Kći Slavije |1

Jan Kolar

KĆI SLAVIJE

P ROLO G

Avaj, evo gde leži zemlja ta pred okom mojim suzu što roni,
nekada kolevka a sadʼ naroda moga grob.
Stani nogo! Sveta su mesta gdegod da kročiš,
ka nebu sine Tatre, uznesi se, dižući pogled!
Ilʼ bolje velikom, prikloni se tamo tom hrastu,
što prkosi razornim čak do sada vremenima.
Alʼ ipak od vremena takva gori je čovek gneva,
što se žezlom gvozdenim u krajeva ovih
tvoga Slavijo, vrata dohvatio.
Gori od ratova divljih, groma i vatre, i jarosniji
jeste zaveden čovek, narod svoj kad sramoti zlobom.
O vekovi davni, ko noć oko mene što leži,
o zemljo velike slave i sramote puna!
Od Labe izdajne ka razvalinama čak Visle neverne,
Od Dunava ka halapljivom Baltiku svog u peni:
Milozvučni jezik odvažnih Slovena gde nekad odzvanjaše,
avaj, zaneme već, budući mržnjom oskrnavljen.
A ko okalja naroda jednog svekoliko ljudstvo?
Stidi se zavidna Tevtonijo, Slavije susedo,
krivica toliki broj, izvršiše nekoć ruke tvoje!
Jer krvi toliko nigde ne proli nijedan mračni neprijatelj,
što je u propast Slaviji, Nemac prolio.
Čovek slobode dostojan, slobodu zna da ceni svaku,
a onaj u okove roblje što sveže, robom je sâm.
Ruke ostavi, neka bi jezik sputao u okove svoje sužanjske,
samo to, jer ne zna da štuje prava tuđa.
Taj što je tronove obarʼo, uzalud prolivaše ljudsku krv,
po svetu nesrećnu rata baklju nosio je:
baš ropstvo dalʼ Gota ilʼ Skita zaslužio je;
alʼ ne i onaj što strasno hvalio je, primerom Božijeg suda, spokoj.
Gde ste se otišli mili narodi Slavije što nekoć ovde prebivaste,
narodi što Pomorja tamo, ovu Salu ste pili?
 Kći Slavije |2

Lužičana ogranci tihi, Obodritskog carstva potomci,

gde ste Vilaca unuci, gde ste naslednici Ukara?
Na desno široko gledam, pogled brzo okrećem ulevo,
alʼ oko moje uzalud Slaviju u Slaviji traži.
Reci drvo, hramu njihov vozneseni,
pod tobom što žrtve drevnim onda bogovima pališe:
gde su narodi ti; njihovi gde su kneževi, gradovi,
što prvi na severu ovom vaspostaviše život?
Jedni učeći Evropu siromašnu, da jedra i vesla
pripravlja i ka bogatim preko mora, kreće se obalama.
Metal sjajni, ti drugi, iz dubina iskopavaše rudnih,
više iz pošte bozima, nego iz dobiti ljudima.
Tamo pokazaše zemljoradnicima
kako da neplodno oru krilo zemlje,
nebilʼ klas rodilo zlatni.
Lipe one, sveto Slovena drvo, uz mirne pute sadiše,
hlad i miris uokolo da bi širile.
Gradove da podižu sinovi,
blagorodnu trgovinu u njima da vode, učiše čovek;
podmladak svoj platno da tka vežbaše žene.
Narode mitrovski kakve za to imaš hvale?
Pokidan gnusnom izopačenošću venac.
Ko pčele štoʼno med omirišu, prikrada se košnici tuđin
stado odgrćuć, u njemʼ majku i decu bije.
Te tako u domu rodnome porobljen gospodar,
tužnom mu hitro nametljivi sluga,
težak na vratu držaše lanac.
Gde dražesna u zelenih polja pojaše pesme Slovenka,
već žagorom raspevane usne zanemeše nemim.
Gde se iz mermera uzdizaše velelepne Peruna palate,
od stuba skrhanih sad psine staju spravljahu.
Gde ka nebu svoje uzdizaše drevna Arkona teme,
ostatke roni sad gosta tuđega noga.
Sravnjene, žale zidine hrama Retre povesne,
tamo gde nekad se uzdizaše,
već svija gnezdo zmija i gušter.
Slavije sina, braći pristiglog,
u krajevima tim ne poznaje rođeni brat,
nitʼ mu ruku zahvalno pruža.
 Kći Slavije |3

Govor ga strani zateče sa usana i lica slovenskih,

pogled ga vara Slovena, sluh opsene bolno smeta.
Jer preduboko utisnuše znake Slavija sinima svojim,
te ih izbrisati ne može čak ni vreme.
Kʼono dve reke što vode im saobraziše se u korito jedno,
pa ipak po putu predugačkom, boja ih razdvaja:
jednako ove pometene, nasilnim ratom narode,
čak do sad deli vidno različit život.
Majci svojoj odrođeni sinovi, pak često
bič maćehe grešno oblizuju i hule.
Životom ni Sloveni, ni Nemci,
pola ovo ili ono, ko nesvet bivaju.
Tako se gnezdiše u helenskih krajeva pleme osmansko,
na dostojanstven Olimp konjski stavljaše rep.
Tako srušiše gramzivi Evropljanin dva sveta Indijaca,
za obrazovanje uze im čestitost, zemlju, boju i govor.
Narod i čast nestaše, sa jezikom i bozi ovde iščezoše,
samo priroda ostade nepromenjena.
Šume, reke, gradovi i sela,
ne hteše promeniti svoga slovenskog imena:
No, samo im telo osta, duha Slavije u njima nema.
O, ko doći će da ovo prene groblje iz živoga sna?
Ko će dovesti dostojnog svoje otadžbine naslednika?
Ko će nam reći to mesto,
gde prolivaše svoju nekad za narod krv Miliduh,
ko će mu spomen sećanja podići?
Gde gnevni novajlija, očinju neiskvarenost braneći,
bojnim Slovenima Kruk po slovenskoj zemlji zapovedaše.
Kuda pobedničkim vitlaše mačem u boju Bojislav,
i u miru srećnu zakonima vodiše zemlju?
Takvih više nema!
Uz tutnjavu članaka surovog junaka i podlosti njihove,
na dva se vremena gneveć,
u magli sivoj ovih razvalina krici zavijaju.
Krici zavijaju, jer do sada sudbina pomirenje vaga,
a unuka krv tek tamo truli i tamo se menja.
Kako li je hladno tom narodu srce moralo biti,
da tu suzu, ko ono nad kostma ljube, ne proliva.
Pa ipak utihni tiha, na budućnost se osvrni žalosti,
 Kći Slavije |4

svetlim okom razvej oblake misli.

Najveće je zlo u nesreći huliti zlom,
a onaj što dobrim ublažava gnev neba, dobro čini.
Ne iz mutnog oka, već iz vredne ruke nada cveta,
te tako i zlo još može ispasti dobro.
Pogrešan put nekolicine ljudi,
čovečanstvo zavesti ne može,
a pometenost jednih često u celini prija.
Vreme sve menja, i vremena ka pobedi vode istinu,
što vekova zabludelih stotina je smerala, preokrenuće doba.

PREVELA IVANA KOČEVSKI