Дамир Газетић, Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт PDF

Дамир Газетић
ΜΝΗMΗ
ΘΑΝAΤΟΥ
ТРАГОМ СЕЋАЊА НА СМРТ
Ниш
2018.
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
„Нема истинског мислиоца који није дошао у

својим размишљањима на проблем смрти. Нема
озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има
некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако
сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота?
Проблем смрти разрешио је једино и само Христос,
једном заувек и за све људе, и то својим животом,
својом смрћу и својим васкрсењем.“ – Ава Јустин
Ћелијски (1894-1979)
Тешко да сам могао наћи бољи увод од горе

наведених речи оца Јустина.1 Па ипак, ради откла-
њања евентуалних нејасноћа, неопходно је казати
нешто о страницама које следе.
Верујем да не постоји људско биће које, бар

на тренутак, није застало и запитало се пред
страшном тајном смрти. Свако од нас има иза себе
неко искуство смрти. Разликујемо се по начину на
који се односимо према том искуству. Појединац ће
остати равнодушан према смрти стотина хиљада
1
Преузето из: Владета Јеротић, Духовни разговори, Београд,
2005, 67-8.
3
недужних људи. Другом ће, пак, једна смрт утицати
на преображај целокупног унутрашњег бића. Најзад,
није редак случај да су оваква, међусобно супротна
осећања, помешана у једном човеку. Доживљај
смрти, у сваком случају (па и онда када се тај
доживљај негира), има изразито лични карактер.
Због тога и ово дело има карактер личног

истраживања, а не научног рада, ма како то читаоцу
на моменте изгледало. Добронамерни читалац стога
ми неће замерити недовољну систематичност или
недостатак поуздане методологије у истраживању.
Избор навођених цитата начинио сам у складу са
мојим предубеђењима, размишљањима и уверењима
и, зашто не рећи, мог душевног стања. Уколико је
Богу угодно да ово дело буде од користи читаоцима,
онда ће и бити.
Наведени став последица је мог дубоког

убеђења да не постоји, нити може постојати, наука
која би на свеобухватан начин разоткрила тајну
смрти. О њој могу говорити и писати богослови,
философи и многи други, али је само Један Који ту
тајну у целости познаје, и чијом благодаћу нам се
делови те тајне откривају.2 Смрт тако и даље остаје
2
Свети Јован Кронштатски (1829-1908) каже: „Тајна Божија је
тајна и за тебе треба и да остане тајна. Будући да ниси Бог,
ти не можеш да знаш све што је бескрајно премудром и
свемогућем Богу познато“ – Мој живот у Христу, Први део,
4
страшна тајна пред којом су немоћни и највећи
умови човечанства, и нама смртницима не остаје
ништа друго до заповест да се те тајне непрестано
сећамо.
Шта је, дакле, сећање на смрт? Први пут сам

се с овим појмом упознао читајући знаменито дело
Василија Татакиса о византијској философији.3
Сећање на смрт помиње се у одељку који говори о
светом Јовану Лествичнику.4 Лествицу сам набавио
нешто касније. У међувремену, интересовање је
подгрејано податком да је чак и Свети краљ Стефан
Дечански (владао Србијом од 1321. до 1331. године),
попут узорног монаха, био обдарен „сећањем
смрти“.5
Почео сам да се питам, каква је то, како сам

тада мислио, „магична формула“ православног
монаштва, а односи се на размишљање о смрти? Да
ли је сећање на смрт привилегија само монашког
живота? За постављеним питањима уследила би
Манастир Хиландар, 2002, 31. У истом смислу наводим кратак

дијалог древних пустињских отаца. Када се ава Захарија
налазио на самрти, ава Мојсије га је упитао: „Шта
видиш?“ Овај му је одговорио питањем: „Зар није боље ћутање,
оче?“ „Да, чедо“ – узврати ава Мојсије – „ћути“. Врлинослов, I
том, Манастир Хиландар, 2005, 286.
3
Историја византијске философије, Никшић, 1996.
4
Стр. 65-6.
5
Григорије Цамблак, Житија и стихире, Београд, 1998, 35-6.
5
нова и нова. Потрага за одговорима водила ме је од
светих отаца и монашке литературе, преко Платона
и хеленске мисли уопште, све до освита светске
цивилизације у древном Сумеру. Уз потребу за
објашњењем појма смрти, некако природно,
наметнуо се и проблем који најчешће прати однос
људи према тајни смрти кад год се она помене. То је
осећај страха.
6
ПРВИ ДЕО
СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА

СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ
СТРАХ ОД СМРТИ
Човек се, по правилу, највише плаши онога

што не разуме.6 Постоји ли у животу човека питање
на које је он, од најстаријих времена па до данас,
тако упорно покушавао да да одговор као што је
питање краја његовог овоземаљског живота? Да ли
је тај крај и престанак сваког постојања или се оно
наставља у неким другим облицима? Ако је тако, на
који се начин, где и у коликој мери живот наставља
после смрти? Ако само душа наставља да живи,
какав је њен карактер? Куда иде, да ли се враћа, да
ли се „сећа“ свог постојања у телу?... Трагања за
одговорима на та и слична питања довела су до нај-
разноврснијих покушаја разрешења проблема смрти,
у распону од њеног потпуног негирања до призна-
вања бесмртности у најразличитијим видовима.
Пролазност овоземаљског живота и неминов-

ност смрти чине средишњу идеју већ у Епу о Гилга-
6
Владета Јеротић, Старо и ново у Хришћанству, Београд, 2000,
53.
7
мешу, несумњиво једном од најмонументалнијих и
најстаријих дела светске књижевности.7 Песими-
стички однос аутора Епа према људском животу
присутан је у речима којима Гилгамеш храбри свог
пријатеља Енкидуа за обрачун са Хумбабом:
„Ко ли, пријатељу мој, на небо узиђе?
Само ће Богови и Сунце живјети вјечно,
А човјек, његове су године избројане,
Ма што радио – у вјетар оде!“8
Међутим, смрт пријатеља9 је та која тера

главног јунака Епа да и он сам, мада „две трећине
бог, једном - човек“, размисли о својој смртности,
након чега се и у њему јавља страх:
„Након што лутах по свијету,
Има ли доста мира на земљи?
Очито, ја све те године проспах,
Нека се свјетлости Сунца насите очи:
7
Време настанка Епа процењује се на XXIII-XXI век пре
Христа. Цитати су навођени према: Гилгамеш. Сумерско-
акадски еп о Гилгамешу, Приредио и превео, коментаре и
поговор написао др Марко Вишић, Београд, 1998.
8
Исто, 18.
9
Исто, 40-1.
8
Пуста је тама, како је потребна свјетлост!
Може ли умрли зраке сунчане гледат'?“10
„Зар нећу и ја као Енкиду умрјет?
Туга унутрину обузе мени,
Бојим се смрти у степу хитам...“11
Трагајући за бесмртношћу, Гилгамеш се

обраћа Утнапиштиму, од кога добија следеће
објашњење људске судбине:
„Прерана смрт не штеди човјека:
Зар ми за вјечност градимо куће?
Зар ми за вјечност стављамо печат?
Зар се за вјечност дијеле браћа?
Зар је за вјечност у људим' завист?
Зар вјечно ријека носи наплавне воде?
Зар свагда ларва постаје лептир?
Погледа што поглед би издрж'о Сунца,
Од давних времена још није било:
10
Исто, 45.
11
Исто, 46.
9
Уснуо и мртав један на другог личе –
Одслик смрти зар нису они?
Зар човјек је владар? Кад смрти се примакне

он,
Ануннаки се скупе велики бози,
Маметум, што усуд ствара, судбину с њима

кроји:
Смрт и живот одредише они,
Час смрти да знамо не даше они.“12
Истом, блискоисточном духовном наслеђу

припада и Библија, чији старозаветни текстови оби-
лују сличним песимистичким тоновима о животу и
смрти. Праведни Јов, на пример, попут Гилгамеша и
Утнапиштима, поручује:
„Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун

немира.
Као цвијет ниче, и отсијеца се, и бјежи као

сјен, и не остаје.“13
12
Исто, 57.
13
Јов 14, 1-2, превод Ђуре Даничића.
10
„Измјерени су дани његови, број мјесеца
његовијех у тебе је;
поставио си му међу, преко које не може

пријећи.“14
Тако и у Књизи проповедниковој:
„Кака је корист човјеку од свега труда

његова, којим се труди под сунцем?
Нараштај један одлази а други долази, а

земља стоји увијек.“15
„Јер свачему има вријеме и начин; али многа

зла сналазе човјека,
што не зна шта ће бити; јер кад ће што

бити, ко ће му казати?
Човјек није властан над духом да би уставио

дух, нити има власти над даном смртнијем, нити
има одбране у тој борби; ни безбожност не
избавља оног у кога је.“16
Али, о Светом писму Старог и Новог завета

биће више речи касније.
14
Јов 14, 5.
15
Проп. 1, 3-4.
16
Проп. 8, 6-8.
11
Религиозно-философска размишљања у слич-
ном духу присутна су, нимало случајно, и у колевци
европске цивилизације, античкој Грчкој. Хомеров
човек изнад свега слави овоземаљски живот који се,
колико год тежак и туробан био, супротставља
утварном постојању у Царству сенки и негледању
„светлости сунчеве“. Беда човековог постојања на
земљи јасно је опевана у два стиха Илијаде:
„Нема занаго ништа кукавније него је човек
од свих бића што дишу на земљи и гамижу

по њој.“17
На крају таквог живота, пак,
„... од једнаке смрти ни бози
никога не могу спасти ни онда када га воле,
чим га мрачна зграби судбина и горко

скончање. “18
Страх од смрти и њеног неумитног прибли-

жавања изнедрио је код Хомера једну од најупечат-
љивијих слика пролазности људског живота, кроз
поређење људског рода са шумским лишћем:
17
Илијада, XVII, 446-7, превод Милоша Н. Ђурића.
18
Одисеја, III, 236-8, превод Милоша Н. Ђурића.
12
„Какво је лишће у шуми, и људско племе је
такво:
једно лишће ветар по шуми растура, друго
рађа брсната шума кад пролетње осване

доба.
Тако и људи: једни израстају, нестају

други.“19
Судбина оних што нестану са земље није

нимало привлачна:
„Пошто умру смртници, овакав њихов је

удес:
више им кости с месом не држе жиле, но све

то
страшни жар силовитог огња уништава

њима,
како им њихова душа побелеле остави кости,
али им душа одлети и лепеће подобна

санку.“20
19
Илијада, VI, 146-9; упореди Проп. 1, 4.
20
Одисеја, XI, 218-22.
13
То је виђење загробног живота Хомеровог
човека, од чега је сваки, па и најбеднији овоземаљ-
ски живот бољи. Ахилејева душа се управо због тога
на следећи начин обраћа Одисеју:
„Немој ме тешити зато што умрех, Одисеју

дични,
Ја бих радије био и себар и служио другом,
који својега нема имања те живи од мраке
него ли владати мртвима свим што не виде

сунце!“21
Негативан однос Хелена према смрти и

животу у подземном свету задржан је и касније.
Поменимо само један одломак Анакреонта из Теоса
(око 570-480. године пре Христа), лиричара који је
извршио огроман утицај на потоње хеленске
песнике (па и римски Хоратије се угледао на њега) и
мислиоце, а чију су версификацију, поред паганских
граматичара и ретора, неговали и поједини
хришћански епископи (свети Григорије Богослов,
Синесије, Софроније)22:
Ἀίδεω γὰρ ἐστι δεινὸς
21
Одисеја, XI, 488-91.
22
Види: Милош Н. Ђурић, Историја хеленске књижевности,
Београд, 1990, 204.
14
μυκός, ἀργαλῆ δ' ἐς αὐτὸν
κάτοδος˙ καὶ γὰρ ἐτοῖμον
καταβάντι μὴ ἀναβῆναι.
„Страшна је хадска нутрина
и грозно је сваком доле
да пропадне, јер кад сиђе
се једном – нема изласка.“23
УТЕХА МИСТЕРИЈА
Размишљања о смрти и песимизам који је из

тих размишљања произлазио принудили су Хелене
да потраже утеху у разним мистеријским култовима
у којима су, бар на кратко, бежали од пролазности
овоземаљског. То нарочито важи за култ бога
Диониса, персонификацију природе која се сваке
године с пролећем изнова рађа.
Култ је у античку Грчку стигао највероватни-

је из Тракије. Дионис, кога су Титани раскомадали,
па се поново родио сам од себе, млад као и раније,
23
Нав. према: Хеленска лирика, превод и пропратни текстови
Александар Гаталица, Београд, 2003, 125, 155.
15
схватан је као бог патње. Обожаваоци овог бога, у
првом реду жене, у екстатичкој опијености, уз
светлост бакљи и игру, комадали су жртвену живо-
тињу (бика) и, пијући њену крв помешану с вином,
сједињавали се са својим божанством.24 О суштини
ноћних пировања у част бога Диониса довољно
речито говори чувени хелениста и етичар Милош Н.
Ђурић: „Природа се сваке године дизала у нов
живот, и човек би у бесној опијености учествовао у
рађању великог божанства природе. Дионисови
верски поштоваоци предавали би се тада највишим
религиозним екстазама, те би им се чинило да се
избављају од уског свакодневног живота свог инди-
видуалног тела и сливају са суштином божанске
природе. У хучном ликовању, уз ијук божанских
речи, свим пожаром анималне радости, свом
елементарношћу раскликтале душе, они би се пре-
давали екстатичким визијама ослобођења у царству
бога Диониса, који је зато и називан Λύσιος =
Разрешавалац и Ἐλευθέριος = Ослободилац. Они би
тада пламтели светим ентузијазмом, постајали
ἔνθεοι, налазили се у богу, и бог би говорио и делао
из њих. У томе религиозном оргијазму и тој религи-
озној екстази душа се избављала из тамнице индиви-
дуалног тела и сједињавала се са божанством као
24
Михаил Ростовцев, Историја старога света, Нови Сад, 1990,
80.
16
вечно-стваралачком снагом природе, и на тај начин
своје слабо земаљско Ја замењивала вишим божан-
ским. У Дионисову култу човек је, дакле, налазио
утешно прибежиште од беде пролазности...“25
Наведени цитат, како ми се чини, на овом

месту ипак захтева извесну противтежу и допуну
кроз схватање Дионисијских мистерија исказано у
духу више хришћанском: „Оргијастичка космичка
мистика сједињује одвојено, ограничено, зависно
људско биће с душом космоса, народа и земље, с
полном стихијом која надилази индивидуалне
границе и разлива се по читавом животном пољу. То
је виталистичка, пре душевно-телесна него духовна
мистика. Она жели да надиђе границе свести, да се
извуче из окова рационалности. Грчки дионизам
који уосталом и није грчког порекла, прототип је
овакве оргијске мистике; он тежи подземним бого-
вима; у дионизијским оргијама човек се губи, ишче-
зава личност; дионизијска мистика нема богочо-
вечје већ богоживотињско обележје, човек се стапа
с божанском анималношћу.“ (подвукао Д. Г)26
Такав дионисијски култ ипак је, већ на хелен-

ском земљишту, био оплемењен извесним „чистијим
церемонијама и јачом етичком продубљеношћу“.
25
Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд, 1997, 23.
26
Томислав Гаврић, Православна мистика, Нови Сад, 1994, 19-
20.
17
Реч је о орфизму, у коме Дионис и даље остаје
главни бог, али се сада поистовећује са Загрејем.
ОРФИЧАРИ И ЊИХОВА ЕТИКА
Постанак орфизма везује се за легендарног

трачког певача Орфеја. Оно што је сачувано из
античке традиције о њему и списима који му се
приписују говори о богатој теолошкој основи ове
„хеленске религије спасења“, што је и чини битно
различитом у односу на остале хеленске верске
заједнице.27
Орфичка теологија, суочена са размишљањем

о животу и смрти, нуди ново схватање душе које
представља значајан напредак у односу на оно
Хомерово: „ ... душа није више бескрвна сенка, него
се тело и целокупна стварност за коју је душа везана
схватају као одсјај више стварности, а ова на неки
начин припада души. У сваком случају, душа треба
да је драгоценија, чистија и јача него тело.“ То је
управо оно схватање које чини темељ орфичке етике,
етике која је у многим својим тачкама слична
каснијој хришћанској. Основна идеја је „испаштање
27
„Ни Веда, ни Авеста, ни Трипитака, ни Стари и Нови завет,
ни Коран немају никаквих себи сличних списа у Хелена. Само
Орфеј говори својим верницима кроз свете списе.“ – Ђурић,
Историја хеленске етике, 25-6.
18
кривице и припремање за блажен живот у ономе
свету на основу светог, честитог и Богу присту-
пачног живота у овом свету“.28
Порекло греха и потребу његовог окајавања

орфичари су налазили у миту о Загреју, кроз, у мит
уклопљено, сазнање о „титанском прагреху“. Загреј
је био син Дива и Персефоне, рођен пре него што је
ова била одведена у Подземни свет. Дивови неприја-
тељи Титани успели су да намаме малог Загреја из
колевке у једној пећини и да га, када се овај,
мењајући свој облик, најзад претворио у бика,
растргну и прождеру. Атина је, међутим, у послед-
њем тренутку спасла Загрејево срце, ставила га у
једну гипсану фигуру и оживела је.29 Према другој
верзији, Атина је срце однела Диву који га прогута,
након чега је из тог срца произашао нов Дионис. У
сваком случају, Загреј је тако постао бесмртан, а
Зевс је громом побио Титане. Из пепела Титана,
расутог на све стране, рађа се нови људски род, који
у себи има и добре и зле крви, која је, дакле, делом
диониска-загрејска, небеска, божанска (јер су Тита-
ни прогутали Загреја), делом титанска, земаљска.
Објашњавајући на тај начин порекло добра и зла,
„орфички верник налази да му се циљ живота
састоји у томе да се ослободи од титанског прегреха,
28
Исто, 27.
29
Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002, 97.
19
тј. да се очисти од мрља што их доноси веза с
телесним елементом, титанским и да поради како би
у њему победио божански елеменат, диониски.
Човек треба да се ослободи од робовања телу и
његовим нагонима, да савлада титански елеменат у
себи као извор зла, и да се чист поврати к богу, од
којега један део живи у нама. Другим речима, човек
треба да се ослободи од окова тела у којима душа
борави као затвореник, тј. да успостави првобитну
чистоту свога бића и тако богу у себи омогући
слободу и задобије непомућено јединство с њиме.“30
То је она тачка у којој се орфичко и

хришћанско морално учење нарочито приближавају,
али начин на који се душа чисти од греха суштински
је различит, толико да их опет неумитно удаљава.
Орфичари, наиме, прихватају учење о сеоби душе,
реинкарнацији односно метемпсихози.31 Душа про-
30
Ђурић, Историја хеленске етике, 28.
31
Реинкарнацијом се душа човекова „после смрти тела у коме
је била, оваплоћава у друга људска тела са циљем даљег
усавршавања.“ Метемпсихоза је шири појам, који „допушта
могућност да се душа оваплоћава не само у људска тела него и
у животињска, биљна, па чак и у минерале.“ – Епископ
Артемије, Учење о метемпсихози и реинкарнацији са
хришћанског гледишта, Земун – Манастир Сопоћани, 2003, 9.
Према Барнету, прави грчки израз за сеобу душе је
παλιγγενεσία = поновно рођење, док се непрецизан израз
μετεμψύχωσις = прелазак душе из једног тела у друго, јавља
касније. Прецизнији је израз који користе неки неоплатоничари
20
лази кроз разне стадијуме очишћења, прелазећи
након телесне смрти у разна створења, док се, најзад,
на крају тог кружног лутања, очистивши се од греха
и сама не сједини са Божанским. Смрт је, у том
смислу, ослобођење од телесних окова, а орфичка
душа враћа се блаженом животу од кога је била
отргнута.32
Блажени живот, међутим, нуди се само

верницима, док се неокајаним грешницима и
порочнима прети мукама.33 Тако се у свести
и хришћански апологети – μετενσωμάτωσις = прелазак једног

тела у друго. На пример, код Олимпиодора: „ ... τὴν
μετεμψύχωσιν, ἤτοι τὴν μετενσωμάτωσιν, διότι οὐ πολλαὶ
ψυχαὶ ἓν σῶμα εἰδοποιοῦσιν, ἐπεὶ αὔτη μετεμψύχωσις ἦν,
ἀλλὰ μία ψυχὴ διάφορα σώματα μεταμπίσχεται = ...
метемпсихозу – или, боље речено, метенсоматозу због тога
што не твори више душа једно тело, јер то би била
метемпсихоза, већ се једна душа огрће разноликим телима.“ –
Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd, 2004, 115, напомена
52. Хеленска мисао још није знала за васкрсење тела. Есхил
(525-456. пре Христа) тако, у Еуменидама, каже: „Ал' крви кад
се прах једаред напије, мртвацу никад више нема
васкрса!“ (стихови 650-1), а Софокле (око 495-406. пре Христа)
у Антигони, на уста главне јунакиње, поручује: „Морам дуже
времена да доњем свету угађам но овоме. Јер онде вечно
бићу.“ (стихови 74-6) – Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке
трагедије, превео Милош Н. Ђурић, Београд, 2001.
32
33
О блаженом животу душе после окајања грехова и њеног
очишћења сведоче и орфичке златне плочице, од H. Diels-a
назване „Orphische Totenpässe“ – Исто, 30. Старост до сада
пронађених плочица креће се у распону од 400. год. пре Христа
21
орфичких верника буди осећај одговорности према
сопственом спасењу. Душа која се изнова утеловљу-
је може се спасити тог бесконачног лутања само ако
верник живи придржавајући се строгих орфичких
правила. Верника избавља сам Дионис, али само
уколико он „очува у себи Дионисово наследство, тј.
божански и непролазни елеменат у души, избављају-
ћи га од недостојних облика постојања...“ Орфичари
се стога и одају аскетском, морално прочишћујућем
животу, уздржавајући се од проливања крви, што за
последицу има неприношење животиња на жртву
боговима, неједење меса, јаја, чак ни пасуља (као
клице новог живота који немају право одузети). Зато
до III века наше ере. Натпис на њима, дужине 4 до 20 стихова,

садржао је формулу коју је покојник имао да изговори не би ли
био пуштен да ужива у блаженом животу онога света.
Анализирајући садржај плочице из Хипониума у Калабрији
(око 400. године пре Христа), М. Марковић истиче пресудан
значај богиње Сећања – Μνημοσύνη, која се у 16 хексаметара
помиње четири пута. Сама плочица је њен поклон:
„Μναμοσύνας τὸδε σρῖον (= Μνημοσύνης τὸδε δῶρον –
према плочици из Рима из око 250. године после Христа), ἐπεὶ
ἂμ μέλληισι θανεῖσθαι.“ Мнемосини у Хаду припадају поток
и језеро Сећања, јер управо она помаже посвећеној души да не
заборави магичну формулу. Та формула („υἱὸς Γᾶς εἰμι καὶ
Οὐρανοῦ ἀστερόεντος…“) указује и на сестрински однос
орфичке душе и Мнемосине, која је и сама кћи Земље и Неба –
вид. Хесиод, Теогонија, 135. „Богиња и орфичка душа су
заправо сестре. И зато је света дужност бесмртне богиње да
својој смртној сестри помогне да и она стекне бесмртност у
Елисиуму“ – Мирослав Марковић, Студије о религији антике,
Никшић, 2001, 52-6.
22
Милош Н. Ђурић с правом закључује: „Орфичари су,
дакле, најранији европски вегетаријанци за које
знамо.“34
Наравно, нису се сви орфички верници могли

похвалити беспрекорним животом: „Јер, као што
кажу они који знају свете тајне, има их много који
носе штап нартеков, али мало оних који су
надахнути правим заносом.“ (Платон, Федон)35
ПЛАТОН И „ПРИПРЕМА ЗА СМРТ“
Несумњив је утицај орфичке теологије на

развој хеленске философије. Трагови тог утицаја
приметни су већ у доплатонској мисли, у првом реду
код Питагоре и његових следбеника.
Питагора (568-493. пре Христа) узима себи за

узор самог Орфеја, примењујући правила орфичког
живота у својој научној и аскетској пракси. Филолај
из Кротона, млађи питагорејац (V век пре Христа),
који је први у писаном облику изложио основе пита-
горејског учења, говори о телу (σῶμα) као о гробни-
ци (σῆμα) душе,36 и сасвим у духу орфизма бележи:
34
35
Исто, 32. Упореди и: Мт. 20, 16.
36
Barnet, Rana grčka filozofija, 327.
23
„Μαρτυρέονται δὲ καὶ οἱ παλαιοὶ
θεολόγοι τε καὶ μάντιες, ὡς διά τινας τιμωρίας ἀ
ψυχὰ τῷ σώματι συνέζευκται καὶ καθάπερ ἐν
σάματι τούτῳ τέθαπται = Како сведоче и стари
теолози и пророци, да је због извесне казне душа с
телом спрегнута и као у гробу у њему покопана.“37
Етика питагорејаца, која представља и „први

етички систем у Хелена“, опет сведочи о блиској
вези са орфизмом. Нарочито су индикативни поједи-
ни делови те, у „Златним стиховима“, популарно
изложене етике:
„Никако не дај да сан на нежне спусти се

очи
пре него посао сваки претресеш онога дана:
"Где ли погреших? Шта ли учиних? Шта

дужан пропустих?"
Почни најпре од првог и затим пођи по реду:
учини ли зло, прекори се; радуј се, учини л'

добро.
У том се вежбај, то ради, и на то треба да

тежиш:
37
Miroslav Marković, Florilegium philosophum Graecum, Beograd,
1951, 78.
24
такав труд извешће те на пут божанске
врлине...“38
„Него ти без бриге буди, јер људи божанског

су рода
којима природа нудећ' показује светињу

сваку.
Ако је до њих ти стало, излечићеш све што

ти кажем
и јак бићеш, а душу из ових ћеш невоља

спасти.
Не једи јела што их забранисмо у Очишћењу
и Одрешењу душе, оцењуј и мисли на сваки

пропис
узевши разум одозго да возар ти најбољи

буде.
А кад оставиш тело и уђеш у слободан етар,
бићеш бесмртан, бог вековити, не више

смртан.“39
38
Стихови 40-6.
39
Стихови 63-71, превод: Ђурић, Историја хеленске етике, 114-
5.
25
На потребу аскетског живота и на правила
којих се треба придржавати ради ослобођења од
греха, указује Емпедокле (око 490-430. пре Христа)
у својим „Очишћењима“. Дело је засновано на орфи-
чком учењу о сеоби душе и последицама тог учења.
О самом себи Емпедокле каже: „... с каквих сам
почасти и блажених висова павши Зевсов напустио
дом, те међ' смртнима боравим овде.“40 Једини
начин на који човек поново може постати бесмртан
бог јесте неговањем обредне светости, очишћењем и
придржавањем забране убијања животиња и једења
њиховог меса. Последица примене у пракси учења о
сеоби душе је та да животиње, у ствари, нису ништа
друго до наши сродници:
„Рођеног сина, што обликом промени,

подиже отац,
те га уз молитву коље! ...
Тако је и син за оцем посегнуо, деца за

мајком:
најпре им уграбе живот па рођачко поједу

месо.“ 41
40
Фрагмент 119.
41
Фрагмент 137 – Barnet, Rana grčka filozofija, 264-8, 294-
5;Ђурић, Историја хеленске етике, 35-6, 152-3.
26
Ипак, орфичко учење, посредством питагоре-
јаца, свој најпотпунији израз добија код Платона
(427-347. пре Христа). Још су Симија и Кебет, уче-
ници горе поменутог Филолаја, упознали атинског
мислиоца с питагорејским учењем.42 Платон, попут
орфичара и питагорејаца, прихвата учење о сеоби
душе и њеном окајању грехова, из терминологије
орфичких и елеусинских мистерија преузима појам
катарсе и уопште излаже основе свога схватања о
души, људском животу и смрти у орфичкој форми.
Главни извор беде овоземаљског живота за

Платона је несавршено људско тело, због чега и
философију сматра не као бригу за тело и живот на
овом свету, већ као старање за душу и њену при-
прему за тренутак телесне смрти. Зато у Федону и
налазимо оваква места:
„Сви они који на прави начин негују

философију ни за чим другим не теже него да умру
и да буду у смрти“,
„Философи чезну за смрћу“,
„Прави философи истински теже мрети, и

од свих људи њима је смрт најмање страшна“.43
42
Ђурић, Историја хеленске етике, 112-3.
43
Исто, 37.
27
У том свом чезнућу и ишчекивању философ
својим умовањем и животом настоји да се што боље
припреми. Живот сваког философа јесте темељна
припрема за сам тренутак смрти, јер умирање осло-
бађа душу телесних окова. Задатак философа је да за
живота очисти душу „од свега безумља телеснога“:
„После смрти душа ће бити сама за се,

одвојена од тела, а пре не. А докле год живимо,
бићемо, како се чини, сазнању ближи онда ако се
будемо, колико је год могућно, клонили саобраћаја
са телом и долазили с њим у заједницу само утолико
уколико је безусловно нужно, и ако се не будемо
испуњавали његовом природом, него ако се будемо
чистили од њега, док нас бог сам не ослободи...“ –
Федон, 67А
Према томе, „ослобођење“ можемо очекивати

само од Бога, уз обавезу припреме себе за тај час.
Када пак у Теету каже да „треба тежити да из ово-
га света што брже бежимо у свет богова“, Платон
не мисли на телесну смрт, већ на тежњу да, колико
је год то могуће, „постанемо богу слични“, односно,
„путем сазнања“ постанемо „праведни и свети“.
Платоново учење, које, уствари, представља

„облагорођење орфичког песимизма“, допринело је
продору орфичког утицаја и у касније философске
школе. Неоплатонизам, тако, „не представља друго
28
него коначну победу орфизма и питагоризма“,44 а од
сличних утицаја нису остали имуни ни поједини
стоичари. Сенека (4. пре Христа – 65. наше ере),
попут орфичара, питагорејаца и Платона, доживља-
ва тело као тамницу душе, која је „света и вечна“,
док је тело њен „терет и казна“, окови којих се у
правом тренутку треба ослободити.45
Што се саме смрти и страха од ње тиче, и

стоичарима је било јасно да у мислима философа
таквом страху дефинитивно нема места. Епиктет
(око 50/60 – око 130), стоичар чија је етика изврши-
ла утицај и на рану хришћанску идеологију,46 стога
и може с пуним правом рећи:
„... ὁ θάνατος οὐδὲν δεινόν (ἐπεὶ καὶ

Σωκράτει ἂν ἐφαίνετο), ἀλλὰ τὸ δόγμα, τὸ περὶ
τοῦ θανάτου, διότι δεινόν, ἐκεῖνο τὸ δεινόν ἐστιν
= смрт није ништа страшно (јер би се и Сократу
тако чинила), већ мисао о смрти као страшној, то
је страшно.“47
44
Исто, 38-9.
45
Исто, 486.
46
Исто, 492.
47
Грчки текст према: Marković, Florilegium philosophum
Graecum, 212. Стоички однос према смрти изузетно упечат-
љиво показује највећи поштовалац Епиктетов, цар Марко
Аурелије (121-180): „Јер завршетак одређује онај који је некад
изазвао твоје постојање, а сада изазива твоје растурање, а
29
На крају овог одељка, чини ми се
примереним навести речи преподобног Антонија
Великог (251-356), светитеља који се обично сматра
оснивачем православног монаштва:
„Немогуће је и неоствариво избећи смрт. То

знају истински словесни људи те, извежбани у врли-
нама и богољубивим мислима, смрт прихватају без
уздисања, страха и плача, сећајући се њене неиз-
бежности и избављења од овоземаљских зала.“48
ти сам ниси изазвао ни једно ни друго. Опрости се, дакле,

ведро! Јер је ведар и онај који те отпушта.“ – Разматрања о
самом себи, наведено према: Ђурић, Историја хеленске етике,
495.
48
Добротољубље, I том, Манастир Хиландар, 2002, 67-8.
30
ДРУГИ ДЕО
СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ
О СМРТИ
„Али с дрвета од знања добра и зла, с њега

не једи;
јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.“49
Зашто су Адам и Ева постали смртни и каква

је природа те смрти? Одговори се налазе у наведе-
ним речима Светог писма. Најпре, наши прародите-
љи окусили су плод са дрвета познања добра и зла.
Они, који су до тада знали само за добро и Бога који
јесте Добро, упознали су се и са злом.50 Наши праро-
дитељи, заправо, кроз непослушност, не покорава-
јући се Божијој заповести, удаљавају се од Божијег
добра. Тако постају подложни греху, а њихова тела
бивају изложена пропадљивости и смрти.51 Господ,
49
Пост. 2, 17, превод Ђуре Даничића.
50
Зло, према учењу светих отаца, не постоји у онтолошком
смислу, нема своје биће, већ се третира као недостатак добра –
Антоније Алевизопулос, Реинкарнација или васкрсење?
Православно поимање зла, Нови Сад, 2001, 156.
51
„Удаљавајући се од Бога, Адам је самоме себи уготовио
смрт, као што је написано: Који себе удаљује од Тебе, про-
пашће (Пс. 72, 27). Бог, дакле, није створио смрт, него смо је
31
међутим, каже: „у који дан окусиш ... умријећеш.“ О
каквој смрти се ту ради? Реч је о духовној смрти,
смрти душе која је грехом отпала од Бога.
Пропадљивост и смртност тела јесу само последица
грехопада и смрти душе. Како каже старац Клеопа,
на човечанство су са првим грехом наишле две
смрти: „Адам, након 930 година и Ева, након 950
година примили су телесну смрт, а духовна смрт
трајала је 5508 година,52 до доласка у телу Новога
Адама – Христа, Бога и Спаситеља нашег.“53
Још једна битна чињеница је та да Адам тек

након изгнања из Раја даје својој жени име Ева, што
значи живот. Два су разлога постојала за то: први,
зато што је Ева кроз рађање заиста обезбеђивала те-
лесни живот човечанства, и други, много важнији –
кроз жену, Богородицу Дјеву Марију, дошао је међу
нас Спаситељ и Победилац смрти Господ Исус
Христос.54
Шта је, заправо, смрт? Разлог због кога

наводим објашњења овог појма на овом месту, а не,
што би можда било логичније, на почетку књиге, је
ми сами привукли својом рђавом вољом“ – Свети Василије

Велики, Беседе, Манастир Хиландар, 2002, 124.
52
Свет је, према византијском рачунању времена, створен 5508.
године пре Христа – прим. Д. Г.
53
Господ није створио смрт, приредио Јован Србуљ, Београд,
1998, 154.
54
Исто, где старац Клеопа цитира светог Григорија Ниског.
32
тај што сам уверен да је једино прихватљиво
тумачење смрти оно хришћанско. Ево тог тумачења:
„СМРТ (гр. θάνατος, лат. mors, -tis, граница

битисања, распадање бића): последица дељења
јединства душе и тела враћањем тела у елементе од
којих је створено: "Земља си и у земљу ћеш се
вратити" (Пост. 3, 19). Стање смрти јесте последица
греха (Рим. 5, 12-14), који је у биће увео кварење,
пропадање, склоност ка дезинтеграцији првотног
јединства на распадиве елементе у телу. (...) Бог није
створио смрт (Приче? 1, 8) него је "кроз човека
дошла смрт" (1. Кор. 15, 21). Смрт је загосподарила
телом због греха, којим је човек изашао испод
власти бесмртнога духа који сам од себе постоји. (...)
Смрт додирује само телесни елеменат, али не
божански лик човека, који је бесмртна душа. (...) Бог
је допустио распадање човека у саставне делове како
зло не би било без смрти. Али човекова духовна
личност није тиме уништена и сведена у небиће и
ништавило. Смрт је услов и последица ограничења
егзистенције, дезинтеграције унутрашњости чове-
чанскога, коначан процес кварења, али она не
преноси човека из бића у небиће...“55
55
Протојереј др Јован Брија, Речник православне теологије,
Београд, 1999, 494.
33
Или, једноставније речено: „Смрт је разлуче-
ње душе од тела, после кога душа остаје вечна и не-
пропадљива, а тело лишено живота предаје се земљи,
у којој ће се растворити по речима Св. писма... (Екл.
12, 7)“56
Када поменемо смрт, најчешће, дакле, мисли-

мо на тренутак када се душа раздваја од нашег
земног тела. Смрт овде углавном и користим као
синоним за крај овоземаљског живота. Али, није то
и дефинитиван крај, одлазак у ништавило и небиће,
јер и након пропасти тела остаје оно вредније, душа
која је бесмртна и непропадљива. Бесмртност душе
узимам као готову чињеницу коју је излишно на
овом месту доказивати, јер сматрам да је сасвим
довољно доказа изнето томе у прилог.57
„Бог није створио смрт нити се радује

пропасти живих.“ – Прем. Сол. 1, 13.58
56
Сава Теодоровић, Православна догматика са апологетским
разјашњењима, Београд, 1931 (фототипско издање 2002), 143.
57
Види, на пример: Свети Нектарије Егински, О бесмртности
душе, у: Господ није створио смрт, 98-121; Архимандрит Јован
Крестјанкин, О бесмртности душе, Београд, 2005; Лазар
Тобожан, Докази о бесмртности душе. Филозофска расправа,
Панчево, 1937.
58
Превод митрополита Амфилохија (Радовића).
34
Човек је створен за нетрулежност, али је
„завишћу ђавола“ смрт ушла у свет.59 Наравно, све је
с Божијим допуштењем. Јер, иако је „велик откуп за
душу, и неће бити нигда да ко довијека живи, и не
види гроба“,60 а због смрти пријатеља Лазара, чак су
и Господу Исусу Христу сузе на очи удариле,61 смрт,
у крајњој линији, није ништа лоше.62
„На физичку смрт не треба првенствено

гледати као на казну, већ као на средство ослобо-
ђења које пружа љубећи Бог. Сходно својој милости,
Бог није желео да људи неограничено наставе да
живе у палом свету, заувек ухваћени у круг чији су
творци. Стога је обезбедио пут изласка. Јер, смрт
није крај живота, него почетак његове обнове. Преко
физичке смрти ми гледамо ка будућем поновном
сједињењу тела и душе приликом општег васкрсења
у Последњи дан. Раздвајајући душу од тела, Бог се
понаша као грнчар: када се посуда на точку упрља и
искриви, он глину ломи у комадиће како би могао да
59
Прем. Сол. 2, 23-4.
60
Пс. 49, 8-9.
61
Јн. 11, 35.
62
„Наравно, смрт је од Бога. Међутим, смрт уопште није зло,
изузев уколико (човек) мисли на смрт грешника. Јер, за њега
прелазак одавде означава почетак мучења у аду. И опет, Бог
није узрок зла у аду, него ми сами, с обзиром да је начело и
корен греха наша слобода и самовласност.“ – Св. Василије
Велики, Беседе, 119.
35
је поново обликује (уп. Јер. 18, 1) ...“63 О том
поновном обликовању биће речи у следећем одељку.
Послушајмо пре тога шта о смрти кажу још неки
свети оци и хришћански писци.
Свети Јован Златоусти (око 340-407): „Подсе-

тимо се како нас људе неочекивано и изненадно
постиже смрт и како су све земаљске вредности
пролазне. Кратак је наш животни пут и једва да
може да се назове путовањем. Јер, путник иде куд
хоће и пребива у гостионици колико хоће. Ми, пак,
морамо, хтели или не, на позив да напустимо овај
свет. Нас и против наше воље постиже страшна
смртна тајна. Душа се са муком одваја од тела,
раскидајући своје природне везе. У том горком часу
она сазнаје шта смрт значи и подиже велико
запомагање. Али, никога нема да јој помогне, осим
Бога и њених добрих дела.“64
Свети Теодор Студит (759-826): „О каквој се

тајни ради међу нама? Какво обиталиште очекује
све? Гроб од три аршина. Од земље смо узети и у
земљу ћемо се вратити. Тело остаје овде, а душа се
63
Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир
Хиландар, 1997, 67-8.
64
Обитавање безграничног у срцу. Бисери из
„Добротољубља“ и других духовних списа о непрестаној
Исусовој молитви, сабрала: Ала Селаври, Манастир Хиландар,
2000, 55.
36
подиже горе. Шта смо ми били раније и шта смо
постали по преступању заповести? Оно је породило
и смрт и због њега смо постали трулежни. Таквима
треба и ми да се видимо с обзиром да ћемо умрети.
Шта нас очекује? Где ћемо поћи? Шта ћемо
срести? Због чега ми толико негујемо ово тело које
је и наше и није наше, које је и пријатељ и неприја-
тељ, које је и клеветник и старатељ, које је и по-
губно и спасоносно? Ма колико да га хранимо, да га
одмарамо и да га наслађујемо, оно ће се ипак пре-
вратити у црве и смрадно блато. И каква је корист
да се старам за пепео и да се борим за прах? Тело и
крв не могу наследити Царства Божијега (1. Кор.
15, 50).“65
Свети Максим Исповедник (580-662): „Крај

садашњег живота није праведно, како ми се чини,
називати смрћу. Пре би га требало назвати избав-
љењем од смрти, удаљењем из области трулежно-
сти, ослобођењем од ропства, престанком узнеми-
рења, пресецањем борбе, изласком из таме, одмо-
ром од трудова, смиривањем кључања, скривањем
од стида, бежањем од страсти, и уопште – од
границе свих зала. Исправивши се кроз слободно
самоумртвљивање, свети су себе учинили туђима и
странцима за овај свет. Храбро се борећи са
светом и телом и са изданцима који из њих
65
Добротољубље, IV том, Манастир Хиландар, 2003, 93-4.
37
израстају, они су у себи сачували неокрњено
достојанство душе, избегавши саосећање према
чулима која порађају прелест.“66
Јеромонах Никифор Теотокије (XVIII век):

„Смрт је, заправо, најбоље од свих духовних огледа-
ла којима можемо приступити. У огледалу смрти
јасно ћемо сагледати не само оно што нас окружује,
него и стање у коме сами пребивамо. Њоме ћемо
познати да су сва блага наша попут росе, која сада
јесте, а кроз неколико тренутака ишчезава; да су
лепота лица и снага тела попут траве што се сада
зелени на пољима, а сутра већ вене; да је сав живот
наш попут сна који ноћу видиш а изјутра заборавиш.
У огледалу смрти увиђамо, најзад, и да тело није
ништа друго до незнатни прах. Због тога је тако
велика сила сећања на смрт. Оно нам јасније од
свега открива суштину ствари у свету, бит нашег
живота и срж стања у којима се налазимо. Чим
сагледамо да су све ствари овог света пустошне, да
је живот наш и да смо ми сами тек незнатни прах,
ми ћемо презрети овај телесни живот, и са свом
ревношћу и усрђем се посветити духовном живо-
ту.“67
66
Добротољубље, III том, Манастир Хиландар, 2003, 213.
67
Материк, Манастир Хиландар, 1997, 28.
38
Свети Симеон Нови Богослов (949-1022):
„Као што тело умире када се од њега одваја душа,
тако и душа гине када се од ње одваја Дух Свети.
Жалац ове смрти јесте грех, јер су смрт и трулеж
последице греха. Душа је кроз грех умрла за живот
вечни, одвојивши се од Духа Светога и од царства
Његовог. Видиш ли каква је веза између душе и тела,
односно да тело не може живети без душе? И опет,
како се душа удаљава и оставља тело са којим је
била заједно и чијим је посредством испољавала
своју снагу и делатност? Ово видећи, помисли да је
на сличан начин и првостворени човек био сједињен
са Светим Духом Саздатеља свега, Бога; али
пошто је прелашћен од лукавог ђавола, и пошто је
злоупотребио слободну вољу којом га је Бог обдарио,
прекршио је заповест Божију и одмах био лишен
благодати Светога Духа, која га је закриљавала.
Услед овога замрла је душа, а затим је и тело умрло;
и телесна смрт догодила се на такав начин да се
након ње, која нам је видљива, ми домишљамо о
смрти душе, која нам је невидљива: јер смрт и
трулеж тела јесте прилика (представа) смрти и
разврата душе.“68
Архимандрит Софроније (1896-1993): „Ство-

ритељ овог света живи вечно. Он је у основи нашег
бића и Његова снага је довољна да нас васкрсне
68
Господ није створио смрт, 90.
39
после наше смрти. Али, искуство смрти за нас је
неопходно, како бисмо знали да смо вољом Оца
Небеског призвани из "ништавила". Ова самосвест
нам је потребна како би се сваки наш корак обав-
љао у сагласности са изворним, непоколебљивим
Бићем.“69
Свети Амвросије Милански (око 340-397): „У

природи није било смрти, али се она касније претво-
рила у природу, јер Бог у почетку није установио
смрт, него ју је дао уместо лека. (...) Творевини
Божијој, заправо, није била потребна смрт када је
човек, обитавајући у Рају, био награђен свим добри-
ма, али је, након грехопада, услед свакодневних
напора и неподношљивих уздаха, људски живот
постао несрећан и требало је одредити крај злу,
требало је да смрт врати оно што је живот одузео,
јер бесмртност без благодати у много већој мери
представља бреме него корист.“70 „Смрт је
недостојна јадиковања, као прво, зато што је
свима својствена, а уз то нас и избавља од жало-
сти и несрећа овога века и, након што отпочинемо
од овоземаљског труда она, слично сну, васпо-
ставља животност и силе. Благодат васкрсења
може да уклони сваку тугу и бол, ако верујемо да са
69
Архимандрит Софроније, О молитви. Збирка чланака,
Манастир Хиландар, 2000, 59.
70
40
смрћу ништа не пропада, него да она, штавише,
води ка непропадљивости и вечности.“71
О ВАСКРСЕЊУ
Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν, θανάτῳ

θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι ζωὴν

χαρισάμενος.
Хрїстосъ воскрєсє изъ мєртвыхъ смєртїю

смєрть поправъ,
и сущимъ во гробјахъ животъ даровавъ.
(Тропар на Васкрс)
Васкрсење мртвих (грч. ἀναστασία τῶν

νεκρῶν, лат. resurrectio mortuorum) је хришћански
антипод смрти.72
Вера у васкрсење тела умрлог присутна је већ

у Старом завету. Илија Тесвићанин моли Бога да
оживи удовичиног преминулог сина, „и Господ
услиши глас Илијин, те се поврати у дијете душа
71
Исто, 366-7.
72
Брија, Речник православне теологије, 494.
41
његова, и оживје.“73 Јелисије буди из смрти сина
Сунамке,74 па и сами посмртни остаци његови били
су довољни за оживљавање умрлих: „И догоди се
кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и
бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и
дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на
ноге своје.“75 Праведни и многострадални Јов, и
поред тешких искушења која га сналазе, каже: „Али
знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће
стати над прахом. И ако се ова кожа моја и
рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.“76
О општем васкрсењу мртвих говори се у

пророчким књигама Старога завета: „Уништиће
смрт заувијек, и утрће Господ Господ сузе са
свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са
све земље; јер Господ рече.“77 „Оживјеће мртви
твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите
се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја
роса роса на трави, и земља ће изметнути
мртваце.“78 „Зато пророкуј, и кажи им: овако вели
Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и
извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу
73
1. Цар. 17, 22.
74
2. Цар. 4, 35.
75
2. Цар. 13, 21.
76
Јов 19, 25-6.
77
Ис. 25, 8.
78
Ис. 26, 19.
42
вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја
Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из
гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас
да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и
познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.“79
„И много онијех који спавају у праху земаљском
пробудиће се, једни на живот вјечни а други на
срамоту и пријекор вјечни.“80
О очекивању васкрсења може се прочитати и

у Другој књизи Макавејској, која спада у тзв.
девтероканонске књиге: „а Цар света, кад умремо
за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење
(=васкрсење) живота.“(7, 9) „Јер кад не би
очекивао да ће и ови погинули васкрснути, било би
сувишно и неразумно молити за мртве.“(12, 44)81
Свој потпуни израз, међутим, васкрсење

добија у Новом завету Господа нашег Исуса Христа.
Централна личност васкрсења је Син Божији,
„Који је ради нас људи и ради нашег спасења

сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и
Марије Дјеве, и постао човек;
79
Јез. 37, 12-4.
80
Дан. 12, 2.
81
Књиге Макавејске, у преводу са јелинског изворника
Епископа б. ЗХП Атанасија, Требиње – Никшић – Врњци, 2002.
43
И Који је распет за нас у време Понтија
Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на Небеса и седи са десне

стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди

живима и мртвима и Његовом Царству неће бити
краја...“82
Никео-цариградски Символ вере коначно је

уобличен на Другом васељенском сабору, одржаном
381. године у Цариграду. Завршава се речима:
„Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века. Амин.“83
Христос је „ради нас људи“, дакле целог

људског рода, дошао носећи спасење.84 Кроз Њега,
истинског Бога и истинског Човека, пали човек је
добио искупљење од греха, помирење са Богом и
ослобођење од проклетства смрти.85 Христос је
82
Символ вере, чл. 3-7.
83
Исто, чл. 11-12.
84
„А Он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за
наше него и свега свијета.“ – Јн. 2, 2; упореди и 1. Тим. 2, 3-4.
85
О тумачењу Символа вере види: В. Н. Лоски, еп. Петар
(Луиље), Тумачење Символа вјере, Светигора, 2006; Свети
44
„распет за нас“, предао се вољној смрти да би
уништио њену власт. Сишао је у Ад, победио
Сатану и смрт и васкрсао, јер смрт није могла да
победи Богочовека. Спасење човечанства остварује
се, дакле, у јединству Бога и човека у Христовој
личности.86
Богочовек Исус Христос побеђује смрт не

„ослобађањем“ душе од тела или уни-штењем тела,
већ васкрсењем тела.87 Четрдесет дана по Васкрсењу
Син Божији се узнео на Небо и то у свом људском
телу, „да увери све који повероваше у Њега да ће се
и они тако узнети на небо после општег васкрсења
Владика Николај, Вера светих. Катихизис Источне

православне цркве, Земун – Сопоћани, 2003, 29-46, 63-8.
86
„Имао сам удела у лику (Његовом) и нисам сачувао; сада Он
узима удела у телу моме, да би и лик спасао и тело
обесмртио.“ – Свети Григорије Богослов, Архиепископ
Цариградски, Празничне беседе, превео са грчког епископ
Атанасије, Требиње – Врњачка Бања, 2001, 57, 179; „И Син
Божији пристаје да постане и назове се Син Човечији; не
мењајући оно што је био – јер је непроменљив, него примајући
(на Себе) оно што није био – јер је човекољубив, да би
Несместиви постао сместив, и кроз тело, као кроз завесу,
сјединио се са нама; (...) и пошто је изумитељ зла (=ђаво)
мислио да је непобедив, обманувши нас надом обожења, (сада)
сам бива обманут истицањем напред тела, да би напавши
Адама – налетео на Бога, и тако Нови Адам старога (Адама)
спасе, и осуду тела укине, пошто смрт буде усмрћена
телом.“ – Исто, 78-9.
87
Алевизопулос, 68.
45
мртвих.“88 Према томе, када говоримо о васкрсењу
мртвих, мислимо на наша тела, која ће Бог, попут
душа, учинити бесмртнима.
Каква је природа тако васкрслога тела?

„Несумњиво да су тијело васкрсло и тијело
погребено један исти субјекат, али модус њиховог
постојања је различит.“89 „Међутим, наше живљење
је на небесима, отуда очекујемо и Спаситеља
Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше
понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу
славе његове, по сили којом Он може све учинити и
себи покорити.“90
При Другом Христовом доласку опет ће бити

сједињена душа с телом, јер човек може на Суд
Божији само као целовита личност.91 Свака ће душа
притом, у сагласности са својим делима, бити
одевена у тело бесмртно, духовно и непропадљиво:
„Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспад-
љивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А
кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и
ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испуни-
88
Св. Владика Николај, 42.
89
В. Н. Лоски, еп. Петар, 29. „Ево вам казујем тајну: Сви
нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити.“ – 1. Кор. 15, 51.
90
Фил. 3, 20-1.
91
„Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими
сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло.“ – 2. Кор. 5,
10.
46
ти она ријеч што је написана: Победа прождрије
смрт.“92
„Смрт није ишчезнуће или уништење човека

и његове личности, него прелаз у јединствену
егзистенцију са Богом у вечности. У том смислу,
природна особина тела чува се, а ишчезла је про-
падљивост, односно распадање. Тело, дакле, остаје
као материјална супстанција, а његове функције које
су вршила чула превазилазе се моћима духа. Тело
постоји као посебна супстанција и бесмртно је јер
суделује у слави Божијој заједно са душом. Или, бо-
ље речено, тело је апсорбовано од продуховљене ду-
ше коју обавијају божанске нестворене енергије.“93
Свети Григорије Богослов (329-390), један од

највећих и најученијих отаца Цркве, на више је
места богонадахнуто говорио о смислу Христовог
страдања, Његове искупитељске жртве и васкрсења.
Наводим краћи цитат из његове 38. беседе („На
Богојављење“): „И као што смо у Адаму умрли,
тако у Христу да оживимо, да се са Христом
заједно родимо, и сараспнемо, и сапогребемо, и
саваскрснемо. Јер треба да доживим добри
повратак. И као што су (грехом Адамовим) од
добрих ствари дошле жалосне, тако ће (са
92
1. Кор. 15, 53-4.
93
Брија, Речник православне теологије, 73.
47
Христом) од жалосних опет повратити се добре.
"Јер тамо где се умножио грех, онде се још већма
умножи благодат" (Рим. 5, 20). И ако (нас) је
окушање (забрањеног плода) осудило, колико нас је
већма оправдало Христово страдање?“94
Шта након такве жртве и искупљења треба да

ради хришћански верник? Ништа друго до да живи у
Христу.95 Да се вратимо на тумачење Символа вере с
почетка овог одељка: „У Христу, посредством Духа
Светога живот вјерних се преображава, зато што
хришћанин иако живи у "овом свијету" није од
"овога свијета". Његов поглед је устремљен ка
Царству свјетлости, зато се Символ вјере и завршава
радосним исповиједањем надања у васкрсење и
живот будућег вијека у ком више неће бити "ни
болести, ни жалости, ни уздисаја."“96
94
Св. Григорије Богослов, Празничне беседе, 48. Упореди код
св. апостола Павла: „Тако, дакле, као што једним пријеступом
дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све
људе оправдање живота. Јер као што кроз непослушност
једнога човјека посташе многи грјешни, тако ће и кроз
послушност једнога постати многи праведни.“ – Рим. 5, 18-9;
„Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење
мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу
сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос, потом,
о његову доласку, они који су Христови.“ – 1. Кор. 15, 21-3.
95
„И Он за све умрије, да они који живе не живе више себи,
него Ономе који за њих умрије, и васкрсе.“ – 2. Кор. 5, 15.
96
В. Н. Лоски, еп. Петар, 30.
48
Или, како то каже отац Александар Шмеман
(1921-1984): „И уколико учиним својим Христов
живот, и жеђ и глад за Царством, и очекивање
Христа и опит Христа као живота – и сама смрт
моја ће постати усхођењем у живот. Ја не знам
када ће наступити и како ће се остварити
последње испуњење свега у Богу. Мени није ништа
познато о свим тим "када" и "како". Ипак, ја знам
да је у Христу већ започела Пасха света, прелаз и
његово претварање у Царство Божије, те да је
њеном светлошћу, њеним миром и радошћу у Духу
Светом већ прожет живот. Јер, Христос је
васкрсао и живот живи.“97
ХРИШЋАНСКА ДИМЕНЗИЈА СТРАХА ОД

СМРТИ
„Зашто да се бојим смрти? За нас смрт

значи велику радост.
Одувек смо били, увек ћемо бити.“
– Свети Серафим Саровски (1759-1833)
97
Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар,
2004, 74. Види и 1. Јн. 5, 12: „Онај који има Сина има живот;
ко нема Сина Божијега нема живота.“
49
Заиста, имајући у виду пролазност и кратко-
трајност овога живота, који је тек трен у односу на
вечност која ће наступити после наше смрти, чини
се да у животу хришћанина таквом страху нема
места. Па ипак, страх од смрти постоји, како код
неуких и неупућених, тако и код образованих и
мислећих људи, па и код оних који су још за овога
живота стекли ореол светости. Овај страх, међутим,
у Хришћанству добија једну потпуно нову димен-
зију. На први поглед, то јесте страх од пролазности
живота и неизвесности с којом се суочавамо на
његовом крају: „Плачем и ридам када мислим о
смрти и гледам како у гробовима безоблична, без
славе и безлична лежи по образу Божијем саздана
наша красота. О чуда, каква нам се тајна догоди?
Како смо предани трулежи? Како смо се
подјармили смрти?“98
Свети Теодор Студит, у једној од својих

беседа упућених манастирској братији, каже:
„Сетивши се смрти једног од поштоване братије,
ја сам застењао и ожалостио се душом мојом
помишљајући на престављење, на раздвајање и оде-
љивање душе од тела, и на узимање у другу земљу,
на ступање на неки други пут, на прелажење у дру-
Свети Петар Дамаскин, Подсетник пустињског трезвоумља,

98
Манастир Хиландар, 2001, 46.
50
ги, необични, неиспитани, непознати, необјашњиви
и неизрециви свет...“99
Ако пређемо на неке од духовника нама

ближег времена, видимо да се мишљење о смрти и
страху од ње није променило. Један од стараца
чувеног руског манастира Валаама писао је, среди-
ном XX века, следеће: „Људској природи својствено
је да се боји смрти. Смрт није ушла у људски род по
неком природном току ствари. Баш зато што је
неприродна, природа се људска боји смрти и бежи
од ње. (...) Многи кажу: "Ја се не бојим смрти,
спреман сам да одмах умрем." То је само наклапање,
када се смрт приближи, страх ће се сигурно
јавити!“100
Овде би, уствари, требало направити разлику

између „обичног“ страха од смрти и дрхтања пред
њом, као што чине неки свети оци. Свети Јован
Лествичник (525?-608?) тако, каже: „Страх од
смрти јесте својство природе, које произлази од
непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак
Добротољубље, IV, 106.

99
100
Писма валаамског старца, Српска православна парохија
Линц – Аустрија, 163.
51
неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не
дрхти, да јасно испољи својства две природе.“101
Христос, дакле, будући безгрешан, не дрхти.

Шта је са нама грешнима? „Све до изласка одавде
дрхти за себе због неизвесности будућности, с обзи-
ром да си због самовлашћа (тј. слободе) створен са
отвореношћу за непостојаност и промењивост“ –
речи су преподобног Теогноста.102 Ава Исаија (XIV-
XV век) пак, каже: „Ми треба да се бојимо
неизвесности смрти, будући да не знамо у каквом ће
нас стању затећи.“103
Сада је већ јаснији разлог за страх од смрти

који се јавља чак и код светих отаца, без обзира да
ли се о њему говори као о дрхтању, бојазни, страху,
стрепњи или нечему сличном. Страх од смрти
постаје страх од тога да нас смрт не затекне
неспремне, јер „и ја и ти сваки дан и сваке ноћи са-
мо једно радимо: идемо или ка вечном блаженству
или ка вечним мукама. Пут светих еванђелских
врлина води нас у вечно блаженство – рај; пут
101
Свети Јован Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар,
2003, 6. поука.
102
Добротољубље, III, 297.
103
Материк, 167.
52
непокајаних и неисповеђених грехова води нас у
вечне муке – пакао.“ (Ава Јустин Ћелијски)104
Свети Јефрем Сирин (306-373) каже: „Присе-

тио сам се оног часа и задрхтао. Помислио сам на
Страшни суд и – ужаснуо се. Помислио сам на
рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам
све док ми није понестало сила за плакање, будући
да сам у лењости и расејаности провео своје дане, и
у нечистим помислима проживео своје године. И
нисам схватио како су они прохујали, нисам осетио
како су они протекли. Дани су се умањили, а моја бе-
закоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час
када ме окруже познаници који су ме прослављали
видећи ме у побожном чину, иако сам у унутрашњо-
сти био пун безакоња и нечистоте, заборављајући
на Господа који испитује срца и утробе.“105
Свети Кирило Александријски (†444. године)

наставља у сличном духу: „Бојим се смрти због
горчине њене. Страшим се геене бесконачне. Ужа-
савам се тартара, где ни најмање топлине нема.
Грозим се таме, камо се ни трачак светлости
пробити неће. Трептим кад помислим на црва који
ће разједати неподнишљиво, и чијем нагризању неће
бити краја. Цептим пред ангелима страшним који
104
Еп. Мелентије Хиландарац, Духовно злато којим се небо
купује, Београд, 1981, 142.
105
Добротољубље, II том, Манастир Хиландар, 2000, 241.
53
ће бити присутни на Суду. Ужас ме обузима при
помисли на дан страшног и нелицепријатног Суда,
на страхобни престо, на праведно Суђење.
Стравим се реке огњене што пред престолом тече,
киптећи грозовитим пламеном чији су језици попут
мачева оштрих. Плашим се мука непрекидних.
Дрхтим пред казнама којима краја бити неће. Зебем
од мрака. Тресем се пред тамом најкрајњом.
Стрепим од ланаца што никада неће бити
раскинути – од шкргута зуба, од ридања неутешног,
од неминовних разобличења.“106
Такав Суд очекује све оне који свој живот

проводе немарно. „Какав ћемо страх и трепет
сусрести при свом исходу уколико будемо немарно
проводили свој живот, нарочито онога страшног
дана када арханђелова труба пробуди све људе,
сваки народ, свако поколење и свако племе.“ (Свети
Теодор Студит)107
Ето опет речи о припреми за смрт. Припрема

за смрт подразумева темељно покајање за своје
грехе, знане и незнане, учињене хотимично и нехо-
тице.108 Покајање (μετάνοια, у буквалном преводу
106
107
108
„Јер свест о гресима нас увек мучи, а нарочито онда кад
треба да будемо одведени на тамошње муке и Страшни
суд.“ – Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 31.
54
преумљење, „промена ума“, односно потпуни
преображај ранијег стања нашег ума), свеобухватно,
дубоко и искрено, није лако ни једноставно, на шта
упозоравају и свети оци. Када је ава Сисоје био на
самрти, замолио је анђеле који су дошли по њега да
га оставе да се још покаје. Оци који су посматрали
његове последње овоземаљске тренутке приметили
су да велики старац нема потребе за покајањем. На
то је ава Сисоје одговорио: „Заиста вам кажем да не
знам ни да ли сам почео.“109 Свети Јован Лествичник,
указујући на потребу сталног кајања, говори: „Не
варај се, неразумни подвижниче, мислећи да ћеш
лако надокнадити изгубљено време: ни читав један
дан није ти довољан да отплатиш Господу оно што
си му само тог дана згрешио.“110
Управо у томе је велики педагошки значај

страха од смрти у животу хришћана. Смрт нас може
стићи сваког трена, и после ње стајемо пред Господа
спремни или неспремни. А Он вели: „Стражите,
јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“111 Ава
Варсануфије и Јован Пророк, попут многих отаца
пре и после њих, саветују нас да се увек бојимо
109
Врлинослов, I, 58.
110
Лествица, 6. поука.
111
Мт. 24, 42.
55
смрти која ће нас сигурно сустићи, јер мислећи о
њој нећемо сагрешити пред Богом.112
Свети Теофан Затворник (1815-1894), у једној

од беседа упућених руским монахињама, говори о
истом: „Вазда над собом гледајте око Божије које
нетремице посматра срце ваше, те се чувајте да га
не ожалостите нечиме што би му било неугодно.
Зар пред царем не бисте стајале са страхом и тре-
петом? Па, како онда без страха да излазите пред
лице Господње, пред Сведржитеља у чијој је руци и
живот и смрт? И, с друге стране, шта је наш
живот? Упоредићемо га са ходањем по стрмим
литицама, где свакога трена вреба опасност да се
оклизнемо и сурвамо у бездан. Како онда корачати
без страха и бојазни?“113
Страх од смрти представља, дакле, страх од

доласка пред лице Божије. Још је у Причама
Соломоновим забележено да је „почетак мудрости
страх Господњи“ (1, 7). То је тај, толико битан,
страх Господњи, који нас тера да пазимо на себе, да
упознајемо себе, и сматрајући се недостојним
Божије милости, увек тежимо бољем, врлинском
животу. Колико пута нам се на причешћу десило да
смо се осетили недостојним примања Христових
112
Духовно руковођење, Манастир Хиландар, 2000, 377,
одговор 798.
113
Материк, 77.
56
тајни? Наравно да смо недостојни! Не постоји
смртно створење које је достојно да се причешћује
Телом и Крвљу Господњом. Али ту се налази и
суштина Божијег милосрђа. Не постоји грех који
превазилази Његову милостивост.114
Зато, колико год то изгледало нелогично, не

постоји никаква стварна контрадикторност међу све-
тим оцима када они, као што је већ наведено, с једне
стране инсистирају на страху од смрти, или пак, на
другом месту, поричу тај страх. Један од свремених
грчких стараца (XX век), Епифаније (Теодоропулос)
(1930-1989), каже: „Смрти се не бојим, наравно, не
због свог труда већ зато што верујем у Божију
милост.“115 Свети Јован Лествичник и блажени
Дијадох Фотички изричу сличне мисли и прихвата-
њу смрти: „Као што оци тврде да савршена љубав
на може пасти, тако и ја мислим да је савршено
осећање смрти слободно од страха,“116 и „Крајња
граница савршеног преображаја у сладосном
114
„Милостив је и добар Господ, спор на гњев и веома
благ,
Не гњеви се једнако, нити се довијека срди.
Не поступа с нама по гријесима нашим, нити нам
враћа по неправдама нашим.
Него колико је небо високо од земље, толика је милост
Његова к онима који га се боје.“
– Пс. 103, 8-11.
115
Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца, Цетиње, 2002, 133.
116
57
окушању Бога јесте прихватање тескобе смрти као
радости.“117 Или, нешто јаснијим речима препо-
добног Нила Анкирског († око 450. године): „Свагда
очекуј смрт, али се немој бојати: и једно и друго су
црте мудрољубља.“118 Оно чега се заиста треба
плашити јесте права смрт – смрт душе.
О ПРАВОЈ СМРТИ
„И не бојте се оних који убијају тијело, а

душу не могу убити;
него се више бојте онога који може и душу и

тијело погубити у паклу.“119
Свети Амвросије Милански, позивајући се на

Свето писмо, помиње тројак карактер смрти. „Једна
је смрт када умиремо за грех и живимо ради Бога.
Зато је блажена та смрт која нас, будући невезана
за кривицу и предана Богу, одваја од смртног и
посвећује бесмртном.“ Друга смрт представља
разлучење душе од тела, крај овоземаљског живота.
Трећа смрт је смрт душе: „Која душа згреши, она ће
погинути (Јез. 18, 4), јер она умире за Бога, не због
своје слабе природе, него због своје кривице. Та
117
118
Добротољубље, II, 212.
119
Мт. 10, 28.
58
смрт, међутим, није губитак живота него пад због
греха.“120
Ова последња је, заправо, и најстрашнија

смрт, јер се баш греха, који удаљава од Бога, морамо
највише плашити: „Нећемо се дакле тако много
старати о погребењу код куће, и задрхтаћемо не
пред смрћу, него пред грехом.“121 Јер, „истинска
несрећа је само грех и вечна смрт, односно вечна
одвојеност од Бога.“122
Права, вечна смрт, изазвана грехом, постоји

пре телесне смрти, као што истичу многи свети оци:
„На делу, у искуству, у сили и истини постоји смрт
још пре природне (телесне) смрти, као што постоји
васкрсење душе још пре васкрсења тела.“123
Свети Макарије Велики (300-390) говори

следеће о истинској смрти: „Истинска смрт је
унутра – у срцу, и она је скривена; њоме умире уну-
тарњи човек. Стога, ако је неко прешао из смрти у
скривени живот, он заиста заувек живи и не умире.
120
Господ није створио смрт, 372-3.
121
Свети Јован Златоусти, у: Господ није створио смрт, 316.
122
Алевизопулос, 195. „Суштина зла или греха састоји се у
удаљености од Бога, у удаљености од апсолутног Добра и
јединственог добра свима створењима.“ – Лав П. Карсавин,
Свети оци и учитељи Цркве, Сомбор, 1997, 196.
123
Свети Симеон Нови Богослов, у: Добротољубље, V, 48.
59
Чак и ако тела таквих временом пропадну, опет ће
васкрснути у слави јер су освештана.“124
Свети Григорије Палама (1296-1359) такође

је говорио о смрти душе: „Удаљавање душе од тела
јесте смрт тела, а одвајање Бога од душе јесте
смрт душе. Заправо, права смрт и јесте смрт душе.
На њу је указивао Бог када је у рају, дајући заповест,
рекао Адаму: У који дан окусиш са забрањеног
дрвета, смрћу ћеш умрети (Пост. 2, 17). И његова
душа је реченог часа умрла, иако је његово тело
наставило да живи све до девет стотина тридесет
година.“125 „Истински живот душе јесте Божан-
ствена светлост која долази од плача по Богу, као
што су рекли оци. Смрт, пак, душе јесте лукави
мрак који на њу долази од жалости овога света.“126
Господ Исус Христос зато с правом говори:

„Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће хо-
дити у тами, него ће имати свјетлост живота.“127
Удаљавање од Бога је удаљавање од живота:
„Истинска је једино она смрт која душу од Бога
удаљује, а не она што је од тела разлучује. Јер Бог
124
125
Добротољубље, V, 226.
126
Исто, 241.
127
Јн. 8, 12. И још: „А ово је вјечни живот да познају тебе
једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ – Јн.
17, 3.
60
је живот; и ко себе самога од Њега одваја, тај
умире и нема смелости пред Богом, јер се од
живота удаљио. Истинска смрт јесте смрт од
ђавола.“ (Свети Кирило Александријски)128
На крају овог одељка, након свега горе

наведеног, обраћамо се једноставним и лако
памтљивим речима светог Максима Исповедника
(580-662), који закључује:
„Смрт у правом смислу јесте одвајање од

Бога.“ 129
128
129
61
ТРЕЋИ ДЕО
СЕЋАЊЕ НА СМРТ
ШТА ЈЕ СЕЋАЊЕ НА СМРТ?
Сећање на смрт представља својеврсно

размишљање о смрти. Оно је, пре свега, сећање на
Суд Божији, јер ће се, након разлучења душе од тела,
судити „свакоме по дјелима његовим“.130 Тренутак
смрти је неизвестан, и ми до самог овоземаљског
краја не смемо бити немарни према нашем спасењу,
јер „душа ће добити уздарје према стању у коме
при смрти буде затечена“.131 Нису, нажалост, сви
подједнако ревносни у старању о свом спасењу.
Превише нас је исувише везано за овоземаљско.
Сећање на смрт, као духовна делатност, зато се нај-
чешће и везује за оне који су остатак свог овдашњег
живота предали Богу и оноземаљском. Реч је,
наравно, о православном монаштву.
Размишљање о смрти спада у најважније

мисаоне активности сваког монаха – подвижника.
Духовни живот монаха испуњен је двојаком умном
делатношћу: молитвом и медитацијом. Медитирање
130
Мт. 16, 27.
131
Преподобни Никита Ститат, у: Добротољубље, V, 75.
62
се, пак, углавном састоји од сећања на смрт (μνήμη
θανάτου) и сећања на Исусове муке (μνήμη
παθημάτων Ἰησοῦ). Сећање на смрт је „свеопшта
монашка традиција Истока“, која, пре свега, „има
педагошки значај“. „Медитирајући смрт, аскет жели
да у живом сазнању пролазности свега земаљског
живота постигне што потпуније одвајање од света,
да достигне врлину непристрашћа.“132
„Подвижник треба да се ослободи свега што

је у њему и око њега начињено по мери човека, да
буде спреман да се одене у друго ја, да уђе у један
други живот, да прими Онога који човека превасхо-
ди, да прими Бога. Умревши тако за свет биће
васкрснут за (бого)сазнатељни живот. (...) У својој
потпуној повучености монах ће имати верног друга
у истрајном сећању на смрт. (...) Подвижник има
ужасан страх од смрти, јер га ова може снаћи у часу
у коме он није за њу спреман; он се ужасно плаши
смрти као богоодвојености, од смрти у контемпла-
цији која би значила васкрснуће за овај свет.
Сећајући се смрти, он се бори против ње и дела за
вечност.“ Ово је тачка у којој се монашко учење
132
Димитрије Богдановић, Јован Лествичник у византијској и
старој српској књижевности, Београд, 1968, 95-6.
63
подудара са оним делом хеленске философије
оличеним у Платоновом Федону.133
Да бисмо могли одговорити на питање шта је

то сећање на смрт, можда би најбоље било да најпре
наведемо шта сећање на смрт није.
„Под појмом – сећање на смрт, свети оци

нису подразумевали посебну мисао о смрти и њеним
последицама, мисао која често узнемирава сваког
грешника и од које он покушава да се избави; нису
подразумевали ни несумњиву увереност о смрти
као неизбежном уделу сваког човека, што је иначе
увереност хладног ума који на све гледа уопштено,
као из далека, као на нешто што се њега не дотиче;
нису подразумевали најзад, ни само очекивање
блиске смрти, што иначе на телесног човека
наводи ужас. Не! Под њим оци Цркве схватају
посебно духовно сагледавање које се лакше може
осетити по његовом спасоносном дејству на душу,
него што се може одредити и изразити речима.“134
Епископ Јеротеј Влахос, у речнику на крају

своје књиге Вече у пустињи Свете Горе, даје следеће
објашњење овог појма:
Татакис, Историја византијске философије, 65.

133
134
Православље као правоживље, саставио А. В, Манастир
Хиландар, 1998, 24.
64
„Сећање на смрт (μνήμη θανάτου) – То није
само свест о крају нашег биолошког постојања,
него више од тога. Реч је о осећању сопствене
смртности – условљене „хаљинама од коже“ које
човечанство носи од тренутка пада. Сећање на
смрт се буди благодаћу Божијом и ствара жељу за
покајањем. Сећање на смрт јесте такође искуство
губитка благодати Божије.“135
Архимандрит Софроније (1896-1993), писац

знамените књиге о светом Силуану Атонском, на
више места помиње посебно духовно осећање које
прати благодат сећања на смрт: „Сећање на смрт
почиње доживљавањем краткотрајности овозе-
маљског живота. Ово доживљавање бива понекад
слабије, понекад снажније, а понекад прелази у
дубоко осећање трулежности и пролазности свега
земаљског, услед чега се мења човеков однос према
свему у свету. Све што не траје вечно губи свој
значај и у човеку се рађа осећање бесмислености
сваког стицања на земљи. Пажња ума се окреће од
спољашњег света и усредсређује унутра. Душа се
поставља пред несхватљиву дубину таме. Ово
виђење душу доводи до ужаса који побуђује на
усрдну молитву која не престаје ни дању ни ноћу.
135
Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи Свете Горе.
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве, Манастир
65
Време почиње да губи своје трајање, али у почетку
не због тога што је душа угледала светлост вечног
живота, већ, напротив, због тога што је читаво
биће прожето осећањем вечне смрти. Најзад, про-
лазећи кроз многе и различите ступњеве, душа се
под утицајем благодати уздиже у област беспо-
четне Божанске светлости.“136 Пут ка Вечном
„почиње нашим силаском у пакао“.137 Сећање на
смрт, упркос свом делимично негативном карактеру,
„пресеца деловање страсти и тиме полаже темељ
за корениту промену целокупног нашег живота и
опажања свих ствари. Чињеница да нам оно даје да
доживимо своју смрт као крај целокупног створе-
ног света, потврђује нам Откривење о томе да је
човек образ Божији и да је као такав способан да у
себе смести и Бога и створени козмос“.138 „Чудан је
и ничему сличан живот Хришћанина: богооставље-
ност и мрак вечите погибли преплићу се са јавља-
њем Бога у Нетварној Светлости. Слично томе се
при благодатном сећању на смрт вечност у
136
Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир
137
Исти, Видети Бога као што јесте, Манастир Хиландар, 2001,
53; „Искуство смрти за нас је неопходно, како бисмо знали да
смо вољом Оца Небеског призвани из „ништавила“. Ова
самосвест нам је потребна како би се сваки наш корак
обављао у сагласности са изворним, непоколебивим Бићем.“ –
Исти, О молитви, 59.
138
Исто, 14.
66
почетку представља под знаком минуса, тј. као
свеопште гашење бића, да би се затим преоблико-
вала у примање Светлости Васкрсења.“139 Сећање
на смрт прати чудан осећај очајања због удаљености
од Бога. Из тог очајања рађа се врела молитва,140 а
сећање на смрт „постаје позитивно искуство
васкрсења душе, пошто Нетварна Светлост, која
силази на човека који се моли, у њему породи дубоку
молитву за свег Адама“.141
Послушајмо, најзад, шта о сећању на смрт

кажу свети оци.
Преподобни Антоније Велики (251-356):
„Свагда се сећај изласка из тела и не

испуштај мисао о вечној осуди. Уколико будеш тако
поступао, нећеш никада сагрешити.“142 „Сећајући
се и помишљајући на зла после смрти, словесна и
богољубива душа живи побожно да не би била
осуђена и да их не би допала.“143 „Умири сваки дан
да би живео. Јер, ко се боји Бога живеће у
векове.“144
139
Исто, 108.
140
Исти, О молитви, 72.
141
Исти, Видети Бога као што јесте, 166.
142
Добротољубље, I, 88.
143
Исто, 71.
144
Исто, 89.
67
Преподобни Јефрем Сирин (306-373):
„Непрестано се сећај смрти и свога гроба

уколико хоћеш да ти Бог дарује сузе, скрушеност и
бестрашће.“145 „Ако си истински заволео Господа,
ако се стараш да задобијеш Царство и ако си дао
завет да ћеш се трудити због својих грехова, сећај
се Суда и вечних мука, са страхом очекујући свој
одлазак из овога света.“146
Свети Василије Велики (329-379):
„Шта је својствено Хришћанину? Да сваки

дан и час буде бодар и спреман за савршено угађање
Богу, знајући да ће Господ доћи у час у који га
нећемо очекивати.“147
Свети Јован Златоусти (око 340-407):
„Ништа толико не помаже унутрашњу

промену и топлу пажљиву молитву као сећање на
145
146
Исто, 362.
147
Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига,
Манастир Хиландар, 1999, 90. Када је Еуб, знаменити
александријски философ, упитао светог Василија Великог која
је то најузвишенија хришћанска философија, овај му је одгово-
рио да је „највећа философија под небом да увек имамо пред
собом сећање на смрт.“ – Господ није створио смрт, 150, 156.
68
смрт и на Страшни суд у светлосној или тамној
вечности.“148
Свети Амвросије Милански (око 340-397):
„Размишљање о смрти није ништа друго до

извесно раздвајање тела и душе, јер сама смрт и не
значи ништа друго него разлучење душе од тела.“149
Преподобни Исихије Јерусалимски († 432/3):
„Мислимо непрестано на смрт, будући да се

од тог сећања рађа напуштање свих брига и сујета,
чување ума и непрестана молитва, непристрасност
према телу, мржња према греху. Из њега се, ако хо-
ћемо рећи истину, рађа свака жива и делатна врли-
на. Стога, уколико смо у могућности, мислимо на
смрт непрекидно као што непрекидно дишемо.“150
Преподобни Нил Анкирски (погрешно назван

Синајски, † око 450):
„Мудар је човек који пре оствареног пока-

јања не престаје да се са тугом сећа својих грехова
и праведне осуде на вечни огањ.“151 „Ноћу и дању
148
Обитавање безграничног у срцу, 55.
149
150
151
Исто, 170.
69
гледај на свој задњи дан, па те никаква љубав према
садашњем животу неће привезати за земљу.“152
Преподобни Исаија Отшелник († 489):
„Онај ко очекује Страшни суд на који има да

изађе, на сваки начин ће се усиљавати да му се у
онај страшни час не затворе уста, немајући шта да
каже као оправдање.“153 „Свакодневно помишљај:
''Само ћу данашњи дан провести у овом свету'', и
нећеш сагрешити пред Богом.“154
Свети Јован Лествичник (525?-608?):
„Сећање на смрт јесте свакодневна смрт;

сећање на крај живота – непрестано уздиса-
ње.“ „Као што је хлеб потребнији од сваке друге
хране, тако је и сећање на смрт потребније од
сваког другог подвига.“155 „Као што је немогуће да
гладан човек не мисли на хлеб, тако се не може
спасти ни онај који не помишља на смрт и Божији
суд.“156 „Први знак да се човек у дубини душе сећа
смрти, јесте хотимично непристрашће према свему
152
Исто, 203.
153
154
Исто, 243.
155
156
Исто, 26. поука. Сличну мисао понавља и преподобни Нил
Сорски († 1508): „Онај који тражи спасење треба да мисли на
смрт као што гладан мисли на хлеб.“ – Обитавање безгра-
ничног у срцу, 55.
70
што је створено, и свецело одрицање од своје
воље.“ „Човеку је немогуће, рекао је неко, немогуће
је да побожно проведе данашњи дан, ако не буде
мислио да је то последњи дан његова живота.“157
Свети Максим Исповедник (580-662):
„Онај ко се уводи на пут благочашћа не

треба само благошћу да се руководи на испуњавање
заповести. Он и сећањем на строгост судова Бо-
жанствене правде чешће треба да се подстиче на
подвиг. Тако ће он љубављу желети Божанствено,
а страхом се уздржавати од рђавог.“158
Преподобни Филотеј Синајски:
„Делатно сећање на смрт заиста садржи

много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано
уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве
и суза, чува срце, (учи) непристрасности према
блату с обзиром да смо блато, постаје извор
оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли
страх Божији и очишћење срца од страсних
помисли – садрже у себи (поштовање) многобројних
Владичанских заповести. У њему се подиже тежак
157
158
71
непрестани подвиг, који представља сву бригу
многих бораца Христових.“159
Свети Теодор Студит (759-826):
„Постоје многа корисна казивања од којих

душа долази до умилењаи скрушености. Ипак,
ниједно није корисно колико најављивање смрти. Јер,
смрт је за нас страшна тајна и када слушамо и
када размишљамо.“160 „Има ли ичега благотворни-
јег и спасоноснијег за душу од сећања на смрт?“161
„Последњи час не стоји, већ се брзо приближава, а
за понеке је већ пред вратима. Стојећи пред нашим
очима и пред нашим ногама, нека нас он страши,
смирава, чисти и отклања од кривице за било шта
рђаво и скретање са правог пута, учећи нас да уза-
јамни живот водимо у побожности, безметежно-
сти и добром једномислију, те изучавању Божан-
ствених Писама, у чистој молитви и напору у
складу са снагама.“162
Свети Симеон Нови Богослов (949-1022):
„Онај ко успе да сећање на смрт буде његова

сапутница свакако ће упорно тражити да сазна
како ће му бити по исходу и удаљавању из овог
159
Исто, 314.
160
161
Исто, 388.
162
Исто, 50.
72
живота. Ко се, пак, приљежно стара да сазна
будуће, најпре треба да се лиши свега садашњег.“163
Свети Филарет Московски (1782-1867):
„Пази да не заборавиш своју бесмртност, да

тај заборав бесмртности не постане смртоносни
отров и за смртни живот твој и да те заборав-
љена бесмртност не би убила заувек, ако ти се кад
је не очекујеш и ниси спреман одједном јави. Не
говори очајнички: сутра ћу умрети, да би се још
необузданије предао уживањима смртног живота.
Већ кажи с надом и страхом: ''сутра ћу умрети на
земљи и родићу се или на небу или у аду''. Дакле
треба хитати, треба се подвизавати, да би се
хранио и учвршћивао у теби почетак небеског, а не
адског рођења.“164
ПОРЕКЛО
Сећање на смрт је Божија установа, по

времену свог настанка старија и од саме смрти. Бог
је Адаму, показујући на Дрво познања добра и зла,
истовремено дао и сећање на смрт, речима: „у који
дан окусиш с њега, умријећеш“. Видели смо да Адам
163
164
Господ није створио смрт, 19-20.
73
и жена његова нису послушали ову заповест, а
видели смо и последице ове непослушности.165 У
сваком случају, неки од светих отаца сећање на смрт
називају и „кћерком Адамовом“.166
Сећање на смрт је дар Божији. Мисао о

исходу из овог света, која се благодатном силом
полаже у човека, представља основу врлинског
живота хришћанина, без које се у души не може
родити никакав добар подвиг.167 Јеромонах Никифор
Теотокије, потоњи архиепископ Астрахански и
Ставропољски (XVIII век), придаје, чак, подједнаку
важност дејству које на човека остављају Божије
присуство и сећање на смрт, наводећи као пример
праоца Авраама. Господ се често јављао и говорио
са Авраамом, али јављања су престала оног тренутка
када је Авраам у Хеврону припремио себи гроб.
Спремивши сам себи гроб, Авраам је у себи
учврстио сећање на смрт, које је од тада, у
недостатку видљивог општења са Богом, подгревало
ревност његову, подстичући душу на добра дела.
Јеромонах Никифор закључује: „Авраам живљаше
165
Упореди: „Они изгубише сећање на смрт, и истога трена
постадоше обнажени од врлине, лишише се нетрулежности,
оставише живот по Богу и започеше телесно живљење.“ –
Јеромонах Никифор Теотокије, Беседе на монашењу, у:
Материк, 30.
166
Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.
167
Православље као правоживље, 23-4.
74
духовним животом док гледаше Бога пред собом;
свети живот провођаше и од оног трена када поче
да помишља на смрт. Докле гледаше лице Божије,
Авраам украшаваше душу своју вером, љубављу и
сваком врлином; исто тако, од доба када се поче
сећати смртнога часа, праотац проведе остатак
живота са страхом Божијим, са надањем на
блаженство и осталим добрим делима.“168
Огромна душевна корист од сећања на смрт

била је позната, дакле, и старозаветном човеку. Као
потврду наведеног овде цитирам међу монасима
нарочито често навођен стих из девтероканонске
Књиге премудрости Исуса сина Сирахова (написане
око 180. пре Хр):
„У свим ријечима својим сјећај се своје кон-

чине и навијек нећеш сагријешити.“ (Сирах, 7, 36)169
Старим Латинима је такође била позната ова

мудрост, коју су они сажели у две речи: „Memento
mori = сећај се смрти!“170
Свети апостол Павле, такође сажето,

саопштава ову мудрост својој браћи у Христу,
168
Материк, 28-9.
169
Превео митрополит Амфилохије, Светигора, бр. 175, 2007.
170
Упореди и: „Memento, homo, quia pulvis es et in pulverem
reverteris = Сети се, човече, да си прах и у прах ћеш се
вратити.“
75
поручујући: „сваки дан умирем“.171 Апостол Павле
је, уствари, само подражавао и придржавао се
заповести Господа Исуса Христа, који је говорио:
„Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне

самога себе и узме крст свој сваки дан, па нека иде
за мном.“ (Лк. 9, 23)172
У српском синодалном преводу Новога заве-

та, као и у преводу Вука Караџића, изостављен је
део значења грчког изворника, изостављањем речи
καθ' ἡμέραν = сваки дан.173 У овом случају, међу-
тим, нарочито је битно нагласити ово „сваки дан“,
које нас одвраћа од немарности и опомиње на
потребу сталне будности и размишљања о смрти.
ПРАКСА
Свети оци слажу се са тим да размишљање о

смрти мора да буде непрестано. Наводим неколико
краћих примера. Ава Евагрије Понтијски (346-399):
171
1. Кор. 15, 31. „Јер, ми нећемо сагрешити уколико будемо
живели као они који сваки дан умиру. (...) Свако јутро кад се
пробудимо треба да мислимо да нећемо дочекати вече, и пре
него што легнемо у кревет треба да мислимо да се нећемо
пробудити.“ – свети Антоније Велики, у: Добротољубље, I, 26.
172
Превео др Емилијан М. Чарнић.
173
Види: Епископ Калистос Вер, Православни пут, Манастир
76
„Увек се сећај свог изласка и не заборављај вечни
Суд.“174 Свети Јефрем Сирин : „Непрестано се сећај
смрти и свога гроба уколико хоћеш да ти Бог дарује
сузе, скрушеност и бестрашће.“175 Ава Доротеј (†
око 620): „Онај ко уистину жели да се спасе, не сме
да буде безбрижан све до последњег издисаја.“176
Преподобни Јован Касијан (365-435): „Имајући пред
очима неизвесност границе човековог живота, ми
постојано треба да смо свесни да се сваког дана
можемо преселити из тела.“177 Свети Теодор
Студит: „Ми треба да смо пажљиви према сваком
поступку, покрету и речи као да ћемо сваког
тренутка бити узети одавде.“178
Због чега је то неопходно? Једноставно зато

што је тренутак смрти неизвестан, и може наступити
онда када му се најмање надамо. Преподобни
Јефрем Сирин упозорава на то следећим речима:
„Зар ћеш смрти рећи: ''Сачекај! Дај ми времена да
се покајем.'' Отрезни се, вољени, отрезни се.
Последњи час ће као замка доћи на тебе.“179
Немарност према тренутку свог исхода представља
врло поуздану основу за нестарање о свом спасењу,
174
175
176
Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар, 2000, 99.
177
178
179
77
јер: „Онај ко очекује блиску смрт, не греши много, а
ко је очекује кроз многе године, заплиће се у многе
грехе.“ (Преподобни Исаија Отшелник, † 489.
године)180 „Оно што се од нас иште јесте да при
исходу одавде имамо добре залихе испуњавања
заповести и угађања Господу нашем Исусу
Христу.“ (Свети Теодор Студит)181 Јако је битно не
заборављати на своју смрт ни на један тренутак, јер
такво заборављање може довести у питање и само
наше покајање пред Господом. „Ми треба да
пазимо да нас ђаво из дана у дан не обмањује
заборављањем смрти, те да нас изненада не
приведе последњем часу у крајњој избезумљености,
при чему нећемо бити у стању да било шта
учинимо на делу покајања.“182
О значају непрекидног сећања на смрт и

опасностима од ђаволових напада говори се и у
духовним упутствима монаха Исаије (XIV-XV век?)
монахињи Теодори: „Када монах храбро и са
усрдношћу ступи у борбу, не рачунајући смрт ни у
шта, са пуном ревношћу и жаром ушавши у бла-
жено безмолвије, предавши себе на свако искушење
и смрт, и презревши привремени живот, свет и
само тело ради љубави Божије, Бог га покрива, не
180
181
182
Исто, 326.
78
допуштајући ђаволу чак ни да му се приближи. Тада
овај пакосник стане негде даље и чека тренутак
монахове раслабљености. Чим монах макар на
кратко пренебрегне сећање на Бога и на смрт, или
почне да ради нешто световно, или себи дозволи да
лута ван своје келије, он одмах насрће на њега, као
дивљи вук на залуталу овцу. Уколико се монах одмах
не обрати Господу, коначно ће пропасти, јер ће га
он прождрати, будући да нема помоћника.“183
Сећање на смрт представља, усуђујем се рећи,

универзално средство спасења на овоземаљском,
привременом и краткотрајном путу ка Вечности
врлинских Хришћана. Противник нашег спасења,
међутим, поставља на том путу разне замке и
лукавства, па је подвиг сећања на смрт суочен са
многим тешкоћама и искушењима. Заборавношћу
ометајући спасоносно сећање,184 Сатана се на сваки
начин труди да расеје пажњу подвижника, покуша-
вајући да га оптерети овоземаљским бригама. Зато
свети Јован Лествичник и каже: „Онај који хоће
стално да држи у себи помисао на смрт и на суд
183
184
„Ту кћер Адамову, тј. сећање на смрт, како рекох, одувек
желех да имам за животну сапутницу, наиме, да са њом
спавам, и да са њом разговарам о ономе што ће бити када се
напусти тело. Међутим, у (мојој намери) ме је често ометала
погибељна заборавност, тј. мрачна кћер ђаволова.“ –
Преподобни Филотеј Синајски, у: Добротољубље, III, 303.
79
Божији, а предаје се бригама и пословима земаљ-
ским, личи на човека који би хтео да плива а да и не
покреће руке.“185 Расејавање пажње врши се и „са
десне стране“, кроз претеривање у изразима братске
љубави и услужности. Даље, подвижник се лукаво
уверава у добро стање телеснога здравља, при чему
се у његовим мислима све даље и даље одлаже брига
о тренутку исхода.186 Свети Јефрем Сирин о томе
каже: „Немој веровати лукавоме који ти подмеће
обмањиве помисли, говорећи: ''Још си млад и још
много година треба да живиш. Стога се сада
весели и немој жалостити своју душу. У старости
својој ћеш принети покајање.'' Зар је могуће да си
тако неразуман, брате, и да не знаш да те лукави
обмањује? Ако се не покајеш у младости, тј. у
узрасту који обилује снагом и када си у стању да
поднесеш сваки труд и подвиг, у старости ћеш се,
утолико пре, изговарати немоћу? И шта ћеш
радити ако још у својој младости будеш узет
одавде?“187 Свети Василије Велики говори на сле-
дећи начин о овим обманама нечастивог: „Господ
каже: Данас, ако глас мој чујете (уп. Пс. 94, 8).
Онај, пак, говори: ''Данас (посветите) мени, а сутра
Богу''. Господ, међутим, гласно говори: ''Данас
послушајте глас мој''. Схвати свог непријатеља. Он
185
186
187
80
не сме да нам саветује да сасвим отпаднемо од
Бога, знајући да ће Хришћанима речено изгледати
неприхватљиво. Он свој подухват извршава лукав-
ством и варљивим уступцима. Он је мудар у чињењу
зла (уп. Јер. 4, 22). Он види да ми људи живимо
садашњим и да свако дело творимо ради садашњег.
Лукаво нам пљачкајући ''данас'', он нам оставља
наду за сутра. Када, пак, дође ''сутра'', опет долази
злобни разделитељ и тражи ''данас'' за себе,
(остављајући) ''сутра'' за Господа. Отимајући нам
садашње уживањима и остављајући нашим надама
будуће, он нас неприметно одвлачи од живота.“188
Наведеним искушењима треба додати и

осећај тескобе који се јавља на почетку и на средини
подвига, осећај који ђаволу даје повода да подви-
жника обесхрабри и одвоји од плодоносног труда на
стицању сталног сећања на смрт.189 Наравно, крајње
је погрешно журити се на духовном путу, тражити
било какве врлине, па и сећање на смрт, пре
времена.190
188
Беседе, 76.
189
190
Упореди: „Завири у душу неискусних подвижника, и наћи
ћеш тамо порешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим
постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством
таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним
умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем,
за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по
81
Онолико колико се ђаво труди да потисне у
нама сећање на смрт, ми морамо устрајавати и
борити се против његових лукавстава. Сећање на
смрт је неопходно, чак потребније световњацима
него монасима подвижницима.191 Сећањем на смрт
боримо се против греха, те духовне смрти, и чини се
да не постоји грех који не може бити побеђен спасо-
носним размишљањем о исходу. Потврду реченога
потражићемо опет код светих отаца.
ГОРДОСТ не обузима душе оних који стално

размишљају о својој кончини. Сећање на смрт сми-
рује душу, а „срце скрушено и смирено Бог неће
презрети“.192
„Уколико се подвижник буде узвисивао,

стећи ће суровог и силног смиритеља, који га може
свести до ада. А уколико се буде смиравао, биће бли-
ставо и узвишено узнесен, будући да Бог сопственом
снагом узвисује смиренога.“ (Свети Василије Вели-
промислу Божијем нису дате у почетку њихова подвига, они

непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига,
преварени од стране ђавола, који их подстрекава да те врлине
траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда
када би иначе био погодан тренутак за то.“ – Свети Јован
Лествичник, Лествица, 4. поука.
191
Православље као правоживље, 38.
192
Пс. 50, 17 – према старословенском преводу; Даничићев
превод (Пс. 51, 17): „срца скрушена и поништена не одбацујеш,
Боже.“
82
ки)193 Каква је, у том смирењу, улога сећања на смрт?
„Када нас духови који нападају на душу распаљују
на душевне страсти, понајпре на самомнење и
гордост (тј. мајку свих зала), ми треба да поми-
шљамо на (предстојеће) распадање свога тела. На
тај начин ћемо постидети надменост самољубивог
самоузношења.“ (Блажени Дијадох Фотички)194
„Када тражимо славу, и када нам се она

(нетражена) указује од стране људи, или када се из
славољубља прихватимо неких подвига, сетимо се
свог плача и помислимо одмах на онај страх и
трепет са којим смо стајали пред Богом у нашој
усамљеној молитви. Тако ћемо без сумње отерати
бестидну таштину, тим пре ако се старамо да
постигнемо истинску молитву. А ако ни то не
помогне, подсетимо се одмах на своју смрт.“195
„Кад се сећам смрти, газим своју охолост и

схватам да сам ништа. Осећам да су богатство,
части и маштања о пролазном сујетни и бескори-
сни, а да само смирено самопознање, љубав према
193
Трагом јеванђелског подвига, 303.
194
195
Св. Јован Лествичник, Лествица, 22. поука.
83
ближњем и томе слично могу да ми помогну много у
тренутку мог одласка.“196
Поменућу овде приповест из живота светог

Силуана Атонског (1866-1938). Старац је, седећи
једне ноћи у својој келији, имао много мука од
ђавола. Замоливши Господа да му помогне и каже
шта да ради да би их отерао, старац је у души чуо
Божији одговор: „Горди увек тако страдају од
ђавола“. На ново Силуаново питање: „Кажи ми шта
треба да радим да бих стекао смирење?“ Господ је
одговорио: „Држи свој ум у аду и не очајавај.“197
СРЕБРОЉУБЉЕ је, по речима светог

апостола Павла, „коријен свију зала“.198 А шта рећи
више кад сам Господ неразумном богаташу каже:
„Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју

од тебе;
а оно што си припремио чије ће бити?“199

Ето опет сећања на смрт!
„Помишљајући на смртност наше природе и

неизвесност смртног часа, побојмо се да Дан
196
Старац Данило (Димитриадис) (1846-1929), у: Д. Тацис,
Поуке грчких стараца, 132-3.
197
Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 351.
198
1. Тим. 6, 10.
199
Лк. 12, 20.
84
Господњи, који наступа као лопов у ноћи, нашу
савест не затекне упрљану стицањем макар и једне
паре. Јер, и она једна ће уништити све плодове
нашег одрицања од света и учинити да се оно што
је Господ у јеванђељу рекао богаташу односи и на
нас.“ (Речи које преподобни Јован Касијан упућује
монаштву)200
„Свакодневно очекујући смрт, стећи ћемо

сиромаштвољубље и свима ћемо све прашта-
ти.“ (Свети Антоније Велики)201
„Онај ко изгуби злато или сребро, може

стећи друго. Међутим, ко изгуби време у таштини
овога живота, неће наћи друго. У час смрти он ће
се много кајати, будући да ће његов удео бити са
демонима.“ (Блажена Теодора)202
„Човеку који пребива у неграмжљивости

непрестано на мисао долази сеоба из овог живота.
Он прилаже свагдашње старање о припреми за то,
бежи од сваког покоја, при чему мисао о
пренебрегавању света трепери у његовом уму. Он
стиче крепко срце које опасности сусреће без
страха, не боји се смрти будући да свакочасовно ка
њој устремљује свој поглед, невоље које га задесе
200
201
202
85
сусреће са весељем и радовањем знајући да
достављају венце. Уколико се, пак, деси да стекне
било шта пролазно, истог часа се у његовој души
буди љубав према телу, ничу помисли о телесном
покоју и о начинима да се дође до онога што томе
служи. Од њега се, даље, одузима тврдоћа срца коју
је имао док је у својој неграмжљивости био изнад
света, и његову душу почињу да узнемиравају мисли
које наводе страх за живот, услед чега од њега
одлази крепко уздање на Бога.“ (Преподобни Исаак
Сирин)203
РАЗВРАТ – НЕЧИСТОТА – БЛУД такође се

побеђују сећањем на смрт. Свети оци нарочито
инсистирају на правовременом пресецању похоте и
порочних страсти:
„Ма колико пута дневно да напада таква

помисао (похоте – Д. Г), ви је у потпуности истре-
бљујте и нећете бити осуђени. Уколико са том
похотом заједно долази и помрачење помисли са
осећањем тежине подвижништва, ти горе подигни
очи срца свога, те ђавољу замку расеци помишља-
њем на могућност да се умре сваког часа.“ (Свети
Теодор Студит)204
203
Добротољубље, II, 506-7.
204
86
„Похоту кроте уздржање и труд, а истре-
бљују безмолвије и сећање на смрт.“ (Блажена
Теодора)205
„Сластољубље се уништава доласком туге,

а страх од адских мука чини да вене
похота.“ (Блажени ава Таласије)206
„Ако хоћеш да победиш блуд, заволи бдење и

жеђ, увек мисли на смрт и никада не разговарај са
женама. Тако ћеш победити.“ (Свети Јефрем
Сирин)207
„Кога нападају телесне страсти, нека не

занемарује кајање и оплакивање себе, да нас не би
сустигао плач Суда.“ (Преподобна Пелагија)208
„При сваком сусрету с јачим искушењем,

пред страшним изгледом смрти, гасиће се у нама
порочне страсти, а чисти пламен љубави према Бо-
гу гореће у нама без гашења.“ (Игуман Антоније)209
„Нека се твоја душа чисти од злих успомена

и нека се просвећује добрим помислима, држећи
205
206
207
208
209
Игуман Антоније, Вечне загробне тајне. Како живе наши
умрли, њихова веза са живима, њихово блаженство и муке,
прев. Живан М. Маринковић, Параћин, 2006, 20.
87
увек на уму изреку да у време изласка (из тела)
сластољубиво срце представља тамницу и ланце, а
трудољубиво – отворена врата.“ (Свети Теодор
Едески)210
„И опет, рецимо да рђаве похоте распаљују

твоју душу и бацају је у неуздржана и нечиста
стремљења. Уколико, пак, пазиш на себе и сетиш се
да ће оно што ти је сада слатко имати горак крај,
да ће голицање које сада уживање изазива у нашем
телу родити отровног црва који ће нас бесконачно
мучити у геени и да ће распаљивање тела бити
мајка вечног огња, уживања ће истог часа ишчезну-
ти и дати се у бекство, док ће у души остати
чудесна тишина и безмолвије, као што и присуство
целомудрене госпође утишава жагор живахних
служавки.“ (Свети Василије Велики)211
„Не чини ништа што те у Дан суда може

застидети и подвргнути протеривању.“ (Ава
Исаија)212
ЗАВИСТ не осећа онај који се боји смрти, јер
210
211
Беседе, 67.
212
88
„чека нас гроб, и чему толика злоба?“213
„Када се душа сећа смрти, постаје смирена,

потпуно се препушта вољи Божијој, и жели да са
свима буде у миру и да све воли.
Душа у коју се усели Христов мир пристаје

да као Јов седи на ђубришту а друге да види у слави.
Тада је души драго што је гора од свакога. Тајна
Христовог смирења је велика и не може се
објаснити. Од љубави душа жели сваком човеку
више добра него самој себи, и радује се кад види да
је другима боље него њој, а тугује када се други
муче.“ (Преподобни Силуан Атонски)214
„Гледај, дакле, пажљиво да, наведен демон-

ским привидом, не назовеш блаженим онога кога
видиш како у обиљу моћи и богатства живи срећно.
Нека ти одмах смрт изиђе пред очи, како никада не
би пожелео ништа зло или житејско.“ (Свети
Антоније Велики)215
Завист је често везана за осуђивање ближњих,

које се исто тако искорењује:
213
Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац), Шибеник, 2006,
14.
214
215
89
„Ко верује да ће бити Суд неће осуђивати ни
једног човека.“ (Свети Јефрем Сирин)216 „Онај који
верује да ће предстати Суду по изласку из тела, не
може да осуђује ближњега ни за какво дело, будући
да ће сам дати одговор Богу за сва своја дела, као
што је написано.“ (Ава Исаија Отшелник)217
НЕУМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ И ПИЋУ (СТОМА-

КОУГАЂАЊЕ): „Делатно сећање на смрт пресеца
неуздржање у храни.“218 Свети Јован Лествичник
нуди и практичне савете за пресецање ове врсте
неумерености:
„Нека те седење за столом подсећа на језиву

трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И
не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш
воду, па ћеш свакако победити своју природу.“219
„Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно
стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и
тако ћеш једва мало уклонити ову страст (стома-
коугађање – Д. Г). Кад пијеш пиће, немој преста-
јати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти
216
217
218
219
Исто, 7. поука.
90
ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или
ћеш мисао начинити смиренијом.“220
Насупрот неумерености стоји уздржање:

„Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је
помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат
Господа и Бога.“221
„Онај ко је испуњен страхом од смрти гнуша

се сваког јела, пића и украшавања. Он хлеб не једе и
воду не пије ради задовољства, већ ради пружања
телу оног што му је неопходно ради одржавања
живота. Он одбацује сваку својевољност и бива
благоразумни слуга, испуњавајући све што му се
нареди.“ (Свети Симеон Нови Богослов)222
ГНЕВ и злопамћење такође се истребљују

размишљањем о смрти. „Гнев је израз потајне
мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди
зло ономе који нас је расрдио.“ Али, „као што тама
нестаје када засија светлост, тако и мирис смире-
ња потискује сваку горчину и јарост.“ (Свети Јован
Лествичник)223 Чиме се постиже безгневљивост и
кротост – трпељивост?
220
221
222
223
91
„Шта је потребно да бисмо имали мир у
души и телу? Потребно је волети све као самога
себе и сваког тренутка бити спреман на
смрт.“ (Преподобни Силуан Атонски)224
„Кад бисмо пред очима стално држали

награду која нас очекује и оно што ће бити после
смрти, не само да бисмо трпели увреде, него бисмо
и батине и најбесмисленији терет подносили не
само без противљења, већ и веома радо.“ (Старац
Неофит, †1886)225
„Онај ко плаче и помишља на ужасе пре и

после смрти и пре њиховог доласка не може да нема
трпљење и смирење, који представљају два темеља
тиховања.“ (Свети Григорије Синаит, †1360.
године)226
„Чиме се истребљује злопамћење?“ пита

свети Јефрем Сирин. „Држањем у души страха
Божијег и сећања на дан смрти. Сећај се своје
кончине и престани са непријатељством (Сир. 28,
6).“227
224
225
Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски подвижници
деветнаестог века, Манастир Хиландар, 2001, 134.
226
Добротољубље, V, 173-4.
227
92
ОЧАЈАЊЕ У ЛЕЊОСТИ И НЕМАРНОСТ
ПРЕМА СВОМ ВЕЧНОМ СПАСЕЊУ, насупрот
ревности у вери и молитви, спадају у један од
смртних грехова. Свети оци нарочито саветују
сећање на смрт у борби против унинија (ἀκηδία =
чамотиња, клонулост, умор, тромост и мрзовоља
духа, пасивна безвољност душе).228
„Сећање на смрт и Суд јесте мач против

демона унинија.“ (Свети Јефрем Сирин)229
„Када те обузме униније (тј. малодушност)

за време молитве или због разноврсних притисака
непријатеља, сети се смрти и ужасних
мука.“ (Свети Марко Подвижник)230
„Ако хоћеш да поставиш чврст темељ

Божијем делу – учини завет са својим помислима да
нећеш живети дуже од три дана. Имајући увек
такво расположење у свом срцу, храбро ћеш почети
добро дело и никада нећеш пасти у чамоти-
њу.“ „Павши у униније по дејству злог демона, и
мучећи се у келији својој, сети се часа смрти и тога
како ћеш дати одговор преведноме Судији. Тако ћеш
228
Види речник на крају Богдановићевог превода Лествице, стр.
221.
229
230
93
се, благодаћу Божијом, брзо ослободити унини-
ја.“ (Ава Исаија)231
„Помисао на вечни огањ нека те свако вече

прати у сан, и заједно с тобом нека се буди, па
лењост никад неће овладати тобом за време опште
молитве.“ (Свети Јован Лествичник)232
„Усни увече и устај изјутра са сећањем на

вечни огањ, и чамотиња никад неће овладати
тобом за време псалмопојања.“ (Ава Исаија)233
„Уколико поводом сећања на смрт демони

почну да нам подмећу мисао о ништавности људске
природе, која због распадања у себи нема ничег
доброг (с обзиром да они воле да узвраћају онима
који их муче сличним мислима), ми треба да се
сетимо части и славе Царства небеског, не
заборављајући, уосталом, да у мислима држимо
страхоту нелицемерног Суда Божијег. На тај
начин ћемо одбити и малодушну безнадежност, (у
исто време) пружајући чврстину и снагу за
супротстављање нашем срцу, које је склоно
лакомислености.“ (Блажени Дијадох Фотички)234
231
Материк, 169, 194.
232
233
234
94
Наравно, све наведено важи када се сећање
на смрт упражњава правилно, јер: „Није свака жеља
смрти добра.“235
Које су одлике правилног размишљања о

смрти?
„Чуј како да се разликује истинско сећање од

оног које се дешава по ђаволском дејству: Сећање је
истинско уколико се на основу њега стараш да на
делу покажеш побољшање. Њиме се добија опро-
штај грехова. Када, пак, сетивши се страха
Божијег и Суда, долазиш до умиљења, али затим
поново падаш у исте или још теже грехе, нека ти је
на знање да ти је присећање од непријатеља: демни
га у тебе полажу на осуду твоје душе. То су два
јасна пута. Према томе, ако желиш да се бојиш о-
суде, бежи од дела којима се она (заслужује).“ (Ава
Варсануфије и Јован Пророк)236
„Први знак да се човек у дубини душе сећа

смрти, јесте хотимично непристрашће према свему
235
Лествица, 6. поука. Свети Јован Лествичник наставља о
овоме: „Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се
моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе
да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт
из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој
надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих
људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству
Духа Светог чезну за својом смрћу.“ – Исто.
236
Духовно руковођење, одговор 391.
95
што је створено, и свецело одрицање од своје воље.
Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује
смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку
жели.“ (Свети Јован Лествичник)237
ПОСЛЕДИЦЕ
Које су последице уништења греха? Из свега

до сада наведеног, одговор је више него јасан: ако
смо грехом отпали од Бога, уништењем греха Му се
поново приближавамо; ако смо грехом потпали под
власт смрти, уништењем греха прелазимо из смрти у
живот.
Сећање на смрт ставља нас на пут спасења,

пут који, са наше стране, док смо у овом телу, тражи
вођење врлинског живота. Једно од најсигурнијих
средстава за стицање и чување врлина јесте управо
постојано размишљање о смрти: „Свако творење
врлине, и свака врлина одржавају се и чувају
сећањем на Бога и на смрт, и, благодаћу Христовом,
безмолвника брзо уводе у Царство Божије.“ (Ава
Исаија)238
237
238
96
„Делатно сећање на смрт заиста садржи
много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано
уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве
и суза, чува срце, (учи) непристрасности према бла-
ту с обзиром да смо блато, постаје извор оштро-
умља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх
Божији и очишћење срца од страсних помисли –
садрже у себи (поштовање) многих Владичанских
заповести. У њему се подиже тежак непрестани
подвиг, који представља сву бригу многих бораца
Христових.“ (Преподобни Филотеј Синајски)239
Сећање на смрт рађа искрену покајничку

молитву: „Душа која је увек спремна за смрт, више
се не боји, већ приступа смиреној покајничкој
молитви.“ (Преподобни Силуан Атонски)240 Душа
ослобођена страха ослобађа се и ропства: „Онај који
се не плаши смрти стоји на путу ка слободи. Човек
се држи у ропству ако у њему доминира зависност
од земаљског.“ (Архимандрит Софроније)241
Пут спасења, који води од немарности, преко

страха од смрти и сећања на њу, до крајњег
одредишта које је живот вечни, кратко и упечатљиво
појашњава преподобни Исаак Сирин:
239
Добротољубље, III, 314. Упореди и: Православље као
правоживље, 36.
240
241
Исти, Видети Бога као што јесте, 95.
97
„Док је немаран, човек се боји смртног часа,
а када се приближи Богу, боји се доласка Суда. Када
се, пак, свецело преда будућем, љубављу гута и један
и други страх. Због чега? Све док остаје у телесном
познању и животу, човек се ужасава смрти. Ако се,
пак, налази у духовном познању и добром животу,
његов ум је сваког часа заузет сећањем на будући
Суд. Он право стоји у својој природи, креће се у
душевном поретку, занима се својим познањем и
животом и приправан је да се приближи Богу. Када,
међутим, достигне познање истине, пошто позна
тајне Божије и утврди се у нади будућег, у њему
љубављу бива прогутан и онај телесни човек (слично
животињи која се боји клања), и разумни човек
(који се боји Суда Божијег). Тада он постаје син
који стиче украс љубави и који се више не
уразумљује жезлом страха, већ говори: Ја и дом оца
мога ћемо служити Господу (Ис. Нав. 24, 15).“242
Последњи плод сећања на смрт био би, према

светом Јовану Лествичнику, „ненарушива непороч-
ност душе“ и њена отпорност према греху.243 „Као
што неки замишљају бездан бесконачним (већ на
основу самог назива), тако и помисао на смрт чини
да наша чистота и подвиг постану бесмрт-
ни.“ Тако он вели у својој 6. поуци, а као потврду је
242
243
Православље као правоживље, 37.
98
навео последње речи Исихија Хоривског (или:
безмолвника са горе Хорив): „Ниједан човек који је
стекао сећање на смрт, никада неће бити у стању
да згреши.“244
Притом, не смемо заборавити на (једино)

Безгрешнога, јединородног Сина Божијег, који се
драговољно предао на искупитељску жртву за нас
грешне, „смрћу победио смрт“, остављајући нам
живу веру у васкрсење и живот вечни. Сећањем на
смрт сећамо се и Његових мука и страдања,
размишљајући о смрти састрадавамо са Њиме, а све
то да бисмо и ми, једног дана, могли постати
бесмртни.
Видели смо како се сећањем на смрт побеђују

греси и страсне навике. На тај начин и ми, у крајњој
линији, побеђујемо смрт,245 узрастајући у „меру
раста пуноће Христове“.246
244
Лествица, 6. поука. Упореди и : Сирах 7, 36.
245
Јер: „Смрт без грехова није смрт, него прелаз од патње ка
покоју, од таме у неизрециву светлост и живот вечни.“ – Ава
Варсануфије и Јован Пророк, одговор 144.
246
Еф. 4, 13.
99
ЗАКЉУЧАК
„Потребно је размишљати, возљубљена

браћо, и почесто мислити на то да смо се ми
одрекли света и да овде боравимо само привремено,
као гости и странци. А благословићемо дан који ће
сваког од нас привести његовом властитом
пребивалишту, и који ће, узевши нас са земље и
разрешивши нас од светских уза, вратити у Рај и
Царство Небеско. А ко то, налазећи се у туђој
земљи, не би пожелео да се врати у отачаство?“ –
Свети Кипријан Картагински, О смрти247
Ежен Јонеско (1912-1994), француски

драмски писац румунског порекла, рекао је, у једном
свом говору, следеће: „Заборавили смо на основни
проблем нашег битисања, на проблем смрти.
Коначан крај је удаљен из наше мисли, јер пред
собом имамо само непосредне циљеве... Не знамо
шта морамо да чинимо, нити куда треба да пођемо.
Будући да је наша једина жеља да наставимо да
живимо, наш живот је постао такав да се не може
живети.“248 Чињеница да је наведене речи
247
Наведено према: Протојереј Јован Мајендорф, Увод у
светоотачко богословље, књига прва, Врњачка Бања, 2005, 87.
248
Архимандрит Василиос Бакојанис, у: Господ није створио
смрт, 187.
100
изговорио световњак, а не неки од светих отаца, не
умањује њихов значај.
Ми не смемо заборављати смрт. Ова

књижица је и написана с тим превасходним циљем:
сталног подсећања, увек изнова и изнова, на то
колико смо краткотрајни на овом свету, и да од нас
зависи да ли ћемо након смрти имати живот вечни
или ћемо бити послани у „таму најкрајњу“ – „Наша
смрт и живот у нашим су рукама.“249
Овде је неопходно нагласити посебан, рекао

бих чак и јединствен однос који Хришћанство има
према смрти: „Од давних времена и религија и
философија су представљали пре свега покушај да
човека помире са смрћу, тј. да је објасне (говорећи
језиком философије) као phaenomenon bene fundatum
''добро засновану појаву'', тј. као оправдану појаву.
(...) Хришћанство смрт представља као неприја-
теља кога треба савладати. Оно је откривење о
смрти, стога што је пре свега откривење о
животу. А тај живот јесте Христос. У односу на
Њега и на живот који се кроз њега открива и дарује,
смрт и јесте оно чиме је именује наша вера, тј.
последњи непријатељ који ће се укинути.“250
249
Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 227.
250
А. Шмеман, За живот света, 70. Упореди: 1. Кор. 15, 26.
101
Живот Цркве везан је, пре свега, за проблем
смрти:
„У извесном смислу, читав живот Цркве

јесте тајинство смрти, с обзиром да представља
разглашавање Христове смрти и исповедање и
сведочење о Његовом Васкрсењу.“251 Верујем да
једино права и истинита Црква Христова на
задовољавајући начин решава тај проблем: „О
победи над смрћу, о општем васкрсењу и о свеоп-
штем Царству ми знамо и вечно ћемо знати од
Христа, од опита Његовог присуства у нама, од
радости због Његовог доласка нама и од (чињенице)
да нас је примио за Његову трпезу у Његовом
Царству. А све речено се дешава сада и данас: све
нам дарује Црква.“252
Притом, дужност је свакога Хришћанина да

стално „истражује што је угодно Господу“253 и пази
на себе, по „рецепту“ светих отаца: „Изјутра
испитај себе како си провео ноћ, а увече, такође,
како си провео дан. И у подне, када се оптеретиш
помислима, испитај себе.“254
251
А. Шмеман, За живот света, 72.
252
Исто, 73.
253
Упореди: Еф. 5, 10.
254
Ава Варсануфије и Јован Пророк, одговор 288.
102
Свети Игњатије Брјанчанинов (1807-1867)
каже: „Благо слугама оним које господар дошавши
нађе будне (Лк. 12, 37) и трезвоумне, који правилно
гледају на земаљски живот, који се сећају смрти и
припремају се за њу, знајући да им она може доћи у
сваком узрасту и без обзира на здравствено стање.
Пут земаљског туђиновања мора се савршавати уз
највећу пажњу и будност над собом; он се мора
савршавати уз непрестано молитвено призивање
Бога у помоћ.“255
„Чак и ако није сигуран у погледу тога шта

га чека ''са оне стране'', љубав према животу, која
му је усађена у срце, налагаће човеку да води рачуна
да себи не нанесе неправду, да му се не деси да ису-
више касно схвати да је назначен да, по окончању
овога живота, живи новим животом.“ (Фотије
Кондоглу)256
Наведено се односи на све нас док смо на

овом свету, односно пре него што нас сустигне смрт,
јер је „човеку као тајинство општења са Богом
дат управо овај свет и овај живот, а не неки
''загробни свет''.“257 Хришћанин се зато још за овога
255
Свети Игњатије Брјанчанинов, Принос савременом
монаштву, Београд, 2004, 237.
256
257
А. Шмеман, За живот света, 70.
103
живота причешћује васкрслим телом Христовим,
сједињујући се с Христом у светој Евхаристији.258
На крају, преостаје ми да ово дело завршим

онако како сам га и почео – речима светог Јустина
Ћелијског:
„Једном, само једном шаље Бог душу човечи-

ју у тело, на пут кроз иловачу. Сувише озбиљан по-
сао Божији да бих га омаловажио; сувише озбиљна
мисија дата души да је испуни у иловачној чаури
тела. Мисија је њена: да са телом пронађе пут кроз
овај свет ка оном свету. И не може га пронаћи док
не поверује у Господа Христа. Не поверује ли, не
поведе ли тело путем Христовим, на крају је чека
очај, лелек и ужас. Жалосна је душа човекова до
смрти и иза смрти ако је Чудотворни Господ не
изведе на пут Свој богочовечански...“259
Завршено у Нишу,
На светог апостола Андреја Првозваног,
2008. године
258
Алевизопулос, 70-1. Упореди и Јн. 6, 54: „Који једе моје
тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути
у посљедњи дан.“
259
Јустин Поповић, Apologia de via mea, Искон. Теолошке
свеске, бр. 8, 9-11.
104
ДОДАТАК
Свети Игњатије Брјанчанинов,
Позив на сећање и размишљање о смрти:
“Схвативши краткоћу нашег земног живота и

сујетност свих земних добитака и преимућстава,
схвативши ужасну будућност која очекује оне који,
пренебрегавши Искупитеља, принеше себе свецело
на жртву греху и трулежи, - одвратимо мислене очи
наше од нетремичног гледања на варљиву и
опчињујућу лепоту света, која лако заробљава слабо
срце човечије у љубав према себи и у служење себи;
обратимо их страшном, али спасоносном призору -
смрти која нас очекује. Оплачимо себе благовремено,
умијмо, очистимо сузама и исповедањем грехова
својих записаних у књигама кнеза овога света.
Потрудимо се да задобијемо благодат Светога Духа
- тај печат, то знамење изабрања и спасења: оно је
неопходно за несметан ход по ваздушном простран-
ству и стицање права на улазак кроз небеска врата и
небеске обитељи. Неправедно богатство (Лк. 16, 11)
тако је названо у Јеванђељу свако земно имање, што
је последица нашег пада - употребимо, по савету Је-
ванђеља, на задобијање небеских ризница обилним
раздавањем милостиње. Употребимо наш земаљски
105
живот, тај велики дар Божији, сходно одређењу
назначеном од Бога, на познање самих себе, на
назидање свога вечног удела. Немојмо губити време;
искористимо га правилно: други пут оно се неће
дати; губитак је његов ненадокнадив. Изгнаници из
Раја! Не налазимо се ми на земљи ради весеља, ни
ради славе, ни ради игре, него зато, да бисмо вером,
покајањем и крстом убили смрт која је убила нас и
повратили себи изгубљени рај.
Милосрдни Господ нека подари читаоцима

ове књиге и њеном састављачу да се сећају смрти за
време земног живота; да сећањем на њу, умртвља-
вањем себе за све сујетно и животом за вечност
одстране страхоту смрти, када наступи њен час, и
пређу из ње у блажени, вечни, истински живот.
Амин.”260
Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о смрти, Београд, 1994,

260
129.
106
ЛИТЕРАТУРА:
1. Антоније Алевизопулос, Реинкарнација

или васкрсење? Православно поимање зла,
Нови Сад, 2001.
2. Митрополит Амфилохије, Историја
тумачења Старог завјета. Премудрости
Соломонове, превео с јелинског митропо-
лит Амфилохије, Никшић, 2002.
3. Игуман Антоније, Вечне загробне тајне.
Како живе наши умрли, њихова веза са
живима, њихово блаженство и муке,
превео Живан М. Маринковић, Параћин,
2006.
4. Јеромонах Антоније Светогорац, Атонски
подвижници деветнаестог века, Манастир
Хиландар, 2001.
5. Епископ Артемије, Учење о метемпси-
хози и реинкарнацији са хришћанског
гледишта, Земун – Манастир Сопоћани,
2003.
6. Džon Barnet, Rana grčka filozofija, Beograd,
2004.
7. Библија или Свето писмо Старога и
Новога завјета, превео Стари завјет Ђура
Даничић, Нови завјет превео Вук Стеф.
Караџић, у Београду, изд. Библијског
друштва.
107
8. Димитрије Богдановић, Јован Лествичник
у византијској и старој српској књижев-
ности, Београд, 1968.
9. Протојереј др Јован Брија, Речник
православне теологије, Београд, 1999.
10. Свети Игњатије Брјанчанинов, Принос
савременом монаштву, Београд, 2004.
11. Свети Игњатије Брјанчанинов, Слово о
смрти, Београд, 1994.
12. Ава Варсануфије и Јован Пророк,
Духовно руковођење, Манастир Хиландар,
2000.
13. Свети Василије Велики, Беседе, Манастир
14. Свети Василије Велики, Трагом јеван-
ђелског подвига, Манастир Хиландар,
1999.
15. Епископ Калистос Вер, Православни пут,
Манастир Хиландар, 1997.
16. Свети Владика Николај, Вера светих.
Катихизис Источне православне цркве,
Земун – Сопоћани, 2003.
17. Епископ Јеротеј Влахос, Вече у пустињи
Свете Горе. Разговор са пустињаком о
тајни Исусове молитве, Манастир
18. Врлинослов, I том, Манастир Хиландар,
2005.
108
19. Томислав Гаврић, Православна мистика,
Нови Сад, 1994.
20. Гилгамеш. Сумерско – акадски еп о
Гилгамешу, приредио и превео, коментаре
и поговор написао др Марко Вишић,
Београд, 1998.
21. Господ није створио смрт, приредио Јован
Србуљ, Београд, 1998.
22. Robert Grevs, Grčki mitovi, Beograd, 2002.
23. Свети Григорије Богослов Архиепископ
Цариградски, Празничне беседе, превео са
грчког епископ Атанасије, Требиње –
Врњачка Бања, 2001.
24. Добротољубље, I – V, Манастир
Хиландар, (I том 2002, II 2000, III – IV
2003, V 2007. године)
25. Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар,
2000.
26. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске
етике, Београд, 1997.
27. Милош Н. Ђурић, Историја хеленске
књижевности, Београд, 1990.
28. Есхил, Софокле, Еурипид, Грчке
трагедије, превео Милош Н. Ђурић,
29. Владета Јеротић, Духовни разговори,
109
30. Владета Јеротић, Старо и ново у
Хришћанству, Београд, 2000.
31. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у
Христу, први део, Манастир Хиландар,
2002.
32. Свети Јован Лествичник, Лествица,
33. Лав П. Карсавин, Свети оци и учитељи
Цркве, Сомбор, 1997.
34. Књиге Макавејске, у преводу са јелинског
изворника Епископа б. ЗХП Атанасија,
Требиње – Никшић – Врњци, 2002.
35. Књига Премудрости Исуса сина Сирахова,
превео митрополит Амфилохије, Свети-
гора, 2007.
36. Архимандрит Јован Крестјанкин, О
бесмртности душе, Београд, 2005.
37. В. Н. Лоски, еп. Петар (Луиље), Тумачење
Символа вјере, Светигора, 2006.
38. Протојереј Јован Мајендорф, Увод у
светоотачко богословље, књига прва,
Врањачка Бања, 2005.
39. Мирослав Марковић, Студије о религији
антике, Никшић, 2001.
40. Miroslav Marković, Florilegium philoso-
phum Graecum, Beograd, 1951.
41. Материк, Манастир Хиландар, 1997.
110
42. Еп. Мелентије Хилендарац, Духовно
злато којим се небо купује, Београд, 1981.
43. Нови завет, превео др Емилијан Чарнић,
изд. Библијског друштва, Београд.
44. Обитавање безграничног у срцу. Бисери
из „Добротољубља“ и других духовних
списа о непрестаној Исусовој молитви,
сабрала: Ала Селаври, Манастир
45. Свети Петар Дамаскин, Подсетник
пустињског трезвоумља, Манастир
46. Писма валаамског старца, Српска
православна парохија Линц – Аустрија.
47. Јустин Поповић, Apologia de via mea,
Искон. Теолошке свеске, 8.
48. Православље као правоживље, саставио А.
В, Манастир Хиландар, 1998.
49. Преподобни Роман Мелод (Слаткопојац),
Шибеник, 2006.
50. Михаил Ростовцев, Историја старога
света, Нови Сад, 1990.
51. Свето писмо. Нови завјет Господа нашег
Исуса Христа, Свети Архијерејски Синод
СПЦ, Београд, 2002.
52. Архимандрит Софроније, Видети Бога као
што јесте, Манастир Хиландар, 2001.
111
53. Архимандрит Софроније, О молитви.
Збирка чланака, Манастир Хиландар,
2000.
54. Архимандрит Софроније, Старац Силуан,
55. Василије Татакис, Историја византијске
философије, Никшић, 1996.
56. Дионисије Тацис, Поуке грчких стараца,
Цетиње, 2002.
57. Сава Теодоровић, Православна догматика
са апологетским разјашњењима, Београд,
1931 (фототипско издање 2002)
58. Лазар Тобожан, Докази о бесмртности
душе. Филозофска расправа, Панчево,
1937.
59. Хеленска лирика, превод и пропратни
текстови Александар Гаталица, Београд,
2003.
60. Hesiod, Teogonija, Podgorica, 2000.
61. Хомер, Илијада, превео Милош Н. Ђурић,
62. Хомер, Одисеја, превео Милош Н. Ђурић,
63. Григорије Цамблак, Житија и стихире,
64. Александар Шмеман, За живот света,
112
САДРЖАЈ:
Уводне напомене 3
ПРВИ ДЕО - СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА

СМРТ У ХЕЛЕНСКОЈ МИСЛИ
Страх од смрти 7
Утеха мистерија 15
Орфичари и њихова етика 18
Платон и „припрема за смрт“ 23
ДРУГИ ДЕО - СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ
О смрти 31
О васкрсењу 41
Хришћанска димензија страха од смрти 50
О правој смрти 58
ТРЕЋИ ДЕО - СЕЋАЊЕ НА СМРТ
Шта је сећање на смрт? 62
Порекло 73
Пракса 76
113
Последице 96
ЗАКЉУЧАК 100
ДОДАТАК - Свети Игњатије Брјанчанинов, Позив

на сећање и размишљање о смрти 105
Литература 107
114

Дамир Газетић, Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Дамир Газетић, Μνήμη Θανάτου. Трагом сећања на смрт PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Дамир Газетић

„Нема истинског мислиоца који није дошао у

Тешко да сам могао наћи бољи увод од горе

Верујем да не постоји људско биће које, бар

Због тога и ово дело има карактер личног

Наведени став последица је мог дубоког

Шта је, дакле, сећање на смрт? Први пут сам

Почео сам да се питам, каква је то, како сам

Манастир Хиландар, 2002, 31. У истом смислу наводим кратак

СТРАХ ОД СМРТИ И ПРИПРЕМА ЗА

Човек се, по правилу, највише плаши онога

Пролазност овоземаљског живота и неминов-

„Ко ли, пријатељу мој, на небо узиђе?

Само ће Богови и Сунце живјети вјечно,

А човјек, његове су године избројане,

Ма што радио – у вјетар оде!“8

Међутим, смрт пријатеља9 је та која тера

„Након што лутах по свијету,

Има ли доста мира на земљи?

Очито, ја све те године проспах,

Нека се свјетлости Сунца насите очи:

Може ли умрли зраке сунчане гледат'?“10

„Зар нећу и ја као Енкиду умрјет?

Туга унутрину обузе мени,

Бојим се смрти у степу хитам...“11

Трагајући за бесмртношћу, Гилгамеш се

„Прерана смрт не штеди човјека:

Зар ми за вјечност градимо куће?

Зар ми за вјечност стављамо печат?

Зар се за вјечност дијеле браћа?

Зар је за вјечност у људим' завист?

Зар вјечно ријека носи наплавне воде?

Зар свагда ларва постаје лептир?

Погледа што поглед би издрж'о Сунца,

Од давних времена још није било:

Одслик смрти зар нису они?

Зар човјек је владар? Кад смрти се примакне

Ануннаки се скупе велики бози,

Маметум, што усуд ствара, судбину с њима

Смрт и живот одредише они,

Час смрти да знамо не даше они.“12

Истом, блискоисточном духовном наслеђу

„Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун

Као цвијет ниче, и отсијеца се, и бјежи као

поставио си му међу, преко које не може

Тако и у Књизи проповедниковој:

„Кака је корист човјеку од свега труда

Нараштај један одлази а други долази, а

„Јер свачему има вријеме и начин; али многа

што не зна шта ће бити; јер кад ће што

Човјек није властан над духом да би уставио

Али, о Светом писму Старог и Новог завета

„Нема занаго ништа кукавније него је човек

од свих бића што дишу на земљи и гамижу

На крају таквог живота, пак,

„... од једнаке смрти ни бози

никога не могу спасти ни онда када га воле,

чим га мрачна зграби судбина и горко

Страх од смрти и њеног неумитног прибли-

једно лишће ветар по шуми растура, друго

рађа брсната шума кад пролетње осване

Тако и људи: једни израстају, нестају

Судбина оних што нестану са земље није