П.

Шони, Цивилизација класичне Европе, Београд 1977

Пјер Шони, чувени припадник школе Анала, био је француски историчар који се
бавио проучавањем нововековне историје, пре свега економском и демографском.

Једно од његових најзапаженијих дела, Цивилизација класичне Европе, по свом

карактеру је синтеза која, као штосе то види из наслова, за циљ има да читаоца упозна са
једним периодом европске историје коју аутор назива класичном. Појам класична Европа
је термин који нема јасне хронолошке оквире, с обзиром да је ово доба, географски
посматрано, у одређеним деловима Европе наступило раније, односно касније. Ипак,
доња хронолошка граница негде је морала бити повучена, а аутор се определио за 1620.
годину. За горњу хронолошку границу аутор је изабрао 1760. годину.

Доба класичне Европе јесте време настанка Европе какву је ми данас познајемо. То
је период у коме је сам назив „Европа“ прихваћен од стране њених становника, у западној
Европи раније, а у источној, где је претила опасност од Турака, и где је Европа била
позната као „хришћански свет“, скоро читав век касније. Само друштво класичне Европе
не разликује се битно од друштва европског друштва XIII века, а Шони је сматра
револуционарном управо због тога; због њеног конзервативизма.

Сама књига подељена је у три целине од којих свака обухвата по неколико

поглавља.

Прва целина под називом „Држава и државе“ ставља акценат на политичку

историју и опште процесе који су условили тријумф државе над царствима. Нова
политичка мисао утиче, како је то аутор сам рекао, да држава добија у дубини оно што
губи у ширини. Та држава и даље не одустаје од империјализма, али тежи хегемонији
посредством других држава или потчињавањем зависних држава својој хегемонији.
Држава стреми ка томе да контролише најважниј ресурс – становништво, у чему јој се
супротставља земљопоседничка аристократија. Доба класичне Европе је доба афирмације
принципа монархистичког уређења.

1
 Класична Европе у правом смислу те речи јесте западна Европа. Међутим, аутор је
пажњу посветио и источној Европи, пре свега Пољској и Русији, где класично доба на
историјску позорницу ступа доста касније. С друге стране, западна Европа пролази кроз
процесе који ће условити настанак Европе какву је данас познајемо. Почетак класичног
доба овде се поклапа са тридесетогодишњим ратом. У складу с тим, аутор овде пажњу
обраћа и на још један чинилац који је уједно током целе историје био и један од
најважнијих, а то је војска, коју условљава финансијска оспособљеност државе. На
неколико страна аутор је сматрао вредним да каже нешто о војној тактици, стратегији,
наоружању, фортификацијама, извиђању и осталим стварима које би биле од значаја за
војну историју класичне Европе.

Па ипак, када се говори о класичној Европи, никако се не може пренебрегнути

једна од главних одлика овог периода, бар када је у питању политичка историја, а то је
свакако крај шпанске превласти коју сада замењује Француска. Измењена политичка
ситуација је условила правац којим ће се развијати Европа. Подједнаку пажњу као
Француској, аутор је посветио и осталим европским силама, на првом месту Енглеској и
Холандији. Занимљиво је приметити да, иако сам наслов јасно говори о прецизно
одређеним географским границама Шонијевог дела, у неким тренуцима сам аутор ове
границе помера, па тако у пар наврата помиње и амерички или азијски континент,
додуше, само у оној мери колико је то неопходно за разумевање главне теме.

Друга од три целине носи назив „Сталност структура и материјална цивилизација“.

Овде је аутор значајан простор посветио демографији, која је уствари један од главних
покретача историје, односно чиниоцима који у великој мери условљавају демографску
слику као што су плодност жена, зачећа, рођења, смртност деце, венчања и слично. Као
што и сам аутор лепо истиче, проблем класичне Европе, а и уопште било ког периода
светске историје, није како родити што више деце, него како их сачувати, односно довести
до зрелости и оног тренутка кад ће и сами почети да стварају потомство. Утицај на
демографске прилике имали су и разни други чиниоци, као што су, на пример, ратови или
болести попут куге, лепре, маларије и сличних. Настојање да наталитет буде позитиван

2
утолико је значајније ако имамо у виду да је становништво најважнији ресурс. Наравно, не
сме се занемарити значај извора из којих се црпе подаци о демографским приликама,
какве су пре свега парохијске књиге, у чему аутор види и победу писмености као једно
важно обележје класичне Европе.

Класично доба је доба у којем је европско становништво коначно успело истински

и до краја да покори свој континент. Ненасељени предели се постепено насељавају,
мочваре се исушују, а шуме се крче. Све ово доприноси развоју путева који пак доприносе
већој повезаности становништва, што опет омогућава додатни развој економије.
Становништво Европе полако излази из сопствених оквира и у већој мери упознаје свет
око себе. Како сам аутор истиче, свет никада није био велик као тада.

Када је реч о пољопривреди, она се није много изменила у односу на средњи век.
Штавише, аутор је сматра само поодмаклом фазом једне већ давно онемоћале
револуције. Као и у већини осталих аспеката живота, и у случају пољопривреде се стање
погоршава идући од запада ка истоку. Виноградарство је најуноснија грана
пољопривреде, а вино је мост између града и села и средство продирања капитала на
село.

Још једна тема којој аутор посвећује доста места јесте развој градова у ово доба.
Шони увиђа да се број градова који имају преко 100 000 становника, у односу на XVI век,
утростручио до периода о којем је овде реч. Највећи проблем с којим се градови
суочавају аутор види у води, али не толико снабдевању колико прочишћавању. Градови су
без сумње носиоци економског живота, па се самим тим непрестано увеличавају, што на
крају класичног периода доводи до урбане револуције. Као такви они су погодно место за
развој индустрије као што су металургија, текстилна индустрија и слично. Развој неких
индустрија дошао је као природна последица проналаска разних изума. Тако је, рецимо,
проналазак телескопа, микроскопа и дурбина омогућио полет стакларске индустрије.

Када је реч о друштву, односно сталежима и класама, Шони сматра да се сва

развијена друштва која припадају историјском раздобљу организују по једноме од три
основна вида стратифакције. То су стратифакција на касте, стратифакција на сталеже и
3
стратифакција на класе. По њему, савршени класни систем постоји кад у једној тржишној
привреди појединац добија своје место у друштвеној хијерархији на основу улоге коју
игра у производном процесу и на основу зарађеног новца. Међутим, реалност је далеко
суморнија. Сељаштво се налази у крајње незавидном положају, међутим, на истоку је још
горе. Чешка, Пољска и Русија пролазе у XVI, XVII и XVIII веку истим путем којим су сељаци
на западу ишли у VII, VIII и IX веку. Положај грађанства је далеко бољи; они су у суштини
трговци. Како то Шони примећује, изградња државе је у ствари велики економски задатак
класичне Европе.

Трећа велика целина важна за доба класичне Европе јесте нешто што је Шони
назвао потхват духа. Како сам Шони каже, у привидно непомичном оквиру стабилног
материјалног света, унутар хијерархизованог и уравнотеженог друштва, спроводи се
највећа духовна револуција, односно такозвана велика револуција која траје од 1620. до
1690. године. То је доба развоја мисли. Међутим, оне нису настале саме од себе, већ као
последица целокупног напретка људског друштва, чинећи тако саставни део ондашње
европске цивилизације и омогућавајући узрочно-последичне везе њених тековина са
осталим аспектима ондашњег живота стварајући на тај начин основу за развој неких
будућих идеја. Галилеј, Кеплер, Декарт, Лајбниц и Њутн су за Шонија градитељи света,
такозвана петорица великих. Он закључује да је научна револуција дело припадника
трећег сталежа који су стекли могућност да племенито живе. И у погледу развоја мисли и
науке, север и исток још једном заостају за Италијом, Француском и Енглеском.

Па ипак, свој потпун израз друштво даје кроз уметност. Међутим, како и сам Шони
признаје, уметност тог периода је трагична и драма је поново у првом плану. У XVII веку се
све врти око бога, његових захтева и проблема спасења. Шони ово види као доказ
окрутне самоће човека. Сам класицизам аутор сматра само кратким тренутком на трајној
барокној позадини. То је класицизам револуционарног преображаја и „математизације“
света.

Међутим, доба научне револуције је и доба продужене реформације. Религија у

XVII веку је, како то сматра Шони, дубоко индивидуална, а „власт, сила и слава“ бога

4
представљају уобичајену преокупацију хришћана. Па ипак, после ове продужене
реформације наступило је нешто што Шони назива кризом хришћанске мисли, коју је пак
условила појава рационализма и слободоумља. На тај начин долази доба такозваног
„математичког поретка“.

На крају, Шони главну одлику класичне Европе види у порасту људске моћи над
материјалним светом. Како сам истиче, доба после 1620. године је доба потраге човека за
својом душом.

Цивилизација класичне Европе није књига коју би просечан читалац очекивао да

прочита. Личности владара и војсковођа остављене су по страни у корист доба које је
проучено пре свега у стварности својих дубоких структура. Може се рећи да књига
представља контраст између конзервативизма једне цивилизације и револуционарног
полета њеног духовног живота. Класична Европа је доба развоја науке, слободне мисли и
теологије. Као што се доба друге половине XVII и прве половине XVIII века не може
замислити без личности које су утицале на развој политичке историје, тако се оно не може
замислити ни без личности које су дале својеврстан допринос у областима културе и
науке. Политичка историја била је условљена демографском, економском и културном.
Исто тако су ове историје биле условљене политичком. Оне се одвојено не могу у
потпуности и правилно сагледати. Иако наизглед супротстављене, оне су заправо биле
много више повезане него што се то чини на први поглед. Штавише, биле су толико
повезане да је доба класичне Европе једно од ретких доба у којима је оно што Шони
назива потхватом духа засенило све остале карактеристике овог доба. Управо је то био
разлог зашто је класична Европа поставила један од најчвршћих темеља онога што данас
сматрамо Европом. Цивилизација класичне Европе није остала усамљена у свом потхвату
духа, већ је утрла пут новом добу које је требало да дође и самим тим постала део једне
шире концепције нововековне историје, сачувавши ипак своју специфичност у одређеним
оквирима. У неку руку, била је то Европа која је створила саму себе, а њеним
проучавањем Шони је допринео бољем разумевању не само класичне Европе, већ и оне
која ју је наследила.