“DERVIŠ I SMRT” I “TVRĐAVA”- PARALELA

Roman “Derviš i smrt” kao i roman “Tvrđava” završava se, ako tako možemo reći,
početkom.
U romanu “Derviš i smrt” novi početak se vezuje za lik seoskog dečaka, koji
odlazi u dervišku tekiju. Takav početak životno se motiviše dervišovom smrću. Po
svojoj književnoj funkciji, predstavlja klasičan obrazac literarnog naravoučenija da
je istina o životu samo jedna, jedinstvena i porazna. Da li je ta istina našla svoj
jezički oblik u onoj melanholičnoj poruci, koja se nalazi i na početku i na kraju
romana, a koja je nastala asocijacijom na kuranski način kazivanja - “da je svaki
čovek uvek na gubitku”? Smisao ovih reči u to nema nikakve sumnje je duboko
tragičan.
I u “Tvrđavi” imamo poruku o vraćanju istog, kao osnovnom principu životne
artikulacije.
U romanu “Tvrđava” zbivanja se otvaraju ratom, a zatvaraju početkom jednog
drugog rata. Između ovih krvavih međaša imamo sagu o čoveku, povratniku iz rata
koji u mirnodopskim uslovima ne može da se snađe, postajući žrtva raznih političkih
spletki. Junak romana Ahmet Šabo, jedan od ratnika koji se vratio iz hoćinskog
klanja, svoju odiseju počinje ne u ratu i ne na putovanju, već u miru. On kaže “a
onda me je mir uznemirio”. I upravo nemir mira beleži roman “Tvrđava”.

Фабуле оба романа су прилично једноставне. „Дервиш и смрт“ је прича о

шејху Ахмеду Нурудину, „сувише младом да би имао жеља а већ стар да их
остварује“, који из добровољне вишедеценијске (наизглед) спокојне изолације
у текији, силом трагичних животних прилика бива суновраћен у стварни живот
који је тако дуго избегавао, и где је приморан да преиспита све своје животне
ставове и своју религију и да сконча тражећи одговор на питање на које је
мислио да је већ одавно одговорио.

„Тврђава“ је прича о Ахмету Шабу, песнику и повратнику из рата, младом

човеку који, такође, опечен сопственим искуством боравка у свету ратова и
убијања, одлази у својеврсну изолацију, налази спокој и мир у брачној
заједници, колико и Нурудин у религији. Али и он, изазван својом савешћу коју
је дуго спутавао, и истином за коју је заиста мислио да је једина и права, јер
му се као таква, сазнаће касно - нецеловита, указала, долази у ситуацију да се
бори за сопствену егзистенцију, покушавајући при том да помири своја етичка
мерила и знања о суровом свету, свестан да ће у једном сегменту морати да
попусти.

Иако су оба романа смештена у прошлост, у 18. одн. 17. век, они спадају у
ред свевремених књижевних дела, оних дела која се могу сваки пут изнова
ишчитавати и доживљавти као савремена, јер се баве вечитим људским
питањима, вечитим друштвеним проблемима, вечитим тајнама и несрећама. И
као што то одувек бива, питања која се одувек изнова постављају неће ни овде
добити коначан одговор, бар не онај који ће се моћи уздићи до парадигме, већ
ћемо добити још један низ могућности, од којих се ниједној не даје примат, и
свима нам се оставља слобода избора. Привид стварности и историчности у
роману „Дервиш и смрт“ постигнут је композицијом – цео роман написан је у
епистоларној форми, као низ записа „побуњеног“ Ахмеда Нурудина, а додатну
верификацију аутентичности даје и последња реченица романа, написана
„Хасановом руком“, након Нурудиновог последњег записа.

У „Тврђави“, писаној такође у првом лицу, у виду исповести главног јунака

Ахмета Шабе, али без назнака правог записа, историчност одн. раздвојеност од
садашњице (тј. Селимовићеве тадашњице) постиже се повезивањем са
стварним историјским догађајима (Хоћинска битка), смештањем свих догађаја у
тачно одређено историјско време. Такође, сам начин приповедања – у првом
лицу, у оба романа – изузетно је захвалан за постизање привида аутентичности
приче. Како фабуле нису претерано сложене и разгранате, иако садрже
известан број епизода, може се стећи (погрешан) утисак статичности. Иако је
сво причање у ова два романа заправо сведено на контемплације наратора /
главних јунака („записана мука разговора са собом“, како већ на почетку
говори Нурудин), њихов унутрашњи свет се показује као изузетно плодно тле и
као динамичан и непресушан источник најразличитијих сукоба.
 Ахмед Нурудин и Ахмет Шабо су окоснице двају романа. Без њих се ништа
не догађа, све што се догађа заправо се догађа у њима самима, и свака
споредна акција и сваки споредан лик је у њиховој функцији. Због свега тога
врло лако бисмо могли рећи да су „Дервиш и смрт“ и „Тврђава“ један роман са
два (наизглед различита) исходишта, те би онда и два централана лика били
пандан један другом.

Ахмед Нурудин је дервиш, шејх текије, угледан и поштован у друштву.

Иако ћемо то сазнати тек пред сам крај романа, ретроспекцијском
контемплацијом, није он дервишки живот одабрао сматравши се изразито
религиозним човеком. Нурудин је, по поватку из рата, затекао своју драгу у
рукама другог човека. Скрхан ужасима ратног страдања, дотучен изневереном
љубављу, побегао је у религију, осамивши се и тамо стварајући своју тврђаву.
Ипак, тај његов заклон, његова духовна тврђава, временом ће постати његова
тамница. Сасвим очекивано и природно, ма колико то сурово изгледало,
последње редове свог аутобиографског записа написаће управо у својој текији.

Ахемета Шабу је младалачки занос такође одвео на ратно поље. Тамо је он

доживео све страхоте рата, видео дно људскости, када оно прелази у
животињско, и спасавши себе и Мула Ибрахима, несвесно, како ће сам упорно
тврдити, вратио се у Сарајево, где ће проводити дане замишљен уз реку,
збуњен и ужаснут, све док и он сам не нађе свој заклон, своју Тијану, сигурну
луку у којој ће од тада увек тражити и налазити скровиште. И он је нашао своју
тврђаву, али ни он до краја неће постати свестан тамнице своје заблуде.

Судбина ће се сурово поиграти са обојицом. Није случајно што се у оба

романа јавља готово иста „успомена“ из рата. И Нурудин и Шабо су
присуствовали и саучествовали, ако не својим бићем, онда својим ћутањем, у
ратном злочину, у чину понижавања и уништавања људског достојанства једне
жене и њене деце. Једна је искоришћавана и убијена, а друга је остала жива,
али за цео живот понижена. Поништавање човека, томе су присуствовала
обојица, а нису спречили. Није вредело то што ће Нурудин сина убијене
повести са собом, није вредело то што је Шабо покушао да смири понижену,
остало им је да на својој кожи, тек далеко касније схвате шта значи бити
претворен у ништа. Иако ће обојица постати честити људи, са дубоким
поштовањем према женама (а жена не значи искључиво људско биће женског
пола, она је ознака слабог, слабијег од нас самих): Шабо ће своју Тијану
уздизати готово до божанства, а Нурудин ће целог живота волети своју
„одбеглу“ драгу, и умети да цени (опет, касно) пожртвованост и оданост
кадијине жене, обојица ће остати затворени у том кругу узастопног
понижавања и несхватања тежине прошлих дела.

Осакаћени својим пређашњим искуствима, покушавајући да забораве и

нађу нов живот, нову наду, Нурудин и Шабо, саки на свој начин живе
послератни живот. И таман када су готово заборавили оно на шта их сваки
детаљ новог живота подсећа, десиће се кобан догађај, који ће их суновратити.
Нурудинов брат Харун бива убијен, упркос свим братовљевим покушајима да га
спаси. Убила га је власт, јер је сазнао оно што није било његово да зна. Испрва
се Нурудин и љути на брата, зашто је доспео у невољу, па сада он, који је
коначно утонуо у блаженство незнања, мора да се дави у таласима свог
узбурканог мртвог мора. Идући од једног до другог моћника, од једне до друге
инстанце власти, рачунајући на свој неприкосновени углед који ужива у граду,
Нурудин почиње све дубље да тоне, схватајући полако лажност свог убеђења у
правду и истину. Сасвим иронично, и сасвим праведно, рекли бисмо, на
сопственој кожи је осетио све „чари“ понижености, управо оне понижености
којој је сам присуствовао у рату. И таман када се понадао да је успео, да је
коначно савладао свој страх који га је и гурнуо у текијску изолацију у којој је
провео пола жвота, таман када буде скупио храброст да мисли и каже оно што
га мучи, схватиће колико је заправо мали и безначајан. Власт је сада њега
понизила. Из свог лагодног игнорантског живота у текији, из добровољне
изолације крупним кораком је мислио да се врати међу живе, мислеће људе, а
завршио је у наметнутој тамници, у правој тврђави од камена, суочен са собом
и сопственим алтер егом. Исто тако ће и Ахмет Шабо, један обичан повратник
из рата којег ће заболети, у сасвим погрешном тренутку, савест која га је
толико дуго пекла, и савладати свој паралишући страх пред погрешни људима,
доживети управо онакво понижење за које је мислио да се не може преживети.
Поништили су га као човека, као биће, направили су од њега сенку, нешто што
постоји и креће се, али ретко ко примећује. Обојици је прави непријатељ био
њихов страх, не страх од власти, не страх од себе, већ страх од непознатог,
страх да буду људи, након што су видели да прилике стварају од човека
животињу: „Није човјек оно што мисли, већ оно што чини“. И обојица ће се
побунити. Тешко је рећи да је једна побуна, Нурудинова, лична, метафизичка,
а да је друга, Шабова, општа, политичка. Лако је видети да је Нурудин устао
сам против себе, против свог мртвила и равнодушности; али он се побунио и
против оних који су га направили таквим какав је - то је власт, политика,
живот који живи, свет у којем живи. Исто тако је и Шабо, иако се побунио
против сурових властодржаца, против неправедне судбине, против спутавања
оних који се усуђују да мисле, устао против сопствене летаргије и ћутања.
Нурудин и Шабо су се побунили против себе у свету у којем живе. Они нису
специфични и усамљени у својој побуни: сваки човек, свако од нас ће се
једном наћи у ситуацији да преиспита себе и своја схватања, када ћемо са
тугом и болом схватити поражавајућу истину – све остаје исто, све се врти у
круг, колико год промена унели. „Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по
памети. И никад неће бити друкчији“, рекао је Шабо на почетку.

У тој својој побуни Нурудин и Шабо ће покушати да нађу себе, или бар
делове себе у људима који их окружују. Нурудин је нашао Исхака, који ће му
постати својевстан алтер его. Те кобне ђурђевске ноћи стаће лицем у лице са
бегунцем који се усудио да проговори без страха, а којег он није смео, због
сопственог страха, да сакрије. Од тада ће га Исхак прогањати, постаће му
сенка и једини пријатељ. У часу самовања и бола тамници, управо ће му Исхак,
као једини којем ће умети да каже своје мисли, рећи оно што је сам себи
заправо желео да каже. Жалећи свој јадан положај, и згрожен над својом
слабом душом, Нурудин ће дозвати Исхака, да из његових (својих!) уста чује
истину о себи. Шабов алтер его је студент Рамиз. Рамиз је оно што Шабо није
смео да буде: искрен, речит, неустрашив, свестан опасности у коју се упушта,
али посвећен више правди него сопственој старости. Рамиз и Исхак су људи, од
крви и меса, живи и свесни сваког тренутка живота, док су Нурудин и Шабо
живи само зато што дишу, а живе управо онако како је Шабо рекао: „Чиним зло
и кад говорим, јер не кажем оно што би требало. Чиним зло и кад ћутим, јер
живим као да ме нема. Чиним зло зато што живим, јер не знам како да живим.
Случајно присуствујем животу, и све што учиним, није моје.“ Зато није чудно
што ће се обојица побунити, сваки за себе, а опет сваки из истог разлога – да
победе сазнање о себи: „Не могу бити непоштен, а не могу бити храбар. Онда
ћу страдати у страху и поштено.“ Рамиз и Исхак су оно што би сваки човек
волео да буде, само када се не би плашио. Па ипак, изгледа да у свему томе, у
свом том страху и недоумицама, и Нурудин и Шабо ипак налазе мир сами са
собом, прихватају чињеницу да је човек такав какав је: „Јунаштво траје трен, а
страх цијелог живота, и паметније је бринути се за цио живот нео за трен.“

Осим Исхака и Рамиза, дервиш и песник ће се сусретати и проналазити

делове себе, или бар делове себе какви би волели да буду, и у другим људима,
наизглед криминалцима и пустахијама. Хасан, Нурудинов једини пријатељ, није
угледан човек, није ни човек коме се може увек веровати, има своје тајне и
своју нарав, али је слободан; он је све што Нурудин није. Шабо ће поред себе
држати Махмута Неретљака, смутљивца, варалицу и ситног лопова, а касније
ће му сигурност пружати и сурови, непредвидив Осман Вук. Чак ни Мулу
Ибрахима никада није одбацио од себе, знајући да је Мула „јунак који је то
постао због страха и поштењак рођен из стида“. Чак више него овим себи
сличним људима, Нурудин и Шабо ће бити фасцинирани онима који имају моћ
да одлучују о другима – кадијом Ајни-ефендијом, сердаром Авдагом и Шехагом.
Објица ће их мрзети, али им се дивити у исто време, управо зато што не само
да имају моћ, него имају и храброст да делају, јер немају сукоб са савешћу, ако
је уопште имају. Управо захваљујући овим контактима Шабо ће схватити да му
је заправо његова савест већи непријатељ од свих турских власти: „Не знам
одакле ми, не знам шта ће ми, смета ми да живим, а не могу да га се отресем.
Остави ме, кажем тој нервозној савјести, шта ћеш ми немоћном! […] Не радујем
се што те имам, не осјећам задовољство што си се настанила у мени, ти ниси
моја племенитост већ моје оштећење.“ И кад ово каже, лако ћемо замислити да
је исто себи, у неком тренутку могао себи рећи и Нурудин.

„Дервиш и смрт“ и „Тврђава“ су два романа са једном темом; критика ту

тему дефинише као освету, као разбијање хомогене слике света, као сукоб са
самим собом, као судар власти и поданика, појединца и масе, и свака од ових
консатација је истинита, мада непотпуна. Ова два романа, иако смештена у
различита времена, у животе два различита човека, једног концентрисаног на
дух, другог на тело, једног на егзистенцију, другог на метафизику, један ће
излаз наћи у мржњи, а други у љубави, обојица у посредној освети, јесу
заправо један роман, једна прича, о једном бићу које се зове Човек. Пратећи
судбину Ахмеда Нурудина и Ахмета Шабе, пратећи њихов пут од младалачког
заноса до „сметљишта иструљелих јада, жаљења, стида, мртвих заклетви,
пониженог поноса, и сав тај смрад називаћу искуством“, њихове јадне
недоумице, њихов стид због јаког поноса и липсале храбрости, њихов страх од
једнако јадних и суморних људи, који, као и њих двојица сами, траже утеху у
послу, у путовању, у оданости служби, у ничему заправо; пратећи Нурудина и
Шабу, сажаљевамо их због њихове несреће, и ужасавамо се њиховог
откровења: сви су људи исти, сваки живот је исти. Остаје да одаберемо пут,
свако за себе: Нурудиново религиозно блажено незнање, Шабову љубав,
Авдагину посвећеност, Хасанову слободу, Рамизову трагичну неустрашивост, и
да свако настави свој кружење, од незнања до претварања, од наде до њеног
убиства искуством. Остаје да Нурудин остави једног новог дервиша у текији, да
Шабо отпрати нову војску у рат, да те младе људе оставе да сами себе осакате
сопственим кретањем у круг.

Заиста, оба романа, као да су затворени кругови. Упоредимо ли им почетак

и крај, видећемо да имају цикличну фабулу, која завршава тамо где је и
почела: Нурудин умире, али оставља „новог себе“ у текији; у „Тврђави“ почиње
рат, по свему судећи исти онај који се завршио на почетку. Иако критика често
тврди да је, за разлику од суморног свршетка „Дервиша и смрти“, Селимовић у
„Тврђави“, захваљујући непресушној вери у љубав, оставио ведрији тон и
назнаке срећног, или бар срећнијег завршетка, сама ова цикличност, повратак
у круг историје која се понавља, оставља горак укус у устима и оставља нас,
читаоце, поражене исто као што су поражени били Нурудин и Шабо. Јер оно
што је Шабо имао у Тијани, то је Нурудин имао у исламу, чак су му и последње
речи цитат из Курана. Остаје да видимо да, без обзира у коју се тврђаву
склонили, увек остајемо у кругу тамнице живота, у којој нема сигурних лука и
онај који научи да трпи, научиће и да преживи. Достојанству ту нема места.

Узалуд је остала Шабова нада да је Шехага одабрао пут љубави, а не

мржње. Тога је и сам Шабо био свестан, још раније, сажимајући своје знање о
човеку и животу у речима:

„Човјек се рађа као невино дијете, које не зна ништа о себи, о свијету, о
гријеху, о понижењу, о престижу, све му је ново и свјеже, све му је дивно, јер
му је духовни живот неразвијен. Послије живећи, стиче искуство, веома дуго,
веома напорно, и чим потпуно сазри, јавља се мисао о смрти. Умире слаб,
изморен, очајан, притиснут мислима о кривицама које је себи натоварио на
врат, незадовољан због онога што није учинио, јер је то само желио а није се
усудио, избезумљен због бесмисла из себе и непрозирне тајне испред себе.
Смртно уплашен, без ослонца који би му могла дати само увјереност да је
живио једино по одлукама своје чисте савјести, очајнички мисли о вјечној
души, о трајању без престанка, о могућности да негдје и некад нађе ипак неки
смисао. Тако завршава неславно, потпуно дотучен. А колико би боље било да
се рађамо као старци, да полако постајемо средовјечни, постепено
забрављајући првобитни страх од смрти, па ослобођени младићи, довољно
лакомислени да ни о чему не мислимо сувише озбиљно, па безбрижна дјеца, а
да умремо као новорођенчад, не знајући ништа ни о чему, чисти као заметак.
Каква би то дивна и слободна смрт била!“

То и није само Шабо, то је Селимовић сабрао своје утиске, своје трагедије,

пробао да се избори са тугом помоћу мржње, створивши шејха Ахмеда
Нурудина, а када је мржња заказала и оставила бол несмањеног интензитета,
одлучио се да испроба и пут љубави, Шабов пут. Чак и тада остао је са готово
равнодушним сазнањем да какву год тврђаву изабрали, увек се нађе неко и
нешто да од нас сачини „разваљени обор“.