Толстој наставак

Проблем хронотопа, онеобичавања и детаља. Рана јесен 1805 године .време. Петроград,
Москва, и имање породие Болконских у голим брдима, то су три места. Значај хронотопа
као динамичан однос простора и времена. Хротоп је за њеа једна врста догађаја бића
нешто што има и онтолошки и динамички статус.

1805 је година када почиње тај велики рат. И он се са мањим или већим паузама одвијао
све до 1945 године. Тек познавање историјских чињеница и њихових односа. Оно што је
за Тослтоја важно, та историјска позадина, за њега није битно да направи канонизацију
великог историјског догађаја, 1812 да прикаже како је Русија потукла Наполеона, него он
хоће да покаже и сву срахоту и бесмисао рата. Он тај војни успех уоквирује са два војна
неуспеха. 1805 и наговештај 1855 зато што је реч о ратовима које је Русија водила у
освајачким походима и ван своје териотрије. Разумевање историје се може видети на
неколико различитих нивоа пре свега на нивоу који је дубоко моралистички и
есејистички. Толстој је често био на мети критика управо због својих дугиј есејистичких
екскурса. Моралистички екскурс о рату. То одудара од романескног жанра у
традиционалном смислу речи. Романески жанр пре свега јесте нека врста врло узбудљиве
нарације. Али његова нарација је другачија, да ли код Толстоја има мелодраме, има
заплета смрти изненадних догађаја изненадних сусрет али код њега је то предочено тако
као у свакодневном животу мирно и без неких напрегнутих односа. Зато он и може да
размишља о историји. Жеља да своја лична размишљања унесе у роман јесте за њега
бескрајно важна. Он историју види као једну врсту нужности нешто што поседује
унутрашњу законитост, Претпостављајући да је човеку важно да сам покуша да одгонетне
ту историјску законитост. Није то нека врста фатума, али он покушава да покаже да ни
један догађај није случајан, да је детерминисан колико год ми мислили да је случајан. Он
говори о томе, то је управо четврти том тако почиње- Ако јабука падне са дрвета ми знамо
да ће она завршити на земљи, он полози од те емпиријске претпоставке. За њега је много
битније оно што је етика и оно што је национални дух. Само сам хтела да скренем пажњу
на то да је једини могући рат рат условно речено етички рат то је само онај да бисте
одбранили земљу. Рат не постоји за војсковође и за цареве него постоји само за колектив.
О томе можемо говорити и са становишта архетипског погледа на свет и са становишта
саборности. Толстој има у виду оног обичног малога човека оне неисторијске личности ,
ту улогу игра Платон Каратајев, неписмен човек војник, необразован али ето који је
носилац народнога духа. Ко је још носилац народнога духа у роману Кутузов. Говорим
управо зато што постоји Кутузов који је маршал ,његово интуитивно разумевање историје
је јако јако важно.

Е сада оне занимљивије теме које се односе на саме догађаје у роману. Шта је Толстој
мисио о рату и миру. Шта је рат и мир, није роман, није поема, није историјска хроника.
Тоталитет једнога доба, обичаја мишљења филозофије и још много чега. Зато овај роман и
све остале романе. да ли у роману има напетих делова. Које догађаје бисмо издвојили ка
кључне у роману. Порођај Лизе Болконски, прва рањавања Андреја Болконског, да ли ће
Пјер наследити богатство. Однос између Николаја и Соња. Однос између Наташе и
Андреја. Напети тренуци када МАрија покушава да побегне а сељаци не дају. Однос
између ње и њенога оца, двобој између долохова и Пјера. Однос између Соње и долохова
шта се шева са Николајем који губи на коцки. Стално постоји напетост али су сви ти
догађаји у једној врсти прилично мирног приповедања. Није као код достојевског где
имате сталне драме. Оно што је исто јако важно у роману то су појединачне сцене или
жанр сцене које су свакако јасно уклопљене у динамику приповедања али имају и свје
посебно значење. Сцене Лова –рече је о њиховом чикици који је са њима у лову, ту се
појављује и његова невенчена жена. Шта они доживљавају код чике, ту се детаљно
описује трпеза низ приказа, и посебан приказ Наташе са становишта Николаја Ростова,
она је тада већ верена за болконског. И кад каже приповедач како је ова госпођица која је
прво прооговорила француски па тек онда руски како је она могла да разуме руску душу
то је једна жанр сцена. Она се појављује са посебним смислом, који је овде важан за
Наташу. Која је још Жанр сцена. Сцена гатања и маскирање, када се људи маскирају после
Божића уочи ,карневал, када је време карневала, обичај у православној цркви, машкаре,
покладе. То је тај тренутак и није без основа, једна врста маскирања, весеља. Везане за
словнески фолклор. Жанр сцена још једна, сцене у лондонском клубу, када се прославља
победа војске. Жанр сцене двобоја, у позоришту, догађаји који су везани за бал, има важан
моменат први пут наташе на балу. Када имају учитеља плеса. Читав низ елемената тог
типа. Шкловски је написао детаљну анализу одакле је тослтој преузимао детаље и
пронашао низ анахронизама...дуге панталоне мушкарци почињу да носе тек после 1ф30
год, а заправо су носили оне пумпарице. Или када говоримо о енглеском клубу у време
када се даје част клуб није ни постојао. Али то ништа не мења.

Како се јунаци развијају: Имате јунаке који имају своју динамику и кад су нижег ранга.
Рецимо берг, зет, па она долохов она који једно са Курагином је желео да се ожени
Соњом. Њега прво видимо како се попео на прозор и после је везао медведа, једна врста
хулигана а онда видимо Пјера, и најбои је пријатељ Николаја ростова. А онда видимо
колико је нежан син према мајци. Образложење колико и он има динамику у својој
личности.

Пјер, Андреј, Наташа. То су јако важни јунаци

Толстој је у почетку размишљао да буде само један главни јунак. Андреј је требало да
остави своје кости на француском брду али је одустао. Андријин преображај не можемо
одвојити.

Пјер јесте може бити најближи Толстоју и он има читав низ преображају који воде ка
оном путу трагања за вечном истином. Њега упознајемо јако младог он је дошао из
иностранства, био је један од двадесеторо ванбрачне деце грофа безухова али да је био
вероватно њему најмилији .Читалац ће брзо схватити да пјер по највише личи на грофа
безухова, и схватиће да је гроф безухова послао молбу да званично усини Пјера. Код њега
су јунаци ипак нека врста полубогова али живе живот са немирима. За њега је посебно
важна одређена психологијазица, он обичне ствари у човековом животу успева да пружи у
једном дубоком психолошком тумачењу, на известан начин. А Наташи се десило но што
би се десило свакој девојци. Бива без мужа и потребан јој је неко да се заљуби и она се
заљуби у курагина – ништа ново али оно што јесте ново је начин на који је то приказано.
И још једна ствар посебно када говоримо о женским јунакињама. Он управо успева да
оствари оно што успева и Стендалу, он успева да оствари кристализацију љубави. Стендал
се у више наврата детаљно бавио испитивањем љубавних односа и о томе како се тај
однос развија. Развија неколико врста љубави, шта је пријатељство, шта је љубав према
родитељу према детету. А када је реч о еросу он каже како се иде од равнодушне болоње
ка савршеном Риму. Четири фазе у тој кристализацији, како се идвајају посебни елемти
један из другог, и онда он каже прво треба да препознаш да си заљубљен па да признаш
себи па да осетиш жељу па да осетиш наду и на крaју срећу. Значи то су неке фазе о
којима он говори. Када погледате све те Толстојеве и Стендалове јунаке видећете како је
све то. Погледајте Соњу како се љубакала са Борисом, па њен однос прем Андреу па њен
однос према Курагину о денисову нећу ни да причам па на крају према –нисам разумела
на крају према коме. Погледајте како су ови односи психолошки изнијансирани. Такав је
однос и Болконског и Пјера према женама само на један другачији начин елем што би
рекао Гогољ, Пјера на сунце. Пјер је овде важна личност пре свега сазревања на нивоу
иницијације али ни сазревања неко као постоја себе свестан и као мислеће биће и као
мислећег борца и политичког и као неког ко разумева свет око себе. Јер као сваки паметан
човек Пјер је дубоко несрећан. Зато он и улази у ове глупости. Када је долохов испио
флашу вотке, Пјер је рекао ја могу да попијем и две. Он је неприлагођен он не само што
каже оно што мисли него и врло често то чини на непрактичан начин.Он неће да се плаши
оца, он избегава да се сусретне са оцем иако зна да од тога зависи да л ће остати или неће
остати и да није било Ане друбецки која је сачувала тај тестамент он сам не би никада
сачувао тај тестамент и од наследства не би ништа било. Он такође дозвољава да други
управљају њиме, да ли ће да се ожени Еленом или неће , да ли ће да је запроси, ми то
свакако знамо он стоји тако неделатно и све време гледа у њене откривене груде и онда се
појављује Василије Курагин и само им честита и све је свршено. Такође Елен са њим ради
шта хоће какви су њихови односи када је пита да ли она осећа неке знаке бременитости
она почиње да се исмева њему. И Елен је исто прича за себе иако је јако занимљива она је
узета као пример европске жене за двор, бескрајно лепа и бескрајно глупо, као и Курагин.
Када Василије каже имам два сина и обојица су идиоти. Пјер стално посрће, он има неке
идеје док је био у француској школи и ту је добио идеје да треба реформисати поседничке
односе и ту и покушава да укине оброк да да сељацима да раде, све што ради све ради
погрешно али из добре намере, јако је несрећан са пријатељима, несрећан са женом, читав
низ тих ствари које се одвијају и када он покушава нешто да се направи једна промена у
њему. Неко му је послат ми смо знали да ћеш ти путовати у поштанској станици седе док
се коњи одмарају, један гроф масон. Шта су масони, озбиљно, братство слободних зидара,
шта су они, начелно, Толстој кад помиње масоне он рачуна на читаоце којима то уопште
не треба објашњавати. Једна врста веровања они на начин покушавају да обнове
хришћанство, они су тајне организације, често су их везивали за јвреје. То су све те идеје.
Покушај да се направи нека рестаурација на хришћанским основама. То је нека врста
саздања новог света. Они се појављују као усрећитељски пројекат на овој земљи, има нећу
рећи чак. Мравља браћа. Сама идеја јесте идеја, то су тајна удружења и њихови циљеви су
прогрес човечанства. Они су ошацовали Пјера јер је њима новац потребан а шта је пјеру
потребно преображај душе. И ствар јесте у томе да се пјер труди даје у добротворне сврхе
али то њему и даље не доноси преображај и овде можемо читати чак неку врсту и
пародије, када му се подиже ногавица када му секу, крштење... то је једна врста
хришћанске подлоге али она најпре личи на рационално хришћанство која пре свега
верује у материјалну добробит. И има јасне интересне и усрећитељске са добрим
намерама. То је оно што је важно, зато што Толстој то види као једну вештачку
идеологију, он то види као нешто што је страно природи човека. Масон је био Пушкин,
Сима Милутиновић Сарајлија..читав низ великих људи. Ту такође он не доживљава
преображај. За њега је јеако важан тренутак сукоба са долоховом на двобоју и он
покушава да то одбије, али зашто је важан тај тренутак, кратак фитиљ сангвиник потпуно
је изгубио контролу над собом. Он је за драку избегао да убије човека. То је такође једна
враста размишљања о двобоју. Тада почиње да се мења почиње да се одваја од Елен али
суштина незадовољства , али и даље је несрећан, суштина пјерова јесте незадовољство
собом.Он у једном трену схвата да је јако заљубљен у једну особу али да то не може да
реализује, постоји онај један трен пре него што пре него што Наташа се други пут упозна
са болконским,зима у Петрограду Пјер долази код њих размишљају о рату и стално долази
код њих и одједампут схвати колико је заљубљен и почиње да избегава и већ Андреј бива
верен иако тајно са наташом , пре када су на балу, ја стојим иза ње. Како се развија
њихова љубав он схвата како то њему тешко пада није он љубоморан али њему је тешко
да се носи са тим.и једна од најдирљивијих сцена када Наташа Пјеру даје писмо да одне
Болконском и она каже ја сам једна ружна жена а шта он њој каже, да нисам ја и да нисам
ожењен и да сам најбољи најлепши и најплеменитији човек на свету ја бих пред вама
лежао на коленима и тражио вашу руку. Битан је тренутак када преј доживљава
преображај. Он гледа Бородинску битку, то је једна мајсторија Толстоја. Сви су у
мундирима црвеним и плавим а Пјер је у оделу и има беле панталоне и зелени фрак,
његова фигура као да је ванземаљац у свему томе. Зашто је био потребан Пјер као човек
пре свега дубоко Етички уобличен овде и као неко ко нема везе са ратом, да би управо са
његовог становишта био приказан сав бесмисао рата. Он види колико се гини ако он не
разуме батерије и војну стратегију.Он се тамо сусреће и са Андрејом и онда одлази у
москву и покушава да направи једну врсту преокрета тако што ће он учествовати у
разрешењу рске судбине. Бави се кабалом и мистиком, помоћу бројева. Свако слово има
бројчану вредност, он покушава да направи помоћу свој и наполеоновог и свог имена
рачуна и добија број 666 то је као предсказање то је из апокалипсе најава сатане, и он
покушава . већ је наполеон проглашен за натихриста. А Пјер пошто се одрекао масонства
онда он може да се бави бројевима, и ово је једна врста поигравања са свим тим.
Кабалистички начин, али није потпуно се тада одрекао масонства. Масонства се он одриче
управо у тренутку када постане јуродив. Он се одриче да говори француски али чини
преседан када французи уђу у Москву када направи познанаство са једним француским
официром. И онда се преруши уме нож и пиштољ хоће да пронађе Наполеона и да га убије
и онда затиче страшан призор хоће да спаси дете од пожара које за мало није изгорело а
онда види како французи нападају једну Јерменску лепотицу и онда њега ухапсе и воде га
на стрељање , дакле суђење па стрељање опет један нови сусрет са смрћу , преображај,
стално је у дилеми, и онда одлази у заробљеништво и ту се сусреће са Платоном
Каратајевим. Немојте то читати социјално, немојте читати бабовића, не Платон Каратајев
је израз колективног духа, он пре свега има једну урођену скромност у себи, он дубоко
верује да је човек добар док није искварен цивилизацијом, Платон често говори
пословицама и то изражава дух народа. Платон не уме да се моли, он не зна молитве он
читав низ тих елемената. То јесте суштина, није суштина да с енаучи него искреност
молитве оним што је унутра уобличује у том смислу јесте и Платон Каратајев. Када
Платон Каратајев бива убијен зато што више не може да се креће Пјер тада не реагује али
тим својим нереаговањем он је само показао да је прихватио филозофију Платона
каратајева, живот је срећан и живот иде даље. У највећим невољама човек схвати да је
срећа у малим најједноставнијим стварима. да је могао у том трену да једе сирову
коњетину посуту барутом и да му се никад у животу никад није било тако укусно. То су
тренуци који Пјеру омогућавају да постане муж Наташе и приступити врло вероватно
декабристичком покрету и неће дозволити да га нека врста конформизма понесе.

Али је нама свакако много узбудљивији Болконски. Андреј Болконски је пре свега један
страшно горд човек Јако леп, и подједнако несрећан као и Пјер. Болкоски дели мишљење
са Пјером и подржава либералну линију и не либи се да изнесе своје мишљење али он то
чини тактично, чини са једним презрењем, али је човек који има једну врсту гордог
аристократског држања. Његов отац је потпуно човек без компрмиса Андреј Болконски
има добро порекло, добро образовање материјална ситуација такође добра има положај у
друштву оженио се најбољом удавачом Петрограда тога доба ем је лепа ем је богата и није
срећан. Него је много несрећан. Он Пјера саветује да се не жени. Зашто је несрећан, са
Лизом у чему је ствар, она је глупа, она је јако површна, али добра. Она је усхићена кад
треба да се дотера кад прича ко је са ким био једна обична жена тога доба, не може јој се
ништа замерити, она ништа више од тога није нудила. Али он из своје гордости није хтео
то да види. Очигледно је она није много паметна, обожава да сплеткари. Толстој се у тим
односима и на тим нивоима показује као мајстор. Шта мислите зашто многобројни
бракови живе у тој клацкалици, јако је тешко живети са људима. Однос мешу
супружницима, однос према деци, према пријатељима, према родбини, према јавном
мњењу. да ли је једноставно живети не само у рату живети са родитељима. Просто
погледајте одно у свакодневном животу, врло копликовано, у томе је толстој велики, ту
сложеност и узајамност у односима покреће. Лиза мора да умре на порођају да би се
Андреј даље равијао. ОН има јасну идеју да хоће да направи каријеру и политичку и војну
и сваки пут као и сви паметни људи мора да се згади над својим амбицијама. Он одлази
тамо а онда види Кутузова који се мешају у његово дело, када одбије да води напад онда
му они нареде и ту се дешава покољ војске ако се сећате. Зашто на француском брду
андреј узима заставу управ ова реакција, сви јунаци ником поникоше и онда он узима ту
заставу, то је једна врста гордости куражи честитости и онда падне и гледа у небо. Како је
могуће да ја раније то небо нисам видео. Ми ту можемо тумачити као једну врсту односа
према метафизици, као једна слика раја, он се уздиже на један ниво пантеистичког
доживљавања света и испитивања суштине егзистенције, оног тренутка када се сусретнете
из једног стања у друго стање ви се онда запитате о смислу живота и то је оно што се
њему отвара. Тренутак сусрета са смрћа, сви у одсјају сунца небеса можемо говорити о
тим архетипским сликама, кренеш ка унутра и поставиш питање среће. Типичан
асоцијативни ток свести, када говоримо о Андреју, њему Марија пре него што крене на
пут стави иконицу око врата, он бива рањен када му се та иконица скине. Први тренутак
преображаја Болконског, он долази кући жена умире на порођају, нису успели ништа, и он
се враћа као рањен човек, после тога он покушава да се одвоји од оца узима имање,
покушава да направи реформу, сви толстојеви јунаци раде оно што је радио Толстој,
покушај да да слободу сељацима са идејом да ће они радити другачије то је наравно чиста
утопија. У једном трену Андреј постаје активан у локалној заједници и иде да се нађе са
једним од локалних племића а то је Иља Роств гроф и отац Николаја Наташе Петје и Вере
и ту се нешто необично дешава. Иде Андреј сав је несрећан дубоко већима 30 година и
пролази поред једног храста и то је време када још није почело пролеће, видиш само овај
храст како је шупаљ нема ни једног листа на њему и упореди себе са тим храстом. И он
одлази на имање и види девојчурка и осети се увређеним што она не обраћа пажњу на
њега, и онда следи ноћ, Наташа је на балкону заједно са Соњом, топле ведре ноћи он је
спрат испод и слуша њихов разговор и Наташа усхићена небом и месецом, па ја не могу да
спавам колико је све ово дивно, радосна је што је небо ведро радосна је што живи, она је
носилац оно што је носилац животног елана. Соња јој каже немој да с енагињеш пашћеш а
она каже не хоћу да полетим. Месец јесте начело женствености, та женска планета је
везана за ангонску страну природе. Хоће ли пасти Наташа неће узлетети, њу вуче тај њен
нагон. Ствар је у томе да је нека врста тог Елана радости живота, она је духовно
комуницирала са Андрејом и ту се дешава прелаз, он се осећа увређеним што он њу не
занима, он осећа срећу свакодневице, он се враћа кући и види храст који је олистао и који
пупи и осеча да је преображен.

душа се моја озарила после једног олујног тренутка то је Толстојево аутобиографски. И

онда се он враћа са Сперанским , успиње се у друштву што ће довести опет до његовог
разочарања и онда долази поновни сусрет са аНаташом.

Наташа овде просто има једну врсту дубокога развоја. Она је девојчица од 13 година, онда
је двојчурак, млада девојка и жена, прилично је ружна на почетку нерразвијена мршева, а
после се развија и сва је некако склона да прави скандале са одређеним необичним
карактером. Њу заправо буђење тела, то је важно и за Ану Карењину, наташа просто
сазрева телесно, она просто заводи али не са намером да неког заведе, она, на њу реагују
пре на њену душу. Кључни тренутак није онда када се она верила са болконским него онај
тренутак када је она раскинула веридбу. да поченмо сада од тога. Она тада захваљујући
пре свега Пјеру први пут се упозна са болконским игра читав бал са њим, и очигледно
једно на друго реагују нагонски, хемија, рачунајући на телесни додир али и нешто друго.
Како се развија њихов однос, свим укућанима у ростовима било је непријатно када је
Андрија долазио код Ростових зашто је Ростовима непријатно када болконски долази.
Разлика је у сталежу. Он презире њих, они су сви весели, радосни, части, а Болконски има
другачији поглед на свет. Потпуно су различити типови породица. долази до суштинског
тренутка када он одлази од оца да тражи благослов и отац му тражи да чека годину дана.
И каже приповедач Наташи је потребан муж један ако не и два шта мислите зашто, зато
што је она просто функционисала на један другачији начин. Имала је јак либидо, и самом
толстоју је то била велика мука, сексуални потенцијал, шта је проблем са сексуалним
понашењем и када га има много и мало и таман. Сексуални развој је везан и за
психолошки развој то је такође сјајана ствар код Толстоја. Толстоја је занимала та врста
буђења тела и реаговања на сексуални нагон. Толстојева идеја била је да јако рано треба
ступаити у брак и сексуалне односе оног трена када осетиш потребу за тим и да партнере
не треба мењати. Колко ми можемо да се носимо са својом сексуалношћу. Код Наташе је и
више него реч о наглашеном еросу кад неко ко је такав као Наташа буде на годину дана
стављен на чекање онда ништа није необично да ће се она заљубити, постоји читав низ
догађаја који су томе претходили оне дивне сцене у Отрадну и одједном се наташа
избезуми па сикће па лупа па је питају шта хоћеш. И отац одвење њу и Соњу у Москву,
Николај пошто се стално свађа стално са Соњом, ни њега нема, они одлазе у Москву и
долазе код Марије Афросимове, и она каже можеш да идеш да посетиш свекра он ти је
овде и како бива дочекана, очаравајућа. Наташа бива очајна скроз. Они је дочекају
непријатно. долази са татом који једва чека да побегне. Стари болконски прво неће да их
прими. Он их прими у спаваћици са ноћном капицом и није могао горе да је понизи. Није
могло одвратнији дочек да добије седамнаестогодишња девојчица. Ту се појављује елен
курагина и курагин и ту следи сцена онеобичавања. Наташа је била у позориште али она је
сада дошла са села, била је код болконских, повређена је, улази у позориште, узнемирена
након те посете, то се десило Наташи она више није била спремна да прихвати позоришну
илузију , и онда следи опис мизансцена. Једна веома дебела девока и зелени картон, и
девојке које певају, мушкарац у свиленим тесним панталонама. Ви овде видите приказ ово
није дескипција опере неог је шта, приказано је са Наташиног становишта, она није
спремна на ову илузију имате тих примера колико год хоћете. Ово је важно зато што на
први поглед делује неутрално. Потпуно једна врста незаинтересоване и огољене
импресије, оно што читалац зна то је да је Наташи непријатно, и појављује се мушкарац
који љуби сестру и то јој постаје занимљиво и пријатно и у том тренутку почиње
другачије да гледа на представу и то буде окидач и појављује се Елен која ту сплеткари
која ће заказати сусрет са Анатолом. После тога долази условно речено посрнуће, долази
до њеног унутрашњег и моралног пада, Наташа после тога бива дубоко несрећна. Тренуци
између Андреја када му она отказује веридбу, и онд Пјер каже Андреју, да ли се сећате
када смо разговарали о посрнулим женама, ви сте рекли да им треба опростити и Андрија
каже да им треба опростити али ја не могу, и у томе се види његова опсесија и гордост и
он жели да Курагина изазове на двобој. Има једна сцена која њега открива уочи
бородинске битке, када се појављује Пјер и он седи под дрветом ( Андрија) и како му је
Наташа причала како је са сестрама ишла да бере печурке и то је тако причала некако
узнемирено , али ти не разумеш како је то било тако, али ја сам све разумео ја сам њену
душу волео...а шта је он хтео од ње. ( курагин) то је ипак скрнављење једне љубави,
дубоке и искрене не само телесне. И онда се дешава чудо у кључним тренуцима када се
преображава и Андреја болконски, када види Курагина који је такође рањен. Курагин леп
као лутка ко аполон и Андрија види да му режу ногу и онда крваву ногу са све чизмом
види се пред очима и онда се Андија окрене и каже ја њега волим и осети љубав према
ближњем љубав према непријатељу, божјом љубави, дакле када можеш праштати управо
у таквим критичним тренуцима, и онда се помоли да ће се појавити Наташа у његовом
животу. И тада се сети –боже како сам ја био суров према њој долази до преображаја и
наравно иједно и друго су заволели ближње.