СЛОВЕНСКA И СРПСКA

МИТОЛОГИЈA
 У II миленијуму пре нове ере, створен је првобитни прасловенски систем богова,
чије опште прихватање се види већ у III веку када се прасловенски народ бавио углавном
земљорадњом. Словенски паганизам се, дакле, везује за епоху земљорадње или за доба
првобитног земљорадничког монотеизма. Заједничко за све словенске културе, је то да
се дубљој позадини налази аријска традиција. Од Аријаца воде порекло и народи које
називамо индо-европским, међу којима су и Словени. Један од најзначајнијих верских и
филозофских списа аријског народа је Риг веда. Поезија коју су стварали свештеници, а
која заправо сачињава Риг веду, преношена је искључиво усмено из генерације у
генерацију. Такође, Велесова књига је једно малобројних писаних трагова о словенској
митологији.
У XII веку читав словенски свет је примио хришћанство. Хришћанство је
ненадано прекинуло развој словенских митологија, па тако и српске. Православна црква
није дирала старинске култне обичаје већ их је присвојила и чак дала своју хришћанску
интерпретацију. Веровала је да је готово немогуће уништити веру и култус Перуна,
Световида и Сварога. Било је много лакше оденути та иста божанства у хришћанско рухо,
и дати им друга имена (обично хришћанских светитеља). Крсна слава, Бадњак, Божић,
божићни и славски колач, венци на Ивањ-дан, кољиво уочи слава и остало, све су то
докази испреплетености паганске и хришћанске вере код Словена. Тако су, приликом
пријема хришћанства поједини хришћански светитељи и ликови претворени у заменике
старих паганских божанстава и народ се сада обраћа њима исто онако као што се
обраћао некада својим прастарим Боговима, (Световид, данас Видовдан). Дно или базу
српске религијске пирамиде чинила је лунарна религија и хтонизам, а њен врх, као
крајњи циљ означавао је Јастребачки Пантеон.
Према Велесовој књизи, коју је написао непознати народни песник, Триглав је врховни бог.
У тој књизи се тврди да се бели богови Сварог, Перун и Светивид, и црни бог Велес
клањају Триглаву. Што може бити дискутабилно, јер не постоји сагласност теоретичара
религије да су Словени, као и други индоевропски народи, имали врховног заједничког
Бога. Једни тврде то за Сварога, други за Перуна, трећи за Световида или Сварожића.

Триглав у Волину Светивид у Кракову Дажбог Сварог

IX- век
Словенска светишта су били храмови, односно жртвеници (места у природи где су
приносили жртве Боговима), то су углавном била места крај дрвећа и каменог крста,
врхови брда, извори, раскршћа, прагови, огњишта, источни зид куће, гробље.

Округли камени крст, жртвеник Световиду у Кијеву. Изграђен у VI - VII веку

Стари Словени су у паганско доба жртве приносили Перуну. Код Старих Словена, храст је
био дрво посвећено Перуну, словенском Зевсу, који је пандан Светом Илији Громовнику,
код Руса и Пољака реч “перун” значи гром. Храст симболизује “космичко дрво”, јер спаја 3
света, корен подземни, стабло надземни и крошња небески. Срби и дан данас приносе
храстове бадњаке уочи Божића, које пре сече моле да им опросте.

Перуново светилиште испод Новгорода у шуми Перини

Словенско светиште на Рујану, где је био смештен Световидов храм
Словени су веровали и у женска божанства, нека од најзначајнијих су:

Жива/Живана, Мокоша/Макоша, Суђенице/Рођенице пандан римској богињи Церери, или

грчкој богињи Деметри. Била је богињa плодности, богатства и људског живота.

Лада -Љеља – Пољеља, реч је о божанствима пролећа, растиња и шума.

Девица – Дева, Девица = Девана = Живана - богиња пролећа и плодности.

Баба, у словенским митологијама Баба представља један од најстаријих митолошких

ликова. Баба асоцира смрт, плодност и обред иницијације.

Русалке, врста женских водених демона, који народ замишља као лепе младе жене са
зеленом косом, венцима на глави.

Морена - Морана – Водан, Моран - божанство смрти. Митолошки пар у српској

митологији: Моран или Водан и Морана, као мушко и женско, зимско и хтонично
божанство.
Шема српских и словенских божанстава
Бог Давор, син Триглава, јавља се једино у српској митологији, посебно у фолклору. Давор
је бог жалости и смрти и несреће. Давор онај свој атрибут божанства "смрти" наследио од
мајке, која је смртна жена. Може се реци да је Давор српско божанство.

Бог Давор( у словенској митологији познат као Рујевит)

 Јастребачки пантеон

Јастребачки пантеон као новији српски пантеон се доста разликује од аријског-

прасловенског пантеона. Јер је код обраде митолошких ликова морао проћи пут од
териоморфизма ка антропоморфизму и затим од хтонизма до соларних божанстава.
Антропоморфизам је основа Јастребачког пантеона. У овој религији посебну улогу игра
митско биће змај(углавном позитивно престављен), што је доказ да се и даље могу наћи
остаци териоморфних елемената из најстаријег словенског и српског веровања.

Дакле, садржи три духовне основе: старију митолошку - аријску и прасловенску,

хришћанску и најмлађи слој, оно сто и представља Јастребачки пантеон, тј. религијски
уобличено историјско искуство Срба проистекло из периода динамичког освајања
животног простора у периоду од VI - XIV века. Као резултат тога, добијају се песнички
обликовани, нови српски историјски ликови, који су подигнути на митски ниво. Митолошка
симбиоза девице(књегиње) Милице и Змаја од Јастребца ствара серију "змајевитих"
митских људи, хероја и јунака. Митским језиком казано, из тога односа рођен је Стефан
Лазаревић. Овим чином, по легенди, митски започиње нови српски пантеон који називамо
Јастребачким пантеоном. Дакле деспот Стефан Лазаревић је син змаја. До ових закључака
се долази на основу народних песама.