Rođen je 10. marta 1935.

u Beogradu, gde je završio studije opšte književnosti sa

teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od
1952, kada je kao srednjoškolac počeo da objavljuje stihove, bavi se književnošću i
prevodilaštvom.
Objavio je knjige pesama Poetičnosti (1956), Ostale poetičnosti (1959), Maina
(1964), Bratstvo po nesanici (1967), Opisi, gesla (1970), Izabrane pesme (1979),
Pesme 1971-1982 (1983), Izabrane pesme 1954-1984 (1985), Trideset izabranih
pesama (1985), Pesme 1971-1991 (1991), Pesme (1994), Pesme (2002), Izabrane
pesme (2005).
Objavio je i četiri knjige eseja i drugih tekstova pisanih u prilog poimanju književnog
i čitalačkog iskustva: Rvanje s anđelom i drugi zapisi (1996), O pesnicima i o poeziji
(2001) i Neke stvari ( 2001), Čitajući Vergilija, (2004.).
Preveo je s francuskog Morekaze Sen-Džona Persa (1963, novi prevod 2003), jedan
izbor pesama Pola Elijara (1971) i Pariski splin Šarla Bodlera (1975), kao i jednu
knjigu proze, Balzakovog Luja Lambera (1999).
Dobitnik je više nagrada za književni i prevodilački rad. Član je Srpskog književnog
društva.

KINESKI PASTIŠ

Bilo bi to ovde još najbolje rešenje:

postati nevidljiv u majskom predvečerju.
Proći kroz plesače i sesti na terasi.
Ne klimati glavom, ne smešiti se nikom.
Piti štogod hladno, sa dosta mehurića
što bi svetlucali diskretno u praznini.
Koji put otići na pišanje i uzgred
venecijanskom se rugati ogledalu.
Baciti ispravu i ključ sa žutom kruškom.
Nemati pregradu u vratarevoj loži.
I nikuda više ne tragati za sobom
srećno izgubljenim u mlakoj pomrčini.
MLADA ŽENA S KNJIGOM

Dok pije kafu i prelistava

sveščicu nekog džepnog izdanja,
crtane oči joj naglašava
smešak, odsutan, kao da sanja.

Valjda i pisca oseća bliskim,

zaokupljena kojom stranicom
duže, ne progovoriv ni s kim,
izuzev reč-dve s konobaricom.

A podigne li kad trepavice

da bi se vratila cigareti,
ne dotičući nijedno lice
pogled joj, hladan i brz, preleti

preko stolova. I tek što sevnu

beonjačama, okusiv kratku
slast dima, grezne u tu književnu
formu pri ruci, u nedostatku,

ko da zna, možda i neophodne

duhovne kade, dok čeka s dosta
malim izgledom danas popodne
na kakvog novog hotelskog gosta.
POGLED IZ DVORIŠTA

Stare su kajsije već gotove. S proleća

olistaće jedva još koja grana.
Ne budu li ruže uskoro orezane,
sneg će ih polomiti u korenu.
Žute novine se na vetru pletu kao
pas u noge... U toplim krajevima
vode se ratovi; ponegde padne vlada.
A ovde treba pronaći grabulje,
pokupiti lišće i malterom zaliti
pukotine oko kuće, pre kiša.
MLEKO I MED

Da nam je znati, tebi i meni,

čija je ono kuća u šumi,
navraćali bismo pred njen prag, tragajući
za dupljom gde se skuplja med,
za vimenom iz kojeg se pušta mleko;
noćivali bismo u njoj čelo uz čelo:
„bliznake jezgre u koštici“.
Da nam je sesti, tebi i meni,
s večera za sto u onoj kući,
osluškivali bismo vreme kako grebe
i cijučući podrumom tumara,
dok između tebe i mene –
kao međ nepcem i jezikom –
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u zemljane posude,
uvode sjaj bića u razgovor očiju.
KASPAR HAUZER

Othranjen dojkom iz novinske šume,

na katodnoj mesečini pred ekranom,
da bi prohodao pod okom semafora,

mladi bog kada mu zacvile gume

u krivini, nahod bačen za volanom
u svet tranzistora i mikroprocesora,

treba li on uopšte da razume

što bi neko, rođen sa govornom manom,
sisao belutke na žalu kakvog mora?