Зауставићемо се на идејним поставкама овога дела.

Кад погледате роман ви ћете видети да

овај роман нарацију твоји на том детективском и мелодрамском заплету има и социјалну
подлог али истовремено да његова суштина није у томе него је његова суштина управо у
идејама које покреће. дијалог је основни вид изношења идеја у овом роману. две
најважније тачке тих разговора где се предочавају пре свега оне идеје зашто је
Раскољников учинио убиство у онтолошком смислу и друга идеја како је он успео да
изађе из тог лавиринта злочина. Где је идеолошки и ФилозоФски. Не треба поменути само
Наполеона него и остале које помиње Раскољников, препричавање предговора на испиту
није довољно. Треба увек на испиту писати на основу свог читања романа. Суштинска
идеолошка места разговр са ПорФиријем и чланак. Имајте у виду да се ти проблеми
његове идологије, његове мотивације размишљања и на нивоу подсвесног и на нивоу
свесног као лајтмотиви развијају током читавог романа. Препоручујем вам Мориса
Максимилијана који је писао о достојевском, он има неколико делова, врло је добро, њега
нема у литератури. Леонид Грозман је такође јако добар. Обе књиге се зову тако само
достојевски. Молим вас и кумим и преклињем немојте читати Милосава Бабића. И
поменућу нешто о преводима, има оних цитата из Пушкина где се оно ниже биће помиње
као твар као створење дражашћаја уздрхтала, и свугде је преведено различито, није ни
чудо што је сви помињу као ваш, и она се помиње као метаФора о нижим бићима, али то
није суштина ове поделе, не помињите ваш као Милосав Бабовић. Моје је да вам то
кажем. да се вратимо на оно што је важно.

да кроз дијалог дођемо до тога зашто је Раскољников починио убиство. Ми када њега
видимо на самом почетку врло много читалац прати кроз његову личну свест и такође
читалац све до једног тренутка још увек није увучен у причу да главни јунак има намеру
да убије Аљону Ивановну. дакле када читалац то сазнаје. То вам је све читање романа. Он
заправо када иде када се враћа, када је већ ишао да направи тзв пробу он се пита да ли ће
мени успети ово, и онда повратку долази у крчму Кристална палата. И ту слуша разговор
два студента који причају о баби и кажу- коме она треба на овом свету. Као у Браћи
Карамазовима када узвикне- Зашто треба да живи такав човек. Шта кажу. Та баба је
зеленашица она узима за себе велике проценте, она никоме ништа не чини добро. То је
она аритметика, један живот спасио би хиљду то је сад размишљање неко. Он после тог
разговора сретне неког пијанца Мармеладова који му исприча о свом тешком социјалном
и економском положају и очигледно је да та прича страшно потресе Раскољникова јер ми
то знамо када он после дође да потражи Соњу он њој каже оног трена када сам чуо товга
оца ја сам решио да се теби исповедим, да покуша да са њом начини неку врсту
искупљења. Он одлази кући и добија писму, у том писму мајка му пише како је дуња била
гувернанта у кући МарФе петровне и Свидригајлов који је насртао на њу или сексуално
узмениравао. Онда су њу понизили страшно. Касније ћемо видети какав је карактер
МарФе петровне, она је дуњу избацила по киши и дуња је са све својим стварима ишла по
вароши и киснула. То је прво то срашно понижења, о на је ни због чега била понижена.
Онда је Свидригајлов показао његово писмо. Она је покушала њега и да поправи да га
преврати, и он реши да јој се одужи тако што ће јој наћи женика Лужина. Она је шетала
шетала једне ноћи и рекла хоћу удајем се, шта је поента она Лужина не воли него она хоће
да направи исти потез који је направила Соња. Каква је разлика у Соњиној жртви и
дуњиној жртви. Са становишта јавног мњења дуњина жртва је прихватљива а Соњина
није. Али у чему је разлика када говоримо о психолошкој мотивација, Соњу маћеха тера а
дуњу мајка није терала, али то је опет са стране, али хајде да говоримо психолошки. Соња
се јако каје због свог посла али се не каје што је постала проститутка да би издржавала
своју породицу, она преузима одговорност, она се каје због греха али се не каје због
понижења Она зна да чини добро она се не носи са гордошћу јер да је она горда жена и
особа она не би могла да носи на тај начин а дуња је горда , ако говоримо о хришћанском
законику први грех је гордост , то је врло важно. Говоримо о том крајњем
индивидуализму који је незамислив без гордости. Морам још једну ствар да вам кажем ви
сте свакако чули за Владету, једном када сам са њим разговарала, рекао је да гордост није
тако важна када је у питању психички и психолошки развој нарочито младога човека,
гордост са сазревањем може да буде лимитиран док осећање ниже вредности не
постојање гордости и психолошком смислу може да буде јако штетно. Они који осећају
гордост не као врлину него као ману имају велике шансе да постану честити људи. И у
овом погледу је очигледно и достојевски је о тврдио и сваккао знао да пут ка покајању и
преображењу може ићи управо кроз умањивања те гордости ако тога нема изостаће оно
што чини суштину самога романа и борбу против самога себе против гордости, ја па ја
рационалног егоизма како би рекао Чернишевски. На неколико места ће се у роману
повући знак једнакости између Раскољникова и сестре баш управо због те њихове
гордости. да се вратимо на постављање тих проблема, писмо од мајке свест о томе да би
дуња урадила исто оно што је Мармеладов причао о Соњи, Раскољников то у том трену
препознаје. И још једном каже ја сам осећао то , осећао сам да ми је тај дан кобан
судбински, он излази и после разних лутања и пролази поред двоје људи који се
договарају око тога како ће Лизавету млађу сестру Аљоне Ивановне коју она малтретира,
и како ће наручити да дође код њих у 7 сати и тако је он закључио како ће Аљона тада
бити сама, и зато каже да је тај дан био коман да није он све то чуо можда од свега тога
ништа не би било урађено . Какв је тај сан он сања бунца, посебно су занимљиви снови
које сања Свидригајлов али ови снови јесу свакако врло упечатљив и погледајте коментар
приповедача- људи када су психички напрегнути обично сањају тако живописне снове
који као да се дешавају стварно. Е сад хајде да видимо какав је тај сан. Када са оцем иде и
поред неке крчме види како малтретирају теретног малог коњу и сви седе на те таљиге, и
највиче муче Миколка или НИколка Кочијаш у сну и онај који је признао злочин. Постоји
та кобилица тај кочијаш и сви излазе и кажу хајде ти хајде ти али она то не може више да
носи. Како сада то да тумачимо наравно реч је о терету али какав је то терет , то је терет
који стално њој причињавају нови и нови људи није реч о било какавом терету. Терет који
људи стављају том неком неком недужном створењу твар дражашчаја. (могла бих да
видим како се то пише на руском) е сад како изгледају ти људи, они изгледају зверски, са
искривљеним лицима гротескно на неки начин,Људска маса, човечанство наноси зло. И он
хоће да јој помогне али у томе не успева и страшно је занимљив поглед њен као жртве то
ће бити поглед који ће касније бити Соња и Лизавета. Шта сам хтела да кажем, то ћете
видети и другде код достојевског да ни један поступак није дат праволинијски, колико
нивоа психолошких на ниву мотивације његовог злочина. Када достојевски пише он каже
хоћу да дам психолошки портрет злочинца , хоћу да видим како долази до злочина. Често
достојевски оног ко је починио убиство приказује као душевно оболелог дакле не скроз
било у ком смислу има неку врсту болести. И раскољников је у лошем стању пада у
грозницу, немаштина, саосећање према ближњем жртве које Соња и дуња треба да
поднесу, једна врста тог терета као у сну, и наравно његова идеја. А за ту идју читалац
сазнаје нешто касније. Ми њега видимо потпуно суманутог после убиства. Како је
заборавио да закљча врата па све те ситнице треба знати, па је поново ишао на место
злочина, па када је после дошао поново у крчу па се свђао са Зосимовим око свега тога,
где је стално наводио на то да је он убица. И стално видимо то како он и хоће и неће да се
одбрани од тога. Али онај тренутак када ми почињемо да слушамо његов поглед на то ,
јесте када ми посматрамо мишоловку коју поставља ПорФирије Петрович колико пута се
он сусреће са њим и колико пута овај причају о томе. Кад и како , где се срећу, први пут
када га одведе Разумихин , други пут у станици и трећи пут у соби Раскољниковљевој. И
то има одређену хришћанску симболику.Шта у крајњој линији о чему они расправљају.
ПорФирије се сети тог његовог чланка за који Раскољников није ни знао да је изашао па
ће касније тај чланак читати Разумихин. Шта је суштина тог чланка. Није само Наполеон!
Психолошки портрет тих виших људи. Они врло подсећају на оне надљуди о којима је
писао Ниче. Још једна ствар је ту доста важна значи ово је питање законодавства, питање
уређења државне правде и зато не без разлога овде је само један војсковођа, онда се
помињу два научника Њутн и Хедгард помињу се законодавски Ликур и Соломон,
законодавски су такође важни. држава се прави по једној одређеној правичности и то је
како да вам кажем једно уверење датога доба, да други морају бити спремни да
човечанство воде ка напретку, једни који воде ка напретку једни који ратују, једни који
преписују законе и једни који смишљају добра дела и не без разлога он наводи оне који
доносе практичну корист зашто он каже да је то битно да би се постигла добробит за
човечнаство. Он овде поставља важно питање које ће и код Ивана Карамазова бити
заступљено а то је-какав је однос тог човека који хоће да усрећи човечанство према том
човеку и према свим људима. да ли је он човекољубац или човекомрзац, то је однос према
ближњем. Један стих из Евгенија.- ко је живео и мислио тај не може у души а да не
презире људе. То је оно што је важно, мислећи човек презире живе људе, презире људе.
Погледајте све војсковође, то је оно што је важно ти хоћеш да учиниш човеку добро али
не волиш га као човека. Како се дијалог наставља. ( једна колегиница је све баш лепо
објаснила и Тања је похвалила искрено, колегиница је исто све испричала повезано и до
детаља такве одговоре Тања увек похвали) Како ПорФирије пита Раскољникова, а да
нисте ви малкице макар, макар мало помислили да сте ви онај необични човек и сад овај
Раскољников већ полако види да је ухваћен у замку. И дешава се суштинска ствар пита га
да ли верује у Бога , верује ли у Лазарево васкрсење, верује ли у живо после смрти и
Раскољников каже да верује. Три пута га пита, занте ко се три пута .Раскољников се ни
једном бога одрекао није и оно што јесте суштина овде се поставља као васкрснуце
Лазарево зашто је оно овде суштина. И зашто он од Соње тражи да му она чита баш тај
део, где се оно налази у ком јеванђељу По Јовану, а зашзо у њему, постоје четири
јеванђеља и три су синоптичка а једно није , синоптичко значи да је синопсис оно што је
срж, постоји нешто што су почетни стиови, прва три јеванђеља канонска по Марку по
Матеји и по Луки, њих обједињује једна биограФска Форма, житијна Форма, која
подразумева и оно што је било пре Христа, и оно што је наговестило његово рођење његов
живот његово распеће. Јванђеље по Јовану разматра ону врсту нелагоде и среће коју човек
осећа након што је прихватио хришћанство када му се оно обзнанило. Зато и он почиње о
питању о стварању света и зашто је важна реч и зашто је реч Бог, како је овај Јован на
почетку овага јеванђеља. Шта та врста нелагоде тражи од човека. Знате када је било
Лазарево васкрснуће, недељу дана пре Васкрса, то је последње и највеће Христово чудо. И
не без разлога то је оно чудо које подразумева чудо новог рађања и васкрснућа. Христ
долази код кога пре него што ће отићи у Јерусалим, долази код две сестре које се зову
Марта и Марија које ће не без разлога њега прво видети њима ће се прво открити
васкрснуће, одлази код њих и оне му кажу учини чудо брат је умро иако је три дана био
мртав и он одлази тамо , јевреји су своје покојнике сахрањивали у пећинама, и они му
кажу не отварај пећину јер Лазар ту три дана лежи мртав и он отвара пећину и каже му
Лазаре изиђи и Лазар изађе, то је то прво и највеће чудо, како да вам кажем ,јеванђеља
треба читати на једном духовном и метаФизичком нивоу јер данас ако кренемо дословно
претворићемо се у неког ђавоља. Ово је једна врста изазова коју доноси Христ, он је као
што знате разапет на крст и као што каже један јунак код Чехова –и он није радо ишао да
буде разапет на крст и он је у кестеновском врту клеко и молио се господу да га мимоиђе
та чаша. Христ зна шта ће му се десити и да ће га неко издати али не ид радосно некако би
да и он тај део његовог човековог бића не иде радо али он зна да се то мора десити. Али и
он као и Соња ставља ставља крст страдања на своја плећа видите јесте разлика само у
погрешкама, Исус није грешио он је послат само као син да донесе могућност човековог
спасења, али шта се очекује од човека да би до спасења дошао, као што каже приповедач
из записа из подземља како се и овде стално помиње –једно биће које је саткано од
великих антиномија, човек је саткан уме и да воли и да мрзи уме да учини добро али још
више и зло, такав човек , опрости му грехе и вољне и невољне као што се каже на опелу.
Али грех си починио. Шта заправо онда значи васкрснуће Лазарево и поновити Христов
пут што би рекао достојевски, хлеб није оно што човека чини живим него његова душа, да
би човек васкрсао он мора да понови пут страдања. Страдање и патња као пут ка мудрости
и сопственој срећи то постоји и ван хришћанске традиције. Као што се у Орестији каже на
крају-патњама се памет стиче,јер он убио своју мајку али му бива опроштено морао је да
прође кроз пакао страдања. То је оно што повезује хришћанску трдицију са грчком
ФилозоФијом и традицијом. Исак Сирин кога ће достојевски много цитирати његово
житије у роману Браћа Карамазови каже да нема злочина који не може бити покајан осим
оног злочина који није раскајан. Нема страшног злочина који личним страдањем не може
да се окаје. Шта му каже Соња она се прво ужасне али шта му каже, изађи и поклони се
земљи, изађи на раскрсницу поклони се на све четири стране , то је пре свега јавно
признање, значи избори се са својом гордошћу. Е сад наравно достојевски то отприлике
псиолошки постваља, стално Раскољникова поставља у такву ситуацију да се пита. Ми и у
тренутку када се он одлучи да призна не видимо да је он све то потпуно прихватио , не
видимо право покајање. Њега шта води ка покајању на крају романа, љубав, љубав према
ближњем. Мене овај епилог страшно наљути. Има једна књига Виктора Шкловског која је
посвећена и овоме роману зове се За и против, посвећена је достојевском. Али цитира
један део који је везан за романе Валтера Скота, који каже сваки епилог подсећа ме на онај
чај који моја жена није волела зелени чај, тамо има много шећера и мало чаја. Све некако
мислим да би било боље да није било ових епилога. То је нарочита врста потребе да
достојевски каже како треба мислити куда треба ићи. Још једна ствар, колико овде
можемо говорити о мелодрами колико можемо говорити о еротској љубави Соње и
Ракољникова, какав је то тип љубави. Њих је, он је јуродив, они су људи бога ради, они се
одричу имања свега се одричу и живе у потпуној анонимности, њих зближава питање
страдања, истовремено њихова љубав је више библијскога порекла и то новозаветна. Када
говоримо о Соња она не може да буде у психолошком смислу Ракољников куд и камо
више може, и она и Лизавета не може ме нико убедити да оне живе тако невине, мора бити
барем неког огорчења, а на шта оне личе, на један модел хришћанскога греха блуда који
се може окајати. Свакако је важно питање важно за све јунакиње достојевског, као што је
рецимо и Грушењка. Отац Зосима има ту неку своју лектиру, и једна од омиљених је
житије Марије Египћанке. Нешто што је доста важно је питање Марије Египћанке. Она је
била проститутка која се покајала, суштина јесте, такође вас подсећам да је проблем
проституције јако важно питање у библији, знате ко су следбеници Исусиви и шта се
њима говори, ко је био Марко, Петар..јел знате шта су они били, Матеј је био цариник
зеленаш, Марија Магдалена бил је проститутка, и шта каже Исус њима ја сам као лекар
који долази да лечи душе грешника. Марија Египћанка подвизивала се у 3 веку житије је
настало негде у д , државе Јерменија и Грузија. Марија се подвизивала у Сирији. Она је,
прича о њој је чак и на литерарном нивоу занимљива њено житије бележи човек који је
чуо другог човека њену исповест. Тај који бележи зове се Зосима а чуо је од СоФронија, и
сад почиње заправо тако што је СоФроније од почетка био неко које живео са жељом да се
посвети Богу и ни један грех није починио пре него што се замонашио и онда је чуо да
постоји та светитељка жена која се тако подвиже у пустињи и он је тражи (Марији) и она
му говори како је до свега тога дошло, њихов сусрет је занимљив, она је била проститутка
али се тиме бавила из личног задовољства. Када је кренула на брод у Александији ишла је
само зато да нађе клијенте каже ради благотробија чрева , то је занимљив моменат, онда
долазе на велики Богородичин празник у цркву али нека сила је спречава да уђе у цркву
она се помоли Марији са обећањем да се више неће бавити тиме, уђе у цркву и онда се
догоди њен преображај. СоФроније каже да је тад схватио зашто никада не може доспети
до потпуне светости, зато што онај ко је грешио осетио сласт греха и порока зна чега се
одриче и утолико је његово покајање дубље и ближе Богу, то је покајање страдања много
више од онога који није грешио . Сетите се каменовања, када они хоће да каменују ону
жену и када он каже камен може да баци само онај који нема греха и наравно таквих нема,
то је оно што достојевски покушава да стави а много више ће тога ставити о Злочину и
казни.

И сада ћу почети да говорим и о Браћи Карамазовима јер нас чека и следећи час, једну
личност не можемо да пропустимо. Свидригајлов. Ко је свидригајлов, онај који не може да
се покаје, и то је онај пут који њега води ка самоубиству. Он је неки парњак
Раскољникову, јер он Раскољникову каже да то што је он убио своју жену, што је признао
да је вероватно силовао једну девојчицу па је онда убио, што се појављује читав низ
грехова који су више него одвратни заправо указује на то да је оно што је Раскољников
урадио са идејом заправо ништа не мења, и долазимо до суштинског питања, овог ћемо да
жртвујемо зарад сто или хиљада срећа, и ко има право да то каже. То каже Соњи он кад
каже види какав је овај Лужин јел он више вреди или ти више вредиш, али Соња каже није
на мени да ја то судим ко има право да узме мач правде у своје руке, само Бог, а ми сви
обични смртници, твари , креатуре, уздрхтала креатура, честица, ми смо божија честица и
ми морамо да пронађемо морални закон у себи и да се повинујемо тим законима. Још
нешто што је увек јако важно и оно што поставаља достојевски, може ли се сопствена
срећа градити на несрећи других. Још једна ствар да ли је онај који је починио убиство
или грех да ли може да прође некажњено, не може , а како ћемо пронаћи милосрђе и
праведност. Каже у једном од нешто чиме се завршава ај агон у орестији када се појављују
различите богиње правде која каже милосрђе је сила божанства, у сваком случају треба
казнити али та казна мора бити на известан начин , и у грчкој трагедији и у хришћанству
моћ виших сила, оно што је трансцедентно. Неки део уређења света у коме живимо,
трагично уређење света. О том свету је писао и у браћи Карамазовима. Чистилиште које
постоји само у католичкој цркви не постоји код православаца. Постоји читав низ пројеката
који се баве разликама између једног и другог типа хришћанства са становишта
архетипова. О томе се суштински ради и достојевски води врло љуту полемику са
концепцијом католичке цркве, то је много више преузела протестанстка црква они укидају
ту идеју чуда у духовном смислу а користе га у практичном смислу. Не можеш да платиш
свој грех ничим другим него споственим страдањем и то је много ближе првобитном
хришћанству које је било дисквалиФиковано захваљујући цркви. Већ канонизовано
јеванђеље је у много чему ФалсиФикат можете да претпоставите било је много више
јеванђеља...свеједно вратимо се на психологију и на оно што нас обавезује као читаоце.

Идеја у дубинском смислу је да човек макар мало буде бољи. достојевски није баш имао
лаган живот и да је био јако болестан браћу карамзове је писао као последњи роман у свом
животу, пре тога је написао изванредне многе романе. 59 идион, 72 зли дуси, 76 младић, и
овај роман почиње да се објављује 1880 године излази у наставцима исто у руском
веснику, као и роман зич , и 1881 излази у Фебруару као целокупно издање ,и после тога
достојевски умире. 1878 године је направио некакву белешку где је рекао отприлике шта
пред њим стоји шта још све треба да запише и рекао је да треба да живи још неких 10
година с обзиром на све моје болести и на све моје муке имам немеру да напиешем житије
великог грешника, и то је вероватно нешто што је требало да буде његова биограФија, сви
биограФи ће своја дела насловљавати овим називом, хтео је такође да направи житије
исуса христа. Роман са овим насловом Јеванђеље по Исусу Христу знате ли да је неко
објавио има један савршен португалски писац, писац се зове Жозе Сарамаго. Нобеловац.
Иначе су му сјајни сви романи. Ово може бити мени нардражи романи. Живот и смрт
Рикарда Рејше, ова двар омана су апсолутно изванредни. Желео је да напише и руски
Кандид, једно доста важно питање које се покреће у овом роману. Како беше, која је једна
од главних тема у овом роману. Лајбницова теорија, да је овај свет најбољи могући од
свих светова и ако се нешто деси дешава се са разлогом, а ко је био Волтер, помиње ли га
достојевски негде, дакле он је рекао ааако бога нема требало би га измислити, сумња у
постојање бога. Шта би то значило, најбољи од свих могућих светова, Бог кад је стварао
свет пред собом је имао неизмерно много могућности али је створи свет најбољи од свих
могућности, то је оно, један рационалистички ФилозоФ који верују у ум. Стална поставка
важна и за стари завет и за грчку трагедију, суштинско питање зашто овај свет који је
створен божјом вољом доноси невољу толиким праведницима, д али је то тај божји свет,
то је питање теодицеје, да ли је овај свет праведан ако га је створио Бог, и то питање
поставља највише Иван Карамазов .То је то питање. да ли је овај свет најбољи могући свет
и шта је суштина теодикеје. Шта је житије ИСуса Христа, можемо ли да препознамо то
негде у овоме роману. Повратак Исуса међу људе. Где би могла да буде, Исусов поновни
долазак међу људе. Велики инквизитор, и житије великог грешника, нема ко није велики
грешник. И мића и отац и Иван, а још јел сумња хоће ли да одбаци бога, грушењка,
катарина ивановна, лиза хохлаховна и њена мама катарина, григорије, марта, и да не
набрајам даље. Постоји читав низ ту ствари које су јако јако важне.Шта је још важно.
достојевски је већ у то време читао одређене књиге, доста је за њега била важна теолошка
претпоставка једног од многих руских пустињака који се звао Тихон Здонски, и који је
читао или се мало обавестио о роману Зли дуси тамо постоји монах који се зове Тихон.
Шта је једна од ствари била у поставки Тихона Здонског, човек треба да буде једна врста
интегралнога бића целовито сврсисходно биће, могућа хармонија између аутономија
између душе и тела. Још нешто што је много важно и што се одређује као појам
митарства, митарства човекове душе, њих има 17 можете погледати, то је једна врста
чистилишта, када човекова душа задобија неку другу врсту квалитета, да би заслужила
мсто међу праведницима на небу, помињу се Мићина митарства у самоме роману. Шта је
још од тих идејних поставки важно ФилозоФија Николаја Фјодоова, то је један од рускх
ФилозоФа и Сократа, и ни једну своју мисао није записао, и своје име није записао, али он
је сада врло познат и превођен на српски језек имао је поклонике који си записивали и
њега објавили. Он поставља суштинско питање односа потомака према прецима и прави
разлику између животиња и људи како каже нагон матерински постоји код животиња ради
одржавања врсте, када дете одрасте већ заборављају на њих а Фјодоров указује да
потомци воле своје претке једино ако су људи, потомак је везан за претке искључиво на
духовном нивоу због љубави, он не зависи од њега.не без разлога он покреће ову тему,
лако ћете волети родитеља, али који би родитељ могао да се воли овде у овом роману, али
можемо рећи, како волети Фјодора павловича, свог оца Фјодора павловича и поставља, и
достојевски је имао једног оца који је врло личио, Николај Фјодоров покреће важно
питање енергије љубави, потомци су ти који својом љубави могу да обезбеде васкрснуће
својих предака.Он има чак неке визије како ће летећи ковчези али ево ако вас интересује
можете читати.

Шта је још важно. Шта можемо да видимо у овој поставци. Има ли неки немчаки писац
кога он непрестано цитира. Шилер. Када се појави Мића он рецитује једну песму која је
данас нећете веровати химна европске уније. Ода радости. Не без разлога. Али се цитирају
и Шилерове драме, цитира се рецимо драма разбојници о њој сам говорила на почетку, и у
много чему се цитира драма дон Карлос која покреће однос између оца и сина. дон карлос
покреће и проблем пријатељства. И покреће проблем слободе и слободне воље, то је
важно за све његове поставке. да ли постоје неки религиозни списи који су јако важни,
Јеванђеље Јованово, цитат који стоји на почетку роману- заиста заиста вам кажем ако
пшенично зрно...Шта то значи. Како ово са хришћанског становишта значило. Лична
жртва, то је то. Све те параболе отварају много значења. То је нека врста хришћанскога
парадокса. То је та врста нелагоде. Онда читав низ цитата из дневне штампе.Онда читав
низ цитата из различитих апокриФа. завршетак романа Кирилович, кога цитира, једног од
главних писаца Гогољ, гогољ се цитира колико год хоћете. Постоји читав низ правних
списа. И да се зауставимо овде. И сада само да уведем читаву ту причу.

Роман је згуснут све се дешава у једно одређено време. достојевски враћа читаву причу
уназад и каже ја сам био хроничар,неко са стране. И онда просто износи шта се дешавало.
Тај хроничар каже све се дешавало у граду за који морам да вам кажем да је много
срамотно да вам наведем како се зове. И онда каже зове се тор или обор, онај који је
отворен. То је једна врста те стоке. друга став доста важна, увођење стараца из оптине
пустиње то је важно светилиште у Русији, да су се грешници покајали , разбојник опта,
она је била за време европеизације када се русија окренула западу.не без разлога овде се
супротстављау виђења католичке и истошне цркве који није био само на нивоу русије и
европе него унутар самога рускога човека, руског појединца. Али да је одређени број
прешао у католичанство него је прихватио модел. Као што каже Лебезјатњиков у роману
злочин и Казна ја признајем само једну реч то је корист . Питање страдања деце. Питање
зашто деца која још нису згрешила страдају. Воај роман има да говора на крау суђење
Мићи и други који говори Аљоша Карамазов.