Јован Христић

ТЕРАСА НА ДВА МОРА

и друге истините приче

Главни и одговорни уредник

ЈАГОШ ЂУРЕТИЋ

Уредник
МИХАЈЛО ПАНТИЋ

„Филип Вишњић“, 2002.

 САДРЖАЈ

НАЈЛЕПШИ ТРЕНУЦИ У ЖИВОТУ ............................................................ 1

ГЛАВАТ .......................................................................................................... 5
ЗАКАСНЕЛИ ПОЗИВ .................................................................................. 11
ТАЈАНСТВЕНО ОСТРВО ............................................................................ 16
КАПЕТАН И ЊЕГОВЕ ГОЗБЕ .................................................................... 22
ДВЕ ПРИЧЕ О РИБАРИМА ........................................................................ 34
ЧЕТИРИ ПРИЧЕ О ТИШИНИ ................................................................... 44
ДВА ОГЛЕДА О СТИДУ .............................................................................. 53
ЗА ШАКУ СМОКАВА .................................................................................. 61
ЈЕДАН ЧУДАН СУСРЕТ ИСТОКА И ЗАПАДА .......................................... 66
ВЕЧЕ У ОЛИМПИЈИ ................................................................................... 69
ХОМЕР „SKANDALON“ ............................................................................. 72
БОДЛЕРОВ ЈЕЦАЈ....................................................................................... 80
КРИТИЧАРЕВ САН (По Сервантесу) ....................................................... 85
ТЕРАСА НА ДВА МОРА ............................................................................. 89
 НАЈЛЕПШИ ТРЕНУЦИ У ЖИВОТУ

„А шта су за вас били најлепши тренуци у животу?“ рече

одједном један од нас. Седели смо, после вечере, нас
неколицина из исте школе, из истог разреда. Један инжењер,
један професор, један лекар, један адвокат, један дипломата,
и не знам више ко још. Онај ко је то рекао, рекао је као да је
тог тренутка завршио неко дуго преметање по успоменама,
од којих је многе већ требало отрести од прашине која их је
готово сасвим прекрила, успоменама којима се данима
бавио и које су се најзад средиле у низове јасних слика где је
свака добила своје место, што ће рећи своју вредност и свој
значај. Питање није било постављено да би неко од нас на
њега одговорио. Одговорио је он сам, почевши причу негде
од средине, као да смо сви знали њен почетак, који је само
њему био познат.
„Једрили смо цео дан, а онда смо се, предвече, када је
маестрал пао, усидрили у пустој ували једног острвцета за
које смо мислили да је такође пусто. Скупили смо једра,
скували вечеру, а онда, ‘када за јелом и пићем жудњу
утолисмо веће’, како каже Хомер, седосмо уз боцу вина у
кокпит, да попијемо још по једну чашу и полако се спремимо
за спавање. Увала је имала пешчано дно, и у светлости наше
лампе која је, окачена о бум главног једра, висила изнад
стола, море је имало неку прозирну, светлу,
светлозеленкасту боју, као“ – мало је застао да би нашао
праву реч, али она није долазила, и он крете другим путем
који му се учинио лакши, да нам на неки начин опише мирно

1
и прозирно море у тој ували – „изгледало је као да брод не
лежи на мору, већ да лебди у празнини изнад тог пешчаног
дна на коме сте могли видети сваку, и најмању шкољку, и
сваког, и најмањег пужа“. И онда, као да отвара неку заграду,
додаде: „Диван брод, који лежи на мору нежно, као – како је
имао обичај да каже његов власник – голубица, чији су
облици срођени с морем, као да су из њега изашли, као да их
је само море изнело на своју површину.“
„И онда смо одједном открили да око нас влада потпуна
тишина. Ућутали смо. Нисмо се усудили да проговоримо ни
реч, ни да се накашљемо, ни да се померимо на клупама на
којима смо седели, чак смо и празну чашу опрезно спуштали
на сто, како ни најмањи звук не би пореметио тишину која
се одједном спустила на нас. Галасићи који су однекуд
долазили једва чујно би додирнули бок брода, а \онда
клизнули низ њега, не реметећи ту тишину. Напротив.
Чинили су је још потпунијом и још пространијом. Тишина,
пространа?“ – рече он подижући обрве као да жели да
предухитри могуће питање које би неко од нас могао да му
постави – „Како да не. Нисте ли приметили како тишина
проширује простор у коме се налазите, док га звукови
ограничавају? Ви знате одакле који звук долази, и колико би
могао бити удаљен. И то је нека граница простора у коме се
налазите. Али тишина нема граница. Зашто се Паскал
ужаснуо огромних простора који нас окружују? Зато што у
њима влада тишина, а тишина се само спусти на вас, окружи
вас, не долази ни од куда, а ви сте само једна мала трунчица,
чак ни трунчица, у нечем што се непрекидно шири и одводи
вас незнано куд.“ Застао је, као да још једном жели да чује ту
тишину. А и ми се нисмо усудили да проговоримо ни реч,
чекајући да он настави своју причу.
„Онда се одједном зачуло пљескање весала, и уз бок
нашег брода пристао је мали чамчић, више орахова љуска
него чамац, у коме је седео ситни, смежурани човек
поодмаклих година. На дну чамца, који је очигледно трајао
своје последње дане, било је свакаквог рибарског алата, али
ниједна уловљена риба. Замолио нас је за једну цигарету.

2
Живнули смо, и пожурили да му је дамо. Према њему се
нашло неколико пружених руку, са по једном цигаретом у
свакој. Он се захвалио, одгурнуо се од нашег брода, завеслао
и нестао заједно са својом ораховом љуском. Тада смо
приметили да га нико од нас није упитао одакле је дошао,
има ли, негде на другом крају острва, неки заселак, или бар
неколико кућа у којима рибари пребивају када дођу да лове
рибу. Као да тај смежурани старчић са својом ораховом
љуском није дошао ниоткуда. Искрсао је из мрака и нестао у
мраку. Убрзо се ни звук весала није више чуо.
Пружио је руку ка кутији са цигаретама, али је одустао.
„Поново смо се нашли у тишини коју се нисмо усуђивали да
пореметимо. Ништа се није догодило – тачније речено, све
је престало да се догађа. Као да нас је неко, или нешто, узело:
и брод, и увалу, и острво са увалом, и однело нас на пола
часа, час, можда и два — никоме није пало на памет да
погледа на свој часовник и види колико је то трајало, јер то
није трајало уопште – не знам куд. Ако постоји вечност, онда
је оно што нам се те ноћи догодило било нешто налик на њу.
Време које мере часовници престало је да важи, иако су они
и даље откуцавали своје време на нашим рукама, а њихове
се казаљке померале. Били смо неге другде, али где, то нико
од нас није знао. Можда није ни било потребно да знамо,
можда ћемо се једном сетити те ноћи, можда ће она за
некога од нас потонути у заборав, јер оно што остаје у сећању
најчешће су покрети, звукови, нешто што смо учинили,
нешто што је нама неко учинио, нека осећања која изроне
однекуд и разлију се по нама као треперење, као топлота, као
грозница, дрхтај – свеједно.“
„Да ли је неко од нас мислио о нечему? Прелазио сам
погледом са једног на друго лице од нас који смо седели у
кокпиту – било нас је тројица или четворица, није важно – и
ни на једном од њих нисам открио нешто што би могло да
буде траг неке мисли, или нешто што постоји иза мисли и
што се пробија ка мисли која би се можда могла изрећи. Све
нас је обузела та тишина, празнина која нас је обавила, и која
је одједном настала у нама. Она нам је дала неко осећање,

3
нешто више од осећања, нешто што зовемо постојањем, или
тако некако. Слобода можда није права реч, можда би
чистота била боља, пошто су се у тој тишини наше душе
купале као у прозрачном мору на коме смо лебдели.“
Стао је. Чинило ми се да је хтео да каже још нешто, али
је онда брзо погледао на сат, као да тиме жели да прекине
причу која би се могла наставити, али чији је наставак решио
да задржи за себе – ако га је уопште било, и рекао:
„Запричали смо се“, пруживши руку ка чаши са мало вина
која је стајала пред њим на столу.

4
 ГЛАВАТ

Пељар Јадранског мора Хидрографског института

Југославенске ратне морнарице, у свом другом, прерађеном
издању (Сплит, 1964), на страни 263. каже да се на источном
крају групе оточића Врховњака, источно до отока Ластово,
налази „оточић Глават на којем је осмерокутна камена кула
свјетионика над једнокатном чуваревом кућом“. У Пељару
ћемо наћи цртеже највећег броја светионика на Јадранском
мору који су од важности за пловидбу. Али Глават је остао
без цртежа.
Пељар Британског адмиралитета, The Mediterranean Pilot,
vol. III, Comprising the Western Coast of Greece, Including
Patraikos Kolpos and Corinthiakos Kolpos, the lonian Islands,
the Coast of Albania and the Adriatic Sea, published by the
Hydrographic Department, Admiralty (eight edition, London
1957), показује нешто више широкогрудости у погледу овог
оточића и светионика на њему. На страни 208. читамо:
„Otočić Glavat is 72 feet (21m9) high and bare; it is steep-to
except on the western side. A light is exhibited at an elevation
of 150 feet (49m7) from an octagonal stone tower on a dweliing,
84 feet (25m6) in height, situated on Otočić Glavat (Lat. 42°
46’N., Long. 17° 09’E.).“ Приложен је и цртеж оточића ca
светиоником.
Цртеж ћемо наћи и у Наутичком водичу Јадрана
(Југославенски лексикографски завод, Загреб, 1975),
очигледно намењеном аматерима, који на страни 85. каже:
„ГЛАВАТ, свјетионик, 43° 46’ и 17° 09’, на врху истоименог

5
острва у Ластовском каналу. Осмерокутна камена кула над
једнокатном чуваревом кућом. Висина над морем 45,5 м.“
Поморска енциклопедија Лексикографског завода ФНРЈ
(Загреб, 1956), под ГЛАВАТ каже: „Оточић између Ластова и
Мљета у скупини оточића Врховњака, која лежи на граници
између отвореног и дубоког мора на југозападу и плићег
простора динарских канала на сјевероистоку. Због
опасности од бројних гребена и плићина изграђен је
свјетионик на Главату као највећем и највишем оточићу (22
м).“ Цртежа нема.
Цртеж који налазимо у британском Пилоту начињен је –
како нас Адмиралитет савесно обавештава – у времену пре
1919, што ће рећи да га дугујемо аустроугарским
картографима. За цртеж у Наутичком водичу не знамо када
је начињен, да ли је нов, или је само мало слободније
прецртан онај стари. Али то није важно, пошто нам ни један
ни други не говоре много. Све што на њима видимо јесте
светионик на чуваревој кући. Неколико валовитих црта
означавају стене, а испод њих, неколико гушћих и друкчије
валовитих црта, море. Уосталом, ти цртежи и нису начињени
да нешто кажу, већ само да нешто покажу: помоћу њих,
светионик се може препознати, и то је довољно. На њима
нећете видети како је чуварева кућа са светиоником на крову
заузела готово читаву равну површину на врху оточића, од
које се стене спуштају одмах и готово окомито према мору,
обесхрабрујући сваки покушај да се са мора приближите
Главату.
Кад год бих био на Ластову, отишао бих бар једном на
његов источни крај, да са високих и подједнако
негостољубивих стена бацим поглед на Глават. У даљини,
негде на пола пута између Ластова и Мљета, пливао је (како
Хомер каже за острва) на мору, а чуварева кућа и светионик
над њом били су блештаво бели на светлости сунца, као да их
је машта неког сликара посадила у морску плавет. Живи ли
неко још у тој кући? Да, рекли су ми, чувар са својом
породицом, још увек живи на оточићу, иако не за дуго,
пошто је Глават један од последњих светионика на

6
Јадранском мору који још није аутоматизован; када буде
аутоматизован, чувар више неће бити потребан. А кућа?
питао сам у својој наивној радозналости безазленог човека
са копна коме је у једном тренутку младалачког усхита било
пало на ум да остави све, оде и живи у једној таквој
напуштеној светионичаревој кући, у присном дослуху са
морем, ветровима и чиме још не, што вам само у младости
може завртети памет. Е, кућа ће остати празна, гласио је
једноставан одговор оних који боље знају шта је живот на
пустом каменитом острвцету.
Било како било, Глават је све више обузимао моја
сневања. Хтео сам да својим чамцем отпловим до њега, али
бих се одмах упитао: зашто? Да га опловим и вратим се на
Ластово? Може ли се негде пристати? питао сам. Тешко,
рекли су ми. Једном или два пута месечно долазио би брод
који снабдева светионике на усамљеним острвима, али би он
остајао на безбедној удаљености док су са њега искрцавали
кутије са храном у светионичарев чамац. А хлеб? питао сам.
Праве га сами. И лове рибу када је море мирно. И на томе би
се све завршило, а Глават је за мене остао загонетка обасјана
сунцем, која се ко зна како и ко зна зашто нашла у огромном
пространству мора.
Једном сам, ипак, морао да му се приближим. Пошли
смо чамцем са Ластова на Мљет. Јутро је било ведро, сунчано
и мирно, обећавајући леп дан. Али када смо већ сасвим јасно
видели Глават, чак и прозоре на светионичаревој кући са
капцима на којима је зелена боја већ одавно избледела, и
када смо почели да се осећамо као да прилазимо неком
замку у коме се крију свакојаке тајне, небо се одједном
прекрило танком и сивкастом скрамом облака, а ветар је
почео да дува са југоистока, нама тачно у прамац.
У први мах учинило нам се да би то могао бити јутарњи
источни ветар, „левант“ који ће, чим сунце буде мало више
одскочило, почети да полако скреће, у правцу казаљке на
сату, прво ка југу, затим ка југозападу, све док у поодмакло
пре подне не постане свежи и ведри северозападњак,
маестрал, како то већ бива у летњим месецима на Јадрану.

7
Међутим, није прошло много времена када се небо сасвим
прекрило облацима, ветар постао све јачи и тежи, а таласи
све већи и дужи. Југо, кроз које ћемо морати да се пробијамо
до Мљета, ако уопште будемо могли да до њега стигнемо, већ
се сасвим лепо развило и није обећавало ништа добро.
У расутој светлости облачног дана Ластово се више није
видело, а Мљет се још није видео. Били смо на сред пустог
мора, сами са Главатом коме смо се све више и више
приближавали. И тада је наш мотор почео да кашље, да би се
најзад угушио и стао. Таласи су нас носили ка Главату, и како
смо му бивали све ближе, наде да ћемо наћи неко место где
бисмо могли пристати биле су све мање. Из тамних и црних
стена искрсао је један моло са стубом за који бисмо се и
могли везати, али је море било сувише дубоко да бисмо
могли бацити сидро, а без сидра таласи би нас бацили ка
молу и разбили нас о њега. Додуше, одмах поред мола
угледали смо један навоз за чамце, али је он био сувише стрм
да бисмо, без помоћи, могли навести наш чамац на њега, чак
и по много мирнијем мору. Морам признати како сам
замишљао да ће мој први сусрет са Главатом, који сам
толико очекивао, бити нешто друкчији, рецимо
гостољубивији, а сада, када сам се нашао на домак, или на
кликтај (опет како би рекао Хомер) од њега, претила ми је
опасност да будем бачен на оштре стене, поцрнеле од мора
које је од памтивека ударало о њих. Али, свеједно.
На врху навоза била је једна грађевина која је очигледно
служила као хангар за светионичарев чамац. Шта је било у
њему није се могло видети, пошто је унутра био мрак. Таласи
су нас носили ка молу и стенама, покушавали смо некако да
ставимо у покрет наш мотор, и да се истовремено чакљом
одгурујемо од стрме обале чији је камен био пун шиљака које
су таласи на њему назубили. На светионичаревој кући
прозори су били затворени као да у њој никога нема.
Тада се у вратима хангара појавила једна жена. Изашла
је из мрака, са дететом у наручју, и застала на самој граници
светлости и таме. Без речи и без покрета посматрала је како
очајнички покушавамо да упалимо мотор и да се

8
истовремено како-тако држимо на одстојању од камене
обале. Нешто сам викнуо, али је то ветар однео, а онда сам
узео да машем рукама како бих привукао њену пажњу и
ставио јој до знања да смо у невољи – што није било тешко
приметити. Али она је стајала непомична и нема са својим
дететом на рукама. Учинило ми се да није сасвим стварна:
на мору понекад знају да се укажу ствари и чују звукови који
ће се показати као привиђења, али који су, док трају и док их
видимо, стварни колико и оно што зовемо стварношћу.
Можда је и та жена могла бити неко такво привиђење? По
свему судећи, могла је. Привиђење које ће нестати чим се
окренемо и удаљимо од њега, и кога више неће бити када
поново бацимо поглед на врата хангара за чамац који је био
у тами.
За тренутак, био сам потпуно обузет тим привиђењем.
Нисам могао ништа да кажем, нисам могао да начиним
ниједан покрет. Ветар је дувао, чамац се љуљао на таласима
који су претили да ће га разбити о камену обалу, и ја сам
беспомоћно гледао ту жену која се ниједном није покренула,
нити нам је било шта довикнула, ништа што би нас уверило
да је она стварна као што је стваран био ветар, као што су
стварни били таласи, као што су стварне биле мргодне и зле
стене на које смо сваког тренутка могли бити бачени.
А онда ми је одједном пошло за руком да упалим мотор,
и он је почео да ради онако како се од њега очекивало да
ради. Последњи пут одгурнули смо се од камене обале, и
управили прамац ка Мљету. Када смо мало одмакли,
окренуо сам се да још једном бацим поглед на стрме стене
Главата, навоз за чамце и врата хангара. Жене више није
било.
Пробили смо се кроз југо које се показало слабијим него
што смо мислили да ће бити, и стигли на Мљет. Никоме
нисам испричао шта нам се догодило код Главата – да ли
зато што сам хтео да све то што пре заборавим, или зато што
ми је све изгледало толико нестварно да се нисам усудио да
се било коме поверим, плашећи се да одговор на моју причу
не буде лаки осмех, одмахивање руком, или нека иронична

9
примедба о мојој литерарној фантазији. А и када смо дошли
на домак Мљета, небо се разведрило, југо је пало, и све је
поново било осветљено светлошћу летњег подневног сунца.
Вероватно је и Глават блештао на сунцу, али се ја нисам
усудио да се осврнем и да га још једном из даљине погледам.
Већ сутрадан, упутили смо се натраг на Ластово. Дан је
био ведар, море плаво, стене Главата више нису биле
претећи црне, него само светло сиве, светионичарева кућа и
светионик на њој блештаво бели. Прозори на кући били су
отворени, неки људи радили су нешто на оно мало простора
око куће. Међу њима била је и једна жена. Када су нас
угледали, почели су весело да нам машу рукама, сви, па и та
жена, која сада није имала дете на рукама. Је ли то била иста
она жена која нас је, колико јуче, немо посматрала стојећи у
вратима хангара за чамац са дететом у наручју? Сасвим
сигурно јесте. Али негде, у неком забитом кутку моје душе,
жена у вратима хангара била је нека друга жена, не она која
нам је сада махала, већ прилика из маште морепловаца која
је постојала само док смо покушавали да спасемо свој чамац,
и која је нестала чим се зачуо први звук мотора који је најзад
прорадио, сенка изашла из мрака и нестала у мраку.
Много пута после тога пролазио бих поред Главата, он је
временом за мене престо да буде зачарано острво, усамљено
на сред мора, али више никада нисам видео ту жену. Како
време пролази, постаје све мање важно је ли она била
привиђење или није, пошто у маглини сећања све и овако и
онако постаје привиђење, па и онај ко се сећа.

10
 ЗАКАСНЕЛИ ПОЗИВ

„Да ли вам се икада догодило“ – наш домаћин, који је до

тада ћутао, одједном се умеша у ионако невезан разговор
што беше за тренутак замро. Као и сви ми, који смо се те
вечери скупили код њега, био је већ добро на путу да
закорачи на другу страну оног што се назива „зрелим
годинама“; као и сви ми, углавном је успео у ономе што је
радио, а да ли је то што је радио било и оно што је највише
желео да ради, питање је на које нема правог одговора, па га
зато и не треба постављати.
„Да ли вам се икада догодило да вам се одједном пружи
прилика да остварите нешто о чему сте једном сањали, а што
сте већ давно гурнули међу жеље које се никада неће
остварити, о којима више и не мислите и које сте можда
сасвим заборавили?“
Питање није било упућено ником одређеном од нас.
Више него питање, било је позив да у својим животима, који
још мало па ће кренути низбрдо, откријемо нешто над чиме
би се могло замислити. Седели смо у његовој радној соби,
чије су зидове прекривале полице пуне књига. На једном
комаду слободног зида између тих полица висила је слика
неког брода, једна од оних дирљиво невештих слика које
сликају стари поморци када оду у пензију и скрасе се на
копну, и које зраче чедном љубављу за брод на коме су
провели један део свога живота. Насликани брод пркосно је
секао као мастило плаво море, талас који је стварао његов
прамац имао је на своме врху венац блештаво беле пене, док

11
су му из димњака излазили танки увојци прозрачног дима и
нестајали у нежно плавом небу.
„Море“, настави наш домаћин. „Као млад човек, желео
сам да одем на море. Није то била чежња за пустоловинама
и далеким крајевима, нити сам замишљао себе како стојим
на прамцу брода, пркосећи ветровима и таласима који се
преливају преко палубе. Знао сам да занат поморца није
весео, да је тежак, да је груб, да у њему нема ничег од оног
што су нам обећавале књиге које смо у дечаштву читали, да
морнари не читају Марсела Пруста. Али ја бих све то
прогутао, само да будем са морем. Да, са морем. То није исто
што и бити на мору. Осећате ли разлику?“ Наш домаћин
застаде, а онда једва чујно промрмља себи у браду: „А ви
мора, што гонетасте у најпространије снове.“ Било је то као
нека враџбина, или можда стих неког песника, само ми
нисмо знали кога. „Ви не знате шта је све море у стању да
открије у вама, да извуче из вас...“
Устао је, пришао прозору, и погледао шта се збива
напољу. Као да очекује неку изненадну промену времена,
куцнуо је прстом барометар који је висио на зиду – да ли се
у том тренутку налазио на командном мосту неког брода
који плови кроз ноћ? – вратио се и поново сео.
„Као што видите, на море нисам отишао, али сам се
једном нашао на дохват руке од њега, тачније речено, оно ми
се примакло на дохват руке. Са неколицином пријатеља
намеравао сам да се отиснем на једно дуго летње крстарење
које би нас одвело до Егејског мора. Иако лепа, та летња
крстарења, да не кажем ‘феријална’ крстарења, била су ипак
прилично далеко од оног правог живота са морем о коме сам
некада сањао, и имали су са њим везе таман колико и“,
застао је, тражећи право поређење, а онда рекао само: „Мора
да има о томе у некој књизи Џозефа Конрада.“ Прешао је
погледом преко књига на полицама, али како му се она коју
је тражио није указала на видику, наставио је причу.
„Брод којим је требало да крстаримо није био једна од
оних малих једрилица којима се шетате између острва за

12
време летовања. Био је сасвим пристојан брод, четрдесетак
стопа дугачак, способан да плови по озбиљним морима. Али
да би се њиме управљало биле су потребне извесне поморске
квалификације. Власник брода их је имао, и са те стране смо
били безбедни, али онда је и мени одједном пало на памет да
положим испит за – не знам више како се званично називало
то звање, али оно вам је дозвољавало да управљате бродом
до, сећам се тога добро, 20 бруто регистарских тона.“
„Још увек не знам чему су ми биле потребне те тоне, али
сам испит положио, после течаја који је трајао читаве две
недеље, у капетанији једне од наших великих лука. И данас
ми се чини да још увек знам која светла мора имати брод
који плови ноћу, шта значи која сигнална заставица, који
ветрови дувају на Јадранском мору и какве таласе подижу,
какво време обећавају ови или они облаци, шта се мора
урадити када се нађете у изненадној олуји, шта су
кардиналне, а шта латералне ознаке за пловидбу... Капетан
који ме је испитивао провео је мој замишљени брод под
мојом замишљеном командом кроз сва доба дана и ноћи,
кроз све ветрове, таласе и ознаке.“
„Изашао сам са сведочанством о положеном испиту у
руци, али нисам био баш сасвим сигуран да ми је оно преко
потребно. Додуше, оно је било у некој вези са мојим
младићким сном о мору, али у некаквој, ако се тако може
рећи, обрнутој вези. Јер то парче папира које сам држао у
руци, уместо да ме приближи том сну, показало ми је колико
је он избледео и удаљио се од мене.“
„Сада је, међутим, требало добити и дозволу за
управљање бродом до 20 бруто регистарских тона. Али то
није било у капетанији у којој сам полагао испит, већ овде, у
капетанији града у коме живим. Једног дана су ме позвали,
ја сам отишао, потписао изјаву да ћу поштовати законе и
прописе земље – да ћу последњи напустити брод, како је
подсмешљиво приметио један мој пријатељ – и добио још
једно парче папира, овога пута у провидном пластичном
омоту.“

13
 „Нисам ни приметио како су се, у хладној и непријатној
просторији лучке капетаније која је мирисала на влагу и
охлађени дим јефтиног дувана, иза мене нашла два човека.
Нисам обраћао пажњу на њих, пошто ми се чинило да су и
они дошли да обаве неки административни посао у
капетанији. Али чим сам се окренуо и пошао ка излазу, један
од њих ми је брзо пришао и упитао ме: ‘Имате ли брод?’
Други је стајао мало по страни, чекајући да одговорим на
питање првог. У први мах, нисам схватио на шта мисли, али
ми је онда постало јасно да су обојица били спремни да ми
понуде место на неком броду, можда чак и команду – јер 20
бруто регистарских тона нису шала, а све је мање и мање
људи који се одлучују да оду на море.“
„За тренутак сам био збуњен. А онда ми је кроз главу, као
блесак муње, пролетело – шта, мој давни сан, сада одједном
на дохват руке? Могао сам да кажем како немам брод, пођем
са једним од њих и укрцам се на неки од бродова који су били
везани у луци. Био је тмуран зимски дан, сипила је нека
одвратна и досадна кишица, кроз измаглицу сам назирао
катарке и димњаке бродова од којих је један могао зачас да
постане мој. Биле су потребне само две речи: немам брод.“
„Уместо те две речи, рекао сам суво: ‘Хвала’ и изишао из
капетаније. Бацио сам још један поглед на бродове у луци,
сео у ауто и одвезао се кући, заједно са својих 20 бруто
регистарских тона на папиру у џепу. Имам их још увек, само
више не знам чему ће ми. Од нашег крстарења по Егејском
мору није било ништа. Остао је само тај тренутак када сам
се нашао лицем у лице са својим сном који ми је пришао као
неко привиђење какво зна да се појави на мору мирном као
огледало, да искрсне из измаглице као што искрсавају
тајанствени бродови са мртвом посадом...“
Стао је. Учинило нам се да је то крај приче о нечему што
смо некада толико желели, о чему смо сањали, и што нам се
одједном нашло на дохват руке, али касно, сувише касно...
Међутим, наш домаћин нас је погледао, једног по једног,
а онда му се лицем развукао подсмешљив, да не кажем

14
пакостан, осмех. „То није прави крај приче“, рекао је. „То је
крај добар за литературу, што ће рећи за широку употребу.
У правом крају приче, ја сам пошао ка кеју уз који су били
везани бродови који су ме могли одвести у мој сан, и
спокојно се љуљушкали. Видео сам их јасно, између мене и
њих више није било вела од измаглице који их је штитио. То
су биле олупине, са бојом која се немилице љуштила са
њихових гвоздених бокова, остављајући иза себе велике
мрље рђе, с конопима разапетим преко палуба на којима је
висило неко недопрано рубље, а око свега се вијорио
киселкасти дим од трећеразредног угља, и мириси неких
тешких и масних јела извијали су се из кухиња. Врата на
једној кормиларници клатила су се у ритму у коме се брод
љуљао, а челична ужад на својим витлима шкрипала су као
да завијају неке одвратне животиње. Која је од тих олупина
могла постати мој брод, брод који би ме одвео у мој давни
сан?“
„Сео сам у ауто и довезао се кући, у ову собу, са својих 20
бруто регистарских тона, једино место где је мој сан био
безбедан.“

15
 ТАЈАНСТВЕНО ОСТРВО

Догодило се да сам једног лета провео шест дугих недеља

у Велој Луци на Корчули. За разлику од самог града Корчуле,
који има неговану и немало уображену отменост какву има
и Дубровник, и ужива у својој лепоти као и Дубровник што
ужива у својој, Вела Лука је – ма колико Растко Петровић
био одушевљен и њом, и њеним рибарима – велико, ружно
село развучено по обалама дубоког и добро заштићеног
залива, са једним бродоградилиштем у коме од раног јутра
клопоћу и треште мотори разних машина за које се не зна
јесу ли икада саградиле неки брод, осим једног гвозденог
бродског корита које, очигледно већ месецима, ако не и
годинама, рђа на навозу испред великог хангара из кога је
пошло ка мору до којег никада није стигло, а вероватно и
никада неће стићи.
Доколица буди различите радозналости, и ја сам свакога
дана уредно одлазио на риву да дочекам брод који је долазио
из Сплита. Са прозора своје собе могао сам да га видим како
улази у залив, бела мрља на хоризонту која је постајала све
већа и све гласнија, све док озбиљни мали бродић не би
пристао уз обалу, везао се, утишао своје моторе и почео да
искрцава путнике.
Стајао сам у гомили оних који су или дочекивали неког
свог, или чекали да се искрца нешто од робе која им је била
послата, или су, као ја, једноставно дошли да виде шта им
доноси гласник из једног другог света, богатијег и
разноврснијег него што је живот у селу у дубоком заливу на

16
острву удаљеном неколико сати пловидбе од копна и живота
на њему.
Из брода би прво изашли путници, а онда би дизалица
почела да из складишта за терет, гротла (како се то у
поморском речнику назива) извлачи што мање, што веће
сандуке, картонске кутије и бале, и спуштала их опрезно на
риву. Све је то трајало неко време, док се брод – бар како се
нама, посматрачима, чинило – не би готово сасвим
испразнио. На горњој палуби остало би неколико путника,
ретко би се укрцао неки нови, брод би се одвезао, кренуо да
излази из залива да би се упутио некуда у правцу супротном
од оног из кога је дошао, и поново постао све мања и све тиша
бела мрља која замиче за рт који као да је означавао сам крај
света.
Нисам знао где одлази, а нисам ни питао. Било ми је
довољно да одлази некуда, и да се из рта – који је, као и добар
број ртова на острвима Јадранског мора, имао неко смешно
име рођено у тренутном надахнућу духовитих мештана које
су савесни бирократски картографи предано забележили –
упушта у неко пространство у коме га чека још једна лука у
којој ће пристати, искрцати оно мало преосталих путника,
можда и преостале робе, лука којој нисам знао име али која
ме је, безимена и тајанствена, привлачила као све непознато
што привлачи чак и када у њему, том непознатом, можда и
нема ничега чему би вредело бити привучен.
Пролазили су дани, ја сам верно бивао на риви у час када
је брод уз њу пристајао, и пратио га погледом како одлази у
последњу луку на свом свакодневном путовању, луку која се
налазила негде далеко иза рта за који је замицао и нестајао.
Онда сам једног дана, из разговора који сам случајно чуо
(тачније речено, који сам прислушкивао) дознао да се та
последња лука налази на острву које се зове Ластово. То име
било је изговорено на мало необичан начин, као име нечег
познатог, али у исто време и нечег далеког, где се не одлази
често и где се нема због чега отићи, као име неког готово
сасвим пустог острва на коме једва да има нечег више од
једног малог пристана уз који ће се брод везати, преноћити,

17
а онда у сам цик зоре кренути натраг ка све насељенијим
острвима, да најзад стигне у луку бучног и живог града који
подрхтава од множине и шаренила свих могућих живота.
Прошло је неколико година, и ја сам се нашао на палуби
тог малог озбиљног брода, као путник кога ће он одвести у
тајанствену последњу луку свога путовања.
Годинама сам сневао о тој последњој луци, и најзад је
дошло време да се мој сан и оствари. Био сам помало
узбуђен – сам себи личио сам на истраживача који се
отискује ка непознатим морима на којима не зна шта га чека
и на шта ће све наићи.
Испловили смо из велике луке пуне бродова, која се
купала у сјају подневног сунца. И други бродови су
испловљавали, као да им је свима истовремено био дат знак
за полазак. Чим су прошли неколико острва са блиставо
белим каменитим обалама, разилазили су се, сваки на своју
страну, све док не би постали, једни за друге, беле мрље на
плавој површини мора. Као на некој јефтиној дописној карти
којом туристи уверавају своје рођаке или своје пријатеље да
мисле на њих и у необичним и далеким земљама. Уосталом,
у мирне дане лета, све што се на средоземним морима догађа
од изласка до заласка сунца по баналности далеко надмаша
баналне фотографије – плаветнило мора, белина камена,
стидљиво зеленило ниског приобалног жбуња, уображено
зеленило борова, под светлим плавим небом које има боју
хаљина у које су одевене светице у сеоским барокним
црквама. Под таквим небом и по таквом мору пловили смо
све док нисмо упловили у луку у којој сам, не тако давно,
чекао да пристане овај исти брод на коме сам сада ја био тај
загонетни путник што ће остати на његовој палуби када се са
њега буде искрцало све што још припада насељеном свету.
Када смо испловили из дубоког залива и обишли рт на
његовом излазу, сунце је полако почело да залази. Копно, и
сва острва пред њим – лавиринт острва од кога се, како
препоручује британски Admiralty Pilot, треба држати подаље
– остали су иза нас, а шума на последњем острву које се по

18
крми још могло видети, потамнела је. Били смо сами на
мору, а испред нас видело се једно острво, тачније речено
сенка у заласку сунца. Та сенка имала је нечег претећег. Њен
обрис се од једног високог врха назубљено спуштао до
морске површине. Пловили смо ка тој сенци, и она је
постајала све већа и већа, и – како се сунце ближило залазу
– све тамнија и тамнија као да жели да нам затвори сваки
пролаз.
Убрзо смо осетили хладан дах којим је та сенка одисала.
Сенка која нас ничим није позивала да јој се приближимо, а
камоли искрцамо негде, јер се нигде није могло видети
ништа налик на луку или бар залив у коме би се могло
безбедно усидрити. Ипак, брод је настављао да плови ка њој,
као да жели да прође кроз њу и упусти се у нека тајанствена
и опасна мора из приповедака Едгара Алана Поа. А онда је
одједном заокренуо, и ми смо угледали црвено светло на
улазу у луку, а одмах затим и тек упаљена светла у
пристаништу, слаба и шкиљава, додуше, али која су ипак
била знак некаквог живота. Неколико људи стајало је на риви
и чекало да брод пристане. Један аутобус у стању пред
распадањем стајао је недалеко, чекајући оно неколико
путника што су били на броду да их некуда одвезе – али
куда? Осим у пристаништу, светала више нигде није било.
Са брода сам сишао међу последњима – ако се тако може
рећи, пошто нас је било једва десетак путника. Сви су почели
да се разилазе и одлазе некуда у мрак. Аутобус је заклопарао,
и отишао са неколико путника, такође у мрак. Нигде није
било човека који је требало да ме дочека. Учинило ми се да
ће се светла у пристаништу угасити и да ћу остати сам, у
мраку. Пришао сам једном човеку који је био заостао на
риви и рекао му име оног кога сам тражио. „Тамо је“, рекао
је не окренувши се ни да ме погледа, и показао руком ка
ивици риве. Пришао сам, и угледао рибарски чамац кога је
рива, још виша него иначе због осеке, готово сасвим
заклањала од светлости лучких светиљки, и који се у мраку
једва видео. На његовој крми седела је једна тамна прилика
која је, када сам јој довикнуо своје име, устала, пошла ка

19
прамцу, пружила ми руку и рекла: „Чекао сам вас.“ И то је
било све што смо те вечери проговорили.
Додао сам јој своју торбу и скочио у чамац, не обраћајући
пажњу на руку која ми је била пружена у помоћ. Хтео сам да
покажем како нисам последњи жутокљунац када су у питању
море и чамци. Прилика се претворила у крупног човека с
кошчатим лицем и брадом од неколико дана. Упалио је
мотор, старински мотор коме је прво, пламеном из плинске
боце, требало усијати главу, одвезао се до кеја, не осврћући
се на моју понуду без речи да му у томе помогнем, и тако још
једном покажем како се помало разумем у поморачке
вештине, и кренули смо. Лучка светла брзо су постала само
светле тачке у тами, а онда су сасвим нестала. Пловили смо
у мраку, за чамцем је остајао бели траг од пене, са обале је
допирао снажан мирис борова, а онда су, са наше десне
стране, почеле да се назиру стрме, неприступачне и голе
камене литице. Месец се појавио иза једног брда, али их није
осветлио, напротив. Постале су још тамније: високе литице
које се, одмах од површине мора устремљују ка небу као да
су изрониле после неког великог тектонског поремећаја у
дубини земље, које је месец равнодушно посматрао.
Нисам знао куда пловимо, и ништа није обећавало да
ћемо некуда стићи. Чинило ми се да ћемо пловити сатима и
сатима. Једино што је показивало да време пролази и да ми
некуд одмичемо биле су те литице које су промицале поред
нас, и тај бели траг пене који је остајао за нама да брзо
нестане у тамном мору, чија се тамнина стапала са
тамнином литица и тамнином мрака око нас у коме је, као
неки вашарски украс, лебдео светли круг месеца. Колико
смо прешли и колико нам је још остало да пређемо знао је
само ћутљиви власник чамца који је седео на крми, али који,
од гласног тандркања мотора, не би могао да чује питање
које бих му упутио, а ни ја његов одговор. И тако је, што се
мене тиче за нама остао бескрај, као што се и пред нама
пружао бескрај.
Ипак, бескрају је једном дошао крај. Заобишли смо један
рт и ушли у невелику увалу у којој се могло назрети

20
неколико кућа чији су нас прозори поздравили дрхтавим
светлом петролејских лампи. Из једне од њих изашла је једна
жена, носећи у руци лампу, коју је ставила на камену риву и
тако осветлила место на коме ћемо пристати. Пристали смо.
Врата куће била су отворена, и у светлој коноби видело се
неколико столова постављених за вечеру. Искрцао сам се из
чамца, и нашао у топлој светлости неког живота.
Тако је изгледало тајанствено острво када сам се први пут
нашао на њему. Од тада сам много пута долазио на њега,
много пута пловио сам дуж његових стрмих камених литица
као те вечери. Литице су ми постале познате, био ми је
довољан један поглед на њих па да знам где сам, научио сам
их, ако се тако може рећи, напамет, спријатељио сам се са
њима, ословљавао сам их њиховим именима – али бих увек,
када сам по ноћи пловио поред њих, осетио бар мало од оне
језе коју сам осећао те вечери када сам, у рибарском чамцу
са старинским мотором који је био зрео да оде на заслужени
одмор и тихо рђање иза неке куће где се остављају ствари и
алати који су одслужили свој век, први пут пловио дуж обале
острва које је, чак и на најјаснијој дневној светлости,
сачувало за мене неку неизрециву тајну.

21
 КАПЕТАН И ЊЕГОВЕ ГОЗБЕ

У ствари, он уопште није био „капетан“, а понајмање

„лучки“. Просто зато, што луке није било. Пристаниште,
мала рива уз коју се могао везати само један брод, тешко да
би се могло назвати луком. Био је шеф лучке испоставе – или
како се то већ у речнику поморске администрације зове – на
једном малом острву, истуреном далеко у Јадранско море,
али су га сви звали „капетаном од порта“. И он је умео да
носи тај чин који му није припадао, чак и када је био
гологлав, без службеног качкета на чијем је челу било
пришивено позлаћено сидро у исто тако позлаћеном венцу,
и без кошуље са црним еполетама које је красила једна
такође позлаћена трака.
Био је важна личност – на малом острву, са два насеља,
једним на мору и другим дубоко у копну, био је једно од
неколико униформисаних лица која готово да су се на прсте
једне руке могла набројати: поштар, три или четири
полицајца, и он, заповедник пристаништа у коме је
пристајао само један брод, брод који је долазио свако вече,
искрцавао неколико путника и нешто робе, преноћио, а
сутрадан ујутро испловљавао и враћао се у велику луку из
које је дошао после приличног броја дугих сати пловидбе.
Његов, Капетанов посао састојао се у томе да дочека
брод, прими неке папире које би му дао један од официра, и
да га следећег дана, у цик зоре, испрати и потврди да је и
пристајање и испловљавање протекло у реду и по прописима.
Разуме се, нико му није замерао ако се понекад, после

22
обилне вечере добро заливене вином, не би у те ране сате
(који знају и да буду аветињски када бледа, бескрвна
светлост праскозорја почне да се бори са светлошћу
електричних светиљки у пристаништу) појавио на риви да
испрати брод.
Поред ситних свакодневних послова, Капетан је имао
још један. Морао је да се бави формалностима са
власницима страних рибарских бродова ухваћених у
територијалним водама, које су пограничне власти доводиле
до његовог острва. Мало пристаниште није могло да их
прими, и они би се најчешће одводили и сидрили у рибарској
луци на другој страни острва, која је имала чудно и за многе
загонетно име – Заклопатица. Није било ничег загонетног у
том имену. На улазу у њу налазило се једно безимено
острвце, као поклопац, а у лучицу се улазило или с једне или
с друге стране тог поклопца који је био одлична заштита од
северних и северозападних ветрова. Добро се сећам таласа
буре или јаког маестрала који су беснели и ударали о једну
или другу обалу тог безименог острвцета, док је у лучици
било мирно – добро, не баш сасвим мирно, али безбедно.
Када сам се први пут нашао у Заклопатици, у којој су тада
биле само две куће и неколико рибарских чатрља
(„магацина“) од камена у којима су се остављале мреже и
остали рибарски алати, у њој је био усидрен један заплењени
италијански рибарски брод. Памтим му име: Симеоне. Није
био баш у сјајном стању. Боја са бокова почела је да се
љушти, на гвозденим деловима и зупчаницима дизалице за
извлачење мреже нахватала се рђа – као да власник или није
имао довољно новаца да одржава свој брод, или му није било
стало да га одржава, чекајући да он дотраје своје последње
дане пошто се већ био добро исплатио.
Није се много бринуо ни о својој посади. Рибари су
спавали у једној малој и загушљивој просторији за посаду
испод прамца, на душецима које нико већ давно није био
изнео на ваздух и на сунце да се бар мало изветре од мириса
људског зноја и осуше од влаге. Посада, која је морала да
напусти брод, оставила је за собом неколико празних боца од

23
вина и празних конзерви, заједно са гомилом јефтиних
стрипова чија је хартија почела да труне, што је мирисе у
потпалубљу чинило још киселкастијим и отужнијим.
Тако је Симеоне лежао усидрен и чекао свог власника да
плати прописану казну и одведе га у матичну луку.
И онда се, једног дана, појавио Капетан од порта.
Стигао је у чамцу који је био сасвим налик на лучку
испоставу којој је он био службено пловило. Чамац и није
био толико стар, колико је био запуштен, а покретао га је
мали ванбродски мотор који је трештао и праштао као да ће
се сваког тренутка распасти. Један дечак управљао је
чамцем, а Капетан је седео у њему у пуном сјају своје
службене униформе, достојанствен као лучки капетан неког
великог пристаништа, препуног бродова и њихових
проблема које он решава кратким наредбама што се без
поговора морају извршити као да их је Посејдон лично дао.
Поред њега седео је један мали, мршави, црнпурасти човек
коврџаве косе. Чамац је пристао уз бок Симеонеа, жгољавко
је хитро скочио на његову палубу, прилетео кормиларници и
пољубио је њена врата. Очигледно власник брода, он је давао
одушка радости што коначно може да преузме своју
олупину.
Капетан га је чекао у чамцу, и када се власник, задовољан
изгледом и стањем свога брода, вратио у чамац, он се
отиснуо од Симеонеа, пристао уз риву и они су обојица
изашли на копно. Мали Италијан и крупни, добро попуњени
Капетан од порта са службеном кожном актовком под
мишком. Иако је Капетан чинио све да изгледа што
достојанственији, видело се да му се не догађа сваки дан да
буде тако строго службено одевен, и да је прошло доста
времена од како му је актовка са документима последњи пут
била под мишком.
„Дај ми се напит'!“ викнуо је Капетан некоме у кући са
чијег сам прозора на спрату посматрао читав обред
примопредаје рибарског брода ухваћеног у недозвољеном
лову, оним не сасвим озбиљно заповедничким гласом којим

24
се може рећи нешто само пријатељу. Домаћица је изашла из
куће, изнела на послужавнику бокал са вином, бокал са
водом и две чаше, и ставила све на сто пред кућом за који су
сели Капетан од порта и власник Симеонеа. Капетан је
извадио неке папире из своје актовке, власник их је
потписао, они су попили по чашу беванде, устали, укрцали
се у чамац лучке испоставе чији је мотор промукло
закрештао, и отишли.
То је било први пут да сам чуо глас Капетана од порта.
До тада, он је за мене био само службено лице које свако вече
у пристаништу дочекује брод, фигура са качкетом на глави и
у кошуљи са еполетама. Али човек за нас постаје стваран тек
када му чујемо глас. Није узалуд Донатело, клешући кип
неког свеца, бесно ударао длетом по камену и викао:
„Проговори! Проговори!“ Није то само Вазаријева
измишљотина.
Можда и јесте, али тог дана Капетан је за мене постао
стваран и, како су се низала лета која сам проводио на том
острву, он је постајао све стварнији и стварнији.
Био је личност. Али када бисте ме питали шта би то
„личност“ требало да значи, не бих умео да вам кажем.
Испуњавао је простор око себе, можда би се могло рећи, али
то није то. Имао се утисак да ужива у свему што ради, и то
уживање зрачило је из њега као – како се то данас каже –
„позитивна енергија“. То је већ нешто ближе – испуњени
простор, уживање и енергија. Мислим да би то могло да буде
кључ за оно што сам назвао „личношћу“. Његовом
личношћу.
Гледао сам га како иде малим пристаништем у коме је
био апсолутни господар – понекад није важно јесте ли
господар великог царства, у коме су вам потребни дани, па и
недеље, можда и месеци да бисте прешли са једног његовог
краја до другог, или малог пристаништа на забаченом острву
које се обиђе у неколико стотина корачаји. Важно је нешто
друго, став, или нешто што би се могло назвати тим именом,
а он је то имао. Био је друкчији од осталих. Свакога јутра

25
могао се видети како обилази своје пристаниште, пролази
поред рибарских чамаца везаних уз ниску обалу како-тако
озидану не много брижљиво набацаним камењем, у којима
су рибари вадили рибу из мрежа и посматра, одмерава
улове, као да се спрема да о њима напише неки дневни
извештај, или поглавље у хроници малог и ружног насеља са
једва двадесетак до очајања истоветних кућа које су у серији
изграђене за раднике у фабрици рибљих конзерви, од које су
већ давно остали само полусрушени зидови, један велики
котао који је све више личио на неку монументалну модерну
скулптуру насталу у бесу авангардног надахнућа свога
творца, и један велики леут који је трунуо на обали, чија је
оплата иструлела и спала, а ребра личила на костур неког
преисторијског чудовишта.
Капетан је, са рукама на леђима, ишао од рибара до
рибара, са неким – који би зачас подигао главу са мреже из
које је вадио уловљене рибе – проговорио би понеку реч.
Понеки би из чамца узео један од лепших примерака неке
рибе, и пружио му га. Да ли је то био знак пријатељства, или
можда захвалност што је Капетан зажмурио на једно око
када је неки пропис који је спадао у његову надлежност био
прекршен, или залога да ће се Капетаново будно око на час
затворити када неки пропис у будућности буде прекршен?
Хтео сам да верујем како је по среди оно прво, а никако ово
друго или треће. Хтео сам да верујем да је Капетан, као што
је физички био као од једног комада начињен, и морално,
свим искушењима којих је морало бити упркос, био исто
тако стамен. Знао сам да баш није све тако, и да од људи ипак
не треба тражити сувише.
„Ево“, рекао би рибар пружајући му рибу, „дај Репарати“.
Репарата је била Капетанова жена, пуна енергије као и он
што је био. Ако вам се њено име учини необично, погледајте
неки католички црквени календар, и тамо ћете наћи Свету
Репарату – ког дана и ког месеца, не знам. Капетан би узео
рибу, одмерио јој тежину, добро је испитао погледом као да
већ види ручак или вечеру на којој ће она бити оно што
Французи зову „piece de resistance“. А Репарата је и те како

26
умела да ода дужно поштовање једној риби чије су се
сребрнасте крљушти пресијавале на јутарњем сунцу.
Ручак или вечера. Када данас мислим о свом дружењу са
Капетаном, видим да је оно почивало на углавном
гастрономским основама. Где би сва она енергија коју је он
зрачио око себе могла бити боље искоришћена него у јелу и
пићу? То знамо још од Раблеа. Тачније, и можда мало грубље
речено, шта би нам друго, у оних неколико летњих недеља,
могло бити заједничко осим уживања у добром јелу и у
добром вину? Капетан је умео да ужива, и из прве ме је
освојио том својом вештином која, верујте ми, није нимало
безначајна, само што постаје све ређа. Био је налик на
последње примерке једне врсте која изумире, јер уживање је
углавном нестало као квалитет нашег живота.
Али, пустимо то. Вечере са Капетаном биле су налик на
обред којим је он управљао. Грци су имали божанства која су
се бринула о свему што се у људском животу може догодити;
не знам јесу ли међу њима била и божанства која би бдела
над спремањем добре вечере, али ако их је било, Капетан је
сигурно био један од њихових првосвештеника.
Био је налик на диригента, под чијом је палицом сваки
корак у припремању вечере морао да живи пуним животом.
Ако нисте заборавили Хомера, знаћете на шта мислим.
Сећате се како он описује справљање гозбе – како се прво бик
закоље, па се затим одере, па му се исеку стегна, па се она
обложе салом, па се на то положи остало месо, па се све
стави на ватру, па се утроба набоде на ражњеве и држи изнад
ватре, па се онда и друга ситнеж исече и наврти на ражњеве,
па када се то испече, онда се скине са ражњева... Једном
речи, пође вам вода на уста, као да сте били тамо и чекали
да вечера буде готова, а сам Хомер био Агамемнонов лични
„chef“. Признајем да сам не једном помислио како би се те
Капетанове вечере могле најбоље описати хексаметром,
хексаметром који иде полако, корак по корак, и не жури
никуда. Али Хомера више нема, и песници се баве другим
стварима.

27
 Прво би се, у једном удубљењу у стени иза куће у којој је
Капетан становао, палила ватра. Седели смо у полукругу,
крепећи се вином помешаним са водом, бевандом, и
посматрали пламенове, опчињени њиховим лелујањем.
Понеко би нешто рекао, али смо углавном ћутали, пошто
ватра позива на ћутање. Када би пламенови згасли, и на
огњишту остала само жар, Капетан је доносио граделе, и на
њих стављао рибе добро намазане уљем. И тада би почео да
прича. Иако је сам ловио ретко и без много успеха, он је
тачно знао где и како која риба живи, када је и како треба
ловити, како је треба припремити да би нам пружила што
раскошније богатство свога укуса. Седео је на малој
столичици крај огњишта, пажљиво пратећи шта се збива на
граделама. С времена на време прекинуо би своју причу,
мало предавање из народне ихтиологије, и рекао, као да га је
бог добре вечере опоменуо: „Морам је још мало поуљити.“
Замочио би једну гранчицу у уље, намазао њиме рибе,
преврнуо их, и наставио са причом.
Пекло се ту различитих риба, од зубатаца до барбуна, од
смудута до ушата, од комарчи до скуша, али мени је у сећању
најживља једна много скромнија риба, гавун. Знате ли шта су
то гавуни? Званични назив који они имају у ихтиологији је
Atherinidae, и спадају у ред Perciformes, подред Mugiloidei, а
ови у ред Clupeiformes, подред Clupeoidei. Све то можете
наћи у Јадранској фауни (етиологија и структура назива),
Војмира Виње, књизи коју често листам, поготову сада, када
су рибе о којима се у њој расправља остале у мору на које ко
зна хоћемо ли више имати приступа...
Није важно. Упркос звучности својих латинских имена,
гавуни су мале рибе, једва десетак, дванаестак сантиметара
дугачке, дивне сребрнасте крљушти на витком телу, са
прелепим, великим црним очима. Лове се у јатима,
нарочитим мрежама, „гавунарама“, и пеку на граделама око
којих сви седимо са по једним парчетом хлеба у руци. Чим
се неки од њих испече, узима се прстима, и брзо, пошто је
још врео, ставља на то парче хлеба, и онда се полако одваја

28
месо од кости – а цело време кружи, од једног до другог,
лонац (пот, како га на острву називају) беванде...
И то је био један од обреда у коме је Капетан причао неку
своју причу, пуну сећања на сличне гозбе у прошлости са
списком учесника који је непогрешиво подсећао на „Попис
бродова“ из Илијаде. После тих Капетанових прича чинило
ми се да боље разумем Хомера (за кога он, у то сам сасвим
сигуран, ни чуо био није), и кад год бих, по ко зна који пут,
читао Илијаду или Одисеју, ухватио бих себе да уместо:
Капетан је причао као Хомер, помислим: па Хомер прича
као Капетан.
Да не заборавим сарделе. Сарделе на ражњу биле су
специјалитет острва и једна од најраскошнијих Капетанових
гозби. Како сарделе, нимало отмена риба, коју знамо
углавном из конзерви, могу бити раскошна гозба? Како се
риба уопште може пећи на ражњу?
Као што рекох, сарделе на ражњу биле су специјалитет
Капетановог острва. Другде их пеку на граделама, али,
верујте ми, оне су далеко укусније на ражњу. Ражањ није био
дугачак, и био је пљоснат: личио је на кратак мач. Био је
начињен од, за ту сврху најбољег дрвета: дршке од метле.
Ватра на огњишту још је горела када би Капетан почео да
натиче сарделе на ражањ. При том је потанко објашњавао
како то ваља чинити, за шта је било потребно немало
спретности. Натицао их је попреко, и то тако да им свима
кичма буде на истој страни ражња. То је било основно.
Капетаново објашњење сви смо већ безброј пута чули, али
смо га увек изнова пажљиво слушали, као да је оно било део
обреда, нека молитва или враџбина.
Са тако попреко натакнутим сарделама, ражњеви су
стајали усправно, наслоњени на стену крај огњишта, и
личили су на неки декоративни елемент, као у Art nouveau
маниру стилизоване гране неке необичне биљке изливене у
сребрнастом металу. Када би се ватра претворила у жар,
ражњеви су полагани – сваки на по два камена, један при
врху, други код дршке, који су стајали спремни крај огњишта

29
и држали су ражњеве на тачно одређеној висини изнад жари.
И о тој висини бисмо добили подробно Капетаново
објашњење. Он је пажљиво пратио како се сарделе пеку,
обавештавајући нас о мери до које оне треба да буду печене.
Када је једна страна сардела била печена, ражањ би се
окретао. И тада бисмо схватили зашто се сарделе натичу на
ражањ тако да им кичма свима буде на једној страни: у првој
(назовимо је тако) фази печења, сарделе је на ражњу држало
још сирово и чврсто месо; у другој, када би једна њихова
страна била печена, држала их је кичма. На окренутом
ражњу, репови риба били су извијени у вис, и Капетан их је
пажљиво, готово нежно, исправљао, с времена на време
отресајући прсте који су дошли у опасну близину жари. То
исправљање, заједно са отресањем прстију, имало је не само
практични, него и обредни смисао. Када би исправио
сарделе, Капетан би се окренуо према нама који смо ћутали
и посматрали га, са задовољним изразом на лицу који је
говорио да нам се гозба приближила за још један корак.
А ми смо увек изнова били задивљени количином
умешности и готово научне прецизности коју је Капетан
уносио у сваку од радњи које су, поступно, сирове рибе
претварале у укусан ручак.
Најзад су сарделе биле печене, и Капетан би их, једним
спретним покретом руке, смакао са ражња у велики тањир
који је чекао на столу, заједно са тањиром пуним расечених
главица црног лука који је требало да потре, „убије“ масноћу
„претилих“ (како су то говорили дубровачки песници)
сардела, док су у једној корпи од прућа чекали насечени
велики комади свежег хлеба.
Тако су се сарделе, свеже печене, вруће, заносна мириса,
напокон нашле пред нама на столу. Јели смо их, разуме се,
прстима, заливајући их вином помешаним са водом –
бевандом. Вино помешано са водом: знате ли да су Грци
мислили како се тиме разликују од оних које су називали
„варварима“ и који, осим тога што су говорили неким
неразумљивим језиком, нису мешали вино са водом, већ су

30
га пили чистог? Помиње се то негде код Хомера, а ако не код
Хомера, оно код Херодота. Није важно. Важно је да је
Капетан, док смо ми сладили сарделе, започињао још једну
од својих прича из које је почела да се помаља фигура
извесног доктора А., иначе митске личности острва, који је
могао да поједе сто „срђел“. И као што Капетаново
припремање разноразних рибљих гозби као да је – а да он о
томе појма није имао – изашло из Хомера, тако је и тај
доктор А., а да Капетан о томе такође појма није имао,
изашао право из Раблеа, јер би он, одмах пошто би смазао
стотину „срђел“, испразнио и једну овећу корпу пуну
смокава. О вину, прича је ћутала.
Сви смо пажљиво слушали Капетанове приче које су час
биле бајања која треба да припомогну да гозба буде не само
гастрономски него и потпуни трансцендентални доживљај, а
час бескрајне епске приче о сличним гозбама из прошлости
и њиховим учесницима који су одавно променили светом, и
сада су искрсавали пред нама као древни јунаци
гастрономских подвига каквих више нема, пошто су они, на
своме путу од прошлости до данашњих дана, добијали све
веће и све више задивљујуће размере. Хтео сам да те приче
што дубље урежем у сећање, како Капетанове гозбе не би,
временом, изгубиле своју опипљивост и почеле да лебде
негде на несигурној и расплинутој граници између памћења
и заборава, на којој лебди највећи део онога што нам се у
животу догодило, оклевајући којој ће се страни приволети.
Узаман. Капетанова мала предавања из народне
ихтиологије о животу и лову риба, његове епске приче о
некадашњим гозбама и њиховим јунацима, ишчилеле би
заједно са укусима који су тако пријатно узбудили наше
густативне папиле. Сутрадан ујутро, покушао бих да у себи,
а понекад и гласно, поновим неку од његових дугих,
завојитих а често и незавршених реченица у којима су се
неке теме појављивале, нестајале и поново искрсавале, али
све чега бих могао да се са извесношћу сетим била је понека
реч, или неки обрт који нас је претходне вечери задивио
својом сликовитошћу или својом језгровитошћу.

31
 Капетан је био непоновљив. Његове реченице биле су
његове реченице, не само по своме садржају, него и по боји
гласа којим су биле изречене, по покретима тела који су их
претварали у жива бића. Од свега тога, могу јасно да се сетим
једне једине речи: глагола „поуљити“, који никада раније, а
ни никада касније нисам чуо. Кад год бих се и сам послужио
том речи, видео сам поред собом Капетана како седи на
малој столичици крај огњишта, управља оним што се на
граделама збива и прича своје приче од којих још могу да
некако дозовем у сећање његов глас, начин на који је он
изговарао неке речи, боље рећи како их је пуштао да изађу
из „ограде зубне“, како се то каже код Хомера. Опет Хомер.
Али Капетан је по свему био хомерска личност, и мислим да
сам, слушајући га, разумео шта је Хомер хтео да каже својом
сликом.
Тако је то трајало, од једног до другог лета. Капетана сам,
у ствари, познавао само онаквог какав је он био за време
лета. Како се мењају годишња доба, тако се мењају и људи:
један човек друкчији је ујесен, друкчији преко зиме,
друкчији на пролеће. Капетан је за мене постојао само у
своме летњем облику. Нисам могао, а нисам, признајем, ни
покушавао да га замислим на јесењој киши, или у затвореној
и загрејаној соби. Шта би тада било са његовом енергијом?
Можда би се притајила, и чекала лето да се поново разбукти?
Не знам.
Једне године, једног од последњих дана лета, када је јесен
већ почела да се осећа у ваздуху, у сунцу које је престало да
се устремљује на нас својом жестином и својом врелином и
почело да нас благо милује по кожи која ће за коју недељу,
за који дан, бити покривена јесењим и зимским тканинама,
док смо седели у кафаници одмах крај риве уз коју је
пристајао онај једини брод који је долазио до удаљеног
острва, пијуцкали подневну кафу и лозовачу, Капетан ми је
рекао да за који месец одлази у пензију. За тренутак, стао ми
је дах, а чашицу лозоваче коју сам кренуо да принесем
устима, спустио сам на сто. Учинило ми се немогућим да ће
сада све почети да се примиче своме крају, да Капетан више

32
неће сваке вечери дочекивати једини брод, да – нисам смео
ни да помислим чега све још више неће бити. Он је за мене
био нешто налик на вечност, која мирује, која се не мења,
али тада се време покренуло, почело је да продире у ту
вечност, да је нагриза, да носи са собом њене комаде које је
успело да захвати и понесе незнано куда.
Када сам следећег лета дошао на острво, Капетан је био
на риви, али без службеног качкета на глави и без еполета.
Са качкетом и еполетама био је један други, млађи човек, не
више „капетан од порта“, већ само шеф лучке испоставе.
Капетан је сада био само један међу онима који су дошли да
дочекају неког или нешто са брода, или су само из
радозналости дошли да виде ко је стигао и шта је стигло из
далеког и великог света. За мало место, долазак брода је
догађај, и Капетан је наставио да учествује у њему, сада само
као докони посматрач. Или је желео да провери догађа ли се
све онако као што се догађало док је он био главни учесник
у том догађају?
Поздравили смо се као и раније, само је овог пута тај
поздрав трајао нешто дуже него некад. Раније би ми само
стегао руку, а другом би ми показао да пожурим и не
задржавам сувише путнике који су иза мене чекали да се
искрцају, и брзо се враћао својим дужностима „капетана од
порта“. Сада тих дужности више није било, могли смо нешто
дуже да се рукујемо, па чак и загрлимо (што је иначе
остајало за касније, када се сви искрцају с брода), јер брод
више није захтевао његову пажњу и бригу.
И – смањио се. Као да је са њега нешто спало. Био је
срдачан, покрети су му били широки и размахнути као што
су увек били, али нешто је отишло. Напустило га. Напустио
га је – знате шта?-Хомер. Све се наставило као и раније, и
разговори, и гозбе, и рибе које се пеку и које треба с времена
на време „поуљити“, али нешто је било отишло. Напустило.
Њега, а и мене, ако добро размислим. Њега Хомер, а мене ко
зна шта.

33
 ДВЕ ПРИЧЕ О РИБАРИМА

Прича о рибару који је знао где станују рибе

На малом и забаченом острву насељеном углавном

рибарима и виноградарима, први август се слави као дан
Светог Петра, заштитника рибара. Симон Петар, први човек
кога је Исус узео за свога ученика, јесте био рибар, и ако су
хтели да имају свога човека на небу, рибари бољег нису
могли изабрати. Само што ће нам сваки календар рећи да
први август није дан Светог Петра рибарског, већ бискупа
научитеља Алфонса де Лигуорија.
Али, свеједно. Важно је да рибари, као и све честите
занатлије, имају свога свеца, да је тај светац добио свој дан,
чак иако је он већ био заузет.
У увалама са импровизованим малим молом уз који су
се могли везати рибарски чамци, и понеком кућом
саграђеном од грубо тесаног камена, сасвим налик на оне
које деца цртају у својим вежбанкама, у којима се држи
рибарски алат, па се због тога зову „магацини“, на тај дан се
од јутра ложе ватре и на граделама се пеку најбоље од риба
које су се тога јутра могле наћи у мрежама, у вршама, на
парангалима са бар педесет, ако не и стотину удица – једном
речи, све чиме се могла уловити риба било је претходне
вечери спуштено у море, и у зору извађено са уловом.
Мирис дима и печене рибе ширио се прозрачним летњим
ваздухом. Тог једног дана у години, море као да је одлучило

34
да буде дарежљиво према онима на које је толико пута знало
да искали свој тврдичлук, свој гнев, своју јарост, и да им
отвори ризнице својих дубина. И сам Посејдон био је ту
негде у близини и благонаклоно је посматрао како се госте
ти работници мора којима оно зна да пружи далеко мање
него што је заслужио њихов труд и њихов зној.
Али, нису се пекле само рибе. На дан Светог Петра
рибарског у госте пријатељима рибарима долазили су
виноградари који се нису бавили риболовом и који су, као
свој прилог празничној гозби, доносили понеки пробрани
комад меса и доста вина. За њих, највећу привлачну снагу
тих гозби имале су оне несвакидашње рибе које су се ретко
могле купити на малој рибарници у главном месту на острву;
за рибаре, који живе и другују са рибама, ту привлачну снагу
имало је месо које се није увек могло купити у углавном
празној месарници.
Тако би настала једна мала утакмица: виноградари су се
трудили да гозби код својих пријатеља рибара приложе што
лепши и што неочекиванији комад меса, а рибари да улове
што лепшу и што вреднију рибу.
Једном сам био у таквом лову, дан уочи првог августа,
Светог Петра рибарског.
Био сам у кући једног од најстаријих и најугледнијих
рибара на острву. Пријатељи, који су живели у месташцету
удаљеном од мора у дубини копна, јавили су се сложеном
курирском поштом (телефон је на острву био непозната
справа) којом су се поруке преносиле са једног краја острва
на други, од једне насеобине до друге. Полазећи од куће
пошиљаоца оне су стизале до два расклиматана стола у
једној спарушеној башти која је себе поносно називала
„Buffet Mornar“, па би се онда нашле у продавници свакојаке
избледеле, остареле и заборављене робе, а затим прошле
кроз киоск у коме су се продавале карте за брод који долази
увече и одлази у цик зоре, и одакле полази аутобус који само
што се није распао, који два пута дневно обиђе два
месташцета на острву, чији ће шофер, у пролазу, довикнути
поруку некоме ко ради у пољу украј пута и који ће сигурно

35
видети неког од оних којима је она намењена... На острву,
човек схвати шта значи живети у миру и тишини, без
свакодневног саобраћања са другима.
И тако је, том поштом, стигла порука да ће пријатељи
приложити празничној гозби редак и величанствени комад
меса поручен код познатог месара на копну и који ће, у
бродском фрижидеру, стићи на острво вече уочи празника.
Мој домаћин је ово схватио као мали изазов – да и он
мора приложити гозби најбољу рибу која се може уловити у
водама око острва. И пошто је дан или два размишљао, он
рече своме сину кога је уводио у тајне рибарског заната:
– Бацићемо на шкрпине.
Шкрпина је риба црвене боје, са великом главом, глупим
очима и великим, прождрљивим устима, са перајима пуним
бодљи чији је убод болан, а зна да буде и нимало наиван.
Месо јој је бело, и од ње се на острву прави надалеко чувени
бродет. Живи на каменитом, али и на песковитом дну, где
мирује и чека свој плен.
А биће бачене обичне мреже попунице, мреже (ако се
тако може рећи) за општу употребу, које нису
специјализоване за неку одређену врсту рибе као што су, на
пример, „гавунара“, „ушатара“, „буквара“ или „листарица“,
које већ самим својим именом говоре којој су риби
намењене. За разлику од њих, попунице нису пробирљиве
мреже и у њима се обично налазе рибе свих могућих врста.
Али стари је рекао: „Шкрпине“.
И тако сам, радознао да присуствујем овом сасвим
нарочитом риболову, пошао са њима, оцем и сином да вече
уочи првог августа, дана Светог Петра рибарског, бацимо
мреже у које би требало да се улове шкрпине. Да ли баш само
шкрпине? – мислио сам седећи у чамцу. Највероватније ће
бити свега и свачега, па и понека шкрпина, као што бива у
сваком обичном дану.
Син је био на крми, а отац је седео на прамцу и пажљиво
осматрао обалу острва поред које смо пловили. Онда се у
једном тренутку окрете, и рече сину:

36
 – Стани. Угаси мотор.
Син је угасио мотор и прихватио се дугачких весала.
Стајао је мирно – рибари веслају стојећи – и чекао. Онда отац
рече:
– Управи мало лево.
Син управи прамац чамца мало улево, а онда отац,
пошто је добро осмотрио нешто на обали, рече:
– Завези седам пута.
Када је син одвеслао својих седам завеслаја („вогада“,
како се каже на језику рибара), отац му даде знак руком да
стане. Опет је осматрао преко руке испружене ка нечем на
обали, а онда показа правац у коме треба управити чамац, и
рече:
– Завези шест пута.
Операција се поновила још једном или два пута, а да ја
ништа нисам разумео. Тек када смо се вратили кући, син ми
је објаснио у чему се састоји ова необична народска
терестричка навигација коју је његов отац упражњавао.
Чамац треба управити тако да се, посматрано из њега
„поклопе“, како кажу рибари, односно доведу у коњункцију,
како бисмо ми нешто научније рекли, два упадљива
предмета на копну – рецимо, један високи бор и димњак на
крову једне куће, или врх неког брдашцета и звоник једне
цркве – и тако добије правац у коме треба веслати:
„покривени смер“, како то кажу уџбеници навигације. После
одређеног броја завеслаја, чамац се управља у другом правцу
који је такође одређен двема упадљивим тачкама на копну,
и тако се, кривудајући, долази до тачке на којој треба бацити
мреже у море.
По себи се разуме да се све то могло извести и много
једноставније. Исто што су радили отац и син радио би и
навигатор на неком броду својим инструментима:
компасом, шестаром, троугловима и угломером и с много
мање кривудања довео би брод тамо где треба. Али отац и
син радили су то далеко сликовитије, па се чинило да је више
реч о враџбини него о навигацији. И јесте била реч о

37
враџбини, јер ова сложена навигациона упутства била су
тајна у коју је био упућен само мали број најугледнијих
рибара, ако и нису била власништво само једног човека који
их је наследио од свога оца и која ће пренети своме сину.
Стигли смо, дакле, до тачке на којој је требало бацити
мреже у море. Отац је узео крај мреже, и покретом толико
природним и толико чедним да се готово није приметио,
начинио је њиме знак крста на палуби чамца, и почео је да је
спушта у море.
Признајем да сам био помало сумњичав према свему
томе. Није био проблем да се чамац доведе до једне одређене
тачке, већ да ли је та тачка и место, „пошта“ како кажу
рибари, где, на дну, пребивају или се скупљају шкрпине које
смо кренули да уловимо? Да ли је за проналажење те
„поште“ било потребно и неко друго знање, а не само
познавање правца и броја завеслаја?
Сутрадан смо, у само свитање, кренули да извадимо
мреже из мора. Стигли смо до тајанствене тачке до које нас
је отац јуче био довео, и почели да извлачимо мреже.
Био сам устрептао од нестрпљења и од неизвесности, али
када је мрежа почела да се помаља из мора, у њој су биле
саме шкрпине.

Прича о рибару који је могао да чује рибе

Од свега што је имао на себи, једино што сам запамтио

била је плава беретка. Вероватно зато што на том малом и
забаченом острву нико осим њега није носио „бере Баска“
(како ће га назвати Црњански), али и зато што се имао утисак
да га никада није скинуо са главе. Уштављен од зноја и
избледео од сунца, тај бере одавно је изгубио своју плаву
боју, и само је чекао тренутак када ће се коначно распасти.
Друга ствар коју сам упамтио био је његов начин говора.
Право рећи, он и није говорио. Из његових устију куљала је
незадржива бујица звукова, и све што се међу њима могло

38
разабрати биле су псовке. Друге речи – ако их је и било —
или су потонуле, или никада нису ни изрониле из мутног
тока гласова помешаних са капљицама пљувачке којима је
он немилице прскао све око себе.
Једне вечери, у време ноћи без месечине, мрака, он се
нашао са нама у чамцу којим смо се спремали да одемо,
бацимо мреже, и уловимо нешто срдела. Шта ће он са нама?
– питао сам се, али ако рибарима са којима сам често
одлазио у лов он није сметао, нити им је његово присуство
било необично, зашто би мени било?
Неће проћи дуго, и постаће ми јасно зашто је он пошао
са нама.
После краћег договора, док су се мреже из магацина
пребацивале на прамац чамца, договора у коме је он водио
главну реч, па су из бујице гласова коју је испуштао искакале
не само псовке, него и имена увала и ртова на острву,
кренули смо. После отприлике једног сата пловидбе, стигли
смо до места које нам је он одредио као место на коме ће се
бацити мреже.
Мреже у мору, разместисмо се по чамцу. Неко је седео и
ћутао, неко је упалио цигарету и пушио, неко се покрио
платненом блузом и испружио на даскама за седење, неки су
тихо причали међу собом. Али смо сви мислили о једном:
срделе су биле негде далеко и дубоко, и хоћемо ли имати бар
мало среће да се оне нађу у нашим мрежама?
Чекали смо.
Наш нови сапутник је, зачудо, ћутао, и усредсређено је
гледао некуд ка пучини, у мрак. Разговор је утихнуо,
цигарете су се попушиле, и када је неко кренуо да запали још
једну, наш сапутник га је зауставио заповедничким
покретом руке који је значио да у чамцу од сада мора да
влада апсолутна тишина, коју ни звук паљења шибице не сме
да поремети.
Мало затим, он се нагао преко ивице чамца, као да чека
неки знак који ће доћи из мора. По цену да будем строго
опоменут, нагао сам се и ја. Али ништа није долазило из

39
мрачног и немог мора које је мирно, свом својом огромном
тежином, лежало на дубоком дну.
Ипак, сумње није могло бити: наш сапутник чекао је да
му се море огласи.
И оно му се огласило. У једном тренутку, он се усправио,
као муња брзим покретом окренуо се према нама који смо
непомично седели у чамцу, и махнуо руком: извлачите
мреже!
Скочили смо на палубу чамца и почели да извлачимо,
везане једну за другу, дугачке и високе мреже са малим
окцима, таман толиким да се у сваки од њих може уловити
једна срдела. Мреже тамне као море из кога су полако
излазиле остављајући за собом капи воде.
А онда смо, одједном, осетили њихову страховиту
тежину, која нас замало није повукла са палубе што се
нагнула према њима.
Оне су биле пуне.
Тако пуне мреже никада још нисам видео – готово да није
било окца у коме се није копрцала једна срдела. Извлачили
смо их полако, са напором који је црпео последње делиће
снаге из руку, а кичма се повила као напети лук. Срделе у
њима весело су светлуцале као украси на божићном дрвцету,
или, боље, као звезде на ноћном небу далеко изнад нас.
Звезде на небу и рибе у мрежи, ето једног величанственог
призора, али ми нисмо имали времена за поетична сневања,
нисмо имали времена ни да за тренутак подигнемо поглед ка
небу. Требало је извлачити и извлачити мреже којима, у
мраку, нисмо могли да видимо крај, и које су нас, у тренутку
неопрезности, зачас могле одвући у море.
А онда сам, крајичком ока, приметио да се наш сапутник
усплахирио. Скакао је по чамцу, махао рукама, псовао, а
између две псовке могла се разазнати једна реч: „Вуци,
вуци...“ Као да су те рибе које су се уловиле у наше мреже,
то огромно и још невиђено јато срдела које смо извлачили из
мора, биле његово дело и као да их је он довео нама у мреже.

40
 И биле су. Јер он не само што је знао где ће се то јато
наћи, већ је и знао када ће оно почети да се полако диже ка
површини и створи се у мрежама које су га чекале. Како је
то могао да зна? „Чуо сам их! Чуо сам их!“ почео је да виче,
и те су речи изненада изрониле из лавине нераспознатљивих
звукова, разговетне и јасне, као победнички крик, урлик
радости и ликовања. Нагнут преко ограде чамца над мрачно
и непрозирно море, он је чуо како се срделе из дубине
приближавају нашим мрежама и улазе у њих.
Какав је то звук био, звук који нико други није чуо, није
могао да чује? Можда је то био неки необични шапат какав
понекад зна да се чује на мору? А можда уопште то није био
звук, већ нешто друго, неки дрхтај који је дотреперео из
дубине и који се није обраћао само људском уху, већ читавом
телу што се нагло ка мору, препустило се мору чекајући
поруку коју му је упутило то густо јато риба које су пливале
у мраку, вођене ко зна каквим силама и упућене ко зна коме
циљу, јато које су наше мреже пресреле?
Извукли смо мреже на палубу чамца, сели да одахнемо и
запалимо цигарете. Сви смо гледали у нашег сапутника, неко
га је потапшао по рамену, а он је, он који је био у дослуху са
морем и његовим становницима, за кога су неме рибе
проговориле, још једном је рекао, тихо, као да се обраћа
уловљеним рибама у мрежама на прамцу: „Чуо сам их... чуо
сам их.“ И, као да је чудо оног што се догодило прошло,
запали цигарету и поново се препусти бујици једва
разазнатљивих псовки и неразумљивих речи неког
полунемуштог језика који ни он баш није добро знао.

Envoi

Увек и изнова, дивимо се онима које је природа узела под

своје, и обдарила их да живе у дослуху са њеним тајним и
скровитим силама.

41
 Додатак: једно необично рибарско приговарање

У поморском музеју у једном граду на Јадрану видео сам

модел – како каже месингана плочица са основним
подацима о експонату – „омишког рибарског брода из 16.
ст.“
Посетилац не може а да не помисли како се у том истом
веку Петар Хекторовић са своја два рибара и једним дечаком
упутио у рибарење које ће овековечити у Рибању и рибарском
приговарању. И њихов рибарски брод могао је бити сасвим
налик на овај у музеју.
Али то није једино што изложени модел рибарског брода
из 16. ст. чини занимљивим. Када га прође литерарни усхит,
посетиоцу падне у очи и нешто друго: тај брод као да је јуче
саграђен у неком бродоградилишту на Јадрану, којим још
увек плове рибарски бродови истоветног облика, и зову се
„леути“. Како су се звали у Хекторовићево време, не знамо.
У Рибању се каже само: „плав“.
Кренимо даље. Када би се тај модел из музеја увећао
колико пута треба, поринуо у море и запловио међу другим
рибарским бродовима, нико не би приметио, бар не на први
поглед, да он долази из другог времена и да је четири стотине
година старији од њих.
Чекајте мало, рећи ће читалац. Шта ћемо са посадом?
Хекторовић и његова два рибара морали би кад-тад да
проговоре, и тада би се одали.
Да ли би се одали? Ослушнимо их мало како говоре у
Рибању. Хекторовић каже да су спремили брод, арбор и
јидро, тимун, аргутлу и сидро. Ко би приметио да они долазе
из 16. века, а не са неког мало удаљенијег острва на коме су
се сачувале неке старе речи, где је „јарбол“ остао „арбор“, а
„аргола“ – „аргутла“, док остала бродска опрема има имена
којима се и данас користимо.
Хекторовићеви рибари говоре и о томе како су понели
сав потребни рибарски алат: ости, кањченицу, побук –
додуше, он се за ових четири стотине година које нас деле од

42
Рибања претворио у „буц“, али га то није одвело преко
границе препознатљивости – и, за сваки случај, један „колач
од камика“, расечени прстен помоћу кога се ослобађа мрежа
која је „задила“ за неки камен на дну. Мрежа још увек зна да
„задије“, „колач“ је остао „колач“, само што више није од
камена, него од гвожђа. А што се „камика“ тиче, код
Палагруже још увек постоје Камик од оштра и Камик од
трамунтане, два оточића који чувају ту стару реч углавном
изашлу из употребе.
И онда су, тако добро опремљени, наши рибари кренули.
Рибарили су мало, а онда се подигао „сморац“, ветар који се
већ одавно зове „маестрал“, иако се његово старо име није
сасвим изгубило и може се наћи у понеком приручнику
поморске метеорологије. А у својој посланици Николи
Наљешковићу, Хекторовић помиње и неке друге ветрове
који су се сручили на брод којим је бежао од турске најезде:
југо, оштрин, гарбин, буру... Они и данас дувају под истим
именима, и ко би могао да му пребаци како говори неким
необичним језиком и упита га одакле долази?
Да се склоне од јака сморца, Хекторовић и његови
рибари „сургали“ су се у једној рибарској лучици у којој су
се неки рибарски бродови из 20. века већ били исто тако
„сургали“, тј. усидрили.
Није требало много, па да у тој „најлипљој луци“ почне
разговор о рибарењу и улову. Имена риба добацивана су са
једног брода на други: озубатац, шкарпина, комарча, салпа,
врана, шараг, арбун... Нису биле заборављене ни „јежине“,
чија је укусна икра наранџасте боје вековима нека врста
сиротињског кавијара.
На кају, више се није знало ко се из кога века нашао у тој
рибарској луци, на чијем је улазу време стало, као што су
стали и таласи од маестрала које је јаки сморац доводио са
пучине.

43
 ЧЕТИРИ ПРИЧЕ О ТИШИНИ

Увод

Приче о тишини? упитаће се читалац. Зар се о тишини

уопште може причати? Сви речници у које сам погледао,
слажу се у једном: тишина је одсуство звука. И
употребљавају исту реч: „одсуство“. Само Литре опрезно
додаје: „lе silence des bois, des tombeaux, etc.“ Не каже
постоји ли међу тим тишинама и нека разлика. Постоји само
да су све оне „одсуство“. Absence.
Под „тишина“, Вук каже: „die Stille, silentium.“ Нема
ниједне изреке – којих је Рјечник иначе пун, и које је
уживање читати – о тишини. Нико није ништа рекао о
тишини, јер се о њој изгледа и нема шта рећи. Штавише, о
њој се и не може говорити. Она је за све „одсуство“, а о
одсуству се не говори. Она је празнина. Ништа.
Па ипак, то „ништа“, „одсуство“ и те како зна да понекад
буде испуњено, и да буде не само одсуство, него и присуство.
Ево четири примера.

Тишина у Горњаку

Једног летњег дана нашао сам се у Горњаку. Ходали смо

по планинама, и онда свратили у манастир. Иако је био дан,

44
сви смо – или се бар мени чинило да је тако – у себи
понављали по неки стих из Ноћи у Горњаку, пошто ништа
друго о Горњаку и нисмо знали. И за дивно чудо, све је било
баш онако како је то „бесмртни Ђура“ описао. Једном бар,
стварност није оповргла поезију и подсмехнула јој се. Могли
смо уживати до миле воље.
Одмах подно манастира текла је Млава. Оставили смо
ствари у порти и пожурили на реку, привучени бистром
водом која је морала бити и хладна, а шта је лепше од
прозрачне, свеже воде у летњи дан, међу планинама које се
као џиновске сенке уздижу на обзорју?
Ходали смо дуж реке, која је овде била једва нешто више
од потока, тражећи неко место на обали са кога бисмо јој
могли прићи сасвим, спустити се на колена и загњурити
лице у провидну и хладну воду и пружити руке ка дну које
нам се чинило да је ту, на дохват.
И тада се нешто догодило.
Изненада сам приметио да више не чујем гласове око
себе, а ни шум реке. Подигао сам поглед, и видео да се усне
мојих сапутника мичу, али да никакав звук не излази са њих.
Негде високо, летеле су неке птице, али се ни њихови
гласови нису чули. Тражио сам погледом још нешто што би
могло да се огласи неким звуком, али није га било. Изнад нас
је било светло небо, а око нас мук. Мртав.
Гледали смо се, и нико се није усуђивао да начини неки
покрет, као да нам је нека непозната сила пуна претње
одузела и моћ говора, и моћ кретања, и створила око нас
простор пун хладне светлости, налик на коцку леда у којој
смо се одједном нашли затворени. Стресли смо се од зиме.
Можда је стварно изненада захладнило, или је то страх почео
полако да расте у нама, страх да ћемо остати заувек
заробљени у том леденом кристалу у коме нећемо моћи ни
да се довикнемо, ни да приђемо један другоме?
Не знам колико је времена протекло тако. Можда пет,
можда десет минута, можда само минут: небо над нама било
је исто онако светло као што је било када смо открили да се

45
налазимо у простору мртве тишине. Као и све друго, и време
је било стало.
Тада се један од нас одлучио. Начинио је један корак, па
још један. Полако смо и ми пошли за њим. После неколико
корачаји, све је опет било по старом. Зачуо се шум реке,
гласови птица, а онда смо се и ми осмелили да проговоримо.
Не знам више ко се први одлучио да каже нешто, и шта је
рекао. Вероватно нешто сасвим обично, али тишине више
није било. Осврнули смо се да видимо где смо то били.
Ништа нам, међутим, није указивало на то да је иза нас остао
простор апсолутне тишине – само окука, на којој је река
променила свој правац, а онда наставила. Ко би се усудио да
се врати, и нађе се још једном у мртвој тишини, чију
невидљиву границу тек што смо били прешли?
Вратили смо се у манастир, узели своје ствари, и
наставили наш пут. Годинама касније, дознао сам да сељаци
из околине зову то место на окуци Млаве „Тишина“.
Die Stille, silentium, Absence.

Свети Лука на Ластову

Од свих тридесетак цркава – колико их има на Ластову –

црква Светог Луке је, ако не најстарија, најзабаченија, а
можда и најзапуштенија. До ње се стиже узаном стазом која
се одваја од главног – сада асфалтираног, а до недавна
немарног пошљунченог – пута који води од места Ластово до
малог пристаништа Убли. Треба унапред знати где се та стаза
одваја, јер ништа лакше него не приметити једва прокрчену
шикару, која се крчи једном годишње, пред дан Светог Луке,
када се у цркви служи служба, да се онда запусти до следеће
године.
Иде се уском стазом која вијуга кроз шуму између
ниских борова и преко камења, при чему се не једном морате
сагнути како бисте прошли испод неке гране која се надвила

46
над стазу, и онда, после око четврт часа хода, одлазите до
малог пропланка на коме је црква.
Није она увек била тако изгубљена у шуми. Старији
острвљани још увек памте да се она налазила на некадашњем
главном друму од Ластова до Убли, чије се велике камене
плоче прекривене маховином могу назрети у густој трави у
коју су зарасле. Пут је био намењен мазгама, магарцима и
људима који су са њима ишли пешке. Када су дошли
аутомобили и камиони морао се просећи нови пут, а стари
је препуштен забораву и шикари.
Црква је мала, на њене камене зидове са слепим
аркадама нахватали су се лишајеви, дрвена улазна врата
једва се држе на шаркама и брави која се једном годишње
откључава и одмах закључава. Тешко бисте могли проћи
кроз њих а да се не сагнете, али она је грађена – како у својој
књизи Ластовски споменици каже Цвито Фисковић,
знаменити археолог и историчар уметности – у XI веку, када
су људи били много нижег раста него што смо ми данас. А
сумњам и да бисте у њој могли стајати сасвим усправно.
Све у свему црквица је мала, више него мала, и сасвим
заслужује да јој се обраћамо са диминутивом, али је зато
лепа. Грађена је у време када су неимари поштовали камен
и нису хтели да га по сваку цену представе као нешто друго,
па има чисту лепоту камена кога су алатке тек додирнуле и
спремиле за грађење. Једном речи, нити она смета биљу што
је окружује, нити то биље смета њој.
Али до Светог Луке нисам долазио да бих медитирао о
камену, иако он даје сасвим довољно грађе и подстицаја и за
таква сневања. Долазио сам зато што је црквица окружена
тишином. Кад дођете до ње, утихну звуци с копна и звуци с
мора, престану да се чују аутомобили који, додуше не
сувише често, пролазе друмом, и бродови који понекад
прођу каналом између Ластова и Корчуле. С времена на
време, зачује се нека оса, зацврчи неки црвчак, на некој
биљци једва чујно заклепеће сува и празна махуна, тек да би
тишина била дубља и гушћа.

47
 То је нека топла и мека тишина која се спушта на вас, да
вас обујми као загрљај, да вас вида као неки стари и давно
заборављени мелем. Привијали смо га на наше душе, у
ранама од хаоса звукова који нас нападају са свих страна,
сурових звукова без мисли и осећања. И та оаза тишине око
малешне цркве чија се врата отварају само једном годишње,
била је кутак неког другог света који се заштитнички
склопио око нас и заклонио нас густишем свога биља.
Die Stille, silentium, Absence.

Тишина ластовских поља

На први поглед, Ластово личи на давно угашени вулкан.

По томе се упадљиво разликује од већине јадранских острва
која израњају из мора и понекад знају да личе на огромне,
али незлобиве становнике дубина што се одмарају плутајући
на површини и допуштају нам да видимо њихова мање или
више заобљена леђа.
Ластово је друкчије. Оно се нагло издиже из мора, а
његове стрме, устремљене обале делују смркнуто и
негостољубиво, опомињуће, па чак – нарочито у сумрак — и
претеће.
Путник се са брода искрца у малом пристаништу, и крене
завојитим путем по ивици стрмени, да се у једном тренутку
нађе на самом њеном хрбату, са кога ће убрзо скренути низ
другу страну стрмени и наћи се у долини.
Долина је уска и дугачка, на једном њеном крају
степенасто се спушта место – или „село“, како га мештани
зову – Ластово. Али „спушта“ није права реч, пошто се „село“
у ствари успиње уз обронак једног од брда која окружују
долину: најстарије његове куће налазе се при самом дну
долине, и како кренемо уз обронак, наилазимо на све новије
и новије градње. Тек на самом врху пашће нам у очи две
нешто старије куће. Једна је готово срушена, од ње су остали

48
само зидови између којих џикља свакојако дивље и
неукроћено биље.
Судећи по ономе што је од ње остало, та кућа је некада
морала бити лепа, али су је власници одавно заборавили, као
што је и „село“ одавно заборавило њихова имена.
Друга је у сасвим добром стању, али су капци на њеним
прозорима најчешће затворени. Мештани је зову „палац“,
али ће мало ко знати ко су његови власници. Рећи ће вам
описно: „То су неки који живе“ – и махнуће руком према
некој неодређеној даљини у којој живе власници који,
очигледно, и када дођу у своју кућу, и отворе капке на
прозорима, не живе животом „села“.
Својим положајем на самом врху обронка, те две куће
учине нам се да показују и положај њихових власника у
друштвеној хијерархији „села“. Али, као и увек, оно што нам
први поглед каже, вара. Као што сам већ рекао, праве, старе,
патрицијске куће не налазе се на врху, већ у дну „села“ и
треба их потражити погледом пошто су заклоњене кућама
које су почеле да се граде када је „село“ кренуло узбрдо.
Односи у простору не морају бити и верна слика односа у
друштву.
Преварило вас је и нешто друго. Оно за шта сте мислили
да мора бити сурови вулкански кратер, показује се као
дугачка и плодна долина. Земља у њој је сува и песковита.
Засађена је виновом лозом. Путник оставља за собом куће на
дну „села“, и последњу људску насеобину – гробље, и нађе се
међу виноградима који су испресецани стазама што се секу
под правим углом. Ситна, песковита земља топла од сунца
греје му стопала. Било би светогрђе не ићи бос по њој.
Неће проћи много времена, и учиниће му се да полако
зарања у неку благу тишину, која се склапа око њега,
додирује га, а непомичан ваздух постаје густ и може се
осетити на кожи. Као да је закорачио у неко језеро. Његове
обале су обронци око долине, оно је испуњено тишином као
водом, и он хода по његовом дну.

49
 Баци ли поглед уназад, приметиће како су куће у „селу“
занемеле. Звукови људских живота више не могу да допру до
њега. Можда се у тим кућама и нешто збива, можда се неко
довикује са неким, можда се неко гласно свађа са неким. Али
то више не постоји. Постоји само језеро тишине у које
путник све дубље и дубље закорачује, под небом блештавим
од сунца које се полако спушта ка залазу иза једног од
обронака.
Die Stille, silentium, Absence.

Тишина на мору

Из Корчуле смо испловили једног ведрог летњег

поподнева. Прошли смо поред острваца између Корчуле и
Пељешца, и код рта са смешним и веселим именом Ражњић,
скренули смо на југозапад, ка Ластову које се на хоризонту
видело као громада од камена изникла из мора. Време је
било тихо, сунце је почело да се полако клони ка залазу, а
површина мирног мора светлуцала је под његовим већ косим
зрацима.
Мотор је – бонаца је била потпуна, па се није могло
једрити – радио спокојно и равномерно, тако да нам се чинио
тишим него што је у ствари био. Ми смо седели у кокпиту и
ћутећи пратили погледом сунце на његовом путу ка
хоризонту, велики, сјајни круг на чистом небу без иједног
облака.
У пловидби, такви тренуци створени су за опуштање, у
њима ваша душа почиње да лебди негде између мора и неба
и – ако се тако може рећи – спира са себе све наслаге које је
живот на њу наталожио. Тек да нечим запослим ту своју
душу, покушао сам да се сетим Бодлеровог calme plat, grand
miroir de mon desespoir!“, али откуд „desespoir“ у овим
тренуцима бистрине и спокоја?
На хоризонту, нека скрама облака почела је да се
постепено навлачи преко сунца. Није у томе било ничег

50
претећег, само је опомињало да сутрашњи дан може бити
ружан. Али чак и да је било неке озбиљније претње, за који
сат наћи ћемо се безбедно везани и усидрени у малој
рибарској лучици на Ластову, па би мало ружна времена, уз
неку кап кише, добро дошло после врућих дана. Тако смо без
узбуђења пратили ту скраму облака што се навлачила преко
сунца које се спуштало ка апсолутно равној црти хоризонта.
Били смо већ на пола Ластовског канала, када
приметисмо да је звук нашег мотора једини звук који се
могао чути. Ниједног другог брода није било на видику, у
каналу којим увек прође бар неки рибарски чамац, или неки
мали теретни брод који би звук свога мотора помешао са
звуком нашег. Није било чак ни малих бродова на једра који
се у то доба дана упућују ка неком сидришту. Били смо сами.
Скрама облака, дотле само у даљини, почела је полако да
нам се приближава, постајући ретка магла у коју ћемо сваког
часа упловити. И није прошло много, када смо се нашли
ухваћени у њој. Нисмо више видели ни Корчулу иза нас, ни
Ластово испред нас. Не видећи ништа око себе, могли смо
сатима да пловимо у круг, и да не стигнемо нигде. Неко
предложи да се посаветујемо са картом и компасом. Али
како, с обзиром да смо се налазили у каналу између два
острва, тешко да је било опасности да сатима, па и данима,
пловимо у круг, један предложи да пловимо управљајући се
према таласићима лаког југа који су се набирали на мору.
Ако будемо држали правац тако да нам они увек долазе под
истим углом, стићи ћемо на Ластово. И, да учини своју
замисао што очигледнијом, он кажипрст једне руке повуче
кроз ваздух правцем којим смо пловили, а кажипрст друге
правцем ветра који тек што је почео да се осећа, све док му
се прсти нису додирнули у тачци у којој су се та два правца
укрстила.
Схватисмо то као лепу игру, а можда и помало вежбу из
вештине навигације.
Већ смо увелико били у магли, све гушћој, када наш
мотор изненада стаде. За тренутак нам се учинило да се са

51
њим нешто догодило, што би наш положај учинило нимало
пријатним. Али тада један од нас признаде да га је он, ко зна
зашто, у тренутку неког необичног надахнућа, угасио.
Завладала је потпуна тишина. Требало нам је мало
времена да се навикнемо на њу. Осим таласића долазећег
југа, око нас је све било непомично. Помислих да је тако
морало бити и на бродовима на једра, у страшним
екваторијалним тишинама, када су морнари, онемоћали од
врућине, лежали исцрпљени на палуби, чекајући и најмањи
дашак ветра који никако није долазио.
Били смо увучени, усисани у тишину као у огромну балу
памука. У таквим тишинама и из таквих измаглица израњали
су аветињски бродови са мртвом посадом: учинило ми се да
ће се један од њих сваког часа појавити и пред нашим
прамцем. Појавиће се и неко морско чудовиште. Појавиће
се... појавиће се све оно о чему смо читали, што нам се
јављало у ужасним дечачким сновима. А шта би било да и
сами заувек останемо у овом јастуку магле, брод-луталица
који плови незнано куда?
Седели смо у кокпиту нашег брода низ чији су бок тихо
клизили таласићи благог југа, свако од нас нагнут над своја
сневања о мору. А сви ми, зар не, имамо у себи неко море
које нам долази из најдубљих снова?
Први коме су досадила сневања упалио је мотор, и ми
смо наставили да пловимо, пазећи на угао под којим нам
долазе набори од југа на мору. Измаглица је била све
прозирнија, и није прошло много када смо пред прамцем
угледали стрме хриди Ластова. Наша навигација није била
рђава, вежба је успела.
Die Stille, silentium. Absence.

Envoi

О Тишино, раскоши овог света који се оглашава хаосом

дивљих звукова!

52
 ДВА ОГЛЕДА О СТИДУ

I
Улични свирачи

Једне вечери, кроз вреву једне од главних трговачких

улица града, изненада су се однекуд пробили умилни звуци
Eine kleine Nachtmusik. Из чисте радозналости, пошао сам да
видим ко то свира Моцарта у улици пуној скупих радњи
којом владају трговци што продају и купци што купују и који
су излазили из радњи које тек што ће почети да се затварају.
Наишао сам на групу људи које је такође привукла
Моцартова музика, окупљених око три младе жене,
виолинисткиње, које су стајале за својим пултовима са
нотама и свирале, наизглед не хајући низашта осим за
музику.
Помислих како би се од тога, музике и свирача у улици
којој они очигледно нису припадали, могао да се начини
мали и дирљив литерарни комад, песмица у прози о
истанчаном свету уметности и грубом свету трговине.
Али, догодило се нешто друго.
Како су свирале те младе жене? Не бих знао рећи колико
добро, али рђаво – ако се њихово свирање упореди са
свирањем других уличних свирача који се могу наћи готово
на сваком углу прометних шеталишта – сасвим сигурно
нису. Било је у њиховом свирању нечег чега има само код
правих уметника. Било је нечег школованог, и нечег што

53
можемо назвати неодређеним именом душе, предавањем
једном музичком комаду, улажењем у његове тајне које нам
откривају и тајне нашег живота.
Заједно са још неколико пролазника, застао сам и слушао
свирање те три виолинисткиње. Није нас било много.
Противно утопијским заносима естетичара, већина људских
душа није способна да се одазове позиву велике уметности,
и Моцартова музика као да је заиста, а не само
метафорично, с неба пала у улицу трговаца и њихових
купаца, заједно са младим женама које су је донеле као дар.
Све око нас постало је друкчије – „лепо“ је прва реч која ће
нам пасти на ум, али је она сувише оптерећена
уображеношћу и лажним сјајем, и за оно што су нам три
младе жене пружиле „чаролија“ би била поштенија,
скромнија и приснија реч. Али, свеједно. Ми који смо
застали одазивајући се на позив Моцартове музике, не
хајући за оне који су полазили, оглушујући се о њега, усрдно
смо желели да та чаролија потраје што дуже, да што дуже
боравимо у свету чистоте.
Међутим, Мала ноћна музика почела је да се полако
ближи своме крају, а наши погледи почели су да примећују
ствари у свету из кога нас је Моцарт био за час извео.
Приметили смо како су три младе жене одевене у хаљине
врло укусног кроја, али пажљивом погледу није могло да
промакне како су оне већ заморене од бриге да сваког дана
изгледају као нове. Кратко речено, биле су излизане и
истрошене, и то се утолико више примећивало што су
хаљине у излозима између којих су три младе жене свирале
биле раскошније.
Међутим, прави ударац тек је имао да дође. Свет који
називамо стварношћу, одједном нам је показао најружније
што је имао: на плочнику је лежала отворена кутија за
виолину, а у њу су биле бачене што папирне новчанице, што
метални новчићи.
Неко време нисам скидао погледа са тог недвосмисленог
знака сиромаштва и ружноће, са излизане кутије за виолину

54
кроз чију се огуљену поставу могло видети голо дрво, кутије
у којој је почивао инструмент који нам је колико малочас
толико чистоте пружио. Из те кутије избијао је дах очајања
које је три младе жене истерало на улицу. Прави улични
свирачи увек делују помало живописно, као украс, али ове
три виолинисткиње са својом отвореном кутијом биле су
далеко од сваке живописности, и нису биле украс, већ нешто
од чега смо се најежили, што је зјапило пред нама као крик,
као гроб.
Пришао сам кутији, сагао се и пажљиво спустио у њу
једну новчаницу, папирну, пошто би ми звук металног новца
био неподношљив. Нисам се усудио да погледам у правцу
три младе жене које су се припремале да почну да свирају
неки други комад, размењивале ноте, нешто се једва чујно
договарале, дотеривале своје инструменте, не гледајући
неколицину људи које је Моцарт био окупио око њих и који
су већ почели да се полако разилазе.
Сагао сам се, дакле, и пажљиво спустио једну папирну
новчаницу у кутију. Није то била ни дарежљивост, ни
лицемерно поштовање, већ једноставна чињеница да би ми,
као што сам рекао, у том тренутку звук металног новца био
неподношљив, што можда није било лицемерје, али је била
подједнако одвратна себичност. И нисам смео да подигнем
поглед ка тим младим женама. Било ме је стид.
Било ме је стид што је чаролија музике дошла да проси
од мене, уместо да је пружим руку и замолим је да ми удели
нешто из своје богате ризнице.

II
У болничкој чекаоници

На свету има мало ствари досаднијих од пријатеља који

су увртели себи у главу да се брину о вашем здрављу.
Болестан човек највише од свега жели да буде сам са оним
што се збива у његовом телу, а пријатељи као да су се

55
договорили да му у томе сметају и да се, пре оних који су
зато позвани, утрпавају тамо где им није место.
Истини за вољу, ми се понекад више него олако
понашамо према своме телу, и то највећма зато што је
одлазак на лекарски преглед често скопчан са дугим и
заморним чекањима у реду испред разних ординација, а ко
се од нас не боји чекања на чијем нас крају очекује
немилосрдна пресуда о оном што се збива у нама, што је
невидљиво за нас, и што ће доћи као ударац са стране са које
смо га најмање очекивали?
Међутим, има и горих ствари од чекања.
Једног дана, решио сам да попустим наваљивањима свог
упорног пријатеља – највише зато да бих се отарасио
његових добрих намера – и упутио сам се са њим у болницу
у којој су радили његови пријатељи лекари. Ова множина
није случајна. Како је он безмало сваког дана откривао да
болује још од једне болести, његових пријатеља у свету
медицине било је много, и од сваке врсте.
Како смо прекорачили праг болнице, почело је да се
догађа нешто за шта још нисам био свестан колико је срамно.
Мој пријатељ је пришао вратаревој кабини и рекао нешто
човеку у белом мантилу који је седео са неколико
телефонских апарата на столу испред себе и једном свеском
која је очигледно садржавала неке важне податке, пошто су
јој, од честог листања, странице биле изувијане и искрзане.
Нисам чуо, и нисам се, тада још не знајући зашто, усудио
да питам шта је то мој пријатељ рекао. Али по свему судећи
то је била нека тајанствена \ формула, јер је вратар – који се
до тада углавном грубо, не дижући поглед са своје свеске,
извикивао на оне који би му се обратили – са пуно
поштовања одговорио: „Други спрат лево.“
Попели смо се на други спрат, и кренули ходником лево.
И са једне, и са друге стране ходника била су врата,
обележена бројевима. Понека би се отворила, и из њих би
изашла болничарка, или болничар, гурајући колица на
којима је био послужавник са лековима, а можда и са

56
инструментима застрашујућих облика који су до малочас
претраживали крваву унутрашњост људског тела.
Нисам смео да погледам кроз та, за тренутак отворена,
врата – обузео ме је детињски страх од болнице, од бело
окречених соба са високим таваницама у којима, на исто
тако бело обојеним гвозденим креветима, мора да леже
немоћна, обезобличена људска тела из којих се, кроз безброј
цевчица, цеде течности одвратних боја и још одвратнијих
мириса.
Онда је мој пријатељ закуцао на једна врата и, не
чекајући нимало, отворио их. Да ли је из њих дошао неки
одазив на његово куцање или није, не знам. Био је пун
самопоуздања које је требало да остави утисак на мене и
прикаже ми га као неког пред киме се сва врата отварају, и
коме није потребно да сачека позив да уђе.
Нашли смо се у једној соби са великим писаћим
столовима, тешким кожним фотељама и једним сточићем на
коме је било неколико шољица са кафом и једна боца са
вискијем, већ добро начета. У кожним фотељама седело је
неколико лекара у белим мантилима који су говорили гласно
и живахно, сасвим у складу са количином попијеног вискија.
Један од њих био је нешто гласнији и нешто живахнији,
очигледно онај који је доносио коначне пресуде у судбинама
болесника.
Мој пријатељ отвори своју торбу, извуче из ње боцу
вискија, стави је на сто и рече: „Мали прилог.“ Почео сам да
схватам како се купује здравље.
После уобичајених поздрава, питања и распитивања која
су показивала да је мој пријатељ добродошао гост, разговор
се пренео на мене. Више моме пријатељу, који као да је био
један од њихових, него мени, који сам био само предмет,
лекари су почели да објашњавају и разлажу шта се све – на
основу знакова које је оно давало и које сам им ја саопштио
– вероватно збива у моме телу, и шта би требало учинити да
се у њему поново успостави очигледно поремећена
равнотежа.

57
 Најзад, када је у боци на столу остало свега неколико
занемарљивих капи вискија, разговор се завршио позивом да
што је могуће пре дођем у болницу и препустим се њиховој
бризи.
Мој пријатељ и ја кренусмо, истим ходником којим смо
и дошли, ка излазу из болнице.
Био сам смирен и ослобођен неизвесности у погледу оног
што ме очекује, и детињски страх од страшних тајни које се
крију иза затворених врата болесничких соба заменила је
радозналост, па сам слободно завиривао у свака отворена
врата на која бисмо наишли, све док најзад нисмо дошли до
једних која су водила у нешто већу собу. У њој није било
постеља у којима су лежали болесници. У њој су били они
који су дошли да чују истину о својим телима и да дознају са
које стране треба да очекују ударац, и који су седели на
столицама и клупама, чекали и ћутали.
На једном зиду собе налазио се стаклени поклопац који
би се с времена на време отворио, и кроз тај отвор би
заповедничким гласом било избачено неко име. Власник тог
имена устао би, прилазио отвору, добијао неке папире и
излазио некуда.
Било их је много – толико да је било готово немогуће да
сви буду прегледани у истом дану, али они нису губили наду,
решени да сачекају коначну пресуду у стању неке отупеле
равнодушности, без страха и без осећања која су оставили за
собом када су прешли праг препуне болничке чекаонице.
„Чекају да их прегледа онај главни код кога смо малопре
били“, рече мој пријатељ.
И тада, међу свим тим људима који стрпљиво седе на
дрвеним столицама и клупама, са сведочанствима о својим
невољама – што ће се сада можда сажети у једно велико зло
– на листовима много пута пресавијане хартије што у цепу,
што у пластичној кеси из бакалнице, међу свим тим људима
приметио сам једног човека који је седео на једној столици у
углу и спокојно читао неку књигу. Колико дуго већ седи
овде? упитао сам се. Када ће доћи на ред? Која је то књига

58
коју чита? У једном тренутку, он је подигао очи са своје
књиге и наши се погледи сретоше. Његов је био миран и
равнодушан. У моме је био стид.
Јесте, застидео сам се. Застидео сам се зато што сам за
непун час учинио, тачније речено што је било учињено са
мном, оно за шта он можда од раног јутра чека у загушљивој
чекаоници у којој су се стекли сви могући мириси болесног
људског тела. Чека са књигом у руци. У једном тренутку
учинило ми се да бих дао све, само да дознам која је то књига.
У болничкој чекаоници она је била нешто необично: највише
што су други болесници читали биле су новине, изгужване и
већ неколико пута, од дуга времена, прочитане.
Оне су ишле од једног до другог болесника – један би их
дао другоме, а онда устао, протеглио се, прошетао
чекаоницом, и бацио поглед на збивања иза стакленог
поклопца, где су болничарке тихо разговарале, пушиле, пиле
кафу и јеле разне пите из масне хартије, савршено
равнодушне према јадима који су све те људе довели у једну
болничку чекаоницу, као да ће тим погледом смилостивити
силе које управљају човековим животом и смрћу, и
приволети их да учине нешто како би се његово име што пре
нашло међу именима оних који су позвани код лекара, и
његова судбина најзад била решена.
Био сам поштеђен тога, и зато што сам био поштеђен,
стидео сам се. Код Стендала, гроф Моска стиди се важности
свога положаја министра једног кнеза; ја нисам имао
никаквог положаја, имао сам само ничим заслужену
повластицу да ме мимоиђе оно кроз шта су други морали да
прођу, не зато што то захтева лекарска вештина, него зато
што је то однос према човеку који је болестан, немоћан, који
је пружио руку да добије оно мало здравља које се у његовом
телу још могло прикупити.
Као у севу муње, постало ми је јасно колико је та
повластица ружна и прљава. Стајао сам пред вратима
болничке чекаонице непомичан, као укопан. Покушао сам
да поново ухватим поглед човека са књигом, али се он био

59
вратио своме штиву и није више хајао за мене, ако ме је
уопште и био приметио.
„Хајде, шта чекаш?“ чуо сам глас свога пријатеља и
осетио његову руку на своме рамену. Не гледајући ни лево,
ни десно, крадом сам изашао из болнице.

60
 ЗА ШАКУ СМОКАВА

Тих година, фестивали су почели да ничу као печурке

после кише. Било их је свакаквих: филмских, музичких,
позоришних, радиофонских, сликарских и вајарских,
винских и кулинарских, па чак и песничких, а неће потрајати
дуго па ће се појавити и један филозофски.
Уз обилату помоћ власти, којој су фестивали служили
као украс, један издавач организовао је фестивал поезије.
Фестивал је постојао три или четири године, и на њему су се
три или четири пута окупили више или мање пробрани
песници, да би се затим сам од себе угасио као што је и
никао, досадивши властима које траже увек нова и свежа
узбуђења, а и организатору чије су залихе песника почеле да
се исцрпљују.
Фестивал се одржавао на различитим местима. Једном су
песници обилазили градилиште неке још неизумрле
омладинске радне акције, читали своје песме уживајући при
том у доприносу који дају ствари социјализма; следећи пут
би се посветили некој другој, подједнако упечатљивој и
поучној теми... и тако даље.
Током оног у време кога се догодило ово о чему сада хоћу
да причам, песници су боравили у једном летовалишту на
обали мора, и одатле су ишли трагом живота једног великог
револуционарног песника – од места у коме је био рођен, па
преко места у коме је похађао основну школу, све до места у
коме је као учитељ службовао. Сва та места налазила су се

61
по брдима у залеђу, и није било потребно више од сата или
два вожње да би се стигло до њих.
Тако је, једно поподне, фестивал стрпао групу песника у
аутобус, и одвео их у месташце у коме је велики песник
учитељевао у основној школи, пио козје млеко и писао
борбене песме. Прошетали смо уским улицама између кућа
од камена, удисали смо свежи брдски ваздух пун мириса
средоземног растиња помешаног са мирисом стаја, и онда
смо, у једном прилично оронулом складишту које је имало,
или га је за ову прилику добило, почасно звање „Дом
културе“, читали своје песме.
Човек може да се стиди много чега, и на различите
начине, али смо се, верујем, сви заједнички и подједнако
стидели својих песама којима ни најусрднији напори
управника „Дома културе“ нису могли да помогну да нађу
одзива међу ко зна како све скупљеним слушаоцима.
Када се то песничко вече – тачније речено, мучење
недужних људи чији је мук распршио и последње илузије да
је оно што смо им читали поезија – завршило, били смо
послужени домаћом ракијом и домаћим пршутом. Никада
нисам имао никаквих наклоности према „домаћим ‘ пићима
која су ми увек више личила на бућкуриш него на поштено
пиће. Какве је све последице по људски организам имао
бућкуриш који смо то вече пили, не знам, али једна се одмах
показала: изоштрено осећање глади, што ће бити од значаја
за ову причу.
Пошто смо попили по неколико чашица „домаћег“
бућкуриша, и тек начели мало влажног „домаћег“ пршута,
били смо враћени у аутобус којим смо дошли и онда, после
нешто више од сата вожње кроз мрак који је у међувремену
пао, били смо остављени испред хотела у коме је била
смештена већина учесника ходочашћа траговима живота
великог песника. Аутобус је без речи отишао, и ми смо
одједном схватили да је пала ноћ, да смо сами, и да смо
гладни.

62
 Пошли смо да тражимо неки ресторан у коме бисмо
могли вечерати, али је ноћ већ била поодмакла, и после
неколико неуспелих покушаја нашли смо се, нас четворица
или петорица, остатак групе из аутобуса која се распршила
тражећи храну по летовалишту у коме су се светла већ била
погасила, наслоњени на гвоздену ограду израђену у стилу
сецесије, на стази која је ишла дуж мора, кривудала заједно
са обалом, и губила се у мраку. Са једне стране биле су
неосветљене куће у тек озеленелим и напупелим баштама
које су нас опијале својим мирисима, са друге је било море
са својим исто тако опојним и заводљивим мирисима. А ми
смо били између њих, на ивици очајања од глади која је
постајала све неиздржљивија.
Тада сам се сетио да сам то пре подне био купио
килограм или два раних смокава на пијаци, и ставио их у
орман у својој хотелској соби. Отрчао сам у хотел, и још брже
се вратио колегама песницима који нису стигли ни да се
упитају шта се то са мном одједном догодило.
Са нама, који смо се нашли на стази дуж мора као
бродоломници на пустој обали, био је Тодор Манојловић, не
само најстарији учесник фестивала, него и једини значајан
песник који је био потребан фестивалу, а не – као већини нас
који смо писали стихове какви се с муком и трудом пишу, а
без муке и труда заборављају – фестивал њему. И било је
природно да, задихан и без речи, прво њему пружим
папирну кесу са још увек пристојно свежим смоквама.
И тада ми, у једном трену, паде на ум нешто. Пало ми је
на ум одушевљење, скоро занос, са којим ми је стари песник
причао о Дантеу када бисмо вечерали заједно за време неког
од његових ретких и све ређих боравака у Београду у који је
из Зрењанина долазио да донесе неки рукопис за
Књижевност (чији сам био секретар редакције) и види
понеку представу у Београдским позориштима.
И рекох:
– Чика-Тошо (Манојловић је волео да га ми, тада млади,
зовемо тако), хајде, реците нам нешто из Дантеа.

63
 Чим сам то рекао, покајао сам се. Учинило ми се сурово
то што тражим од старог, уморног и гладног песника – да за
шаку смокава, усред замрлог и мрачног летовалишта, говори
Дантеа. Коме? Осим њега, у то сам био сигуран, нико од нас
није знао италијански. Са те стране, то би био промашен и
пропао труд. Са друге стране, као накнада за смокве које сам
му понудио, било је налик на уцену, и било је срамно.
Али срећом, стари песник то није тако схватио. На помен
Дантеова имена, лице му се озарило и развукло у осмех. Као
да је мој захтев пронашао пут до неког места у његовој души,
места пуног скривене лепоте, места које је он неговао и у
коме је, сада, нека струна затреперила изненадним и
умилним звуком.
И почео је да рецитује, подигавши поглед негде изнад
наших глава, ка пучини, у мрак, где се тама и море стапају у
једно. Глас му је био мало дрхтав, можда од старости, можда
од узбуђења које године нису истрошиле, и које је увек било
ново и увек снажно. У једном тренутку учинило ми се да су
му се очи напуниле сузама, али то се у мраку није могло
видети, а ни он није гледао ни у кога од нас: гледао је у мрак,
у море на коме би се с времена на време упалио ферал на
неком рибарском чамцу.
Ноћ је била мирна, испуњена густим мирисом мора, без
дашка ветра, без иједног звука и све што се чуло био је
треперави глас старог песника који је односио стихове
Божанствене комедије ка невидљивој пучини. Слушали смо
њихов звук, чисту и прозрачну музику тих стихова, пошто
нам је њихов смисао био недоступан, и пратили смо их како
одлазе у мрак, у море чије су нам дубине такође биле
недоступне, и губе се у тишини мора и тишини ноћи.
Стари песник је говорио и говорио. Глас је почео да му
бива све тиши од умора, али он је упорно јурио кроз
Дантеове стихове, као да се устремио да стигне до самог
краја Комедије. Али онда је ипак посустао. Изговорио је један
стих полако, реч по реч, слог по слог, и стао.

64
 И тада нас је први пут погледао – једног по једног,
наслоњене на ограду шеталишта дуж мора, и мене, са кесом
смокава у руци. Чега све није било у том погледу који је
светлуцао у мраку! Било је победничког ликовања упућеног
– како ми се чинило – пре свега мени. Још нисам заборавио
Дантеа, говорио је тај поглед, а сада смокве на среду.
Смогао сам снаге да упитам:
– Одакле је било ово што сте нам говорили?
– Пакао, рече стари песник љуштећи пажљиво своју прву
смокву. И настави полако, као да нам диктира неку учену
фусноту са свим потребним библиографским подацима:
петнаесто певање. Брунето Латини.
Не знам, али чини ми се да сам тада осетио шта је то
чаролија. Када вас нешто узме и понесе некуда, а ви не знате
где, знате само да лебдите... Било је и других ствари у моме
животу које би могле да буду почаствоване тим именом, али
ниједна од њих није била налик Дантеу, једне ноћи на стази
дуж мора и шаци смокава којима је била плаћена лепота што
се одједном створила у нашим извитопереним литерарним
душама, и понела нас некуда.

65
 ЈЕДАН ЧУДАН СУСРЕТ ИСТОКА И ЗАПАДА

То се догодило у трпезарији једног хотела у Цариграду.

Хотел се налазио у парку, одмах крај једног од трговачких и
пословних средишта града и, сходно томе, звао се, по
турском, „Park oteli“. Није био ни упадљиво раскошан, ни
упадљиво скроман хотел. У њему су одседали, између
осталих, туристи који су себи могли да дозволе да путују по
свету не тражећи добро упаковане услуге туристичких
агенција, које вас претварају у стадо што се свакога јутра
утрпава у аутобусе, одводи некуд, а предвече се истоварује
испред хотела.
Туристи су проводили дан обилазећи Цариград, а у
трпезарији су се, у време ручка, могли наћи махом пословни
људи који су имали своје канцеларије или своје радње у
близини хотела: Турци, Грци, Јермени – једном речи сви они
које Запад са немало презира назива „Левантинцима“ и које
је, педесетих година прошлог века у својој књизи о
Цариграду Теофил Готје француски уображено и без много
размишљања, звао заједничким именом „варвари“.
Трпезарија је била уређена по европском, да европскији
бити не може, реду и закону. Столњаци су били бели као
снег, ништа мање беле биле су уштиркане салвете, уредно
сложене у купе на тањирима. Савршено чисте чаше
светлуцале су, а отмени облици посребреног прибора за јело
захтевали су да се њиме служе само – ако се тако може рећи
– високо образоване руке.

66
 Био је врућ летњи дан, завесе на високим француским
прозорима биле су навучене, и у свежем полумраку
трпезарије чуло се само тихо звецкање посуђа и исто тако
тихи разговор гостију који су ручали. Тај тихи, полугласни,
можда и мање него полугласни, разговор био је прво што је
падало у очи придошлици из других крајева, навика и
обичаја. На Леванту се, вели нам наше усађено и наслеђено
мишљење, свуда, не само на улицама и пијацама, говори
гласно, виче, довикује, једном речи како то већ треба да буде
међу онима који нису цивилизовани онако како се у Европи
мисли да треба бити цивилизован. Јер на цивилизованом
Западу говори се тихо, глас се ретко, или никада, не подиже,
из пуног уважавања за нежни слух сабеседника и
увиђавности за мир оних који у разговору не учествују.
Нажалост, ма колико се Левант сматрао подручјем
гласног говора и хаоса звукова, он је и подручје тишине и
ћутања. Само што то измиче онима који углавном не залазе
тамо где само Левантинци залазе и чије се кретање
ограничава на улице, пијаце и хотеле у којима се туристи
осећају као виша раса која у варварским крајевима може
себи да допусти све. Али у многим трпезаријама европских
хотела галами се више и говори гласније него што се
говорило у трпезарији овог хотела на последњем рту Европе,
или првом рту Истока, већ како хоћете.
Тада је, у ту левантинску трпезарију по којој су се
простирали таласићи једва чујног разговора, наједном
нахрупила западна цивилизација. У лику једне групе
Италијана, очигледно туриста, њих четворо или петоро,
свеједно, који су жустро ушли у трпезарију и сели за један
сто. И подневне тишине више није било. Они су почели да
говоре на сав глас, оштро и наметљиво, и њихови гласови
зачас су испунили старинску, високу трпезарију чији су
зидови и таваница почели да одјекују како им се, вероватно,
већ одавно није догодило, ако им се уопште икада и
догодило. Говорили су сви у глас, поредили су своје утиске
са преподневне шетње по Цариграду, договарали су се шта
ће јести и шта ће пити, тражили савете од конобара или се

67
разметали својим познавањем левантинске кухиње и
левантинског подрумарства. За трен ока, трпезарија је била
узбуркана брзим и реским звуцима Дантеова језика.
На то су представници Леванта одједном прекинули
своје тихе разговоре, погледали се међу собом, и без речи
почели да устају од столова за којима су до тада седели и да
се полако, без узбуђења, без иједног знака љутње,
премештају за оне који су били најудаљенији од стола који је
освојила бучна група Италијана, и за којима је та удаљеност
бар мало ублажавала нападне гласове Европе. Личило је то
на сеобу народа у малом. И када су се преселили наставили
су своје полугласне разговоре, не обраћајући пажњу на
европску цивилизованост и њене дарове.
Сто Запада нашао се у празнини, а да то нико од оних
који су седели за њим није приметио. Негде у дубини
трпезарије, Левант је уронио у полумрак који је готово
потпуно прогутао његове ионако једва чујне разговоре.
У историји, ово је можда био једини пут да се Исток без
борбе повукао пред јуришем цивилизованог Запада.

68
 ВЕЧЕ У ОЛИМПИЈИ

Обилажење рушевина (а то је оно што углавном и радимо

када путујемо по Грчкој, пошто су од Хеладе коју волимо и
која нас надахњује остале махом само рушевине) по свему је
налик на призивање духова.
Идемо улицама некадашњих градова, крај кућа које већ
одавно немају ни кровова, ни прозора, ни врата, и којима је
остао тек понеки педаљ једног или два зида, избијамо на
тргове на којима су се некада скупљали грађани,
расправљали о судбини свога града и судбини човека у
космосу, размењивали последње вести и најновија
оговарања, разгледали и куповали робу приспелу са разних
страна, из што ближих, што даљих крајева, улазимо у
храмове које су напустили богови којима су они били
намењени за сатниште, седимо у позориштима у којима су
некада одјекивали повици одобравања или негодовања
гледалаца, а глумци их надјачавали стиховима које су са
позорнице као стреле упућивали ка гледалишту...
И покушавамо, уз помоћ Хомера и Хесиода, Паусаније,
Фистел де Куланжа или неке мање учене књиге, али са
живописнијим описима вреве и гунгуле у древним
градовима као што је радозналијим туристима намењено
делце Један дан у древној Атини, покушавамо да замислимо
живот који се одвијао у тим кућама, на тим трговима, пред
тим храмовима – али узаман. Под блештавим небом Грчке
нема места за духове који су створови таме и не посећују

69
више места на којима су за живота пребивали, нити хају за
паше позиве.
Ипак, једном у Олимпији...
У врео летњи дан, обилазили смо што је још остало од
Зевсовог и што од Хериног храма, одмарали се седећи на
огромним деловима некадашњих стубова који сада леже
положени на земљи, полако се прекривају лишајевима и
зарастају у траву, прошли смо кроз један засвођени ходник
и нашли се на стадиону где су се такмичили и побеђивали
они које ће Пиндарове оде сачувати од заборава – и нигде
никога. Чак ни туриста са својим наметљивим камерама које
им служе да уместо њих осете дивљење пред лепотом које
они сами никада неће бити у стању да осете, туриста
обавезних у ово доба године.
Иако је Олимпија, после Делфа, била друго место по
важности у античкој Хелади, у њу изгледа да не хрле туристи.
Из једноставног разлога: од оног о чему нам прича
Паусанија, једва шта да је остало. Неколико осакаћених
стубова некадашњих храмова, нешто каменова које су
археолози брижљиво поређали како би нас уверили да су ту
заиста била купатила, палестре, гиманзији, ризнице и шта
још све не, а сада су безнадежно разбацани по све гушћој и
гушћој трави у боровој шуми у којој су завладали сунце и
тишина. Звуци су негде другде; одавде су давно отишли у
неповрат.
Када је сунце почело да се клони смирају, вратисмо се у
хотел у коме смо вероватно били и једини гости, пошто
шумова који одају људско присуство углавном није било,
окупасмо се, и седосмо на терасу да још једном прелистамо
Паусанију како бисмо видели шта све нисмо могли да
видимо и што нико више неће моћи да види, а што је савесни
путовођа још могао да види и подробно опише.
Седели смо на тераси док се врелина дана смиривала, а
воде Алфеја, „широке и за око веома допадљиве реке“,
светлуцале под све косијим и косијим зрацима сунца које
полако залази, листали смо Паусанију и пијуцкали виски. На

70
свету има мало ствари које су пријатније од чаше вискија са
ледом на крају заморног и врелог дана. Зевс би се можда
намрштио на тако простачко пиће, али њега није било, и ми
смо могли да се без гриже савести одамо уживањима своје
варварске цивилизације.
А онда се, одједном, у сред тишине предвечерја, зачу
звоњава неких малих звонаца. Погледали смо у правцу
одакле је она долазила: то су се стада оваца враћала са
испаше. Пролазила су долином која још мало па ће се наћи
у сенци, идући за својим предводницима, не гледајући ни
лево, ни десно. И све што се чуло био је звук бакаруша о
вратовима дебелих овнова, и понека овца која би с времена
на време заблејала.
Можете мислити да је ово само моје литерарно усхићење
које не стаје никаква напора и не оставља никаквих
последица, али тада је, као под ударом чаробног штапића,
све почело поново да постоји. Они су поново били ту: и Зевс,
и Хера, и јунаци такмичења са стадиона, и Пиндар који је
пратио надметања и у себи припремао стихове својих
похвала, и Фидија који је у својој радионици вајао неки кип.
И у њихово време овце су ишле на испашу и враћале се у
своје торове као данас што се враћају. Око тог безазленог
клепетања бакаруша окупили смо се и ми, из овог времена,
и богови и хероји из давних времена; оно је постало веза
између два света за којом смо узалудно трагали обилазећи
рушевине и безуспешно призивајући њихове некадашње
становнике да нам се огласе.
За један тренутак, огромног понора времена између нас
и њих није било, и ми се озарисмо радошћу изненадног
сусрета.
Овце су ишле ка боровој шуми, и убрзо су нестале међу
дрвећем. Испратили смо их погледом, а погледом их
испратише и Зевс и Хера, који су се створили свако у своме
храму. Неколико тренутака били смо заједно, а када се
клепетање бакаруша изгубило, вратисмо се у своје светове.

71
 ХОМЕР „SKANDALON“

Гле онога што мач у руци има

и испред свих је, ко владар кад крене:
оно је Хомер, краљ над пјесницима...
(Данте, Пакао, IV, 86-88)

Очи вране и око камере отварају се

У свет Хомера, не наш.
(В. X. Одн, У спомен Града)

Прво је постојао само један Хомер, слепи песник (у

древна времена, каже мој речник општих места, сви песници
су били слепи) који је спевао два велика епа, Илијаду и
Одисеју.
Онда су дошли „сепаратисти“ (chorizontes),
александријске цепидлаке, којима су два епа била много за
једног песника, па су тврдили да су морала постојати два
песника – један, који је спевао Илијаду, и други, који је
спевао Одисеју.
Онда су им и та два песника била мало за два замашна
епа, па су Илијаду и Одисеју разделили различитим певачима
који су рецитовали што дуже, што краће приче о Тројанском
рату и ономе што се после њега збило, а које је неки спретан
уредник склопио у једну целину.

72
 Тако су ти певачи, и тај уредник, о којима не знамо
ништа, готово потпуно истиснули Хомера, о коме такође не
знамо ништа, али смо бар веровали да је, ипак, неко – и то
неко у једнини – морао спевати и Илијаду и Одисеју, и да је
он постојао, док је у певаче и уредника (или уреднике) тешко
поверовати: они нису ни сенке.
Почнимо, дакле, од почетка, пошто најчешће не
почињемо од почетка, или нам се као почетак учини нешто
што је већ далеко одмакло од почетка.
Хомера морамо узети у руке са пуно страхопоштовања.
Јер Илијада и Одисеја нису само једно велико песничко дело
– оне су и прво песничко дело. Зато и не можемо а да не
уздрхтимо када прочитамо:

Гнев ми, богињо, певај, Ахилеја Пелеју сина.

То нису било какве речи: то су прве речи.

Ово може звучати помало патетично, и немало
старински, али када је о Хомеру реч, модерни приступи и
модерна схватања једноставно престају да нам помажу, и не
доводе нас ни до чега. Од Хомера нас раздваја више од две и
по хиљаде година, и морамо бити више него пажљиви када
се усудимо да кренемо путем који нас води ка давном добу у
коме критички алати још нису били отупели од употребе, и
када су појмови којима се приближавамо његовим великим
еповима још увек били чисти и јасни, тако да није било
потребно предузимати опсежне (и опрезне) мере
предострожности како се не би повредило осетљиво ткиво
уметничког дела које је тада било далеко отпорније него што
је то данас. Неке од тих појмова сматрамо застарелим и
истрошеним, али на тој удаљености они знају да блесну у
пуном сјају и свежини открића до којих помоћу њих
долазимо.
Просто речено, када стигнемо до Хомера све постаје
толико чисто и недвосмислено да не престаје да нас збуњује.

73
 И тако збуњени, постављамо углавном рђава и погрешна
питања.
Је ли Хомер имао претходнике, и ко су они били?
Сигурно да их је имао, пошто нема друштва које нема какву-
такву поезију. И зато хоћемо да по сваку цену чујемо Хомера
како се помаља из жамора гласова других певача који, исто
као и он, рецитују своје епове, да га видимо у некој песничкој
радионици у којој се епови склапају на текућој траци, и како
излази из ње малтене са мајсторским писмом под мишком.
Само што право питање није јесу ли сви ти певачи,
шегрти, калфе, мајстори, све те радионице за серијску
производњу епова и епића (овај духовити диминутив
дугујемо Милану Будимиру) у којима је Хомер, можда,
пекао занат епског песника, јесу ли сви они постојали?
Питање је: где су?
Нестали су. Понеки провири из неког, али Хомеровог
стиха, и то је све. Нестали су као добро сакривени трагови
злочина у детективском роману. Нестали су, одмах спремно
кажемо, зато што није било писмена која би их могла
сачувати.
Нажалост, овај толико очигледан одговор потцењујуће је
једноставан и једноставно је недостојан да објасни било шта
у вези са Хомером. Јер све што може да нам помогне да га
јасније видимо, све што се збило пре њега и збивало око њега,
мора да има далеко озбиљнији, да не кажемо судбинскији
узрок, узрок који се не налази само у овим или оним
историјским околностима, већ чије нам деловање омогућује
да завиримо у оно што се зове природа ствари.
У потпуном нестанку Хомерових претходника и
савременика ми можемо да назремо нешто налик на намеру
која успоставља поредак који се успоставља када се догађа
нешто сасвим изузетно, која строго и сигурно ставља ствари
на њихова места по реду који им припада. И у томе реду
Хомер је први, и Хомер је сам. И искрсава пред нама,
одједном.

74
 „Хомер као песник Илијаде и Одисеје није литерарно
наслеђе, већ естетички суд“, каже Ниче. То што је Хомер
први, и што је Хомер сам, такође је естетичка чињеница.
Зашто нам је потребно да је претворимо у историјску? Зато
што је та естетичка чињеница нешто пред чиме наша мисао
застаје, и није у стању да је савлада. Хомер нас ставља пред
стварање у најчистијем облику, и ми покушавамо да га
разблажимо како бисмо skandalon стварања учинили
савладивим за наше моћи поимања пред којим с.у оне иначе
немоћне.
Све је, дакле, онако као да је нека рука одлучила да
Хомер буде први и да буде сам.
Али, ко је био тај Хомер?
Нема песника о коме не знамо бар понешто, о коме
немамо бар неки најмањи и најневажнији податак. О
Хомеру, ништа.
Не знамо где се родио. Имамо два списка са по седам, и
један са девет градова за које се говорило да су се отимали
да буду Хомерово родно место. Ни у једном од њих нема ни
трага о Хомеру, и више од историјске чињенице ти спискови
– на којима налазимо градове из целе Грчке, а на једном чак
египатску Тебу и Вавилон – сведоче о томе колико је Хомер
био сматран песником читавог хеленског света. И то је све
што они имају да нам кажу.
Не знамо ни када се родио. Грчки извори лутају од
времена Тројанског рата, па све до пет стотина година после
њега. Као и списак градова што нам говори да је Хомер био
свуда у Хелади, и датуми његовог рођења говоре нам да је он
увек био у Хелади. Тако Хомер припада целој географији и
целој историји Грчке.
Не знамо када је умро.
Не знамо ни где је умро.
Не знамо ни како је изгледао. Портрети који нам се
представљају као Хомерови, непоуздани су. Они понајвише
сведоче о томе како је овај или онај вајар замишљао великог

75
песника, а понајмање о томе да је тај песник био жив човек
који се звао Хомер.
У последње време хеленисти кажу како „Хомер“ није чак
ни особено име. То је синоним за „rapsodos“, састављач.
Тако је Хомер готово сасвим нестао и претворио се, у
најбољем случају, у „Мајстора Илијаде и Одисеје“, безименог,
као што су и средњовековни градитељи и сликари били
безимени. Само што Хомер није морао да чека Средњи век
како би добио име које ће га заклонити: оно је било такорећи
под руком.
То је „Нико“ (Outis) из Одисеје.
Као да се иста рука која је Хомерове претходнике и
савременике гурнула у мрак заборава заједно са њиховим
песмама, још једном умешала да би у тај мрак гурнула и
самог Хомера, и тако оставила Илијаду и Одисеју саме.
Неки хеленисти тврдили су како су Илијада са својих
15.696 стихова и Одисеја са 12.103 стиха сувише велике да
би могле да буду дело једног песника. Није тачно. Оне јесу
сувише велике, али не за једног великог песника, већ за
десетине осредњих хексаметроклепаца.
И зато је Хомер морао да нестане: ми не можемо да
замислимо личност песника његове величине. Не можемо да
замислимо дух (или како већ хоћемо да назовемо ту
функцију, односно моћ) који се креће у свим областима
нашег живота и нашег искуства, који се сналази у ковању
оружја као да је ковач, у пловидби као да је поморац, који
нам анатомски више него прецизно описује пут продирања
копља у људско тело, који познаје љубав у свим њеним
облицима, најчеднијем и најсексуалнијем, који до у танчине
залази у најстрашније изливе гнева и беса, и до у исто такве
танчине познаје све лепоте нежности...
Једноставно речено: људски живот за Хомера није имао
тајни. Он се подједнако сналази у свим његовим областима,
и изгледа нам невероватно како је један човек могао да
примети и преточи у стихове све што је Хомер приметио и
преточио у стихове. Какав је морао бити живот који је то

76
дело захтевало? – питао би Мерло-Понти. Како описати дух
(ако смо још увек код те речи) таквог човека? Када се нађемо
пред њим, једноставно смо обезоружани, и наши појмови,
алатке помоћу којих мислимо да се приближавамо
загонетним суштинама једног песничког текста, не вреде
више ништа. Тако Хомер постаје још једном skandalon, и зато
мора да нестане.
Додуше, имамо један покушај да се такав дух опише. То
је Валеријев Леонардо да Винчи из Увођења у методу
Леонарда да Винчија. Ево шта можемо прочитати на самом
почетку тога списа:
„Али ако су све моћи изабраног духа истовремено
увелико развијене, или ако је њихово деловање знатно у свим
врстама, постаје све теже и теже да се његов лик схвати у
своме јединству и он измиче нашем напору. Од једне до
друге крајности овог духовног простирања налазе се
раздаљине које никада нисмо прешли. Непрекидност ове
целине недостаје нашем сазнању.“
Валери даље говори о „чудовишном мозгу у коме је
одлучила да се настани необична животиња која је изаткала
хиљаде чистих веза међу толиким облицима“.
Валерију је било потребно више од стотину страница
како би нас опремио да приђемо Леонарду да Винчију.
Ништа мање било би нам потребно да се приближимо
Хомеровом духу (држимо се још мало ове речи), и због тога
је он морао да нестане као личност.
Године 1870, богати немачки трговац и љубитељ
класичне старине, Хајнрих Шлиман, почео је да врши
археолошка ископавања на једном брежуљку који се налази
на источној обали Дарданела, односно древног Хелеспонта.
Шта је тражио на том брежуљку? Троју, Пријамову Троју.
Али, и сада ствари почињу да бивају занимљиве, ко га је
довео на тај брежуљак, и навео на помисао да би се тамо
могла налазити Троја? Довео га је Хомер, пошто пре Хомера
ни о каквој Троји не знамо ништа.

77
 Ископавања су трајала три године. Шлиман је био
упоран и није се дао смести – своја ископавања није
прекинуо ни за време Немачко-француског рата. Ипак, у
једном тренутку био је спреман да престане, пошто је
Пријамова Троја упорно одбијала да се појави. И тада је, као
у некој причи, из земље изникао низ предмета од злата –
дијадема, минђуша, прстенова и наруквица. Шта би они
могли бити, ако не Пријамова ризница?
Шерлок Холмс или Херкул Поаро – а посао археолога
понекад је веома налик на њихов — не би тако пожурили са
идентификацијом. Данас знамо да на брегу на коме је
Шлиман копао има једанаест Троја, и да је Пријамова Троја
она под бројем VIIа, зато што је она једина коју су срушили
неки освајачи. Који освајачи? Савезничка војска са
Хомерових 1.116 бродова?
Догодило се нешто, најблаже речено, необично. Када
говоримо о једном миту за који знамо да је добрим делом
фикција, измишљај (како би рекао Лаза Костић), ми га
разлажемо на његове саставне делове како бисмо пронашли
стварну ситуацију из које је он поникао.
Али у случају Пријамове Троје, пут којим идемо је
обрнут. Шлиман је копао на једном стварном брегу, како би
открио један мит. Том миту у походе долазили су
Александар Македонски, Јулије Цезар, Јулијан Отпадник,
султан Мехмед II, Лорд Бајрон... Сви они, и безброј других
ходочасника, ишли су трагом једне епске песме, убеђени да
један литерарни текст може послужити као план једног
града. Међутим, каже француски хеленист Пјер Видал-Наке,
нема никаквих додирних тачака између Хомерове Троје и
Троје археолога, и све што вековима говоримо о Троји не
односи се на један град, већ на Илијаду, еп настао око 725.
године пре наше ере, чијег песника знамо само по имену:
Хомер.
И то је скандал, skandalon, чије размере никако да
схватимо, и које су огромне.

78
 Едгар Алан По каже како се у својој приповеци Мелстром
користио описом вртлога који је нашао у Британској
енциклопедији. Неку деценију касније, у једном новом
издању Британике, аутор јединице „Мелстром“ каже како се
користио описом који је нашао у приповеци Едгара Алана
Поа.

79
 БОДЛЕРОВ ЈЕЦАЈ

С пролећа 1864, Шарл Бодлер напустио је Париз и

отпутовао у Брисел. Надао се да ће у Белгији некако успети
да поправи своју финансијску ситуацију која је постала
безнадежна. На све стране је имао дугова, а уредници, а
поготову издавачи, углавном су се устезали да објаве
текстове песника чија је прва књига била осуђена и
забрањена као неморална. У фебруару 1864, Фигаро је,
додуше, објавио један избор Бодлерових песама у прози, са
назнаком да ће се њихово објављивање наставити и у
следећим бројевима. Међутим, чим је број изашао, уредник
је пожурио да обавести Бодлера како се објављивање
његових песама у прози неће наставити, пошто их наврат-
нанос скрпљени и измишљени читаоци – који су једва имали
времена да баце поглед на њих – сматрају досадним.
Са својим још неразвијеним литерарним и уметничким
животом, Белгија је била нека врста обећане земље, спремне
да оберучке прихвати све оне који би могли да нечим
допринесу како би и она постала једно од средишта културе
француског језика. Бодлер, који се – иако је имао само
четрдесет и четири године – панично бојао старости и
сиромаштва у старости, желео је пре свега да одржи низ
предавања, имајући за собом заводљиве примере Дикенса и
Текерија, који су на својим предавачким турнејама по
Америци без већег напора зарадили сасвим пристојне своте
новаца. Са друге стране, хтео је да покуша да нађе издавача
за своја дела, што му је тешко полазило за руком у Паризу.

80
Предавања би му послужила, између осталог, да се
представи и препоручи белгијским издавачима.
Бодлер је требало да одржи пет предавања у Le Cercle des
Arts, који су углавном водили емигранти из Француске,
избегли у Белгију од режима Наполеона III, и који је у то
време био најугледнији културни клуб у Бриселу. Прво
предавање било је о Ежену Делакроа и, по свему судећи,
имало је успеха. О њему је тада водећи белгијски књижевни
критичар Фредерикс, написао чланак у листу L’Independance
Belge. Додуше, ти први Бодлерови слушаоци били су помало
и разочарани. Они су дошли да виде и чују по злу познатог
песника Цвећа зла, Сатану у људском облику. Међутим, пред
њих је изашао један углађени господин, савршеног
понашања, са изузетно лепим и негованим рукама, који је
говорио благим и пријатним гласом. Говоркало се чак да тај
господин уопште није писао Цвећа зла, већ да је лажов и
варалица.
Друго предавање, које је уследило неколико дана после
првог, о Теофилу Готјеу, било је, међутим, катастрофа.
Пошто се проширио глас да Бодлер ипак није стигао у
Брисел право са неког вештичјег сабата, међу слушаоцима
су се нашле и младе девојке из пансионата у које су белгијско
високо грађанско друштво и аристократија слали своје кћери
да стекну пристојно више образовање. После успеха првог
предавања Бодлер је био пун самопоуздања, али му његов зао
дух, који га је не једном навео да каже или учини нешто због
чега би се после кајао, ни овог пута није дао мира. Почео је
предавање са тим како још никада није говорио пред
публиком, и како је пред бриселским слушаоцима коначно
изгубио своју „невиност говорника“ (ma virginite d’ orateur),
„невиност коју не треба жалити ништа више од оне друге“
(virginite qui n’ est d’ ailleurs pas plus regrettable que l’ autre).
На то су младе пансионаткиње почеле да се кикоћу, а
њихове васпитачице су, као на команду, гневно устале са
својих места и одвеле своје штићенице из сале која је остала
готово празна. Бодлер је наставио да говори слушаоцима
којих је у сали било све мање и мање, све док није остао само

81
један млади песник, Камил Лемоније, који је био опчињен
мелодиозним гласом песника чије је Цвеће зла као
гимназијалац са дивљењем читао. Бодлер је завршио
предавање, поклонио се празној дворани и нестао иза завесе
у дубини позорнице. На позорницу је изашао послужитељ и
однео лампу која је била постављена на столу за предавача.
Треће предавање, о „вештачким рајевима“, прошло је
још горе. Бодлер је био нервозан и растројен, дрхтао је и
муцао тако да се једва могло разабрати шта говори. На крају
је загњурио главу у своје белешке, и завршио је предавање
читајући их.
Да ли је одржао и последња два од предвиђених пет
предавања, не зна се. Три која је одржао била су му плаћена
прилично бедно. Ништа боље није прошао ни са издавачима.
Највећи белгијски издавач, кућа Лакроа и Фербокхофен,
није чак хтео ни да га прими, већ му је само било поручено
да никакви разговори о издавању његових дела једноставно
не долазе у обзир.
Иако је његова белгијска турнеја пропала, Бодлер је
остао још неко време у Бриселу, очекујући да ће му из
Париза стићи неке добро вести о објављивању његових дела.
Добре нису стизале, а стигле су само најгоре. Свом првом
издавачу, Пуле-Маласису, Бодлер је продао сва своја
ауторска права како за објављене, тако и за још необјављене
књиге и добио од њега аванс од пет хиљада франака. Али
Пуле-Маласис био је запао у финансијске тешкоће, па је чак
и провео неко време у затвору за дужнике, све док није успео
да побегне у Белгију. Уговором је било предвиђено да,
уколико Бодлер не измири свој дуг према Маласису до 15.
јула 1865, он има право да Бодлерова ауторска права – која
је, иако већ продата, Бодлер у међувремену још једном
продао и издавачу Хецелу – прода трећем лицу. Као то треће
лице појавио се сумњиви литерарни агент Пенсбург.
Прелазак ауторских права у његове руке, за Бодлера би
значио потпуну пропаст.

82
 И тако је, у лето 1865, после годину и по дана проведених
у Бриселу, Бодлер одлучио да се врати у Париз, и покуша да
спасе што се спасти може. Једног дана напустио је l’hotel du
Grand Mirroir, не поневши ништа од својих ствари са собом,
како би сакрио да одлази из Брисела и избегао да власници
(која је иначе била врло предусретљива према њему) плати
већ прилично нарасли рачун.
Исто вече стигао је у Париз, и на излазу из Gare du Nord
срео га је Катул Мендес, млад и успео песник, један од
његових поштовалаца чији се круг полако почео да шири.
Бодлер је изгледао запуштено, прерано остарео и оседео.
Знајући за његове новчане невоље, Мендес га је позвао да
преноћи у његовом стану и да спава на дивану у салону.
Бодлер је цело вече нешто писао на једном парчету хартије,
и када га је Мендес упитао шта ради, он му је одговорио да
рачуна колико је новаца зарадио за двадесетак година од
како је почео да пише. За све што сам објавио, рекао је
Мендесу, песме, прозу и преводе, добио сам 15.892 франка
и 60 сантима. А шездесет сантима кошта једна мала цигара.
Негде усред ноћи, Мендеса је пробудио звук који је
долазио из салона у коме је Бодлер спавао. У мраку, када сви
спавају, и када је мислио да га нико неће моћи чути, Бодлер
је јецао.
Када је Мендес следеће јутро устао, Бодлер је већ био
отишао. Оставио је цедуљу на којој је писало: „Au revoir“ Да
ли је Мендес сачувао ту цедуљу? Не знамо. Највероватније
да није.
Бодлер је умро 1867. године. Две године касније, 1869,
Сент-Бев од кога је писац Цвећа зла толико тражио и толико
очекивао подршку која никако није долазила, пошто се
славни критичар устезао да стави на коцку свој углед
залажући се за осуђеног и прокаженог песника, такође се
нашао на другом свету. Послужитељ, сасвим налик на оног
кога познајемо из Сартрове драме Иза затворених врата,
довео га је до једних врата и рекао: „Овде је један господин
кога бисте можда желели да видите.“ Отворио је врата, и

83
Сент-Бев је ушао у мрачну собу у којој је на дивану седео
један изнурени човек у похабаном оделу, нимало налик на
оног са застрашујуће продорним погледом и строго
стиснутим уснама кога је Надар фотографисао годину дана
пред смрт, и јецао.

84
 КРИТИЧАРЕВ САН
(По Сервантесу)

Читао је васцели дан, али му читање некако није ишло од

руке. Дон Кихоте и Дон Кихоте, Сервантесов роман и његов
јунак, стално су му измицали.
Покушавао је са свим справама за мучење којима
располаже модерна критика како би исцедила макар и кап
значења из једног књижевног текста, почев од одређивања
„централне наративне свести“, па преко глобалних
метафора, лудила као метафоре и метафоре као лудила,
наратолошких конструкција и критичких деконструкција,
све до тајанствених збивања на „значењском нивоу“. И све је
то било узалуд и узаман, пошто се витез Тужног Лица није
дао ухватити ни у једну од тих критичарских замки.
Пролазио је кроз њих као пас кроз росу: мамузнуо би
Росинанта, изашао из унакрсних ватри најтежих
критичарских оружја и, неокрзнут, одјахао у незаборавни
цртеж Оноре Домијеа.
Најзад, наш критичар диже руке од Сервантеса. Устаде
од стола, премести се у удобну фотељу у углу собе, покуша
још једном да смисли мрежу појмова у коју би се Дон Кихоте
могао ухватити, и онда неприметно паде у сан.
Сан га однесе у шесту главу Сервантесовог романа у којој
парох, берберин, синовица и газдарица крећу да прегледају
књиге од којих је велеумни племић од Ла Манче померио
памећу, док он у суседној соби дубоким сном вида буботке
које је добио на свом првом витешком походу.

85
 Не знамо какво је мишљење наш уснули критичар имао
о овој глави, али у њој налазимо једну од великих сцена
Сервантесовог романа. Додуше, у своме Животу Дон Кихота
и Санча, Мигел де Унамуно не жели да се бави њоме, пошто
је она за њега „сасвим књижевна критика“. И јесте књижевна
критика, смо што је књижевна критика одвела Дон Кихота у
лудило, пошто уверење да су витешки романи чиста
чистацка истина није ништа друго него критички суд.
Када се наш критичар нашао у шестој глави, она је већ
била одмакла. Неодољив призор у коме газдарица утрчава у
собу са кропионицом пуном свете водице и једним кропилом
и моли пароха да покропи собу са књигама, „виновницима
зла“, био је прошао, и парох и берберин већ су увелико
прегледали књиге једну по једну, пресуђујући која ће од њих
бити бачена на, како каже Сервантес, „веселу ломачу“, а која
поштеђена. А било их је, то ће Дон Кихоте рећи у двадесет и
четвртој глави, „преко триста“.
Наш критичар пажљиво је посматрао како књиге иду из
руке у руку, од берберина до пароха, од пароха до синовице,
од синовице до газдарице која би их, после изречене пресуде,
са огромним задовољством предавала огњу што се разбуктао
у дворишту.
Неке од њих учинише му се познате.
И биле су му, и те како, познате.
Те књиге је он нештедимице хвалио и свесрдно
препоручивао читаоцима, проналазећи у њима велике
истине и дубоке мисли, митопоетске шта ти ја све знам,
симболичке инверзије и пермутације, дисоцијације,
конотације и денотације, форме и формације, текстове,
метатекстове и интертекстове... Те књиге су се угибале под
теретом свега што је он у својој појмовној помами, немилице
товарио на њих. А тек како их је, заједно са својом
критичарском братијом, вртео и обртао, приступајући им
час психолошки, час социолошки, час филозофски, час
поетички (по могућности –– мета)!

86
 А сада? Сада те дивне књиге које су тако лепо, лако,
спремно и хоћко давале повода за критичарске акробације,
иду из руке у руку и завршавају у пламену.
И он полете да учини нешто како би спасао те књиге зле
судбине која им је била намењена, заусти да довикне нешто
у њихову одбрану, али пре него што је стигао да ишта
проговори, чу неке сасвим друге речи које почеше да као
бујица куљају са његових усана, речи за које није могао ни да
сања да ће икада бити у стању да изговори:
„Имате право, господине попо, све су то глупости и
пренемагања, ђозбојаџилук и замазивање очију, само што
смо их ми приказивали као дубоке мудрости и велике
истине. А те књиге су се препуштале нашим разглабањима,
пошто су само уз њихову помоћ могле да нешто значе. Без
наших увијања и довијања оне су биле празне, а шта се све,
са мало вештине, не може стрпати у празнину па да она
изгледа као да у њој има нечега! А ми обожавамо празнину,
и што је књига празнија, то је бољи плен за нас.“
„Шта смо друго могли, господине попо“, настави
критичар своју изненадну исповест, „ваздух који смо
удисали био је засићен, да не кажем загађен апстракцијама
свакојаке врсте о које смо се стално спотицали. Покушамо
ли да их се отресемо, на нас би се сручила хука и халабука,
устремила сва оружја којима машу лиценцијати,
бакалауреати, вејачи овејаних суштина, који све што знају
јесте да нејасно чине још нејаснијим, да муте воду како би
изгледала дубља и да уживају у томе.“
„И зато напред, господине попо, и ти брицо, и ви млада
госпођице, и ви госпођо што тако дивно трљате руке чим
једну од тих књижурина пошаљете у ватру! Ја бих вам се
придружио, али ме сутра ујутро чекају исте такве књиге које
ћу да вазносим у небеса естетике и метафизике, да не бих
био испљуван, растргнут, рашчеречен за неким округлим
столом где се призивају тајанствени, магловити и празни
појмови. Не знате ви, господине попо, шта значи замерити
се том соју празнословаца.“

87
 После овога, наш уснули критичар остао је без даха. Али
тада осети како се у њему скупља неко ново осећање, до тада
непознато му, али које бисмо ми назвали храброшћу, и
узвикну:
„Нека ме ђаво носи! Дајте ми једну од тих књижурина да
јој пресудим!“
И таман да дохвати књигу, када га из сна трже звоњава
телефона. „Чекамо ваш текст“, рече глас са друге стране
жице, „за симпозијум о онтологији имагинарног“ – глас мало
застаде, па онда рече: „Не, није о онтологији имагинарног,
већ онај други, о агонији реалног.“

88
 ТЕРАСА НА ДВА МОРА

Лето, пространије од Царства.

(Сен-Џон Перс)

Светлост је унела у тај предео истину.

(Растко Петровић)

Кућа са терасом налази се на једном рту гурнутом у

море. Може се учинити да „гурнут“ није баш најспретније
изабрана реч, али ако сте једном изашли из куће на терасу
биће вам јасно да се једино њоме може описати оно што се
са вама догодило када сте се нашли са три стране окружени
морем, а копно иза ваших леђа као да је одједном нестало и
оставило вас да лебдите над бескрајним пространством
мора. Може се такође учинити да ни „пространство“ није
много срећна реч, поготову што је још и „бескрајно“, али и
она савршено одговара истини, пошто је на тој тераси све
што би другде било литерарно пренемагање, била истина.
Терасу смо звали „тераса на два мора“. Оно што је било
на једној страни било је једно море, оно што је било на
другој, друго. Из једног Сунце – „ружопрста зора“ Хомерова
– излази, у друго залази. Али о заласцима Сунца на мору
Хомер, нажалост, не говори готово ништа. Морамо се снаћи
како знамо и умемо да бисмо нашли слику која ће нам
залазак Сунца описати исто онако упечаљтиво као што
„ружопрста зора“ описује излазак. Морамо стрпљиво

89
посматрати шта се све збива на небу када светао круг Сунца,
које нас више не заслепљује својим сјајем, почне полако да
се спушта ка равној црти хоризонта и да тоне за њу, и
гонетати шта нам његове боје говоре о дану који нас сутра
чека.
Залазак Сунца на мору призор је далеко богатији,
разноврснији и занимљивији од изласка. Јутарње Сунце
изађе из мора, без много околишавања скида са себе наслаге
ноћи и упућује се ка зениту, остављајући неколико
једноставних порука за собом; вечерње Сунце пуно је
знакова и предсказања. Са „терасе на два мора“ безброј пута
сам гледао Сунце како залази – видео сам га огромног,
усијаног и црвеног, јасно оцртани круг на чистом и озареном
небу што обећава лепо време; видео сам мутне и нечисте
заласке у којима се Сунце вуче прљавим и болесним небом,
и који не обећавају ништа добро ни нама на копну, ни онима
на мору; видео сам заласке у којима је Сунце било бледуњав,
слаб, бескрвни светао круг иза навучене скраме облака;
видео сам нездраво ужарена Сунца пресечена злослутним
црним облацима, танким и правим као оштрица ножа; видео
сам заласке у којима је Сунце било мала светла рупа у небу
густом и непрозрачном као гној...
Од последњих часова јутра до првих часова вечери, врата
која воде на „терасу на два мора“ преко лета су била обично
затворена, а тешке завесе заостале из неког давно прошлог
времена које су одисале ништа мање давно прошлим
мирисима навучене, како бисмо били заштићени од врелине
и заслепљујућег блеска подневних сати. И док су напољу
силе светлости освајале дан, и Сунце се успињало ка зениту,
у кући су владали полумрак и тишина. Литература би
захтевала и тихе откуцаје неког древног часовника, али ја се
не сећам да их је било – као што литература има своје
захтеве, и стварност има своје право да не хаје за те захтеве.
Знао сам да седим у тој соби из које се излазило на
терасу, чекам да Сунце стигне до највише тачке Поднева, и
заустави се у њој као победник, освајач пред киме се најзад
распрострло огромно пространство над којим он сада има

90
апсолутну власт. Оно се није морало видети у том часу; оно
се осећало са друге стране затворених врата, кроз навучене
завесе, па чак и кроз дебеле камене зидове старински
грађене куће. Оно се осећало као присуство, као додир, као
моћ, као неки тајанствени догађај који ће у једном маху
преобразити читав свет.
Тада бих, по цену да добијем сунчаницу, размакао завесе,
отворио врата и као опчињен излазио на „терасу на два
мора“. Сунце је било високо, у његовој светлости море је
било густо и непрозирно плаво; ту и тамо, на њему би се
видело понеко бело једро, или брод који плови ко зна куда.
Тај час се није смео пропустити: било би срамно седети у
затвореној и замраченој соби док Сунце ликује у блештавом
сјају своје победе.
Излазио бих, разуме се, бос. Било би светогрђе не
допустити нашем телу да се без препрека сретне са каменом
„терасе на два мора“. Лето је доба наготе и додира, а додир
топлог камена под стопалима један је од најлепших из богате
ризнице у којој лето држи своје додире спремне за нас. Тај
додир са каменом је саобраћање, Камијев „дијалог камена и
људског тела по мери сунца“ у коме се размењују безгласне
поруке и које нас уводи у преображаје што се збивају у часу
Поднева.
Додир. Али, шта је додир? Филозофи најчешће и највише
пишу о виду; Бодлер је био обузет мирисима; сладокусци су
обузети укусом; понеко напише и нешто о слуху. О додиру
готово да нико не говори. Као да се у њему ништа не догађа:
ставите руку на топао камен, закорачите на топле камене
плоче, мало се угрејете, и то је углавном све. Али чак и да
јесте све, то није мало: не смемо заборавити да Ками, који је
један од врхунаца модерне медитеранофилије, да не кажемо
медитераноманије, и коме се морамо увек обраћати када
говоримо о лету и о Средоземљу, не говори узалуд о „животу
са укусом топлог камена“ –топао камен је нешто много више
од угрејаног комада стене, и што он носи са собом зна да се
распростре читавим нашим животом.

91
 Али да би се открила мисао која пребива у додиру треба
употребити руку, а то је нешто што филозофи ретко чине. Да
чине, схватили би да је истина додира са каменом у томе што
људско тело, или људско месо, ако хоћете, бива на тајанствен
начин преображено: оно постаје елемент. „Месо (chair) није
материја, није дух, није супстанца“, каже Мерло-Понти у
Видљивом и невидљивом. „Да би се одредило шта је оно,
потребан је старински израз „елемент“ у смислу у коме се он
употребљава када се говори о води, о ваздуху, о земљи и о
ватри...“
И то се збива у Подне.
Подне је велики, тајанствени и мистични час на
Средоземљу. Вероватно и на другим морима, на сваком на
свој начин. Оно има нешто што ни излазак, ни залазак Сунца
немају – оно није само призор, већ и сила која управља
величанственим преображајем што продире до у најдубље
дубине онога што називамо бићем, једном од оних речи која
више обећава него што испуњава обећања. Подне није само
један догађај на небу; у часу Поднева ми прекорачујемо
границе једног света и улазимо у један други који узалуд
покушавамо да опишемо речима, пошто се у преображају
који се збива у Подне истине не откривају речима, већ
додиром. „Истине које рука може да додирне“, каже Ками.
Подне је час најкраћих сенки, у коме замире све. И
излазак, и залазак Сунца говоре нам понешто; Подне ћути.
Подне је час у коме све стаје, као и људско срце што зна да
за тренутак стане, прескочи један откуцај, и онда настави да
ради. У Подне, у заслепљујућој светлости Сунца, све постаје
Једно, и ми се нађемо у „блиставо белом бићу“
Парменидовом, непокретном, целом, округлом, у коме нема
ни пукотина, ни празног простора, у коме смо „свуда од
средишта подједнако далеко“. Четири века после
Парменида, Лукреције ће рећи да је свемир без граница и без
мере и да, на било које место да се у њему поставиш, „са
сваког исти бескрај остављаш“. У ужареној тачци Поднева,
тај бескрај се отворио за нас и увукао нас у себе.

92
 Песници су написали сијасет песама што о изласку, што
о заласку Сунца, али о Подневу више него мало. Изгледа да
Подне и Дан не спадају у њихова омиљена царства. Да ли је
то због тога што је Подоне час немилосрдне и непоштедне
светлости у којој нестају двосмислености које стварима дају
магле и таме, и тако их чине привлачним за песнике који
воле да лебде у неодређеном, у тајанственом, у ономе што је
само наговештено?
Можда. Ипак, постоји једна велика песма која говори о
Подневу и о збивањима у том раскошном часу.
То је Те Le Cimetiere marin, Гробље крај мора.
На нашем језику, Валеријева песма постоји у четири
превода: један је Винаверов, објављен у часопису
Књижевност 1955. године; други и трећи су две верзије
превода Коље Мићевића, које су објављене 1965. и 1969. у
часопису Савременик-, четврти је превод Ивана В. Лалића,
објављен у његовој Антоло-Гији новије француске лирике
1966. године. Осим Хомера, Дантеа, Шекспира и неколико
Бодлерових песама, нема песника који је код нас заслужио
да буде толико пута преведен, и ови преводи, поготову што
се међу њима нашао Винаверов, позивају макар и на
најблажа поређења. Винаверовим преводима често је
пребацивано да знају да одлутају од оригинала даље него што
је дозвољено, а његовим коментарима да су више усхит него
мисао и објашњење. Другим речима, његов превод Валерија
био би више Винавер него Валери.
То је доста олако речено. Јер – шта је Валери?
Винавер каже да је Гробље крај мора „врховна песма
нашег столећа“. Није ли Винавер био можда сувише
дарежљив према песми коју тек што је био превео, још увек
задихан од пробијања кроз њене густише? Јер о томе је ли
Гробље крај мора врховна песма нашег столећа или није,
можемо до миле воље расправљати и не доћи ни до чега,
једноставно зато што право питање није да ли је Валеријева
песма врховна песма нашег столећа, већ: зашто не би била
врховна песма нашег столећа? Она говори о божанствима

93
која Валери назива „неприкосновеним“ (deites incontestables),
Мору, Небу и Сунцу, и шта бисмо могли још да тражимо од
једне песме? „Не знам много о боговима“, каже Т. С. Елиот у
једном од своја четири квартета који би се такође могли
појавити као кандидати за врховну песму нашег столећа, „но
мислим да је река / Снажан смеђ бог...“ А Море, Небо и
Сунце су божанства, и те како моћна божанства, и сусрет са
њима открива неке тајне у скривеним кутовима наших душа
за које нисмо ни знали да постоје, обнавља наше енергије и
исцељује нас.
Оставимо, дакле, на миру Винаверово дарежљиво
тврђење да је „Гробље крај мора врховна песма нашег
столећа“. Слажем се да јесте. Ако ништа друго, она нам
пружа уживања каква нам само велике, „врховне“ песме
пружају – час савршену и прозрачну јасност, час сложеност
у којој се могућа значења распрскавају као ватромети.
Мислим да сам тако нешто и рекао Винаверу, једног
четвртка поподне када је редакција Књижевности примала
сараднике, и Винавер долазио, увек помало задихан, са
торбом надувеном од књига и рукописа, а ми, тада млади,
стајали у угловима тамним дрветом опточене собе на
међуспрату Теразија 16, и тешко се усуђивали да кажемо
нешто пред строгим погледима тадашњих књижевних
величина које је Ели Финци окупљао око часописа чији је био
уредник. Али њему моја сагласност без сумње није била
потребна, јер је он већ јурио за неком својом мишљу негде
на другом крају интелектуалног обзорја.
Јесте Валеријево Гробље крај мора врховна песма, али је
та врховна песма и врховно нејасна.
Да ли је нејасна?
Питање може изгледати неумесно када се нађемо пред
Валеријевим стиховима који иду међу најсложеније, да не
кажемо најзапетљаније у француској поезији, стиховима
кроз које је понекад више него тешко пробити се, и пред
коментарима који су се нагомилали око Гробља крај мора,
које у њима мора да се гуши, и који, како каже Винавер у

94
белешци уз свој превод, „проналазе у Гробљу крај мора тако
виспрене залете и заплете да нас њихова машта у том
погледу згражава“.
Ипак, једног Поднева, на „тераси на два мора“, учинило
ми се да сам разумео Гробље крај мора. Као што се догађа
само онима који су или засићени и пресићени ерудицијом
па је једним покретом збацују са себе, или незналицама који
у безазленој наготи свога незнања не хају за ерудицију,
између мене и Валеријеве песме одједном није било ничега
и никога. Не знам је ли ико од оних који су тумачили Гробље
крај мора писао о ономе о чему говори Валеријева песма,
тачније речено о ономе што се у њој збива. За симболисте и
њихове наследнике то је непристојно питање, омражена
,јерес парафразе“. Али све што је речено језиком мора бити
да је о нечему, и ја сам у том часу видео Гробље крај мора као
велику песму о Подневу, о чудесним и узбудљивим
преображајима која се у томе часу збивају, и чији најбољи
коментар нису ни учене расправе, ни далекосежна
тумачења, већ само то средоземно Подне које заслепљује
својом ватром, „quand sur l’abime un soleil se repose“, и када

Midi sans mouvement

En soi se pense et convient d soimeme.

Сунце je осветлило најзамршеније лавиринте Валеријеве

песме, сложило је у једну целину, у једну причу, и све је
постало разумљиво и јасно. Схватио сам зашто је Подне „lе
juste“, схватио сам шта је „admirable justice / De la lumiere
aux armes sans pitie“, схватио сам како je море „toujours
recomencee“, схватио сам шта је то „lе calme des dieux“,
схватио сам како „Songe“ постаје „savoir“, схватио сам како
Храм Времена „un seul soupir resume“, схватио сам шта ће
Зенон, „cruel Zenon“ одједном у песми, схватио сам шта
„ombre de tortue“ представља „pour l’ âme“...
Било je то налик на изненадна сазнања о којима највише
говоре мистици и математичари. „Ah! le Soleil“. У часу

95
летњег Поднева, док су однекуд допирали „les cris aigus des
filles chatouillées“, у једном даху био сам проведен кроз
читаво Гробље крај мора, кроз сва збивања у Валеријевој
песми, од „lе sein charmant qui joue avec le feu“, до Зенонове
стреле која у најчистије апстрактном простору сажетом у
тренутак када се Сунце нашло у своме зениту, „vibre, vole et
ne vole pas“. Све загонетке те „врховне песме“ намах су се
отвориле, и као што у њој Сан постаје сазанање, метафоре су
постале истине, пошто је на подневном сунцу све истина.
Тачније речено, стварност. У том блеску и сјају Поднева,
песничке слике и метафоре, Малармеове симболистичке
„subtiles analogies“ престале су да буду оно што се прича,
мање или више виспрено поигравање речима, и постале су
оно што се збива.
А што се тиче нејасности. Има нејасности и нејасности.
Валеријева песма изгледа нејасна зато што је њена дужина
ограничена. И то врло строго. Али она није ограничена зато
што се покорава захтевима неке одређене, постојеће
песничке форме; она је ограничена зато што су збивања у њој
ограничена. Час Поднева не траје дуго. Двадесет и четири
строфе, сто четрдесет и четири стиха граница су која се не
може прекорачити а да Сунце већ није почело да се креће ка
своме заласку, и чаролија Поднева почела да се разблажује
у часовима дана. Валерије морао да јури, да сажима, јер
„Сунце не чека и све мора да буде речено док је свет још
спреман, застао између два откуцаја часовника, или срца,
како хоћете.
Можете ми се смејати, можете ме сматрати
занесењаком, можете рећи како је све то у ствари било само
литерарно пренемагање и изводијада, можете рећи како је
невоља са мном што – како ми је једном рекао мој пријатељ,
прави медитеранац, за разлику од мене континенталаца и у
најбољем случају приученог медитеранца – сувише волим
Средоземље, и да су то само моја сневања која су одлутала
далеко, далеко од Валеријеве песме. Сложићу се. Признајем,
по који пут већ, да сам незналица, да углавном нисам читао
учене коментаре Гробља крај мора који би ме водили правим

96
путем и не би ми дозвољавали да се упуштам у такве излете
– али ми то даје слободу да измишљам. Онај ко не зна, каже
Хаксли у једном своме есеју, има слободу да измишља.
Можда сам ја измислио све ово што се догодило једног
летњег Поднева на „тераси на два мора“, када сам се нашао
у средишту дејства моћних сила које су проговориле
стиховима једног песника.
Јесте, све је то вероватно измишљотина, и неки прави
познавалац Валерија сигурно би махнуо руком на моје
тврђење да је Гробље крај мора песма о ономе што се збива у
једном тренутку, у тренутку Поднева. Али једно, сасвим
извесно, није измишљотина: Сунце је увек стварно. Као и
брзина светлости која је једино што је апсолутно у природи.

97
 Јован Христић
ТЕРАСА НА ДВА МОРА
и друге истините приче

Ликовно-графичка опрема
ТОДЕ РАПАИЋ

Компјутерска обрада текста

БРАНКО ХРИСТОВ

Коректор
СТАНИЈА ТОЈАГИЋ

Тираж
700

Издаје и штампа
„ФИЛИП ВИШЊИЋ“
Београд, Устаничка 25

98
99