Поетика средњовековне књижевности

Житије
Житије је источњачка верзија у целокупној средњовековној књижевности
распрострањеног прозног жанра по имену хагиографија. Hagios значи свети,
grafo значи пишем, дакле хагиографија је у најширем смислу животопис.
Никако житије не треба назвати биографијом или историјографијом. То је
због тога што ништа што потпада под та два поља није примарна функција
житија. Житије се може служити и тачним и нетачним биографским или
историјским чињеницама у опису хришћанске врлине свеца.
Прва писана сведочанства о мучењу првих хришћана су корен у развитку
уметничког житија. То су судски списи или мартирији. Мартириј је спис који
почиње да настаје оног тренутка када испитаник потврди да је хришћанин и
одбије да се одрекне истог. На следећем кораку од мартирија ка житију као
главни услов у развоју стоје легализовање хришћанства и настанак
монаштва. Први монаси су побегли из градова, од свега материјалног и
физичког, у пустињу да се моле Богу. Тако настаје нова врста светога –
преподобни. Преподобни могу бити монаси, аскете и просветитељи. Од тог
настанка нове врсте светог даље постоје два центра око којих се развијају
житија. Први је око Глигорија Богослова и његове Надгробне беседе Светом
Василију великом, он негује античку традицију Плутархове похвалне беседе и
одржава византијски култ житија. Други је око Атанасија Александријског и
његовог дела Житије пребодобног Антонија. Он овде самостално ствара
нови канон житијне књижевности који баштини египатску традицију. Ова
два канона житијне књижевности у 6. веку бивају спојена у једну књижевну
врсту – коначну форму уметничког житија.
Житија се могу делити према обиму и тематици. Према обиму се деле на:
1. Кратка, пролошка или синаксарска житија – кратко житије о светоме
које се чита између песама канона на јутрењу.
2. Дуга или пространа житија – обично су се читала за време обеда
манастирске братије.
Према тематици се деле на:
1. Житије мученика
 2. Житије преподобног – аскетско (аскета је испосник који бежи од свега
материјалног како би се предао богу, за њега нема физичког иакушења
али има психичког и душевног у борби са демонима које побеђује) или
владарско (житије карактеристично за српску средњовековну
књижевност)
Проучавалац средњовековне књижевности Хрисант Лопарјов дао је
композициону схему житија као жанра:
1. Наслов – за њега Ђ. Трифуновић каже да код нас има дужи облик,
Житије и жизан светаго... наиме, ова два појма нису синоними већ два
камена темељца која нам стаљају до знања чиме се овај жанр бави.
Житије представља животопис свеца, а жизан његове подвиге.
2. Заглавље – у њему стоје дан и месец спомена на свеца који се
прославља, то је увек дан смрти, никад рођења.
3. Предговор – факултативан део житија.
4. Главни део – дели се на још мање целине:
1. Родитељи, домовина и име светога.
2. Посвећење школовање и однос према браку (Д. Богдановић каже да
су и неке од ових целина факултативне, нпр. родитељи и домовина
неће бити описани ако он није од доброг корена још бољи изданак).
3. Историјски део (својство житија мученика) и аскеза (својство житија
преподобног).
4. Поука на самрти и смрт.
5. Чудеса – могу бити или пре или после смрти.
Као јако велики и обиман жанр, житије може садржати и микрожанрове у
својој целини. Често се могу срести молитве или плач или кратко похвално
слово. Као један од највећих жанрова средњег века, житија су била
прописана различитим законима и правилима. Ипак, писац, иако је знао све
што мора испунити у писању житија он моли свету премудрост за надахнуће.
Тако Доментијан када пише Житије светог Симеона моли Свету Тројицу за
милост.
Поред основне сврхе житија, која се огледа у формирању и уздизању култа
свеца, постоји још једна сврха. Свети из житија је доказ како се може и
живети и умрети часно по Христовим законима и како се може уздизати
хришћанска врлина. То аутоматски постаје нешто што се лако може
подражавати од стране било ког верног и преданог хришћанина. Тако и
појединци постижу врлину по угледу на одличан пример који оставља
светац.
Служба
Служба је сложен жанр који се састоји из великог броја микрожанрова. Она
представља спој разних богослужбених и песничких врста у једну уникатну
целину. Међу сталне песме које припадају већ одређеној схеми службе умећу
се песме посвећене одређеном светитељу или празнику. Основу службе
представља колективни ритуал. Служба има три важна момента који је чине
комплетним религиозним изразом. Наиме њом прво влада моменат служења
Богу, затим моменат остваривања односа између Бога и човека посредством
божабске милости и на крају дидактички или поучни моменат, они заједно
чине службу комплетним изразом религиозности.
Код Срба је присутна од најранијих времена у стваралаштву средњег века.
Најстарију српску службу компоновао је Свети Сава и то је Служба Светом
Симеону.
За почетак, постоје две основне врсте строфа од којих су састављене веће
целине службе. То су стихира и тропар, две кратке песничке врсте. Стихира
се разликује од тропара само по томе што је строго везана за друге текстове,
нпр. за псалме.
Службе се деле на две основне врсте:
1. Вечерња служба – поје се вече уочи празника и може бити мала и
велика. У току ње се поју стихире и тропари посвећени светоме и
читају се паримије (приче из старог и новог завета).
2. Јутрење – централни део сваког јутрења је канон чија је основна тема
спасење. Канон је испеван у једном гласу и састоји се од девет песама
при чему се друга увек прескаче па их се поје осам. Поред канона
Богородици, чије се песме поју на сваком јутрењу, поју се и песме из
два канона посвећена светоме који се прославља. Прво се поје прва
песма Канона Богородици, па прва песма првог канона светоме и онда
прва песма другог канона светоме. Тако се иде све до девете уз наравно
прескакање друге песме. Песме канона се обично састоје из ирмоса
(прва строфа канона) и неколико тропара светоме. Између песама
канона се умећу други жанрови који чине структуру службе потпуном.
После треће песме иде седелан, то је строфа за време чијег појања је у
 манастиру дозвољено седење. После шесте песме редом иду кондак
(мања строфа повезана са следећим микрожанром), па икос (песничка
варијација на тему кондака) и последње је пролошко житије (краће
житије посвећено светоме). После девете и последње песме иде
светилан (њиме се моли за божанско просветљење) и на крају иду
славословије (молитва) и отпуст.

Симбол – метафора
Средњовековна књижевност и уметност биле су прожете тежњом за
сиболичким тумачењем појава у природи, историје, а пре свега Светог писма.
Симболичко проучавање Старог и Новог завета је започело још са
апостолима и наставило да се развија под утицајем касне античке филозофије
у Александрији.
По угледу на симболичко тумачење Светог писма почело је и тумачење
појава из природе као и саме природе. Природа је као књига коју је написао
прст Божији и морају се тумачити њене тајне симболичке појаве. Четири
годичња доба су попут четворице јеванђелиста, дванаест месеци попут
Христових апостола. Видљиви свет се објашњава оним невидљивим , а
невидљиви оним виљивим. Они су симболиком уједињени и тесно везани.
Једна од најзанимљивијих тема за симболичко тумачење су животиње. Са
појавом физиолога се приказују и реалне и измишљење особине животиња па
се тумачењем њиховог скривеног смисла ствара морални систем понашања за
људе. Поред животиња, велику симболику за средњовековног уметника
имају и биље драго камење и бројеви. Бројеви су веома значајни, а
најзаступљенији међу њима је број три, он симболизује свето тројство.
Иако је симболика била заступљена у целокупном хришћанству, ипак постоје
разлике, пре свега између западног и источног хришћанства. Најбољи пример
је симбол за Богородицу. На западу је то ружа док на истоку то никако није
прихваћено. Наиме, иако лепа и мирисна, ружа има трње које симболише
грех. Православље као симбол за Богородицу користи крин, бели цвет без
трња са три латице. Разлике постоје и међу народима једне цркве. То је због
тога што се погледи на свет различитих народа разликују.
Средњовековна симболика помаже и у разумевању стила тадашње
књижевности. Посебно је пажња на општим местима која су веома
карактеристична за житија. Поред основног смисла житија, који се огледа у
стварању култа једног свеца, битан је и смисао житија као нечега што
поставља морални систем за све људе. Хагиограф се одриче свега
индивидуалног и окреће се општим местима због тога што су она лакше
применљива на ширу публику. Он тежи да прикаже вечну истину божанског
користећи симболичке односе што се у данашње време сматра само
књижевним шаблоном.
Најзначајније за једног историчара књижевности је то што писац средњег
века врло често мења метафору симболом. Када читамо неко дело средњег
века често је оно што видимо као метафору у ствари скривени симбол рођен
из потраге за везом између материјалног и духовног света. Симболи се
знатно разликују од других уметничких тропа, као што је метафора, због
њиховог порекла које је од апстрактне богословске мисли. Такође, у
књижевности овог доба је и сама метафора често и симбол. То потиче од оног
симболичког двоструког погледа на свет.
Самим одрицањем од индивидуаалности, сви писци теже општим местима
којих нема довољно па у тежњи да се створе нове уметничке слике од
симбола, писци греше у симболици ствари. Ту се формира први корак ка
ослобађању од утицаја теологије на уметност. Други корак је када у симболу
преовлада његов материјални део па се ствара тзв. средњовековни реализам.
По ослобађању од утицаја теологије симболи губе свој утицај у стилу
средњовековне књижевности.

Стилска симетрија
Стилску симетрију је најлакше објаснити на примеру псалама од којих, у
већини случајева, она и води порекло. То је појава која није уведена у теорију
књижевности јер је временом изгубила своју употребу. Суштина стилске
симетрије је у томе што се о једној истој ствари говори два пута у сличним
синтаксичким формама. То је потпуно нови суд о једној истој теми. Други
члан симетрије говори о истој појави као и први али другим речима и у
другим сликама, мисао варира али јој се суштина не мења. Такође, мисао
првог члана симетрије може бити допуњена у другом члану симетрије.
Самим тим што оба члана говоре о једној те истој ствари, један помаже да се
разуме овај други и обрнуто иако никада не одговарају један другоме у
потпуности.
Стилска симетрија се врло често меша са уметничким паралелизмом и са
стилским понављањем, али има разлике. Од уметничког паралелизма се
разликује по томе што стилска симетрија не упоређује две различите појаве,
већ два пута говори о једној. Од стилског понављања је разликује то што,
иако говори о једној истој појави, то ради на различите начине.
По својој спољашњој форми, стилске симетрије могу бити огледалне и
паралелне. Ни једна стилска симетрија није у потпуности кохерентна, нису
чланови симетрије увек у потпуности одговарајући један другом. То ипак
није битно, јер оно што чини стилску симетрију потпуном је смисаона
непотпуност. Њени чланови поседују разлике, али поседују и сличности што
и јесте једино битно за функционисање стилске симетрије. Увек се гледа шта
је то што један члан симетрије везује за други, а никад оно што је међу њима
различито.

Уметнички простор
Форме уметничког простора у средњовековној књижевности нису тако
разнолике као форме уметничког времена, оне се мењају према жанру.
Доживљај простора се најлакше приказује на примерима из ликовне
уметности зато што средњовековна уметност није знала за савремено
схватање перспективе. На икони или фрески је било толико тачака
посматрања колико је било посматраних предмета. Такође, примарна је била
строга хијерархија сликанога, другоразредни предмети потчињени су
прворазредним на слици. Као нова појава се јавило и скраћивање простора,
средњовековни стваралац скраћује широки опсег света стварајући сопствени
идеални модел.
Што се књижевности тиче, догађаји у делима су, у већини случајева, само
премештања у простору: походи и најезде који обухватају огромне
географске просторе. Смрт се такође замишља као кретање, прелазак из света
у свет, а рођење као долазак на свет. Када се човек замонаши и када оде у
манастир је веома битан вид кретања. То се сматра одласком из света или
коначним прекидањем догађајног тока живота. Велики и дуг живот у
књижевности представља кретање по великом простору.
Код летописа и летописаца постоји други вид прелазака из простора у
простор. Осећај тзв. птичијег лета јесте начин приповедања летописца. Он
често обједињује причу о различитим догађајима на различитим местима у
једно, спајајући тако велики број уметничких простора. Када заврши причу о
једном простору и догађају везаном за њега аутоматски спаја причу о другом.
Када је реч о уметничком простору у слову као жанру књижевности средњег
века, у њему се јунаци крећу великом брзином кроз велики број догађаја на
веома широком простору. Простор се у слову сматра лаким а такав постаје
због динамичности као основне особине слова. Такође, природа у слову није
декор већ има улогу јунака, попут античког хора. Самим тим што природа
поседује људске особине, емоционалност средњовековне књижевности не
излази из аутора. Он само приказује емоцију као нешто што постоји у сваком
простору понаособ па тако и у његовом.