Aleksandar Kostić

INFORMACIONI PRISTUP FUNKCIONALNOJ

ASIMETRIJI MOŽDANIH HEMISFERA I
KOGNITIVNA OBRADA MORFOLOGIJE

Ovaj rad posvećen je problemu funkcionalne asimetrije moždanih

hemisfera pri obradi morfologije srpskog jezika. Tačnije, reč je o pokušaju da se
jedan specifičan pristup kognitivnoj obradi morfologije, razvijen u Laboratoriji za
eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, primeni u slučaju
hemisferne specijalizacije pri obradi reči sa infleksionim sufiksom. Pristup o kome
je reč naziva se informacionim pristupom (Kosić, A. 1991; 1995), a njegova
specifičnost je u tome što polazi od pretpostavke da je kognitivni sistem osetljiv na
količinu informacije izraženu u terminima teorije informacija (bitima) koju sadrže
gramatički oblici srpskog jezika. Dosadašnja empirijska ispitivanja su pokazala da
ovakav numerički opis gramatičkih oblika srpskog jezika visoko korelira sa
vremenom njihove kognitivne obrade (Kostić, A.1991; Havelka 1993; Kostić A. i
Havelka, 1994; Kostić, A. i Mirković 1995; Kostić, A. 1995). Ovakav ishod bio je
podsticaj da se pristupi ispitivanju obrade gramatičkih oblika imenica u levoj i
desnoj moždanoj hemisferi. Istraživanja prikazana u ovom radu su specifična jer
su, za razliku od dosadašnjih ispitivanja na ispitanicima sa neoštećenim mozgom,
bazirana na numerički izraženom predikatoru vremena obrade u levoj, odnosno
desnoj moždanoj hemisferi.
Najstabilniji nalazi vezani za funkcionalnu asimetriju moždanih hemisfera
dobijeni su na jezičkom materijalu gde je pokazano da je leva hemisfera
dominantna kada je u pitanju obrada gramatičkih aspekata jezika, dok je desna
agramatična i nije u stanju kompetentno da operiše morfologijom i sintaksom. Do
ovih saznanja došlo se kako ispitivanjem patoloških slučajeva povrede leve ili
desne moždane hemisfere, tako i ispitivanjem na normalnim ispitanicima. Nalazi
dobijeni ispitivanjem povrede frontalnog dela leve moždane hemisfere (Brokaova
afazija) ukazuju na selektivni poremećaj jezičkih sposobnosti. Najzanimljivija
komponenta ovakvog poremećaja svakako je agramatizam koji se manifestuje ne
samo kao nesposobnost interpretacije gramatičke informacije, već je praćen i
uprošćavanjem i propadanjem sintaksičke strukture, kao i izostavljanjem i
zamenom gramatičkih oblika u govornoj produkciji, pri čemu je očuvano
razumevanje pojedinačnih reči. Osim toga, povreda prednjeg dela leve moždane
hemisfere dovodi do teškoća pri interpretaciji i produkciji reči sa infleksionim
sufiksima i otežanog razumevanja reči iz tzv. zatvorenog skupa (sveze, predlozi,
prilozi itd.) (cf. Bradley & Garret, 1983; Bhatnagar & Whitaker, 1984). Primećeno
je, takođe, da je ovaj poremećaj praćen teškoćama u interpretaciji uloge subjekta i
objekta ukoliko ove sintaksičke funkcije nije moguće razrešiti na pragmatičkoj
osnovi (cf. Smith & Mimica, 1984; Grodzinsky, 1984; Luria, 1976). Iako je leva
hemisfera dominantna kada je u pitanju manipulisanje jezičkim materijalom, desna
hemisfera ne pokazuje potpuno odsustvo lingvističkih sposobnosti. Pored relativne
uspešnosti u obradi nekih aspekata jezika kao što su prozodija i fonologija, ona
poseduje i znanje o značenju reči (cf. Zaidel, 1976; 1978; 1978b; Dennis, 1980;
Todorović, 1988).
U istraživanjima funkcionalne asimetrije moždanih hemisfera na
normalnim ispitanicima najčešće se koristi metoda dihotičkog slušanja i lateralno
prikazivanje stimulusa. Metoda dihotičkog slušanja sastoji se u istovremenom
prezentovanju različitih stimulusa u oba uha (što otežava obradu istog materijala u
obe hemisfere), dok se u vizuelnom modalitetu ovo postiže tako što se stimulusi
kratkotrajno lateralno prikazuju u levom ili desnom vizuelnom polju. Informacija
se u ovakvoj vrsti eksperimenta dominantno obrađuje kontralateralno – stimulusi
prikazani u desnom vizuelnom polju (ili desnom auditivnom kanalu) dominantno
se obrađuju u levoj moždanoj hemisferi. Nalazi dobijeni u ogledima sa lateralnim
prikazianjem u saglasnosti su sa nalazima koji su dobijeni na patološkim
slučajevima – za razliku od leve hemisfere, desna nije u stanju kompetentno da
operiše gramatičkim informacijama (cf. Goodal, 1984; Todorović, 1988).
Bolje razumevanje prirode funkcionisanja leve i desne moždane hemisfere
kada je u pitanju jezik moguće je tek ukoliko se temeljno pristupi problemu
kognitivne obrade jezika, bez obzira na hemisfernu specijalizaciju. Standardna
istraživanja kognitivne obrade jezika zasnivaju se na nekoliko teorijskih
pretpostavki. Pretpostavlja se da je kognitivni sistem moguće opisati u terminima
kibernetike, tj. kao skup specijalizovanih domena od kojih bi svaki bio zadužen za
neku od operacija obrade jezičke informacije. Sledeća pretpostavka, iako nikada
eksplicitno formulisana, odnosi se na postojanje izomorfizma između mentalnog
plana i formalnog opisa jezika na način na koji to čini deskriptivna lingvistika.
Pretpostavlja se da između ova dva domena postoji izomorfizam prvog reda, pri
čemu bi uspešno preslikavanje formalnog opisa u kognitivni domen moglo da
posluži kao sredstvo za razumevanje kognitivnih funkcija i mentalne arhitekture
odgovorne za obradu jezika.
Standardne procedure za ispitivanje kognitivne obrade jezika izuzetno su
jednostavne, i svode se uglavnom na dve ili tri tehnike. Najčešće korišćena tehnika
je zadatak leksičke odluke (lexical decision task) u kome se ispitaniku na ekranu
kompjutera prikaže niz slova, a njegov zadatak je da pritiskom na taster (da/ne)
odgovori da li je prikazani niz reč datog jezika. Zavisna varijabla u ovakvim
eksperimentima je vreme reakcije, tačnije, vreme proteklo od trenutka pojavljivanja
stimulusa na ekranu do trenutka davanja odgovora. Istraživanja ovom tehnikom
obuhvataju takoreći sve aspekte jezika – od fonologije i morfologije do sintakse.
U objašnjenju procesa prisutnih pri produkciji i percepciji jezika pošlo se
od pretpostavke da su sve informacije relevantne za korišćenje jezika uskladištene
u specijalizovanom domenu dugotrajne memorije nazvanom mentalni leksikom ili
leksička memorija. Istraživanja ove memorijske instance usmerena su na
razumevanje njenih strukturalnih i funkcionalnih aspekata, tj. na organizaciju i
način operisanja jezičkim materijalom koji je u njoj uskladišten. Prvi nagoveštaji
mogućih principa organizacije materijala u leksičkoj memoriji zasnivaju se na
nalazima Rubenštajna koji, prikazujući ispitanicima reči različite frekvence,
konstatuje da vreme prepoznavanja pojedinačnih leksema zavisi od njihove
frekvence – visokofrekventne reči prepoznavane su brže od niskofrekventnih
(Rubenstein, Garfield & Milikan, 1970). Na osnovu ovakvih nalaza Rubenštajn je
predložio model leksičke memorije po kome su visokofrekventne reči uskladištene
bliže ulazu u leksikon, dok su niskofrekventne reči udaljene od leksičkog ulaza, što
dovodi do dužeg pretraživanja, pa samim tim i do dužeg vremena potrebnog za
njihovo prepoznavanje. Pretraga leksikona je redna, a dužina pretrage je u funkciji
frekvence leksičkih jedinica (cf. Rubenstein i dr., 1970).
Pomenuti model odnosi se na opšte principe predstavljanja pojedinačnih
reči u leksičkoj memoriji, pri čemu nije specifikovan način na koji su predstavljene
reči sa afiksima, tj. vezanim morfemama koje mogu da stoje na početku (prefiksi)
ili na kraju reči (infleksioni i derivacioni sufiksi). U literaturi dominiraju dva
modela reprezentacije obrade reči sa afiksima: model zasebnih jedinica i model
dekompozicije. Prema modelu zasebnih jedinica sve reči, pa tako i reči sa afiksima,
predstavljenje su u leksikonu kao zasebne jedinice, što znači da postoji direktan
pristup svakoj leksičkoj jedinici. S obzirom da je osnova reči sa afiksom i bez
afiksa ista, vreme prepoznavanja iste reči u različitim oblicima zavisiće isključivo
od frekvence afiksa. Prema modelu dekompozicije, reč se prilikom obrade razdvaja
na osnovu i afiks koji su u leksičkoj memoriji uskladišteni kao zasebne jedinice, a
obrada se odvija u nekoliko faza. U prvoj fazi dolazi do dekomponovanja niza na
osnovu i nastavak, posle čega sledi pretraga leksikona. Ako su osnova i afiks
nađeni, sledi postleksička evaluacija kojom se utvrđuje da li je ova kombinacija u
skladu sa morfološkim pravilima. Ukoliko jedan od dva elementa nije nađen, vrši
se dalja pretraga za celim (nedekomponovanim) nizom, iz čega sledi da će za
obradu reči sa afiksom biti potrebno manje vremena nego za reči bez afiksa (cf.
Taft & Forster, 1975; Taft, 1979; 1979b; Forster, 1979).
Većina istraživanja ove vrste rađena je na engleskom jeziku koji se odlikuje
slabo razvijenom infleksionom morfologijom i fiksnim redom reči. Za razliku od
engleskog, srpski jezik ima visoko razvijenu infleksionu morfologiju i u velikoj
meri slobodan red reči. Tako se, na primer, imenice u srpskom jeziku odlikuju
rodom, gramatičkim brojem i padežom, pri čemu su ovi gramatički atributi
markirani infleksionim sufiksom. Imenice mogu da se pojave u sedam padeža
jednine i množine, a svaki padež je markiran infleksionim sufiksom, s tim da isti
sufiks može da se javi kod više padeža.
S obzirom na ovakve morfološke karakteristike srpski jezik je izuzetno
pogodan za ispitivanje kognitivne obrade reči sa afiksima jer je moguće isti
stimulus prikazati u više različitih oblika. Israživanja izvedena u Laboratoriji za
eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazuje da je
prepoznavanje imenice u nominativskom obliku značajno brže u odnosu na ostale
padeške oblike, kod kojih je primećeno variranje u vremenu prepoznavanja
(Lukatela, Mandić, Gligorijević, Kostić & Turvey, 1978; Kostić & Katz 1987;
Todorović 1988). S obzirom da su za srpski jezik utvrđene frekvence gramatičkih
oblika (Kostić, Đ., 1965a), moguće je proveriti da li je frekvenca zaista činilac koji
utiče na vreme prepoznavanja iste reči u različitim padeškim oblicima. Analize su,
međutim, pokazale da vreme reakcije za različite padeške olike iste imenice ne
korelira sa frekvencom padeža ( cf. Kostić, A., 1991; Kostić, A. 1995). Na osnovu
ovakvog ishoda može se zaključiti da nijedan od standarnih modela ne može da
objasni variranje vremena prepoznavanja imenice u srpskom jeziku, jer polaze od
pretpostavke da je variranje vremena prepoznavanja reči sa afiksima u funkciji
frekvence afiksa.
Nemogućnost standardnih modela da objasne nalaze dobijene na imenicama
srpskog jezika navela je istraživače iz Laboratorije za eksprerimentalnu psihologiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu da pitanje kognitivne obrade jezika radikalno
preformulišu. Umesto pitanja koje bi se odnosilo ili na strukturu leksičke memorije,
ili na specijalizovane domene zadužene za obradu morfologije, pažnja je usmerena
na kognitivno relevantne aspekte stimulacije ( tj. lekseme sa infleksionim
nastavkom ). Standardni pristup, videli smo, polazi od pretpostavke da je vreme
reakcije u zadatku leksičke odluke dominatno determinisano frekvencom lekseme.
Ovaj nalaz istraživači iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju pokušali su
da prenesu i na obradu morfologije, ali bez uspeha. Pretpostavka da je vreme
reakcije na istu imenicu u različitim padeškim oblicima determinisano frekvencom
padeža nije se pokazala opravdanom jer u regresionoj analizi nije objašnjen
značajan procent variranja vremena reakcije u funkciji frekvence padeškog oblika.
Nešto veći procenat objašnjenog variranja dobijen je kada su prikazani
stimulusi definisani kao gramatički oblici a ne padeži. Tako, na primer, imenica
ženskog roda žena u pisanom obliku može da bude ne samo nominativ singulara,
već i genitiv plurala. Isto tako, oblik žene može da bude ne samo genitiv singulara,
već i nominativ i akuzativ plurala. Jedinica opisa sada postaje gramatički oblik (m)
koji može da obuhvati veći broj padeža, pri čemu je frekvenca gramatičkog oblika
jednaka kumulativnoj frekvenci padeža koje dati oblik obuhvata (jednačina 1).

RTm = ƒ  Fm  (1)

U jednačini 1 RT je prosečno vreme reakcije, indeks m označava da je

jedinica opisa gramatički oblik (a ne padež), dok F označava frekvencu. Uprkos
pomenutoj transformaciji, procenat objašnjenog variranja prosečnog vremena
reakcije na istu reč u različitim gramatičkim oblicima nije dostigao statističku
značajnost. Zaključak koji se može doneti na osnovu ovakvog ishoda je dvojak: ili
frekvenca gramatičkog oblika nije činilac koji značajnije utiče na vreme
prepoznavanja različitih oblika iste reči, ili pored frekvence oblika postoji dodatni
faktor koji utiče na vreme prepoznavanja, a koji nije uzet u obzir.
Padeški oblici imenice u srpskom jeziku se, pored razlike u frekvenci,
razlikuju i po broju sintaksičkih funkcija i značenja. Taksonomija padeških funkcija
i značenja u srpskom jeziku pokazuje da među padežima postoji značajna razlika u
broju funkcija i značenja koje ovi modifikuju u rečeničnom kontekstu. Tako, na
primer, nominativ modifikuje samo dve funkcije i jedno značenje, dok akuzativ
modifikuje pedeset osam funkcija i značenja (Kostić, Đ., 1965b). Broj
modifikovanih funkcija i značenja može se shvatiti i kao mera kompleksnosti
padeškog oblika. Ukoliko padež modifikuje veći broj funkcija i značenja, utoliko je
njegova kognitivna kompleksnost veća, tj. biće potrebno više vremena za njegovu
obradu. S obzirom da je jedinica opisa gramatički oblik a ne padež, kao i u slučaju
frekvence, numerički izraz kompleksnosti oblika dobijamo kumuliranjem broja
funkcija i značenja padeža koje obuhvata dati gramatički oblik. Dok je frekvenca
obrnuto proporcionalna vremenu obrade (tj. ukoliko je frekvenca oblika veća,
utoliko je vreme obrade kraće), broj značenja i funkcija stoji u direktno
proporcionalnom odnosu sa vremenom obrade - veći broj funkcija i značenje
pretpostavlja duže vreme obrade.
Pošto ova dva parametra imaju inverzno dejstvo na vreme obrade imenice u
različitim oblicima, razložno je pretpostaviti da je vreme reakcije rezultanta
njihovog dejstva. Drugim rečima, vreme reakcije bi trebalo da bude determinisano
jedinicom koja bi izražavala odnos ova dva parametra. Ukoliko frekvencu oblika
(F) podelimo sa brojem funkcija i značenja (R), dobijamo novu jedinicu pomoću
koje je moguće opisati relativnu kompleksnost gramatičkog oblika. Dobijena
jedinica je prosečna frekvenca po funkciji (značenju) koji modifikuje dati
gramatički oblik (jednačina 2).

 Fm  (2)
RTm = ƒ  
 Rm 

Dobijeni količnik moguće je izraziti u terminima količine informacije

(bitima), čime se dobija univerzalna metrika koja nije direktno vezana za jezik.
Ukoliko količnik frekvence oblika (F) i broja funkcija i značenja (R) izrazimo kao
proporciju u odnosu na količnike za ostale gramatičke oblike i dobijenu proporciju
logaritmujemo binarnim logaritmom, dobijamo količinu informacija (izraženu u
bitima) koju nosi svaki gramatički oblik imenice u srpskom jeziku (jednačina 3).

  Fm 
  
 Rm 
RTm = ƒ  log 2 M
  Fm  (3)
   
  m1 Rm 

Dobijena količina je sada količina informacija izvedena iz prosečne frekvence

po sintaksičnoj funkciji (značenju) koju modifikuje dati oblik imenice. Ovako
specifikovan prediktor objašnjava celokupno variranje vremena prepoznavanja
različitih gramatičkih oblika iste imenice. Implikacija ovakvog ishoda je da
kognitivni sistem nije osetljiv na neke od standarnih atributa kojima operiše
deskritivna lingvistika, kao što su padež i gramatički broj, jer oni ne figuriraju kao
članovi u jednačini na osnovu koje se numerički specifikuje prediktor vremena
obrade gramatičkih oblika.
Imajući u vidu činjenicu da prediktor izveden iz jednačine 3 objašnjava
celokupno variranje vremena prepoznavanja različitih gramatičkih oblika
prikazanih centralno na ekranu kompjutera, postavlja se pitanje da li je moguće
numerički izraziti perfomanse leve i desne moždane hemisfere, tačnije, da li je na
osnovu jednačine 3 moguće predvideti vreme obrade gramatičkih oblika imenice u
levoj i desnoj moždanoj hemisferi. Istraživanje Todorovića (1988) pokazuje da je
obrada u levoj moždanoj hemisferi identična obradi pri centralnoj prezentaciji. Na
osnovu njegovih rezultata možemo zaključiti da bi vrednosti dobijene na osnovu
jednačine 3 trebalo visoko da koreliraju sa vremenom obrade u levoj moždanoj
hemisferi. Todorovićevi nalazi, međutim, ne ukazuju na to šta determiniše obradu
u desnoj hemisferi, iako ukazuju na to da je desna hemisfera osetljiva na frekvencu
pojedinačnih leksema. Ovaj nalaz bi mogao da bude osnova za pretpostavku da je
desna hemisfera osetljiva na frekvencu oblika (jednačina 4), ali ne i na broj
značenja i funkcija koje dati oblik modifikuje, što je ekvivalentno agramatizmu.
  
  
  log  Fm 
RTm = ƒ 2
 M 
 (4)
   Fm 
  m 1 

U svom eksperimentu Todorović je, međutim, prikazao samo dva oblika

imenice, što je nedovoljno za regresionu analizu kojom bismo utvrdili da li
prediktor izveden iz jednačina 3 i 4 objašnjava značajan procenat variranja vremena
obrade u levoj, odnosno desnoj hemisferi. Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje
potrebno je izvesti ogled u kome bi se prikazalo više oblika imenice u levom i
desnom vizuelnom polju. U istraživanju Antonijevićeve i Kostića (1994) prikazana
su tri oblika imenica srednjeg roda (npr. sel-o, sel-a, sel-u), i tri oblika
pseudoimenica sa istim nastavcima i iste dužine (npr. gil-o, gil-a, gil-u). U prvom
ogledu stimulusi su prikazivani centralno, dok su u drugom isti stimulusi prikazani
u levom i desnom vizuelnom polju. Pri lateralnom prikazivanju ispitaniku je glava
bila fiksirana 55 cm od ekrana, a stimulusi su prikazivani pod uglom od 2 0 i 40' od
fiksacione tačke1. Na ekranu kompjutera se najpre pojavila fiksaciona tačka, a
500ms kasnije u levom ili desnom vizuelnom polju stimulus u trajanju od 150ms
(cf. Todorović, 1988). Zadatak ispitanika je bio da pritiskom na taster (da/ne)
odgovori da li je prikazani niz reč srpskog jezika. Vreme reakcije mereno je
milisekundama od pojavljivanja stimulusa na ekranu do trenutka davanja odgovora.
U regresionoj analizi vrednosti dobijene na osnovu jednačine 3 objašnjavaju
celokupno variranje vremena reakcije za stimuluse prikazane centralno i stimiluse
prikazane u desnom vizuelnom polju (levoj hemisferi), čime je repliciran nalaz
Todorovića (1988). Dobijeni nalazi, međutim, pokazuju da vrednosti izvedene iz
jednačine 4 ne koreliraju sa vremenom reakcije na gramatičke oblike prikazane u
levom vizuelnom polju (desna hemisfera). Iz dobijenih rezultata možemo da
zaključimo da je obrada pri centralnom prezentaciji u potpunosti determinisana
radom leve moždane hemisfere. Ovaj nalaz može izgledati trivijalan ako se
zanemari pretpostavka da bi obrada pri centralnoj prezentaciji mogla da bude i
proizvod interakcije obe hemisfere. Ukoliko bi ovakva pretpostavka bila tačna,
jednačina 3 ne bi dala dobru predikciju vremena obrade za stimuluse prikazane u
desnom vizuelnom polju. Ako je ishod obrade u levoj hemisferi očekivan, nalazi
dobijeni za levo vizuelno polje (desnu hemisferu) su unekoliko iznenađujući. Desna
hemisfera je, videli smo, osetljiva na frekvencu pojedinačnih reči, ali nije osetljiva
na frekvencu gramatičkih oblika. Ova selektivna osetljivost ukazuje ili na radikalno
1
Uslove za lateralno prikazivanje empirijski je specifikovao Todorović (1988).
različite aspekte osetljivosti leve i desne hemisfere 2, ili na činjenicu da je
specifikacija stimulusa u terminima gramatičkog oblika neadekvatan nivo
molarnosti. Ukoliko bi druga pretpostavka bila tačna, frekvenca bi i dalje bila
relevantan parametar, ali ne frekvenca gramatičkog oblika. Naknadne analize su
pokazale da je desna hemisfera osetljiva na broj padeža (C) koje obuhvata dati
gramatički oblik. Tačnije desna hemisfera je osetljiva na količinu informacija
izvedene iz prosečne sekvence po padežu koji obuhvata dati gramatički oblik
(jednačina 5).

  Fm 
  
 Cm 
RTm = ƒ  log 2 M (5)
  Fm 
   
  m1 C m 

Tako, na primer, oblik koji sadrži sufiks o obuhvata dva padeža (nominativ i
akuzativ), oblik koji se završava sufiksom a obuhvata tri padeža (genitiv singulara i
plurala i akuzativ plurala), dok je oblik koji se završava sufiksom u morfološki
jedinstven.3 U regresionoj analizi vrednosti dobijene na osnovu jednačine 5
objašnjavaju celokupno variranje vremena reakcije na oblike prikazane u levom
vizuelnom polju (desnoj hemisferi). Identični nalazi dobijeni su i u ogledu sa
imenicama ženskog roda (Kostić i Ginić, u pripremi), ali ne i u ogledu sa
imenicama muškog roda (Lalović, 1995).4 Iako ne sa potpunom sigurnošću,
možemo tvrditi da je domen osetljivosti desne hemisfere prosečna frekvenca po
padežu, a ne frekvenca oblika.
Opisani nalazi sa lateralnim prikazivanjem gramatičkih oblika imenica
ukazuju na to da se razlika u obradi leve i desne moždane hemisfere može
posmatrati u kontekstu veće ili manje "rezolucije" informacije koju nosi infleksioni
sufiks. Desna hemisfera, vidimo, operiše na nešto moralnijem nivou gramatičke
specifikacije jer je osetljiva na broj padeža koje obuhvata dati gramatički oblik. Ova
2
Tj. da je leva hemisfera osetljiva na frekvencu lekseme i prosečnu frekvencu po funkciji
(značenju) koje modifikuje dati gramatički oblik, dok je desna osetljiva na frekvencu lekseme, ali ne
i na frekvencu koja bi se odnosila na morfološke aspekte reči.
3
Oblik koji se završava na u u muškom i srednjem rodu nominalno obuhvata dva padeža - dativ i
lokativ singulara. S obzirom da su i u jednini i u množini u svim deklinacijama za sva tri roda dativ
i lokativ morfološki identični, nisu jasni kriterijumi razdvajanja ova dva padeža. Pregledom
značenja i funkcija koje modifikuju dativ i lokativ takođe se ne može izvesti klasifikacija koja bi
nedvosmisleno razdvojila ova dva padeža. Stoga je, smatramo, opravdanim da se dativ i lokativ
tretiraju kao jedinstven padež.
4
Razlog odstupanja kod imenica muškog roda treba tražiti, pretpostavljamo, u nedovoljno preciznoj
aproksimaciji frekvence oblika imenica muškog roda, s obzirom da nije dobijena značajna
korelacija vremena reakcije i količine informacije izvedene iz jednačine 4, za stimuluse prikazane
centralno. Značajan procenat objašnjenog variranja dobija se ako se centralno prikaže svih sedam
oblika imenica muškog roda. U ogledima u kojima se stimulusi prikazuju lateralno, iz tehničkih
razloga nije moguće prikazati više od tri oblika. To znači da u regresionu analizu ulazimo sa
minimalnim brojem stepena slobode (1), što dovodi do izuzetne konzervativnosti testa.
osetljivost je, međutim, irelevantna sa stanovišta kompetentnog manipulisanja
potencijalnim sintaksičkim ulogama koje data imenica može da ima u rečeničnom
kontekstu. U svetlu pomenutih nalaza, agramatizam desne hemisfere se svodi na
nemogućnost pristupa sintaksičkim funkcijama i značenjima koje su sadržane u
infleksionom nastavku. drugim rečima, desna hemisfera nije u potpunosti
agramatična, već je osetljiva na irelevantne aspekte gramatike, kao što je, na primer,
broj padeža koje obuhvata dati gramatički oblik. Sa druge strane, kompetentnost
leve hemisfere svodi se na mogućnost manipulacije značenjima i funkcijama koje
modifikuju dati gramatički oblik.
Ukoliko bismo nalaze dobijene na osnovu opisanih istraživanja pokušali da
ekstrapoliramo na slučajeve oštećenja leve moždane hemisfere, deficit u operisanju
gramatičkom informacijom mogao bi da se opiše kao nemogućnost pristupa
sintaksičkim funkcijama i značenjima koje su sadržane u infleksionom sufiksu.
Time infleksioni sufiks postaje prazan indikator koji ne specifikuje potencijalne
sintaksičke uloge koje imenica može da ima u rečeničnom kontekstu.
 LITERATURA

Antonijević, S. i Kostić, A. (1994). Uticaj vizuelnog polja na obradu

gramatičkih oblika imenica LEP saopštenje, 7, 1-28.
Bhatnagar, S. i Whitaker, H. A. (1984). Agrammatism of inflectional bound
morphemes: A case study of a Hindi-speaking aphasic patient. Cortex, 20, 295-301.
Braddley, D. C. i Garret, M. F. (1983). Hemisphere differences in the
recognition of closed class and open class word. Neuropsychologia, 21, 155-159.
Dennis, M. (1980). Capacity and strategy for syntactic comprehension after
left or right hemidecortication, Brain and Language, 10, 287-317.
Goodal, G. (1984). Morphological complexity and cerebral lateralization.
Neuropsychologia, 22, 375-380.
Grozdisky, Y. (1984). The syntactic characterisation of agrammatism.
Cognition, 16, 99-120.
Havelka, J. (1993). Kognitivna obrada gramatičkih atributa glagola. LEP
saopštenje, 3, 1-24.
Kostić, A. i Katz, L. (1987). Processing differences between nouns,
adjectives and verbs. Psychological Research, 49, 1, 229-236.
Kostić, A. i Ginić, K. (u pripremi). Funkcionalna asimetrija moždanih
hemisfera i obrada imenica ženskog roda.
Kostić, A. (1991). Informational Approach to processing inflected
morphology: Standard data reconsidered. Psychological Research, 53, 1, 62-70.
Kostić, A. (1995). Informational load constraints on processing inflected
morphology. UL. B. Feldman (Ed.), Morphological Aspects of Language
Processing. New Jersey, Lawrence Erlbaum, Inc., Publishers.
Kostić, A. i Havelka, J. (1994). Processing of inflected verbs, LEP Report,
10, 1-28.
Kostić, A. i Mirković, J. (1995). Kognitivna nezavisnost leksičkih i
morfoloških aspekata imenice, LEP saopštenje, 17, 1-16.
Kostić, Đ. (1965a). Struktura upotrebne vrednosti gramatičkih oblika u
srpskohrvatskom jeziku. Beograd: Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju
govora.
Kostić, Đ. (1965b). Funkcije i značenja padeža u srpskohrvatskom jeziku.
Beograd: Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.
Lalović, D. (1995). Obrada gramatičkih oblika imenica muškog roda u levom
i desnom vizuelnom polju. LEP saopštenje, 15, 1-26.
Lukatela, G. Mandić, Z. Gligorijević, B. Kostić, A. Savić, M. i Turvey, M.
T. T. (1978). Lexical decision for inflected nouns. Language and Speech, 21, 166-
173.
Luria, A. R. (1976). Basic problems of neurolingustics. The Hague: Mouton.
Rubenstein, H. Garfield, L. i Millikan, J. A. (1970). Homographic entries
in the internal lexicon. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 9, 487-
494.
Smith, S. D. i Mimica, I. (1984). Agrammatism in case-inflected language:
Comprehension og Agent-Object relations. Brain and Language, 21, 274-290.
 Taft, M. i Forster, K. (1975). Lexical storage and retrieval of prefixed
words. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior, 14, 638-647.
Taft, M. (1979a). Recognition of affixed words and word freqency affect.
Memory and Cognition, 7(4), 263-272.
Taft, M. (1979b). Lexical access via orthographic code: The basic
orthographic syllabic structure (BOSS). Journal of Verbal Learning and Verbal
Behavior, 18, 21-39.
Todorović, D. (1988). Hemispheric differrences in case processing. Brain
and Language, 33, 365-389.
Zaidel, E. (1976). Auditory vocabulary of the right hemisphere following
brain bicestion of hemidecortication. Cortex, 12, 191-211.
Zaidel, E. (1978). Lexical organisation of the right hemispherre. U P. Buser i
A. Rougeul-Buser (Eds.), Cerebral correlates of conscious experience. Amsterdam:
Elsevier/North Holland.