnštajne!“
Tiho je zalajao, gotovo kao da joj odgovara. Zatim je legao pored
Kevina i počeo da ga liže po vratu.
Aleks je ostala zatečena kada je Kevin progovorio. Lekovi koje mu je
dala trebalo je da ga omame na... pa, nije više znala koliko je vremena
prošlo. Mozak joj je bio suviše iscrpljen čak i za jednostavno sabiranje.
„Hej, druže, gde si“, rekao je zvučeći kao i obično - suviše glasno.
Glas mu je bio neverovatno živ kada se u obzir uzme šta je sve njegovo
telo pretrpelo. „Jesam li ti nedostajao? Dobar momak. Rekao si im šta
se desilo. Znao sam da hoćeš.“
„Keve?“, upitao je Danijel. Aleks mu je odlučno položila ruku na čelo
kada se trznuo kao da će ustati.
„Deni?“, umalo je povikao Kevin. Volkstaf je zahrkao i okrenuo se na
bok.
Kevin se pridigao i trgao se.
„Verovatno ne bi trebalo da se pomeraš...“, rekla je Aleks, a zatim je,
kada je videla da je ignoriše, rekla: „Bar gledaj da ne ustaješ!“
„Ma dobro sam“, progunđao je Kevin.
„Ma ti si idiot!“ rekla je Val oštro. „Lezi mirno bar dve sekunde!“
Val je skinula onu neobičnu avangardnu sari-haljinu i sada je nosila
donji deo trenerke i majicu. Izašla je na vrata na kojima je pisalo LOBI.
Kevin je čekao, zbunjeno, klečeći na linoleumu, s jednom rukom
oslonjenom na zid. Vratila se gotovo istog časa, gurajući kancelarijsku
stolicu na točkiće, s besnim izrazom na licu. Da je Aleks imala snage,
uzdahnula bi od zavisti. Val je izgledala apsolutno neverovatno za
nekoga ko je nosio samo kosu vezanu u konjski rep, bez imalo šminke
na licu, i ko nije spavao čitavu noć, kao i oni.
„Prilično sam sigurna da ovde nemaju invalidska kolica, ali bi ovo
trebalo da posluži“, rekla je Val. „Sedi!“
Premda joj se u glasu čulo da je strašno ljuta, pružila mu je obe ruke
da mu pomogne da ustane. Zasiktao je i zateturao se kad je tabanima
dotakao tlo, ali je, čim je seo, pokušao da se odgurne stopalima da bi
stigao do Danijela.
„Uh, prestani!“, žalila se Val. Počela je da gura stolicu preko sobe
dok je Kevin oprezno držao stopala nekoliko centimetara od poda. Val
je stala kada se Kevin našao pored Aleks. Aleks se pomerila u stranu.
 Kevin se u šoku zagledao u Danijelove otvorene oči i dobru boju
lica. Pažljivo ga je potapšao po kosi, očigledno se plašeći da dotakne
bilo koji drugi deo njegovog tela.
„Izgleda da je tvoja trovačica opet uspela“, rekao je Kevin osorno.
„Ali nisam siguran da ti stoji taj fazon proćelavog Šveđanina.“
„Valina ideja.“
Kevin je na trenutak odsutno klimnuo glavom. „Nije trebalo da
dolaziš po mene. Nisam želelo da to radiš.“
„Ti bi to uradio za mene.“
„To je drugo.“ Odmahnuo je glavom kada je Danijel počeo da se
buni. „Ali bićeš dobro?“ Kevin je pogledao u Aleks.
Izdahnula je na nos i dodala: „Čini mi se da će se potpuno oporaviti.
Ne znam šta je to s vama dvojicom. Da li ste sigurni da vaša mama nije
noć provela s genetički modifikovanim superčovekom?“
Kada je Kevinova ruka poletela prema njoj, Aleks je prvo pomislila
da je prevršila meru ovim komentarom. Ali ju je on, pre nego što je
stigla da se pripremi da primi udarac, privukao u trapav zagrljaj obema
rukama. Našla mu se delimično u krilu, ruku pritisnutih ispod njegovih
i nije mogla da uradi ništa kada je odlučio da joj spusti poljubac na usne
uz vlažno i glasno cmok.
„Hej!“, pobunio se Danijel. „Sklanjaj njušku s moje trovačice!“
Aleks je pomerila glavu u stranu, konačno nešto osetivši - mučninu.
„Uh, puštaj me, psihopata!“ Čula je Val kako se smeje.
Kevin je uspeo da okrene stolicu za pun krug. „Ti si genije, Oli! Ne
mogu da verujem da si uspela!“
„Idi izljubi i Volkstafa, on je obavio pola posla.“
Nije želeo da je pusti. Kao da nije osećao da ona pokušava - silovito
- da se oslobodi. „Kakav nastup! Ne mogu da verujem da si tek tako
ušla i izvukla me! Nemoj mi reći da nisi tajni agent - srce, ti si ono što
svaki tajni agent želi da postane kada poraste!“
Ajnštajn je zacvileo i Aleks je osetila kako je hvata za ruku zubima.
Vukao ju je pokušavajući da joj pomogne da pobegne. Kevin kao da to
nije primećivao.
Znala je gde su mu najgore povrede. Upotrebiće to znanje ako bude
morala. „Pusti me!“
„Kevine“, rekao je Danijel odmerenim ali ledenim glasom. „Ako ne
pustiš Aleks smesta, upucaću te njenim pištoljem.“
Konačno je Kevin spustio ruke. Oslobodila se i oboje su se
zabrinuto okrenuli prema Danijelu.
 „Volkstaf?“, upitao je Danijel. „Poznato mi je to ime... gde smo mi
to?“
„Sećaš li se doktora Volkstafa“, rekao je Kevin. „Spasao je život
mom najboljem drugu kada sam bio peti razred - nakon što je upao u
zamku za medvede? Nije moguće da si to zaboravio.“
Danijel je trepnuo. „Tomi Velaskeg je upao u zamku za medvede?“,
upitao je zbunjeno.
Kevin se nasmešio. „Tomi mi nije bio najbolji prijatelj.“ Pomilovao
je Ajnštajnovu glavu, a pas je protrljao njuškom njegovu nogu, i dalje
van sebe od sreće.
„Čekaj... Volkstaf?“, ponovio je Danijel konačno sabravši dva i dva.
„Odveo si me kod veterinara?“
Aleks mu je položila ruku na čelo. „Pst! Bilo je to pravo mesto.
Volkstaf je prava rok zvezda. Spasao ti je život.“
„Nemoj tako“, začuo se hrapavi Volkstafov glas. „Samo sam
asistirao, doktorko Aleks. Nemoj sad meni pripisivati zasluge za
spašavanje Denija.“
Volkstaf je sedeo na kauču i gladio neposlušne pramenove bele
kose, koji su mu pravili nazubljeni oreol oko glave. Podsetio ju je na
Barnabija, i ona je shvatila zašto joj je toliko prijalo da radi s ovim
prijatnim starcem, koji je očigledno i dalje bio veoma odan porodici
Bič.
„Čast je bila raditi pored tebe, doktorko“, nastavio je Volkstaf
prilazeći im. Sada je izgledao staro i krhko, ali u dugoj noći iza njih nije
pokazao nikakvu slabost. Nasmešio se Danijelu. „Milo mi je što si se
probudio, sinko.“ Spustio je glas u glasan šapat. „Pronašao si sebi
pobednika, mali. Nemoj zabrljati s ovom.“
„O, znam to, gospodine.“
Aleks se namrštila. Nije rekla ništa o svojim osećanjima prema
Danijelu, a Danijel je bio u nesvesti. Kako je moguće da su toliko
očigledni?
Volkstaf se okrenuo. „Kakav divan ovčar! Ovo ne može biti Ajnštajn,
zar ne? Prošlo je toliko godina.“
„Zapravo, ovo je njegov unuk“, rekao mu je Kevin.
„Nije li to divno!“, sagnuo se da počeška Ajnštajna iza uva. „Kakav
lepotan!“
Ajnštajn mu je polizao ruku. Pas je noćas bio pun naklonosti prema
ljudima.
„A sada, Kevine“, rekao je Volkstaf uspravljajući se, „da li bi želeo da
ponovo možeš da hodaš? Jer ako je tako, onda ćeš morati da podigneš
te noge i svi morate da se odmorite. Nemoj da me tako gledaš, mladiću.
Možeš da legneš na moj kauč. Uh, gospođice...“ Volkstaf je malo
iskolačio oči kada je prvi put spazio Val. Aleks ga je upozorila da će
kasnije doći i četvrti član družine, ali on očigledno nije očekivao model
modne kuće Viktorijas sikret.
„Možete da me zovete Valentajn“, prela je Val.
„Da, hvala, pa, gospođice Valentajn, možete li da dogurate Kevina
do kauča i pomognete mu da legne? Tačno, hvala.“
Aleks je posmatrala, ponovo otupela, kako Val delimično gura
Kevina iz stolice na kauč. Na licu joj je bio iziritiran izraz, a ruke grube,
ali Aleks je videla i kako se sagnula da ga poljubi u čelo.
„A ti, doktorko...“
Aleks se okrenula polako prema Volkstafu.
„Ima još kaučeva u čekaonici. Idi i lezi. To je naređenje.“
Oklevala je, njišući se u mestu, i zureći u Danijela.
„Uh, vas dvoje“, rekla je Val tabanajući nazad preko prostorije. „Idi
spavaj pre nego što se srušiš, Aleks. Ja sam odremala nekoliko sati.
Paziću ih obojicu.“
„Ako se bilo šta promeni na ovim monitorima, ako dođe i do
najmanje promene...“
„Dovući ću te nazad ovamo za tu tvoju mnogo lepšu kosu“, obećala
joj je Val.
Aleks se sagnula i poljubila Danijela nežno. „Volkstaf i ja smo se
silno namučili da te ponovo zakrpimo“, promrmljala je ljubeći ga.
„Nemoj nam upropastiti posao.“
Ovlaš je dotakao usnama njene kada je progovorio. „Ne bih ni
sanjao da uradim tako nešto. A sada budi dobra devojčica i odspavaj
malo, kao što ti je moj stari porodični veterinar naredio.“
„Želim da se zna da sam ja sada u najboljim godinama“, pobunio se
Volkstaf.
„Hajde“, rekla je Val, iznenada se našavši pored Aleks. „Hajde dok
još možeš da hodaš. Sigurna sam da bih mogla da te nosim, ali ne
želim.“
Aleks je pustila da je Val provede kroz vrata, niz neosvetljen hodnik.
Koncentrisala se na to da pomera noge i ni na šta više. Sve oko nje bilo
je mračno i zamagljeno. Val je morala da je pusti na kauč, ali je Aleks
bila sigurna da bi jednako srećna bila i na podu. Obeznanila se još dok
se spuštala na kauč.
 POGLAVLJE 32

Bilo je to neobično jutro.

Za Aleks je to bilo i veoma kasno jutro. U praznoj veterinarskoj
bolnici vladao je mir, i niko je nije uznemiravao. Kasnije je saznala da je
Volkstaf opozvao svoj tim, otkazao sve preglede i stavio na izlog
obaveštenje na kom je pisalo ZATVORENO ZBOG HITNOG
PORODIČNOG SLUČAJA.
Bilo je to neobično mesto da se oseća tako bezbedno - nepoznato
mesto, mesto na kom nije bilo njenih zamki i odbrana.
Stvari su se promenile. Ona je razmišljala samo o tome kako da
spase Kevina, ali njihovi postupci od prošle noći značajno su promenili
njihov položaj.
Kevin je bio energičan kao i uvek, uprkos činjenici da je bio
primoran da sedi u kancelarijskoj stolici na točkiće i drži stopala
umotana u gazu na stoličici na točkiće. Val je nestala, da zauzme svoje
mesto na kauču, čim je ugledala Aleks. Danijel je sve vreme držao
sklopljene oči, da bi ignorisao brata, ali se brzo probudio kada je čuo
Aleksin glas, Volkstaf je, izgleda, izašao na ručak. Ostali su joj ostavili
đevrek i krem sir.
Čim je Aleks pregledala Danijela - koji se oporavljao mnogo brže
nego što bi iko ko nije radio s Kevinom Bičom poverovao - Aleks je
uzela doručak i novine, koje je Volkstaf doneo zajedno s đevrecima.
Mahnito je čitala dok je žvakala. Dospeli su na naslovnu stranu -
premda su to znali samo ljudi u toj prostoriji.
„Sve mi ovo deluje nekako razočaravajuće, Oli“, požalio se Kevin
koristeći metlu da gura stolicu po sobi. „Bilo bi zanimljivije pucati u
njega.“
Veliki naslov za taj dan bila je vest da je Vejd Pejs umro od pucanja
aneurizme. Novinari jedva da su na trenutak zastali pre nego što su
nastavili da nagađaju kakva bi mogla da bude strategija predsednika
Haulanda u pogledu pronalaska novog izbornog partnera.
„Pa, upucao si Diversa.“
„Bio sam pod prevelikim stresom zbog Denija da bih u tome
uživao“, rekao je.
Kevin je bio vrlo štur u objašnjenjima kako je Divers uspeo da ga
nadjača. Aleks je videla da ga je stid, ali ga zbog toga nije ništa manje
cenila. Kako je iko mogao da se pripremi za ekstremnost u koju je
Diversa gurnula paranoja? Preko četrdeset ljudi raspoređenih u tri
kruga, od kojih je jedan bio na više od kilometar i po od Diversove kuće.
Kada je Divers pritisnuo panik-taster, svi su se okrenuli prema
središtu. Kevin nije odustajao od tvrdnje da bi se izvukao da se nije
oglušio o instinkt i poneo sa sobom raketni bacač.
Ničeg drugog nije bilo u vestima, ničega u vezi s divljom pucnjavom
u podzemnom bunkeru u predgrađu. Ni reči o nestalom zameniku
direktora CIA. Ni reči o Karstonu, čak ni relativno javnom kidnapovanju
njegove unuke. Možda u sutrašnjim vestima.
Kevin nije delio njeno mišljenje.
„Biće eksplozija gasa, ili tako nešto. Pravu priču će zakopati toliko
duboko da će pre priznati da je Džeki Kenedi pucala u Kenedija u
Dalasu nego što će dozvoliti da nešto od ovoga izađe u javnost.“
Verovatno je bio u pravu.
Naravno, nisu mogli biti stoprocentno sigurni, i nastaviće da budu
oprezni, ali je pritisak bio znatno manji. Aleks je znala da će osećati
lakoću nalik na sloj helijuma pod kožom ako ikada uspe da ubedi sebe
da poveruje da je imala mnogo sreće.
Nakon ručka je Volkstaf uklonio šavove Aleks iz uva i pohvalio
Danijelovu mirnu ruku kada je rekla da je on za njih zaslužan. Aleks je
ostala zapanjena time kako je sedokosi čovek prihvatao u hodu sve što
se dešavalo. Niko od njih nije ni pokušao da objasni svoje neobične
povrede niti da izmisli neku priču, ali Volkstaf nije ništa pitao i nije
pokazivao nikakvu očiglednu radoznalost. Nije komentarisao ni
činjenicu da je Kevin trebalo da je mrtav, premda je - obavestio ju je
Danijel šapatom - bio i na sahrani. Pitao je samo za stare poznanike iz
njihovog detinjstva i, konkretnije, za životinje koje su poznavali. Aleks
je, premda jedva da je naučila da prepoznaje ljubav, pomislila da se
možda i ona pomalo zaljubljuje u Volkstafa.
Ipak, nisu doveka mogli da žive u veterinarskoj ambulanti. Volkstaf
je imao i druge pacijente. Nakon što su nekoliko minuta raspravljali o
opcijama koje im se nude, Val je iznenadila Aleks ponudivši da ih
ponovo primi u svoj velelepni penthaus, pošto je sad opet bezbedan. Za
naknadu, razume se. Kevin je delovao najzapanjeniji od svih.
„Nemoj da ti to udari u glavu“, rekla mu je. „Želim psa. A Aleks i Deni
mi se zaista dopadaju. Gotovo u istoj meri u kojoj tebe ne mogu da
podnesem.“ Tada ga je poljubila - dovoljno dugo da svima postane
neprijatno. Volkstaf je učtivo okrenuo leđa, ali je Aleks samo zurila u
njih. Nikada neće razumeti šta Val vidi u Kevinu.

„Daaakle...“, rekao je Kevin.

Aleks je prestala da sređuje stvari; nije još počela da se pakuje.
Kevin je stajao na pragu sobe koju su Aleks i Danijel delili u Valinom
stanu, levu ruku je naslonio na gornji deo dovratka. Na trenutak je
Aleks osetila potpunu ljubomoru prema svim visokim ljudima. Nije to
bilo neobično osećanje ovih dana, s obzirom na to da je stalno bila
okružena džinovima. Potisnula je ovo osećanje.
„Dakle, šta?“
„Kako je prošao sastanak danas? Šta ste ti Volkstaf zaključili?“
Nije morao da je pita gde je Danijel sada - Danijelovo urlanje pod
tušem bi ih uvalilo u nevolju da su drugi stanari bili malo bliže. Još uvek
nije bio izašao iz Bon Džovi faze; naročito mu je u ovom trenutku za
srce bila prirasla pesma Shot Through the Heart. Aleks to nije bilo baš
toliko smešno, ali se trudila da ne dozvoli da je to iznervira.
„Veterinar misli da je Danijel sasvim dobro. I ja se slažem s njim. Vi
Bičovi ste srećna pasmina.“ Zatresla je glavom, i dalje pomalo
začuđena koliko je brzo i temeljno Danijelova rana zacelila. „Želi da
pogleda i tvoja stopala.“
Kevin se namrštio. „Moja stopala su sasvim u redu.“
„Hej, nemoj na mene da se ljutiš!“
Mrštenja je nestalo, ali je ostao na vratima i nastavio da je gleda.
„Daaakle...“, ponovila je.
„Dakle... imaš li neku ideju kuda ćeš sad?“
Aleks je neodređeno slegla ramenima. „Još nemam na umu ništa
konkretno.“ Kao kukavica se okrenula svojoj izlizanoj torbi i ponovo
pogledala spakovane hemikalije, uveravajući se da su sve propisno
zaštićene od potresa. Možda je malo preterivala s pripremama,
priznala je sebi. Verovatno nije bilo potrebe da ih reda po abecedi. Ali
imala je mnogo vremena na raspolaganju, a osim pretraživanja
intemeta za mogućim novim tezgama, nije znala šta će sa sobom.
Danijel je odbijao da joj dozvoli da ga pregleda više od četiri puta
dnevno.
 „Jesi li razgovarala s Denijem o tome?“
Klimnula je i dalje stojeći okrenuta mu leđima. „Kaže da mu
odgovara šta god da odaberem.“
„Namerava da pođe s tobom, pretpostavljam.“
Kevin je govorio opušteno, ali je Aleks znala da mora da mu to
predstavlja napor.
„Nisam o tome s njim razgovarala, ali da, čini mi se da je to
pretpostavka.“
Na trenutak nije rekao ništa, a ona zaista više ništa nije mogla da
uradi s torbom. Polako se okrenula prema njemu.
„Da“, rekao je. „Jasno mi je bilo da će tako biti.“ Izraz lica mu je bio
ravnodušan. Samo mu se u očima videlo koliko je povređen.
Nije želela da mu kaže baš sve, ali je osećala krivicu što to krije od
njega. „Ako ćeš se osećati bolje, čini mi se da on pretpostavlja da ćeš i ti
poći s nama.“
Kevin je na trenutak razmakao obrve u čudu.
„Zaista?“
„Da. Mislim da on u ovom trenutku ne razmišlja o daljem
razdvajanju.“
Kevin je spustio bradu. „To mogu da razumem. Mali je preživeo
mnogo toga“
„Oporavlja se sasvim solidno.“
„Istina, ali ne želimo da mu izazivamo nove traume. Ne želimo da
mu se stanje pogorša.“
Aleks je znala šta ovo znači. Potisnula je i uzdah i osmeh, trudeći se
da joj lice ostane bezizražajno.
„Istina“, rekla je svojom ozbiljnim lekarskim tonom. „Možda bi bilo
najbolje truditi se da ostane u što je moguće stabilnijoj sredini, izuzev,
naravno, neizbežnih promena.“
Kevin nije potisnuo svoj uzdah. Izdahnuo je silovito i prekrstio ruke
na grudima. „Biće to verovatno silno mučno, ali pretpostavljam da
mogu da se zadržim u blizini dok se ne prilagodi.“
Aleks nije mogla da se uzdrži a da mu ne uzvrati makar malčice.
„Uverena sam da on ne bi želeo da ti dovodiš sebe u preveliku nepriliku
zbog toga. Preživeće.“
„Ne, ne, dužan sam malom. Uradiću što se mora.“
„Biće mu drago.“
Kevin je na jedan otegnut čas susreo njen pogled, izraz na licu mu je
bio iskren, a zatim postiđen. Trenutak je prošao i on se nasmešio.
 „Koja šira oblast je u pitanju?“, upitao je.
„Razmišljala sam možda o Jugoistoku ili Stenovitim Planinama.
Nekom gradu srednje veličine, kući u predgrađu. Uobičajeno.“
Koliko su oni znali, niko ih nije tražio, ali Aleks je uvek volela da igra
na sigurno, za svaki slučaj. Ipak će morati da koristi lažno ime -
Džulijana Fortis je zvanično bila mrtva.
Danijel je prestao da peva, a zatim ponovo nastavio, ovaj put je zvuk
bio prigušen peškirom.
„Znam grad koji bi mogao biti odličan.“
Aleks je polako odmahnula glavom. On je verovatno već iznajmio
kuću i udesio im nove identitete. Odabraće sebi ime, ma šta da je
uradio. „Naravno da jesi.“
„Šta misliš o Koloradu?“
 EPILOG

Adam Kopecki odložio je dokumente od tog dana na sto i pružio ruku

prema telefonu sa osmehom na licu. Imao je najbolji posao na svetu.
Raditi kao pomoćni producent za putni rijaliti šou poznatog kuvara
moglo je da znači mnogo toga, ali je Adama pre svega zanimalo
fleksibilno radno vreme, tiha mala kancelarija i gotovo stalan protok
pozitivnosti.
Uređivao je posete različitim porodičnim restorančićima, koje će
njegov kuvar prikazivati u šouu, i premda je ponekad bio ljubomoran
na Bes i Nila, koji su uvek bili na putu i isprobavali svaki prčvarnicu
koju su mogli da pronađu, on je verovao da ono što on radi bolje
odgovara njegovom temperamentu. A i Bes i Nil su morali da pojedu
mnogo smeća da bi pronašli nebrušene dijamante, zato se Nil ugojio
najmanje jedanaest kilograma u poslednjih godinu dana programa;
Adam je sebi napravio sto za stajanje, da ga posao koji zahteva mnogo
sedenja ne bi pogodio na isti način. Ali niko zapravo nije znao ko su Bes
i Nil, tako da se niko nije naročito uzbuđivao kada bi ih oni zvali, za
razliku od Adama.
Četvrtak po podne je Adamu bio najmiliji. Danas će zvati odabrane.
Šou je za mesec dana obrađivao oblast Denvera, i srećni pobednici
bili su jedna roštiljdžinica u Lejkvudu, pekara u samom centru grada, a
zatim lokal van granica, bar i roštiljdžinica, koji se nalazio bliže Bolderu
nego Denvera. Adam je bio skeptičan, ali je Bes insistirala da će
Hajdavej biti najbolji momenat epizode. Ako bude moguće, trebalo bi
da budu tamo u petak uveče. Mesto je bilo lokalni karaoke bar. Adam je
mrzeo karaoke, ali Bes je insistirala.
„Nije ono što misliš, Adame“, obećala mu je. „Ovo mesto je tako kul
da će kuvaru biti potrebna zimska jakna. Ne izgleda naročito dobro
spolja, ali ima šmek. Je ne sais quoi i tako to. A i vlasnici su ozbiljno
spremni za kamere. Kuvar se zove Natanijel Viks - pravi macan, veruj
mi na reč. Ne volim što moram da priznam da sam se ponela
neprofesionalno, ali pokušala sam da ga namamim. Nije odreagovao.
Kuvarica mi je rekla da je oženjen. Dobri frajeri su uvek oženjeni, zar
ne? Navodno ima i zgodnog brata, koji radi kao izbacivač uveče. Možda
pođem s kuvarom u ovom slučaju.“
Napravila je gomilu fotografija ajfonom. Kao što je i rekla,
spoljašnjost je bila potpuno nezanimljiva. Moglo je to da bude bilo koje
mesto na Zapadu. Pomalo nalik na salun, tamno drvo, rustično. Većina
drugih fotografija bile su tanjiri s hranom koja je, činilo se, imala suviše
stila za jednu tako neupadljivu lokaciju. Na nekoliko fotografija mora
da je bio kuvar koji joj se toliko dopao - visok, s bradom i gustom
kovrdžavom kosom. Adam nije smatrao da je naročito privlačan, ali šta
on zna? Možda se Bes loži na drvoseče. Na mnogo fotografija u
pozadini videla se i sitna žena s kratkom tamnom kosom, koja nikada
nije gledala u foto-aparat... možda je to kuvareva žena. Imao je imena
svih vlasnika lokala s dozvolom da služe alkohol. Natanijel Viks je bio
kuvar, znači da je Kenet bio taj brat izbacivač, a Elis supruga.
Adam je i dalje oklevao, ali je i Nil bio oduševljen lokalom. Najbolja
hrana koju je jeo u poslednje tri sezone.
Uvek su imali nekoliko rezervnih lokacija - kafić u Parkeru i dajner
koji je služio isključivo doručak u Litltonu takođe su bili na spisku - ali
Adam je retko kada morao da zove rezerve. Šou je umeo da podigne
zaradu lokalima za pozamašan procenat u prva dva meseca nakon
emitovanja epizode, a povoljan uticaj osećao se i čitave godine. Bila je
tu čak i skupina grupi tipova koji su pratili kuvareva putovanja i jeli na
svakom mestu koje on prikaže. Kuvar je uvek iznosio samo pohvale i
šou je redovno imao gotovo milion gledalaca svake subote uveče. Bila
je to najbolja reklama na svetu, i bila je besplatna.
Zato je Adam bio spreman na pozitivnu reakciju roštiljdžinice Visl
pig u Lejkvudu. Čim je izgovorio ime šoua, vlasnica je počela da vrišti.
Adam je pomislio da može čak da čuje kako udara nogama dok skače
gore-dole. Kao da joj se pojavio na vratima s jednim od onih velikih
nagradnih čekova.
Kada se vlasnica smirila, Adam joj je izneo uobičajenu priču,
ugovorio datum, dao joj potrebne kontaktne informacije, pripremio je
za pristup koji emisija zahteva, i tako dalje. Sve vreme je ona
zahvaljivala Adamu i povremeno dovikivala dobre vesti nekome ko je
tek ušao u prostoriju.
Adam je ovaj isti poziv obavio preko osamsto puta do sada, ali se
uvek nakon njega smešio i osećao kao Sveti Nikola s darovima.
Poziv koji je uputio pekari veoma je ličio na prethodni, ali umesto
da počne da vrišti, glavni pekar počeo je da se smeje zaraznim smehom
pa Adam nije mogao da se ne smeje s njim. Ovaj poziv je trajao duže od
prvog, ali je Adam naposletku uspeo da se pribere, čak se i pekar
pribrao.
Adam je Hajdavej pozvao poslednji, znajući da će biti malo teže
ugovoriti karaoke noć petkom uveče. Mislio je da bi to mogao da bude
prevelik izlet za emisiju, ali je pretpostavljao da bi mogli da snime i
večeru i nastupe, a zatim uklope sve da vide šta će ispasti.
„Ovde Hajdavej“, javio se ženski alt. „Kako mogu da vam
pomognem?“
U pozadini je Adam čuo uobičajene zvuke - zveckanje posuđa,
seckanje, žamor razgovora koji se utišao zbog telefonskog poziva.
Uskoro će biti prilično glasno.
„Zdravo“, pozdravio ju je Adam srdačno. „Mogu li, molim vas, da
razgovaram s gospođom Viks - gospođom Elis Viks - ili bilo kojim od
gospode Viksovih?“
„Gospođa Viks na telefonu.“
„Sjajno. Zdravo. Moje ime je Adam Kopecki i zovem vas u ime
emisije Veliko putovanje Amerikom u potrazi za hranom.“
Čekao je. Ponekad je bio potreban minut da informacija dopre do
svesti vlasnika. Pitao se da li je gospođa Viks od onih što vrište ili što
glasno udišu vazduh. Možda je od onih što plaču.
„Da“, odgovorila je ledenim tonom. „Kako mogu da vam
pomognem?“
Adam se trapavo zakašljao. Dešavalo se to ponekad. Nisu svi znali
za emisiju, premda je ona ovih dana zaista bila opšte poznata.
„Pa, mi smo kulinarski rijaliti šou koji prati kuvara na putovanjima
u potrazi za...“
„Da, znam za emisiju.“ Osećao se nagoveštaj nestrpljenja u njenom
glasu. „Kako mogu da vam pomognem?“
Adam je bio pomalo zatečen. Bilo je neke neobične sumnje u
njenom glasu, kao da misli da je u pitanju prevara. Ili možda nešto gore.
Adam nije mogao da upre prstom ni u šta konkretno.
Požurio je da je razuveri. „Zovem jer smo odlučili da u našem
programu prikažemo Hajdavej. Naši špijuni“, nasmejao se vedro, „bili
su oduševljeni vašim menijem i zabavom. Čujemo da ste postali pravo
lokalno žarište. Voleli bismo da prikažemo vaš lokal - da raširimo glas
do onih koji još nisu čuli za vas.“
Mora da će joj sada sesti. Kao trećinski vlasnik, sad sigurno sabira
finansijske mogućnosti u glavi. Čekao je da čuje prvi cijuk.
 Ništa.
I dalje je čuo zveckanje, seckanje, žamor, a u daljini i lavež pasa. Da
nije bilo tih zvuka, pomislio bi da je veza pukla. Ili da mu je spustila
slušalicu.
„Halo, gospođo Viks?“
„Da, ovde sam.“
„Pa, onda, uh, čestitam. Nameravamo da dođemo u vaš kraj u prvoj
polovini narednog meseca, i možemo da se dogovorimo za termin u
tom vremenskom periodu, da bismo se uklopili u vaš raspored. Čuo
sam da je petak uveče poseban u vašem lokalu, pa bismo možda mogli
da isplaniramo...“
„Žao mi je - gospodine Kopecki, da li ste rekli da se tako zovete?“
„Da, ali molim vas, zovite me Adam.“
„Žao mi je, Adame, ja sam... polaskana, ali mislim da nećemo moći
da učestvujemo.“
„O“, rekao je Adam. Bio je to delimično krik iznenađenja, a
delimično roptaj.
Dešavalo se nekoliko puta da rasporedi ne mogu da se usaglase,
kada su u pitanju bile hitne okolnosti najteže vrste - venčanja, sahrane,
transplantacije organa - ali san nikada nije umro bez ozbiljnog
nastojanja vlasnika i velikog razočaranja. Jedna sirota žena u Omahi
jecala je u slušalicu čitavih pet minuta.
„Hvala vam mnogo što mislite na nas...“
Kao da je ovo bio poziv na rođendansku žurku daljih rođaka.
„Gospođo Viks, nisam siguran da ste svesni šta bi ovo moglo da
znači za vaš posao. Mogao bih vam poslati statistiku - bili biste
zapanjeni koliku razliku u konačnom bilansu može da vam donese naša
emisija.“
„Sigurna sam da ste u pravu, gospodine Kopecki...“
„Šta je bilo, Oli?“, prekinuo ju je neki glas. Dubok i veoma glasan.
„Izvinite me na trenutak“, rekla je gospođa Viks Adamu, a zatim se
začuo njen prigušeni glas. „Ja ću srediti“, rekla je bučnom glasu. „U
pitanju je onaj šou - Putovanje Amerikom u potrazi za hranom?“
„Šta žele?“
„Izgleda da prikažu Hajdavej.“
Adam je polako udahnuo. Možda će jedan od vlasnika reagovati
primereno.
„O“, rekao je duboki glas, a njegov ton podsetio je Adama na ženin
odgovor. Ravan.
 Kako ovo može biti loša vest? Adam se osećao kao da neko zbija
šalu s njim. Da li su Nil i Bes ovako zamišljali dobru šalu?
„Zaista?“, povikao je neko iz daljine - još jedan dubok glas, ali ovaj je
zvučao zainteresovanije. „Žele da nas prikažu u emisiji?“
„Da“, odgovorila je gospođa Viks. „Ali nemoj...“
Začulo se nekoliko povika veselja, ma šta da je želela da kaže. Adam
se nije opustio. Nije osećao nikakvu promenu s druge strane.
„Želiš li da ja razgovaram s njim, Oli?“, upitao je bučni glas.
„Ne, idi pozabavi se njima“, rekla je gospođa Viks. „Natanijelu će
možda biti potrebna čašica žestine. A možda će biti potrebna i
konobarima. Ja ću se za ovo postarati.“
„Razumem.“
„Izvinjavam se zbog prekida, gospodine Kopecki“, rekla je gospođa
Viks ponovo jasnim glasom. „Zaista smo vam zahvalni na ponudi.
Veoma mi je žao što nećemo moći da vam izađemo u susret.“
„Ne razumem.“ Adam je čuo razočaranje u svom glasu i bio je
siguran da ga čuje i ona. „Možemo da se dogovorimo, kao što sam
rekao. Nikada... nikada nisam naišao na nekoga ko ovo ne želi.“
Sada je njen glas postao življi - utešan, topao. „I mi bismo ovo želeli,
apsolutno, kada bi to bilo moguće. Vidite...“ Kratka pauza. „Postoji
problem, pravne prirode, s kojim se trenutno nosimo. Bivša devojka
mog devera polaže pravo na deo restorana. Da li je u pitanju bila
poslovna pozajmica ili lični poklon? Nebitno; razumete već o čemu se
radi. Sve je veoma osetljivo - opasno, znate, i trenutno nam ne
odgovara nikakav publicitet. Moramo se truditi da se ne ističemo
previše. Nadam se da razumete. Veoma smo polaskani.“
Čuo je bučnog brata kako se raspravlja s nekim u pozadini, čuo je
ponovo lavež, i neko tiho mumlanje koje je zvučalo kao da se neko žali.
Ovo je već razumeo. Konkretan razlog, premda nije sasvim
razumeo kako pravni slučaj može da trpi posledice učestvovanja
restorana u emisiji... a možda moraju da isplate određeni procenat
vrednosti lokala?
„Žao mi je što to čujem, gospođo Viks. Možda jednog dana? Mogao
bih vam dati moj broj...“
„Naravno. Mnogo vam hvala. Pozvaću vas ako budemo u
mogućnosti da prihvatimo.“
Veza se prekinula. Nije mu čak dozvolila ni da ostavi svoj broj.
Adam je nekoliko sekundi zurio u papire pred sobom, pokušavajući
da se oslobodi osećaja da je odbijen nakon što je iz sažaljenja pozvao
devojku da mu bude par na maturi.
Nekoliko minuta je zurio u telefon. Naposletku je zatresao glavom i
uzeo spisak rezervi. Kafić u Parkeru biće i više nego zahvalan što su ga
odabrali. Adamu je bilo potrebno nekoliko dobrih vrisaka.
 ZAHVALNICE

Ovu priču ne bih mogla napisati sama, i silno sam zahvalna ljudima koji
su mi poklonili svoje vreme, strpljenje i stručnost.
Moj najdragoceniji igrač bila je doktor Kirstin Hendrikson s
Fakulteta molekularnih nauka na Državnom univerzitetu u Arizoni i
njen kolega doktor Skot Lefler. Doktor Hendrikson je provela
neverovatno mnogo vremena osmišljavajući realne načine da ubijem,
mučim i hemijski manipulišem fiktivnim likovima, i silno sam joj
zahvalna na pomoći.
Moja omiljena medicinska sestra Džud Mendenhol mi je takođe bila
od velike pomoći u održavanju Danijela Biča u životu tako što mi je
korak po korak objasnila kako se sanira otvoreni pneumotoraks i što
mi je objasnila kakvo bi bilo veterinarsko rešenje.
Bez genijalne pomoći doktora Gregorija Prinsa u vezi s
molekularnom biologijom i monoklonalnim antitelima ne bih bila u
stanju da Aleks obezbedim pozadinsku priču kakvu je zaslužila.
Ogromno hvala svakom od sledećih sjajnih ljudi: Tomiju Vitmanu,
penzionisanom specijalnom agentu Biroa za alkohol, duvan, oružje i
eksplozive, koji mi je održao ubrzani kurs o gas-maskama; Polu
Morganu i Džeriju Hajnu, koji su mi bili od zastrašujuće koristi u
pogledu mehanike kreiranja funkcionalne smrtonosne zamke;
naredniku Vorenu Brueru iz Policije Finiksa, koji mi je proverio
slučajeve narkotika; S. Danijelu Koltonu, bivšem kapetanu Pravnog
savetništva Američkog ratnog vazduhoplovstva, za stručne savete za
Kevinovu pozadinsku priču; vodniku prve klase Džonu E. Rouu, koji je
uvek rado sa mnom pričao o oružju i bilo čemu drugom što me je
zanimalo.
I silno hvala mojim izvorima, koji bi radije da ostanu anonimni.
Duboko sam vam zahvalna na pomoći.
Silnu ljubav dugujem dežurnim krivcima: mojoj porodici punoj
razumevanja, koja je bila toliko strpljiva u mojim besanim i maničnim
napadima pisanja; mojoj genijalnoj i ljubaznoj urednici Aski, koja mi
nikada ne kaže da sam luda, čak i kada jesam; mom nindža agentu
Džodi, koja uliva strah u srce svima koji joj se suprotstave (a ponekad i
onima koji joj se ne suprotstave); mom superotmenom filmskom
agentu Kesi, koja želim da budem kada odrastem; mom produkcijskom
partneru Megan, koja pazi da kuća Fikl fiš ne sagori do temelja u mom
odsustvu. I naravno, moje srce je puno ljubavi prema svim ljudima koji
uzimaju moje knjige i daju im šansu - hvala vam što mi dozvoljavate da
vam pričam priče.
I naposletku, hvala Poketu, mom prelepom i intelektualno
uskraćenom nemačkom ovčaru, koji se na prvi znak opasnosti sakrije
iza mojih nogu. Koji me nikada neće voleti onako kako voli mog muža.
Koji i dalje ne razume osnovne principe igre donesi predmet. Volim te,
ti velika tupava prelepa kukavice.
 O AUTORKI

Stefeni Majer je diplomirala englesku književnost na Univerzitetu

Brigam Jang. Njen svetski bestseler Sumrak saga prodao se u 155
miliona primeraka širom sveta. Prvi roman za odrasle, Domaćin,
objavila je 2008. godine. Debitovao je na prvom mestu liste bestselera
Njujork tajmsa i Volstrit žurnala, a 2013. godine snimljen je i film po
njemu. Živi s mužem i trojicom sinova u Arizoni.
Saznajte više o Stefeni Majer i njenim knjigama na njenom
zvaničnom sajtu www.stepheniemeyer.com ili na Fickle Fish Films
(@FickleFishFilms) | Twitter
1 Engl. Cliff - litica. (Prim, prev.)