Pohvala ludosti- Erazmo (6. 12. 2018.

nastavak)

Erazmo i Montenj nisu primarni umetnici, ali su u velikoj meri odredili duh ranog
modernog doba.

Erazmo je rođen polovinom 15. veka u Roterdamu, 1466./1469. godine

Rođen je kao vanbračno dete jednog sveštenika, rano su ga poslali u školu, koja ga
formira, u koju je išao i Nikola Kuzanski (filozof, teolog). Roditelji mu umiru od
kuge, a staratelji ga šalju u drugu manastirsku školu, gde on nastavlja školovanje, i
gde će se zamonašiti u 21. godini života.

Sa 22 godine postaje sekretar jednog sveštenika i sa njim odlazi u Pariz, gde

nastavlja svoje školovanje na Sorboni. Tamo je imao i učenike-mecene i jedan
takav ga 1499. vodi u Englesku. Taj put će ga donekle preobraziti. Upoznaje
Tomasa Mora i Džon Hokinsa (?), koji su bili važne intelektualne figure u Engleskoj,
gde se u tom vremenu oseća otpor prema problematičnom moralu katoličke
crkve, što će se podudariti i sa Erazmovim pogledima na stanje u katoličkoj crkvi.

Posle boravka u Engleskoj, on će putovati po Italiji, a ovaj spis, kako on kaže,

nastao je kada se vraćao iz Italije u Englesku, kada je odlazio sa svešću za
potrebom razgovora sa Tomasom Morom.

Erazmo (bio je velika i slavna ličnost pismene Evrope), osim toga što je formiran
kao teolog, on je isto tako imao jedno veliko obrazovanje koje je podrazumevalo
poznavanje latinske književnosti (starogrčke i rimske), dakle, bio je humanista
(hrišćanski humanizam).

Pisao je adađa-kratki zapisisi, nešto kao afirizmi. Takođe je i priređivač tj.

prevodilac i komentator Novog zaveta na latinski jezik. Prevodi jer smatra da
prevod Svetog Jeronima nije dovoljno pouzdan i piše komentare tamo gde smatra
da Sveti Jeronim nije dovoljno jasan (daje svoji novu interpretaciju).

*Protestanti će prevoditi na narodni jezik (za šta se zalaže Martin Luter), jer
smatraju da je latinski jezik prepreka između vernika i Svetog pisma.*
Lorenco Vala

1407-1457. (italijanski humanista koji mu je prethodio) koji je takođe pisao u

hrišćanskom kontekstu, on je zapravo prvi napisao zvaničnu afirmaciju telesnosti
u hrišćanskom kontesku u spisu koji se zove „O uživanju“. Takođe je pisao
antimanastirsku satiru i suočio se sa problemom kako iz hrišćanske perspektive da
se prihvati telesnost. Donekle, stoički stav prihvatanja lošeg je sličan hrišćanskoj
poniznosti i istrajnosti. Ali sa epikurejskim stanovištem hrišćani su imali problema.
I Lorenco govori kako je bog stvorio čoveka sa svim što čoveka čini i sa telom i sa
potrebom da tom telu bude dobro, ne sa potrebom da se to telo samo muči, već
sa potrebom da ono uživa. I da ljudi, oglušujući se o zadvoljenje telesnih potreba,
se donekle oglušuju o celokupno božje stvorenje. Govori da je priroda od boga i
da ona donosi bujanje i da stoička uzdržanost često može da dovede do
skučenosti i odustva radosti, a hrišćanstvo mora da podrazumeva radost života, a
čak i da onemogući velikodušnost. Kaže da se telom u zadovoljenosti pokazuje
priroda u svojoj bujnosti. Spis se završava pohvalom Bogu i da to nije puka
predostrožnost, već ubeđenje da je i uživanje od boga. Postoji teološko
obrazloženje uživanja.

Ne bi trebalo da se gubi veza Lorenca sa Pohvalom ludosti, jer ta Ludost

istovremeno i kritikuje i afirmiše telesnost, radost, opuštenost i uživanje. Ta ludost
će zastupati naivno poverenje u život i ljude, koje je svojstveno deci i starima, koje
je slično čistoj i čednoj veri u Boga.

Lorenco Vala kao i Erazmo, kao i svi humanisti, drži do obrazovanja i do formiranja
duha posredstvom čitanja (posredstvom bone litere-lepa/dobra književnosti).
"Čitanje prelazi u karaktere."-Erazmo. Obojica se zalažu za filologiju, književnost i
umetnost, imaju isti pogleda na epikurejstvo koje se može uskladiti sa hrišćanskim
pogledom na svet (zadovoljan čovek je ono što Bog želi da čovek bude)

1509. godine je završena Pohvala ludosti, a objavljena je 1511. godine (u približno

vreme kada i Vladalac).

1516. "Obrazovanje hrišćanskog vladara" (navodi da je hrišćanstvo važan

formativni momenat za vladara)
Prevod Novog zaveta sa komentarima 1516. godine.

Erazmo je važio za otvorenog i slobodoumnog teologa, kao Lorenco Vala. Erazmo

će reći da Sveti duh se nalazi svuda gde se nalazi duh, dakle, on govori da ne treba
imati predrasude u odnosu na paganska saznanja, i paganski odnos sa
božanstvom i paganski doživljaj sakralnog ima srodnosti sa hrišćanskim
doživljajem sakralnog.

Dakle, početak 16. veka, 1517. Martin Luter-reforma (Erazma je donekle smatrao
svojim duhovnim ocem) i on je u Erazmovoj kritičnosti prema katoličkoj crkvi
video podsticaj da se pokrene protestantska reforma. Međutim, njih dvojica imali
su potpuno drugačiji pristup promeni duha u crkvi. Erazmo je bio pacifista i u
intelektualnom i u delatnom smislu, na neki način bio je ironični pacifista
(ironičan, jer je u svakoj stvari mogao da vidi protivrečnosti), dok je Luter bio
militantni reformator. Erazmo nije podržao reformu, jer je predvideo da bi to
dovelo do sukoba (militantni stav nije video kao rešenje za tu situaciju), dok je
Luter bio spreman da se bori, to je ono čuveno pitanje: da li je Erazmo sneo jaje
koje je Luter izlegao.

"Meni se čini da se skromnošću postiže više nego naprasitošću-tako je Hrist osvojio

ceo svet."-Erazmo

Luter je pisao Erazmu:

"Dosta sam dugo sedeo, dragi gospodine Erazmo, i mada sam čekao hoćete li vi
kao veći i stariji prvi prekinuti ćutanje, posle dugo čekanja ljubav me ipak tera da
sam prvi počnem sa pisanjem. U prvom redu ja nemam ništa protiv toga što se vi
tuđite od nas, tako da se vaše delanje sviđa papistima, jer vidim da Vam Gospod
nije dao postojanost, ali draže bi mi bilo da se zapostavljajući Svoje darove, niste
mešali u naš spor, jer mada biste svojim položajem i rečitošću mogli mnogo da
postignete, ipak bi bilo bolje, budući da vaše srce nije s nama, da ste sa talentom
koji Vam je darovan, služili samo Bogu."

"Ja nisam otpadnik od katoličke crkve (ne prihvata panatizam reformacije) znam
da u toj crkvi koju, vi, luteranci, nazivate papističkom, ima mnogo onih koji mi se
ne dopadaju, ali takve vidim i u vašoj crkvi."-Erazmo
Pametan čovek će videti loše stvari i u alternativi (pitanje vita activa:vita
contemplativa).

Ima pacifistički argument u prilog svome ponašanju:

"Lakše se snosi zlo na koje je čovek navikao, stoga ću podnositi tu crkvu dok ne
budem video neku bolju, a i ona je svakako prinuđena da podnosi mene, dok sam
ne postanem bolji. Nije nesrećna plovidba onoga koji između dva različita zla drži
srednji kurs."

Umerenost, nema radikalizma, intelektualni pacifizam.

Sukob i na idejnom nivou-o slobodi volje:

Luter govori da ta volja služi bogu i da od boga dolazi sve, i greh (ako mi moramo
da pogrešimo to je zato što Bog hoće da mi grešimo i mi o tome ne možemo ništa
da se pitamo). Govori da čovek ima samo veru. Nehumanistički način razmišljanja.

Erazmo se zalaže za mišljenje da slobodna volja postoji i da ju je bog dao čoveku,

koji i te kako može da odlučuje-humanističko razmišljanje.

U spisu, Pohvala ludosti, imamo najsloženiji i najupečatljiviji primer igre ironije,

koja je dosledno sprovedena, od početka do kraja, na svim nivoima ovog teksta.

Ironija kao stilski postupak podrazumeva kada se kaže jedno, a misli se drugo.

Ironija kao semantički fenomen-to znači da celokupna intonacija nekog iskaza

može biti ironična, dakle, ne kao konkretna stilska figura, već kao celokupna
intonacija nekog govora, i za te iskaze je potrebno uvek imati neki višak znanja
(ako nam kontekst ne da informacije da je to ironično, mi možemo iskaz shvatiti
na pogrešan način i propustiti ironičan smisao), i to je uradio Erazmo.

Pohvala ludosti može da znači da ludost sama sebe hvali, a i pohvala koju Erazmo
izriče u čast ludosti, dakle, sam naslov je ambivalentan i neodređen (takav je i na
grčkom i na latinskom-dvosmisleni genitiv). I mi od početka ne znamo koje je od
ova dva.
Ludost je ono što se u naratologiji naziva nepouzdani pripovedač (može biti
pametnog i istine u tome što ona govori, ali ko će to što kaže uzeti za ozbiljno).

Na dvorovima u srednjem veku postoji licencija lude-ona može da kaže sve, što
čak ne sme ni krunski savet, ni kraljev sekretar, ni savetnik i pritom luda je uvek
bezbedna, jer je štiti njena ludost. Na osnovu Erazmovog dela, u potonjoj
književnosti formira se paradoskalni pojam „mudra ludost“. Ona je protoludost,
prototip za sve naredne likove za koje nećemo biti sigurni da li su pametni ili ludi.

Filološko-humorističku igru dopunjava i činjenica da je ovaj tekst napisan po

retoričkim pravilima iskazivanja besede. Luda, koja je neozbiljna govori kao kakav
ozbiljan retoričar.

Mogu se videti delovi besede:

Pozdrav (govornik pozdravlja svoje slušaoce i obraća im se)

Uvod

Izlaganje činjenica o kojima će se raspravljati

Raspravlja se o nekim predmetima

Zaključak

Pre nego što se pojavi sama Ludost kao osoba koja govori, Erazmo piše posvetu i
šalje pozdrav svom prijatelju Tomasu Moru (humanista, državnik, u 19. v. čak
proglašen za sveca u katoličkoj crkvi, jer nije želeo da potpiše akt o supremaciji (za
vreme vladavine Henrija XVIII), podrazumeva da Engleska zasniva novu crkvu i da
je poglavar te nove crkve zapravo kralj i da raskidaju sa papom i zbog toga je i
pogubljen 1534.).

Poigrava se sa imenom Tomasa Mora (moria-ludost na grčkom):

"Na to me je privuklo tvoje prezime koje je toliko blisko reči ludost (moria), koliko
si ti sam daleko od nje."
Obrazovan čovek pre svega treba da bude čovek prema/sa svim ljudima. Ne treba
da se izdvaja od ljudi, već znanje treba da ga približava drugima:

"Iako se ti, prema vanrednoj bistrini svoga uma, mnogo razlikuješ od većine
priprostih ljudi, ipak u tvome karakteru ima neverovatne ljupkosti i prilagodljivosti
da lako i sa uživanjem opštitš sa svakim kao čovek sa čovekom." -humanistički
ideal.

Piše mu da to piše dok putuje, što znači da mu snižava značaj, opet ironično, on ne
misli da je on beznačajan, ali ironično to govori i kaže da je to delo za zabavu.

On takođe kaže da očekuje da će ova knjiga biti prihvaćena sa kritikama, ali nalazi
nekoga na koga će da se ugleda-Lukijan (autor protonaučne fantastike), koji je
pisao dela karnevalskog humora, koja su bila kritička i afirmativna-koja ne razjeda
ono što prikazuje, već hoće da ukaže na ono što u ljudskom ponašanju nije dobro.
To je Erazmo i rekao na kraju uvoda:

"Ja ne plivam, po primeru Juvenala, po skrivenoj nečistoći zločina, jer se trudim da

osvetljavam stvari više smešne nego stidne prirode."

"Zar ja, molim vas, ne ismejavam sebe sama?"-najradikalnije će biti ismevani

sveštenici i teolozi.

Hoće da kritikuje neke pojave, ali ne na način na koji to čini Juvenal (nije razarajući
humor), već onako kako to radi Lukijan (humor koji hoće da pouči, preporodi).

Medju najozbijlnijim piscima bilo je onih koji su o ozbiljnim stvarima govorili

neozbiljno, pa se i Homer poigrao praveći parodiju Ilijade, pa je napisao Boj žaba s
miševima.

"Kao što nema gore gluposti nego ozbiljne reči pretresati budalasto, tako nema ni
lepše zabave nego tričarije tretirati na način koji im daje prividnu ozbiljnost." -
najavljuje da će biti ironičan.

"Ali ja ipak mogu reći, ako me samoljublje nije sasvim zaslepelo, da sam ispevao
hvalu Ludosti ali ne sasvim ludo."
Isprevao je pohvalu Ludosti, ali u njoj ima i neko zrnce mudrosti, jer nisam sasvim
ludo govorio.

"Ali šta ja sve to pričam tebi, odličnom advokatu, koji umeš usprešno da rešavaš
sumnjive sporove."-u renesansnim školama studenti su dobijali vežbe u kojima su
mogli da odbrane stvari iz pozitivne i iz negativne perspektive, te on kaze Moru da
on može ovde i da hvali i da kudi ludost, ali da to nije tako raščlanjeno radio i
jasno, već je te dve stvari pomešao stvarajući semantičku nepuzdanost koja tvori
ironiju.

(13. 12. 2018.)

U to vreme je bilo značajno naglašavati uživanje (telo), i Erazmo zastupa shvatanje

da telo dolazi od boga (Lorenco Vala).

Erazmova Ludost afirmiše život i podržava ga u svim aspektima, a Erazmov humor

je humor koji istovremeno hoće i da pouči i probudi.

Osnovno stilsko sredstvo: Ironija (od početka do kraja je delo intonirano ironijski,
što nije pojedinačno stilsko sredstvo-ironična reč, sintagma, rečenica, već se radi o
semantičkom fenomenu). Parodija i satira. Ironija može biti i jedan semantički
fenomen (na taj način se razumeva svet u okviru jednog dela-razumevanje smisla-
objašnjava princip razumevanja smisla).

Satira (znači mešavina) i taj antički pojam se odnosio na menibska satira, 3. vek
pre nove ere, koja je nastala iz dijakriga, što je predstavljalo spajanje pouke i šale.
Menibska satira je bio prozimatar, koja stvarnost izvrgava ruglu i podsmehu, dakle
ima kritički odnost prema stvarnosti (ona je bila mešavina stilova i stavova i
sadržaja, ali je imala momenat kritičnosti prema stvarnosti). Satira podrazumeva
ismevanje i kritikovanje društvenih fenomena književnim sredstvima unutar
književnog dela.

Parodija -aluzija na nešto, što se ne može razumeti ako se ne poznaje ono na šta
se parodira (podrazumeva višak znanja). Na primer, Šekspir 130. Sonet (koncept
Petrarkizma). Ovo su tri najvažnija stilska postupka ovde.

Ludost pravi neku vrstu uvoda-predstavlja se.

Zatim iznosi argumente (naracija). Ludost hoće da dokaže da je ona božanstvo
koje ima najviše pristalica. I onda počinje argumentacija. Erazmo se brani od
potencijalnih kritičara, pa govori da ismeva i samog sebe (jer u delu ismeva
filologe, teloge, filozofe).

Erazmo je sveštenik, filolog, teolog, a sve izvrće ruglu. Najviše je opasno što
izvrgava teologiju (crkvu). Crkva je okosnica celokupnog srednjovekovnog društva
i ranog modernog doba i ona zaista kažnjava. On se brani time što to iskazuje
Ludost (kaže: ja to ne mislim, to misli neko ko je lud-Erazmov glavni argument) i
takav pripovedač se u teoriji pripovenja zove nepouzdani pripovedač (ludost po
definiciji zapravo lupa gluposti). Medjutim iza tih gluposti se nalaze dublje istine o
čoveku, društvu, životu, crkvi, Hristu (verovanje u religiju koja propoveda ljubav i
žrtvovanje za nju je ludost).

Zatim, ništa nije nedvosmisleno ono za šta se predstavlja-u svakoj pojavi postoji i
ono dobro i ono loše. Ludost se pojavljuje kao neozbiljan govornik, koji će govoriti
ozbiljne stvari.

Ludost hoće da pokaže kako ona jedina gospodari i bogovima i ljudima i kako
među njima ona ima najviše pristalica.

"Pravo da vam kažem ja prezirem mudrace koji proglašavaju najveću budalu i

bestidnikom onog ko se sam hvali (Pohvala same sebe). (Kada voliš i sebe hvališ je
nešto pozitivno jer ne možeš voleti ni drugog ukoliko ne voliš sebe-jedan od prvih
i glavnih pratilaca joj je samoljublje). Naime ja se družim poznate narodne izreke
koja ti dopušta da se hvališ sam ukoliko nemaš drugog hvalioca."

"Ja sam, kao što vidite, ona prava darovateljica dobara koju Grci zovu moira."

Šta nam Ludost daruje:

Ona izgleda tako da se niko ne može zbuniti (već na licu joj piše da je luda)-"Moj
lik će biti ogledalo moje duše."-humanistički stav.

"Svuda sam i uvek jednaka samoj sebi u toj meri da me ne mogu sakriti ni oni koji
me pokrivaju pod maskom mudrosti."-dakle, ludost će se uvek pojaviti.
Otac Ludosti je Pluton (ne onaj mračni Pluton koji se pojavljuje u Aristofanvim
Žabama, već Pluton koji je Bog obilja-bezbrižnosti), majka joj je nimfa Neota
(najlepša i najvedrija od svih nimfa), i ona "nije plod dosadne bračne dužnosti, niti
sam zakonito dete, nego su se moji roditelji spojili iz nežnosti što bi rekao naš
Homer." (poziva se na Homera (ona je učena)-parodija). "Moja domovina su ona
srećna ostrva na kojima uspeva sve bez oranja."

Obilje, mladost, ludost, bračno neverstvo, srećna ostrva-to se vezuje za Ludost.

Pratilje Ludosti:

Zaboravnost (ova što napola spava)-na kraju kaže da kao što drugovi u piću mrze
onoga koji se svega seća, tako i ona mrzi slušaoca koji sve pamti-ona hoće da lupa
do mile volje), lenjost, naslada, lakomislenst, razuzdanost (ova okrugla
debeljuškasta sa glatkom kožom), sve su muške osim tvrdog sna i gozbe.

Sve životne neprijatnnost potiču iz ludosti, pa i sam život (roditelji su se ili ludo
zaljubili ili počinili neku transgresiju). Za samu vezu između dva ljudska bića
potrebna je doza ludosti.

"Koji će čovek, molim vas, navući bračni jaram sebi na vrat ako sam proceni, kao
što filozofi rade, nelagode bračnog života."-treba da budeš lud da uđeš u brak.

Ako si smrtno ozbiljan nema uživanja.

Detinjstvo je najlepše doba u životu, a jesu li deca pametna, ne, naprotiv deca
ništa ne znaju, a opet je najlepše biti dete, pa je dakle, detinjstvo=ludost,
mladost=ludost. Između dečije i staračke ludosti postoji povezanost, dodajte tome
da starci silno vole decu, a deca su isto tako privržena starcima (ludost ih
povezuje). Onaj srednji i odgovorni deo života je najmanje privlačan Ludosti.

Ludost podrazumeva uživanje.

Dionis (zato što je uvek mahnit i pijan, što mu život teče u pesmi i šali, i što je
daleko od mudrosti) i Eros/Amor/Kupidon (zato što je šaljivdžija, što ne radi i što
ne misli nikada ništa pametno) – bogovi koji su prikazani kao večita deca.
Zašto se Venera (Afrodita) uvek podmlađuje? Zato što je sa Ludosti u srodstvu
(luckasta je, frivolna, zavodljiva, ne bavi se ni sa čim ozbiljnim i odgovornim).

Život i sve vrste ljubavi, najpre prijateljska (zavaravati se i njihove mane veličati,
liči na ludost), ludost jedina sklapa i održava prijateljstva. Brak: mnogo bi se manje
brakova sklopilo da muž ispita koje igre je igrala njegova stidljiva i čedna žena pre
braka. Ljubav prema sebi-"zar se može slagati sa nekim, onaj ko se sam sa sobom
ne slaže." Ljubav prema sebi i narcizam će odvesti do umetnosti, bez ludost nema
ljubavi, a bez ljubavi nema umetnosti.

Ludost = ljubav = umetnost

I iza neprijatnih i teških stvari se takođe nalazi ludost, iza svakog rata (treba biti
lud pa pokrenuti takvu mašineriju koja će izazvati toliko smrti). Mudraci su
nekorisni, kao na primer Sokrat. Kažu da bi bila dobra država koju bi vodio filozof,
a Ludost kaže: "zapitajte Makijavelija da li bi dobro bilo da vladar bude filozof, pa
ćete saznati da sudbina države nikad ne bi bila toliko dovedena u pitanje kada bi
njom upravljao filozof ili književnik." Jer on vidi i pozitivne i negativne stvari
postupka, pa zato ne može da donese odluku, i ne može se odreći dela
moralnosti, što bi vladalac trebalo da uradi. To je paradoks mudre ludosti-govori
šta znači suština svega (biti filozof, vladar, bračni partner-u svemu postoji nešto
bezveze, loše).

Važna metafora koja se vezuje i za Erazma i za Rablea je slika Alkibijadovih Silena.

"Ako je mudrost isto što i pravilno rasuđivanje o stvarima, poslušajte kako su
daleko od nje ljudi koji se prikazuju pod njenim imenom." Dakle, mudraci tj. filozofi
najčešće nisu mudri. Kako to dokazati? Tako što u svakoj stvari postoji njena
protivrečnost.

"Pre svega poznato je da sve stvari u sebi imaju dva lica, kao Alkibijadvi Sileni, koji
imaju vrlo malo sličnosti. Ono što je na prvi pogled smrt, to je ako dublje zagledaš
život."

Iz hrišćanske perspektive se to može reći, da smrt pretvara u život. Večni život

počinje tek kad nastupi smrt.
"I obratno ako spolja vidiš život unutra ćeš naći smrt, sve što je lepo je ružno."

Bogato kao siromašno, sramno kao slavno, učeno kao neučeno, snažno kao slabo,
plemenito kao prosto. Ko još ne zamišlja kralja kao bogatog, a opet nije podaren
nikakvim duhovnim dobrom, on se ne zadovoljava ni sa čim što ima, on je prema
tme najveći siromah. "A čemu sve to, reći će neko, čujte kako ću to izvesti ako bi
neko glumcu, koji na sceni igra svoju ulogu, pokušao da skine masku i da
gledaocima pokaže njegovo pravo, lice zar ne bi time pokvario ceo komad." (mi
možemo zameriti nekome što se pretvara, ali zapravo svako pojavljivanje u životu
je igranje nekih uloga i nismo u svakom trenutku ono što jesmo). Različite uloge
koje igramo u određenim trenucima života i u tome nema ničega lošeg, nismo mi
neverni prema svojoj drugoj ulozi. Odstraniti par zapravo znači pokvariti. Šta je
drugo ceo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod
svojom maskom dok ih reditelj (Bog) ne udalji sa pozornice. (U Gozbi Alkibijad
izgovara pohvalu Sokratu i kaže da je on izgleda ružno, a opet je on u svojoj
unutrašnjsti krije najlepšu dušu, plemenitost, mudrost, duh, humor. On vam je
kao oni sileni u apotekama (Silen je mitsko biće koje izgleda kao Kentaur). U
obliku Silena su se u antici pravile grnčarije, kutijice koje su izgledale kao
groteskna predstava polu-životinje, polu-čoveka, a u njima su se prodavali melemi
(lek, pomada, nešto plemenito).

Erazm je važan kao neko čije ideje žive u drugim umetničkim oblicma.

Dakle, tri glavne metafore su:

1. Alkibijadovi sileni

2. Gluma

3. Pozornica

„Ceo svet igra pozorište“, 1599. godine kada je Šekspir otvorio svoje pozorište, na
njemu je ovo pisalo.

Sama opozicija mudrosti i ludosti potiče iz Biblije (i on to preuzima od Svetog

Pavla).
Sveti apostol Pavle u 1. I 2. Poslanici Korićanima: "Neka bude lud da bude mudar".
Oni koji su ludi i koji srcem prilaze Bogu zapravo više znaju i mogu da posrame
premudre. "Mi smo budale Hrista radi, a ne vi koji iz mudrosti dolazite veri niste
pravi vernici." Ludost koja je i zanos.

Zvanične sledbenike Svetog Pavla, tj. biskupe, pape itd. izvrgava oštroj kritici u
satiričnom katalogu. U kome će biti pobrojana i profana zanimanja (ona koja nisu
vezana za crkvu), koja su vezana za delatnosti duha (umetnici, retoričari, filozofi).
"Nikad mudracu nije dobro uživati bez društva, ako mudraca upšte ima." "Teško
da će se i u jednom naći trećina pametnog čoveka." Mudrac nije jednako pametan
čovek. On nije neko koga biste poželeli na nekoj zabavi, on je uvek sumoran, neko
ko razmišlja. Ludosti niko ne prinosi žrtve i ne podiže joj krent a s druge strane je
čitav svet svetilište Ludosti.

Trgovci su najluđi i najpokvareniji soj. "Oni obavljaju najprljaviji posao i to na

najpodliji način. Oni su redovno lažljivci i krivokletnici, lopovi."

Ludost ume da se izdigne iznad ljudske gluposti. Izgledalo bi vam kao da gledate
roj muva i komaraca kako se svađaju, pljačkaju-ono što rade ljudi jedni drugima.

Prvo mesto među ljudskim ludostima drže gramatičari, "ništa nesrećnije

bogovima ne bi bilo kada ja ne bih spomenuo bednost njihovog poziva koja ima
prijatne suludosti." "Oni tako uživaju u sebi kad plašljivom čoporu dece uteraju
strah u kosti."

"Poznajem jednog čoveka koji zna sve (matematiku, jezike, filozofiju), a već je
dvadeseta godina kako je zanemario sve i bavi se gramatikom i time kako treba
razlikvati osam vrsta reči što nijedan Grk ili Rimljanin nije rešio."

Pesnici mi duguju manje od gramatičara.

Učitelji govorništva, izdavači.

Još pametnije rade oni koji tuđa dela izdaju kao svoja.

Pravnici-nema bića pod Suncem koje je samo sobom zadovoljan kao pravnik.
Filozofi- dovoljan dokaz da ne razumeju ništa o čemu vode večite prepirke (ako
nešto znaš nećeš raspravljati o tome). "Koliko puta ne vide pred sobom jarak ili
kamen, jer im duh luta ko zna kuda, ali tvrde da vide ideje, prvobitnu materiju itd."

Teolozi

Hrišćani, biće najoštriji prema monasima-vrlo daleko su od religije. Pa mu nije

jasno kako Bogu ne dosade te njihove molitve koje u sebi ne sadrže nimalo vere
(nisu iz duše i srca), već oni samo promrmljaju nešto.

"Ja se divim Bogu koji ih čuje i razume, kad ni sami ne čuju i ne razumeju buku koju
stvaraju."

"Kao da crkva ima većih neprijatelja od tih bezbožnih papa koji ćute i dopuštaju da
svet zaboravi Hrista, koji ga ubijaju samim načinom života."

"Svi pre svega veruju u onu opšte poznatu poslovicu: ako nešto nemaš, pravi se
kao da to imaš, po tome je najviša mudrost da se praviš lud kad treba."

Sada Ludost traži u Bibliji delove koji bi podržali ludost za koju se zalaže:

Propoved Solomona gde kaže beskonačan je broj ludaka.

Prorok Jerenija: svaki čovek posta bezuman od znanja.

Samo Bogu pripisuje mudrost, a čitavom svetu ostavlja ludost.

Mudri da se ne hvale skromnošću svojom.

Gde je mnogo mudrsti mnogo je i brige, ko umnožava znanje umnožava i muku.

Zašto je Hrist najveća ludost?

Jer kao Bog postaje čovek i jer se žrtvuje za ljude koji su loši, za koje se ne vredi
žrtvovati. I on ih voli. Hrišćanstvo se pojavljuje kao velika ludost.

Kada se približava suštini hrišćanstva, kao da više ne govori Ludost, već Erazmo i
pojavljuju se vredonosti koje se tiču hrišćanstva: ne ispitivati budućnost (ne biti
onaj koji svojom mudrošću hoće da vidi ono što samo Bog može videti), pomirenje
u život, vera u Boga. Hrišćanska ludost, bezazlenost, čednost i bezuslovna vera u
Boga je zapravo mudrost.

U dijalogu koji nije deo Pohvale ludosti Erazmo pokušava da pomiri dva načela.
Dijalog vodi stoik i epikurejac i pokušava da pronađe sličnosti između epikurejstva
i hrišćanstva: epikurejski je da živiš dobro i da ti je prijatno, a Erazmo kaže zar i
hrišćani to ne žele zar čista savest nije put ka mirnom uživanju u životu, koji je
zapravo prijatan ukoliko živiš tako. Nečista savest donosi gorčinu života. I to
donosi vedri i radosni humanizam-Erazmov humanizam je hrišćanski-pomiriti
antičko vrednovanje telesnosti i uživanja i biti kao dete u Hristu (čedno, ludo,
puno poverenja). Zaljubljeni i umetnik mogu da dožive zanos (curor), entuzijazam.

Velika nagrada koju očekuju pobožni je neka vrsta ludosti, zanosa, zaljubljenosti.
Jer onaj ko silno voli ne živi u sebi nego u ličnosti koju voli.

Ukoliko je ljubav dublja to je ludost veća i srećnija.

Život u duhu i ljubavi je ludost ali on donosi sreću.

NIšta više ne želi nego da njegova ludost traje večno.

"Ali izgleda da sam odavno, zaboravivši ko sam, prekoračila granice, ako vam se
ove priče čine odveć drskim, uzmite u obzir da je to govorila Ludost, koja je sem
toga žena."

Uz to se setite i one grčke poslovice: "često i lud čovek govori ispravno ili možda
mislite da se ta poslovica ne može primeniti na ženi."

"... mrzim slušaoca koji se svega seća.

S toga ostajte zdravo, slavni poklonici Ludosti, pljeskajte, živite, pijte!"

To se može protumačiti u onom smislu Lorenca Vale-uživajte u životu i pijte vino

od toga dolazi zanost, ali isto tako može značiti poštujte Hrista i živite u euharistiji
(popijte Hristovu krv koja takođe donosi život).

"Nije mi bio samo otac već i majka sa čijih sam čednih grudi posisao svu mudrost"-
Rable o Erazmu, (androgeni roditelj za Rablea).