Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за општу књижевност

Семинарски рад из предмета Ками

Тема: Смрт у роману Куга Албера Камија

Студент: Уна Бероња Ментор: др Снежана Калинић

Број индекса: 2017/1244 Београд, септембар 2021.
Студијска група: 06
Садржај:
1. Апстракт ...................................................................................................................................2
2. Увод ............................................................................................................................................2
3. Слика смрти у роману Куга......................................................................................................3
4. Људска судбина и смрт у роману Куга....................................................................................5
5. Супротстављене слике живота и смрти у роману Куга.........................................................7
6. Проналажење слободе и смисла на путовању од рођења до смрти......................................9
7. Закључак...................................................................................................................................12
8. Литература................................................................................................................................13

1
АПСТРАКТ

У овом раду покушаћу да покажем на који начин Албер Ками доживљава и приказује смрт
у свом роману Куга. Као и већина писаца, Ками је у својим делима покушао да прикаже
своју визију света, живота и смрти. Тема смрти је једна од тема која се појављује у свим
његовим делима и то намеће питање одакле и зашто та тема.
Потрудићу се да откријем изворе и мотиве који су писца навели да се бави овом темом као
и да покажем како су размишљања о људској судбини довела до стварања романа који
приказује смрт, не само као физичку, већ и као метафизичку појаву.
Бавећи се, дакле, овом темом, покушаћу да објасним на који начин Ками супротставља
слику живота слици смрти и какво решење налази када је у питању проналажење слободе
и смисла на путовању од рођења до смрти.

УВОД

Роман Куга Албера Камија објављен је 1947. године, дакле, две године након завршетка
другог светског рата. Прича о изненадној појави епидемије куге у Алжиру, тачније, у
граду Орану и борби са овом пошасти може се тумачити на више начина.
Један од начина би могао бити посматрање ове приче као реалне, могуће, имајући у виду
бројне епидемије које су се јављале током људске историје.Други би начин могао бити
тумачење куге као алегорије Другог светског рата и окупације Француске.Још један начин
могао би бити разумевање куге као метафоре људске судбине.
Дакле, роман Куга посматраћемо као дело које осликава свет у другом светском рату, свет
уопште, али и људску судбину. Свакако, тема романа Куга превазилази време и место које
је у њему назначено. Куга о којој пише Ками може се односити на било коју заразу, као и
на било коју тоталитарну идеологију. Његова Куга је слика моралног пада човека, симбол
зла и несреће, рата, логора, геноцида и смрти.
Цитат Данијела Дефоа на самом почетку романа управо потврђује пишчеву намеру да
читаоца усмери на могућност бројних тумачења света који приказаје.

Исто је тако разумом оправдано приказати једну врсту тамновања другом,

као што је оправдано приказати ма коју ствар, која заиста постоји, неком
другом која не постоји.
2
Слика смрти у роману Куга

Смрт је свеприсутна у роману Куга, као и у другим Камијевим романима, као што су
Странац или Пад. Ками описује појављивљње, трајање и нестајање фиктивне епидемије
куге у Орану, у априлу 1940. године. Епидемија мења животе становника Орана током
десет месеци, а онда нестаје нагло, као и када се појавила.
Куга односи животе, смрт је стално присутна и на улици и у болници и у породицама.
Смрт домара Мишела први је сусрет са смрћу, после појаве великог броја угинулих пацова
по целом граду. Детаљан опис симптома и општег стања болесника прва је слика
појављивња смрти и најава ужаса који ће се догодити.

Зеленкаст, усне као од воска, капци као од олова, дах испрекидан и кратак,
разапет отеклим жлездама, уроњен у свој лежај, као да га хоће за собом
затворити и као да га нешто, дошавши из дубине земље, зове и дозива без
престанка- домар се гушио под невидљивом мором. (Ками, 2018, стр.26)
За неколико дана појављује се још двадесетак сличних случајева који су сви били смртни.
Оно што Ками закључује о смрти, једна је од великих истина, у које смо и сами имали
прилике да се уверимо.

Свет је доживео толико куга колико и ратова, а ипак куга и ратови затекну
људе увек неспремне. (Ками, 2018, стр.38)
Сусрет са смрћу доводи неминовно до постављања многих питања и тражења одговора,
али и до супротстављања физичке смрти метафизичкој, у покушају прихватања и
суочавања са истом. Овде треба споменути Оца Пенлуа и његову проповед крајем првог
месеца куге:

Ако је данас куга бацила око на вас, онда то значи да је куцнуо час када се
треба замислити. Праведници тога не треба да се плаше, али грешници
имају разлога да дрхте. У великој житници света наоштрени срп Божји ће
млатити људско жито, док плева не буде одвојена од зрна. Биће више плеве
него зрна, више званих него одабраних, а ту несрећу Бог није хтео... Нас који
смо просвећенији Бог учи да бисмо ценили ону дивну светлост која је на дну
сваке патње. Та светлост обасјава сутонске стазе које воде искупљењу. У
њој се огледа божанска воља која - јасно и сигурно - претвара зло у добро.
И данас поново она нас води кроз смртне крикове и тескобе, води нас према
оној тишини која је битна, према начелу читавог живота. (Ками, 2018,
стр.88, 91)
 3
Страх од смрти је усађен у сваком човеку, посебно у ситуацијама попут ове у роману. У
сусрету са физичком смрћу која је све присутнија, човек прибегава свести о метафизичкој
смрти. Ту се губи веза са садашњим тренутком, временом које прети и човеков дух постаје
одвојен од слике смрти. Страх нестаје, а човек постаје ослобођен мисли које припадају
смрти.

Наши суграђани су се довели у ред, прилагодили се, како се оно каже, јер није
било друге. Задржали су, наравно, паћеничко држање несрећника, али више
нису осећали жалост несреће и патње. Доктор Рију је сматрао уосталом да
је баш то несрећа и да је навикнути се на очај горе од самог очаја... Без
памћења и без наде они су се смештали у садашњости. Све им је у ствари
постајало садашњост. (Ками, 2018, стр.161, 162)
Осећај беспомоћности пред смрћу претвара се код Камија у доживљај смрти која спашава
и води на место где она не постоји. Када се искључи елеменат времена, могло би се
говорити о бесмртности. Покушај бекства од смрти постаје апсурд код Камија. Живот
постаје стално призивање смрти. Пошто не постоји искуствено сазнање о смрти, Ками
сматра да њу може спознати дух и да нас не плаши смрт, већ време које води ка смрти.
Камијев однос према смрти понекад је презир, а понекад тешкоћа са којом се треба
изборити. Тару у свом обраћању доктору Ријуу то овако објашњава:

Знам сасвим сигурно да сваки носи у себи кугу, јер нико на свету, ама баш
нико, није поштеђен од куге... Да, Рију, напорно је боловати од куге. Зато су
сви тако уморни, јер су дан-данас сви одреда заражени. Но, зато и неки
појединци који желе да се отресу куге доживљавају крајњу премореност од
које их може ослободити само смрт. (Ками, 2018, стр.223)
Камијева идеја о смрти можда је најбоље сажета је у његовој мисли, у аутобиографском
делу „ Carnets“:

« Vivre et mourir devant un miroir » […] On ne remarque pas assez « et mourir

». Vivre, ils en sont tous là. Mais se rendre maître de sa mort, voilà le difficile.
(Camus, Carnets II 1964 : 17)
 4

Људска судбина и смрт у роману Куга

Људска судбина је оно што је заједничко свима, а стварност у којој живимо само је оквир
у коме смо сви исти пред смрћу. По Камијевом мишљењу, физичка смрт ствара апсурд, а
апсурд затим ствара револт. Иако свестан своје људске судбине, човек се не мири лако са
идејом да није вечан, да припада времену на чијем почетку је рођење, а на крају смрт.
Време између рођења и смрти је време које човека стално подсећа да ће доћи тренутак
када га више неће бити. То суочавање са смртношћу велика је тема Камијеве Куге.

Упркос тим свакидашњим призорима наши су суграђани тешко схватали

шта их је задесило. Било је ту заједничких осећања, као што је одвојеност
или страх, но људи су и даље гурали у први план своје личне бриге и послове.
Нико се није заиста помирио с болешћу. Већином су је осећали као нешто
што брка њихове навике и крњи њихове интересе. То их је нервирало или
љутило, али то нису осећања која можеш супротставити куги.(Ками, 2018,
стр.74)
И сам Ками, погођен болешћу у својој младости, суочава се веома рано са неминовношћу
људске судбине и смрћу која је њен неодвојиви део. Његов роман Куга говори дакле и о
његовој личној, али и о универзалној потреби човека да размишља, разуме и прихвати ове
неминовности. Заправо, Ками прихвата смрт, могућност њеног појављивљања у сваком
тренутку, њено присуство. Она се може појавити у много облика: туберкулоза,
самоубиство, насиље, бомбашки напад, смртна казна. Њене појаве Ками представља у
својим делима Мит о Сизифу, Неспоразум, Праведници, Странац. Онај који Ками бира у
овом роману је куга. У сваком случају, без обзира на појавне облике, смрт је људска
судбина. Смрт даје смисао животу, као што га даје љубави, коју претвара у судбину.
Најзад, Ками нас доводи до суштинског питања, а то је: како би изгледао свет без смрти,
онај у коме се све понавља и који се никада не завршава?
Португалски нобеловац, Жозе Сарамаго, у свом роману Смрт и њени хирови, много
година касније, представља неименовану земљу у којој на мистериозан начин смрт
престаје да посећује њене становнике.
Ками , као и свако људско биће, зна да је смрт сила која измиче људској контроли.. То је
сила са којом се сусреће доктор Рију на улицма, у болницама, у кућама својих пацијената.
Ипак, Ками сматра да не треба одустати од живота, без обзира на страх и свеприсутност
смрти, јер би то било узалудно, имајући у виду да је смрт свакако неизбежна.

Дакако, постојала је могућност да човек зажмури, да се потруди да не би

ништа видео. Да порекне очигледност. Али очигледност има у себи ужасну
снагу која на крају увек побеђује. Како да, на пример, порекнемо сахране кад
они које волите треба да се сахране? (Ками, 2018, стр.154)
5
Смрт је толико присутна у свакодневном животу, да је везана за многе ствари о којима
мислимо, разговарамо или којима се бавимо. Када разговарамо о времену које пролази, ми
размишљамо о смрти. Када говоримо о нади или болу, ми на неки начин подразумевамо
присуство смрти. Она је неизбежни чинилас сваког вида људске судбине. Свакако и пре
свега, када је у питању болест.
Камијева Куга је роман чија је ово једна од главних тема. Становници Орана представљају
човечанство, град Оран би могао бити било који град, куга би могла бити било које зло са
којим се човечанство бори, а људска судбина остаје извесна, непроменљива. Куга је и
метафора људске судбине, али и претња која људе нагони на револт, на борбу и најзад,
победу над злом.

Може се рећи да је од тог тренутка куга била ствар свих нас. Досад је,
упркос чуђењу и немиру што су га изазвали ови необићни догађаји, сваки од
наших суграђана ишао за својим послом, како је знао и умео. А тако ће
наравно бити и убудуће. Но, чим су градска врата била затворена, људи
приметише да су сви одреда па и сам приповедач, бачени у исти кош и да се
ваља сналазити. (Ками, 2018, стр.65)
Куга је, дакле, метафизичка и морална, али и историјска и политичка метафора. Прва
представља борбу против зла које свако носи у себи и зла у било којем виду, друга борбу
против нацизма и зла које је донео. Најзад, куга је и сваки рат који су људи водили, воде
или ће водити. Супротстављање злу, његово уништење и тријумф над њим један је од
суштинских задатака људског рода и његова судбина.
Камијева филозофија подразумева човека који мора да превазиђе апсурд своје судбине
супротстављањем које му омогућава да се приближи другим људима у ономе што им је
заједничко, а то су љубав, патња и изгнанство.
Никола Милошевић у свом делу Антрополошки есеји овако тумачи супротстављање
апсурду, револт и прихватање судбине:

Стога Ками и каже да је појам апсурда не само свест о смрти него и

одбијање смрти. Па ако у погледу интензитета свести не доноси нешто
специфично ново, револт,“проширује“ свест на читаво наше искуство.
Његова непомирљивост омогућава стално суочавање човекове тежње са
оним што јој се опире. Према томе, револт је не само нужна консеквенца
апсурда него је – уколико се тако може рећи – и инструмент за његово
стално одржавање. У извесном смислу могло би се тврдити да је револт
апсурд који је доследан.
(Милошевић Никола, Антрополошки есеји, Београд, 1990, стр.29,30)

6
Супротстављене слике живота и смрти у роману Куга
Роман почиње описом града Орана као и његових становника, дакле, сликом живота.
Сазнајемо да је Оран град сам по себи ружан...без голубова, без дрвећа и без вртова
(Ками, 2018, стр.9), али и да суграђани много раде, али само зато да би се
обогатили...Имају наравно смисао и за ситне радости, воле жене, биоскоп и купање на
мору. (Ками, 2018, стр.9, 10).
Убрзо се појављују слике умирања пацова, а затим и људи.

Очишћен у зору од угинулих животиња, град би се њима поново напунио за

један дан. (Ками, 2018, стр.19)
Може се рећи да је смрт домара обележила крај периода који је био
испуњен нејасним и чудним знаковима, као и почетак једног другог,
сразмерно тежег, кад се збуњеност првог периода претварала помало у
панику. (Ками, 2018, стр.26)
Смрт изазвана кугом у великој мери мења слику живота становника Орана. За разлику од
почетне слике у којој наслућујемо извесну монотонију, наредни описи уводе смрт која се
појављује на сваком месту, изненадно, претеће и застрашујуће. Ипак, она у први мах не
утиче много на становнике града. Људска потреба за обављањем свакодневних послова, за
слободом, јача је од тескобе која их притиска. Живот се наставља, а куга и смрт су ружан
сан који ће, пре или касније, проћи.

Мислили су да је њима још увек све могуће, што би претпостављало да су

катастрофе о којима је реч немогуће. Бавили су се даље својим пословима,
спремали се на пут и стварали закључке, имајући свој суд о овоме или ономе.
Како да мисле на кугу, која укида будућност, мењање места и дискусије?
Веровали су да су слободни, а нико неће бити слободан док буде
елементарних непогода. (Ками, 2018, стр.38,39).
Када постане очигледно да зараза поприма огромне размере и да борба између живота и
смрти постаје неизвесна, а борба лекара скоро немогућа, црквене властиодлучују да
започну борбу против куге властитим средствима. Отац Пенлу обраћа се народу и
започиње своју проповед речима:

Први пут кад се та пошаст јавила у историји, јавила се зато да би погодила

непријатеље Божје. Фараон се противио вечним циљевима, а куга га је
присилила да поклекне. Од почетка историје Божја педепса обара охоле и
слепе, силећи их да поклекну пред Њим. Размислите о томе и клекните.
(Ками, 2018, стр.88).
7
Смрт коју доноси куга тумачи се као пошаст коју је Бог послао да би казнио људе због
њихових грехова. Ипак, проповед доноси наду за спас и отац Пенлу својим суграђанима
даје поуке којима велича веру у Бога, у живот и нуди могуће одговоре.

Хоћу вас навести на истину; хоћу вас научити да се радујете упркос свему
што сам казао... Данас је истина заповест...Сама та покора која вас
рањава, мучи и убија, придиже вас и указује вам пут. (Ками, 2018, стр.91).
Доктор Рију, међутим, сматра да је боље не веровати у Бога, да се треба борити свим
силама за животе људи и не гледати у небо на којем Бог ћути. Жеља за животом ће ипак
трансформисати људе. Тако ће агонија једног детета пољуљати веру оца Пенлуа, а
доктора одредити у схватању да солидарност није урођена људима, али да они морају
сами да је створе. Борба против смрти најбољи је пут ка њеном стварању. Живот и смрт
две су супротстављене стране, али повезане нераскидивим нитима. Када човек то схвати,
може да живи испуњеним и смисленим животом. Ками одаје почаст човековој победи над
злом, али не жели да порекне да време зла подстиче стварање и онога што је најбоље у
човеку. Смрт је однела многе животе, али и много више добрих него лоших ствари у
људима.

Није хтео да буде један од оних који ћуте, него да покуша да посведочи у
прилог кужних болесника, па тако остави бар неки спомен о неправди и
насиљу које им је учињено; да напросто каже шта се може научити у доба
зла, то јест да у човеку има више ствари које заслужују дивљење, него оних
које заслужују презир. (Ками, 2018, стр.269, 270).
Ками, дакле, тежи томе да живот и смрт посматра без религиозних предрасуда, сматрајући
да човек треба да постане свестан смрти истовремено је одбијајући. Јунаци Куге имају
висока морална стремљења. Таруа интересује како се постаје светац.
(Милошевић Никола, 1990, стр.48)
Доктор Рије зна да свака морална акција доводи до релативних резултата и
ако га то боли, то је зато што би ипак хтео резултат који је апсолутан.
(Милошевић Никола, 1990, стр.50)
Куга се завршава победом живота. Ма колико да је она прекривена сенком смрти, победа
је очигледна. Не и коначна. На улицама се чује вика и смех, људи славе и братиме се.
Ослобођење доноси и једнакост, бар на неко време, а неизвесност и зло остају скривени,
али присутни као претња њудском роду у свим временима.
Јер он је знао шта није знала ова радосна гомила, а може се сазнати из
књига: да бацил куге не умире никад; да се може десетинама година
притајити ... и да ће можда доћи дан кад ће на несрећу и поуку људи, куга
пробудити своје пацове и послати их да угину у неком срећном граду. (Ками,
2018, стр.270).
8
Проналажење слободе и смисла на путовању од рођења до смрти
Камијево трагање за границама људске егзистенције доводи до питања слободе и смисла
постојања. Кроз судбине главних јунака добићемо одговоре на ова питања. У роману
пратимо судбину доктора Ријеа, бившег револуционара Жана Таруа, новинара Рамбера,
градског службеника Грана, хохштаплера Котара и свештеника Панлуа. Ками прати
ликове током романа, њихове разговоре, понашање, унутрашње борбе и коначно
приказује ширу слику важних питања слободе и смисла живота на путовању од рођења до
смрти.
Слобода је једна од суштински важних човекових потреба. Камијеви јунаци, очито, имају
веома изражену потребу за слободом, али могу да је доживе само као личну слободу духа
и делања. До сусрета са апсурдом, имали су илузију да су слободни, али да су
истовремено робови својих навика и предрасуда који би њиховим животима дали само
привид смисла и вредности. Откривање апсурда омогућава им другачије гледиште. Човек
је суштински слободан од оног тренутка када са луцидношћу прихвати своју судбину без
наде и будућности.

Филозоф апсурда издваја апсурдну страну стварности, потом је

апсолутизује, затим је суочава са својом хипертрофираном носталгијом и
онда такво супочавање производи у чин апсолутне истине о човеку и свету.
(Милошевић Никола, 1990, стр.32)
Зло које се појављује као реалност становника Орана, односно ликова романа, налази се
изван човека, а борба и отпор против зла постају смисао који је произашао управо из тог
зла. Смисао је у борби, у неодустајању, а човек је сличан Сизифу који увек изнова гура
камен узбрдо.
Жудња за слободом и проналажење смисла живота огледа се, пре свега у лику доктора
Ријеа. Он је борац, Сизиф који не одустаје, онај који од почетка до краја храбро наступа и
кроз своју и патњу болесних и несрећних одбија да се препусти.

Да – рече он – мислите да човек мора бити охол да тако мисли. Но, ја сам
охол колико ми треба, ни више ни мање, верујте ми! Не знам шта ме чека,
ни шта ће доћи након свега тога. Засада, ето,болесници које треба
излечити. Они ће зтим рзмишљати, а размислићу и ја. Но, прво је и
најхитније – да оздраве. Ја их браним колико могу, то је све. (Ками, 2018,
стр.114).
Иако схвата да је живот пролазан и краткотрајан, он зна да се живот увек обнавља и траје.
Брине о људима без обзира на ситуацију која је веома озбиљна и непредвидива. Смисао
проналази у посвећености свом позиву, а за добробит друштва.

Међутим, кад човек види беду и бол које доносе, мора да буде лудак, слепац
или кукавица да би се помирио с кугом. (Ками, 2018, стр.113).
9
Тару, коме је Ками позајмио многе своје идеје, чак своја лична искуства, једина је личност
у роману чију прошлост имамо прилике да добро упознамо. Као син државног адвоката,
живео је у уверењу своје невиности све до дана када је отишао да присуствује суђењу на
којем је његов отац доказивао кривицу оптуженог и тражио смртни казну. Тада Тару
напушта породичну кућу и почиње да се бори за стварање праведнијрг друштва. Међутим,
када је у Мађарској видео једну егзекуцију и схватио да смо сви „заражени“ много пре
него што се појавила куга у Орану, Тару одбија све што изазива смрт или је одобрава.

Одавно се стидим, страховито се стидим што сам и ја био некад убица,

макар издалека, макар у најбољој намери. Како је пролазило време,
примећивао сам да и они који су бољи од других, не могу одустати од
убијања, било да убијају сами или да пуштају да се убија, јер таква је логика
у којој живе, јер на том свету не можеш да се помериш, а да не угрозиш
нечији живот. Да, стидим се још увек; сазнао сам да смо сви одреда кужни,
и тако сам изгубио мир. Ја знам само шта треба учинити да не будеш
кужан и да нам само то може прибавити мир или – у недостатку мира –
добру смрт. (Ками, 2018, стр.223).

Проналази смисао у том одбијању и разумевању и прихватању људи. Разумевање га не

спречава да се бори и да не призна пораз пре него што је све покушао. Нажалост, и он
умире. Ками потврђује да куга ( било да је у питању болест, рат или неко друго зло) не
бира своје жртве, да често односи оне који су то најмање заслужили и да , чак и када
прође, за собом оставља бол и патњу којима нема лека.

Доктор није знао да ли је Тару на крају нашао изгубљени мир , но – бар у том
тренутку – он је тврдо веровао да за њега самог нема више мира као што
нема примирја за мајку којој су убили сина или за човека који је покопао
пријатеља . (Ками, 2018, стр.254).

Рамбер, новинар, али и борац у Шпанском рату, највећи заговорник права на слободу,
срећу и љубав, један је од ликова који доживљавају трансформацију и проналазе смисао у
хуманости. Иако све време одбија да остане у Орану где је дошао да напише репортажу и
по сваку цену жели да оде у Француску код жене коју воли, први пут када чује да је и
доктор раздвојен од своје жене, он жели да учествује у борби против заразе. Када добија
прилику да успе у својој намери да напусти Оран, он одустаје, сматрајући да је срамота да
само он буде срећан.

Увек сам држао да сам странац у овом граду и да немам с вама никаква
посла. Но сада, пошто сам видео оно што сам видео, знам да нисам
странац, хтео ја то или не. Та се историја тиче свих нас. (Ками, 2018,
стр.183,184)

10

Свештеник Пенлу, језуита, ватрени борац хришћанства које не признаје слободарски дух
новог времена, симболизује став да је вера једини начин да се победи зло.

Ту се, браћо моја, огледа на делу Божје милосрђе, које ставља у сваку ствар
и добро и зло, срџбу и помоловање, кугу и спас. Сама та покора која вас
рањава, мучи и убија, придиже вас и указује вам пут. (Ками, 2018, стр.91)

Смрт недужног детета натераће га да преиспита своје идеје и његова друга проповед
показаће да он више не покушава да објасни зло, већ решење проналази у томе да треба
веровати у све или не веровати ни у шта и прихватити све последице таквог чина вере.

Браћо, куцнуо је час. Треба све веровати или све порећи. А ко би се међу вама
усудио да све порекне? (Ками, 2018, стр.197)

И он ће се разболети од куге и пошто одбије да се лечи, умреће. Његова смрт показује да

смисао није у прихватању на коленима онда када се треба борити храбро и на ногама.

Жозеф Гранд, општински чиновник, који није успео ни у каријери ни у емотивном

животу, који тешко проналази речи за оно што жели да каже, али и човек који жели да учи
латински да би боље разумео речи и да напише роман због који би му донео почасти. Он
се не стиди својих добрих особина и током епидемије је један од ретких који успевају да
сачувају извесну равнотежу у свакодневном животу. Он, чак, међу првима, успева да
преболи кугу и кроз чији лик сазнајемо да добра воља и намера бивају награђене, а смисао
живота пронађен чак и у самој жељи за знањем и стварањем.

У неком смислу његова биографија је заиста била егземпларна. Припадао је

међу оне људе који су ретки у нашем граду, као што су ретки и другде, међу
људе који се не стиде својих добрих особина. (Ками, 2018, стр.46)
Котар, насупрот Гранду, један је од оних који припадају другој страни, супротној добру.
На почетку романа не сазнајемо зашто га тражи полиција зашто покушава да се обеси.
Оно што знамо је да он налази смисао управо у томе што влада куга и што захваљујући
њој, правда га не стиже и он добија прилику да профитира од пошасти. Он и сам каже да
се осећа боље откад се куга појавила. Када зараза престаје, за Котара долази време казне.
Ками нема много милости према њему, јер његова несрећа је заслужена.

Котар је међутим пао. Још се видело како агент снажно замахује ногом и
удара цуњаву масу што је лежала на поду. (Ками, 2018, стр.267)

11

Закључак

Роман Куга не говори, дакле, само о болести, већ и о зарази људске душе, о томе колико се
и како брзо она шири, уништава и оставља неизбрисиве трагове. Ками говори и о нацизму
и о епидемијама и о злу које се појављује у најразличитијим облицима. Ово је прича о
људском паду, побуни, али и победи над моралном пропашћу. Саосећање, људскост и
доброта односе победу, нажалост, уз велике жртве и страдања. Више него актуелан, данас
нас Куга суочава са заразом савременог времена. Не можемо, а да не приметимо сличност
са заразом која тренутно влада светом, не само у облику вируса, већ и моралног пада
вредности.

Реченица „ Објавите кугу, затворите град!“ је упозорење човечанству да се зараза

појављује веома брзо и неприметно и да је увек дочекујемо изненеђени и са закашњењем.
Тада је она већ узела маха, а онда је једино што преостаје борба свим средствима и , пре
свега, људска солидарност и хуманост.

Завршила бих Камијевим цитатом из писма Ролану Барту, поводом његове критике
романа Куга. Солидарност и борба тријумфују над заразом и смрћу, физичком или
метафизичком.

Comparée à L’Etranger, La Peste marque, sans discussion possible, le passage

d’une attitude de révolte solitaire à la reconnaissance d’une communauté dont il
faut partager les luttes. S’il y a évolution de L’Etranger à La Peste, elle s’est faite
dans le sens de la solidarité et de la participation.
 12
Литература:
1. Kами, А, Kуга, Kонтраст, Београд, 2018.
2. Милошевић, Н, Антрополошки есеји, КУИЗ, „Белетра“, Београд, 1990.
3. Lagarde.A. Michard L, XX e SIÈCLE, LES GRANDS AUTEURS FRANÇAIS, Bordas,
Paris,1988
4. Castex. P.- G, Surer.P, Becker.G, Histoire de la littérature française, Hachette, 1974
5. Manga.Ch, Les sources du thème de la mort dans l’écriture d’Albert Camus, Université de
Bergen, 2017
6. Lavoie.R, Lа mort dans l’oeuvre romanesque d’Albert Camus, La faculté des arts de
l’Université de Sherbrooke, Sherbrooke, 1971
7. Camus Lettre à Roland Barthes | philofrançais.fr (philofrancais.fr)
13