Putujem i posmatram

Kad sam imala 13 godina usnila sam san. Bilo je boanstveno.

Napolju je sneg napravio barunasti tepih, kraljica zima je zaslepljivala svojom belinom,
iarala je prozorska okna svojom ledenom glazurom,pahuljice su leprale ko balerinice,
pahuljice su imale bele staklaste balske haljine. A u sobi gde sam bila sa tadanjom
simpatijom kamin, pucketaju drva, na stolu veera,kavijar,dimljeni losos sa namazom od
morskih plodova, okoladni sufle za desert i vino, ato Petrus berba '85. Od miline i
slatkastog ukusa u ustima mi se prispavalo, pa sam zaspala u Kristijanovom naruju, a
aa s vinom mi je ispala nehotice i rasula se po persijskom tepihu, to sam kasnije
primetila i zakljuila.
Kako su mi se oi sklapale, tako mi se pred njima stvorila fascinantna slika, bilo je
boanstveno, prelepo, prekrasno. Ulazim u vremeplov, a robovi sve mukarci(jedan je liio
na mog Kristijana) su prostirali crven sag da hodam po njemu dok ulazim kro glomazna
vrata vremeplova.
Ula sam, a moji polunagi robovi su zalupili vrata, ispostavilo se da jedan od njih zna i da
pilotira a drugi kopilotira. Krenusmo, a jedan zid vremeplova je bio sav u staklu. Kao da je
neko v ratio film unazad, od zagadjenog zadimljenog sveta ovdanjice nekako za tili as sve
postade zelenije, sveije, zdravije. Skoro da je mirisalo zelenije. Bila je to 1950.a godina.
Mislim da nisam u trenutku bila sigurna, ali poto sam prethodnog dana dobila pet iz
geografije( a i inae sam odlika) brzo sam prepoznala da se radi o centralnoj Australiji.
Izali smo, moji polunagi robovi su me izneli da udahnemo neispitanu Australiju dvadesetog
veka. Jednog mi je roba iste sekunde pogodilo primitivno koplje posred levog oka, pa smo
se bre bolje skupili svi resto i pobegli nazad u vremeplov. Gledali smo kroz staklo divljake,
ljudodere kako okupiraju brod, kao da je peeni ova od dvesta kila.
Malo mi je bilo ao onog roba, jerbo bio je plavuan i svidjao mi se, ali dobro, imala sam jo
mnogo kmetova na raspolaganju, a i ovom je specijalnost bila da spravlja koktele, a to
znam i sama dobro. Bili smo i zadovoljni jer smo saznali korisne informacije o neispitanim
teritorijama, pa bismo to lepo unovili kad se vratimo.
Ovog puta, nakon dueg putovanja, nali smo se u , eto lude sree Srbiji negde XVIII
vek(nove ere) i videli smo Topka Ljubia na Rajiu kako brani srpsku zemlju i topove. Posle
sam neto inila sa robovima to ne mogu ovde da opiem jer mogu da dobijem keca ili
ukor.
Onda smo se vratili u mezozoik, tamo nas umal pojo jedan tiranosaurus, fala onoj stvari pa
smo imali automatske puke da ih savladamo. Uopte nisu tako veliki kako se prialo, mada
ih ja i nisam neto videla, poto sam lakirala nokat na nozi, a moji zaposleni su reavali
sukob sa problematinim dinosaurima.

Onda me je iznenada iz sna trgnuo Kristijan, ni ovaj deo ne merem vam ispriati da me se
ne bi familija odrekla.
To je moje putovanje na kojem sam mnoge stvari zapazila i inovacije nauila. Ima tu mnogo
nekih varijacija. Imala sam u planu da piem o svom putu na Tahiti i u San Francisko, ali
ta, to i nije tako zanimljivo. Mislim da je ovo najbolje putovanje na svetu.