Албер Ками

Албер Ками био је француски писац, филозоф и новинар. Рођен је 7. новембра

1913. у породици сиромашног земљорадника у Алжиру. Отац је, убрзо по дечаковом
рођењу, погинуо у чувеној бици на Марни у Првом светском рату. Камијево школовање и
касније студије на Филозофском факултету у Алжиру протекли су у свакодневној борби за
опстанак. Као студент је морао сам да зарађује за хлеб. Био је заинтересован за позоришну
уметност, а једно време радио је и са властитом позоришном трупом. До седамнаесте
године, када му је дијагностификована туберкулоза, активно се бавио фудбалом играјући
на позицији голмана. Спорт и науку заволео је под утацајем наставника у основној школи.
Захвалност му је одао и током инаугуарационог говора при додели Нобелове награде за
књижевност 1957. године.
Успешна публицистичка активност, међутим, постепено га одводи књижевном
стварању. Као есејист, критичар и уредник листа „Борба“, који је 1940. покренуо у Паризу,
Ками постаје истакнута личност у француском покрету отпора против нацизма.
Камијев први значајан допринос филозофији је његова теорија апсурда1 која говори
да људи теже ка јасноћи и смислу у свету који не нуди ниједно од то двоје, а обрадио ју је
у свом есеју Мит о Сизифу, као и у другим делима као што су Странац и Куга.
Албер Ками познат је по свом карактеристичном стилу писања и тематикама својих
дела. Читав његов опус темељи се на идеји апсурда људске егзистенције. Модерног
човека назива блудним и циничним монструмом, а као супротност свету данашњице
евоцира античку Грчку, која је „у свему знала наћи праву меру”. Иако је његово име често
довођено у везу са егзистенцијализмом2, Ками је одбијао ту повезаност. С друге стране,

1
Теорија апсурда или апсурдизам односи се на човекову тежњу ка јасноћи и смислу у свету који је бесмислен,
хаотичан и ирационалан, услед чега настаје апсурд. Појединачно, ни човек ни свет не изазивају апсурд, већ он проистиче
из њихове узајамне присутности.
2 Филозофски правац који се бави проблемом људске егзистенције, односно њеним пољуљаним темељима будући да се

јавља након Првог светског рата. Основна теза егзистенцијализма јесте: Егзистенција претходни есенцији
(бит, суштина или есенција је основно својство неког бића или појаве којим се могу објаснити разна посебна и сложена
Ками у свом есеју Побуњени човек пише да се током целог свог живота борио против
филозофије нихилизма3. Његова религиозност такође је била честом темом, а сам је у
једној од својих књига написао: „Не верујем у бога и нисам атеиста“.
Ками је преферирао да се на њега гледа као на човека и као на мислиоца, а не као
на припадника неке школе мисли или неке идеологије. Људи су му били дражи од идеја. У
једном интервјуу из 1945, Ками је одбио било какву повезаност са иједном идеологијом:
„Не, нисам егзистенцијалиста. Сартр и ја се увек чудимо кад видимо наша имена
повезана...“
У својим делима — било да су романи, драме или есеји, Албер Ками се бави човеком и
људском егзистенцијом, трага за смислом човековог трајања и упркос радостима које
живот пружа, он у њему открива апсурд, што га чини бесмисленим, одакле и човеково
трајно незадовољство у овоме свету и стални сукоб појединца и света, и осећај човека да
је странац у овоме свету. На тему те филозофије настаће његов роман Странац, који и
јесте слика о апсурнодсти трајања, који ће своје објашњење добити у есеју Мит о Сизифу.

Погинуо је 4. јануара 1960. у саобраћајној несрећи. Возач је био његов блиски пријатељ и
издавач Мишел Галимар.

појавна збивања. Бит је оно по чему нешто јесте баш то што јесте; природа ствари, односно, оно без чега она не би могла
бити оно што јесте. Ствар не може изгубити своју есенцију а да притом не престане њена егзистенција.)
3
Нихилизам је филозофско је уверење да ништа у реалности не постоји (метафизички нихилизам) или да се ништа не
може поуздано спознати (спознајнотеоријски нихилизам или агностицизам). У етици се нихилизам јавља као тврдња да
нема објективног критеријума морала (етички нихилизам).