МЕЂУЛУШКО БЛАГО

МУЗИЧКА ДРАМА У ПЕТ ЧИНОВА МУЗИКА СВЕТОМИРА

НАСТАСИЈЕВИЋА
 ЛИЦА
незнанац -бледи младић без имена. Сшасиш, голо глав.
бан -још у снази, а сед. Круиан у свему. бела -кћи Бана, нежна
као биљка. мајка -Банова жена. СШарица која шраје на овом
свешу једино од жалосши за иомрлим синовима.
Срасла са црнином. кочијаш -човек друмова.
ВРАЧАРА -крешшава, изнемогла од година и врачања. грлати копач
-неошесана људина. дедо -расиевани сШарац. СТАРИ СЛУГА
-уњкави сгиарац. МОМЧЕ -Баново слушче које иогине јер се много
радо вало.
гусларев глас

ХОРОВИ
КОПАЧИ (Банови наиоличари).
везиље (Белине другарице).
бабе гробљарке (другарице Банове жене).
СвАТОВИ (коиачи у свечаном руху).
банове слуге
удовице
Дешава се међу Србима на Балкану. Не зна се Шачно где ни кад.
 КОД ВРАЧАРЕ

Полушамна соба, шрошна и наерена као и врачара којој је

шу легло. Уједном кушу, зачудо, ирислужено иред иконом
кандило: сенке се иоме -рају, ше се све види колебљиво. С
иочешка само Шо. Онда Незнанац, и он колебљиво, уђе.

незнанац: Овде, последња моја нада.

(Тумара, еда би га из кога куша иросшрели -ле врачарине
очи. Наиђе на кандило.)
Кандило!
Зар вештици у леглу, нечисти где снују зло!
(Сшукне.)
Боже мој Боже, и овде зар прибеглом
Благе ти очи да ми затворе пут! 5
(У молишвеном насшуиу, очајно јер иослед -њи иуш, иадне
ничице иред кандило.)
Оче мој благи, син твој у беспућу те
молим,
Пламичком трени, знака ми дај,
Којој ли страни, оче, куда ли поћ?
Ма и на веки да грем, гредући ма ишчилио
путем:
По трагу жала да се приповеда, куда 10
проминух.
(Уноси се у икону.)
Ти благи, не гледај ме тако, страх ме,
одврати лице.
(Влажним гласом од сшраха.)

19]
 Те очи некад гледаху ме живе! (Позна мајчин иоглед из иконе.
На самрШи Шако га је молећиво и с ирекором иогледала.)
Мамо, немој ме, мамо! (Сгиукне.)
Не кори, мамо, из незнани, ја морам, Широко, високо лети, блага
душо, 15
Пусти ме на миру, ја морам! (Гледа га још увек из иконе.) Не
могу више, памет ми се дроби, Луд, мамо, да ти станем, Луд по незнани
да гоним,
Зар тебе, мамо! На! 20
(Угаси кандило.) Хеј, вештичаро, злу орна и коби, Хити ми хити,
не сломила врат! Троструко потпаши се, биће наголемо
посла:
Да раскујемо сковано, Неће се шале одрешити мој чвор! 25

(Дође Врачара, шака јада од сшаросши.)

врачара: Ко си, те ми лудују мачке, Из лонца брбот неки шапће ми

језу, Коси?

незнанац: Луда ли, бабо, да знам,

Зар бих се ломио теби на поган праг! 30

врачара: Не, синко, грех те било, Слаба сам, иди, не могу више то.
Чукнуло ми на врата, гаврана сним. За покој душе појаће ми скоро.
Разагнах нечист с огњишта, 35
Утаман, сине; С вечери да се не дошуња, Прислужим кандило за
мир. (Оиази да је угашено, залелече.) Ху, леле ми леле, душо!

[101
 НЕЗНАНАЦ (ругајући се):
Дадице, не буди луда: 4<>
Шали се неко с нама.
Глува, па, дадо, не чула,
У муци нам се цери!
Шалом на шалу, дадице, за инат.
Па кад откуца сат, 45
Дебелу свећу кб рука,
Где анђели умилно поју,
Све шале ради, дадице,
Прислужићу ти смерно.

врачара: Смерно, је л' смерно? 50

Мањ то, мањ то!

НЕЗНАНАЦ: Ха, ту ми песму, траго натражена! Сад навиј нечисте

струне Да ти загудим зло моје и коб: У ове стране под пасем доне ме
мати, 55
Самотни ко две биљке, кад ветар нанесе
клицу.
Залуду спутно беше нам дом: За скитницама пристајах, па ме
враћала
тужна.
„Мамо ле мамо, одонуд брда у сну ме зове, Води ме, мамо!" 60

врачара (ирене):
„Одонуд брда зове", де пој, де пој!

незнанац: Муком би замукнула, мутна на лице

пала би јој сен.
„Мамо ле мамо, што ме на пупку бол, Каоно биљку кад зла ишчупа
рука? Снага ми негде остала, не могу, 65
Болан сам преболан, мамо!"

врачара (у заносу видовишосши): Имало мало голупче, Гуги ми

гугило мало.

незнанац: Од моје бољке на смрт се

разболела,

[11]
 Ведре ми, да затаји, ниоткуд ћеретала 70
приче.
„Мамо, не таји, ја видим спремаш се на
пут,
А ја куда ћу, твој син кукавни, куда ли,
мамо?"

врачара: За риђу змију кроз недођију Гини ми гинуло мало.

незнанац: У покој копаху је, дадо: 75

По грумен већ жива рука за неповрат баци, Ја ослушкујем луд,
Ками да мртва прозбори што жива тајила,
дадо!

врачара: Змија га једом зачедила,

На дојци се скотурала, 80
С млеком да једа подоји, Гини ми гинуло мало.

незнанац (коме се из њена гласа сшане ошва -раши шајна,

иосрне од усхиша, и малак сало): Де пој ми, дадо, пој.

врачара: Дечицу редом подавила,

Белу му неву оставила, 85
Лепотом је наресила, Гини ми гинуло мало.

незнанац: То, дадо, то ми пој!

врачара (издишући од изнемоглосши): Змија се у срце увукла

И мамила и мамила... 90
У целов јед... (Падне.)
Не могу, сине, дави, стегло душу. Леле ми леле, душо.

незнанац: Дадице, слатка дадице,

[12]
 Три оке воска, па уља изобилно, 95
За три дни за три ноћи, Где анђели умилно поју, Де пој ми, пој!

врачара (самршнички):
Гини ми гинуло мало! (Издахне.)

НЕЗНАНАЦ (који је већ ухвашио њен глас, и зна само ће ио

њему наћи изгубљени завичај, клик -не иреко мршве): Гини ми
гинуло мало! (Одјури.) 100

(По соби около мргиваца насшане као шруикање

безброј ногу.)

[13]
 II

У МЕЂУЛУЖЈУ ПРЕД МЕХАНОМ

Механа сама на иусшом друму. Тремом с лу -ковима као

скамењена од неирекидне сеше, јер одовуд и одонуд вијугаво се
губи иуШ за гола брда, а никог да наиђе. Два сшарчића, и они
уко -чени од сеше неиомични на клуии иред њом, слу -шају:
неко гуди унушра; рекао би сам шај глас живи шако и иовлачи
се кроз голеш.

ГУСЛАР (изнушра):
Грдан санак Бану доходио
Све суботом уочи недеље:
Морија му дворе поморила,
Из огњишта зова проклијала,
На слемену родом уродила, 5
Са слемена чемером капала,
Сливала се брдом по удољу,
Те морила и старо и младо.

(Одонуд брда, у одјек, зачује се ошегнушо: „Ој!" Незнанац и

кочијаш довуку се пешке: изне -могли и на крају лушања. Види
се, давно су им негде коњи иолиисали и кола осшала на иушу.
Сшарчићи, чим их оиазе, изгубе се нечујно: не маре их у
близини.)

НЕЗНАНАЦ (омекшао му глас и ошоилио од лушања

узалуд): Међулужјем зову, а дрвета нигде ни жбуна за
лек. Кочијашу друже, који ли пут нас ово домами 10
сета

[14]
 У голет овде?

кочијаш: Не питај!
Мутно у воду да се претвори ова лутња, Потопило би свет!

незнанац: Скитницама се назвасмо, друмска 15

нас попала сета,
Путка и Ждрала сатре нам пут, и кола,
кочијашу.
Где проминемо клоне се и занеме. На конаку нам као злој вести
неради, друже. Широки друм далеки, одбегла тајна, Болан сам
преболан, друже. 20
Не пристај за мном улудо, Но за времена, друже, врћи се док имаш
камо,
А мене остави сама, сам да очајам овде: Годи ми голет ова,
Из травки мирис је овде на моју сету, 25
Болују моју бољку. Земља ме тамно вуче да починем, Пусти ме,
друже, сама.

кочијаш: Не овде, не побогу,

Ни воде да зажубори 30
Ни тице да летом разгали ову страву,
На крштени ход глухота се одзива,
Зло само низ голет се цеди,
Бежимо, нечисто је!
Јадни Ждрал за живота, 35
Кад би се овуд провезли,
Па све до воде и брода,
Фрктао би немирно:
Осетљив на нечист беше,
Бежимо, друже! 40

незнанац: Што нечишћу зовеш мени годи

тамно, Пусти ме сама!

[15]
 кочијаш: Ни за живу главу, Пре бих те кб јагње,
Да си ми на души, 45
Рођеном преклао руком, Но нечисти у канџе, Бежимо, нечисто је,
друже!

(Хшедне га на силу иовесши. Одонуд брда зачује се, иевају

негде девојке, али шихо да једва доире до уха.)

песма одонуд брда: Не тужи, нељубљено,

Драго ти броде броди, 50
Туго ле туго.

незнанац (шргне се): Пст!

(Песма је ирииевом наједном заокренула исшовешно у глас

какав му се некад из врачаре чуо.)

песма одонуд брда: До девет брода бродио, Горама ни број се не зна,

Туго ле туго! 55

незнанац (не верујући рођеном чулу): Друже мој, кочијашу,

причу ли пој?

КОЧИЈАШ (иромукао од сшраха): Не и не дб Бог!

незнанац: Тако ти очњег вида, обневидео,

недруже, Причу ли пој?

КОЧИЈАШ (шихо из дна душе):

Не, глухота беше, 60
Ни бубица по травци, Ни камичак у понор, Шум шума, ни присен
сени, Бежимо, друже!

незнанац (иоверује):
Вај, пусто ли пусто! 65

[16]
 (Просшре се ио земљи и бризне илакаши.)

КОПАЧИ (враћајући се с узалудног рада, јер је суша, зароје

иеваШи: ведри им се иесма од сеше):
Што то гора заромори, туго? Ил' је дажда ил' је вражда, Завраждило
не даждило, туго, За годину не кануло,
А за другу не росило, 70
Не росило покосило, Суха земља рода нема, туго!

ДРУГИ КОПАЧИ (с друге сшране, у одговор им, још ведрији од

сиње муке на души): Роморила заморила, за море. О камен се
спотицала,
Вериге је везивале, за море. 75
Пути јој се замаглили, У распуће распутила, Овамо се не вратила, за
море.

(Кочијаш, иредосећајући зло, док су се ирими -цали,

склонио је Незнанца у сшрану. Наиђу с обе сшране коиачи,
људи и жене иомешано.)

грлати копач: Стан'те мало да данемо, људи,

Јара озго, јара из бусена, 80
Жива ми је пресанула душа.

Сви: Прости Боже, пресану нам душа.

(Седају где се ко зашекао. Пође чушура и зелени бардак од
руку до руку.)

ГРЛАТИ КОПАЧ (наздрављајући): Еј помози, Боже, не помогб,

Како нама за ово година, Душманину амин задовека! 85

Сви: Амин, амин, амин задовека.

дедо: Не у хулу, ако Бога знате, Па да нам је и љућа невоља,

[17]
.Бр. инвенмр* ЈЈ^Ј^^РХ
 Не дирајте у Бога крвника,
Но недужни боље нег'ли дужни, 90
Кад ошине, на хвалу му појмо!

Сви: Уви, уви, дојадило, дедо.

дедо: Грдно ли је неко наказање, Зло сколило на крштену душу,

Опачина нека ударила: 95
Понесе нам летина за причу Ну с њом ето и морије црне, Па зацрни
куд проклета прође, Нема кога да благује благо.

жене: Нема, нема, да леле нам, туго. 100

ДЕДО: Умине ли, у кам уминула, Ето нама на смену невоље,

Неродице љуте гусенице: Где даждило, дажда нас обиђе, Где следило,
по нама се сручи. 105
Болест мине, ну ето нам глади, Зло се са злом без промене мења,
Чудо и јест те трајемо, људи.

Сви: Уви, уви, грдно чудо, дедо.

грлати копач (оиази Незнанца и Кочијаша ио сшрани):

Ама, људи, зна ли ко, душе вам, 110
Која ли су она два онамо? Свако чудо друмом проминуло, Ал' ово
се, богме, и наврати. Чему ли се овуда слуњају,
Шта ли бају по нашој невољи? 115
Све бих рекб нису чиста посла.

Сви: А, зла траго, не затури трага!

грлати копач: Еј ви, вас два, овамоте мало! (Дођу Незнанац и

Кочијаш.) Казујдете, мило би нам знати, Од које ли траге дотрагасте,
120

[18]
 Шта бајете по нашој невољи?

НЕЗНАНАЦ (безазлено):
Ниоткуд ја, а ово кочијаш ми без кола, Мили друг у блудњи.

Сви: Шта, шта збори тај!

незнанац: Коб нека заче ме, те одбеже мати, 125 Залуду јер бејах
под појасем ја, Годи ми голет ова...

Сви: У, шта збори, не зборило, У камен се стаманило, У кам, у кам,

утаман! 130

грлати копач: Удри!

(Навале на Незнанца, али га заклони Кочи -јаш, и

молећиво:)

кочијаш: Не, људи, не забога, Не греш'те душе, није тај. Безазлен је

кб дете, Но луд, па збори лудо! 135

грлати КОПАЧ: У око те познам од којих си, А, зла траго, не затури

трага!
Сви: У кам, у кам, утаман! грлати копач: Удри, не поштеди!

(Оиеш навале. Кочијаш ирсаш иовлачећи се заклања

Незнанца, ше ударци иадају ио њему. Наједном, где се ко
загиекао, осшане као укоиан, и замахнуШе руке сиусше се као
у иослушне деце: иојави се Бан. На коњу је, Ше круиан још
круи -нијим се види. Тајац.)

грлати копач: Ето, Бане, опаким се кажу, 140

Па кб мало да им заварчимо!

бан (иресече иогледом њега и коиаче, и рас -клоне се, Ше

Кочијаш и Незнанац осшану на чисШини):

[19]
 Ко сте, откуда ли?

незнанац: Ниоткуд ја, а ово кочијаш ми, За домом лутам, зову

ме Незнанац.

БАН (из ушробе гласом):

Истину хоћу, не шали се главом! 145

НЕЗНАНАЦ (чедно гласом): Незнанац, Бане, Из гроба мањ да

проклија тајна.

БАН (коме се ни црша није иомерила дошле на лицу,

наједном очински од ганућа): Угодан ми се свиде, Незнанче, Хајд' за
мном, биће дома.

(Скочи с коња. Тоило га обгрли руком око иаса, и иођу.

Кочијаш за њима водећи коња.)

Сви (кад је већ одмакао Бан):

А, чуда ли, не на нашу главу. 150
Чудно ли га у срце текнуло,
Никад Бана таког не видесмо.
(Одлазећи.)
Уви, уви, не на нашу главу.

(Кад им се изгуби глас, онај у механи, као да је чекао

шишину, оиеШ загусла.)

ГУСЛАР (изнушра):
Из огњишта зова проклијала,
На слемену родом уродила, 155
Са слемена чемером капала,
Сливала се брдом по удољу,
Те морила и старо и младо.

(Она два сшарчића, чувши гусле, измиле од -некуд и оиеш

ушону у сегиу слушања. С далека, оиеш у одговор, оно „Ој", да
се не зна, иде ли шо бол из исиуцале земље, или иришиснуших
душа.)

[20]
 III

У БАНОВОМ ДОМУ

Камене зграде са свих сшрана зашварају дворишше. Где

нису две једна до друге, дебели зид их веже. Оно мало враша
ниско је и узано, ше браве јако иадају у очи. Нигде биљке ни
дрвеша. Најире иразно. Зачују се бабе.

бабе гробљарке (иза сцене):

Мајчица мајка тујом се закитила. Синове мајка, киту рузмарина, У
венац оплела, у гроб саранила Мајчица мајка.

У петку плеви рузмарине мајка, 5

У суботу их душицом залива, У недељу се кити и поноси Мајчица
мајка.

ВЕЗИЉЕ (с друге сшране): Ни броди без преброда,

Ни горе без прохода, 10
Не жали добра коња, Драго ле драго.

незнанац (изиђе на једна враша. Посрће од заноса, јер је шо

она иесма).

везиље: Зарукавље ти везла Три лета без починка.

Где иглом проденула, 15
Уснама целивала, Драго ле драго.

[21]
 незнанац (усшреишало):
Сан ли је нечисто ли, шта мари,
Не жали, Боже, моју душу, не буди ме,
Бризнуло, бризнуло, ја љубим! 20
(Жарко из целог даха.)
Топли сам ћув с пролећа кад подуне,
Пупи ми пупила мала.

Ђурђевска ноћ над пупољима тако,

Пупи ми пупила мала.
Пламено да се развијеш у цвет, 25
Пупи ми пупила мала.
Мирис да пјани, сагорева плам,
Пупи ми пупила мала.

бела (измамљена иесмом изиђе на доксаш. Про -зрачна од

самовања, иовија се као ирамен иод Незнанчевим речима, јер
је он Шај коме се још у сну само надала).

незнанац: У целову ти презреле брескве сласт,

Златан прах за сном да остане, 30
Пупи ми пупила мала. БЕЛА (не верујући рођеном чулу
флуидно се
огласи):
За милост нестани, варко,
Без пребола сам болна.

незнанац: Варка не варка, ја љубим!

БЕЛА: Знам, не зачела те, не родила мајка, 35

Сахнем, крв пију твоје очи, нероде! Три летине осуши ова жеђ! Суха
те изболовах грана Да ми је пусто чекање!
НЕЗНАНАЦ: Ја Љубим! 40

БЕЛА: Три лета улудо звала, Горе ме и воде чуле, Пресахле воде,
горе повенуле. За милост нестани, варко.

[22]
 Без пребола сам болна. 45

НЕЗНАНАЦ: Варка не варка, сагореће те мој

плам!
(У налеШу би да се једним скоком нађе уз њу.)

БЕЛА (загаамни гласом од сшраха):

Не забога, немој ме, језа ме, драги!
На срцу као змија се скотурава твој глас!
О, милост, не буди ме, не буди:
Троструки сан ме забрављену чува, 50
Кроз девет брава ослушкује ме бабо.
О, милост, не буди ме, не буди,
У гареж ће се претворити ово злато,
Крвник ми бабо пролиће ти крв.
(Оиази где се иза једног угла иомаља Бан,
цикне и иобегне.)

бан: Шта, момче, отпрве па у тор мој где

забраних, 55
Кб јагње пред заклање само се потураш
ножу!
НЕЗНАНАЦ: КрВНИЧС ИЛ' рОДИТСЉу,
Ево на, узми ме на душу Ил' Белу, Белу ми дај!

бан (шешко се насмехне. И од Шог осмеха Пође му рука

ножу, и шај нож уире Незнанцу у срце. Али се овај све
уиорније иоШура. Бан одбаци нож и кликне):
Ха, мој си, на веки мој! 60
Зар тебе у срце, то бих себе ја! Ти си тај, пламена знам те. (Глас му
се шоии од врелине.) Кроз окорели сан подунуо би кб ћув, И кравило
на души, и знађах донеће те
јава,
Пламена клица замрли дом да оживи! 65
О благо мени, неће ми душа

[23]
 На згаслом огњишту вијорити језу!
Ево на, из срца у срце, видно ми и невидно,
Све узми, све је твоје!
НЕЗНАНАЦ: Белу ми дај! 70
БАН: А за прћију не питаш, Незнанче? НЕЗНАНАЦ: Белу ми дај!

БАН (шамно се насмеши као коме оно најглав -није још

лежи на души): Високо ћеш се домашити Беле. (Труине ногом и
забубњи земља. ПоШмуло гласом.)
То докле омеђи зид, благо ми подземљем
доле
У глухоти у тмини: 75
Ни змија да се лукаво увуче, ни видела
трак.
И заверив се беси, два по два у спрегу да
потегле,
Бесина љута змијом да их шиба, Ни за пед не помери, но мањкало
би пре!

незнанац (који није узмицао исиред ножа, сшане сад

узмицаши од Банова гласа и речи, иа укочено од језе): Страх ме,
престани, Бане! 80

БАН: А озго каоно чедни цвет из таме

Бела ми лелујава: Не часи, за тебе гајих, Бери ми Белу!

незнанац (жарко):
А, сагори ме, не жали моју душу, ја љубим!

бабе гробљарке (зачују се, све јаче. Значи иошле су на гробље.

Оне шо сваки дан, да шамо осшану до изнемоглосши. Глас им
је, дабогме, шаман, и до у косШи иродире. Не -знанац, иогођен
у неку жицу коју је само на
[24]
 слућивао у себи, сшукне до самог зида уна -зад. Бан га
закрили руком као мало деше): Подунуло из нечисти, весели се
мајчице, 85
Спарушило повенуло, весели се мајчице, Само твоје остануло,
весели се мајчице, Рузмарини мирисали, весели се мајчице.
(Појаве се.)

незнанац (иресамићено):
То мени, Бане, певало над колевком из
мајке, Не дај ме, Бане! 90

БАН: Иш на гробље, кукувије!

бабе гробљарке (бежећи у нереду):

У нечисти, марило те, марило те, марило!

БАН: То бабе гробљарке, сине.

А она спреда висотом што надвисила, Кривотом што
наткривила, 95
Девет ми макања родила, вајних синова, Па саранила, сине. Сад
вије кукувија
гробљем.
Ал' беше, бабо, неће ми зли гук твој кужити
по дому! Еј девојке везиље милопојне, Белу ми 'амо!

везијбе (одазову се):

Полети, голубице, златали перје, 100
Соко на двору.
Ни од умора с далека,
Ни с невремена недоба,
Нити за меку постељу
(иојаве се чинећи венац око Беле),
Но теби на крило мирисно. 105
Полети, голубице, златали перје,
Соко на двору.

бан (узме Белу за једну, Незнанца за другу руку): О,

благо мени, јабуку да сам расекб,

[25]
 Па пола полу тражила, прикладније се не
нашли. (Сине му.)
Ха, не оклева Бан: хајдемо доле, 110
Боље но свештена рука, ја срца да вам вежем
на благу.
Ризница да нам је храм, Зраке нам злата кандила и свеће!

ВЕЗИЉЕ: У, небожно ли небожно!

БЕЛА: Бабо мој, страх ме, немој ме, бабо, 115

У гареж ће се претворити ово злато! Бабо мој, страх ме, немој ме!
Он је тај, познам, дрхти душа, Букнуће сухи лист.
Он, бабо, познам, дрхти душа. 120
Додира страх ме, Јер пола полу тражила, Јер пола полу нашла.
Нестаћемо цели,
У прах у пепео у гареж, 125
Сан овај злата!
Он је тај, познам, дрхти душа! Страх ме, не дај ме, бабо!

бан (махнишо од нежносши):

Лудо ли мало, зар себе саме страх?
Из блага никла, лепотом извила се, лудо ли 130
мало!
Незнанче, де целов кани јој на усне, Знам, од белоте чедној се мути,
У крви да јој пропева на плод, Де целуј, целуј ми Белу!

незнанац (иружа јој руке са сгиреињом, и ири -лази му Бела

колебљиво а озарешг, као'да ће је иољуицем исииШи. Али ире
но им се до -дирну усне, залелуја се и дочека је Бан на руке
смршно бледу).

[26]
 бан: О ништа, од белоте чедној се мути, 135
Пренагли луди бабо. (Бан и везиље одводе клонулу Белу.)

ВЕЗИЉЕ: Не клони, голубице, златали перје, Соко на двору.

НЕЗНАНАЦ (сам, усшумара као ко шражи неки изгубљени

смисао. Засузе му очи од језе: се -Ши се врачариних речи, и на
њен глас их изговори јер га обузму и саме навру, да се оиеш
изушћене још боље иошврде): „Змија се у срце увукла
И мамила и мамила, 140
У целов јед!..." (Крикне.)
Зла вештичаро, бела је она, Анђели у сну је закриле! „У целов
јед!..."
О Боже, помути мој ум да заборавим, 145
Злокобна реч да ми не гракће душом, Помути, Боже, мој ум, ја
љубим! „Гини ми гинуло мало!" (ПросШре се ио земљи и заилаче.)

бабе гробљарке (с гробља):

У петку плеви рузмарине мајка,
У суботу их душицом залива, 150
У недељу се кити и поноси,
Мајчица мајка.

(Незнанац осшане лежећи као расшргнуш.)

[27]
 IV

КОБ

Исшо као у ирошлом чину, само шшо сад слуге сиремају

сшолове, грозничаво јер се већ чују издалека свашовски
бубњеви.

МОМЧЕ: Гле, барјак залепрша за брдом, Иду, о дивоте!

СВИ: И бубањ бије, пролама, Језде нам језде кићени.

СВАТОВИ (издалека):
Ороси росо ливаду, 5
Сватови да ми промину, Срмајли скути у неве.

СВИ: Потеци, вина принеси, Не жали данас Бан.

стари СЛУГА: Памтим, тежачка кост не закорачи 10

у овај дом. Стрепња ме биће чуда.

МОМЧЕ: Чуда, чуда, о дивоте!

стари слуга: А бабе обиђе ли, Шта чине, мирују ли, момче?

МОМЧЕ: Збабиле се у куту, 15

Не прија им весеље, О дивоте!

СВАТОВИ (већ близу): На челу јунак јездио,

[28]
 Високо калпак носио,
Бисерли гране ломио, 20
Жениче, луда ђидијо.

(Сшигли су. Бан уведе за руку Белу и Не -знанца, али само

везиље ирисшану за њима, док свашови не смедну.)

БАН (свечано, ШрешШи му глас као шруба): Улази, кићени,

улази, не браним, Данас ми на весеље широм отворен дом.

(Улазе свашови, иомешано људи и жене, све они исши

коиачи, само сад иразнично одевени.)

ВЕЗИЉЕ: Наша је нева звезда Даница.

СвАТОВИ: Младожења нам огрејало сунце, 25

Зори нам, нево, зорила. Даница сунцу зборила: Пошетај, драги,
рашетај, Златом ме младу покропи,
Јабуке да ми заруде 30
Руменке драгом на узглављу.

ВЕЗИЉЕ: Наша је нева звезда Даница, Зори нам, нево, зорила.

(Бију бубњеви. Сељаци се иолако ослободе, и иију, али

грозничаво, јер лично Бан служи.)

КОЧИЈАШ (увуче се оирезно сиоља, Незнанац бунован од

заноса и вина иође му у сусреш с иуним иехаром): Друже мој, не
губи душу, Бежимо, нечисто је! 35

незнанац (иружи му иехар):

Наздрави, кочијашу, до дна искапи, Пјан с трезним нема збора.

КочиЈАШ (иросие вино):

Ни мрве хлеба, ни воде кап, Камол' купу вина.

[291
 Радије с тицама зрна, 40
С глога са трна плод. Друже мој, не губи душу, Бежимо, нечисто је!

НЕЗНАНАЦ (гласом као врачари некад иодруг -љиво):

Будало, не видиш зар,
Нечист ли, ја сам тај, од мене кужи! 45
Вози, кочијашу, ни бриге те, бато, Стигла је куга у род.

КОЧИЈАШ (кроз илач):

Мио си друг, ал' прости, не било те!

(Оде иосрћући, али све већ иијано иосрће, иа се не иримеши.

Незнанац болесшан од жеђи час као шражи, час као бежи од
нечега.)

бан (зашрешши):
Ха, замире ми весеље!
Удрите у све гочеве, 50
Да љуља да ми заљуља! •

(Ударе гочеви и ухваши се коло.)

бан (соколећи):
Аха, аха, ахаха!

КОЛО (љуљајући шромо од иијансшва): Трупни, ного, не

трупнула, Дрхти, земљо, не родила,
Понели те сви бесови 55
И тресови нечесови!

грлати КОПАЧ: Дај ми, Боже, грабљу ждрабљу Да заграбим преко

воде, Преко воде у неходе
До две овце јаловице 60
И четири удовице.

УдовицЕ: Дај му, Боже, луде ноге, Луде ноге, мудру главу: Ноге
главу не слушале,

[30]
 Носиле га у заносе 65
Па га вила мотовила.

КОЛО: Вила, вила па завила, Само једно оставила: Црне оке, беле
дојке, Беле дојке на увојке. 70

бан: Аха, аха, ахаха!

(Играјући судари се с усшумаралим Незнан -цем. Ухваши

га за руку и соколи на игру, али овај забашрга. Бан се зацени од
смеха. Коло се иреиадне и иусши.)

бан: Гле, људи, орне ђидије, Жеђа га љута спопала, Дахће и брекће,
изгоре,
Далеко пусто до ноћи! 75
(Дрмајући га.) Бре, ноћас ли ме обрукаш, Тако ми овог весеља,
Поклонићу те бабама, Слађе да с тобом бабују!

незнанац: Бане мој, страх ме, бела је она, 80

Чини ми се кб бели откинућу цвет.

бан (иренув омекша од сшреиње): Бела, гле бела, поборавих.

СВАТОВИ (зажаморе): Бела, гле, бела.

бан (шмоло гласом из најдубље шаме себе): Па шта, зар иза

девет је гајих брава Чедна да векује век! 85
Невесту амо белу, умире женик од жеђи!

(Везиље ириведу Белу. Као ирамен је, зрачи из ње мимо

живих, нехошице иружа руке Не -знанцу: сме ли је љубавно
додирнуши?)

[31]
 бабе гробљарке (мада шћућорене негде у кушу, осегие, и
чим се иојави Бела, Шамно се огла -се, да мимо ње
замрачи ио свашовима и ио -вију се од сшраха):
Подунуло из нечисти, весели се мајчице. Тамо њима повенуло,
теби цветало.

(Тишина. Само шгио Бела из њина гласа осе -Ши неки

иризив, и све зрачнија смеши се нечему изнад свих свашова.)

БАН (иромукло):
Хеј момци, брзо уз дрвене стубе,
Шакама доједне подави, 90
Да видим 'оће л' гукнути!

(Полеше момци, али се оиеШ одонуд зачује, и сшану

као укоиани.)

бабе гробљарке: Повенула бела ружа, Плети плети, мајчице,

Рузмарином у венчићу,
Плети плети, мајчице. 95
Замирили мирисали, Плети плети, мајчице, Сеји ружи на
походу, Плети плети, мајчице.

БЕЛА (мало јој, све жеднија би да се наиоји ошуд нечега

даљег иреко свих сШрахоша): Пој, де пој, мамо! 100
Чудно ми годи, бабо, Миља отвара тај глас! О, мало ли је сну
овом живота, Пој, де пој, мамо! Горчини овој горче у сласт. 105

бан: У помоћ, браћо, не дајте, Седам их жгебавих баба, Стотину

вас у снази, Заглуши злогуке, заглуши!

бела: Годи ми, бабо, у срцу голица ме, по

[32]
 Жеђа ме да заиграм, бабо!
Невеста да заиграм,
Да покоси те, бабо!
И свате моје несвате!
Покоси те, а гле чудно мени. 115
Окова срцу, бабо, страха не!
Пој, де пој, мамо!
Жеђа ме да заиграм,
На твој глас.
Женику, мамо, 120
Сухој земљи у дажд.
Пој, мамо, пој!
Чемер чемера овај
Чудно ми преокрене у сласт.
Женику, мамо, 125
За јед у целов за мед.
Пој, де пој, мамо!

бан: О не да тебе бабо! (Крикне.)

У гоче у таламбасе,
И маљица ли мало, 130
Кожа нек не жали кожу, Заглуши злогуке, заглуши!

(Ударе у бубњеве, али су малаксале руке и иошмуло одјекне,

и замукну јер се оиеш зачује:)

бабе гробљарке (скакушаво као мамећи на игру):

Хити хити похитала, Бела ружице,
У походе у злоходе, 135
Бела ружице, Умесили замесили, Бела ружице, Колачиће земли
земне
Ледли ледене, 140
Хити хити похитала, Бела ружице!

[33]
 (Бела њихајући се за њиховим гласом иређе нехошице у
игру, болну неку од блаженсшва, јер као никад више. Бан
ускола за њом иокорно. Незнанац исшо, али вребајући, док су
свашови неиомична, скамењена гомила. Незнанац јој се већ
ирикучи иољуицем до усана, али она варака и ђаволи, све даље,
све даље, док наједном жарко:)

незнанац: Гини ми гинуло мало!

(Узме је сшрасно у загрљај, као да је целу исиија
иољуицем.)

БАН (свашовима):
Ори, сад ори, свршено!

(Осшане иозив језиво сам, јер се нико на ње -га не огласи.

Зачује се Шежак баШ одонуд баба.)

СВАТОВИ (иригушено):
Бане, чуј, Бане, 145
Трупће низ дрвене стубе!

бан (ослушне):
Ха бабљег им скота,
Накривиле се и оне у весеље!
Љуби, Незнанче, до задњег даха љуби,
И бабљем срцу раскравило! 150

(Дођу бабе гробљарке. Незнанац још држи Белу у загрљају.)

мајка: Нечисти, дај Белу, сад је моја.

(Незнанац је иусши иослушно. Она иаде мр -шва бабама на

руке.)

сватови: У, небожна ли целова, Помилуј, Боже, помилуј!

БАБЕ гробљарке (односећи мршву Белу): Нина ми нина, спи,

Бела.
Далеко браћа ишетала, 155
За белу сеју питала. Спи, Бела, спи у покоју.
[34]
 (Незнанац одмили као сенка за њима.) сватови: Помилуј, Боже,
помилуј!

БАН (зашрешши, али на бабљи глас): Нина ми нина, спи, Бела!

Дедаци, не знате зар, 160
У сну се заметне плод! (Прсне у смех.)
Љубио лептир јабуку, нина ми нина, Излегли црва нанино.

сватови: У, небожно ли, полуде Бан!

бан: Аи, да смешне работе, 165

Бан ја, унук ми црв! (Ослушне.) Пст.
Грицка Белу из утробе. То ти је, ћеро, кад 'оћеш да си дудов лист,
Дођите на лору с јесени, биће свиле. 170

сватови: Бане, призови се, Бане!

бан: Даћу ја вама Бана!

(Извади из недара кључину од ризнице.) Ово је Бан: Кврцнеш у
баницу, Излегу хиљаду банића.

сватови (ускомешају се):

Благо, благо! 175

грлати КОПАЧ: Отвори, Бане, да видимо благо!

бан: Ћумур је оно, дедаци. Намажу деца бркове, Па полупају

ћупове.

сватови: Отвори, Бане, 180

Од жеље само да видимо, Рука му, ко дирне, отпала, Отвори, Бане!

бан: Сто руку никне,

Па пола грће, пола отима. 185

[35]
 Ха, дивне ли жмурке! (Баци кључ свашовима.) Граби, тевабијо!

(Гужва. Један се дочеиа кључа и јурне гвоз -деним

враШима, за њим сви у нереду и лому. Ошвори се ризница,
нагрну унушра. Бубошке и јауци. Кад све као да ирогушају
враша, зачује се одоздо иошмули лом и галама.)

БАН (ирегажен у гужви вуче се ио земљи):

Бауљ бауљ бауљајка,
Кад ме рађала мајка,
Викало са дна муља, 190
Најбоље да се бауља.
(Први, већ у иола Банова бауљања, излазе из ризнице.
Свако се награбио више но шШо може ионеши, одлазећи
шешура. Момче, и оно, иод грдним шерешом блага, изиђе
смождено и крваво. Падне и издише.)
Голубе брате, збиља, удавио сам те,
Ал' признај, много си пиљио у благо.
Диван ти беше, брајане, голубли врат,
А моје срце ко сат: 195
Навили мене, теби откуцало,
Чуки чук, чуки чук,
Туки тук, туки тук.
(Бауљајући наиђе на мршво Момче, мисли Бе -ла је, узме
га у наручје и љуља.)
Нина ми нина, спи, Бела,
Спи, не буди се, вребају. 200
Дознали, Бела, Незнанца,
Вребају да се излају,
Нина ми нина, спи, Бела.

(За Шо време слуге и свашови разносе благо.)

[36]
 V

ПОНОР

Бде бабе на гробљу, усред свога. Врх је ћуви -ка, а на корак

даље ионор. Девеш свећица гори на девеШ гробова, на десешом
велика, Белина, свећа. Озго ни звезде. Неко је већ доба, а бабе се
Шек загрејале. Као шесшо мрак, само шшо није цикнула зора.

бабе гробљарке (иоседале, чинећи као шамни венац око

гроба): Вредница Бела поранила, Изворли воду доносила, И браћу
редом поливала, И браћи рубље порубила, Вредница Бела. 5

незнанац (из мрака): Мајчице, мајко!

(Бабе се ириШаје.)

НЕЗНАНАЦ (изиђе на видело свећа): Мајчице, ја сам, Незнанац.

(Бабе скоче накосшрешено. Мајка му се ирикучи, иа се

гледају неко време.)

незнанац: Мајчице, прими ме за сина, Крај Беле да починем.

мајка (ирекрсши се):

О, часни крсти, тебе зар у моје! 10
Пречисту зар и у покоју

[37]
 Да је прогони твоја скврн?

незнанац: Спекло у мени, мајчице, Ни сузе да ороси, сагоре душа,

Пусти ме на гроб да заплачем. 15

мајка: Огањ пре пакла ужегли,

Огњене сузе да ми опеку рузмарине, Огњене Белу, одлази!

бабе гробљарке: Гони о гони, мајчице, у кам,

у кам!
Земља га не удомила, 20
Вода га не утопила, Гони о гони, мајчице, у кам, у кам!

незнанац: Зна Бог и људи, моја је. У дубљу смрт ма потонула, Кроз
гроб ћу љубити Белу! 25
(Насрне. Бабе заклоне гроб собом.)

МАЈКА (Богу):
Ја морам, Боже, ма језик отпао,
Па неман ако насрне.
(Незнанцу.)
А знаш ли, спржило те,
Слутиш ли ко је Бела?
Отац њен и твој, 30
Једна их зачела клица,
Близанце једна донела мајка
Рођену крв,
Без брата никуд не ходио,
Без брата не битисао брат: 35
Бића два, једна душа, немани.

незнанац (за њом):

Бића два, једна душа!...

мајка: И чуј, невесте две једни свати довели. Риђа им пресекла змија
пут И риђа две обавила ложнице, прву ноћ. 40

незнанац: То, мамо, то ми пој!

[38]
 МАЈКА (казује даље):
То Бели мојој, то теби, немани,
То у клици вам, још ненађено благо
Завешта скврн, и чуј:
Брат с братом, сулудо у једној жеђи, 45
да нађу,
Дан им не знао за ноћ, Ноћ за дан, путањама тајним у благо И
тешким батом пунило се подземље злата. А у дому горе трнуле утробе
две, плода два. И онда, и онда, о, дај да утрне ум: 50
Плода два, једно благо, Брат брата удави на благу!...

незнанац: Тако ти ово гробља, Истина ли што каза?

мајка: Глух ко је не чује: 55

Из тебе самог, немани, Криче ми на сав глас.

НЕЗНАНАЦ (у родоскрвном бесу):

Ха моја, двоструко моја!
(Насрне. Бабе се разбегну с лелеком. Он иадне ио гробу.)
Гори, сагори, ја љубим,
Бела ми Бела до пепела! 60

(Гласови сељака: „Еј, хеј, Незнанче, благоГ)

незнанац (скочи):
Благо!
По глухој ноћи устумарало
Тражи ме моје благо.
(Ишчуиа свећу с Белина гроба и маше њом кроз мрак.)
Еј, хеј; 'амо благо!

(Дођу сељаци с Дедом на челу. Грдно су оса -каћени: ко

геља, ко завио главу, ко руку, а носе свако свој шереш блага.)

(39}
 дедо: Ко си да си, тамо теби вуче. 65
До задњега дуката скуписмо, И још своје озго придадосмо, За
кирију, нек се скине беда.

сељаци: Коме благо ономе и беда,

Љуто ли нас осакати, Бане, 70
Прими, Бане, нек се скине беда.

дедо: Још ноћ само да потраја смутња, Сам би своје сакупљао,

Бане, По злом трагу Међулужјем пустим, Гле свој свога искорени
лудо. 75
Што изгибе, Бог да прости мртве, Што преживе, гле каки смо,
Бане.

сељаци: Прими, Бане, нек се скине беда.

незнанац (насмеши се):

Има ли понор где жива не крочи кост?

сељаци (гракну):
Има, има, ту на корак, Бане! 80

незнанац: У понор Благо!

(Сељаци журно, свако свој део блага, осим Деда, шшо

уграби у ризници или иосле оше од слабијег, бацају у ионор.
Кад је иоследњи ШереШ иолешео, Незнанац, јер му је за иуиак
ирирасло, иолеши за њим и он сШрмоглав. Сељаци, како који
баци, иобегну главом без обзира. Сам Дедо осшане на врху
ћувика, замишљен за Незнанцем и благом. Сшане свишаШи.
Зачују се с далека сеља -ци. Глас им се, ведар од олакшања,
дивно меша с јушарњим жуборима:)
„Текла вода на валове, ој јаворе зелен боре, Кад је текла, куд се
дела, ој јаворе зелен
боре."

Крај
[ 40]
 ПОГОВОР

Чини нам се неће бити излишно саопштити овде неколике мисли до којих
смо дошли састављајући ову ни оперу, ни музичку драму у вагнеровском
смислу, већ просто драму намењену да се певањем и никако друкше изведе.
Музичком је названа једино из недо -статка спретнијег израза: јер се пре
свега гледало да из саме радње и казивања лица нужно избије музички израз,
да реч и мелос буду једно и недељиво (што у ствари и јесу), те подвлачећи
називом једно чинила би се неправда другом. Шта било, тек оваква по изразу
и облику само је први корак за даља и, ако буде моћи, чистија остварења.
Пошло се од основе да је говорни израз, као цео и неделими хитац из
духа, у суштини мелодија, која са све распеванијим импулсом изнутра све се
чистијом обелодањује и усмерава речи у ритам као магнетска сила опиљке
гвожђа материјализујући кроз њих своја струјања; и да, ко се нужно изрази у
ритму, тај ако не свесно, оно сигурно подсвесно у правом смислу ошие
-вава свој израз. (Распеваност овде приближно значи стваралачко
расположење.) И макар се уобичајило казивати поезију суво наизуст (а и
сами песници већ одавна занемарују оно што им управо и даје силу изразу),
сама се ствар ипак није тиме померила из свог стожера: иоешски израз
Шек је иоШиун кад се оШиева у сшеиену своје мелодиозносши. Те,
ако ништа, боље је и обично изговорити песму (глас тада сам пође у
мелодију) неголи јој наметати деклама -торски шаблон, који убије у њој
сваки живи из дубине трептај песниковог тона.

[41]
 Тон, дакле, којим се што саопшти битнији је од речи. Јер она само
материјализује, само појмовно оцрта, оивичи у свести већ дострујали
трептај. Тон је што дирне у живац, чиме се из подсвести продре у подсвест. И
нема тог израза, макар прав био и без прегиба емоције, да управо тиме што је
жив и убедљив не садржи своју скривену мелодију.
Тежиште проблема је, међутим, обелоданити из речи мелодију (што је
можда само рођеном песнику дано) и тачно до степена њене силе, јер и за
длаку даље лаж је и пука шара. Кључ нам, да се продре у тајну, дају народне
попевке, и што примитивније, то с већом сигурношћу (примитивност им и
јесте у томе што код њих реч и мелос чине нераздвојну целину). Нађе се међу
њима и таквих у којима се мелодијска линија дословце поклапа с линијом
нагласака речи: знак да је једно кроз друго потекло из истоветног даха. Ко би
онда смео тврдити да почетак остварења, клица мелодије није баш то, тај
појачани нагласак при већој силини казивања, кад је дух у стању распе
-ваности и глас нехотице пређе у тон? И зар се, не само у поезији већ и у
обичном говору, из дизања и падања гласа не причују недокристалисане
секунде и кварте, који пут и саме октаве? Није, дакле, без основа твр -дити да
је народна мелодика у ствари тонски, али кроз језик настали и њиме
модификовани израз духа. Чујемо ли да се свира народна мелодија, чини нам
се још из ње одјекују речи макар да их је инструменат прећутао. Толико су
им још свежи трагови на њој. Те би марљивом а музикалном истраживачу
можда пошло за руком да почев од обичног говора па до чисте мело -дије
(кад се реч растопи од високе температуре распе -ваности) успостави
непрекидан низ прелаза.
Народ народу несравњено пре мелодијски него језиком доструји. Кад нам
страни језик први пут допре до ува, чујемо му јасно мелодију. Али, учећи га,
и што нам се више устаљује у свести, тим нас мање дира у слух. Следствено,
и по парадоксу који није редак у појавама ове врсте, матерње мелодије, баш

[42]
 зато што њом дишемо, најмање смо свесни. Али ако би ко (као Незнанац
у овој драми) изгубио свест о своме родном крају, па чак и језику, једина би
му матерња мелодија остала у дну живота као неуниш -тими путоказ: на коју
до сржи уздрхти, те је мајке
син.
Народне мелодије (дакако у целини с речима) заокругљена су дела, иако
малог обима, те се не могу као сировина искоришћавати за своје и веће
изградње. Напротив, многобројношћу и свежином изразне истине оне су
право уметничко тле, читава једна атмосфера, да се с њом до у нерв саживи
ко је изгубио духовну везу с мајком, а кога из доњих сло -јева духа гони
нешто и мучи да ироиева родним гла -сом. У основним стварима живота
човек није далеко одмакао од биљке која најбоље успева на свом тлу. Не,
дакле, копирати народну мелодију, још мање бес -плодно се усиљавати да је
потпуно завршену даље раз -вијемо; него уживљујући се у њу најзад осетити
да интимна природа њеног струјања поклапа се с неким тајним билом у нама
самима и да се једино у том смеру из највеће своје дубине можемо
саопштити гла -сом. Не сировина, већ чаробна палица да оживи запар
-ложену матерњу мелодију. А кад се отворе извори, сама ће снага наћи пута
свом остварењу. И не варати се, мимо матерње мелодије нема дубоко
животног те ни општечовечанског гласа.
Говорни изрази појединих лица у овој драми, из чисто музичких дакле
разлога, крећу се било десете -рачки, било у дикцији женске народне песме.
Тиме је сарадник музичар неопходно упућен у атмосферу матерње мелодије,
обележен му једини истинит а даљи исход у музички израз. (До којих се
остварења успело на тај начин, сама ће ствар показати, ако се буде изводила.)
Али се особито тежило поставити музику у стожер ствари, да тако
идентификована са самим извором радње буде унутрашњи покретач лица ка
трагичном сукобу; да се дакле њоме до опипљивости оствари

[43]
 антички фатум, који у овом случају тонски прожима и усмерава бића, не
више као вагнеровски 1^еи, већ као фатални надмошив, под чијим све јачим
притиском настају појединачне мотивске еволуције ка својој чистини или
уништењу. Фатум се овде чује и, још више, налази трагичног одзива у већој
или мањој мери из свих лица и зборова. Јер се музика изједна -чава с
подсвесном подлогом речи, и глас који из јед -ног лица пође, није искључено
да у другом не нађе дубљег те тим трагичнијег одјека. Нема дакле мотив -ске
издвојености, него са све већом дубином себе све се више прожимају. Те и
трагични надмотив можда је последњи, недокучни чвор страдања, и не
допире му можда глас из пакла или с неба, него из саме утробе главног
јунака. Зато га, ко више ко мање, сви тамно назру у себи; и само својим
присуством нехотице му дају све већу моћ, док самог себе у главним лицима
најзад не уништи.
Мислимо, није потребно ни помињати да, где год се у тексту осети
недовољна мотивација радње (а то је по правилу на главним прекретницама),
значи да је она остављена музици или живом тону који овде недо стају.

Момчило Насшасијевић и Свегиомир Насшасијевић

[441