Предмет: Културна историја Византије

Тема: Сановник1

Феномен сна

Једну трећину живота човек проведе у спавању, што значи ван света у коме живи, изван породице,
делеко од најближих, у царству снова. За разлику од стварности у којој се трудимо да разумемо,
протумачимо и, колико је то могуће, променимо свет у коме живимо, сан је низ рационално
неорганизованих слика чијом динамиком се изражава наше несвесно.

Сан је и животна загонетка којом су се бавили и коју су покушавали да одгонетну људи у готово свим
епохама историје, а исход је увек био само делимичан и никад до краја изведен. Реч је о опсесивној теми
човекове радозналости и његовом настојању да изнађе егзактна тумачења ове појаве, у којој се у
неразмрсивом клупку уплићу наука, машта и сујеверје.

Још од праскозорја људске цивилизације човек је покушавао да проникне у тајну снова, тог ''неизмерног
унутарњег свемира''... Премда су се сном и спавањем бавили многи грчки мислиоци, међу њима и
највећи ауторитети као што су Платон и Аристотел, неком врстом родоначелника у тумачењу снова
сматра се Артемидор из Далдиса (Лидија) из II века после Христа. Написао је пет књига под заједничким
насловом Симболика снова, и верује се да је управо он антиципирао научно тумачење снова. Научност у
тумачењу снова и својеврсна револуција у овој области настала је тек у XX веку. Највећи допринос дали
су Сигмунд Фројд, Карл Густав Јунг и Леополд Сонди.

И у средњем веку, попут претходних епоха, сан је био тема која није остављала равнодушним
оновремене људе без обзира на то да ли су били најученији свезнадари или они који нису савладавали ни
основе писмености. Сви друштвени сталежи су сањали и човек средњег века је био заправо опседнут
сновима, сновима предосећања, сновима откровења, сновима подстицања, сновима радости, али и
сновима који су најављивали невоље и несреће.

Византинци и снови

Учени Византинци су се различито односили према сновима.

Јован Хризостом (Златоусти), велики црквени отац и цариградски патријарх (398-404) у једној беседи
коју је изговорио по повратку из бање где се ради лечења дуже задржао, обраћао се својим верницима са
речима да је стално мислио о њима док је био у одсуству. ''Често ми се чинило као да с вама разговарам у
сну, пошто душа ноћу обично снева о ономе о чему током дана размишља.''

Јован Лествичник, монах и игуман манастира Свете Катарине на Синају, који је живео у завршним
деценијама VI и првој половини VII века, даје занимљиву дефиницију: ''Сан је кретање ума при
непокретности тела''! Према његовим схватањима, садржину снова одређују жеље и страсти које владају
душом. Ипак, игуман манастира Свете Катарине није веровао у снове.

Византинци су углавном веровали у снове, па је чак и филозоф Михаило Псел, упркос блиставом уму и
чињеници да је извргавао руглу људе који су сматрали да могу предвидети будуће догађаје, није био
отпоран према веровању у пророчку моћ снова. Један сан његове мајке је, наводно, наговестио Пселову
блиставу каријеру интелектуалца. Када се у његовој породици одлучивало да ли ће дечака послати на
1
Тема је обрађена на основу поглавља ''Византијски сановник'' у: Р.Радић, Друго лице Византије, Београд 2014, 261-305.

1
занат или на науке, његова мајка је испричала своја сновиђења на некој врсти породичног заседања. У
првом сну јавио јој се муж који је личио на Јована Златоустог, а у другом Богородица, и обоје су јој
саветовали да не одустане од намере да усмери сина на науке. Та два сна, испоставило се, одлучујуће су
утицала на будућност дечака Михаила Псела.

Знаменити сан Константина Великог

Четврти век, век у којем су хришћанство и паганство живели упоредо и међусобно се прожимали, су
обележили неколики сни које су сањале поједине истакнуте историјске личности. Тако имамо сан
Константина I Великог (324-337), који je приказаo једну велику цареву одлуку на коју је наводно утицао
сан, а која је директно утицала на будућност Византијског царства!

Када је 324. године Константин Велики победио Лицинија и одлучио да оснује ''Нови Рим'', нову
престоницу у источним деловима Царства као пандан старом Риму, било је више градова кандидата –
Солун, Халкедон, Ниш, Јерусалим, Троја, Софија, Никомедија. Наводно је император озбиљно намеравао
да град подигне у Троади, на северозападу Мале Азије, на месту где је, према предању, био табор
Ахајаца док су опседали Троју. Ту је не само почео да промерава терен и обележава линије утврђења
него је поставио темеље и почео да гради бедеме. Зидине града су се могле видети са бродова који су
пловили кроз Хелеспонт још у време црквеног историчара Зосима, који је живео читаво столеће и по
касније. Међутим, после извесног времена Константин се предомислио и окренуо ка древном
Византиону на Босфору. Созомен, црквени историчар из V века, наводи да је посреди била визија од
Бога. Господ му је, дакле, поручио да нову престоницу подигне на другом месту, а Константин је
послушао савет и на реченом месту подигао мегалополис и најзначајнији град средњовековног света.
Премда је традиција о Троади и Халкедону, као могућој новој престоници Царства, унеколико оспорена
у модерној историографији, остаје чињеница да је визија Бога који саветује Константина Великог,
забележена у Созоменовој историји, у потоњим временима имала одређени пријем код појединих
читалачких кругова у Византијском царству.

Тумачење снова – Сановници

Тумачење снова је веома тежак и деликатан задатак, изазов који изискује и посебну надареност, и
специјалну обуку. Реч је о професији која подразумева нарочито припремљеног стручњака специфичних
професионалних способности. Без обзира што су неки снови наизглед лако разумљиви, а други замршени
и вишезначни, сви су самоникли и непредвидиви. У тумачењу снова посебан значај имају симболи. Они
су, у ствари, језик снова. У сновима се несвесно разоткрива путем симбола. Зато је њихово познавање
кључ за разумевање сна. Међутим, обесхрабрује што између знакова и симбола сна и онога што би они
могли да значе нема никакве логичке везе. То значи да је људско биће углавном немоћно да симболе
снова у будном стању ''преведе'' у појмове разумљиве у свакодневном животу. Довољно је само
погледати најстарије записе и тумачења снова и открити да су ''принцип да нема принципа'', односно да
нема логике у тумачењу снова, знали још и први, прастари састављачи сановника.

У данашње време, а тако је било одувек, одређен и немали број људи много воли сановнике. Они у
најмању руку бар голицају људску машту и људи не потцењују њихове поруке и симболе.

Наравно, ништа не може заменити научно тумачење снова које има своје специфичности и у
свакодневној пракси веома употребљиве методе. Тројица великана дубинске психологије: Сигмунд
Фројд, Карл Густав Јунг и Леополд Сонди, који су поставили темељ научном тумачењу снова,
упозоравали су да се треба клонити сановника. Јунг сасвим изричито каже: ''Говорећи уопштено, сасвим

2
је смешно веровати у готове приручнике за тумачење снова, као да неко једноставно може купити
сановник и потражити одређени симбол. Никакав се симбол сна не може одвојити од појединца који га
сања.''

Тумачење снова помоћу сановника данас, када постоји научно тумачење снова, потпуно је несхватљиво
и неприхватљиво. Византинци, наравно, нису могли знати за становишта данашње науке. У најбоњем
случају, можда су само ретки појединци онога времена могли да наслуте проблем тумачења сна у једном
ширем научном оквиру.

Византијски сановници

Из византијске епохе сачувано је осам веома популарних сановника. Два су дело непознатих аутора, а
преосталих шест се приписује пророку Данилу, Астрампсихосу, персијском магу из IV века пре Христа,
Ахмету бен Сирину, цариградском патријарху Герману, цару Манојлу II Палеологу, док се као аутори
шестог, зависно од рукописа у којима је сачуван, наводе патријарх Нићифор I (806-815), Григорије
Низијански и Атанасије Александријски. Сматра се да је приписивање ауторства појединим знаменитим
људима из византијске историје требало да гарантује веродостојност и престиж дотичних приручника за
снове. Сановници су углавном имали уобичајену структуру тако што су симболи били поређани по
алфабетном редоследу, а уз њих су следиле различите интерпретације.

Наведени сановници се углавном датују у време од IX до XIV века, док је онај који се преписује пророку
Данилу могао настати већ у IV столећу. Упркос приливу арапских текстова о сновима и све већем
интересовању за паганске интерпретације снова – Артемидор из Далдиса, тумач снова из II столећа, био
је познат Византинцима – сановници су ипак задобили своју хришћанску позлату.

С обзиром на раширено веровање у пророчанства и божанску природу снова, сановници су играли важну
улогу у византијској магији, сујеверју и предсказањима. Ониромантија, односно тумачење снова,
посебно ради прорицања будућих догађаја, била је врло распрострањена у Царству. Најшири слојеви
византијског друштва користили су сановнике, док су виши кругови консултовали професионалне
тумаче снова – онироманте. О популарности сановника у позној Византији, односно епоси Палеолога
(1259-1453), последње византијске династије, на речит начин казује велики број рукописа. Сачувани
сановници су драгоцен извор за проучавање разних аспеката византијске цивилизације.

Сановник Манојла II Палеолога

''Ко не би знао да је он цар, одмах би по његовој појави познао да је цар!'' Овако је са великим
уважавањем о византијском цару Манојлу II Палеологу (1391-1425) говорио султан Бајазит I (1389-1402).
Манојло II владао је Византијом у за некада универзално Царство једним од најнесрећнијих времена. У
правом смислу те синтагме, он је био изванредан цар-писац: добар државник, човек сјајног образовања и
даровит писац. У његовој писаној заоставштини, која обухвата теолошке трактате, реторске текстове,
велики број писама, проповеди, молитве, посмртно слово и друге литерарне саставе, налази се и један
сановник. Овај сановник је сачуван у два рукописа која потичу из касног XIV столећа. Својевремено је
царево ауторство било обазриво доведено у сумњу и дозвољена могућност да је сановник можда
саставио неко од људи из кругова блиских Манојлу II Палеологу. Без обзира на ову научну недоумицу,
коју је услед недостатка релевантних података веома тешко разрешити, сановник се сагледава и као
производ оновремене интелектуалне климе у Византијском царству које се приближавало своме заласку.

ПРИЛОГ: Занимљиви примери из сановника Манојла II Палеолога

3
Што се тиче фауне у сновима, на самом почетку сановника који се приписује цару Манојлу II Палеологу
помињу се рибе које се јављају у сновима. Каже се да оне симболизују страх и несмотреност. Ако неко
сања како миш излази или улази у кућу, пише у сановнику, то значи да ће све тајне њеног власника бити
откривене. Пси и магарци означавају непријатеље. Ако неко сања да овце улазе у његову кућу, он ће уз
себе видети драге пријатеље. Помињу се и птице. За цареве орлови у сновима означавају нереде и
пометњу, а све остале птице наговештавају невоље за архонте, односно великодостојнике. Голубови су
симбол једноставних околности и искрених и честитих намера. Вране означавају речи зла и лажљиве
жене и пометњу коју оне изазивају, а ластавице новости и поруке од неке далеке везе која се у
међувремену изгубила. Славуји симболизују проглас и објаву ствари које доносе радост и веома су
пожељне, а врабац пометњу и невољу коју ће изазвати неотесана и проста светина, то јест разуздана
руља. Ако неко сања да јаше на магарцу, то значи да ће узнапредовати у послу који ради и бити успешан.
Ако неко сања да је пао са магарца, умреће или доживети неку несрећу. Уколико неко сања пчеле, то се
може протумачити као наговештај непријатељског упада или побуне обичног народа. Ако неко сања да
према њему иде змија, значи да ће му непријатељ проузроковати губитак и да ће бити изложен лошем
гласу.

Флора – биљни свет је такође нашао место у овом византијском сановнику. Ако неко сања нар, то
означава болест. Смокве указују на клевете и оптужбе и срамотне речи које су лажне. Руже симболизују
еротичне жене које своје жеље исказују не само кроз речи него и кроз своја дела. Крушке у сну
означавају неуспех у било којим очекивањима. Орахово дрво означава добро одгојене жене, али које
проузрокују велики неред. Вино означава гнев и огорченост, управо као и црни и бели лук и празилук.
Све остало поврће које човек једе у сновима указује на добит од расподеле. Јабуке и брескве се сматрају
етотичним. Шљиве означавају зле речи од веома порочне и проблематичне жене, а наговештавају и
болест јер су јаче од људског тела.

Ако се сањају предмети. Појас означава снагу и моћ и зато његов губитак представља слабост и тромост.
Сандале симболизују везу, односно окове, а њихов губитак или одбацивање означава ослобођење од зла.
Прстен у сновима се тумачи као обећање. Ако неко сања да се прстен разбио у комаде, то значи
нарушавање договореног споразума. Мач се тумачи као снага, мушкост и узвишеност које неко поседује.
Ако неко сања да је изгубио мач или се мач разбио, то наговештава невоље и поткопавање његове славе
и крај у несрећи и пропасти. Нож означава сукоб и способност да се бори против непријатеља. Ако неко
сања да је изгубио нож, нека зна да ће се помирити са непријатељима и да ће с њима живети у миру.

Делови тела. Очи које се појављују у сновима тумаче се као пријатељи и веома драги рођаци. Уколико
неко сања да је изгубио једно или оба ока, биће лишен неког од тих људи. Нос симболизује част, па ако
неко сања да крв тече из његовог носа, то значи да се његови планови неће остварити. Коса на глави
уколико је дуга и има је пуно означава многе бриге и зебње; међутим, ако је коса опала, то означава
велику слободу. Брада симболизује породицу и сакупљање пријатеља, док ћосавост наговештава губитак
породице или пријатеља.

Свећа у сановнику цара Манојла II Палеолога симболизује жену, па ако неко сања да се свећа угасила,
његова жена ће или умретиили или ће изгубити своју част; а ако неко има девицу у својој кући и сања да
се свећа угасила тако што је птица пролетела поред ње, девицу ће завести странац.

Објаву приредио: Жарко Зарковић, бр. индекса: 1328.