М. Вовел (прир.), Човек доба просвећености, Београд 2006.

Увод
Књигу „Човек доба просвећености“ приредио је француски историчар, стручњак за
Француску револуцију и историју менталитета, Мишел Вовел. Он је окупио признате
француске и италијанске историчаре и са њима 1992. године издао ово дело,
састављено од десет тематских целина. Уз помоћ дела савременика, мемоара, писама,
путописа, документарних извора али и бројне литературе, која је наведена у
библиографији на крају књиге, сваки од десет аутора слика по једног лика епохе
просвећености, са циљем да читаоцима прикаже живот и размишљања у овом периоду
људске историје.

Који је то период и какве је он новине донео?

У уводу, који је написао сам Вовел, дати су хронолошки оквири епохе просвећености,
чији је почетак дефинисан крајем епохе барока (средина 18. века), а крај почетком
Француске револуције, коју Вовел сматра тачком прекида, порицања свега до њеног
избијања, и поновне трансформације целог друштва. Премда су аутори дела већином
стручњаци управо за период Француске револуције, и често у својим целинама наводе
многе примере из тога периода и 19. века уопште, акценат остаје на 18. веку и његовим
тековинама, не само у Француској, већ и у другим европским земљама попут Италије,
Шпаније, Енглеске или Пруске.
Осамнаести век је век космополитизма, струјања идеја и људи, која доводе до главне
новине, а то је усмеравање свих размишљања на човека, који постаје центар
универзума. Човек излази из хијерархије сталешког друштва, постаје господар своје
судбине и уз помоћ разума обликује цивилизацију. То успева уз помоћ модерног алата и
индустријске револуције, који му омогућавају нов начин производње. Новине продиру
и у област културе, велича се просвећени апсолутизам владара, долази до промена у
најинтимнијем понашању људи.
Ипак, просвећеност и новине које она доноси, нису свуда заступљени. Сви аутори се
слажу да људе просвећености чини срећна неколицина. У ту неколицину спадају
припадници старог друштва (племић, ратник и предузетник), носиоци интелектуалне
мисли епохе (човек од пера, научник, уметник и истраживач), чиновник као основни
елемент просвећених монархија, свештеник као могући културни посредник и жена,
предводница филозофских салона, али и даље у подређеном положају, без грађанских
права. Изостављени су како владари и филозофи, тако и најбројније становништво,
сељаци, јер новине које је епоха просвећености донела у њихове животе нису
забележене.

Племић

1
Епоха просвећености донела је како пропадање тако и успон племства. У теорији,
племић је био онај ко је поседовао чврст правни статус, престижан, пореклом војни,
положај у друштву и посед земље. Међутим, новине које је донела ова епоха, изазвале
су раздвајање племства. Оно се почело разликовати од земље до земље, по богатству,
бројности или подели на више класа. Аутор ове тематске целине на различитим
примерима успешно даје опис овог слоја, присутног у свим европским друштвима.
Осамнаести век поставља питање идентитета племића и законости његовог положаја.
Прво решење овог питања нађено је у части, која потиче из вршења војне службе. Част
је племићима давала могућност да се друштвено издвајају у свакодневном животу. Тако
су формирали једну класу, која је могла опстати докле год су се остали, тј. неплемићи,
осећали искљученим из ње. Ипак, ово решење није могло опстати, управо због раније
наведених разлика које су раздирале такву теоријски јединствену класу.
Анализом документарних извора на примерима Француске (конкретно Бретање) и
Шпаније, аутор показује један од узрока пропадања племства. Реч је о сиромаштву.
Старо, земљопоседничко племство, временом је кренуло све више да губи своје
богатство, одбијајући да напусти своје поседе и приближи се животу града. Они нису
желели да се упуштају у пословне и трговачке авантуре, већ су живели повучено, у
сенци свога некадашњег сјаја. Насупрот њима, стајали су људи који су се радо бавили
разним пословима, у чије се руке сливало богатство, и који су себи могли да купују
племићке титуле. Тако је у очима сељака и грађана градова, идентитет и законитост
племићевог положаја представљало његово богатство.
Ово решење је ускоро довело до нових подела, јер је допринело додатној дeградацији.
Наиме, са богатством дошли су и бројни пороци. Прекомерно трошење, распусништво
и неприкладно понашање допринели су стварању слике охолог и презривог
беспосличара. Овом негативном портрету супротстављен је позитиван портрет
образованог човека просветитеља. Тако је племство добило противника у новој елити,
утемељеној на вредностима врлина, разума и заслуга, која је претила да уместо
племства овлада материјалним средствима у друштву. Да би јој се супротставило, што
је могло само као јединствена целина, племство успева да реши питање идентитета и
легитимитета позивајући се на своју крв. Само чиста крв могла је чинити некога
племићем. Идеолошко јединство било је успостављено.
На крају, аутор своју целину завршава рушењем слике последњег успона племства, које
у 19. веку поново не успева да испуни захтеве времена и улази у нови процес oпадања.

Ратник

Мислиоци 18. века различито су поимали рат: Монтескје је за рат говорио да је болест
друштва, чије последице, разбојништво, пљачка, пустош и страх, разарају друштво, док
га Русо није сматрао леглом греха.
Аутор ове целине, осим приказа војне обуке, тактике и оружја, посебну пажњу
посвећује војсци у Француској, пре револуције, током ње и у време Наполеонове
владавине. Пре револуције редовну војску су чинили краљеви поданици чији је задатак
био да домовину бране од непријатеља. Они су регрутовани из свих покрајина

2
Француске, а као целина у покрету изазивали су страх међу становништвом оне
области у којој би боравили. Мржња становништва према војсци, коју су морали да
снабдевају, умањена је тек оснивањем касарни и већом дисциплином јединица. У току
револуције регрутација постаје масовнија и долази до убрзаног развоја војске грађана
који долазе у све ближи однос са својим генералима. Ту аутор наглашава једну појаву,
која је довела до успона Наполеона, а то је интензивно мешање тих генерала у
политичке прилике. Приказ развоја француске војске завршава се покушајем
Наполеона да образовањем официра створи угледне људе, на које би могао да се
ослања и преко којих би унео моралну снагу у друштво које је покушавао да створи.
Иако је целина у главним цртама фокусирана на француску војску, она је смештена у
оквир епохе у којој су ратови били масовни, а становништво масовно умирало. Аутор
не пропушта прилику да се осврне на менталитет ратника и обичног становника, чије
су психе бројним крвопролићима биле потпуно уништене. Ово се најбоље види поново
на примеру Француске, где су генерације након Наполеона одбијале да живе у миру,
заражене болешћу војног заноса у којем су одрастале.

Предузетник

Целина која слика лик предузетника није обимна по садржају. Представљени су успон
великих лука, међународна размена, а посебна пажња посвећена је законодавству из
области трговине, до чијег развоја је дошло у епоси просвећености. На основу
наративних извора дефинисана су неопходна знања и вештине трговаца. Описан је
процес образовања, дестинације на које су млади шегрти путовали да би стекли знање,
а на примеру Жака Зибера, перспективног трговца, осликана је промена у образовању
18. века. Та промена била је условљена развојем модерног индустријског предузећа.
Оно је са једне стране захтевало специјалне вештине, стицањем којих је класичан
трговац трансформисан у модерног предузетника, а са друге стране бројне везе са
осталим трговцима на удаљеним местима, које су биле гарант успеха у послу.

Човек од пера

Волтер је човека од пера дефинисао као особу која поседује знање више наука. Овом
дефиницијом аутор почиње излагање о људима, који су били најзначајнија новина
епохе просвећености. Човек од пера нема ни сталеж ни професију. Он тешко подноси
повлачење из друштва, ужива у друштву једнаких, и управо из тог разлога долази до
успона салона. Аутор на основу мемоара и писама учесника тих салона, пружа опис
окупљања под окриљем неке богате жене, на којима су се размењивале информације,
сучељавала мишљења и развијали су се филозофски пројекти. Међутим, на примеру
Едварда Гибона, и његових искустава, аутор показује огорчење једног дела тих ерудита,
засновано на незадовољству што таквим састанцима мушкараца управљају жене.
Осим приказа салона и његових учесника, ова целина садржи приказе настанка
часописа, поготово у Немачкој, кафеа (који су били исто што и салони, само за већи
круг људи), развој музеја и лицеја, али и каријере писаца. Писање је извргнуто порузи
3
ако представља једини извор прихода, а хваљено ако је активност којом се човек бави у
слободно време. На крају, целина се завршава расправом о болестима људи о пера, који
су по схватањима савременика због свог писања водили нездрав живот, али и покушају
саме заједнице тих ерудита, да неке своје представнике овековече споменицима и тиме
истакну свој значај.

Научник

Формирању слике научника из 18. века, по речима аутора, претходила су два века
научне револуције. Као самостална дисциплина, наука се у 17. веку тек назирала;
примат су држале традиционалне дисциплине – филозофија, теологија, право и
књижевност. Преломни тренутак било је покретање питања њене дефиниције – шта би
требало сматрати науком, а шта не – када се слика интелектуалца из корена променила.
Његово истраживање природних појава сада је било одређено је емпиријским
методама, а његови циљеви разликовали су се од традиционалних.
На примерима Италије, Енглеске и Француске, приказан је развојни пут будућег
савременог научника. Такође је указано на значајне факторе који су утицали на брзину
и степен његове афирмације у друштву модерног доба: у Италији су црквени интереси
однели превагу над академским покретом и тиме маргинализовали лик научника. У
Енглеској се десило супротно – пуритански мислиоци попут Бекона дали су науци
подстицај и задатак да привређује друштву. Наука се нашла у симбиози са религијом.
Брз развој и потреба за професионализацијом убрзо доводе до застаревања енглеског
модела, и у 18. веку у научном свету доминира Француска.
Детаљном представом развоја француске Краљевске академије наука, аутор посебно
истиче значај покровитељства које је научној заједници пружила круна. Уска везаност
Академије за државу и њено учвршћење као институције поставили су темељ читавом
академском систему. Као и у друштву, и међу члановима Академије успостављена је
хијерархија. Упркос једном виду сталешке дискриминације – јер, административна
контрола над Академијом у потпуности је зависила од круне, и на врху лествице су
били искључиво почасни чланови које је она бирала, често без правог научног
ангажовања – аутор примећује да научник више није маргинализован, већ је његово
признавање у друштву убрзано. Уз племство и великаше, пише Фероне, он постаје
један од главних учесника у стварању нових елита. Као закључак изводи то да су
највећи резултати модерне науке битно условљени војним потребама.
Наредна целина посвећена је прегледу целокупне европске академске заједнице.
Примећена је појава аматерских удружења у Енглеској, чији се рад заснивао на старом,
беконовском моделу. Аутор се потом осврће на значај међународних конкурса,
сматрајући их дефинитивном потврдом постојања широког академског круга, где се не
познају културне и државне границе, и где постоји један заједнички научни језик.
Тријумф науке посведочен је и растом књижевне продукције и појавом научне
литературе у библиотекама, а од посебног значаја су новине, као веза са цивилним
друштвом.

4
На крају, добијамо шаролики портрет професионалног научника, у виду кратке анализе
неколико биографија личности: Жозефа Луја Лагранжа, Леонарда Ојлера, Михаила
Васиљевича Ломоносова и Џозефа Пристлија.

Уметник

Једна од најпознатијих слика епохе, Фислијев Кошмар, својим садржајем одступила је

од уобичајених уметничких шаблона: њен циљ није да буде допадљиво дело, већ да
узнемири гледаоца. Приказ кошмара, наизглед створеног деловањем натприродних
бића, требало би да укаже на присуство предрасуда и сујеверја неприхватљивих човеку
просвећености. У складу са модерним медицинским и филозофским схватањима,
Фисли одбацује натприродно; за њега кошмари имају рационалан, физиолошки узрок.
Овакав приступ, сматра аутор, донела је епоха просвећености. Сујеверја се сликају да
би се победила; борба светлости – као симбола епохе разума, и таме – свега што је
лоше и неприхватљиво, основни је мотив уметничког стваралаштва тога доба.
Уметници просвећености имају високу свест о својој улози у друштву. Њихова дела
најпре би требало да садрже морална и друштвена разматрања; естетика је овде
споредна.
Гоја је од сујеверја и таме направио карикатуру; слично чини и Вилијем Хогарт који,
илуструјући савремени морал кроз серију комичних слика упућује на грехове
аристократије и средње класе које би требало исправити. Његова иронија би, дакле,
требало да пренесе свету моралну поуку. Управо тако је, примећује аутор, и
дефинисана одредница „уметник“ у Енциклопедији: сврха његовог дела је у моралној и
социјалној садржини.
Ла Фон де Сен Јен сматрао је да би историјске слике требало да буду „школа обичаја“ и
да за тему узимају искључиво херојска дела, примере врлине великих људи. Рококо је
одбачен као уметност „приватног луксуза“ и помодарства; нова уметност требало би да
буде универзална и доступна, али никако помодна.
И овде, слично као у науци, истиче се значај академија; почетком века било их је само
деветнаест у целој Европи, док их је крајем века било – више од стотину. Као
најзначајнију, аутор издваја Краљевску академију у Лондону, основану 1768. по узору
на француски модел.
Примећен је и развој теорије уметности као засебне области: појављују се бројни
радови који испитују појмове стваралаштва, естетике, мотива и надахнућа.
За крај, аутор разматра везу између политике и културе. Осамнаести век није донео
просвећеност само на пољу науке и уметности; подједнако, он је и век „просвећеног
апсолутизма“. Раширено је схватање да величину једне владавине не одређује толико
успех војних подухвата колико бројност и квалитет оних који стварају у њеном
раздобљу. Отуд се подижу бројни јавни споменици у славу великих људи, а самим тим
и нације; владари оснивају прве „музеје“ – у модерном смислу те речи, праве се
колекције уметничких дела, библиотеке, природњачке збирке – и даље у приватном
власништву, али отворене за јавност. И Белведере у Бечу и Лувр у Паризу имају пре

5
свега образовну сврху: уметничка дела сватају се као наслеђе читавог човечанства, и
као таква морају бити доступна публици, како би посведочила о његовој историји.

Истраживач

Речник Француске академије из 1718. године дефинисао је истраживача као некога ко

„одлази, кога шаљу да открије неку земљу како би сазнао њену величину, положај,
итд.“ У свакодневном говору, овај израз још увек је био неуобичајен. Они који су
одлазили „у открића“ чешће су називани морепловцима, а њихови сарадници
астрономима, ботаничарима, минералозима. Појам истраживача је, како примећује
аутор, у то време имао сасвим другачије значење: означавао је обавештајца или
извиђача, и имао је искључиво освајачки, војни контекст. Тек крајем века појам добија
нешто племенитије значење: истраживач је представљен као човек који на пут одлази
искључиво ради научног циља.
Међутим, промена дефиниције није нужно утицала и на раскид истраживача са
пређашњим, освајачки оријентисаним мотивима: његови лични интереси можда јесу
били сазнање и научни допринос, али они који су га на пут слали – владари или
установе – чинили су то из политичких и економских интереса. Политичка
супарништва присутна међу владарима преношена су преко мора на још увек
неистражене пределе, сазнање је постало предмет надметања – укратко, нација је углед
стицала на основу свог научног доприноса. Аутор ову новоуспостављену везу
приказује на примеру Шпаније: иако је у том тренутку била највећа колонијална сила
на свету, на пољу истраживања мировала је добар део века, бавећи се искључиво
надзирањем страних истраживача на својим територијама. Тек у последњим
деценијама 18. века, појава једног чланка који је истакао значај Шпаније на пољу
географских открића, утицала је на круну да поново почне са слањем експедиција, како
би се доказала пред научном заједницом.
Сличну ситуацију аутор је приметио и на примеру нација које се, попут Русије, у 18.
веку први пут упуштају у истраживање нових територија. У Северној Америци чак,
Сједињене Државе су ову прилику искористиле да започну истраживања на западу
земље, како би потврду своје аутономије добиле и у научним круговима.
На међусобну зависност политичких и научних интереса, указано је на још једном
месту: нова достигнућа, посебно на пољу математике и астрономије, омогућила су
брже и сигурније пловидбе. Исто тако, за даљи напредак била су потребна нова
истраживања непознатих територија, испитивање њихове флоре и фауне, становништва
и локалних обичаја. Држави су биле потребне трговачке везе, извори ресурса; заједно,
ова два мотива битно су утицала на брзо ширење истраживачке делатности. Она није
постојала као независна професија; истраживачи су били људи различитих занимања:
од официра, преко трговаца до монаха и мисионара.
Нова астрономска открића бележена су у дневницима путовања, нови предели
уцртавани су на мапе, непознати примерци биљних врста доношени у хербарима. Расла
је популарност путописа као књижебног жанра.

6
Ипак, још увек је било и оних експедиција које се нису враћале: још увек су највећу
опасност представљали бродоломи и епидемије, али и сукоби са домороцима, а
поједини истраживачи су по својој вољи остајали у „новом свету“, где су настављали са
посматрањима и бележењима или се повлачили из посла.
Чиновник

Реч чиновник се први пут појавила у Француској крајем 18. века, У Кини су конкурси
за запошљавање административних радника постојали у 7. веку док у Европи постоје
тек од краја 18. због тога се може дати мишљење да се у овом добу поред многих
осталих (аграрна, демографска итд.) одиграла и административна револуција. Постоји
неколико теза око појаве чиновника у већем броју у Европи. Неки сматрају да је
прелазак на капитализам заслужан док други кажу да су све веће војне и пореске
потребе држава створиле нову класу. Процес је спор и карактеристичан за сваку земљу,
и због тога се не могу направити јасне границе у развоју чиновништва. Када кажемо
чиновник у 18. веку пре свега се мисли на државног службеника због неразвијености
чиновништва у приватним предузећима (иако је и у њима постојаo развијен
административни апарат). Постојале су посебне компаније које иако су за циљ имале
накнаду приватног капитала ипак имале помоћ државе (Источноиндиска трговинска
компанија).У ширем смислу јавном сектору је припадало и особље дворова. У
чиновниике не би требало да спадају војна и свештена лица мада у Русији и Пруској
врло чест је био прелазак из војних у цивилне функције и обратно, као и свештенство у
лутеранским земљама. Административни сектор није могуће одвојити од судске власти.
Иако је у 18 веку почела и подела извршне власти.
Врло је тешко проценити број запослених али он ни у једној земљи не прелази однос
1:270 колико је у Француској. А чиновнички мање развијеним земљама као што су
Русија и Хабзбуршка монархија однос је између 1:1000 и 1:2000.
Чиновнички апарат су већином чинили припадници старог племства евентуално би се
нашао по неки грађани. Чиновник се могло постати простом куповином положаја. У
највећем броју случајева чиновници су потицали из средње и ситне властеле.
Чиновнички позив био је веома битан додатни извор прихода за мање богату властелу.
У градовима северне Италије, Швајцарске и Немачке самим уласком у чиновништо
стварало се ново племство. У доба просвећености догађало се да чиновници из једне
земље оду у другу и тамо развијају и реформишу постојеће чиновничке апарате као
што су војни стручњаци одлазили и реформисали војске.
Да би добро обављали чиновнички посао морали су да се школују. По целој Европи
владари су отварали универзитете да би приволели племство да се школује. Веза
између универзитета и бирократске каријере је врло јака и у теорији школовање је
довољно оспособљавало човека за рад. Међутим у пракси знање се највише стицало
приправничком праксом која је врло често остајала у породици, тако би младић на
праксу ишао код свог оца или неког другог члана ближе породице. Поред родбине за
запошљавање у служби било је врло важно имати моћног заштитника. Мада, постојао
је труд да се штићеник и поред тога што има заштиника школује и оспособи за рад.
Постојала је хијерархија између чиновника која се најбоље може огледати према

7
платама. Плате приправника и најнижих чиновника биле су 15 до 20 пута мање у
односу на плате виших чиновника. За стицање вишег положаја било је наравно важно
имати заштитника из највиших редова аристократије. Врло важна ствар за улазак у
модерно доба представљају пензије. Пензије су у почетку схватане као владарева
милостиња регулисане су законом и условљене радним стажом. У званичној уредби
Јозефа II стоји да се за 15 година радног стажа за пензију добија трећина плате, за 25
половина а за 40 цела. Највећи проблем бирократије у 18 веку је била корупција која је
постојала на свим нивоима. Поред објава у којима се позива на непоткупљивост, за
смањење корупције је коришћена и тајна полиција и шпијуни. О радном времену нема
много података али је оно свакако краће од радничког. Радно време је трајало између 5
и 8 сати мада врло често једноставно није поштовано, што је исто у свим земљама
Европе. Што је виши чин службеника, више је запостављао своје обавезе.
Интересантан је документ који критикује једног од шефова канцеларија у Британском
министарству поморсвта да званична документа треба да потписује у својој
канцеларији а не у крчми. Због корупције и нерада у тадашњим књижевним делима
чиновници су веома критиковани.

Свештеник

У делима филозофа из 18. века можемо открити да се позив свештеника заснива на

цивилизацији обичног народа и друштвеној корисности. Сама вера, која је толико
важна у средњем веку гурнута је у други план. У контрареформацији покушано је да се
смањи корупција код свештенства и да се створи другачији систем вредновања.
Конторла реформе поверена је бискупима који би пазили на будући клер. Структура
прихода цркве је била наслеђена из средњег века али се и додатно ширила кроз цело
модерно доба остављало је бискупу мале могућности надгледања због мешања
различитих патрона било лаика било свештеника. Приметан пад богатства код
свештенства примећује се почетком друге четвртине 18. века у Француској и везано је и
за смањење световног капитала, али и за већу контролу кардинала који су успели да
свештенству врате средњевековни жар верског приповедања. Тотално другачија
ситуација је на југу Италије где се у црквама-уточиштима крије и преко 70% црквених
прихода иако чине мање од трећине клера. Цркве-уточишта су приватна удружења
свештеника из одређене парохије који сами бирају свог пароха. Слични примери се
могу наћи и у Шпанији. Због тога се системи црквеног прихода у модерном добу не
могу свести на јединствени модел а за посебно обрађивање сваког потребно је доста
времена.
Образовање у посебним установама које се називају семинарије је један од основних
задатака које је поставио Тридентски сабор. У једном члану се напомиње да је свака
катедрала у обавези да образује свештенство. У семинарије су примана деца до 12
година старости обично из сиромашнијих породица пошто су им стан и храна били
обезбеђени. Институција је била инспирисана средњевековним универзитетом али у
којој би се студент образовао у црквеној дисциплини. Финансиране су из свих прихода
дијацезе, и редовних и ванредних. То је била идеја која се релативно неуспешно

8
преводила у праксу, делом због финансијских проблема а делом и због противљења
свештенства. У Француској можемо најбоље пратити развој семинарија. Ту је постојало
више врста оваквих установа. Прва је основна семинарија где младић долази након што
је завршио теолошке студије негде другде и остаје у колико му бискуп одреди. Друга
врста су семинарије интернати у којима млади људи бораве за време школовања које се
одвија на универзитету ван самог интерната. Постојале су и мале семинарије које су
школовале сирамашне ђаке који би након школовања прихватали место свештеника на
локацији која им се каже, за разлику од богатије класе која је увек за своје синове
желела градске или богатије парохије. За пријем у семинарију ученик је полагао
посебан низ тестова и ако би задовољио критеријуме добијао би стипентију. Иако се
међусобно разликују по начину учења, главни циљ семинарија, образовање и
морализација свештенства, је испуњен. Након тога кроз 18. век почињу окупљања
свештеника на бискупским семинарима или једноставна окупљања свештеника истог
округа једном месечно где се разговара о различитим темама. Лоша страна се може
сагледати на примеру свештеника Жана Меслијена из Ардена који је оставио своје
мемоаре у којима објашњава своје разочарење и бесмисао религија, не само
Хришћанства већ свих. Међутим очигледан је пораст интелектуалности свештенства
које сада прави своје библиотеке скупљајући десетине, некад и стотине, књига на
различитим језицима. Ова инетелектуалност је чинила свештеника издвојеним у односу
на остале парохијане. Што се тиче практичног рада свештенства поред тога што се
брину о правоверству својих парохијана, свештеници учествују у друштвено корисним
радњама где помажу разним надзорницима приликом њиховог рада. Они просветљују
земљораднике објашњавајући им како да добију најбоље приносе. Боре се против
просијачења које за њих представља чисту лењост. Боре се са сујеверијима и
предрасудама својих парохијана. Задатак пароха је пре свега образовање и
цивилизовање своје пастве и он је врло добро обављан у 18. веку.

Жена

Осамнаести век је поред века просвећености добио и назив „век жене“. Жена је врло
честа тема књижевника, филозофа, лекара, композитора. Жена је свеприсутна, али је
опет у подређеном положају у односу на мушкарце, нема политичку моћ и искључена
је из свих центара моћи. Филозофи и научници често размењују идеје са женама али
приликом објављивања у енциклопедије нема женских аутора. О женама у
просвећености пишу углавном мушкарци, у Дидроовој Енциклопедији жена је названа
женком човека. Постоје две школе о учењу о женама и женској природи. Једну страну
представљају Пулен да ла Бар и његови ученици који сматрају да су жене и мушкарци
исти а самим тим и једнаки и да би жене успешно обављале мушке послове само када
би имале сва прави као и мушкарци. Ова струја је нашла слабог одјека код
савременика. Супротан став заступају они, чији су најеминентнији представници Жан
Жак Русо и Пјер Русел, који објашњавају да је жена специфична и да је главни орган
који условљава све жене материца. Сматрају да због тога жена не може имати исти ум
као мушкарац и да је њен ум слабији а самим тим инфериорнији. Такође женско тело је

9
подложније болестима и због тога она не може да води активан друштвени живот.
Најважнија улога жене је да обезбеди срећу и добробит своме мужу и својој деци и ако
би добро радила ту улогу жена би морала бити испуњена. Велики парадокс
просвећености је то што мушкарци врло често размењују идеје са женама али их опет
сматрају мање интелигентним. У књижевности се пише о женама и оне постају
јунакиње различитих дела у којима се славе. Међутим у делу познатома као ,,Плава
библиотека'', врло популарном у 18. веку, жена се представља као Сотонин ђак послата
да унесрећује мушкарца својим непрекидним звоцањем. Да би се ово предупредило
,,Плава библиотека'' даје брачну изреку из 16 века која каже ,,добар коњ или лош коњ
траже мамузу, добра жена или лоша жена траже батину''. Кроз 18. век се доводи у
питање и функцијалност брака. Жена у браку нема сва права која поседује њен муж. По
француском обичајном праву жена је својина свог супруга и без његове дозволе не
може ништа да уради. Девојка се не пита око удаје и удаје се за човека кога су њени
родитељи изабрали без обзира на његове године, лепоту и памет. Многи филозофи
просвећености нападају традиционални брак и његову нераскидивост. Сматрају да
брачни пар у просвећености треба да почива на осећањима и поштовању а не на
економским добитцима. Сматрају да је традиционални брак изопачен због новца и
траже укидање функције мираза који доводи до многих проблема. Зато Леру даје нову
дефиницију брака која каже да ,,Треба бити друг своје жене и господар свога коња'' што
представља супротност у односу на Плаву библиотеку''. Што се тиче брака људи из
народа он се одувек много слободније склапао и врло често су осећања играла главну
улогу, пошто чисто финансијски аспект није постојао због сиромаштва.
Жена је у 18. веку морала да ради због саме егзистенције било на њиви било као
служавка или шнајдерка на имањима имућних. Доста жена ради у радионицама али
само на пословима који захтевају мању стручност и мањи физички напор.
Образовање је врло важно за жене у просвећености пре свега зато што супруга
просвећеног мушкарца не сме бити неспособна и глупа да разговара са њим о
филозофији и да би на бољи начин васпитала децу. Кроз 18. век можемо наћи гомилу
расправа о женском образовању и да ли је оно потребно. Чињенично стање је да
почетком века у Француској 14% жена је знало да се потише, а на крају се размера
готово удвостручила. Врло важан је био образовни систем који се век раније полако
уводио у Европу и у који су могли ићи и богати и сиромашни. Жене врло брзо
напредују, што се види по процентима писмених који се нон-стоп повећава у односу на
мушкарце. Наравно, увек је већи број писмених мушкараца у односу на жене. Ако је
породица довољно богата она ће плаћати приватне туторе који ће образавати њихову
децу. Наставници су узимани превасходно за мушку децу па би онда и женско дете
учило заједно са братом и временом чак би га и престизало знањем. Културна и
образована жена чита. Ово изазива многе проблеме код мушкараца у просвећености
који када виде жену са књигом која носи озбиљан наслов сматрају да жена жели да
постане научник и заузме место мушкарца. Самим тим што читање одузима пуно
времена сматра се доколичарством и као такво добро је само за високе класе, пошто
жена из ниже класе треба да посвети време деци и супругу. Можда најупечатљивију
слику из 18. века чини Салонска жена. Салон је место дружења у који долазе
интелектуалци и размењују своја мишљења. Жена обично води салон и брине о
10
гостима, мора да пази кога доводи,помаже мислиоцима да се изразе и да нађу свога
мецену. Салони испуњавају идеале просвећености о женама као другарицама по
интелекту. Иако су салони место где жене добијају важну интелектуалну и друштвену
улогу оне и даље нису довољно једнаке са мушкарцима. Дружењем и интелектуалним
разговорима у салону жене почињу да пишу више него раније не само романе и
педагошка дела, већ се појављују и разне филозофске и политичке расправе.
Жене на политичким позорницама су ретке. Жене као Катарина Велика, Марија
Терезија и енглеска краљица Ана, које су обележиле историје својих држава су изузеци.
Жене почињу да се баве политичким идејама у салонима и готово увек су у првим
редовима током побуна. Жене активно учествују у револуцијама које се дашавају на
крају 18. века. У Француској жене се боре за једнакост свих људских бића. Иступају у
јавности и позивају на брисање неједнакости између жена и мушкараца. Тако се
стварају идеали будуће жене која неће бити вољена због своје лепоте већ због своје
менталне способности и моралних достигнућа. Револуција је тачка прекида доба
просвећености. Жене добијају нека грађанска права али она опет бивају ускраћена. у
законицима са почетка 19 века ,,једнакоправност не долази у обзир''. Жене су међутим
наставиле политичку борбу и феминизам је полако почео да се формира.

Закључак

У књизи ,,Човек доба просвећености'' је објашњен један врло компликован период у

људској историји, пун контрадикторности и сложених догађаја. Због стила писања
књига се врло брзо и лако чита. Истраживачи су се потрудили да компликоване теме
објасне што је могуће боље, додуше писци одређених делова су склони набрајању
непотребних ствари, као на пример када у делу о чиновницима писац набраја преко 20
занимања којима се људи блиски краљу могу бавити, али то не умањује занимљивост
књиге. Због тога је ова књига врло леп приручник који може на научном основу да
објасни део проблема у добу просвећености, а у исто време просечном читаоцу који се
не бави историјом да буде занимљива и пуна података који ће му заокупити пажњу.

11